Muž. Nikola Dimitrijević je došao u Beograd u svojoj devetoj godini. Nikad nisu seljaci njegovog kraja voleli da šalju decu od kuće, ali izuzetaka je bilo uvek. Mališanu su umrli iste zime i otac i majka, od neke pošlice; rođaci se našli nekakvi rđavi i nesložni ljudi, a u Beogradu je živeo mlađi bratdečakovog oca i on je dete doveo u Beograd, držao ga kod sebe dok nije završio osnovnu školu, a onda ga dao na zanat u poznatu galanterijsku radnju u Knez-Mihajlovoj ulici.

Taj Nikolin stric Sava bio je izuzetak na selu i u porodici. Kao dete pokazivao je neobičnu volju za knjigom i učenjem. Pustili su ga na godinu dana u valjevsku gimnaziju, jer je pretio da će pobeći od kuće, a u gimnaziji je pokazao takvu marljivost i takvo pamćenje da ga profesori, koji su u njemu videli čudo od deteta, nisu više pustili iz gimnazije. Nagađalo se šta će od njega biti. Naučnik, veliki matematičar, ili filolog? Možda političar? Sve je to bilo mogućno, jer je Sava učio sve predmete sa istim interesovanjem i jednakim odličnim ocenama. Uvek nasmejan, čedan i snebljiv, dečak je bio bez određene volje i jasnog cilja. I što se više razvijao i bolje napredovao, to je više u njemu rasla ta ravnodušnost prema svemu u nauci kao i u životu, čudna nesposobnost da pokaže bilo gde i ma u čemu življu želju ili neku mladićku strast. Tako je završio šest razreda, koliko ih je tada bilo u valjevskoj gimnaziji, a njegovi profesori postarali su se da ne stane na po puta i omogućili mu da pređe u Beograd i završi gimnaziju. Ćutljivi i nasmejani mladić maturirao je sa odličnim uspehom. Ali tada, kad mu je već bilo osigurano izdržavanje na Univerzitetu i kad je trebalo samo da izabere struku, on je na opšte iznenađenje onih koji su ga znali i pomagali u školovanju, odlučno odbio da produži studije i uzeo mesto arhivskog činovnika u Ministarstvu poljoprivrede. Prosto, sam je zaustavio svoje dalje razvijanje, svako učenje i svako napredovanje u društvu. I za godinu-dve »izuzetno obdareni mladić« izgubio se u sivoj masi beogradskog nižeg činovništva. Neka nerazumljiva stidljivost kočila je ceo

život toga od detinjstva povučenog mladića. Kao što se drugi strasno, svim sredstvima i na sve načine guraju napred i propinju na viša mesta, on se isto tako strasno i uporno povlačio i bežao od svega, u želji da ne pada u oči, da se ničim ne ističe, da živi nepominjan i nepoznat. I u tome je uspeo. Odlični đak i nada valjevske gimnazije, Sava Dimitrijević je ostao arhivski činovnik, a svi njegovi »darovi« i mnogostruka znanja zakopana su u učtivom i nasmejanom ćutanju.

Vredniji i sposobniji od ostalih, on je dosta brzo napredovao i, najposle, postao i šef arhive. Oženio se jednom Novosađankom, koja je bila prešla rođacima u Srbiju, ne lepom ali školovanom i dobro načitanom devojkom, koja je bila žive reči, govorila književnim jezikom, biranim rečima, a i pomalo izveštačeno i sa nekim bezazlenim prenemaganjem. Posle prvog deteta, koje je odmah umrlo, ostali su bez dece.

Kod toga bračnog para proveo je Nikola dve lepe godine svoga dečaštva, a zatim je osetio malo teži, šegrtski život. Ali dečak je bio vredan i poslušan; i fizički i moralno umnogome nalik na strica Savu, sve je otrpeo i savladao. Tako su prošle duge šegrtske i još duže kalfinske godine, tako je došlo, najposle, vreme i Nikola je otvorio svoju radnju i oženio se iz bogate i u trgovačkom svetu ugledne kuće Kamenkovića.

Tu se prelomio život Nikole Kape, ukoliko se ono što mu je ostalo posle ženidbe sa Kamenkovića ćerkom može nazvati životom. Kao što smo videh, žena ga je pojela; nije ga progutala kao što ženke izvesnih insekata gutaju svoga mužjaka, ali ga je izljuštila iznutra, ispraznila ga i ostavila samo tanku fasadu, i taj ostatak od čoveka koji se nazivao gazda NikolaDimitrijević Kapa, živeo je, to jest trgovao i oprezno ali stalno širio i učvršćivao svoju radnju, kućio kuću i sticao imetak i ugled u beogradskoj čaršiji. A sve je to radio ne kao samostalna i izdvojena ličnost, nego kao muž gospa-Nate Kamenkovićke i otac njene dece. Samo kao takav on je postojao u očima svoje žene i celoga sveta, pa i u svojim rođenim. Samo i jedino kao takav on je i mogao postojati. Ni za šta drugo od živih stvorenja i mrtvih ljudi nije ostalo mesta u njegovom životu.

U prvo vreme je ponekad, krišom od žene, odlazio kod strica Save. (Oni već odavno žive u svojoj kućici, na Senjaku, koju su kupili od njegove uštede i njenog dobrog nasleđa u Novom Sadu. Kraj je pust, ali Sava je zasadio lepu i prostranu baštu u kojoj gaji pčele. Upravo te godine on je, posle dvadeset i pet godina službe, zatražio penziju. Oduvek povučeni, sad žive tu još povučeniji i stare, lepo, mirno, uporedo.) Već kod jedne od prvih poseta, Savina žena ga je zapitala gledajući ga pravo svojim kratkovidim dobrim očima i naglašavajući svaku reč, kao na pozornici:

— Jesi li bar srećan?

— Pa, jesam, strina.

— Nisi, Nikola, i ne možeš biti. Ta vidim ja, meni ne treba da govoriš. Ali, šta se može? To je tvoj teret, zbaciti ga ne možeš, pa treba da ga nosiš što pristojnije. Imaš pravo.

Stric Sava je pri tom samo zbunjeno treptao očima.

Ubrzo je gospa Nata saznala za te posete, i Nikola je, »radi kućnog mira«, morao da odustane i od njih; stricu je odlazio samo dvaput godišnje, o slavi i o Božiću.

Tako se sav i potpuno zarobio.

Mršav, tih, sav istanjen i krut, bled i rano osedeo, sa očima koje su usled toga postale kao veće i tamnije, uglađen, korektan i ljubazan sa svakim, bio je uvek svečano i kao za sahranu odeven: u crnom odelu, u krutoj košulji sa visokom kragnom i tamnom kravatom, sa crnim mekim cipelama na nogama. Takvog ste ga mogli videti u radnji kao i na ulici, gde je na svačiji pozdrav duboko odzdravljao svojim crnim, uvek kao novim šeširom.

Takav je živeo, to jest takav se kretao preko dvadeset godina ne menjajući u životu ništa i ne menjajući se gotovo ni sam. A posle dvadeset i četiri godine braka nenadano je umrla gospa Nata.

Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve oko njih, tada nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni deo života. Gazda Nikola se odjednom našao na neslućenoj i opasnoj raskrsnici: da li da linijom svoje dosadašnje egzistencije i on krene za ženom, ili da ostane i da, ako je mogućno, nastavi ženidbom prekinuti život, to jest da živi za sebe i svojim životom. Praznina u kojoj je iščezla žena, vukla ga je sebi kao kovitlac dubokog vodenog vira, a ona trunka ličnosti što je, pored svega, ostala negde u njemu, zadržala ga je u životu. Jedno vreme se nije moglo znati na koju će stranu krenuti. Bio je sasvim utanjio, došao još tiši i mršaviji, kao izgubljen čovek, ali onda se ipak oteo.

Godinu dana posle ženine smrti, kad je i drugu kćer udao za mladog i okretnog čoveka iz svoje struke, i ostao sam, gazda Nikola je počeo da staje na svoje noge i da se oporavlja. A i to nije išlo brzo ni lako.

Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek, pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe kroz dug period privikavanja. U tom periodu mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama, čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osjećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka — naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.)

Slično je bilo i sa Nikolom Kapom. Ali najposle je potpuno prezdravio.

— Jeste li videli kako je živahnuo Kapa?

