Ја говорим о историјској науци у периоду стварања савремене српске државе:


Дакле нема шта овде да се разбија од тог "мита", јер је разбијен одавно, тј. у контексту он остаје само пуки мит. Нема никаквих чврстих историјских доказа да је Вук Бранковић био издајник.

Опет кажем, ево ти опет у прилог издаји наводиш неке изворе ближих том добу који тврде да је издајник, па наша историографија порег тога тврди да није био издајник, на шта ти опет причаш о некаквом миту код нас, док са друге стране званична историја у нашем суседству је базирана на потпуним толкиновским фаназијама ала Деретић без икаквих доказа, и на опскурним документима из средњег века који се не могу историјски утврдити али се узимају као апсолутне чињенице, и ту се сви праве као да је све регуларно.

Дакле, теби овде сметају митови и легенде у нашем народу (као да их други немају), јер ваљда треба да се поклапају са историјским чињеницама (иако оне заиста не потврђују или негирају те митове, него тврде да не могу конкретно бити доказани), док опет у нашем окружењу се сама историјска наука гради на основу националних митова и жеља тих народа, насупрот свим историјским чињеницама.



Како су гуслари дошли баш до Вука Бранковића? Па може просто да се објасни...

Вук Бранковић је поред Лазара био највећи српски великаш у тој битки. Поред тога, Вук Бранковић је владао Косовом, на коме се та битка одиграла. Сви извори из тог доба говоре да се ради о стварно великом сукобу са, за оно доба, огромном количином војника, и у том сукобу су Срби бацили скоро све што су имали на Турке. Поред тога страдао је сам султан Мурат и његов син Јакуб (највероватније убијен од брата Бајазита). Такође Мурата је убио српски витез (који се можда звао Милош Обилић, можда не) у правом самоубилачком нападу. Такође, поред великаша који су чинили ударну коњицу, Срби су сакупили велик број војника пешадинаца који су углавном били људи из народа и имали родбину у народу.

После тако стравичног покоља (а и сами Турци кажу да се радило о стварно жестокој бици) где гине сам Лазар и велик број племства, Вук Бранковић остаје жив после битке.

Док Лазар даје живот у одбрани Вукове земље (Косова) као и гомила племића који су дошли са разних страна, Бранковић лепо наставља да живи. Такође гине гомила обичних војника из народа.

Замисли како је реаговао народ и обичан свет на вести од битке и људи којима је родбина изгинула.

Вук Бранковић је био командант десног крила у тој битки, и не само то него је поред Лазара био најзначајнији командант у њој. Лазар пада у шаке Турцима који га погубљују, док Вук Бранковић лепо наставља да живи и влада после тога. Како је Вук дозволио да Лазар падне шака Турцима? Зашто није покушао да га ослободи? Зашто су толики људи херојски дали животе, а господар земље на којој се одвија битка преживљава? Како се све то чинило обичном свету?

Ето видиш објашњења, без обзира да ли је Вук Бранковић издајник или не.

Да не говоримо да је после битке, Вук Бранковић учествовао у разним сплеткама, почео је да себе сматра наследником Лазара који је дао живот на земљи тог истог Бранковића, упркос Лазаревом потомству. Био је умешан у нека поткупљивања у Дубровнику и друге мутне радње.

Дакле, стварно чудно како су гуслари одабрали баш Бранковића...


Па лепо је видети како си ти потпуно игнорисао све што сам писао о симболима...

Реч "Вук Бранковић", као и међународни термин "Јуда" су се одомаћили као колоквијални термин за издајника у српском народу. Без обзира да ли су стварни Вук Бранковић или Јуда били издајници. Исто као што и наша реч "Лудак" је простекла из презимена Неда Луда и Лудитског покрета против машина у Енглеској.

https://en.wikipedia.org/wiki/Ned_Ludd

https://en.wikipedia.org/wiki/Luddite

Сад, то што Нед Луд скоро сигурно није био ментално поремећен, нити његови следбеници који су то радили из економских интереса, ипак се реч одомаћила као етикета за ментално болесног човека.

Дакле, теби јако смета што наш народ користи израз "Вук Бранковић" за издајника...
Зашто? Да ли је он твој предак, па си се јако узбудио због тога? Кажеш да и сам Ђурађ Бранковић, његов потомак њега избегава да спомиње, можда је знао нешто што ми не знамо? 

