Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog uređenog dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana — dolazio u tri sata, a odlazio nešto posle šest — sitan ali kočoperan i prav starac, zakopčan i doteran, odeven po modi osamdesetih godina prošlog stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je crn dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava, a iz te crnine vire bele okrugle manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske cipele na dugmeta, a na glavi crn šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili snežno, starac je u lovačkom odelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od sivog »lodna« sa dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je zelena vrpca, a pozadi kratka perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice. Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom, žute rukavice od svinjske kože ili sive od jelenske, već prema tome da li je na njemu crno odelo ili sivo, lovačko.

Njegovo lice je usko i sitno, nos velik i povijen, oči suviše bliske i uvek oborene, brkovi potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je, sedeći dugo pored gospođice Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim korakom, i celim izgledom i držanjem odavao besprekorno odevenog austrijskog gospodina po modi prošlog stoleća.

Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe baron. Ali to je bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako tvrda na rečima kao što je bila štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom svom biću.

Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao šta li su ovo dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz detinjstva? U svojoj mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam umeo ni približno da odredim prirodu njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom, čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz druge sobe, ja sam zaboravljao na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog života, da ih se setim tek sutra posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne na monotone i stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam oči, osluhnem nekoliko prvih rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i slušajući tako njegova hvalisanja o nekom velikom i neshvaćenom njegovom planu i staričina mehanička, ptičja uveravanja (»znam, znam«, »sećam se, sećam«) — okrenem se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je puna crvenog sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na novu studentsku sedeljku.

Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim noćima, kad brzo sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom zaostatku sa spavanjem, došao sam kući odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same. Očekivala se oluja kao olakšanje koje nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči, obilazila je jednako oko grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom.

Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam: koji li je od bezbrojnih baronovih planova danas na redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo na drugu stranu da produžim san, koji me je pritiskivao olovnim teretom na postelji. Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao da ponovo zaspim. Gušila me je zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom bez ijednog daška. Onako bunovan i zlovoljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe. Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri.

Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje novine, kako su u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje koje ima za cilj da siromašnim a dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i tako omogući udaju.

— Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati sa svoje potpune organizatorske nesposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od dvadeset godina, to je bilo 1892. — ti se sećaš? — dao detaljan plan o jednoj državnoj ustanovi koja bi svim udavačama iz siromašnih slojeva stanovništva osiguravala ne ovako neku glupu spremu — krpe i pelenice! — nego pravi miraz kao solidan osnov budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija ustanove, način funkcionisanja, amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da uđe u moje zamisli. Ti znaš?

Do mene su dopirale baronove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene izgovorene, čas prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao u svom ljutitom hodanju po susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum poznatog vodopada, koji nas isto toliko uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori sam i da njegov monolog nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima (»Znam, znam!«, »Sećam se, sećam!«) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili da govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge sobe, umesto da ponovo zaspim.

Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak zastoj, nekoliko nerazumljivih reči, a zatim baronov nestrpljiv i zapovednički glas:

— Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo ceo svoj plan? To je bilo ... to je moglo biti...

— To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo.

— Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo?

— Tako lepo, ni-je bi-lo — tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila da govori slobodno i povezano, kao nikad dotada. — Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve ono ostalo što ti svakog dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti to i sam znaš. I dok je govor o kanalizacijama, bolnicama i svakojakim finansijskim, vojnim, socijalnim ustanovama — ne znam kako se sve te stvari zovu! — dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o tome prvi put govoriš. Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da osigurava miraz udavačama koje ga nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam.

— Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš?

— Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor.

— Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao?

— Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš.

Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i odlučno, dok je baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki ton bezgraničnog zadovoljstva samim sobom i dubokog prezira prema celom ostalom svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je postao zbunjen i malen. Po bednim, kratkim rečima i molećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci razgovor na drugu temu i da izbegne sukob.

— Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en general. Je li? Je li tako?

— Nije, nije — vikala je žena da je soba odjekivala — nije tako! Nego, kad si već pokrenuo tu stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela pokrajina, od najvišeg do najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi glupak, neradnik i čankoliz.

— Ali, Marijano, ja molim... ja moram da te opomenem.

— Ćut', zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se umesto toga šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti. Školu nisi hteo da učiš. Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš. Vek si proveo i ostareo u smešnom i glupom njegovanju svoje ličnosti, u brijanju, šišanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju. Ni pismo nisi nikad predao sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životu. A četrdeset godina, i više, ja te slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer drugog nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne može da razume. Pomisli kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i za trenutak samo, poveruje da ti zaista imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama i godinama kako govoriš, i stidimo se zbog tvoje gluposti i drskosti i — ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno naše ćutanje, bivaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim genijalnim planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti koji si moj miraz pojeo i prokockao i pro ...

— Marijano, zaboga ...

— Ćut', zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio, iscedio, i staro i mlado, i najbliže i najdalje u porodici; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti misliš ako ja o tome nikad ne govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno lišena i osećanja dostojanstva i poslednje iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si zaluđen osećanjem sopstvene veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu priliku, da su tuđe sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i neprikosnovene ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez pameti, bez obraza...

— Marijano ...

— Bez stida, bez osećanja, bez ... bez granica i bez — leka. Ah!

Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je odvede u drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to i pošlo za rukom, jer odmah nastade potpuna tišina u sobi do moje.

Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je vladala zapara, razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja se odavno sprema.

Nekoliko dana, u susednoj sobi vladala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se zadržavala očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na Lizinom nepomičnom licu nije se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam nehotice prisustvovao, brzo je popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih noćnih izlazaka. Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno poslepodne, tek sam bio zavezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe. Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je vikao:

— Dobar dan, draga Marijano, dobar dan!

Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je napolju, i sa istom važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina nezapamćena, ubistvena.

Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima novina, pa prepričavanje i tumačenje jutrošnjih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i oprezan, a zatim sve jači i samopouzdaniji, dizao se baronov glas.

— Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901...

— Sećam se, sećam.

— I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti ...

— Znam, znam.

---------------------------------

Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza donese užinu pa da ponovo zaspim.

ŠETNJA

Posle večere, oko deset sati, profesor V. izišao je da prošeta. Sobarici koja je za njim zaključala vrata rekao je da će doći u deset sati, i da ga čeka čaj. Tako je radio često. Šetao je tada obično glavnim ulicama. Odmarao bi se gledajući, bez zastajanja, osvetljene dućane i u njima luksuznu robu koja njemu ne treba, koju nikad ne kupuje i o kojoj može mirno i nezainteresovano da misli.

Ne puši, nikad nije pušio, ali voli da razgleda osvetljene kutije sa krupnim, žutim ili tamnim, pažljivo upakovanim cigarama iz drugih podneblja, dalekih stranih zemalja. Tako gledajući, pogled mu prođe sa cigara na prste jedne ruke koja je držala zgužvanu somotsku kapu. Podiže pogled: crn rukav, kratak somotski žaket ispod koga se vidi modra jevtina haljina; riđa crvena kosa gotovo prekriva lice koje se naslućuje mlado, rumeno i od sebe i od hoda i vazduha. To je bio onaj kratki i uvek smešni trenutak kad neki stari gospodin u crnom šeširu i crnom staromodnom kaputu, sa debelim štapom u ruci, gleda preko naočara mladu devojku umesto predmete iza dućanskog stakla.

