Vlast sebi diže plate

Predsednik, premijer, ministri i poslanici dići će sebi plate u 2011. za oko 7.000 dinara na osnovu dogovora sa MMF, a država nema para da plati komunalije

Biće para, rek'o MMF ... Premijer Mirko Cvetković i Verica Kalanović

Predsednik Srbije, premijer, ministri, predsednik skupštine i 250 narodnih poslanika, na osnovu dogovora Vlade i MMF imaće veće plate od januara sledeće godine. U Vladi kažu da će plate svim zaposlenima u državnoj upravi, što znači i predsedniku, ministrima i poslanicima, u 2011. biti tri puta povećavane, jer ekonomija Srbije pokazuje „blagi oporavak".

Međutim, niko u Vladi nema odgovor kako imaju za veće plate, a nemaju da plate komunalije i zašto se država zadužuje još 250 miliona evra kod poslovnih banaka (pogledaj okvir).

- Još je rano precizirati koliko će ta povećanja iznositi, ali kako sada stvari stoje, trebalo bi u januaru i aprilu da budu po tri ili 3,5 odsto. Niko ne zna koliko će povećanje biti u oktobru jer ne možemo da pretpostavimo kolika će inflacija biti tokom 2011. godine - rečeno je Pressu u Vladi. Prema našoj računici, plate ministara i poslanika koji primaju oko 100.000 dinara, u januaru i aprilu biće povećane za blizu 7.000 dinara (vidi tabelu).

Ministarka za NIP i potpredsednik G17 Plus Verica Kalanović najavila je juče da ministri i zaposleni u ministarstvima, u 2011. mogu da očekuju „blago povećanje plata".

- Logično je da zaposleni u administraciji, a to znači ministri, njihovi pomoćnici i drugi zaposleni u ministarstvima dele sudbinu ekonomskog stanja u državi. Odnosno, da im sa porastom bruto domaćeg proizvoda budu povećane i plate - kazala je Kalanovićeva.


I predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović smatra da poslanicima treba povećati plate ukoliko povišice dobiju ostali u državnoj upravi.

- Ako svi zaposleni budu imali to povećanje, nema razloga da ga poslanici nemaju. Poslanici imaju zamrznute plate poslednjih šest godina, ali konačnu odluku doneće Administrativni odbor - kaže Đukić-Dejanović.

Šef poslanika ZES Nada Kolundžija pak ističe da će se o povećanju zarada u Skupštini razmišljati kada se donese budžet za 2011.

- Veće plate poslanika nisu tema budući da ima važnijih tema. O tome će se eventualno razmišljati kada se vide prognoze za narednu godinu i koliki će biti budžet za 2011. - kazala je Kolundžija.

S druge strane, lider NS Velimir Ilić smatra da poslanicima ne treba povećavati plate iako su zamrznute već šest godina.

- U Srbiji se bedno živi i poslanici treba da prate sudbinu naroda. O eventualnoj povišici za poslanike treba razmišljati pošto se primanja povećaju i drugim građanima - kazao je Ilić.




-------------------------------------
Izvor: Pressonline.rs

Kriza a banke zaradile 21 mlrd. RSD
15. novembar 2010. | 12:19 | Izvor: Tanjug
Beograd -- Rast profitabilnosti poslovnih banaka nastavljen je i u trećem kvartalu 2010. godine, u kojem su banke u Srbiji ostvarile profit od 20,7 milijardi dinara.
Trend poboljšanja rezultata nastavljen je u prvih devet meseci ove godine, a profiti poslovnih banaka su uvećani 22 odsto u odnosu na isti period prošle godine, saopštio je finansijski internet portal "Kamatica.com".
stvareni profit od januara do septembra ove godine za 4,2 milijarde dinara je veći od profita u istom periodu prošle godine, u iznosu od 16,9 milijardi dinara.
U ovoj godini je 12 poslovnih banaka poslovalo sa gubitkom, dok je u prošloj godini, u istom periodu, 13 komercijalnih banaka ostvarilo negativan rezultat. Ovih 12 banaka ostvarilo je gubitak od 4,8 milijardi dinara, dok je ukupan minus “gubitaša” u tri kvartala 2009. godine bio 6,6 milijardi dinara.
Broj poslovnih banaka koje su ostvarile pozitivne rezultate u prvih devet meseci ove godine je 21 i njihov ukupan profit je bio 25,4 milijardi dinara.
Najveće profite u prva tri kvartala ove godine ostvarile su Banka inteza, AIK banka, Unikredit, Rajafajzen i Komercijalna banka.
Ovih pet banaka sa najvećim profitima su ostvarile 18 milijardi dinara profita, a banka sa najvećim profitom je Banka inteza sa ostvarenih 6,2 milijarde dinara, dok je najprofitabilnija banka je i dalje AIK banka, koja je 4,3 milijardi dinara profita ostvarila sa daleko manjim resursima od pet najvećih poslovnih banaka u Srbiji.
Najveće gubitke u posmatranom periodu ostvarile su OTP banka, Alfa banka, Kredi agrikol , Kredi banka i Pireus banka, u ukupnom iznosu većem od pola milijarde dinara.
Najveći napredak u rezultatima poslovanja u odnosu na ostvarene rezultate u istom periodu 2009. godine ostvarile su Alfa banka, AIK banka, Banka inteza i Komercijalna banka. Alfa banka, koja i dalje spada u grupu banaka koje negativno posluju, ostvarila je poboljšanje rezultata za 1,5 milijardi dinara u odnosu na isti period prošle godine.