— Živnuo, bogami.

— Ama šta »živnuo«? Vaskrso čovek!

Tako se govorilo po čaršiji i među poznanicima, A Nikola se nije pitao ni šta se govori ni kako kome stvari izgledaju. On je živeo.

Nestalo je onog osećanja nejasne, olovne obaveze, koje je on od početka svog braka nosio kao tešku i skrivenu muku u sebi. On se nije pitao kuda je nestala, nego kako je mogla da postoji. Pa onda,nije se pitao ništa, zaboravio je da je postojala. Osećao je samo da je veliki smrtonosni teret spao s njega, da su se mračne i gole planine razmakle i da je pred njim otvoren svet. I njemu je to dosta. On ništa ne traži od tog sveta. Živi malim, skromnim životom. U kući u kojoj za četvrt veka niko bez Natina odobrenja nije smeo prozor otvoriti, parče drveta u peć metnuti ili stolicu pomeriti, sad je slobodno, prostrano i vedro. Odahnula je i smirila se ne samo posluga nego i nameštaj i kućni zidovi.

Gazda Nikola ustaje rano, ali kad on hoće. Sedi na terasi ispod venjaka. Na zidu od ograde, u dugom nizu saksije sa cvećem. Oko nogu mu igra pseto, maleno, belo i umiljato. Sve stvari koje se nekad nisu mogle zamisliti, jer Nata je bila odlučan protivnik cveća, tvrdeći da to stoji novaca, zahteva posla i prlja kuću, a ne služi ničem, dok je pse, kao i mačke i ostale životinje mrzela duboko i nije ih podnosila ni u susednoj kući. Tu mu svako jutro donesu najpre čašu vode i parče šećera, tu doručkuje, diše slobodno i gleda mirno i radosno.

Odlazi u radnju, ali sve više kao gost, jer poslove prepušta malo-pomalo mlađem zetu. Retko odlazi kćerima. Starija ima već dvoje dece, dečaka i devojčicu. Gazda Nikola ih gleda kako rastu, mrki, zdepasti, grlati i nasrtljivi; još neistanjena Kamenkovića krv. Pokušao je jednom-dvaput da ih pomiluje, ali deca se brane ili ravnodušno okreću glavu, naročito devojčica. Tek prohodala, a već zapovednički odmahuje rukom kao da će sada progovoriti i kazati nešto krto i neprijatno što počinje rečima: »Idi, bogati, čoveče ...!« »Nata! Naataaa!« misli gazda Nikola u sebi, ali bez bojazni i uzbuđenja. Neka rastu i neka se množe, ali sve to nema više vlasti nad njim i ne može ništa da promeni ni pokvari u životu koji seotvorio pred njim. S tim će se drugi nositi i boriti; on je spasen i — živi.

Najčešće odlazi na Senjak kod strica. Kućica koja je nekad bila usamljena, sad je okružena malim vilama, ali Savina bašta, koju on neguje već dvadeset i pet godina, sad je bujan voćnjak u koji ne dopire ni šum ulice ni pogled suseda. Sava je davno prešao sedamdesetu, ali je zdrav i čio starac, kao što često biva kod ljudi koji su u mladosti tihi i povučeni bili. Strina je takođe prešla šezdesetu, ali je okretna i rečita, voli knjige i govori birano i knjiški kao i nekad. Ugojila se i prolepšala s godinama, kao što biva kod žena koje u mladosti nisu bile lepe. Oboje su potpuno sedi.

Tu, u gustoj i negovanoj bašti, nedaleko od pčelinjaka koji je postao čitavo ulište, sede stric i sinovac, pola na suncu a pola u seni, malo govoreo svakidašnjim stvarima. Strina im iznela užinu, koju polagano i slatko jedu. Sava reže zalogaje hleba malom džepnom britvom, po seljačkom običaju valjevskog kraja. Strina ga kori zbog toga, ali nasmejano i bez nade da će ga od te navike odučiti. (Prekori između tako starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se, nego klize lako kao oni kamenčići beluci koje je reka u toku godine zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuje par ljudi nego što ga dele.)

Oko njih zuje pčele, trava dahne svežinom i pomešanim raznim mirisima. Nikola Kapa oseća da živi i da je slobodan i radostan.

Radostan je i umro gazda Nikola u četvrtoj godini svoga udovičkog života i svoje slobode. Umro je od srčane kapi, ne poznavši bola ni bolesti, smirio se odjednom, u stolici, na terasi svoje kuće. U čaši vode, pored njega, topilo se ispušteno parče šećera i slalo uvis sitne fine mehuriće, kao iskre.

OSATIČANI

Osatica. Varoš na uzvisini, ali ta uzvisina sama opkoljena je sa svih strana visokim planinama sa golim, krševitim obroncima. Tako su podjednako u pravu i oni Osatičani koji tvrde da je njihov grad na brežuljku, kao i oni koji kažu da nije, nego da se, naprotiv, nalazi u rupi. Ali ono što je zajedničko svima, bez obzira na sva podeljena mišljenja, to je da svi Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najneugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedalj više od mesta na kom su. Da se ispnu, i da se to vidi i zna. Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju. I ta želja za usponom svake vrste i po svaku cenu, za iluzijom visine, ne ostavlja ih nikad, sve do smrti, koja je kraj svih želja i, za Osatičane, neka vrsta poslednjeg i naročitog uspona. Ona prelazi sa starijih na mlađe, od naraštaja na naraštaj.

I u tom »osatičkom propinjanju« nema razlike između muslimana i hrišćana, iako se inače dve osatičke vere u malo čemu slažu, čak i žive odvojeno. Hrišćanski deo grada je u krševitom kraju na brežuljku, oko crkve, koja je na najvišoj tački, a muslimanski na padinama toga brežuljka, gde je sve »pod nogu«, gde se zemlja lakše radi i bolje rađa.

Dok je bila turska vlast u Bosni, češće i više su se »propinjali« oni iz donjeg dela kasabe. A i moglo im se, jer su bili zaista sultanovi sinovi i sa konja na ovaj svet gledali. Iako je, razume se, i među njima bilo više sirotinje koja je tuđe konje vodila, nego bogataša i kolenovića koji su ih jahali. Pa i kad je nestalo vlasti i popustilo imanje, ostao je glas i ugled i visoko mišljenje o sebi, i stotina priča o svemu tome. Sve se one sa zanosom pričaju i sa slašću slušaju, a dovoljno je ispričati samo jednu od njih pa da se to lako razume, na primer priču o Hasimu Glibi, koji se u poslednjem rusko-turskom ratu pročuo pravim osatičkim podvigom.

Kad je turska vlast među muslimanima po Bosni kupila nizam za rat protiv Rusije, branio se svak živ od regrutovanja, kako je ko bolje mogao i umeo. Što je ko ugledniji i imućniji i veštiji, to se uspešnije i lakše otimao nizamu. Neko je ipak morao da krene, makar po jedan ili dvojica iz svakog naselja, i to su bili obično siromašni mladići, nadničari, bez jačeg roda, veza i ugleda. Služiti rok u carskoj vojsci i obući na sebe zapadnjačku, »tijesnu« uniformu, nije uspon, nego pre pad; zbog toga je iz Osatice krenuo jedan jedini vojnik, Hasim Glibo, neugledno i sitno momče koje nije imalo ničim da se iskupi, nikog ko bi ga zaklonio i odbranio. Ali se i taj jedan jedini Osatičanin proslavio mimo svu carsku vojsku i, bar u osatičkoj priči, popeo više od ostalih. Nije se doduše nikad vratio u svoju kasabu, ostao je negde na nekom etapnom položaju, gde je, umotan u svoje tanko ćebe, umro od opšte iznurenosti i dizenterije, i pokopan u zemlji crnici i negašenom kreču, zajedno sa nekoliko desetina istih takvih bezimenih askera koje je ista bolest ukinula s nogu. Ali u Osatici je nikla priča o njegovoj veličanstvenoj pogibiji; i ta priča nije samo lepša od nelepe stvarnosti, nego će i duže trajati no što bi trajao Hasim da je ostao u kasabi, i mnogo više vredi nego što je on, živ, za kasabalije vredeo.