Odjednom se devojčica trže, krenuvši celo telo onim žustrim ali prirodnim pokretom koji je svojstven prvoj mladosti i ikojim se inače samo ribe pokreću iz mirovanja ili menjaju pravac u plivanju. Njene su potpetice tukle — to ne žali ni sebe ni cipele ni trotoar! — i kako je odmicala, video je da je oniska ali dobro razvijena. Razmahivala je oko sebe desnom rukom u kojoj je držala stegnutu vagnerovsku kapu od somota, a kosa joj poigravala i menjala boju prema osvetljenju dućana pored kojih je prolazila. Odmicala je živo. Ako ovako nastavi, izgubiće je iz vida. Profesor opruži korak. Nikad nije na svojim večernjim šetnjama išao tim tempom. A treba li tek kazati da nikad nije, ni kad je bio u godinama u kojima se te stvari dešavaju, jurio za nepoznatim prolaznicima. Da li je devojka ubrzavala korak? Sudeći po profesorovom nesvesnom ubrzavanju, jeste. Sad je razmak između njega i devojke ostajao isti. Mogao je da je gleda. Ali čim odstojanje između njih počne da se smanjuje, ona poveća brzinu. Naravno, i on.

Nijednog trenutka nije se upitao šta on to radi, kuda ide, i zašto ide, kad to ne priliči njegovim godinama i ne odgovara njegovoj naravi. Ima toliko godina da se nije okrenuo za ženom na ulici. Ne bi mogao kazati tačno koliko godina ima, ali za dvadeset i pet bi se mogao zakleti. Dakle, posle dvadeset i pet godina. U šezdeset i prvoj! To nije mogućno, a ipak, on maše štapom sve brže, jedva dotičući asfalt, i maršira i oseća kako mu od nagla hoda prolaze trnci uz listove i neka vrelina uz grudi.

Devojka gazi. Profesor ne zna više koje su ulice kroz koje idu, ni kako se zovu. Kod svakog ćoška devojka zastane za trenutak, okrene se i kad vidi da je još iza nje, pojuri još brže. Kašljuca od brzog daha. Dobro je pristigne, ali ona zamakne za ulični ugao. Dok on stigne do ugla, vidi da je u novoj ulici odmakla daleko. Znači da je iskoristila onih nekoliko minuta, dok je nije video, i trčala. Sad opet ide hodom i okreće se razmahujući pramenovima kose. U profesora, od brzog daha i zagrejanog lica, stakla na naočarima zahuknuta i neprozirna. Briše naočari držeći štap pod pazuhom. Sve u hodu.

Ulice postaju uboge i nepravilne, kaldrma rđava. Vlaga je tolika da asfalt izgleda kao pokisao. Mora da su već blizu reke ili nekog parka. Devojka ponekad promeni trotoar i pri tom pretrči ulicu. Njega počinje da izdaje dah. Već se rešava da stane, ali se ona tada okrene, samo za trenutak, i još brže nastavi hod, a profesor zaboravlja umor i svoju odluku da stane, i juri dalje. Jedno vreme je skinuo šešir i nosio ga u ruci, ali je osetio kako mu osetljivo teme, na kome već davno nema kose, hladni pod kapljama znoja i večernjom vlagom. Metnuo je šešir na glavu, a otkopčao kaput.

Kuće su sve ređe, a drveta i bašte sve češći. Pod nogama nije više asfalt nego šljunak. Pod njenim škripi sitno i žustro, pod profesorovim krupno, uporno. Tu joj se primakne sasvim blizu. Tada se ona dade u trk. Nije mu bilo lako ni prijatno, ali potrča i on. Da je počela da skakuće na jednoj nozi ili da hoda na rukama, verovatno je da bi to pokušao da učini i on toga istog trenutka, iako ni kao osnovac, koliko se seća, nije bio vešt ni okretan za te stvari. Nije to učinila. Samo je trčala, sitno i izazivački, i s vremena na vreme se okretala, pokazujući munjevitom brzinom lice, i ne zaustavljajući se ni za sekund. Pri tom joj je oko glave obigravala, sa obe strane, njena kratka gusta kosa, ne u pramenovima, nego kao dva teška velika grozda koji joj čas sakrivaju, čas otkrivaju lice.

Bili su na nekoj čistini. Sa reke je duvao hladan vetar. Videle su se oskudne svetlosti iz nekog naselja od koliba, baraka i cirkuskih kola. Iza prvog uglaudari ga u prsa vetar neočekivanim zamahom i ponese mu šešir. Nastojeći da ga uhvati, ispusti štap.

Dok je on sakupljao štap i šešir, devojke je nestalo.

Mračna ulica, upravo krivudav šor, između kućeraka. Nemogućno je da tu stanuje. Ali gde? Nema je nigde, kao da je u zemlju propala. Naprezao je vid i prodirao pogledom tamu, dršćući teško i kratko.

Pred prvim kućerkom iz koga je kroz pritvorena vrata dopirao nemiran sjaj vatre, bila su dva direka kao dovratnici, ali bez vrata i ograde. Sve je to primećivao uzgred, kao u snu, jer su mu oči tražile samo jedno. Činilo mu se da će pasti, i to ne na zemlju nego u dubinu, pošto mu je kretanje izgubilo cilj i telo uporište. Trgnu se kad primeti da se uz jedan od ona dva direka nešto maknu. Bila je neka visoka i mršava žena. Nije joj razaznavao ni lice ni oblike. Tek što je zastao, ne znajući da li da se javi ili da produži put, na kućerku se otvoriše vrata. I po njemu i po ženi pade slaba svetlost, ali je odmah potamni krupan muški lik koji se ispreči na vratima.

— Ulazi ovamo! — vikao je grub glas sa vrata.

Žena se odmaknu od direka i pođe oborene glave u kuću. Čovek sa vrata se pomače da je propusti, zagleda se u došljaka i pusti neki uvređen glas. Nešto kao:

— O, hoooo!

Svakako nešto što nije ni zvučilo lepo ni obećavalo neki prijatan susret. Profesor htede da nazove dobro veče, da upita za put, ili tako nešto, ali ga preteče glas grubog čoveka:

— Ulazi, ulazi i ti!

Sa dva koraka nađe se u kući. Upravo, u jednoj jedinoj sobi koja je bila zakrčena ćebetima, punim džakovima, konjskom opremom i oruđem svake vrste i razne veličine. Sad vidi da je žena što je maločas ušla u kuću, u stvari Cigančica, polunaga, mršava i ižđikala. Pogleda u čoveka. Bledo lice, retki opušteni brkovi, oči nimalo dobre.

— Šta tražite vi? — pitao je profesora prilazeći mu sasvim blizu. Glas je zvučao lažno i podmuklo.

Profesor je uzalud nastojao da uzme prirodan stav i izraz. Osećao je da bi trebalo nešto kazati; na primer, objasniti da se ne radi o ovoj Cigančici, priznati da je dojurio za onom rumenom devojkom koja se izgubila, ali ga bledi čovek preteče. Uhvati ga za kaput i prodrmusa.