Уосталом, то што нема убедљивих доказа да је био издајник не значи да он није био издајник, и да можда није нешто забрљао у битки, или чак био одговоран за страдање Лазара, на чији положај је циљао па је имао јак мотив, без обзира да ли је издао или не...

Овде неки већ тврде да је Вук Бранковић био велики витез и херој само зато што нема конкретних доказа да је издајник. Права балканоидна екстремна психа која одлази у крајности: Ако није издајник, онда мора да је херој. Ако ови тврде да је издајник, ја ћу да тврдим да је оклеветани херој. Или јеси или ниси, нема средине...


Не, није. Националне цркве у православљу настају тек од друге половине 19 века, а Срби чак ту релативно касне. Средњевековне православне цркве функционишу по географско-политичком моделу, а не по националном. То што су нпр. патријарси неке цркве у средњем веку Срби или што чак њихову паству чине већином Срби не чини ту цркву српском у националном смислу.



Како је Црква признала Лазара и његову лозу за легитимне наследнике Немањића, ако су после ти исти Бранковићи владали уз благослов те исте Цркве, и још притом наставили да владају Србима јако дуго (много дуже од Лазаревића) чак и у Угарској после пада деспотовине? 

Како то да Бранковићи после преузимања власти нису утицали на издајничку перцепцију свог претка, или да утичу на ту Цркву која се по теби уротила против несрећног и несхваћеног Вука Бранковића, кроз разне методе у периоду када Лазаревића није било. Па рођени син тог Вука, као што тврдиш, је избегавао да га спомиње, као да га је било нечега срамота. Па зашто, ако је неправедно оклеветан? 

Сад наравно, наводиш аутора који ти одговара твојој агенди, као основу своје теорије завере, иако је тема контраверзна у тим истим научним круговима на које се позиваш...

Иначе, мишљење Божића је чисто спекулативно, и засновано на могућим мотивима неких црквених великодостојника. То је могуће, али такође не може да се докаже, као што не може да се докаже издајство Бранковића.

Али видиш, ти радиш исто за шта оптужујеш друге. На основу спекулација (које су могуће) једног аутора без чврстих доказа градиш теорију завере протв Цркве која се уротила против Вука Бранковића, иако је касније устоличила његовог сина, док са друге стране одбацујеш мит о издајству Бранковића као нештзо што није доказано...

Значи градиш један мит да би оповргавао други. Лепо...

Него, хајде да прихватимо да је Црква имала нешто против Вука Бранковића. Очигледно није имала против његових потомака, када су они били на том истом трону касније. Што би га опањкавали следећих пар стотина година после пада Деспотовине, када више није било ни Лазаревића ни Бранковића?

И о којој Цркви ми причамо, када се Пећка патријаршија палила и гасила, на њеном челу су чак били Грци фанариоти, практично агенти Султана, потпуно незаинтересовани са народне митове Срба и симболе отпора Турцима? Како су Срби у ратличитим деловима Балкана и у разним планинским вукојебинама сви колективно сматрали Бранковића за издајника, када врло често ти исти Срби по разним забитима и вукојебинама у условима хаоса нису били у прилици ни да виде једног попа, него су сами одржавали обичаје? А врло често попови и ако их је било нису имали никакве контакте са вишим свештенством и остатком црквене хијарархије...

Или можда ипак то нема везе са Црквом, него са самим народом? Па велик број Срба данас сматра Вука Драшковића издајником...Да ли их је и то Црква индоктринисала или једноставно сам народ тако мисли?

Та "Црква" по теби кроз стотине године успева да испира мозак народу о издајству Бранковића, народу који је живео раштркан по разним областима Балкана и под различитим царствима, народу који је често живео по шумама и горама балканских вукојебина, а не успева да спречи масовно потурчавање и исламизацију, које су много веће издајство по тој истој Цркви, јер нико Бранковића не оптужује да је потурчењак или јеретик. А та Црква се често толико пута реструктуирала, мењала вођство, врло често су њоме владали потпуни странци и агенти отоманске Порте,а  истовремено одржавају мит у народу о неком Вуку Бранковићу који је издао у борби против тих Турака...Стварно логика достојна Дејвида Ајка и прича о рептилијанској завери.

Узгред, мало на ову тему:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA_%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B


Пази сад ово, испада нешто потпуно супротно...

Nikad mi nece biti jasno, zasto je ova bitka toliko vazna kod Srba. Izgubili bitku. Turci osvojili Srbiju i ostali jos 500godina. Nije mi jasno?