Najveće pogoršanje rezultata u odnosu na poslovanje u prvih devet meseci 2009. ostvarile su Hipo Alpe Adria banka i Vojvođanska banka, koje su za milijardu dinara pogoršale svoj rezultat.
Poređenjem postignutih rezultata je uočljivo da su za razliku od nekih drugih privrednih delatnosti, poslovne banke ostavile najgori deo ekonomske krize iza sebe.
Rezultati su po kvartalima 2010. godine konstantno bili bolji od istih perioda prošle godine, ali još nisu dostigli nivo iz 2008. godine, kada su poslovne banke ostvarile rekordne profite u poslednjoj deceniji.
Pojedine poslovne banke, međutim, postigle su rekordne rezultate u poslednjoj deceniji, što ukazuje na to da su u potpunosti prevazišle krizni period, ali sa druge strane, ima i poslovnih banaka koje su daleko ispod ranijih nivoa poslovnih rezultata, zbog problema koje je izazvala ekonomska kriza, navedeno je u analizi.
Ovakve tendencije mogu ukazivati i na trend ukrupnjavanja bankarskog sektora, koji je neminovan i na delimičnu preorijentaciju pojedinih poslovnih banaka u budućem poslovanju na sigurnije i profitabilnije bankarske poslove.

Зашто је „шлосер“ био бољи            
Драган Митровић   
среда, 17. новембар 2010.

Уобичајено и наметнуто гледање на нашу непосредну прошлост захтева од нас да мислимо како је комунизам био страшан а године национализма ужасне, док је период демократије у коме живимо бајан. Када се истраживачи суоче са стварношћу, бивају изненађени мишљењем народа које не следи овај шаблон.

Грађани оцењују да је период комунизма био бољи од периода демократије у односу 8 према 1.[1] Ако би истраживање обухватило само оне који кроз лично искуство могу да учине овакво поређење (старије од 50 година), резултат би био још „неочекиванији“.

Зашто кажеш демократија, а мислиш капитализам

Режими у оквиру комунистичког начина производње називали су себе социјалистичким, док режими у оквиру капиталистичког начина производње себе називају демократским. Већ на терминолошком нивоу уочава се велико одступање од суштине и потенцијално обмањујућа намера. У првом случају производи се да би се задовољиле потребе свих чланова заједнице, у другом је смисао производње акумулација капитала у рукама што мањег броја појединаца.
 Сасвим је логично да грађани који су искусили оба економска система тврде да им је било боље у социјалистичком. Њима је заиста било боље у том систему, јер је његов смисао био економска и социјална сигурност најширег слоја грађана, и тако је и било. Обрнуто, у капитализму, у коме сада живе, битна је једино економска сигурност појединаца који се баве акумулацијом капитала, док су најширем слоју грађана, препуштена сва политичка права, осим једног. Одузето им је право да оспоравају или угрожавају право појединаца да акумулирају капитал, чак и онда када се тај економски процес одвија на њихову штету, а другачије, нажалост, није ни могуће. Грађани ту економску штету осећају на својој кожи и зато се тако изјашњавају.

За све је крива држава

Изгледа као да је држава заиста крива за све, јер она није успела да испуни оно што је обећавала. Социјалистичка држава, додатно уздрмана светском револуцијом из 1968. године, све мање је била способна да обезбеди социјалну и економску сигурност својим грађанима. Националне политичке елите су је докрајчиле у уверењу да ће себи обезбедити привилеговану позицију у расподели материјалног богатства. Национализам и етнички сукоби деведесетих година били су начин да се најширим слојевима грађанства државе која се распада скрене пажња са тог економског процеса и њихово незадовољство и бес усмере на начин који гарантује безбедност елитама.
Заиста, акумулација капитала започела је већ у деведесетим годинама прошлог века, у чувеној „епохи национализма“. Држава је подстицала тај процес на два начина – кроз обезбеђење монополске позиције одабраним појединцима и преко мафијашког принципа у условима економске изолације.
 Октобарски преврат донео је само безбедан наставак тог процеса. Уз понеки сукоб међу пријатељима око акумулираног капитала или неисплаћених дуговања, све је остало исто. Али тек сада је требало задовољити апетите иностраног капитала. Држава се бацила на обезбеђење монополистичке позиције најпре банкарском, а потом и другим формама транснационалног капитала, у једном процесу невероватне аутодеструкције који се састојао у уништењу сопствене производње. Оно што је националистички режим конзервирао и чувао макар као привид гаранције социјалне сигурности грађана, то је демократски режим будзашто распродао.

Најбоља је ипак супердржава

Изгубивши поверење у сопствену моћ, неуспешна држава окренула се утапању у супердржаву. Ни монополистичка обећања ни рашчишћени домаћи терен нису привукли довољно страног капитала, осим банкарског, а у међувремену држава је распродала скоро све што се продати може. Обећани рај није се могао заменити демократијом. У крајњем, и демократија је скупа и могу да је плате само богате државе.

Преостало је само једно решење. Стати под окриље европске супердржаве, а у међувремену, до пријема у чланство, надати се новчаним приливима са те стране и тако преживети сопствену демократију. У стању сталне кризе, онемоћала држава као да показује нарочит смисао за гротескне акције на свом путу ка супердржави свога спаса. На крају прве декаде свог демократског тријумфа уместо да устане у заштиту осиромашених слојева грађанства држава пуним капацитетима принуде устаје у одбрану обесне неколицине припадника средње класе која свој аберантни сексуални живот демонстративно претвара у политичку акцију.

Можда нико није крив

Ако без комплекса мање вредности, без наметнутог комплекса кривице и без прописаних идеолошких наочара погледамо свет око себе, можда ће нам се у једном тренутку учинити да није крив ни начин производње, нити су криве држава, елите или народ. Нису криви ни шлосер, ни правник, ни други правник, ни психолог.
 Шлосер је живео у бољим околностима, у повољнијој фази светског процеса, од своја два мање успешна, али боље школована наследника. Народ то на неки чудан, сасвим нешколован, начин зна. Он ништа не сања, осим лепшег сутрашњег дана, и не види оно чега нема, а требало би, по свему, да га има. Због тога се на народ не треба љутити нити га треба ружити, ако ни због чега другог, онда зато што то није демократски.