— A, naše devojke traži čiča! A, u našu baštu preskače gospodičić!

Dok ga je tako drmusao, u dnu bedne sobe stade da se miče neki čađav pokrovac i iz gomile prnja i haljetaka pojavi se nakazan i prestareo ljudski lik. Kao kreč belo lice, puno modrica, upaljene oči, siva duga kosa u krutim, pravim čupercima. I to lice se nasmeja, zacereka neverovatno i neočekivano, i brzim majmunskim pokretima i kreštavim glasom poče da podstrekava čoveka:

— Udri, udri ga samo! Udri!

Ni po liku ni po glasu ne bi se moglo pogoditi da li je to čudovište što viče bilo žena ili muškarac. A čovek se nije obzirao na njega. Pošto je prestao da grdi i drmusa starog gospodina, reče mu hladno i brzo, pravo u lice, da je osetio njegov dah i zadah.

— Vadi pare!

Taj glas, taj ton, nikad u životu to nije čuo ni slutio da postoji, i nikad ga neće moći zaboraviti. Tome se glasu nije moglo odoleti. Dao bi mu odmah sve što ima, kad bi se to moglo učiniti mišlju samo, ali je bio nesposoban da se makne. Tek kad ga uhvati za bradu i stade ponovo da drmusa, profesor se mehanički maši za novčanik, izvadi dve-tri banknote, ne brojeći, i pruži. Čovek ih nesavijene strpa u džep i samo reče:

— Još!

Dade još. Držeći novac u rukama, čovek mu se unese u lice:

— A, ti hoćeš da zoveš policiju, je li?

Dade mu bez reči i ostatak novca.

Za sve to vreme ona mlada žena sedela je nepomično na jednom sanduku, gledajući mrzovoljno nekud u stranu, a dzludela starica je s vremena na vreme razmahivala rukama i kreštala.

— Udri ga, udri!

Kad se našao na vlažnom vazduhu, u mračnom i nepoznatom kraju, profesor nije verovao da je psovkama i drmusanju kraj, da može slobodno ići, vratiti se u varoš, svojoj kući i svome poslu, kao obično, kao uvek. Činilo mu se kao da ga prate lice i dah onoga čoveka.

Trebalo mu je dosta vremena dok se orijentisao i izišao iz tog ciganskog i ribarskog predgrađa. Pa i kroz samu varoš put je bio bez kraja dug. Sad je tek video koliko je prešao trčeći za devojkom. Okretao se često. Činilo mu se da čuje korake za sobom. Ali nikoga nije bilo. Izgledalo mu je još uvek neverovatno da ga niko ne prati, da je sa ono malo straha i sa nekoliko stotinarki zaista sve svršeno, srećno, bez traga i zauvek.

Ušao je u prvu veću kafanu. Poručio čašicu konjaka, i otišao u toalet. Tu je na velikom ogledalu video svoje lice, bledo, i oči pune straha. Za jedan trenutak učinilo mu se da je student prve godine, da su danas neki drugovi položili ispite, da se mnogo jelo i pilo, da mu je mučno u stomaku, i da se bled i zelen, sa zamršenom kosom i pomerenom kravatom, gleda i klati u kafanskom ogledalu. — U željida što bolje ispita svoje lice, bio se suviše primaknuo i njegov brz i vreo dah je zahuknuo ogledalo za trenutak. Kao kratak dah prođe četrdeset godina i iz ogledala je opet gledala glava profesora V. sa umornim ali već stišanim crtama lica, sa očima čiji se pogled sve više smirivao i dobivao svoju pređašnju blagu sigurnost, sa vencem retke kose koja se opet bila slegla i izgladila.

Popio je konjak. Put do kuće prešao je bez trzanja i obziranja, i prilično smiren i siguran stigao kući. Sobarica je bila zadremala. Čaj je bio hladan. Poslao je sobaricu da spava. Ostavio čaj. Svlačio se brzo. Neprijatan mu je bio pogled na obuću koja je bila prašnija nego obično. Čim je ostao sam, oprao je još jednom dobro ruke, zatim lice i grudi, i seo na neku malu stolicu na kojoj inače nikad ne sedi.

Četvrt sata do ponoći. Sve je opet u redu. Srce još kuca nešto jače i ne posve pravilno. Damari u nogama biju i listovi bride. Čim legne i to će proći.

Verovatno da ga pri ovoj neverovatnoj trci za devojkom niko od poznanika nije video. Kod nepoznatog čoveka u onoj čatrlji nije ostavio nikakva traga. Osim banknota kojima se ne zna sopstvenik i koje se promeću i lete brzo od ruke do ruke. Nikakve druge veze sa događajem. A kako je zapao u tu neverovatnu situaciju? Otkud to trenutno ludilo, koje je neko slučajno ili smišljenom klopkom iskoristio? Da li je rumena devojka u vezi sa onim opasnim Ciganinom, da mu dovodi prestarele ili nezrele muškarce, ili je sve bio samo slučaj? Bilo bi beskorisno i nezdravo razmišljati više o celoj stvari. Najbolje je zaboraviti je. Ne na silu, ne ono što se kaže »pokopati u zaboravu«, nego prosto poći dalje. Tako je i uradio.

Samo otada nije više uveče izlazio u šetnju. Šetao je danju, a sa mrakom ulazio u kuću. Na njegovu stolu za rad čekala je već upaljena niska lampa. Širila je krug mlečne, prijatne svetlosti u kojoj su se belele hartije, napola ispunjeni kartoni za fiše, i pisaljke razne boje i veličine. Tamo gde se taj svetli krug svršavao, počinjao je polumrak u kom je tonula njegova soba za rad. A dalje, iza toga, izvan kuće, širio se svet, zgušnjavala se tama i noć u mračne puteve, sumnjive i opasne predele kojima uvek poneko gaca i posrće.

ZATVORENA VRATA

»Ko se oženi od Šandanovića taj ima mnogo rođaka.«

Tako je mislio inženjer Milan Šeparević na stanici u Stalaću, čekajući da mu kondukter otključa kupe druge klase. Stajao je u hodniku, na kraju vagona. Vagon do njegovog bio je vagon treće klase i to starinskog tipa, sa prostranom otvorenom platformom na kraju. Kroz staklo na vratima svoga vagona on je mogao da je vidi i, kad bi glasovi porasli, da čuje šta se dešava na toj platformi, na kojoj se nalazilo sedam do osam putnika koji su tesno sabijeni stajali ili sedeli na svojim nevidljivim koferima. Ta šarolika grupa koja se našla na platformi pretrpanog voza zbila se, kao što to biva u našim vozovima, u jedno društvo koje se nudilo jelom i pićem, zasipalo šalama i dosetkama i diskutovalo o svemu i svačemu, kao što u drugom svetu mogu samo bliski i dobro poznati ljudi.

U sredini te grupe inženjer je video s leđa visokog mladog čoveka u tesnom, kratkom i izgužvanom kaputu, sa isto tako tesnim i smešno okruglim šeširom na glavi. Ne može dobro da ga sagleda, ali sve mu se čini da je to Predrag, rođak njegove žene. Mladić se šaljivo prepire sa nekim postarijim čovekom koji sedi na svom koferu, u uglu, i kome se vidisamo crn nabijen šešir, delić velikog nosa i kraj sivog dugačkog brka.

