Šta ako Srbi uopšte nisu izgubili na Kosovu 1389?! Od Konstantina Filozofa pa sve do obeležavanja 550. godišnjice Kosovskog boja svi su bili uvereni da je ova bitka bila težak poraz srpske vojske koji je u međuvremenu postao sastavni deo identiteta našeg naroda. Međutim, počev od 1939. godine spominje se i jedna, potpuno druga strana istorije.

Prema kosovskom mitu, Srbi su u boju na Vidovdan 1389. godine na čelu sa knezom Lazarom svesno žrtvovali svoje zemaljsko carstvo da bi zadobili carstvo nebesko. Što se samog ishoda bitke tiče, po našem predanju, srpska vojska je poražena i knez je pogubljen.

Ali, šta ako uopšte nije bilo tako?!

– Naša istoriografija i danas podržava mišljenje Ilariona Ruvarca, staro više od 120 godina, koje polazi od predanja o porazu. Ovako mišljenje i dalje važi, iako već dugo postoje pokušaji da se ishod bitke revidira – počinje za Dnevno.rs priču Aleksandar Tešić, književnik i autor romana „Kosingas" u kome Kosovska bitka uopšte ne predstavlja poraz srpske vojske.

Ilarion Ruvarac je bio srpski istoričar iz 19. veka. Iako se smatra začetnikom naučne metodologije u istoriji kod nas, izgleda da je, kada je u pitanju Vidovdan 1839. godine, bio potpuno zaveden.

– Malo je danas poznato da je tek nedavno, na proslavi šest vekova od Kosovskog boja 1989. na naučnom skupu u Prištini, izneto mišljenje profesora Milana Obradovića, a zasnovano na analizi Bajazitovog fermana napisanog odmah nakon Kosovskog boja, da bi trebalo revidirati ishod bitke, koji je u najmanju ruku bio nerešen, ako ne i srpska pobeda – objašnjava Tešić.
Pored smrti oba vladara, odlučujući momenat za analizu ishoda Kosovskog boja jeste iznenadno i brzo povlačenje turske vojske u Jedrene pod komandom novog sultana Bajazita već idućeg jutra.

– Dok je to u vojnoj strategiji više nego jasan znak poraza, ili bar nerešenog ishoda, naši istoričari tvrde da je Bajazit to uradio plašeći se pobune trupa njegovog brata Jakuba koga je ubio odmah po smrti svoga oca pa je pohitao da učvrsti svoju vlast u Jedrenu – priča Tešić.

Pa ipak, istina o povlačenju turskih trupa možda je malo drugačija.

– Od svih turskih istoričara koji su prvi pisali o Kosovskom boju, samo je jedan, Ašik-paša, zapisao sledeće: „Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha. Zatim digoše tabor i pođoše put Jedrena." Iz ove rečenice zaista se ne stiče utisak da se Bajazit, već izabran za novog sultana, posebno zabrinuo za svoju sudbinu i svoj presto. Nijedan drugi turski istoričar ne spominje nikakve smutnje, a kamoli strah od pobune – dodaje Tešić.
Bratoubistvo kod Turaka nije bilo ništa novo
Turski sistem nasleđivanja prestola se mnogo razlikovao od našeg ili zapadnog i takođe pobija tvrdnju o povlačenju Bajazita sa Kosova zbog straha za svoju vlast.
Kod nas je vladar birao kome će presto da ostavi, a to je uglavnom bio njegov prvorođeni sin. Čak i da nije nikoga odredio, smatralo se da najstariji sin ima pravo na presto.
Kod Turaka nije bilo tako. Vrlo često se nailazi na netačan podatak da je Jakub bio mlađi brat. Od tri brata - Jakuba, Bajazita i Sauđija, Jakub je bio najstariji. Pa ipak, važio je „opsatanak jačeg, a ne najstarijeg", pa je bratoubistvo bilo praksa u carskoj porodici.
– Naravno da Jakubovim sledbenicima nije bilo drago što je ovaj ubijen, ali to nije bio razlog za pobunu. Ovakav običaj bratoubistva se nastavio kasnije i predstavljao je pravilo – priča Tešić i dodaje da su turski vojnici neposredno posle Kosovskog boja priznali Bajazita za novog vladara, ali da su se svejedno povukli.