To svako dete zna. Zatvorili se Rusi u neki vrletni grad, poboli svoj barjak navrh tvrđave, pa se pomešao sa oblacima. Gleda ga turska vojska, ali mu ništa ne može. A naš Hasim, gledao i on, gledao, pa nije više mogao da odoli srcu. Zatražio izun od komandanta da se ispne i skine kaurski barjak. Komandant ni da čuje. Govorio mu Hasim ko je i odakle je i uveravao ga da za čoveka iz Osatice, koji se i inače celog veka penje i spušta, nema krša ni strmine uz koje se ne bi mogao popeti. Najposle, komandant ga oterao, zajedno sa njegovom ludo smelom zamisli. Ali Hasim krenuo sam, na svoju ruku.

Krenuo u samo svitanje. Smenjuju se dan i noć. Još nije otpočela svakodnevna topovska paljba, ni već uobičajene rovovske borbe, čarke i manevrisanja u podnožju tvrđave. Bos, zasukanih nogavica do kolena i rukava do lakata, samo sa nožem za pojasom, Hasim se peo uz liticu koja nije bila zaštićena, jer su je Rusi smatrali nepristupnom. U početku nije ga niko video, jer se nije ni pomišljalo da se neko s te strane može uspeti. Najposle, primetile su ga obje vojske, i turska i moskovska, ali niko nije pucao. Ne mogu ljudi da se priberu od čuda i iznenađenja. Sve stalo kao skamenjeno i samo gleda uvis. Ide šapat kroz tursku vojsku: »Ama, šta je ono?!« »Pelivan?« Dok će neko: »Hasim iz Osatice!« Jeste Hasim, nije Hasim! Dok oni tako nagađaju, osveste se Moskovi, u neko doba, i stanu da pucaju. Ali Osatičanin sve od kamena do kamena, iz jednog mrtvog ugla u drugi, penje se i penje sve više, ne znaš na što staje, sagledati ga dobro ne možeš. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Gledaju vojske šta Hasim radi. Hvataju ga komandiri na durbine i tobdžije na nišan, dok se on tako ne ispe na najviši bedem i ne pokaza na čistini ispod barjaka. A odozdo osula po njemu ruska vojska da puca iz svega što pucati može. Sipa kuršum kao grad, a Hasim već pruža ruke za barjakom. I skinuo bi ga da nije bilo izdaje. Ali onaj Hasimov komandant, murtatin i zavidnik, naredio nekim svojim ljudima pa i oni pucaju. I tako je naš Hasim od turskog kuršuma poginuo, i nije mu bilo suđeno da snese moskovski barjak i da se proslavi i on i njegova Osatica u Bosni.

Tako su Turci Osatičani slavno sahranili na vrh ruske tvrđave Hasima Glibu, koji je umesto njih otišao u nizam i tamo negde jadno zaglavio.

A, rekli smo već, nisu se propinjali samo Osatičani Muhamedove vere, nego i oni gore što žive na strmeni, okupljeni oko crkve; nisu onoliko koliko bi hteli, ali jesu koliko su ikad mogli. I o njima je ovde govor.

***

Kad je turski asker napustio Bosnu i došla austrijska uprava, videli su Osatičani da je njihova crkva (»Hram svetago Uspenija v mestu Osatici«) nedostojno malena, niska, neugledna, da nemaju zvona ni zvonare. Kao da su im se odjednom oči otvorile. Postideli su se i pregnuli da stvar izmene i poprave.

Prvo su podigli zvonaru što su mogli tvrđu i višu, a zatim su, ne puštajući da se pobožni zanos ohladi, nabavili zvona, čak iz Vršca, i to dva odjednom, malo i veliko. Stajalo je to mnogo novca celu opštinu, ali su se zato i nauživali i naslavili, i naprkosili inovernim komšijama dole u polju.

Zvona su dovezena u velikom slavlju, na kolima koja su bila okićena zelenilom, cvećem i trobojnim vrpcama. Sve što je muško, i ono od pedlja, pomagalo je kod podizanja tih zvona. Toliki su pomagali i hteli da budu korisni da je posao jedva svršen; umalo se nesreća nije desila. A kad su zvona najposle obešena, počela je prava orgija metalnih zvukova. Bučalo je veliko, Bogorodičino, cilikalo malo, Mihaila arhangela. I to bez prestanka. Staro i mlado smenjivalo se na zvonari, vešalo se o konopce i propinjalo uz njih, svetlih očiju, utrnulih dlanova, otvorenih usta, pevajući iz punih grudi nešto što se gubilo u jeci zvona. Dva dana je kolo igralo u crkvenoj porti. Zvona nisu prestajala. Izgledalo je da neće ni prestati i da će od sada ljudima vek prolaziti u stalnom tutnju i zvonjavi.

Onima dole život je omrznuo slušajući tu mrsku lupu i ludo zvoncanje. To im je bila kao neka osveta za one borije i bubnjeve kojima su oni oduvek za vreme ramazanskog posta, po ceo mesec dana, pre svitanja budili svoje hrišćanske sugrađane iz gornjeg dela grada.

Tako je svak proveo svoje.

Još nisu bila zvona dokraja ni isplaćena, i zbog skupog njihovog podvoza trajao je spor, a već je počelo sabiranje novca i materijala za proširenje crkve i — dizanje kubeta.

Stara, prizemljasta crkvena zgrada sa običnim niskim krovom od pocrnele šindre nije više odgovarala potrebama osatičke crkvene opštine ni visokoj predstavi koju je ona imala o svojoj snazi i svom ugledu. To je nekako u istom trenu svima postalo jasno. Kad je jednom izgovorena reč kube, ona više nije izlazila ljudima iz glave. Istina, nikad niko od njih nije video kube, osim na jednoj ikoni u crkvi, na kojoj je naslikan »Nebeski Jerusalim«, fantastični grad pun nekih čudnih i visokih tornjeva i kupola. Niko nije tačno znao ni zamišljao šta će to i po čemu će to u Osatici biti lepše i bolje kad crkva dobije kube, ali svak je o njemu maštao i govorio, smatrajući da je ono neophodno za dalji život kasabe i sreću budućih naraštaja, gotovo kao i vazduh, hleb i voda. A kad o nečem počne tako da se mašta i govori, to se pre ili posle mora i ostvariti.

Ljudi koji su išli trgovačkim poslom po svetu našli su u Novoj Varoši nekog majstora, Ristu Nišliju, koji je popravljao tamošnju crkvu. Pozvali su ga i on je došao u Osaticu, razmotrio stvar i pristao da se primi posla. Odmah je rekao da se crkva ne može mnogo proširiti ako treba na nju da se postavi kube, i da to kube ne može biti visoko ako se želi da bude trajno i za oko prijatno. Osatičani su pristali. Jer, pravo govoreći, nije im u crkvi ni do sada bilo tesno, a glavno je da se ispuni želja i ispne kube, pa koliko je da je. Najposle, sastavljen je približan proračun troškova, sklopljen je ugovor, i odmah otpočeo rad.

Posao je svršen tačno prema pogodbi. Osatička crkva dobila je kube. To kube, istina, nije bilo ni oblikom ni veličinom kako su mnogi zamišljali da će biti, nije bilo na sredini crkvene zgrade kao ona kubeta na ikoni »Nebeskog Jerusalima«, nego spreda, iznad samih vrata, usko i šiljasto, a pozadi je ostao običan krov »na dvije vode« kakav je i dosad bio; i to kube nije bilo pokriveno limom ili čak bakrom, kako su neki sanjali, nego sitnom i finom, naročito sečenom šindrom, koju su seljaci dali besplatno, kao svoj prilog hramu, i koja je rađena po majstorovim nacrtima. Nije bilo sve onako kako se očekivalo, ali kube je bilo tu, i Osatičani su bili i suviše poneseni njime, takvim kakvo je, da bi još dugo mislili na ono o kom su nekad maštali. A najposle — tešili su se Osatičani — ko zna da li i druga kubeta u većim gradovima i na čuvenim crkvama odgovaraju svima željama i očekivanjima, i da li iko na svetu ima kube kakvo želi i zamišlja? Ne može svak imati kube kao što su ona naslikana na ikoni »Nebeskog Jerusalima«. Uostalom, ko zna kako i ta izgledaju u stvarnosti, jer ikona je jedno a stvarnost drugo. Glavno je da se njihova crkva uzdigla i klisila koliko god je mogla uvis, da se više ne pripija uza zemlju i ne pravi manja nego što je, i — da sve to lepo vide oni odozdo, iz donjeg dela grada.