Po pojedinim rečima i iskidanim delovima rečenica koji se gube u lupi točkova, razabire se da se čičica žali na ovo »mutno vreme«, a da visoki mladić i dve rumene devojke okreću stvar na šalu. S vremena na vreme, graja poraste i smeh pokrije sve ostale šumove.

Inženjer je zamišljeno posmatrao taj narod koji nalazi snage da se šali i smeje čak i u ovoj opštoj atmosferi straha, brige i potištenosti, krajem avgusta 1941. godine.

Kondukter je stigao da otključa kupe, ali inženjer je ostao još malo posmatrajući i slušajući svet sa platforme. Na jednom zaokretu, iskre i dim iz lokomotive zasuše celu grupu. Čiča se zakašlja, devojke pociknuše, a visoki mladić skide za trenutak crne naočari, zakrenu se u stranu i protra oči. Tek tada inženjer zaista poznade u njemu svoga rođaka po ženi, Predraga, i naglo se povuče u kupe.

Sedeo je sklopljenih očiju i mislio. Ne, nije se prevario. To je Predrag, pastorak njegove svastike Jelene. Ta starija sestra njegove žene, lepa, mlada i školovana devojka, udala se pre desetak godina neočekivano za trgovca, bogatog ali postarijeg i jednostavnog čoveka udovca. Trgovac je imao iz prvog braka već odraslog sina, gimnazistu, bistrog i oštroumnog mladića sa kojim je inženjer voleo da razgovara. Zvao se Predrag. Docnije, na univerzitetu, on se istakao u pokretu napredne omladine. Jedanput je i hapšen zbog toga. Završio je prava pred sam rat, ali sa rođacima u poslednje vreme retko se viđao i još ređe razgovarao. U aprilu mesecu ove godine mobilisan je i više se nije vratio kući. Jelena je govorila da je, kako su čuli, odveden u zarobljeništvo.

Mladić se mnogo izmenio. Pustio je brkove i nosi crne naočari, na sebi ima tesno, tuđe odelo, ali nema sumnje da je to on, mislio je inženjer. Kuda ide? Sa kakvim ciljem? I šta traži u toj šarolikoj grupi putnika na platformi vagona treće klase? Trebalo bi da mu se javim! Da, ali možda njega prati policija, a verovatno da ni njemu samom ne bi bilo prijatno da ga neko ovde pozna. Bolje ovako, mislio je inženjer, a negde duboko u sebi osećao je da nije bolje, da čak nije nekako ni dobro ni lepo.

Od toga je samo raslo njegovo nezadovoljstvo samim sobom i svim oko sebe u ovoj nesrećnoj i porobljenoj zemlji, ali to nezadovoljstvo nije imalo snage da ga pomakne s mesta.

Možda mi se samo pričinilo? Glas je njegov, ali držanje je izmenjeno. »Možda ipak nije on« — ponovi sam sebi nemoćno. »Možda sam se prevario. Neću ženi ništa govoriti o ovome.« I sklapajući oči čvrsto, sad je mislio samo na ženu, na njenu porodicu, na svoj brak.

»Da, prevario sam se.« To se već nije odnosilo na mladića sa crnim naočarima, nego na brak sam. To je brak kakvih ima dosta. Siromašan mlad inženjer iz porodice koja se zlopatila i zaduživala dok je njega školovala, darovit iznad proseka, ambiciozan i željan života i njegovih dobara ikoja onima koji ih živo žele izgledaju uvek veća nego što su, on se, kao toliki njegovi vršnjaci, u svojoj dvadeset sedmoj godini našao na raskrsnici: da gradi svoj život sam svojim rukama, ili da se »dobro« oženi i da skrati put i olakša sebi napor. Devojka, koju je upoznao u veslačkom klubu, na Savi, bila je zdravo i bistro stvorenje, upisana bez ikakve nužde i bez mnogo ubeđenja na filozofski fakultet. Otac joj je bio preduzimač i rentijer Šandanović. Sitan i ćutljiv čovek, on je za četrdeset godina, veštim kupovanjem i preprodavanjem kuća i zemljišta, od pečalbara zidarskog majstora postao više nego imućan, jedan od onih skromnih i povučenih, ali solidnih bogataša. Dva sina je školovao, tri kćeri, od kojih je svaka »nosila« po veliku kuću i siguran miraz u gotovu, dobro je udao. Ostala je ova najmlađa sa mirazom koji nije ništa manji i sa mogućnošću da bira muža prema sebi i svom mirazu. Izabrala je Šeparevića i postigla da on izabere nju.

Nije se brzo ni lako rešio na tu ženidbu. Savetovao se i sa dvojicom najbližih prijatelja. Prvi, njegov kolega u Ministarstvu saobraćaja, inače ljubitelj umetnosti i esteta, govorio mu je ovako:

— Ništa se ne premišljaj. U ovoj varoši čovek tvojih godina i tvoga položaja treba da proda što skuplje može to malo čapre. Uzimaj devojku. Startovaćeš sa položaja na koji bi svojim radom i drugačijom ženidbom došao u najboljem slučaju za deset-dvanaest godina.

Drugi prijatelj, asistent na tehničkom fakultetu i malko osobenjak, savetovao je protivno. Šeparević ga je naročito izveo na dužu šetnju, čak u Košutnjak, da bi ga upitao za savet.

— Ti ćeš učiniti što si naumio — odgovorio je prijatelj posle kraćeg razmišljanja — ali kad si me već upitao, onda ti kažem da to nije put za tebe; on samo izgleda lakši, a za ljude kao što si ti ispada na kraju i skuplji i teži. Prodaćeš se za male pare i za njih kupiti ono što ne valja i što ti nikako ne treba.

I pokazujući rukom na čudno lepu, modrikastu varoš ispod sebe, on dodade:

— Kad bi te i takve šandanovske porodične sreće uistinu davale ono što obećavaju pre braka, ono dole bi se zvalo raj zemaljski; ali ne daju, i ono se i dalje zove samo — Beograd.

Poslušao je prvog, a posle godinu dana braka počeo je sve češće da misli na drugog.

Za nepune četiri godine došlo je dvoje dece. Deca su bila velika radost, i briga; a žena i sve ono što je išlo uz nju — teret koji niti se može nositi ni odbaciti; on o tome teretu nikom ne govori ni u sebi ne nalazi za njega imena, ali kad god se ovako osami i sklopi oči, on ga vidi u celosti i oseća da je teži nego što je bio juče.

Kad se vratio u Beograd, nije ženi rekao ništa o svom susretu u vozu.

Prošle su tri nedelje, možda i četiri, toga vremena kad su i nepoznati ljudi po beogradskim ulicama hvatali jedan drugom pogled, tražeći svuda i u svemu objašnjenja za ono što se dešava oko njih.

Te večeri se zadržao nešto u varoši i došao je kući svega desetak minuta pre osam sati, to jest pre policijskog časa. Žena je bila uplašena i zlovoljna. Prekorela ga je što stiže tako u poslednji minut i baca je u brigu. Žalila se na zamorenost, jer ih je devojka pre dva dana napustila, a bedinerka pomaže samo pre podne. U tišini okupiranog grada i nevesele septembarske večeri čula se zloguka piska lokomotive sa stanice.