U prilog tvrdnji da je poraz na Kosovu kasnije iskonstruisan govori i kasnije ponašanje novog turskog sultana.

– Kada je Bajazit opet došao u Srbiju krajem 1389. godine, on je znao ko je bio pobednik na Kosovu polju i časno je postupio kada je kneginji Milici ponudio vazalstvo, a to svako ne bi uradio da je srpska strana bila poražena kao što se tvrdi, već bi nastavio svoj pohod ka Kruševcu i usput bi sve popalio i uništio kao što je Murat uradio u Bugarskoj, iako mu se Bugari već bili predali. A on je ženi svog neprijatelja ponudio da bude vazal i kasnije joj je pomogao da protera Ugare koji su naredne godine prešli Savu i napali – tvrdi Tešić i dodaje das u stanovište o srpskoj pobedi izneli i mnogi srpski istoričari 20. veka.

Ipak, možda najjači argument u prilog tvrdnji da je na Kosovu polju trijumfovala vojska kneza Lazara iznose savremenici tog doba. Naime, svi do sada poznati izvori iz godine Kosovskog boja ili otvoreno slave hrišćansku pobedu ili su neodređeni. O turskoj pobedi ne govori niko!

Bosanski kralj Tvrtko I je nekoliko nedelja posle boja javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u dalekom Parizu!

– Analizirajući savremene i nešto kasnije izvore, istoričar Rade Mihaljčić s pravom zaključuje da „Turci nisu dobili bitku na Kosovu". Međutim, govoreći o njenim posledicama on je izneo da su veliki gubici bili porazni samo za slabiju stranu, jer se Srbija ni po veličini ni po broju stanovništa nije mogla upoređivati sa Turskom. Pišući o Kosovu 1984. naveo je da je cela jedna generacija izginula i „da se vremenom pokazalo da je to bila pobeda ekonomsko i brojno snažnijeg neprijatelja" – zaključuje Tešić.

Ko je bio Miloš Obilić?


Miloš Obilić je bio turski zatočnik, ali jeste ubio Murata na Kosovu
Da li je zaista bilo ovako? 'Na Vidovdan 1389. srpske snage predvođene knezom Lazarem sukobile su se sa turskom vojskom koju je vodio sultan Murat. Srpski junak Miloš Obilić je uspeo da ubije Murata, a za vreme bitke je stradao i knez Lazar. I tako je nastao mit o Kosovskom boju, najslavnjoj srpskoj pobedi u istoriji naroda koji i te kako zna šta je rat...'

Većina nedoumica o tome šta se zapravo dogodilo za vreme Kosovskog boja potiče od činjenice da se o Milošu Obiliću, čoveku koji je ubio sultana Murata i tako postao, pored Kraljevića Marka, najslavniji srpski epski junak, istorijski sa sigurnošću skoro ništa ne zna. Čak ni to da li je postojao!
 
Naime, o Milošu Obiliću ne postoji nijedan pisani trag niti dokument iz njegovog vremena koji bi nam otkrio nešto više o ovom čoveku. Sve što sada mislimo da znamo o njemu, plod je kasnijih dopisivanja i narodnih priča i predanja.
 
Pa, ko je onda bio Miloš Obilić?
 
– O Milošu Obiliću najrealniju sliku pruža kontroverzni Gerasimov letopis. Po njemu, Miloš Obilić je bio rodom iz Obilova kod Tjentišta, ispod Peštera (između Novog Pazara i Sjenice). U ratu između kneza Lazara i Nikole Altomanovića njegov grad je uništen i da je on utočište potražio kod Marka Mrnjavčevića u Prilepu – priča za Dnevno.rs Aleksandar Tešić, književnik i jedan od prvih koji su progovorili strani srpske istorije o kojoj se malo zna.
 