Bilo je dosta razgovora o krstu koji treba da bude postavljen navrh kubeta. Majstor Nišlija predlagao je da krst bude drven i samo pokovan limom; toga mišljenja bili su i neki opštinari, ali je velika većina građana smatrala da na njihovoj crkvi može biti samo pozlaćen krst, ili nikakav. Kako nisu imali dovoljno novca, postavljen je privremeno običan drven krst, a Osatičani su pregnuli da sakupe potrebnu sumu. Sakupljali su po selima, išli čak do Sarajeva u prošnju, vršili pritisak na imućnije ljude, menjali testamente nekim staricama. Najposle, krst je poručen kod jedne firme u Novom Sadu, na otplatu, i stigao je u najbolje doba godine. Sa krstom je firma poslala i majstora koji će krst podići i utvrditi.

To je bilo veliko vreme za gornju Osaticu. Pozlaćen krst koji treba utvrditi na visini, stranac majstor, uzbudljive pripreme za opasno penjanje. Sve predmeti za beskrajne, žive razgovore i za velika maštanja, koja Osatica toliko voli.

Sam majstor, zvao se Jakov Bodnar, nije svojim izgledom i držanjem odgovarao predstavi koju su ovdašnji ljudi imali o toj vrsti veštaka. Suviše im je bio sitan, neugledan i jednostavan, nedovoljno rečit i svečan za visoki posao koji radi. Odseo je u kući Lekse limara.

Aleksa Jovanović, zvani Lekso, jedini je majstor toga zanata u kasabi. Stamen i plav momak sa nekim svetlim, zrakastim očima koje menjaju boju i trepere. Išao je u Višegrad i tamo izučio zanat kod austrijskog majstora, o kom je mnogo pričao. Za četiri godine nije se taj majstor jednom nasmejao, ali nije ni Leksu ošamario. Takav je bio. Kad je dobio »kalfensko pismo«, Lekso se vratio u Osaticu i pod majstorovim imenom otvorio radnju, u kojoj je radio manje limarske radove. Kad je stekao pravo, preneo je dućan na svoje ime, pošto je prvo odslužio vojsku. Dobro je radio, za skromne osatičke potrebe, i prilično zarađivao. Pio je koliko i ostali, i u piću se ponašao kao svaki Osatičanin. Prešao je dvadeset i petu godinu, a još se nije oženio. Živeo je sa ocem i majkom. To je bilo jedino u čemu se odvajao od svojih meštana.

Lekso, koji se stalno nalazio uz novosadskog majstora i pomagao mu u svemu, bio je neka vrsta veze između njega i ljubopitljivih građana. On im je pričao o tom čoveku sve što je mogao da sazna. Četrdeset i šest mu je godina, ima ćerku učiteljicu i već unuče. Niti pije rakiju niti puši duvan. Nije mnogo rečit ni preterano ćutljiv. A radi — to se čudo videlo nije! Nigde ne staje, nikad ne miruje, mrav mu ravan nije.

A građani, koji su hteli sve da znaju, jednako su i dalje zapitkivali o stranom majstoru. Da li je snažan i vešt koliko treba? Da li je baš od tih što krstove postavljaju? Jede li krmetinu? Da nije neka druga vera?

Za to vreme majstor je mirno i neupadljivo vršio sve pripreme za podizanje krsta. Po njegovom nacrtu načinjene su od dobra a laka drveta nekolike merdevine razne debljine i dužine, pobijeni su klinovi u krov kubeta i postavljene lestvice od konopca; oko vrha je sklopljena i utvrđena skela od kratkih i čvrstih dasaka, po njoj se kretao majstor i odozgo dovikivao naredbe kao hodža sa munare. Lekso mu je pomagao u svemu i viđao se svuda. Pored toga, poučeni su i raspoređeni pomoćni radnici.

Crkvena porta je bila zatvorena, tako je tražio majstor, ali svet se stalno iskupljao i gledao spolja šta se radi: deca nisu silazila sa ograde. Svi su, pomalo razočarani, gledali te jednolične, sitne radove bez vidljiva cilja, u stalnom iščekivanju onog što je glavno: kad će »zlatan« krst zasjati nad Osaticom. I jednog dana je Bodnar, uz Leksinu pomoć, zaista postavio krst navrh kubeta, zalemio ga i gvozdenim prečagama utvrdio pri dnu, a sa strane vezao čvrstom a tankom, gotovo nevidljivom čeličnom žicom. Sve je to izvršeno brže i na izgled lakše nego što su ljudi u kasabi očekivali, tako da im se činilo kao da su u nečem prevareni i kao da im je na neki mađioničarski način ukraden onaj glavni i najuzbudljiviji trenutak: kad je krst prvi put zablistao nad Osaticom. Sad je već bilo dockan. Krst je blistao sa svakim zrakom sunca i svačijem oku, kao da je to najobičnija stvar i kao da je oduvek bio tu. I majstor se spremao na odlazak; Lekso se nije odvajao od njega; a kad je krenuo, ispratio ga je do Dobre vode, na sat hoda od kasabe, dokle Osatičani prate svoje najbliže kad odlaze u svet.

Stojeći pored česme, bogate vodom, koja je u četiri teška, kao srebrna mlaza padala u dugačko korito, Lekso je gledao za kolima u kojima je odlazio Bodnar.

To je bio pravi majstor, čovek od posla, koji bi svoj zadatak jednako radio u mračnom podrumu kao i na vrhu crkvenog kubeta, bez zle pomisli i prevare, bez potištenosti i bez sujete. To je protivno od osatičkog propinjanja i želje za vidnim i visokim mestom.

Trepćući modrim zrakastim očima, Lekso je pratio kola koja su odmicala sa majstorom. Još mu je izgledao jasan njegov nauk bez reči o tome šta je to poslenik i majstor.

Biti majstor, znači umeti odvojiti za vreme rada svoj posao od svega ostalog, znati tačno, i jedino pred očima imati: šta treba uraditi i kako to uraditi; ne obazirati se ni na što što nema sa tim veze; ne brinuti se za uspeh, ne pomišljati na neuspeh; ničega se ne plašiti, a ništa ne ostavljati slučaju; uvek biti sav pri onom delu posla koji u tom trenutku obrađuješ. Ako tako radiš, sve oko tebe radi s tobom i sve ti pomaže, svaka alatka ti je prijatelj, svaka promena putokaz, a materijal pod rukom poslušan; sve ide bez greške i zastoja, ili, bolje rečeno: svaka se greška popravlja i svaki zastoj nadoknađuje. Tada tvoj posao mora da napreduje, i što dalje, sve bolje; uz put jača i biva lepši, jer raste iz sebe kao biljka iz semena koje je probrano, dobro posejano, i za koje je sve predviđeno.

Biti radnik i majstor, čovek od posla! Ničeg boljeg ni pouzdanijeg u ovom životu, u kom mnogo dobra nema, a pouzdano nije ništa.

Sve mu je to bilo bez reči jasno i sve jasnije sa svakim danom koji je provodio pored Bodnara u radu. Jasno mu je bilo i nezaboravno izgledalo sve to još i sada, dok je stajao kraj česme, ali čim se okrenuo i zaputio pešice u kasabu na bregu, osetio je da se sve to u njemu magli i muti. I sa svakim korakom napuštalo ga je ponešto od majstorovog nemog nauka. Zastao bi za trenutak i okrenuo se, ali bi u daljini video samo tamni masiv hrastove šume u koji je uvirao beli drum na kom su nestala kola s majstorom.

Zbunjen i prazan, stigao je Lekso u kasabu, nad kojom je na jutarnjem suncu sijao krst sa kubeta. On je gledao taj krst i, kao da ga gleda nekim novim očima, prvi put je pomislio: ja sam ga podigao! Jeste, stajao sam pored njega, gore na vrhu kubeta, dodirivao ga rukom, učestvovao u brizi i naporu, sve dok nije utvrđen i osiguran na mestu na kom je sada. Ja! — Tu se javi i misao na majstora, ali sada je ona bila, začudo, slaba i gubila se u daljini, kao tačka koja biva sve manja.