Još jedan udar po našim džepovima
Skele nas koštaju 180.000 evra
M. M. | 18. 11. 2010. - 00:09h | Foto: N. Marković | Komentara: 65

Za skele koje na fasadi Doma narodne skupštine postavljene u martu i stajaće tu do decembra, poreski obveznici će morati da plate 187.000 evra, a možda i više ako radovi ne budu završeni u predviđenom roku, rečeno je “Blicu” u parlamentu.
Izgovor oštećenja na stubovima Skupštine

Na skelama, međutim, bezmalo polovinu tog vremena nije bilo majstora u šta su mogli da se uvere i sami građani.

U navedenu cenu uračunato je korišćenje skela tokom 267 dana po ceni od oko 700 evra dnevno, kao i cena njihovog montiranja i demontanja. Ugovor je sklopljen sa preduzećem “Omni stok” koja izvodi fasadne radove.


Nadležni u skupštini tvrde da je do praznog hoda u radovima na fasadi došlo jer su otkrivena ozbiljna oštećenja na stubovima za čiju sanaciju i armiranje je morao da se radi projekatna dokumentacija.



Odalović: Skupština će sve platiti


Sekretar Skupštine Srbije Veljko Odalović izjavio je danas da će republički parlament sve vanredne troškove sanacije zgrade Doma Narodne skupštine platiti iz sopstvenih sredstava i da za to neće tražiti novac iz budžeta.

Odalović je novinarima u parlamentu, povodom pisanja pojedinih medija o velikim troškovima u rekonstrukciji zdanja na Trgu Nikole Pašića, a posebno iznajmljivanja skele, rekao da je tačno da ona dnevno košta oko 60.000 dinara, ali da su ti troškovi uračunati u ukupnu cenu rekonstrukcije fasade te zgrade.

- Bilo je predviđeno samo da se fasada opere, ispeskira i uklone male pukotine zarad postavljanja nove rasvete. Većim delom je to i urađeno, kada su stručnjaci sa Građevinskog fakulteta i iz Zavoda za zaštitu spomanika uočili da postoje ozbiljna oštećenja na stubovima. Za sanaciju oštećenja morao je da se radi projekat. Naravno da su za to opredeljena nova sredstva. Skele u tom periodu nisu mogle biti sklonjene jer nije praktično da svaki čast pravimo od skupštine gradilište. Ovakvi radovi se, ipak, prave jednom u sto godinu - ispričao je za “Blic” sagovornik iz skupštine.

Ostalo je još da se na Domu Narodne skupštine montira nova rasveta. U skupštini nismo mogli da dobijemo odgovor da li će skele biti uklonjene polovinom decembra, kako je planirano. Rečeno nam je da to zavisi od toga da li će radovi biti završeni u predviđenom roku, polovinom decembra.

Blic

Za deo plaćenih para skupština je mogla da kupi skelu, ne da je najmi. A pre par dana je bila i afera sa portretima predsednika skupštine. I koliko još ovakvih drpanja masnih para ne vidimo.

Srpska tajkunska istina:
Sve što imam sam ukrao, samo sam školu i vozačku kupio.

A,како се иначе финансира републички парламент,ако се не финансира из буџета?

можда продају своје портрете,оне из хола са изложбе 

19. 11. 2010

PRESS

Udar na vlasnika TV Pink: Hrvati Mitroviću zaplenili jahtu!

Hrvatske vlasti zaplenile jahtu „El Bosko" Željka Mitrovića, traže da plati dva miliona evra za navodne carinske i poreske prekršaje
Carinske vlasti u Hrvatskoj zaplenile su luksuznu jahtu „El Bosko" Željka Mitrovića zbog navodnog carinskog i poreskog duga od dva miliona evra, javljaju hrvatski mediji! Vlasnik TV Pink tvrdi da nije prekršio zakone i da hrvatske vlasti na ovaj način vrše pritisak na njega!
Hrvatski „Jutarnji list" objavio je da su tamošnje carinske vlasti u septembru zaplenile Mitrovićevu jahtu dugu 32 metra jer je počinila dva carinska prestupa. Mitrović se, naime, tereti zato što u trenutku ulaska u hrvatske teritorijalne vode, kao većinski vlasnik kompanije „El Bosko ltd", na koju je jahta registrovana, nije bio na brodu?! Takođe, Mitrović je kažnjen i zato što je zaposlio četvoro hrvatskih državljana! Tamošnji zakon, naime, zabranjuje da zaposleni u hrvatskoj firmi rade na jahti koja je u stranom vlasništvu!?!
Upućeni tvrde da se ove pravne začkoljice koje su primenjene u slučaju Mitrovića skoro nikada ne sprovode u praksi. Ovaj potez hrvatskih vlasti u zagrebačkim novinarskim krugovima tumači se kao „pokušaj disciplinovanja Mitrovića, koji je previše raširio biznis po Hrvatskoj".
Sam Željko Mitrović juče je za Press rekao da bi Hrvatska, ako bi se ove zakonske odredbe primenjivale, morala da zapleni većinu jahti u svojim marinama!
- Ja nisam rezident Hrvatske, a brod je registrovan na Gibraltaru. Isti takav slučaj je, na primer, i sa Bernijem Eklstonom, ali nikome ne pada na pamet da mu zapleni jahtu! Takođe, ispada da je problem i to što zapošljavam hrvatsku posadu. Ovo mi je, valjda, zahvalnost... - ogorčen je Mitrović, koji kaže da su se njegovi advokati žalili na rešenje hrvatske carine i da očekuje da će prvostepeno rešenje o kazni biti poništeno.
Na drugoj strani, u hrvatskim medijima se navodi da će Mitrovićeva jahta ostati zarobljena u Kaštelu sve dok on ne plati dva miliona evra carine i taksi.