Inženjer je oprao ruke, obišao decu, i upravo su se spremali da sednu za večeru, kad na vratima stana zazvoni zvono.

— Jao, Nemci! — ciknu žena prigušeno, sklopivši ruke.

Inženjer joj samo rukom dade znak da bude mirna i, usiljavajući se da i sam izgleda prirodno i mirno, priđe i otključa.

Nisu bili Nemci. Bio je Predrag. Sasvim pristojno, gotovo elegantno odeven, bez crnih naočara, ali sa brčićima. Bez mnogo pozdravljanja i uvoda, on im reče da se izvinjava, ali je prisiljen da ih zamolida prenoći kod njih. Žena se pomače, sevnu očima na muža i htede nešto da kaže, ali mladi čovek uze inženjera lako pod ruku i odvede ga u udubljeni širok prozor u dnu trpezarije.

Govorio je tiho i bio je kratak. Tamo gde je trebalo da prenoći pokazalo se — nezgodno. Nije zgodno ni ovako upasti rođacima u kuću, ali kad čovek nema izbora ...

Mladić je govorio stvarno, gotovo poslovno. Ne treba da se boje. Nije mu policija na tragu, ali bi mu bilo nemogućno da sada, posle policijskog časa, a bez »ausvajsa«, ide i traži neko drugo konačište. Stanove koji nisu sumnjivi, policija obilazi retko, a i kad naiđe, ne pretresa ih. On će još razmisliti i sve će učiniti da rizik za njih bude što manji. Najkasnije u pet sati izjutra napustiće stan. Hteo je da kaže još nešto, ali žena nije izdržala i prišla im je naglo. Drhtala je, širila ruke i govorila isprekidano:

— Pego, znaš, imamo vrlo nezgodnog nastojnika, vrlo, a tu gore ima i nekih sumnjivih studenata, šta li su. Zbog njih motre na kuću. I mi ne bismo mogli nikog primiti, a da ne prijavimo. Znaš kako je, ja imam decu. I molim te ...

— Pusti, Dano, nas dvojica ćemo sve urediti — prekide je muž, postiđen.

Žena se nije dala zaustaviti. Podigla je glas i nije više zaobilazila u govoru ni tražila reči. Otvoreno je rekla da nije lepo ni pravo da ih dovodi u takav položaj, da svak za sebe radi i za sebe odgovara, da ona nema prava da izlaže život svoje dece, i najposle: neka ide gde hoće, ali ovde prenoćiti ne može.

Muž je svaki čas pokušavao da prekine njen govor. Kad su oboje ućutali, mladić je rekao prosto:

— E ja, vidite, moram da ostanem ovde. Nemam za sada kud, i ne mogu i neću da iziđem.

Nastalo je neprijatno ćutanje. Žena je bila poražena. Lepim rečima i sažaljivim pokretima muž je uspeo da je odvede u dečiju sobu.

Vratio se posle desetak minuta i nastavio razgovor s mladićem koji je raspitivao o svim stanarima kuće, o nastojniku (koji nije bio nimalo nezgodan, naprotiv), o sporednom stepeništu koje prolazi pored kuhinje o sporednim izlazima i ključevima. Ponuđen, jeo je malo ali brzo, dok je inženjer žvakao kao mrtvim ustima.

Posle su otišli da razgledaju kuhinju i devojačku sobu u kojoj će Predrag spavati. Vratili su se i jedno vreme ćuteći stajali u trpezariji. Tada je mladić izjavio da je umoran i da želi da legne. Još jednom je rekao da veruje da će se sve dobro svršiti i da zbog njega neće imati velikih neprilika.

Inženjer kao da je hteo na rastanku još nešto da kaže, već je i zaustio i učinio pokret rukom, ali onda je odjednom ućutao, okrenuo se i otišao.

Bilo je tek devet sati kad se inženjer našao sa ženom u spavaćoj sobi.

— Šta je? Šta misliš? — dočekala ga je ona uznemireno.

— Svuci se pa lezi.

Žena je počela da se svlači ali u polovini je stala.

— Slušaj, Mile! Ovo ovako ...

— Pusti da razmislim ja.

Nastavila je da se svlači, navukla je dugačku svilenu spavaćicu, ali nije legla nego je prelazila uznemireno od prozora do vrata, postavljajući kratka pitanja i sipajući reči i uzvike, lomeći ruke, da se u tami čulo kako joj pucketaju zglobovi u prstima.

On je želeo da malo odahne, da mkmo razmisli.

— Stani, smiri se! Čekaj malo!

— Neću da čekam, neću da se smirim.

I zaista se nije smirivala; neprestano se kretala i neprestano je otpočinjala razgovor, čas molećivo, čas jetko i uzbuđeno. Sa njom kao da se kretalo i sve ostalo u sobi i sprečavalo ga da se pribere. U sobi je bilo tamno. Prozori su bili otvoreni, a drvene roletne na njima spuštene; između letvica ostao je razmak kroz koji je prolazio vazduh, ali i svetlost sa ulice. Te dve roletne bacale su u sobu svoju fantastično izduženu senku; čitav ćilim od svetlih i tamnih pruga koje su se prostirale po širokom bračnom krevetu, po protivnom zidu, po dvokrilnom ormanu, i sve do polovine plafona. I kako je na ulici, prekoputa, slab noćni vetar nihao električnu lampu, tako se i svetlost te rebraste šare lagano kretala. Od toga je čovek imao utisak da se i soba i cela kuća nišu, kao brod koji plovi.

Sve je oko njega, kao ukleto, pokrenuto i uznemireno. Ipak nastoji da se sredi i da razmišlja o svom položaju, o svima mogućnostima. Recimo, pojavi se patrola. Nemci ili Specijalna policija. Ko sve stanuje ovde? On će im odgovoriti...

— Mile ...

— Molim te lezi, i ostavi me za trenutak na miru.

— Neću da te ostavim. Ovo je užasno. Ovo je skandal.

— Ti praviš skandal.

— Ja? Ti, ti si bez srca. Hoćeš da upropastiš i decu i mene ...

Žena se zagrcnu od suza i gneva, i tek docnije dodade:

— ... i sebe i...

— Dano, budi pametna!

Svaka njegova opomena dražila je ženu još više. Ustumarana po sobi, ona je siktala nekim novim glasom neke nove reči, reči bez maske, gole, reči-činjenice, reči-udarce. Nikad takve reči nije čuo od nje i nikad ne bi pomislio da ih ona zna. One su, izgleda, ležale u njoj kao nasleđeno porodično oružje koje se retko, samo u krajnjoj nuždi, upotrebljava.

Najposle je ipak legla. Savladale su je više suze i umor nego njegovo nagovaranje. Ali mira nije bilo u sobi. Šeparović je osećao kako mu krv bije u ručnim zglobovima i slepoočnicama, i u istom ritmu piograva i madrac pod njim. Velika prugasta senka roletni na zidu ne miruje ni za trenutak. Kako da se čovek sabere i smisli nešto? A oseća da žena ne spava i da se svakog trenutka može dići i nastaviti sa kuknjavom. I to mu smeta da hladno misli. Odnekud se javi pitanje: šta bi u ovom položaju uradio onaj prijatelj sa tehničkog fakulteta koga, otkako se oženio, vrlo retko viđa. Odbaci to pitanje i nastavi opet svoju misao.

