Imao sam tu cast da sedim sa Tesicem(koji ima 3 knjige o Kraljevicu Marku i 3 o Obilicu tj o dogadjajima pre i oko Kosovskog Boja) kada je pricao o tome. Ali i jedna i druga trilogija su, tja, epska fantastika. On je istrazivao nesto i dosao do nekih podataka(cak i o tome gde je navodno sahranjen Milos Obilic) samo sto to sve ostaje u domenu legendi a ne cinjenica. Cak stavise i sam Tesic priznaje da nam se cela srednjevekovna istorija bazira na pisanju nekog Austrougarina sa kraja 19. i pocetkom 20. veka. Sto je otprilike porazavajuce za nas narod.

Nije to nikakvo znanje  Primena sile i okupacije nije nikakvo znanje i umece 
Prema toj logici Hitler bio genije, a debeli glupi degenerisani Ameri genijalci.

U principu, jebem svako Nemacko kopile usta sugava.

Кад није постојао ко је убио Мурата? Чињеница је да је погинуо, ко га је убио? Ако је одговор не знам, зашто онда не би могао бити неки М.О. кад већ тако каже предање? Ако за некога не постоје писани трагови не значи да није постојао. И Хајнрих Шлиман је кренуо по још невероватнијем миту, па је откопао Микену.

Troju je otkopao vodjen Ilijadom, Mikena je pronadjena ranije.



Polako se i taj mit razbija. Istoricari su odavno ustanovili ko je on bio, ali treba vremena da se razbije visevekovna propaganda, koja je sasvim moguce sponzorisana od strane Crkve.


O Brankovicu, Obilicu i svemu ostalom u vezi bitke, npr

http://documents.tips/documents/rade-mihaljcic-junaci-kosovske-legende.html

"Plasite se naroda koji svoj poraz slavi kao nacionalni praznik"

Onako, znanje i imanje je neprijatelja naterati na kapitulaciju a da ga ne unistis, sto nije lako jer se doticni gotovo uvek brani 

Pazi,da je neko napisao da ga je ubio Miloš Obilić random gaj,još bi se moglo diskutovati,ali oni su ga prikazali kao nevidjenog junaka,koji je uz to zet Lazarev,što bi značilo da nema šanse da se ne zna ništa o njemu.Drugo način ubistva,došao on kod sultana u šator,ili posle bitke pravio se mrtav dok je ovaj prolazio ili grupa naših ratnika se probila do sultana!-sve je to praktično nemoguće znajući da je ovaj u centru svoje vojske i da ga čuvaju janičari,elitna njihova pešadijska jedinica.Od svih teorija koje znamo najverovatnija je ona da ga je ubio njegov rodjeni sin Bajazit,zatim je zadavio brata i došao na presto,naravno pustivši priču da su ga ubili Srbi.

I neka me ispravi neko ako grešim Miloš Obilić kao ubica se čak uopšte ni ne pominje desetinama godina i tek onda kreću spekulacije sa ubicom i razna njegova imena,a naši izvori to tek stotinama godina kasnije usvajaju i pišu o tome.

Da što se tiče istorijske nauke tu nema ništa sporno,ali principijelno dal je moguće da jedna zemlja u 21 veku ima desetine ulica i škola nazvanih po Lazareviću turskom vazalu,a da nema sokak,da ne kažem ulicu ili trg koji se zove po čoveku koji je do smrti borio protiv neprijatelja?!Neverovatno.

Само партизанске филмове да не дирамо, они су практично документарци...

Аман бре људи шта ви лупетате, о каквом разбијању митова ви причате? Нико никад у школи није учио да је Вук Бранковић био издајник и општепозната ствар је практично од ослобађања Србије од Турака и успостављања регуларног образовања да историјски Вук Бранковић није био издајник. Уосталом, његови потомци су постали не само владари српске деспотовине, него су владали у Угарској и после пада Србије под Турке. Па мене су у школи учили да Вук Бранковић није био издајник, већ храбар борац против Турака, и да нема никаквих доказа о наводном издајству, а то је било пре ихаха времена. Сад се наводно "полако разбија" тај мит, који је био ионако разбијен ако је икада и постојао у нашој историографији.