Mitrovićev zagrebački advokat Anto Nobilo kaže da je ovaj slučaj „antipropaganda nautičkog turizma u Hrvatskoj".

- Ako su već ocenili da je „El Bosko" u prekršaju, brod je trebalo da vrate u Crnu Goru, a ne da ga puste da uđe u naše more i onda da ga zaplene i izreknu kaznu - rekao je Nobilo.

U pisanom saopštenju koje je TV Pink juče poslala medijima Željko Mitrović navodi da se u momentu uplovljavanja jahte u teritorijalne vode Hrvatske nije lično nalazio na jahti, ali da je tamo bio jedan od suvlasnika kompanije „El Bosko" sa Gibraltara.

„Trenutno se carinski postupak protiv firme 'El Bosko Split' nalazi u fazi odlučivanja nadležnog drugostepenog organa, a povodom žalbe izjavljene protiv rešenja nadležne carinarnice. Očekujemo da žalba bude usvojena", navodi se u saopštenju.

„Jutarnji list" podseća da je Željko luksuznu jahtu sa šest kabina i dve palube kupio 2007. godine na „Kroejša bout šouu" u Splitu za 10 miliona evra.

Godišnje održavanje Željkove jahte košta milion evra

Iskusne jahtadžije kažu da godišnje održavanje luksuzne jahte košta najmanje deseti deo njegove vrednosti! Ako Mitrovićeva jahta vredi 10 miliona evra, na njeno godišnje održavanje treba izdvojiti oko milion evra! Zakup mesta u marini sa pratećim uslugama košta do 10.000 evra godišnje za luksuzne marine. Mehaničko održavanje nove jahte (stare pet do sedam godina) košta oko četiri odsto njene vrednosti. Kada isteknu garancije pojedinim delovima opreme i počnu veliki kvarovi motora, generatora i drugih važnih delova, cena mehaničkog održavanja može privremeno da se popne i na deset odsto vrednosti broda. Posada od pet ljudi, uključujući kapetana, godišnje košta od 50.000 do 200.000 evra, u zavisnosti od toga da li jahta plovi tokom cele godine ili samo tokom letnje sezone. Cena goriva, naravno, zavisi od broja pređenih nautičkih milja, a jahte troše dosta: luksuzan brod od 30 metara troši 40 galona (150 litara) goriva na sat, što znači da za godinu dana takvo plovilo „posrče" i do pola miliona evra! (N. K.)

Sve srpske jahtadžije
- Filip Cepter je letos porinuo 50 metara dugu jahtu, koju je izgradio u hrvatskom brodogradilištu „Kraljevica", a čija je cena 40 miliona evra. Brod ima nekoliko salona, bazena, fitnes i spa centar, džakuzi...
- Bivša „modelsica" Sandra Meljničenko je od svog bogatog supruga, ruskog bogataša Andreja, dobila brod vredan 250 miliona evra. Na jahti, dugoj 118 metara, nalaze se tri bazena, teretana, luksuzni dnevni boravak, šest kabina za goste, odvojeni liftovi za posadu i goste
- Kralj šećera Miodrag Kostić poseduje ploveći dvorac dug 48,9 metra, sa šest apartmana i sedam članova posade. Plovilo nosi ime - Aleksandar V, a cena mu je oko 25 miliona evra. Izdaje je po ceni od 185.000 evra nedeljno
- Čuveni fudbaler Siniša Mihajlović svoj 41 metar dug „baljeto" kupio je od italijanskog modnog kreatora Roberta Kavalija. Boja trupa preliva se iz zelene u ljubičastu, iz zlatne u plavu i u svim kombinacijama tih boja, zavisno od ugla pod kojim je obasjava sunce. Priča se da je Kavali jahtu cenio 20 miliona evra, ali je Mihajloviću uz prijateljski popust dao za 10 miliona evra
- Vojin Lazarević je na listi srpskih jahtaša sa „sansiker predatorom 108" vrednim 10 miliona evra. Njegov „predator" je identičan jahti koju je Džejms Bond koristio u filmu „Kazino Rojal". Iznajmljivanje broda staje 80.000 do 86.000 evra nedeljno
- Veselin Vesa Jevrosimović, vlasnik kompanije „Komtrejd", kupio je plovilo „sansiker predator 82" za četiri miliona evra i dao mu ime Bakšiš. Iznajmljuje ga za 39.000 evra nedeljno
- Isti brod kupio je i Marko Mišković, sin najbogatijeg Srbina Miroslava Miškovića. „Sansiker predator 82" je bele boje, a Marko ga je nazvao Crna mamba
- Pop pevač Vlado Georgiev je veliki ljubitelj jahti - kruzer „rinker 300KS" prošle godine navodno je platio oko 100.000 evra


N. MILENKOVIĆ

Lupaju gluposti, godisnje takva jahta pojede mozda samo cetvrtinu sume. Te masine, ukoliko se redovno odrzavaju, nemaju po deset i vise godina ozbiljne kvarove jer su jednostvano predimenzionirane masine sa malim brojem obrtaja, u velikom slucaju MTU ili Caterpilar. I ko ce da drzi kapetana celu godinu, i da zivi na jahti pa nece ploviti godinu dana. A potrosnja od 150 litara na sat je ako jahta plovi brzinom od 25-30 cvorova, na brzini od 10-12 cvorova trosi znatno manje, do 60 litara, uostalom, moras biti daleko od kopna da bi plovio tom brzinom, jer ne smes da "talasas" u obalskom pojasu, vecinom je tu brzina ogranicena do 10 cvorova pa i manje.
A svaka marina pruza usluge chartera vlasnicima jahti, gde se obicno vraca deo novca a mnoge vece jahte su registrovane na navodne firme koje se bave charterom, tako da se odbija od poreza jer tu jahta nije luksuz vec sredtvo za rad pa se i eventualni "gubici" odbijaju od poreza, uslov je da se ispuni minimalan broj dana kada se jahta iznajmljuje i vecina vlasnika jahti radi to u saradnji sa marinama. U tom slucaju je posada obezbedjena od marine koja uvek ima svoje ljude za to.