Gerasimov letopis je delo brata Vuka Brankovića, monaha Gerasima. O spisu se ne zna ništa sa sigurnošću jer danas ne postoji nijedan zvaničan prepis. Original se čuvao u manastiru Hilandar iz koga ga je jedan monah iz familije Vasojevića preneo kod porodice Femić u Femić Kršu, u Crnoj Gori gde je slučajno izgoreo 1943. godine. O ovom dokumentu se danas zna samo iz onoga što je Milić od Mačve zapisao 1989. da bi sačuvao od zaborava usmeno predanje koje je postojalo u porodici Femić.
 
Međutim, jedan drugi istorijski izvor, „Kraljevstvo Slavena" Mavra Orbinija iz 16. veka identično opisuje život Miloša Obilića što ukazuje da bi se „Gerasimov letopis" mogao smatrati autentičnim izvorom.
 
Nezvanično, Gerasimov letopis je sadržao mnogo toga što se ne poklapa sa današnjom, „zvaničnom" srpskom istorijom, a da je to slučaj i sa pričom o Milošu Obiliću.

Marko Kraljević je u vreme kada je Miloš boravio kod njega već bio sultanov vazal. Prilikom odlaska na poklonjenje u Jedrene, on je poveo i Miloša Obilića sa sobom koji je svojom pojavom i snagom oduševio sultana Murata koji ga je zadržao tamo. Po nekim indicijama iz Gerasimovog letopisa i iz našeg narodnog predanja i epskih pesama, proističe da je Miloš bio zatočnik, vitez koji se borio za slavu.

Tako je Miloš Obilić kod Murata u službi ostao, prema Gerasimovom letopisu, sedam godina! Ako je ovo tačno, Miloš je i te kako poznavao turski način ratovanja, sve njihove slabosti i snage.
 
– Miloš se u Srbiju vratio nešto pre bitke na Toplici, kada se posebno istakao komandujući vojskom kneza Lazara. Pobedio je upravo jer je dobro poznavao Turke i njihov način ratovanja. Nakon toga, po predanju, knez Lazar mu je dao titulu vojvode i na upravu Braničevo gde i danas postoji mnogo toponima sa njegovim imenom. Međutim, tu je vladao samo 2-3 godine, pa i nije stigao da ostavi neki materijalni trag – objašnjava Tešić.
 
A onda je došla Kosovska bitka...

– Po Gerasimovom letopisu, upravo je zbog toga što je bio sedam godina u službi kod njih, Miloš i mogao da prođe pored Turaka i da priđe dovoljno blizu Muratu da bi ga ubio. Potvrdu tome nalazimo i kod pomenutog Mavra Orbinija koji u svom delu kaže da je Miloš došao „u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku". Kako bi drugačije, pre ili za vreme bitke, neko uspeo da priđe sultanu? Sultan nikada nije bio u prvom redu vojnika, nego u svom utvrđenom logoru – bivaku, ograđenim rovovima, kopnenim snagama, okružen jakom stražom u više krugova.


Sve ostale priče – da je Murat ubijen na prevaru posle bitke, da je Miloš sam uspeo da ubije 12.000 Turaka kao što kaže epska pesma, ili da je sa 12 vojvoda uspeo da se probije do sultana, smatra Tešić, malo su verovatne jer bi turski izvori to naveli, a nijedan ne spominje takav scenario.
 
– Uostalom, za svakog cara najveća čast bi bila poginuti u borbi, a ne kao rezultat nečijeg lukavstva, pa bi savremeni turski izvori s ponosom isticali junačku smrt svog sultana – smatra Tešić.
 
Gerasimov letopis je izgoreo u kući porodice Femić 1943. i navodno ne postoji prepis.

Postoji priča o tome da ga je neki sveštenik čitao i da mu se nije dopalo šta tu sve piše jer bi srpska istorija tog perioda bukvalno morala ponovo da se piše kada bi on ugledao svetlost dana. Zato o njemu ni danas ne znamo mnogo. Ipak, možda ćemo jednog dana saznati istinu i tako što će neko uspeti da se probije do tih turskih arhiva koje oni toliko čuvaju – zaključuje Tešić.