Idući tako čaršijom, jednako je gledao čas gore u krst, čas u prolaznike na ulici. Niko nije glave dizao. Svi su išli za svojim poslovima ili lunjali dokono, kao da nad njima nema ni krsta ni kubeta. Vratio se u radnju, koja mu se sada činila prazna i pusta, počeo da radi, ali nije izdržao dugo. Digao se i stao na dućanski prag, naslonivši se na dovratnik. Ispred njega je i dalje prolazio svet, uz čaršiju i niz čaršiju, a on je ispod oka posmatrao izraze lica i hvatao svačiji pogled. Bilo je jasno da su ljudi, posle nekoliko dana iščuđavanja i divljenja, zaboravili i krst na crkvi i one koji su ga podigli. To ga je iznenadilo, pa zabolelo, pa ogorčilo. Tek sada ga je ispunila živa i puna svest o svom podvigu.

Nema nijednog od ovih, mislio je uvređeno i ljutito, kome ja nisam sagledao teme, i to sa visoka i opasna mesta, a sada prolaze mimo mene kao mimo tursko groblje, praveći se da ne znaju ili da su zaboravili, kao da se takva stvar može lako zaboraviti. Ko od njih zna kako sve ovo što se zove Osatica izgleda kad se posmatra odozgo? Niko. Bilo nas je do jutros dvojica, Bodnar i ja. A sad sam samo ja. U veloj varoši jedini.

Idući kući na ručak, on je toga dana prošao kroz čaršiju sredinom ulice, držeći ruke podalje od trupa, raskopčana prsluka na isturenim grudima. Šibao je pogledom oko sebe i u tuđem pogledu tražio pravo značenje svoga podviga, ali ga nije nalazio. Ništa. Tvrda ravnodušnost ili neka lična briga koja se ne izdiže iznad kućnog slemena.

Uveče, u mehani, ljudi pričaju što jeste i što nije, što može biti i što ne može, samo o krstu niko ni reči. Tako i sutra i preksutra. Lekso je sedeo ćutljiv i namrgođen, ali niko nije primećivao njegovo mrgodno ćutanje. Gušeći u sebi bes i zlovolju, on se pitao, da li je mogućno da se za nekoliko dana zaboravilo ono o čemu se godinama snevalo i mesecima govorilo. Zar su ovi ljudi koji su mogli da ga vide kako, pomažući Bodnaru, stoji na skeli ispod samog krsta, visoko iznad njih, izgubili pamćenje i nemaju ništa da mu kažu i ničim pokažu da je on izveo izuzetan podvig i veliko delo? Savlađujući gnev, pokušao je da sam zapodene govor o postavljanju krsta, o novosadskom majstoru, o velikom poslu koji je svršen. Ne pominjući sebe ni svoj slučaj, pričao je, kao uzgred, kako u svetu cene slične podvige. On zna da su novine pisale — bečke novine! — o ljudima koji su se peli na tornjeve, i sliku su donosile, i čoveka i tornja. Video je to kao šegrt u Višegradu kod svog majstora. Tako je to u drugom svetu, tamo.

(Istina, Lekso nije pominjao kakvi su bili ti tornjevi u poređenju sa ovim osatičkim, ni kakva su bila ta penjanja, ni kolika. Ali svakom je njegova visina najviša. I kad to pijanstvo, pijanstvo visine, zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših i nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.)

Ljudi su ga slušali ravnodušno i skretali govor na drugo. A kad uhvati nekog od teških pijanica, plati mu polić rakije i počne izdaleka da ga ispituje o podizanju krsta, čovek trepće očima i jedva se priseća:

— Krst? ... Podignut, pa šta?

I pijanac počinje da priča neki svoj podvig, izmišljen i neverovatan, prema kom dizanje krsta na crkvi nije ništa; priča dugo i zaneseno, a pri tom gleda u rakiju pred sobom kao da čita iz njenih preliva opalne boje. Tako Lekso sada sluša tuđu laž, a guta svoju istinu, kao da je lažov njemu platio rakiju, a ne on lažovu. Sluša i razmišlja. Eto, takvi su ovi njegovi Osatičani! Vole da se veličaju i uzdižu na visoko, a kad to ne mogu, onda gledaju da bar drugog, koji se izdigao, spuste na niže, do sebe ili malo ispod sebe.

Ogorčen i tup, odlazi kući sa željom da se što pre pokrije po glavi, zaboravi i sam sve o sebi, i zaspi tvrdo i duboko, bez sećanja i snova. Ali sad se dešava, što dosad nikad nije, da se usred noći probudi odjednom, a pred njim cela i živa misao od koje je hteo da se spase snom. Izgleda zaista da niko ne smatra da je on taj koji je krst postavio.

Rasanjen i potpuno svestan, on se u mraku sad i sam pita da li se zaista to on peo na kube i učestvovao u postavljanju krsta. (Na majstora više i ne misli.) Jeste, dabome da jeste, i to u po bela dana, naočigled celog sveta. Tako odgovara sam sebi, a neka jeza ga prolazi svega zbog toga što ovako u noći mora sebi da postavlja takva pitanja i da sam odgovara na njih. I odmah nailaze nova pitanja.

Jeste, izveo je podvig, ali kako je onda mogućno da mu to niko ne priznaje, nijednom rečju, nijednim pogledom, i da se takvo delo tako brzo zaboravlja? Još može biti i to da ga smatraju hvalisavcem i da za njim, umesto slave i priznanja, ide glas lažljiva čoveka. Osatica je ovo.

Zariče se u tami da će sutra, čim svane dan, prvom čoveku u čaršiji postaviti jasno i otvoreno pitanje šta misli o njemu i njegovom delu. Ali sutradan vidi da nije mogućno izvesti tu odluku koja je u noći izgledala laka i jednostavna. Dođe nekom čoveku na dućan, i sedne, i počne već: da je došao kao dobrom prijatelju, da ga zapita nešto, u stvari do koje mu je mnogo stalo ... i onda odjednom ustukne kao da se našao pred ponorom, uplaši se i svoje odluke i svog pitanja i odgovora koji bi mogao dobiti, i toga čoveka koga hoće da pita. I tada, zamuckujući, uvijajući — skrene razgovor, izmisli nešto drugo, beznačajno, zbog čega je tobože došao da pita. Posle nekoliko takvih slučajeva, on se više i ne usuđuje da otpočne govor o svom pitanju. Samo, koga god sretne, on pomisli: evo, ovoga bih mogao upitati! Ali sa tom pomisli i mine mimo njega.

Celo leto prošlo je Leksi u tom smešnom i nerazumljivom a ipak stvarnom mučenju. A to leto se, još pre nego što je sasvim dozrelo, naglo prelomilo i počelo da pretvara u kišovitu ranu jesen. Ni za kog i ni za što ovakvo vreme nije dobro; ni za radove ni za raspoloženje kod ljudi. A Osatičani zavise mnogo od vremena i raspoloženja. Svi sad piju više nego obično i sabijaju se pre vremena u mehanu, koja je inače zimsko utočište. Svi se žale na vlagu i jugovinu i na tu jesen koja otima dane letu.

— Rano počela ... — kaže netko.

— Ništa što je rano počela, nego što je nekakva...

— Jeste, baš je nekakva... nekakva ...

Tako su svi ogovarali jesen, koja je pritisla kraj leta; niko nije umeo da kaže kakva je, ali svaki je znao dobro šta misli kad kaže »nekakva«.

I zaista, nekako ništa nije valjalo u Osatici u danima toga kasnog leta i prerane jeseni. Nešto zlovoljno i teško uvuklo se s vlažnim jugozapadnim vetrom među brda, leglo na kuće i bašte i sokake, i ne skida se sa njih.

Takve jedne noći — jesen je već bila odmakla i nastavljeni prvi kazani sa rakijom — zasedeli se neki sitni službenici i mladi majstori u krčmi. Seli su bez zle namere; naprotiv, svi kao jedan sa tvrdom odlukom da posle trećeg čokanja idu svojim kućama na večeru. Ali, kao što biva ponekad, stvar se neočekivano okrenula tako da nisu videli kuće ni večere, nego su uz meze i piće zagazili duboko u noć. Svađali su se i mirili i ljubili, vikali i pevali, hvalili se i junačili. Vreme je takvo da je čoveku i bez pića mutno u glavi. A oni su od sumraka počeli da piju rakiju prvicu, koja pijanom čoveku udara ne u noge, nego u glavu, oduzima mu razum a daje veliku snagu i rečitost, pa nema toga što tada ne bi bio sposoban da kaže i učini. Sedeli su i pevali i prepirali se o stvarima koje treznom čoveku ne mogu ni na pamet pasti.