Шта се овде уопште оповргава? Народне гусларске песме? Шта је следеће? Доказивање да Парис није отео Јелену Тројанску? Да Енеја није предак Римљана? Да витез Ролан можда није био ратник без мане и страха, који је сам самцијат у кланцу зауставио маварску армију? Да Тристан и Изолда нису били љубавници? Да краљевић Марко није цедио суву дреновину својом песницом? Да Балачко војвода није имао три главе?

То што су народне гусларске песме од историјских ликова изградили архетип издајника за Вука Бранковића и архетип борца за слободу од Краљевића Марка (иначе турског вазала у стварности) има више везе са симболима у тим народним песмама који су настали из психолошке потребе отпора муслиманском освајачу, него са историјском чињеницама.

То што су ти ликови постали симболи за издају или херојство у народним еповима никад није имало везе са историјском науком код нас, па да има шта да се оповргава.

Али у оваквим наводним "разбијањем митова" лежи нешто много подлије и поквареније од пуке жеље за историјском истином која је иначе општепозната, па је ово као откривање топле воде...

Ако ништа друго зна се да је Вук Бранковић стварно постојао. Зна се да се Косовска битка заиста догодила, да је у њој погинуо, такође постојећи, султан Мурат и да га је убио анонимни српски витез. То потврђују и турски извори. Кнез Лазар је такође у њој заиста страдао.

Тог српског витеза је народно предање назвало "Милош Обилић", иако нема конкретних историјских доказа да се он звао тако. Али чак и да се звао нпр. Јован Јовановић то не мења архетипски значај лика "Милоша Обилића" као симбол човека и српског витеза који се жртвовао да убије вођу освајачке армије.

Свака нација и група има своје симболе и митове, који служе одржавању националне кохезије и давању смисла припадницима тог народа. Чак и популарна култура прави митове од људи који су живели релативно скоро, нпр. од историјског Алберта Ајнштајна се прави архетип највећег генија икада, иако је било много генијалнијих људи од њега (нпр. Декарт или Њутн), док је реално гледано теорију релативности паралелно са Ајнштајном открио Анри Поенкаре, дакле ништа претерано генијално или оригинално. Прича о Њутновој јабуци која га је надахнула да открије гравитацију је такође тежак мит, али се укоренила као симбол у популарној култури и служи као симбол генијалног научног увида. Амери су обоготворили своје "очеве осниваче" типа Вашингтона, Френклина, Џеферсона...као непогрешиве узвишене просвећене мудраце у рангу Аристотела и као ултимативне хуманисте, иако су у реалности били скоро сви од реда робовласници (и стога тешки лицемери) и по данашњим критеријумима тешки расисти.

Па ипак, сви ти симболи играју битну симболичку улогу за националну и државотворну свест, нпр. непокорност Марка Краљевића из песама шаље етичку поруку и охрабрује застрашено становништво које трпи страни терор и пљачку и говори да треба имати петљу, не бити кукавица и роб, и борити се за слободу.

Нама у Србији се већ дуже време кидише на савест и изазива нам се осећај кривице због свега и свачега, због неких наводних злочина који из шире перспективе делују смешни у односу на то шта су неки други народи чинили и чине, а на које не делује тако удружена и упорна хајка "демистификатора" националних симбола. Под наводном борбом за "демистификацију" у складу са општепознатим чињеницама, се нападају у ствари национални архетипови и симболи Срба, са очигледном намером деградације истих и додатног убијања у појам читавог народа, који је инако већ ионако убијен у појам.