Recimo, pojavi se patrola. Pita ko sve živi u kući. I on će hladnokrvno da odgovori: ja, sa porodicom. I oni će pregledati legitimacije i...

— Mile, Mile!

Vikala je prigušeno ali oštro. Video je kako se, kao neka zverka iz zamke, ispetljava iz svoje duge spavaćice nekim brzim i neprirodnim pokretima nogu, a u istom trenu već je stajala pored njega.

— Mile!

Glas je bio dublji, suzan ali tvrd, kao kod ljudi koji govore tešku ali dobro smišljenu stvar.

— Mile, ako ti nećeš da mu kažeš da ide, ja ću telefonirati policiji i kazati da se kod nas nalazi takav i takav čovek. I gotovo. Ja svoju decu ...

Inženjer skoči, uplašen, i nesvesno je odgurnu, ne jako ali neprijateljski. Bez dodira i reči, ustremljeni inženjer je gonio ženu pred sobom. Idući natraške, ona je uzmicala kao da je vetrom nošena.

Tako su došli do vrata dečije sobe; ona ih laktom otvori, a čovek je ugura u sobu, napipa ključ, kao da ga je maločas ostavio u vratima, i dvaput ga okrenu.

Ostao je još trenutak kraj vrata iza kojih je žena šapatom vikala njegovo ime. Teturajući se, ode u predsoblje. Upali svetlost, pogleda na niskom stoliću telefon, kao da ga sad prvi put vidi. Vrata na trpezariji bila su sada zatvorena, isto kao i vrata na hodniku koji vodi u kuhinju. Stajao je jedno vreme nasred osvetljenog hola, kao uhvaćen, trepćući od svetlosti. Osećao je potrebu da vidi živa čoveka, da ode do mladića koji spava u devojačkoj sobi, da razgovara sa njim i da sad on od njega zatraži pomoć i saveta, ali je osećao isto tako koliko bi neumesno bilo buditi čoveka u tom položaju i koliko — besmisleno.

Pognute glave ali sigurnijim korakom vrati se opet u spavaću sobu. U mraku prošaranom senkama oseti studenu jezu i pade, popreko, po niskom, širokom bračnom krevetu.

Tako je ležao, sa dlanovima na licu, ostudeneo i nepomičan, a budan kao da nikad neće zaspati. Po njemu i po belini kreveta ležala je isprugana senka kao pokrivač.

Iza zatvorenih vrata na dečijoj sobi nije bilo glasa ni šuma.

PORODIČNA SLIKA

Gostinske sobe u kućama imućnijih beogradskih trgovaca počele su posle 1919. godine da se preobražavaju i, sa manje ili više uspeha i doslednosti, pretvaraju u salone po građanskom ukusu toga vremena. Tada je iz njih izbacivan ne samo suvišni jevtin nameštaj nego i pirotski ćilimovi i rodoljubive oleografije, uveličane i u boji. Sve je to upotrebljavano u sporednim sobama, ili čak bacano među stare i nepotrebne stvari, u ostavu ili u sobu za mlađe.

U maju mesecu 1944. godine, posle drugog teškog amerikanskog napada iz vazduha, zanoćio sam čudnim sticajem prilika u jednoj napola razorenoj kući koja je pripadala takvoj trgovačkoj porodici. Zapalo me da spavam u tesnoj devojačkoj sobi, na tvrdom ležaju na kome su se za poslednjih dvadesetak godina izmenjale mnoge Slovenke i »Totice« koje su služile u ovoj imućnoj kući.

Uzbuđen, zabrinut i rasanjen, a nesposoban da čitam, ja sam pri svetlosti improvizovanog žiška razgledao najpre oskudan nameštaj, a zatim sam prešao na gomilu sitnih i krupnih predmeta koje je ovo (kućanstvo odbacilo u toku vremena i koji suležali u jednom uglu, pod starom prašinom i novom naslagom maltera kojim ih je jutros zasuo potres od eksplodiranih bombi.

Tu je bio čitav mali svet svakojake neme a rečite starudije koju su vreme i ljudi izbacili iz mode i upotrebe: pokvarenih igračaka, lepeza sa slomljenim rebrima, okrnjenih gramofonskih ploča, zastarelih kalendara, zalomljenih školjka u kojima je na sedefskoj unutrici bila slika Dubrovnika ili Opatije u bojama, reklamnih prospekata bečkih firmi i francuskih banja i lečilišta, štampanih poziva na nekadašnje priredbe i »Redova igara« na starim balovima. Najkrupniji od tih predmeta, koji je najviše privukao moju pažnju, bila je velika porodična slika u teškom pozlaćenom okviru.

To je bila do krajnjih granica mogućnosti uveličana i do besmisla retuširana fotografija bračnog para, po odelu sudeći, negde iz devedesetih godina prošlog veka. Fotografija je još i kolorisana. Naročiti veštak, koji se i potpisao, pobrinuo se da licu, očima i odelu bračnog para da neke boje koje sa bojama kakve u životu gledamo nemaju mnogo veze, ali približno odgovaraju onom pojmu boja koje gazdinsko lice, oči i odelo po konvencionalnom shvatanju treba da imaju. A tu svoju kolorističku pažnju i veštinu posvetio je naročito granatskom brošu i zlatnom lancu gazdaričinom i ordenima — svetog Save i Crvenog krsta — koji visi na grudima muževljevim.

Pogled mi se neprestano vraćao na tu sliku. Kad sam najposle zaspao, snivao sam o njoj neke nejasne snove. A kad me prva svetlost dana probudila, na njoj sam dugo gledao odsjaj svetle beogradske zore i prvih jutarnjih časova. Imao sam prilike da je se nagledam i, čini mi se, dobro sam je »pročitao«. I stoga mi danas nije teško predstaviti vamličnosti sa te velike »slike«, jer slika sama po sebi — ma šta kazali naši slikari umetnici — kazuje mnogo, svojim stilom, izradom i ukusom, a lica prikazana na njoj, za onoga ko ih je znao žive ili ko ume da ih oživi, još su rečitija svojim govorom ili svojim ćutanjem.

Ta slika prikazuje gazda-Nikolu K. Dimitrijevića, zvanog i nekad u čaršiji uopšte poznatog pod imenom Kapa, i njegovu ženu Nataliju, gospa-Natu, od roda Kamenkovića, prikazuje ih onakve kakvi su bili za života, ona u svojoj četrdeset prvoj a on u pedesetoj godini.

Oživeli i izišli iz svog okvira, oni izgledaju otprilike ovako.