Među njima je te večeri bio i učitelj Petar Stanković, zvani »Batak«, visok, plećat i malo razrok čovek tridesetih godina, neumoljivo podrugljiv, šaljivčina bez osmejka. On je bio učitelj u jednom selu svega desetak kilometara udaljenom od kasabe, tako da je bio više u Osatici nego u svom mestu službovanja.

Lekso je, kao i uvek, navodio razgovor na svoj podvig, ali niko nije hteo da taj razgovor prihvati. Najposle, on ga je sam pomenuo. Tada ga je Petar

Batak rasejano-prezrivo i malo sa strane pogledao svojim krupnim šašiokastim očima. Kakvo kube? Kakav krst? Kada? — i okrenuo mu leđa.

Lekso je stajao nepomičan, zaprepašćen tolikom drskošću i, gledajući toga lošeg učitelja koji ispija poliće i češlja karte po mehanama, pitao se: kako je mogućno da takvi ljudi koji sami ne preduzimaju nikad ništa imaju tako moćnu, strašnu sposobnost da poriču sve što preduzmu i urade drugi, bolji i sposobniji od njih?

A zatim se trgao iz misli, skočio besno pred učitelja i uhvatio ga za kaput na grudima.

— »Kakvo kube?« Jesi li čuo ti bar za Bodnara, majstora?

— Pa šta? — kaže Batak hladno, uzgred. — Šta imaš ti sa njim?

— Kako? Šta imam, šta imam? Imam to da sam stajao pored njega, navrh kubeta, i pomagao mu dok god nismo utvrdili krst. Pedalj ispod njega nisam bio, a posljednji sam sišao.

Tako viče Lekso kao da hoće da ubedi celu Osaticu, koja ćuti i pravi se nevešta, a vičući širi ruke koliko god može da bi pokazao visinu na kojoj je bio i prostranstvo vidika koji je sa nje sagledao.

Batak odmahuje rukom sa visine svoga prezira, koja je iznad svih tornjeva i visina.

— Nisi se ti, burazere, nikad ni na što ispeo, koliko ni djed na babu.

— Ko? Kako? Ja nisam, ja nisam? — zamuckuje Lekso od besa i čuđenja, prelazi pogledom preko lica oko sebe, koja se pakosno stežu ili podrugljivo smeškaju.

— Ljudi, ljudi! Ja se nisam popeo?!

Viče to kao da ga na mehove deru, očajan što laž može biti tako drska i govoriti tako ubedljivo, i što među ovolikim ljudima nema nigde razuma ni poštenja, ni svedoka da potvrdi očiglednu i svima poznatu istinu.

A onda ućuta. Stojeći oborene glave, oseća prosto kako se smanjuje. Ne samo da se nikad nije ispeo više od njih nego ni do članka im nije, dok stoji tako pred tim svirepim učiteljem kao zbunjeno đače.

A ljudi oko njega počinju da govore o drugom, da pevaju, dok on stoji mrk, zaprepašćen, opuštenih ruku i užarena pogleda. Stoji tako jedno vreme, pa onda odjednom opet raširi ruke.

— Ja se nisam uspeo?

Viče i maše rukama kao davljenik.

— Možebit, u snu — odgovara mirno Batak, a graja i pesma pokrivaju njihove glasove potpuno.

Niko ne okreće glavu na očajnog limara, ali čim nastupi samo tren tišine, on skače prema učitelju.

— Jesam, jesam! I opet ću se popeti, sutra, večeras, ako treba. Da se kladimo u što god hoćete!

Tako je prošla kratka septembarska noć koja je ljudima u piću izgledala još kraća. U tom dimu i tmuloj svetlosti lampe što je visila sa tavanice osetio se u jednom trenutku nov nemir, ona pijancima poznata bolna slutnja da je vrhunac pređen, da se noć bliži kraju i približava jutro sa trežnjenjem i mamurlukom, kad će svakom zanosu i čaroliji biti kraj i kad će se svi oni morati, kao priviđenja razići i povući. Upravo tada je oživela ponovo prepirka između Lekse i cinički hladnog i nepokolebljivog učitelja.

Lekso je i ranije, od samog početka noćašnje prepirke, predlagao da ponovo izvede pred svima njima svoj podvig. Na to se ranije niko nije osvrtao, a učitelj je samo odmahivao svojom velikom bledom rukom. Ali sada, kad je odmakla noć i preovladalo piće, to nisu bili isti ljudi koji su sinoć posedali za ove stolove. Sad više ništa nije izgledalo ni nemogućno ni besmisleno. Učitelj i Lekso opkladili su se u pet forinti. I ti novi ljudi, nošeni alkoholom naročite vrste, digli su se, kao po dogovoru, da idu i traže konopce, merdevine i ostalo što je potrebno za penjanje. Sve su to radili kao najprirodniju i najrazumljiviju stvar na svetu. I sve se našlo, kao čudom.

Poslednji petli su se nadvikivali i dan je počinjao da se deli od noći kad su došli do crkve. Tu je Lekso nameštao svoje merdevine i razmrsivao lestvice od konopca. Pijani ljudi su mu pomagali i odmagali, ali njega je pored svega pijanstva nosila neka nova snaga i upućivala njegov rad pravo ka cilju. Nije čuo ni video ništa od onog što se oko njega govori i čini, nije pravo znao ni ko je ni šta je ni gde je, i da ga je ko zovnuo po imenu, on bi se začuđen zaustavio i, možda, pao kao mesečar, ali je svoj posao izvodio mirno i pažljivo, sav utonuo u njega. Koristeći se gvozdenim kvakama i prečagama koje su pri prvom penjanju bile pobijene u krov kubeta, Lekso se ispeo brzo i sigurno. Lakše i brže nego ono prvi put, kad se penjao trezan, sa treznim majstorom Bodnarom.

Još nije mesec izbledeo na jednom kraju neba, a na drugom između tamnih planina i surih tankih oblaka — probija se žuta hladna svetlost, prethodnica sunca, nadire kao bleda klica iz mrke opne. A između njih — Lekso, prav i visok, levom rukom se drži za krst, a desnu digao uvis i maše, maše, ne onima dole, na koje je, izgleda, i zaboravio nego suncu i mesecu, levo i desno od sebe, predelima i prostranstvima i svemu onom što on sa svoje visine vidi, a što oni koji ga odozdo posmatraju neće nikad videti, bar ne tako i ne sa te tačke.

I sišao je Lekso i sklonio sve tragove svog podviga, da bolje ne bi ni najsavesniji, najtrezniji majstor. Neki iz njegovog društva počeli su još pre toga da se razilaze; razgonilo ih je sve jače razdanjivanje, a ni stvar zbog koje su došli nije više imala za njih značenja ni važnosti, jer pijani ljudi napuštaju brzo i lako svoje zabave kao deca igračke.

Ispavali su se pijanci i otreznili, i osatički dani su krenuli svojim tokom i ljudi za svojim poslovima. Ne pije se svake noći do zore i ne izvode besmisleni podvizi posle svakog pića i sedenja u mehani. Lekso se oslobodio svoje čudne misli i sumnje, ne peče ga više mučno pitanje da li mu ljudi priznaju njegov uspon, ne misli uopšte na to, čak ni dobivenu opkladu ne traži. I svi ostali ćute. Sva je prilika da će ceo događaj biti zaboravljen i ostati u beutu jedne pijanke, pokopan negde između dana i noći, gde stvari i jesu i nisu, već prema tome kako ko hoće i ume da gleda i vidi, i gde i ostaju zauvek nepoznate, bez objašnjenja, bez nekih društvenih posledica.

I ranije se to dešavalo. Bivalo je da zagrejani ljudi krenu u potragu za podvigom i ne miruju dok ga ne nađu. I to obično pred zoru, kad pijancima izgleda da po svaku cenu valja učiniti nešto izuzetno, uspeti se nekud ili oboriti nešto kad u kasabi sve spava, kad se čini da nema vlasti ni zakona ni prepreka za noćne ludosti. Tada se dešavalo da sa baždarske barake na pijacu poskidaju sav crep, odnesu ga pred opštinsku zgradu i tu pažljivo slože na gomilu. Dešavalo se da iskopaju mlade boriće koji su tek prošle godine posađeni ispred Konaka, i da ih presade pred mehanu na drugom kraju varoši. I pošto su izveli posao kao najbolji baštovani, utabali zemlju, zalili vodom presađena drveta, povedu kolo oko njih. A sutradan, razume se, predstojnik kažnjava sve redom globom i zatvorom, nagoni ih da vade boriće i da ih, pod nadzorom policije, ponovo presađuju pred Konak.