Prema jednoj od savremenih teorija, Miloš Kobilić je bio Vlah iz katuna Vignjevići, koje se nalazilo blizu Dubrovnika. Danas ga Srbi (kao Obilić) i Albanci (kao Kobilići) svojataju za svog junaka.

Prema drugom tumačenju, koje zastupa istoričar Dragoljub Simonović, Miloš Obilić je bio Nikola Vratković, srpski princ, rođeni brat knjeginje Milice, ali je istina skrivana "iz diplomatskih razloga".

Koga briga, da li su pobedili ili izgubili. Nece se nista preokrenuti. To je davno bilo. Ostaje to da su se casno borili.

Taktički gledano ishod te bitke i jeste bio nerešen,jer su pobijene vodje i izbačen iz stroja gro trupa i jedne i druge vojske,ali strateški je naravno poraz jer za razliku od Turaka,mi smo na Marici i Kosovu izgubili većinu trupa koje smo imali i samim tim smo bili izloženi budućem napadu i okupaciji kao na dlanu.

Miloš Obilić naravno nije postojao,ne mogu da verujem da se 2016 neko bavi likovima iz genijalnih narodnih pesama koje su opevale te dogadjaje,a da ne shvata da su to samo junaci pesama i Obilić i Jug Bogdan i devetorica sinova i Pavle Orlović itd.

Zanimljivo je da je sve podložno teoretisanju u vezi kosovske bitke osim činjenice da se svi kolektivno stidimo junaka i viteza Vuka Brankovića,tog istinskog heroja tog vremena,koji je odbio da postane vazal,zatim kad je poražen postao vazal odbio da se sukobi sa Vlasima na Rovinama i hriščanskom vojskom kod Nikopolisa,a zatim su ga uhvatili i umro je u tamnici,to je istinska tragedija Srbije nepoštovanje takvog viteza,a insistiranje na nekakvim nepostojećim likovima koji su plod nečije mašte.

Кад се прича о Косовском боју, мaло ко зна да су била два.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Косовска_битка_(1448)

@sergio: da, to sam za Brankovica hteo dodati. Ziva istina. Samo mesto gde se boj odigrao je bio Brankovicev pasaluk. I posle boja, odbijao je da ga preda turcima na vlast, borio se s njima do poslednjeg coveka, dok ga nisu zarobili i ubili.

Zanimljivo je kako malo podataka o samom boju postoji, samo neka predanja i price. Srpska vlast je u ono vreme iskrojila istoriju onako kako im je odgovaralo, a prava istina o ishodu boja i pravoj ulozi pojedinaca poput Obilica koji je radio za Murata i bio njegov vitez neko vreme, te je lako usao u sator jer je bio cenjen medju turskom vojskom, i to za Brankovica.

Kad se novi sultan vratio u Srbiju ponudio je carici Milici vazalstvo umesto da ih sve pobije i zapali kao sto je Murat u Bugarskoj uradio. Sta to govori, ko je pobedio na boju? To su sve price kojekoga sakupljane. Istina se oduvek krila, a Gerasimovi spisi namerno spaljeni da se ne bi saznalo sta je bilo. Uzgred, Gerasim je bio monah, brat Vuka Brankovica, za one koji nisu procitali tekst u celosti.

Zasto da unisti resurse i dobije spaljenu zemlju bez radnika kad moze u kompletu sve da dobije 

Kao EU i USA sto rade 

Sta fali EU i USA?

Oko teme. Velika je steta sto Srbi nisu bili vise zainteresovani da vode zapise kako se , kad , gde, ko, sta, koga ,.... desavalo. Zato sad i  mislimo da nam je ova istorija nametnuta. Kako nam moze biti nametnuta kad je ustvari ni sami ne znamo, tj nije bilo interesantno da se zapisuje.

Od toliko hrabrog naroda, ostat ce zapisano samo ovo poslednje najgore.

Pametno, tako se to radi, ko zna zna, ko ne zna, dva