Žena. Da počnemo sa ženom, jer je s njom i inače, od venčanja pa do groba, sve počinjalo i svršavalo u ovoj kući. Ona je žena crne masti, oniska, sa dva podvaljka i oštrim brčićima, sa obilnim i mnogim naslagama sala u neobičnim količinama i na neočekivanim mestima. Haljina od »krem« svile, po poslednjoj modi toga vremena, sa niskim strukom, uska, isečena oko vrata, vrlo je nepovoljna za njenu kratku, zdepastu figuru. Crne oči hladnog sjaja, sa oštrim pogledom i malo žućkastom beonjačom. Pada u oči sitni povijeni nos; on se gubi u tustom licu, masnom i ispod naslaga pudera, isto kao što su i ispod jakog rumenila blede njene tanke usne, koje ne pokazuju zube ni pri govoru ni u smehu. (Davno je neko rekao da je »za Kamenkoviće osmejak dukat«, a dukate oni ne rasipaju, nego ostavljaju za sebe.) Zbog velike ugojenosti celog tela, stopala i ruke su sitni i izgledaju slabi, ali izgled vara. Ništa nema u njoj i na njoj što nije snažno i oporo. Od teško zadržavanih energija cela žena trepti i igra kao na žici; čini vam se da čujete kako u njoj sirova snaga brekeće kao nevidljiv, moćan i dobro podmazan motor. Nečeg uvređenog, ljutitog ima u njenom glasu, izrazu i celom držanju. Ona se ničeg ne ustručava, ni pred kim ne snebiva, nikad ne uzdržava, govori sve što pomisli i tek što pomisli, ne štedeći nikog i ne vodeći računa ni o čem. Jer, što pomisli to je za nju istina, što kaže to je zakon, a što uradi to je pravo.

Veština da se bude samoživ, tvrd, neprijatan i neljubazan i da se stalno i jedino ima pred očima svoj interes, i to onaj prvi i neposredni interes, ono što čovek može metnuti »u se, na se i poda se«, ta veština, razvijena kroz naraštaje palanačkih trgovaca, došla je u gospa-Nati do svog savršenstva, i — počela da prelazi u nesmisao. Jer, da bi se imalo sve što ima ona i moglo sve što ona, u svom krugu, može — nije ni izdaleka potrebno biti toliko i tako osion, nasrtljiv, osoran i zlorek. Davni i daleki pokojnici, neki večito ugroženi i zbog toga prema svakom nemilosrdni, nepopustljivi i uvek oprezni i nakostrešeni preci govore iz nje avetinjskim jezikom i nevidljivo rukovode njenim nerazumljivim postupcima. Sve te osobine koje ona ispoljava, razvijali su postepeno u sebi i predavali dalje potomcima mnogi, davno pomrli Kamenkovići, boreći se u trgovini sa konkurencijom, sa nepoverljivim seljakom, sa podmitljivim vlastima, sa rđavim platišama i teškoćama, zajedno sa nasleđenim imanjem, izoštrene i razvijene do manijakalnih oblika. Te osobine — mračno i kobno nasleđe — potpuno izlišne i besmislene u njenim prilikama i njenom vremenu, prave od njenog gazdinskog života pustinju, jad i mrzost, a od nje same nakazno stvorenje, zlo i naopako prema svakome.

Takva se rodila i takva je živela gospa Nata, ne kao neka zasebna i odelita ličnost, nego kao primerak fele Kamenkovića. Samo u državnoj administraciji i crkvenim knjigama ona je bila zapisana kao Dimitrijevićka, ali to je bila sušta formalnost, prazna konvencija, a ona zna, kao što zna i ostali svet, jer mu je ona to neumorno ponavljala i u svemu pokazivala, da je bila i ostala, i u svojim i u tuđim očima postojala samo kao — Kamenkovića seme. Kao takva se udala za oniskog ali lepog, ne više sasvim mladog trgovca galanterijskom robom Nikolu Dimitrijevića Kapu.

To je bio brak bez prigovora, po svima pravilima čaršijskog reda. On — čovek bez mane, trgovac u teškim počecima kome treba samo dobra i sigurna podrška pa da izbije među prve ljude u galanterijskoj struci. Ona — devojka iz bogate i uticajne kuće, kojoj treba muškarac drugog roda i imena da bi mogla da rađa i širi potomstvo Kamenkovića, pa ma i sa ženske strane. Sve što se ikako može, Kamenkovići su svršavali između sebe, tako da i napor i plod napora ostaju u porodici, ali za ovaj posao morali su, na svoju veliku žalost, da potraže stranog čoveka i da među sebe uvedu »tuđu kost«. Ali zato su se udavače iz Kamenkovića kuće nagonski trudile da taj neophodni stranac, njihov muž, što pre i što više stane da liči na Kamenkovića, da prima njihova shvatanja i navike, način života i poslovanja, sve do najsitnijih pokreta i uzrečica. Njihov muž mora da misli i govori kao Kamenkovići, ili da ne misli ništa i da ćuti doživotno.

Ova Kamenkovićka, crna, bucmasta i uvek namrgođena Nata, taj posao pretvaranja jednog živog čoveka u Kamenkovića pokretnu svojinu izvela je savršeno, u čistom tradicionalnom stilu porodice na kome su mogle da joj pozavide sve Kamenkovićke od osnutka dinastije do danas.

Tek što su se vratili sa venčanja, mlada je pokazala pravo lice i advokatski iskoristila prvu priliku da odmah zauzme načelan stav i osvoji sve pozicije u kući i braku.

Raznežen i obazriv čovek predložio je svojoj tek dovedenoj ženi da učini neku malu pažnju njegovom stricu i strini, koji su ga i dali na zanat i toliko pomagali dok je rastao i učio, a sad se raduju ovom braku i unapred vole nju kao rođenu kćer. Žena je skočila i odbila grubo. Od same pomisli da bi se i drugi ljudi, sem ovog neophodnog muškarca i muža, mogli umešati u njihovu zajednicu, nakostrešila se u njoj Kamenkovićka, i dotle ćutljiva mlada progovorila je neočekivano, živo, strogo i odsečno, glasom (a možda i rečima) neke svoje daleke prababe Kamenkovićke:

— Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Znaš li ti ko smo mi?

(Gazda-Nikolin stric, dobričina kao i on, nije to držanje svoje snahe uzeo mnogo srcu, ali njegova žena, uvređena kao nikad, nije mogla da zaboravi i oprosti gospa-Nati njen stav prema siromašnim rođacima i nije htela, ni o slavi, da im pređe kućni prag.)

I kako tada, prvog dana, u toj sitnoj porodičnoj stvari, tako otada, pa doveka, u svima i najvažnijim pitanjima, na sve što je gazda Nikola mogao da kaže, savetuje ili predloži, uvek jedno te jedno, isti nabusiti i prezrivi odgovor: »Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi?«, uvek ista zlovolja i samovolja.

Isprva je još i pokušavao da joj protivreči, na svoj pitomi i meki način Valjevca i galanterijskog trgovca, da objašnjava i ubeđuje, ali brzo je uvideo koliko je to uzaludan i beznadan trud. Uvideo je ne samo da njegova mišljenja i predlozi ne važe nego da on ceo ne znači ništa, da se u stvari venčao nesa devojkom, nego sa svima Kamenkovićima, živima i mrtvima, da su ga oni preplavili i porobili i da odsada mora da živi za njih, njihovim životom, osuđen da do smrti postoji samo i jedino kao Kamenkovića zet. I šta da uradi on protiv ove stihije od žene koja ne ume da misli i ne može da oseća ništa što je izvan kruga njene porodice, a ne poznaje obzira ni prema kome i ne boji se ničega? Šta može da uradi? Očigledno, ništa!