JOVAN DUŠANIĆ: KAKO SMO IZGUBILI CELU DECENIJU
petak, 19 novembar 2010 22:45

Da li je posle „srpske oktobarske revolucije"  ekonomska tranzicija, u kašnjenju od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države, ponovila iste zablude ili je srpsko lutanje kroz tranziciju donelo nove nepopravljive greške


„Srpska oktobarska revolucija" iznenadila je i same lidere DOS-a, koji nisu imali jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta. U takvoj situaciji delovala je međunarodna zajednica sa ponudom „dobrih usluga", kroz već gotove programe reformi i inostrane savetnike. Jasno je bilo da se nova vlast u Srbiji neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi - baziran na „Vašingtonskom dogovoru" razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a - sprovođen u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji, kaže u razgovoru za „Pečat" prof. dr Jovan B. Dušanić, autor knjige „Destrukcija ekonomije".

Radikalnu liberalizaciju u ekonomiji, koja je sprovedena odmah posle petooktobarskih promena, većina je okategorisala kao divlji kapitalizam. Koja načela biste izdvojili kao presudna u definisanju nove ekonomske politike?

- Nove vlasti su euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije, u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu", „Ponosna Srbija"), sastavljeni od vladinih ekonomskih činovnika i medijski eksponiranih akademskih ekonomista, koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna" sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu. Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koja se, u poslednjoj deceniji 20. veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana. Uprkos tome ta politika je uporno naturana (od strane MMF-a) i propagirana (od strane inostranih savetnika i domaćih medijski eksponiranih akademskih ekonomista) mnogim evropskim postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike. Postojalo je preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja (Smitovu „nevidljivu" ruku tržišta), ali i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, a istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslovi za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju - koji čine osnovne elemente Vašingtonskog dogovora.

U kojoj meri je to doprinelo destimulaciji izvoza i gušenju domaće proizvodnje?

- Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja „poskupljuje" domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje „jeftinija". U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i „gušenja" domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom, koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti, doprinela je dodatnom „gušenju" domaće proizvodnje, pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do „gušenjem" domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom, u kojem se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Zašto se Srbija nije opredelila za modele modernizacije privrede, koji su se u pojedinim zemljama pokazali uspešnim?

- Problem naših reformatora sastojao se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom robe iz uvoza. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno - podsticali su štednju. Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja Jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Sličnim modelom razvoja, Kina poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje (15% otpada na strane investicije) i godinama beleži dvocifrene stope rasta.

Ali u Srbiji (kako to napisa kolega Slobodan Antonić), mali interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma, a srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja. Međutim, o kakvoj državnoj viziji i snaženju nacionalnog samopouzdanja može da se govori kada prvi na izbornoj listi „Za evropsku Srbiju - Boris Tadić" („Politika", 23.03.2007. godine) kaže: „Nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protraćiti svoj život onako kako traže preci, ili onako kako on misli da će tražiti potomci. Mi nemamo pravo ni zbog čega, ponavljam, ni zbog čega, da ljudima ugrožavamo normalan, siguran, bolji život... Cela istorija je sazdana na nepravdama, uvek su jači tlačili slabije... Mi smo suočeni sa tim pragmatizmom velikih sila ili pragmatizmom moći, koji je u stanju da nametne međunarodne odnose".

Svetsku ekonomsku krizu neki kritičari ekonomskog sistema nazvali su „propagandnom", dok su istovremeno naši političari videli u njoj „razvojnu šansu". U kojoj meri je ova kriza poslužila domaćim ekspertima da amnestiraju sebe za pogrešno vođenu ekonomsku politiku?

- Sa izbijanjem svetske ekonomske krize srpska privreda doživljava kolaps. Ali svetska ekonomska kriza je dobro došla vladinim ekonomskim „reformatorima" i medijski eksponiranim akademskim ekonomistima, koji su sada za sve privredne probleme okrivljivali svetsku ekonomsku krizu - „kriza nije domaća, nego nam je uvezena". Tako su sebe amnestirali za pogrešnu ekonomsku politiku, sprovođenu i propagiranu od 2000. godine. Čak šta više, pošto nisu odgovorni za kolaps srpske privrede, ubeđuju nas da se upravo oni uspešno „nose" sa svetskom ekonomskom krizom, te da je - zahvaljujući adekvatnim merama koje su blagovremeno preduzeli - srpska privreda zabeležila manji pad BDP-a, čak i od mnogih razvijenijih zemalja.

Obe ove tvrdnje su isto tako tačne koliko i tvrdnje potpredsednika ekonomskog dela srpske vlade Božidara Đelića i Mlađana Dinkića, koje smo od njih slušali na početku svetske ekonomske krize - da će nas globalna kriza zaobići i da ona, čak, predstavlja našu razvojnu šansu.

Ako detaljnije analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultate, postignute u Srbiji do izbijanja svetske ekonomske krize (2008. godine), lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu.

Do izbijanja svetske ekonomske krize većina državne (društvene) imovine je rasprodana i najatraktivniji deo (takozvano „porodično srebro") je prešao u ruke stranaca, a spoljni dug je višestruko povećan. Spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara), već je u 2008. godini dostigao 30 milijardi dolara. Srbija je zabeležila devizni priliv, od preko 30 milijardi dolara, samo po osnovu privatizacioni prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Taj priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bio usmeren u tekuću potrošnju. U svim godinama od 2001. godine, potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za neverovatnih 35% veća od BDP-a. Država se godinama ponašala kao seoski bećar, koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija), zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah „protraćio za bolji život" (tekuću budžetsku potrošnju).