Bivalo je i gorih ludosti, pa su prećutane i zaboravljene. I sada je izgledalo da će sa ovim Leksinim penjanjem za opkladu biti isto i da neće izazvati neko mešanje vlasti. Istina, kroz kasabu je prošlo govorkanje da su se pijani ljudi te noći vrzli oko crkve, ali je brzo i umuklo. Sve se odigralo noću, dok varošica spava. Jedini svedok bio je Mile govedar, koji ustaje pre svega sveta, i koji je upravo u tom trenutku tuda prolazio. Ali kakav je svedok taj božji čovek bez kuće i porodice, suludi i dobroćudni, krivonogi patuljak što govori samo u stihovima i sentencijama? A učesnici sami, kad su se otreznili i pribrali, nisu imali razloga ni računa da stvar prepričavaju i priču dalje šire. Naprotiv. Zbog svega toga izgledalo je da će zaista sve ostati nezapaženo i prećutano. I bilo bi tako da nije bila u pitanju crkva.

Prošlo je mesec dana od te noći, koju su i Lekso i njegovo društvo počeli da zaboravljaju, kad se odjednom javila najviša crkvena vlast iz Sarajeva. Izveštena o teškoj i bogohulnoj povredi crkvene svetinje, Mitropolija je oštro prebacivala popu Stojanu što to sam nije prijavio, tražila od njega hitno izjašnjenje, preteći teškim kaznama i globama, i crkvenim i svetovnim, ne samo onima koji su istup počinili nego i celoj crkvenoj opštini, ne izuzimajući ni paroha. Da bi se ta stvar bolje razumela, treba znati ovo.

Mitropolit je mrzeo osatičkog paroha onom kaluđerskom mržnjom koja je odavno postala poslovična. Tu mržnju pop Stojan je nasledio zajedno sa parohijom. Njegov otac, pop Arso, čovek sitan i okoščat, poznat po svojim zavadama i parnicama sa celim svetom, imao je dugotrajan spor sa mitropolitom. Taj spor, u kom je osatički paroh dobro zagorčao život svom crkvenom glavaru, prekinula je pop-Arsina smrt; prekinula je spor, ali nije mitropolitovu mržnju.

Prerano ostareli mitropolit bio je ne samo usedelički svadljiv i sitničav nego istinski zao i osvetoljubiv čovek, u kome su s godinama usahle i opale sve sposobnosti osim sposobnosti da mrzi. On je pred unutarnjim pogledom, u sebi, stalno nosio mapu svoje mitropolije, a na toj mapi bile su ognjenim krugom označene one parohije u kojima je sedeo paroh sa kojim je mitropolit u zavadi i koga treba mrzeti i progoniti, uvek, svima sredstvima i svakim povodom. Te jarko osvetljene tačke stalno su mu treptale pred očima, pa i za vreme službe u crkvi, čak i u snu. Na toj mapi je i Osatica, zabačeno mesto u planinama istočne Bosne, bila označena takvim vatrenim krugom. Samo što je posle pop-Arsine smrti mitropolit preneo svoju mržnju na njegovog sina, koji je bio sušta protivnost očeva, dobroćudan, mek i popustljiv čovek. Ali mitropolit, koji se zakleo da ni grob pop-Arsin neće ostaviti na miru, video je u popu Stojanu vazda i jedino njegovog oca i gonio ga gde god je i kad god je mogao svojom mržnjom, koju su godine mogle samo da raspire i zatruju.

Mitropolit je stajao vrlo dobro sa državnim vlastima; pored toga, imao je u svim gradovima, a naročito u onim označenim ognjenim krugom, svoje poverljive ljude, dostavljače, koje je uvek birao među parohovim neprijateljima i zavidnicima. Priča o pijanim ljudima koji su se posle terevenke, za opkladu, peli na crkvu i dirali krst, pronela se od mesta do mesta i brzo doprla mitropolitu do ušiju.

On je odmah poveo postupak protiv osatičke crkvene opštine i njenog paroha, jedan od onih na zakonu zasnovanih a nemilosrdnih postupaka u kojima se crkvenim kanonima i hartijom i mastilom često ubija ljudima ugled i truje život. Paroh se branio. Neki pijanci su se »dotične noći« vrzli oko crkve, a to nije ništa novo u Osatici, naročito u jesen, kad prispe rakija, jer su ovdašnji ljudi takvi, svojeglavi i pusti, da od njih možeš svašta očekivati. Ali nije tačno da se iko peo na crkveni krov i da je nedavno osveštani krst na kubetu bio »oskrnavljen i obesvećen«, jer pijanci se i kad po zemlji idu jedva drže na nogama, a to da se neko od njih u takvom stanju mogao popeti na kube, to ne može niko razuman verovati. Uostalom, sve se odigralo noću, bez trezna svedoka, a sami pijanci ne sećaju se ničeg. Sve su to samo osatičke priče i zadirkivanja u piću ili mamurluku. U tim pričama penju se oni i na oblake, ali to nikad niko ne prima kao stvarnost i istinu. Stoga ne treba ni tu dostavu uzeti u obzir, nego je odbiti kao neosnovanu, smešnu i zlanamernu klevetu, koju je neko hteo da baci na ovu crkvenu opštinu.

Mitropolija je bila neumoljiva i ostajala pri svojoj optužbi i svojim zahtevima. Pre svega, ona je prebacivala popu Stojanu što su mu parohijani takvi, pijanice i bezbožnici, da im ništa nije sveto. A zatim je, sve zvanično i bezlično, tražila da se krst skine sa kubeta, osveti pred crkvom i zatim ponovo stavi na svoje mesto. Ako se to ne izvrši, mitropolit će udariti prokletstvo na crkvenu opštinu, tako da se u toj crkvi neće moći liturgija čitati ni krštavati ni venčavati. I pop i građani našli su se u teškom položaju. Skidati krst sa kubeta, ponovo ga osveštati i izdizati, to bi bio ogroman trošak i još veća bruka, a živeti kraj crkve a bez crkve, i to nije mogućno. Što je najglavnije, ni pop Stojan ni iko živi u Osatici ne bi nizašta na svetu priznao grešku i popustio pred mitropolitom.

To je bio jedan od onih suludih i nerešljivih bosanskih sporova kojima samo vreme može da donese neko rešenje. Prepiska je trajala dugo. U spor se umešala i građanska vlast. Sam mitropolit je to tražio. Kotarski predstojnik dobio je nalog da izvidi stvar i da podnese izveštaj.

Predstojniku Đuri Pavlasu nije ovo prvina da izviđa neki od osatičkih teško shvatljivih skokova i ispada.

Posle austrijske okupacije, kad su vojne vlasti predale upravu civilnim, Osatica je bila »kotarska ispostava«, a za upravitelja te ispostave došao je mlad i bezbrk Austrijanac, rodom iz Koruške, koji se ponašao kao da je u najzabačenijoj koloniji. Aristokrat i osobenjak, nošen nepokolebljivom samosvešću svoje klase, pun dobrih namera i zamršenih planova, on je hteo da uredi i usreći svoje malo upravno područje nezavisno od ostale zemlje i bez obzira na prilike koje je zatekao. Sa narodom se sporazumevao preko tumača. Između njega i građanstva iskrsavali su jedan za drugim tragikomični nesporazumi i sukobi. Kad je, najposle, bio povučen u Sarajevo, on je otišao u čvrstom uverenju da su svi Osatičani histerici i manijaci, surovi i neblagodarni divljaci, a u Osatici je ostalo opšte i ustaljeno mišljenje da je njihovim gradom dve pune godine upravljao lud, potpuno lud i neuračunljiv čovek. Tada je Osatica podignuta na rang kotara i za kotarskog predstojnika postavljen Đuro Pavlas, Ličanin.