Vrlo zanimljivo i vrlo ovako...kako se to kaze...pronicljivo pitanje...kao da se tamo krije nesto...

Ne znam, da li je to mozda zbog Kosova? da bude da su Srbi ziveli na tom podrucju od davnina? Inace na svim mapama se vidi mala Srbija kao malo vece predgradje danasnjeg Beograda, ali samo juzno.

Не смета ми мит као мит, али за њега треба да се зна да је мит, а не историјска чињенца. И када кажем да се мит треба разбити, мислим да се треба разбити као историјска чињеница за коју се представља. Разумем да си за очување тог мита као део народне књижевности, немам ни ја ништа против тога, али бојим се да ниси свестан његове снаге и утицаја који и даље има. Већина људи и даље мисли да је Бранковић стварно био издајник на Косову.



То јесте погодно тле за развој приче, али није реално да је искључиви мотив. За колико битака још знаш у којима је командант једне стране погинуо у борби, а његова десна рука био овековечен као издајник зато што ни он није погинуо?

И даље ми је далеко логичније да је главни разлог оно што сам означио у претходном посту, а што си и ти овде


поновио.


Чисто да те подсетим... на моју опаску о улози Цркве у овој причи, ти ми одговараш, у мору тендециозног срања, једном смисленом реченицом


Дал уопште знаш о чему причаш?

Српска црква је аутокефална од 13 века. Организована је и значајан чинилац целог српског средњевековног друштва. Као и друге цркве по континенту, учествује у политичком животу, има своје циљеве и интересе, не верујем да ово треба да објашњавам...




Можда јер је летитимитет Бранковића проистекао од Лазаревића тиме што је Стефан за наследника одредио Ђурђа.



"Пропаганда" је почела крајем 14. и почетком 15. века, али требало јој је времена ухвати замајац. Постала је то што јесте тек у 17. веку појавом "Краљевства Словена", што је био тадашњи бестселер и можда још неких дела... то каже и Михаљчић у оној књизи чији сам линк оставио - "Јунаци косовске легенде". Ту је и наравно тај фактор Вуковог покушаја "узурпације".




лол






Ок.



Седим и на ладан бетон!


Лест, бат нат лист



Пази сад шта пише 2 реченице касније у том истом тексту





https://sr.wikipedia.org/wiki/Данило_III


Да покушам да сумирам последњи пут, немам намеру да више ово развлачим

Мишљења сам да су Бранковићеве амбиције после битке те које су заправо окарактерисане као "невера". Навео сам у претходном посту шта наводи на то. Такође нам је познато да односи између две куће тада нису добри и са тим се слажу сем Божића и Радован Самарџић, Михајло Динић, Раде Михаљчић, Војислав Ђурић и други... ал то више није проблем, трн у оку је Црква дабоме...

Мишљења сам да је Црква признала Лазара и његову породицу као легитимне наследнике Немањића, за шта сам такође навео разлоге. Када је Бранковић својим делима угрозио легитимитет Лазаревића, Црква је природно стала на њихову страну.

Косовска легенда је постала то што јесте тек у 17. веку. Знамо за изворе са почетка 15. века који сведоче о издаји, међу њима су и летописи и житија. Узимајући у обзир њих и став Цркве по питању односа Лазаревића и Бранковића, мишљења сам да је, уз саме присталице Лазаревића у народу, допринела развоју те легенде кроз како писмену делатност калуђера, тако и наравно кроз преношење усменог предања, чиме се информација ширила и на крају дошла до неког као што је Мавро Орбин.

Наравно, то не може бити поуздано, јер не можемо знати шта је истина. Зато и упорно инсистирам на томе да је то "мишљење", а у првом посту рекао да је Црква "сасвим могуће", а не "дефинитивно", учествовала у причи. Зато је и аутор на којег сам се позвао, писао о томе у виду расправе.

И да, цитирао сам аутора који о томе говори. Цењеног историчара, професора, декана и академика, чија се дела користе у образовању историчара на факултету и данас.  Вероватно је сваки аутор, који је писао о Вуку Бранковићу касније, у свом раду цитирао ту расправу. Ал изгледа да сам се зајебао... требао сам да компулсивно вређам, изврћем речи, измишљам глупости и осврћем се, ничим изазван, на усташку тисућољетну, ваљда бих онда био прихватљивији саговорник.


Toлико о томе.