Ona ima fizičku odvratnost prema svemu što nije Kamenkovićeva krv, čak i prema mužu, a prema njemu lično savlađuje tu odvratnost samo utoliko ukoliko je zet i muž. Ona ni u crkvi ne ume da prikloni glavu, i kad daje prilog na crkveni tas, ona stavlja svoju banku u srebru na čistinu, odvojeno od ostalog novca, a izraz lica joj govori:

— To ti je, Bože, od Kamenkovića! Pa, pazi, nemoj tu paru da pomešaš sa tamo koječijim sitnišom!

Ona zapoveda i žandariše tako prirodno kao što živi i hoda, i dok je živa ne ume, ne može, drugačije da radi.

Dve kćeri je rodila u prve četiri godine braka. To je bilo sve; više nisu imali dece. A te dve devojčice, sa svima karakteristikama Kamenkovića rase, od rođenja nalik na majku, bivale su joj sa svakim danom i mesecom sve sličnije. One nisu ličile na majku kao što deca liče na roditelje, ne, to je bila potpuna, zoološka, mehanička jednakost, onako kao što su male ribe jednake velikima i samo se po dimenzijama razlikuju. To je bilo malo biološko čudo o kom se govorilo ne samo među susedima nego i u širem krugu Dimitrijevićevih poznanika. Jedan njegov sused po dućanu, obešenjak i stari neženja, govorio je, kad god bi se povela reč o tome, svome društvu:

— Šta se vi čudite? Pa znate dobro da u toj kući u svemu, pa i u tome, samo ženska strana ima reč.

Sam gazda Nikola je samo gledao kako se novi primerci Kamenkovića razvijaju u njegovoj kući; posmatrao je slepi i nezadrživi hod toga prirodnog procesa, i on mu je čas izgledao strašan i ispunjavao ga sujevernim užasom, a čas opet groteskan i nagonio ga na neki silovit i bolan smeh koji mu je podizao utrobu, ali ikome on nije smeo da pusti maha, jer ga ničim i nikako ne bi mogao objasniti ukućanima.

Devojčice su rasle među sobom kao bliznakinje, a pored majke kao kopije pored modela. Jednoj je trinaest a drugoj petnaest godina. Obe su malene rastom, crne, već sa jastučićima sala, ispod koga se kriju mišići brzih i oštrih refleksa, sa stegnutim ustima i nausnicom umesto majčinih brčića, sa ljutitim i uvređenim izrazom lica, sa zapovedničkim, prezrivim tonom u govoru.

Kad je starijoj kćeri, koja se zvala Poleksija kao i njena baba Kamenkovićka, bilo devetnaest godina, gospa Nata joj je našla muža, uglednog preduzimača koji se naglo i neobično obogatio brzim podizanjem i veštom preprodajom kuća u centru Beograda. Ali gospa-Nati nije bilo suđeno da dočeka unuče ni da uda i drugu ćerku. U svojoj četrdeset drugoj godini, kad je i sebi i drugima izgledala najsnažnija i najzdravija, razbolela se naglo i od vrlo teške bolesti. Stvar je počela neznatnim povodom i jedva primetno, a svršila je brzo i rđavo.

Jednog dana gospa Nata je došla u sukob s nekim kočijašem. (S godinama ona je postajala sve tvrđa na pari, sve oštrija na reči i sve bezobzirnija prema ljudima.) Kočijaš je na svojim kolima prevezao neke ormare koje je gospa Nata nasledila odjedne stare tetke. Ona je tražila da se te stvari unose u kuću zaobilaznim putem, kroz neko sporedno dvorište, kako joj ne bi prljali glavni ulaz, a kočijaš je tvrdio da tako nije pogođeno i tražio da se njemu i njegovom pomoćniku za taj nepredviđen trud posebno plati. I kad je gazdarica zbog toga nazvala kočijaša hajdukom i pljačkašem, on je nju, odmerivši je od glave do pete, upitao sa nekom naročito uvredljivom mirnom drskošću:

— Je li, gospoja, da li je tebe ikad iko dobro izmlatio?

A kad je gazdarica ogorčenim cikom, od kog se hodnik prolamao, odbila tu nezamišljivu i strašnu pomisao, kočijaš je još mirnije i još uvredljivije dodao:

— E, vidiš, to je šteta. To tebi fali!

— Juh, juh! — ciktala je gospa Nata još dugo posle te svađe i pri tom se jednako obema rukama držala negde ispod ožičice, jer je od onog kočijaševog pitanja odjednom osetila jak bol u predelu stomaka, nešto kao oštar ubod, od same pomisli da nekome može na um pasti da bi nekog od Kamenkovića mogli da biju, i da ima živ čovek koji to sme da izusti.

Stvar sa kočijašem je nekako uređena i brzo zaboravljena, kao i toliki drugi gospa-Natini ispadi i sukobi, ali njoj je otada ostao onaj bol u predelu stomaka, i javljao se sve češće, danju i noću, i bez naročitog povoda. Kućni lekar je savetovao klinički pregled, ali gospa Nata je to odbijala oštro. Muž je sve češće stao da je nagovara da se leči, ali ona mu je odgovarala svojim večitim i večito istim tonom:

— Idi, bogati, čoveče! Šta je tebi? Zar da punim kesu tim šarlatanima i secikesama što se zovu lekari.

A kad je već postalo očigledno da gospa Nata sve više i sve brže opada, kad su bolovi počeli da postaju nepodnošljivi i koža da dobija karakterističnu sivo-zelenkastu boju, gospa Nata je ipak otišla na kliniku. Tu su posle prvog pregleda lekari zaključili da gospa Nata ima rak, da je operacija neophodna, ako nije možda i dockan. Najprije je odbila, kao što je uvek i sve u životu odbijala, a onda je, pod pritiskom bolova, ipak popustila. Kad su je operisali, bilo je zaista dockan. (»Rasporili, pogledali, pa odmah zašili«, kazivala je osvetnički gazda-Nikolina strina koju gospa Nata nije htela da prizna kao ravnopravnog člana porodice.) Živela je svega tri nedelje posle operacije, u bolovima koje ni jake doze morfijuma nisu mogle potpuno da ublaže.

Tako je umrla gospa Nata u svojoj četrdeset trećoj godini, i neočekivano prosto i brzo nestala iz kuće u kojoj je uvek i svima izgledala večna i svemoćna. A posle smrti pominjana je začudo malo, kao da su se svi trudili da je zaborave. Još najduže je gospa-Natu pominjala gazda-Nikolina neprebolno uvređena strina. Još šest meseci posle gospa-Natine smrti, kad se gazda-Nikolin stric vratio sa groblja gde je davan polugodišnji pomen gospa-Nati, ona je dočekala svog dobroćudnog muža rečima:

— Dakle i Kamenkovići umiru! Celo jutro mislim nešto o tome, i nije lepo ovo što ću sada reći, ali dobro je to bog uredio, jer inače bi se za sto godina toliko namnožili da bi zavladali polovinom sveta.