Manji pad BDP-a u Srbiji, u odnosu na mnoge razvijenije zemlje, srpska vlada je predstavila kao uspešno „pariraranje" svetskoj ekonomskoj krizi. Kako biste to prokomentarisali?

- Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. godine bio manji od 2 milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. godini iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara, a industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75% manja nego 1998. godine - u vreme ekonomskih sankcija. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, godišnji rast BDP-a kretao se u periodu 2000-2007. godine od 2,4 do 8,3%, što je na nivou proseka drugih zemalja u tranziciji. U istom periodu, prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, od 29 zemalja u tranziciji - 14 zemalja je imalo viši, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Ovakav rast BDP-a je više nego skroman, imajući u vidu: izuzetno nisku statističku osnovu sa koje se startovalo posle velikog pada BDP-a u 90-im godinama (zbog raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju i prihvat stotina hiljada izbeglica, uništavanja privrede neopravdanim ekonomskim sankcijama i NATO agresijom itd), te velikih deviznih priliva (kroz privatizaciju i nova zaduženja) i skidanje ekonomskih sankcija i normalizacije odnosa sa svetom.

Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a pokazuje da sa 80% u tom rastu učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja - sektori koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom „ugušena", BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora).

Mnogo bolji pokazatelj uspešnosti ekonomske politike od rasta BDP-a jeste podatak o broju zaposlenih, a prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih u Srbiji je (godišnji prosek) 2007. godine (2.002.344) i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine (2.101.668).

Istina da je inflacija od 40%, koliko je iznosila u 2001. godini, u narednim godinama smanjivana i u 2007. godini svedena je na oko 10%. Međutim, teško je smatrati i to nekim uspehom pošto se Srbija na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007. godini, nalazi na neslavnom 124. mestu od ukupno 131. rangirane zemlje.

Iz svega do sada rečenog, jasno je da katastrofalno stanje u srpskoj privredi posledica, pre svega, pogrešne ekonomske politike koja se godinama sprovodi, a svetska ekonomska kriza samo je ubrzala i zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da „bećarska ekonomija" ne može dugo da traje i da uvek ima tragičan završetak.

Manji pad BDP-a u Srbiji, na početku svetske krize, od mnogih razvijenijih zemalja isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada uspešno „parirala" svetskoj ekonomskoj krizi, nego, nažalost, slabosti naše privrede - malog obima proizvodnje i loše njene strukture, te izrazito malog izvoza. U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista (na čelu sa prof. dr Janezom Prašnikarom) o posledicama ekonomske krize, konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps svetske trgovine, između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala 2009. godine. Pad svetske razmene bio je mnogo veći od pada BDP-a. Zbog toga su globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje, veliki izvoznici i proizvođači roba „sa mogućnosti odgođene potrošnje" - trajnih potrošnih i investicionih dobara. Iz podataka o recesiji, koje navode, vidimo da je pad BDP-a, u drugom kvartalu 2009. godine, u odnosu na prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1%, u Švedskoj 7,0%, a u Srbiji 3,5% i Makedoniji 1,4%. Neće biti da su srpski ekonomski činovnici bili mnogo uspešniji u ublažavanju posledica svetske ekonomske krize od ekonomskih eksperata vlada Nemačke i Švedske, a da su veće umeće, čak i od naših, pokazali vladini ekonomski funkcioneri Makedonije, a naročito Albanije (koja je zabeležila pad BDP-a od samo 0,7%).

Kao što nisu bili u pravu na početku svetske ekonomske krize (nije nas zaobišla i nije bila razvojna šansa), ministri naše vlade greše i danas (kad tvrde da je globalna kriza odgovorna za naše probleme, te da se oni uspešno nose sa njenim posledicama). Nažalost, isti ti ministri nam skoro punu deceniju nude stalno nova i nova obećanja („Srbija na dobrom putu", „Ponosna Srbija", „Stotine hiljada novih radnih mesta", „Hiljadu evra za akcije", „Bolji život" ...), koja se ubrzo pokazuju kao niz obmana, a građani, posle svake od njih, sve lošije žive i strahuju za svoju i budućnost svojih potomaka. Ovakvom ekonomskom politikom mi smo pojeli ne samo svoju, nego i budućnost budućih generacija.

U međuvremenu, od izbijanja svetske ekonomske krize, stanje u srpskoj privredi se znatno pogoršalo. Slika srpske ekonomske realnosti u 2009. godini je još sumornija: umesto ranijeg skromnog rasta apsolutni pad BDP i rapidno smanjenje broja zaposlenih (1.889.085 u 2009. godini), industrijska proizvodnja je manja za 12%, površine zasejane pšenicom su najmanje od Drugog svetskog rata i dva puta manje nego 1990. godine, bruto investicije su smanjene za 25%, izvoz robe i usluga smanjen je za 22%, a uvoz opreme za 40%, te repromaterijala za 16%, spoljni dug je porastao na 33 milijarde dolara, računi 70 hiljada preduzeća je u blokadi, bez isplata zarada radi više od 150.000 zaposlenih, itd.

Deo vlade zadužen za ekonomska pitanja naveo je da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja"  i da nam slede korenite promene u ekonomskoj politici. Kako u svetlu najavljenih reformi ocenjujete prodaju „Telekoma"?

- Ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, stanje srpske privrede je danas - deset godina posle „srpske oktobarske revolucije" - teže nego 2000. godine, i to ne samo što je, u međuvremenu, država (ras)prodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih sredstva usmerila, pre svega, u tekuću budžetsku potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Razlog tome nalazi se i u sledećem. Prvo, posle pada jednog neuspešnog režima postojala je velika narodna energija koja se mogla kanalisati ka istinskoj modernizaciji Srbije, ali teško se sprovodi ukoliko se za nju ne pridobije veliki deo sopstvenih građana, ubeđenih da se reforme sprovede u njihovom interesu. Drugo, kraj XX i početak XXI veka bio je period dinamične svetske ekonomske konjukture i ekspanzije, a sada se svetska privreda nalazi u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, što će se nepovoljno odraziti i na srpsku privredu. I treće, pogrešnom politikom tranzicije ne samo da je propušteno dragoceno vreme nego su učinjena i ozbiljna pogoršanja u mnogim segmentima privrede.