Па управо се и зна да је мит, ко је уопште тврдио да је историјска чињеница, о чему ти уопште причаш? 

Народни мит о Бранковићу почива на веровању и предању да је издајник. Ко је тврдио да је то и историјска чињеница? Наша наука то не тврди, а ти бесниш против народног веровања. Можда чак и јесте, али се то не може доказати, па стога људи имају права да верују да је био издајник, као и да није.

Да званична наша историографија форсира издајство Бранковића, упркос одсуству доказа, стварно бих те и разумео.

Да је народно веровање у колизији са чињеницама, онда би твоја замерка била умесна.

Али бојим се да су овде на делу други трипови, зар не? 


Ма ко уопште то представља као историјску чињеницу, шта ти овде конструишеш?
Сметају ти митски народни епови који тврде да је Бранковић издајник?


Па шта и ако мисли? Откуд уопште знаш да није био, посебно што подацима које си изнео раније скачеш самом себи у уста, и управо потврђујеш да је итакако било основа за народно веровање да је Бранковић издајник, уместо да су га ето тако оптужили из чистог ћефа...

И одакле теби идеја да већина људи мисле да је Бранковић био издајник, на основу чега? Мислим чак и да мисле, какве везе то има?


Царе, ја ти говорим о могућим разлозима зашто га је народ сматрао за издајника, пошто ти тенденциозно постављаш питање, зашто баш Бранковић:




Значи ипак има рационалних разлога за сумњу да је Вук Бранковић издајник, јер је имао јаких мотива за издају,  зар не? Удружимо то са чињеницама које сам споменуо раније, које наравно одбацујеш јер ти кваре нарацију, да можемо да закључимо да одабир Бранковића као издајника за народне песнике није баш случајан и тенденциозан. Па шта онда причаш овакве ствари?:


Какве игре овде играш? Уфиксирао си да Бранковић није издајник (што је наравно сасвим могуће), да си ти у праву и да ето веровање (које је такође можда истинито) супротно твом се мора разбити (тј. мит који мора бити разбијен), а истовремено наводиш податке које потврђују да за тај мит о издаји има итекако смислених разлога, уместо пуке ирационалне пакости народа и црквено-пропагандне конспирације спрам лика и дела Вука Бранковића...

Или је можда овде пуки его у питању? Народ верује у нешто, ти верујеш у нешто друго. Народ је већина, ти си мањина, већина је глупа, ти си паметан, дакле ти си тако посебан и елитан, практично аристократија, ниси мејнстрим него авангарда? 

Али, манимо се хипстерисања, оно што причаш више покопава оно што тврдиш, тако да не знам шта истерујеш овде. Можда си чак и у праву, ко зна, али ти то не можеш доказати више од оних које прозиваш.



Али та православна црква у српском краљевству, касније царству није "српска црква", него црква Србије. Дакле, није национална црква српског народа као што сада постоји, а та средњевековна "српска" црква је имала универзалну словенску литургију и богослужење које се није разликовало од оних у Бугарској или Русији, или чак несловенским Влашкој и Молдавији које су користиле словенску литургију и црквене књиге  скоро све до 19 века.

Но чак и да то што причам није тачно (а тачно је), није толико претерано битно за оно што расправљамо, него више говори о твом незнању...


Ок, можда...


Ок, ко је аутор "Краљевства Словена"? Мауро Орбини (Мавро Орбин). Колико ја знам он је био римокатолик и Бенедиктанац, дакле католички свештеник. Да није можда и он део завере православне цркве против несхваћеног и напаћеног Бранковића? Значи испада он је главни и најутицајнији извор те пропаганде против Бранковића, која је у ствари православна црквена пропаганда против истог?

Па лепо је знати да су и неписмени гуслари и сељаци из разних гудура и катуна читали то дело бенедиктанца Орбинија, одакле су црпели надахнућа за своје песме и веровања, градећи народни мит о Бранковићу издајнику...


Али ти само цитираш оне ствари које одговарају твојој агенди о завери и пропаганди, заобилазећи оне ствари које се са њима не слажу. Ја нисам уопште тврдио да је Бранковић издајник, док ти инсистираш да није, иако то не можеш да докажеш, ништа више од оних који тврде да јесте. Ја сам само ставио цитат који наводи да можда ствари нису онакве какве их представљаш...



Добро, ти си тог мишљења и то је твоје право. То мишљење не можеш доказати ништа више него они који тврде супротно. То су твоје потпуне спекулације које почивају на сумњи о мотивима. Што би неки мит морао да буде разбијан на основу тога што ти верујеш у неки други мит?