Сад та подлост се очитује у томе, да док у Србији потомци комуњара (физички или духовни или оба) и наше лојалне мањине херојски кидишу против српских националних симбола и њиховог значења, који су ипак како - тако историјски засновани... дотле у суседству Хрвати су у митоманском делиријуму изградили читаву званичну историографију око потпуних митова, пројекција и фантазија, као о свемоћном краљу Томиславу за кога не постоје никакви историјски трагови да је икада постојао, око велике средњевековне хрватске државе до Дрине, иако се уопште реално не знају ни приближне границе те државе и да ли је она икада уопште самостално постојала као потпуно незавиосно краљевство, мит о хрватским краљевима за које постоје прилично јадни и опскурни трагови (пар плоча и пар писаних повеља за које је после доказано да су фалсификати), па да је Људевит Посавски био вођа "Панонске Хрватске", иако извори из тога тоба уопште не спомињу да је Људевит био Хрват или да постоји тако нешто као што је "Посавска Хрватска", чак штавише никакви Хрвати се не спомињу, за разлику од Срба. Онда имамо кнеза Борну, који се наводи као вођа „Далматинске Хрватске“, иако извори из тог доба наводе да је Борна био кнез Гудушчана, а Хрвате или Хрватску нико не спомиње, али пошто је владао на територији Хрватске, онда мора бити Хрват, по резону „повјесничара“. Па онда наводне древне хрватске цркве у Далмацији (Донат у Задру, и сл.), коју су у ствари подигли Млечани или Франци, а које хрватски историчари приписују древним Хрватима на основу пуких спекулација, конструката из треће руке и жеља...

Као резултат таквог митоманског делиријума је направљена серија "Хрватски Краљеви", у толкиновском фазону, а онај који је видео начин аргументисања званичних хрватских историчара, види о каквој болесној хистеричној и незаснованој митоманији се ради...Нађу се остаци неке цркве, манастира или утврђења, онда се тврди да су они могли да буду изграђени од стране хрватских краљева, из чега следи да јесу, из чега следи компјутерски анимирана „документарна“ реконструкција у епском маниру велелепности средњевековне хрватске државе уз наравно жестоког давања машти на вољу и уметничких слобода у реконструисању, па на крају испада Хрватска у средњем веку моћнија и велелепнија од Византије и Франачке узетих заједно....

Да не говоримо о Шиптарима и њиховој илироманији, за коју такође нема никаквих конкретних и убедљивих доказа. Та манија је заснована на некадашњој спекулацији неких западних лингвиста да албански језик због своје изоловане природе може бити потомак неког древног балканског језика, вероватно илирског. Попут Хрвата, могућност је исто што и актуалност и стога непобитна чињеница, али та митоманија чини њихову званичну историографију. Пошто по тој митологији, Шиптари су староседеоци, што значи да су други отели њихову земљу, што значи да они морају да поврате ту земљу, што оправдава њихову агресију и великоалбанску политику, национализам, шовинизам и митологију коју албански званични политичари отворено заступају, не неки њихов локални луди Деретић.

Тако да се лепо види подлост и лицемерје која стоји иза наводне бриге за историјску објективност српских гусларских песама...




Да, да, вишевековна гусларска пропаганда, створена од агената Цркве слепог Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, старца Милије и сл. црквених агената...

Можда је и стари Хомер био грчки пропагандиста, агент  грчких паганских хијерофаната, плаћен да шири великогрчку пропаганду и клевета, ко ће га знати...

Јбт, испада та православна Црква моћнија од РКЦ и организованија од масона, кад је у неким Отоманским вукојебинама тако ефикасно индоктринисала људе. 

Ваљда су се зато људи тако много потурчавали, због моћи и утицаја православне цркве.

Сад додуше, то што СПЦ тек постоји од 1920. год, што су на челу београдске митрополије у доба записивања гусларских песама седели Грци фанариоти (као и кроз велик део отоманске владавине) који нису знали ни реч српског и који су били лојални Султану и Османлијама, не спречава параноисање неких...

Заменити реч "Црква" са речи "Масони" или "Илуминати" да би се видело о каквој теорији завере и параноји се ради. Неки свуда виде прсте Илумината и Ватикана, а неки други прсте православне цркве и попова који вребају свуда и коче нас на путу у социјализам и прогрес заједно са другим силама мрака и хаоса. И што би уопште Црква (ваљда се мисли на православну) уопште сатанизовала и клеветала Вука Бранковића, када је династија Бранковић која од њега проистиче, била велики дародавац те исте Цркве и подигла многе манастире?

Са друге стране, те исте народне песме славе цара Душана, који је анатемисан од стране православне цркве и васељенског патријарха...

Али рецедиви Брозовштине и бољшевичке параноидне антирелигиозне хистерије и даље проваљују, видим ја..