Kreatori (MMF), realizatori (politička i ekonomska elita na vlasti) i propagatori - ubeđivači (medijski eksponirani oportunistički akademski ekonomisti) ekonomske politike koja se u Srbiji vodi već deset godina, napokon nam saopštavaju da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja", te da su neophodne korenite promene u ekonomskoj politici („reforma reformi") i sada se nude kao spasioci koji će bitno drugačijom ekonomskom politikom - od one koju su kreirali, sprovodili i propovedali u poslednjoj deceniji - građanima obezbediti toliko obećavani „bolji život".

Kako će izgledati jedna celovita i konzistentna nova - bitno izmenjena - ekonomska politika nismo mogli da saznamo od njenih kreatora, realizatora i propagatora - ubeđivača, ali se jasno vidi da naši reformatori nastavljaju sa (ras)prodajom „porodičnog srebra" i zaduživanjem u inostranstvu. Istina obećavaju da će na taj način prikupljena sredstva usmeriti za razvoj zemlje, a ne u tekuću budžetsku potrošnju, kako je to činjeno do sada. Pored toga, država će se mnogo aktivnije i direktnije uključiti u privlačenje inostranih investicija. Prvi konkretni primeri, te nove politike, jesu prodaja „Telekoma" (gde će država od većinskog postati manjinski vlasnik) i zajedničkog ulaganja sa „Fijatom" (gde će država biti manjinski vlasnik).

Ne ulazeći u tajming i detalje potpisanog ugovora sa „Fijatom", postavlja se načelno pitanja konkretnog opredeljenja srpskih vlasti: da li je bilo mudro da država ulaže sredstva i stiče (manjinsko) vlasništvo u (ne tako profitabilnoj) automobilskoj industriji kada se, kroz privatizaciju, oslobađala (većinskog) vlasništva u mnogo profitabilnijim oblastima (energetika i telekomunikacije)? Teško je u tome (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku ? Što se tiče odluke srpske vlade o prodaji (40% od ukupno 53% akcija u vlasništvu države) „Telekoma" i ovde postoji mnogo spornih pitanja. Javnost nije upoznata da je bilo ko uradio studiju opravdanosti prodaje na osnovu koje je doneta odluka o prodaji prirodnog nacionalnog resursa, koji donosi zagarantovane prihode. „Telekom" je najprofitabilnije srpsko preduzeća, i u javnosti je sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenim, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored jake konkurencije u mobilnoj („Telenor", VIP) i fiksnoj („Telenor") telefoniji. Nije poznato da li su se ozbiljno analizirala iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operaterima prodale telekomunikacije i gde su, u većini slučajeva, novi vlasnicima kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga. Ništa manje važna nisu i druga neekonomska pitanja, kao što je na primer bezbednosni aspekt (kontrola podataka i prisluškivanje) prelaska telekomunikacija u ruke stranaca, itd.

Da li u planu prodaje „Telekoma" možemo uočiti ekonomsku racionalnost ili, bar, elementarnu zdravu logiku?

- Sa najvišeg mesta u državi mogli smo da čujemo (intervju za dnevni list „Pres", 03.04.2010. godine) „da država prodaje deo akcija „Telekoma" zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom... Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja „Telekoma" u suštini znači, da jedno preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik". Ako je sve to tako, kako objasniti i činjenicu da su dominantni telekomunikacioni operatori u državnom vlasništvu u mnogim evropskim modernim zemljama sa tržišnom ekonomijom (Norveška, Italija, Švedska, Finska, Švajcarska, Slovenija...) Zatim, kako onda objasniti da poslednjih nekoliko decenija, kao i u vreme aktuelne ekonomske krize, upravo „komunistička" Kina beleži ogromne ekonomske uspehe sa kojima ne mogu da se uporede „moderne zemlje sa tržišnim ekonomijama".

Ranije, kada je privatni (po pravilu, 100%) vlasnik bio i menadžer, privatna svojina je bila efikasnija od državne i tada je to mogao da bude „aksiom". Danas kada imamo ogromnu disperziju vlasništva velikih kompanija (najveći privatni akcionari raspolažu samo sa nekoliko procenata vlasništva) došlo je do razdvajanja vlasništva i upravljanja. Zbog toga privatizacija ne garantuje da „preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik". Uostalom država je ranije prodala „Mobtel" norveškoj državnoj kompaniji „Telenor", koja (mada državna) spada u red svetski najuspešnih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo kroz privatizaciju našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti ekonomije, prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje.

Teško je i ovde (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku .

U istom intervju možemo pročitati tvrdnju da ćemo posle privatizacije srpskih državnih kompanija dobiti nove vlasnike - velike multinacionalne kompanije, a što će „pozitivno uticati na korporativno upravljanje". Međutim, i ovde se postavlja pitanje koliko će od toga koristi imati Srbija i njeni građani. Verovatno će kupljena firma ulazeći u sastav nove velike kompanije postati efikasnija, ali kao karika u transnacionalnoj kompaniji koja i ubire koristi te povećane efikasnosti (robno-novčanim transakcijama, unutar transnacionalnih kompanija, profit ostvaren u našoj zemlji lako se prebacuje u inostranstvu, i u značajnom iznosu izbegava plaćanje poreza u budžet Srbije). Od državnih činovnika se očekuje da preduzimaju mere koje će pozitivno uticati na Srbiju i njene građane, a ne transnacionalne kompanije i njihove centrale u inostranstvu.