Како то знаш? Па не знаш. Опет твоје спекулације, убеђења и веровање које представљаш као чињенице, а истовремено очекујеш да се туђа веровања и митови морају прилагођавати "историјским чињеницама", тј. твојим личним спекулацијама и убеђењима, као и личним спекулацијама људи који деле твоје веровање, чије ставове цитираш да би доказао да си у праву.

Мислим, можда си сасвим у праву, али ти то не можеш доказати чврстим доказима. Преблем је што друге прозиваш због онога што сам чиниш.


Наравно, али на основу тога ти тражиш "разбијање мита" о Бранковићу издајнику. Ако не знамо шта је истина, остаје нам да верујемо. Значи да верујемо да је истина да је Бранковић издајник, или не.

Али теби смета што људи верују у нешто у шта ти не верујеш, и позиваш се на чињенице и историју. Дакле, у чему је твој проблем? Да нису можда они психолошки фактори које сам навео горе?


Лепо што си га цитирао, за сваку похвалу, али уважени историчар, попут тебе, наводи своје спекулације и алтернативе тумачењу лика историјског Бранковића, које тешко да може убедљиво да докаже. Можда је у праву, можда није, али то не може доказати ништа више од оних који тврде супротно.

Али пошто је он угледан човек, цитирањем њега и твоје мишљење и веровање делује угледно, па се некако осећаш интелектуално ауторативно, иако у суштини не доказујеш ништа. Ја сам узео к знању твоје мишљење, али ти одбијаш било које које ти не пасује и држиш се једне стране медаље.

Кад нешто не можеш доказати нити оповргнути чињеницама или доказати истинитост нечега, остаје ти да верујеш или не верујеш у истинитост нечега. Али је онда смешно да тражиш да се туђе веровање мора прилагођавати "историјским чињеницама" које су уствари еуфемизам за твоје веровање.

Дакле, бесмислено је тражити разбијање мита и веровања о Вуку Бранковићу издајнику, ако не можеш доказати супротно. Ти веруј у шта хоћеш, али твоје инсистирање на твом личном веровању у супротно под маском некаквих чињеница делују крајње смешно...

Укратко:

Ако неки мит (који спада у домен веровања) не може бити оповргнут нити доказан чињеницама, онда се не може ни разбити нити се може тражити његово разбијање, јер за то не постоје могућности ни објективни разлози. Стога људи имају права да у њега верују, или да не верују. Ниједна од страна ту није у надмоћнијем положају. Све остало је пуко млаћење празне сламе и лечење комплекса.

Толико о томе.

П.С


Ево класичан пример савремене митоманије и "општепознатих чињеница"...

Када сам ја ишао у ОШ у СФРЈ било је "општепознато" да смо били 400 год под Турцима. Сада се прича 500 год. За неких 20-30 додаће се још једна стотина итд...

Шефе, Турци уопште нису освојили Србију због Косовске битке, већ доста касније.

Србија је пала под Турке 1459 год, не 1389...

Сад рачунај, колико је распон између 1459-1815? 


Ово је баш класичан мит из гусларских песама, али видим неко нема проблема да се селективно позива на митове уколико треба да убија Србе у појам.

Срби нису изгубили битку на Косову, тактички гледано било је нерешено. Када се гледају чињенице, да је погинуо Султан, да је убијен султанов син и да су се Турци вратили назад у Малу Азију ради попуњавања редова и утврђивања власти новог Султана, може се рећи чак и да је донекле чак у питању победа (али пирова), када се гледају чињенице а не народне песме које се овде селективно користе по потреби.

Сад, неко може да каже, каква црна "победа" када су Турци после освојили Србију? Па какве везе то има?

Кнез Лазар је у битки на Плочнику, пре Косова, дословно измасакрирао Турке, потпуно их победивши, без икакве сумње. А то није поколебало Турке, нити је учинило да одустану од својих намера.То није спречило Турке да после тога се врате и ратују у још већем и масивнијем броју на Косову. А још кад узмемо да Србија тада није имала централну власт тада и да су се великаши међусобно гложили око права на престо и да су неки попут Константина Дејановића чак били на турској страни, ту саму битку чини упечатљивијом као подвиг.