Битно је да митологија НОБ-а и партизанских филмова није митоманија, него чињеница и да иза ње не лежи спонзорство комуниста ради оправдавања свог преузимања власти...


П.С


Амери (Аламо)?, Јевреји (Масада, Холокауст)?, Мађари (пропала револуција из 1848)?, Пољаци (пропали Варшавски устанак)?, Јермени (јерменски геноцид)?, Британци (пораз у Галипољу)?...

Наравно да је постојао.

Пећки летопис са почетка 15. века, Студенички летопис из друге половине 15 века, Мавро Орбин, Јаков Лукаревић и други.... сви они помињу издају Бранковића. У Бранковићеву одбрану не иде ни то што га многи други извори не помињу уопште, као нпр. Константин Филозоф., што изгледа као да покушавају да избришу свако сећање на њега. Чак га ни Ђурађ не помиње дуго у својим повељама, већ тек пред крај владавине када прави родослов, покушавајући да установи везу са Немањићима.

Како су уопште гуслари дошли до тога да је баш Вук Бранковић био издајник? Требао им неко за причу да игра ту улогу, па у фазону еци пеци пец, ај нека то буде Бранковић. Пази бога ти...

Иако су историчари у 19. веку ослободили Бранковића кривице, снага предања и традиције је толика да и данас, упркос научним доказима, он у свести народа окарактерисан на начин на који га представљају. Крени улицом и заустави насумичних 10 људи и питај их ко је био Вук Бранковић, смем да се кладим да ће ти бар 6 рећи "издајник".


Ово је аргумент једнак тврдњи да државност Србије траје од 2006. године.

Мишљење да је Црква имала велику улогу у клеветању Бранковића је признато у научним круговима. Иван Божић у расправи "Неверство Вука Бранковића" то објашњава тиме што је Црква признала Лазара и његову лозу за легитимне наследнике Немањића (што се види и кроз силна житија и похвале), док је након Косовске битке Вук Бранковић, нелегитимно, претендовао на тај, такорећи, српски престо. Лазар се сматрао "самодршцем", као немањићки велики жупани. У интитулацијама и повељама се потписује као "самодржавни господин", чак се у неким повељама потписује и као Стефан Лазар. Постоје извори који тврде и да му је на државном сабору одлуком сабора и Цркве та титула дата. Није крунисан, али се сматра да је добио благослов, што каснији летописи и потврђују.

С друге стране, Бранковић се после битке истицао као најмоћнији обласни господар и као такав, са проширеним територијама, сматра се да је желео да буде признат као легитимни владар Србије. У прилог томе говоре разне ствари, као нпр. то што су Дубровчани са њим, уместо са Лазаревићима, потврдили трговински споразум 1390. године. Јуније Растић тврди да је после Тврткове смрти, Вук покушао да добије и светодмитарски доходак, али Дубровчани му га нису дали, јер није контролисао целу Србију.

Након што је склопио мир са Бајазитом, у повељи Хиландарцима којима их ослобађа плаћања турског данка за поседе на његовој територији, Бранковић се потписује као "Господар Србљем и Подунављем". И тако даље...

Чини се да су Бранковићеве претензије биле јасне. Стога је дошао у конфликт са Лазаревићима (наравно, не отворени и на бојном пољу, aли може се рећи да је поуздано да су односи између две куће били све само не добри) које је подржавала Црква. Његова издаја није била на Косову, већ након њега. Отуд мишљење, којем сам и ја склон, да је заједно са другим присталицама Лазаревића, путем преношења речи од уста до уста и писменом делатношћу калуђера, створила тај мит.



Али ја сам само дете сељачких комуњара који су сишли са Динаре и украли стан у кругу двојке, мрзим Цркву и све српско бла бла бла.... то је већ твоја добро позната мантра коју понављаш сваки пут кад се сретнеш са неистомишљеником, иако немаш три благе везе о људима са којима причаш. И за ту твоју склоност да тако безобразно етикетираш људе сам ти рекао да је болесна и да пронађеш помоћ.

Nikad ne treba smesti s uma da  izmisliti nesto uopste nije lako...

To samo izgleda tako...