Međutim, čini mi se da je objašnjenje za prodaju „Telekoma" mnogo jednostavnije. Država nastavlja dosadašnju ekonomsku politiku i daljom privatizacijom nastoji da dođe do sredstava kako bi se popunile „rupe" u državnom budžetu i obezbedila sredstva za ostanak na vlasti, mada nas uveravaju da prihodi od prodaje „Telekoma" neće ići za tekuću potrošnju (kao do sada). Verovatnije je da se prodajom „Telekoma" žele obezbediti sredstava koja bi omogućila nastavak „bećarskog života" još godinu-dve, a posle će na red doći EPS („Elektroprivreda Srbije") i još ponešto („Srbijašume", „Srbijavode"...) što je preostalo za prodaju. Međutim, od kreatora, realizatora i propagatora ovakve ekonomske politike u Srbiji nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle kada sve rasprodamo?

Drugo načelno pitanje vezano je za obezbeđenje velikih povlastica inostranom investitoru.

- Predsednik Srbije Boris Tadić  je u decembru 2009. godine (u pratnji ministra ekonomije Dinkića), otvorio u Prokuplju fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju, u okviru nemačke kompanije „Leoni". Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda „Fiaz", koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara (oko 600 hiljada evra). Kompanija „Leoni" zaposlila je 350 radnika, čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno - što je manje od 50% prosečne zarade u Srbiji, a Vlada Republike Srbije dodelila je kompaniji „Leone" 6,5 miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5.000 evra po novootvorenom radnom mestu. Nije teško izračunati da od sredstava, na ime podsticaja inostranih investitora, države Srbije (tačnije novcem njenih poreskih obveznika) nemačka kompanija „Leoni", ne samo da odmah dobija sredstva koju je platila za fabriku, nego joj preostaje još novca kojim može da celu deceniju (deset godina) isplaćuje zarade zaposlenima u fabrici u Prokuplju. U međuvremenu, te stimulacije se povećavaju. Pre nekoliko meseci u Nišu je potpisan ugovor o otvaranju pogona „Dajteka" u Nišu, gde treba da se zaposli 400 radnika. Vlada Srbije će inostranom investitoru na ime podsticaja isplatiti čak 10.000 evra po svakom zaposlenom, a grad Niš će mu besplatno ustupiti 2,5 hektara potpuno opremljenog građevinskog zemljišta.

Istina ovakva praksa je u duhu programa reformisanja privreda baziranih na Vašingtonskom dogovoru (koji je razrađen krajem 80-ih godina HH veka i prvo primenjivan u zemljama Latinske Amerike), a kuda sve to vodi možemo da vidimo i iz iskustvima Meksika. Meksiko je, sprovodi neoliberalni program reformi, doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju su u takozvane „makiladore" (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno osnivanje sindikata. Šteta koju Meksiko ima od „makiladora" procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje, zaposleni rade u ropskim uslovima, a masa stanovništva živi u uslovima bede koja nije zabeležena u Meksiku ni u vreme diktature Diasa (krajem 19. i početkom 20. veka).


Pečat
http://www.pecat.co.rs/2010/11/jovan-dusanic-kako-smo-izgubili-deceniju/

SPRDNJA: POSLANICI RADE SAMO KAD NEMA GUŽVI U SAOBRAĆAJU!

Subota, 20. Novembar, 2010.
U sali Skupštine pre tri dana bilo svega 79 poslanika, pet manje od minimuma za kvorum! Zvanično objašnjenje: 171 parlamentarac kasnio na posao zbog gužve u saobraćaju!

BEOGRAD - Aman više, saberite se već jednom!
Narodni poslanici na posao dolaze kad im druge obaveze to dozvole! Zvuči apsurdno, ali je istinito! I nikom ništa!

Pre tri dana, dok su na dnevnom redu bili amandmani na zakone iz oblasti ekonomije, u sali je bilo 79 poslanika, čak pet manje od minimalnog broja koji je potreban za otvaranje sednice. To znači da čak 171 poslanik nije bio na svom radnom mestu! Čitavih sat vremena nisu mogli da se skupe, ni u Skupštini ni i van nje?!

Zvanično objašnjenje predstavlja uvredu za zdrav razum - kasnili su zbog gužve u saobraćaju! Znaju li poslanici s astronomskim platama od 105.000 dinara (a čeka ih i povećanje) da se ovakva bahatost ne bi tolerisala običnim građanima, pogotovo onima koji na posao idu gradskim prevozom?!

Kako Kurir saznaje, opozicija nije želela da daje kvorum jer su nedostajali poslanici iz vladajuće koalicije. U sali je u prvi mah bilo 50 od 78 poslanika ZES.

- Niko nije bio iz LSV, iz G17 plus došla je polovina od 24 poslanika, a falio je poneko i iz SPS i JS - kaže naš sagovornik, dodajući da je samo PUPS bio kompletan.

Ipak, šefica poslaničke grupe G17 plus Suzana Grubješić tvrdi da se samo četvoro poslanika iz te stranke nije pojavilo.

- Kasnilo je dvadesetak poslanika iz cele koalicije - kaže Grubješićeva.
U ime poslanika iz SPS i Jedinstvene Srbije Branko Ružić kaže da ta situacija ne bi smela da se ponovi.

- Jeste bila saobraćajna gužva, ali i zbog građana i zbog nas nedopustivo je da se ovo dešava - poručuje Ružić.

Jelena Jovanović


Najstariji poslanik: Uzmite se u pamet!
Najstarijem poslaniku u Skupštini Đuri Periću (80) iz PUPS nikad se nije desilo da kasni.

- U parlamentu se dnevni red planira po tome kako odgovara onima koji imaju druge obaveze! Starija sam generacija, pa sam navikao da uvek pođem i sat vremena ranije da bih stigao na vreme. Pojedine kolege moraju da budu mnogo odgovornije - napominje Perić.


------------------------------------
Izvor: kurir-info.rs