Посебно када се узме да је те Турке једва савладала тадашња удружена скоро цела западна Европа у предграђу Беча и код Лепанта у коме је учествовала удружена флота скоро свих хришћанских медитеранских земаља, предвођена Дон Хуаном Аустријским.

Pa nece bas biti...

Masakrirali na plocniku? O tome se skoro nista ne zna, pa ni da li 55yttt bitke uopste bilo. Yy
Povodom teksta kojim je otvorena tema, jedini ko posle bitke govori o pobedi hriscana je tvrtko u svom pismu koje salje na zapad. Mozda je bio I iskren jer za njega se ishod moze smatrati pobedom.
Verovatno je bilo nereseno Ali je za srbe realno rec o porazu. ne vidim zasto ne bi smo verovali narodnoj tradiciji kod opste ocene dogadjaja.

Онда такав резон можемо применити на апсолутно све древне битке. Да ли историографија тврди да је Лазар победио на Плочнику? Да.

Маричку битку, где су измасакрирани Срби претпостављам нећеш да доводиш у питање? Мислим пошто су ту Срби изгубили , онда нема сумње да се догодила, јел тако? 

Али хајде да заборавимо битку на Плочнику и да се правимо да се није догодила....

Да ли су Босанци ефикасно победили Турке у Билећи? Јесу.

Да ли је то поколебало Турке у освајачким намерама? Не.

На крају су освојили и саму Босну.

Саме победе у биткама, које уосталом признаје и званична историја, нису нимало утицале на општи стратегијски пораз победничке стране гледано дугорочно, а ради се о војним победама без сумње.

А то је оно на шта сам циљао.


Ја говорим о самој битки, не општој стратегијској ситуацији Срба пре и после битке.

Сама битка реално гледано је била нерешена, у неком контексту је можда чак и била пирова победа, али општа стратегијска ситуација је била поражавајућа.

Пирова победа је битка која је војно добијена као таква, али у општем стратегијском контексту стране која ратује представља пораз.

Битка на Косову строго узевши је нерешена (тј. резултат самог конкретног окршаја), али донекле је и победа јер нападачка страна је била присиљена на повлачење у своју постојбину ради попуњавања и обнављања, после великих губитака. Док страна која је остала није могла више да обнови војску и дочека нови талас напада, јер је била исцрпљена.


Па зашто се онда доводи у питање народна традиција код опште оцене да је Вук Бранковић био издајник?

Мислим, овако се практикује стратегија селективног доказивања:

https://sh.wikipedia.org/wiki/Selektivan_dokaz

А за тебе бар знамо да радиш мотивисан идеолошким разлозима...

Када треба показивати да су Срби губитници, е онда важи народно предање, али не важи у свему осталом јер тај народ иначе лупета и фантазира, осим кад тврди да су Срби лузери и јадници. А када се тврди да су Срби негде победили, е за то нема доказа да се икада догодило.

Za plocnik se u izvoru kaze da je Lazar zaustavio turke. Ne spominje se bitka. Vojske mogu i da se sretnu i da se jedna povuce. Tom prilikom neposredno pre susreta na plocniku turci su od lazara osvojili Nis. Posle dogadjaja na plocniku nis nije vracen lazaru. Bitke je mozda bilo mozda nije. To kaze istoriografija. Spomen bitke je takodje nesto sto istoriografija ponekad radi - izlaze nedovoljno opravdanu Ali najverovatniju pretpostavku. Ali onda to KO'd amatera u prepricavanju I prepisivanju postane masakr turaka jelte.

A sto se tice narodne tradicije, ja o brankovicu nisam nista rekao.
Uzimanje u obzir onoga sto govori tradicija moze biti manje ili vise opravdano. Me smemo zaboraviti da su se na kosovu 1389 turcima suprotstavile tri vojske. Za lazarevu vojsku bitka je ocigledno bar zbog jednog razloga bila poraz sto se odrazava I u epskoj tradiciji.

Pobednik bitke je formalno onaj ko na polju posledni ostane prema najcesce koriscenom kriterijumu.
Mi ne znamo ko je na polju zadnji ostao. Mozda brankovic, vukovic I bajazit. Mozda samo turci. Mozda samo brankovic. Mozda druga kombinacija. Lazar nije to znamo, cak i ako delovi njegove vojske jesu. U sustini bitka nije imala trenutne posledice sem smrti murata I lazara. Ali vec iste godine kneginja milica prihvata zastitu novog sultana I lazarev sin postaje njegov verni vazal. Ishod bitke je ocigledan