To je bio drukčiji čovek. Imao je veliku porodicu sa četvoro dece, sve muške. Jednostavan i razuman, uzdržijiv i odmeren, vredan i zauzimljiv, dobar upravnik koliko god je to bilo mogućno u granicama prestarelog i u svojoj osnovi neljudskog režima kome služi. Visoka i mrka ljudina piskutljiva glasa, velikih sivih očiju, ošišan uvek kratko, on je malo govorio, smejao se retko, a i tada bi zakrenuo glavu u stranu, kao da krije osmejak. Tvrd i krut starešina graničarskog tipa, ali čovečan po prirodi, a po svom poreklu dovoljno blizak našem svetu, on već osmu godinu upravlja ovim srezom. Navikao on na Osatičane, a i oni na njega. Samo sa jednom stvari ne može ovaj trezveni i suvoparni čovek nikako da se pomiri i iziđe na kraj. Smeta mu i stalno ga zbunjuje i ljuti ono što on naziva »osatička fantazija«. Mnogo piju, i u piću su na sve spremni i za svašta sposobni, ali, što je najgore, i kad ne piju, nisu potpuno trezni. Oni, tako mu se čini, ne vide, ne mogu i neće da vide razliku između reči i dela, između onog što svaka stvar jeste i onog što bi, po njihovom mišljenju, morala da bude. U najobičnijim i najjasnijim poslovima oni često i neočekivano odjednom iskaču iz koloseka, propinju se nekud nerazumno i uzaludno, i odmah zatim padaju, sa brukom i štetom po sebe i po druge. I u tom ne možeš nikad biti potpuno siguran ni dovoljno obazriv ni kod najtrezvenijeg Osatičanina. To predstojnika često dovodi do besa i hladnog očajanja. Upravo mu se učini da im je, najposle, pohvatao sve i najfinije konce i da je sagledao njihove skrivene i njima samim nepoznate pobude i shvatio zamršenu logiku njihovih postupaka, koja sa običnom logikom nema mnogo veze, a onda odjednom oni učine nešto što ga ponovo i zadugo dovede u zabunu i obeshrabri.

U razgovorima sa starešinom Poreske uprave Lađevićem, svojim kumom i prijateljem, on često raspravlja o tome.

— Da, da, nikad kod ovog sveta nije dvaput dva jednako četiri — kaže poreznik sa uzdahom iz koga progovara iskustvo.

— Nikad — odgovara predstojnik — ali nije ni to najveće zlo, nego to što niko ne zna koliko je, kad već nije četiri.

I zatim dolazi dugo i podrobno razlaganje pojedinih postupaka ili shvatanja ovog osatičkog naroda u svakodnevnom životu i u dodiru sa vlastima.

Slučaj sa Leksom limarom bio je za predstojnika naročito težak. Naravno da je on već sutradan saznao za tešku pijanku i za noćne šetnje oko crkve. Do njega je doprla, kao neverovatna nagovest, i priča o nekom penjanju za opkladu. Ali, kako su otrežnjeni učesnici o svemu ćutali, a pop Stojan se nije živ javljao, to je i predstojnik smatrao da je najbolje da se i on pravi nevešt i da se cela stvar preda zaboravu, koji prekriva tolike druge male i velike osatičke bruke. Iskustvo ga je naučilo da upravna vlast treba da je budna i savesna, ali ne preterano revnosna. Pametna upravna vlast, smatrao je on, treba da ima oba oka u glavi, dva dobra i uvek otvorena oka, ali isto tako treba da ume i to: da za trenutak zažmuri na jedno oko i da se pravi da ne zna za ono što je videla. Razume se, to treba da čini samo izuzetno i samo ponekad, a kad i kako, to vlast sama treba da zna, ako je zaista pametna. I predstojnik bi to svoje pravilo primenio i u ovom slučaju da Mitropolija nije iznela svoje optužbe i teške zahteve, i, zatražila postupak vlasti.

Kad je dobio naređenje da povede istragu, i pitanje zašto to dosad nije učinio, predstojniku je bilo jasno da sve to potiče od mitropolitove mržnje na paroha, a isto tako mu je bilo jasno da u ovom slučaju mora uzeti u zaštitu Osaticu i svoje Osatičane, ma šta inače u sebi mislio o njima i njihovim ispadima.

Predstojnik se pre svega posavetovao službeno sa kotarskim sudijom Trkovićem, strastvenim lovcem i veseljakom čovekom, zatim sa svojim prijateljem Lađevićem, i najposle sa popom Stojanom, ne kazujući ni njima otvoreno svoju nameru. Bez mnogo reći i ne imenujući stvari punim imenom, sporazumeli su se prećutno da u ovoj nezgodi ima samo jedan izlaz: da se sa velikom, upadljivom strogošću i oštrinom vodi istraga, koja će na kraju dokazati da nema dela za koje se pijani ljudi okrivljuju i da nema mesta osudi ni kaznama.

Počela je istraga sa svim formalnostima i strogostima. Predstojnik je najpre zvanično zatražio pismeno izjašnjenje od popa Stojana. Paroh je izjavio isto ono što i u svom odgovoru Mitropoliji, odbijajući optužbu kao neosnovanu. Zatim je saslušano nekoliko građana koji su učestvovali u pijanci one noći. Predstojnik je lično ispitivao, a po većinu njih slao je patrolu od dva žandara sa bajonetom na pušci.

Oni su odlučno i jednodušno sve poricali. Gde bi oni tako šta učinili? Da se penju na crkvu? Pa to je daleko od pameti. To ni luda deca ne bi činila. To je neko u šali govorio valjda, kao što se govori pri čaši rakije, a neko se našao pa uzeo stvar ozbiljno. Jeste da su te noći malo posedeli i popili čašicu više, ali crkva i penjanje... sačuvaj bože! Na kraju su saslušani učitelj Batak, Mile govedar i okrivljeni Lekso. Najodlučniji i najdrskiji bio je Batak.

Kao državni službenik i vaspitač, on je došao bez žandara, jedno poslepodne kad njegova škola ne radi. Još viši od visokog Pavlasa, on se u govoru primicao predstojniku, unosio mu se u lice i govorio poverljivo, kao da dobrovoljno daje podatke. Predstojnik nije hteo da primi takav familijaran ton, odmicao se i povišavao glas, kako bi ceioj stvari dao službeni karakter i kako bi ga pisar, koji vodi zapisnik za malim stolom, dobro čuo.

Batak je pričao kako ga je »uhvatio mrak« u Osatici i kako je onda malo posedeo u mehani, i protiv svoje volje, kako su ljudi pri piću razgovarali o svemu i svačemu, i kako su se onda zaputili kućama. Uz put su se zaustavili kraj crkve. Tu je Lekso limar pričao nešto o postavljanju krsta i rukama pokazivao gde su nekad stajale merdevine. To je sve. Tu se društvo i razišlo.

U Batakovom pričanju sve je izgledalo jednostavno i bezazleno, svedeno na šalu bez važnosti.

Predstojnik je gledao učitelja pravo u oči, u prostrane zelenkaste i bele površine tih očiju, koje se ne obaraju i ne trepću ni kod očigledne laži. U svom poslovanju sa ljudima, Pavlas je poznavao taj tip čoveka, koji se ne zbunjuje nikad i koji laže prirodno i smelo, celom masom svoga snažnog tela, celom težinom svoje fizičke snage. Takve je najteže pokolebati i izobličiti. Ali on to ovog puta nije ni hteo.

— Dakle, po vama, nije uopšte bilo nekog obesvećenja crkve?

— Niti ga je moglo biti — dopunjuje drsko Batak — jer ja ne bih nikada dozvolio da se tako nešto u mom prisustvu čini.

— Niti se je limar Aleksa Janković penjao na crkvu?

— Ako se peo sarajevski mitropolit, to je i on.

Pavlas kašljucanjem pokazuje da ne odobrava i ne dozvoljava takav ton, i Batak odmah okreće drukčije.

— Kad bi brbljati o penjanju bilo isto što i popeti se, e onda bi se moglo pomisliti da se popeo. Ali ovako, ne. Leksi je to penjanje udarilo u glavu još od vremena kad je krst podignut, i on ni o čemu drugom više i ne zna da govori. I od tog njegovog brbljanja je i nastala cijela ova priča. I to bi trebalo da zna i shvati i Mitropolija, koja se ispizmila na našu crkvenu opštinu...

— Ostavite to!

— To će vam, poglaviti gospodine, potvrditi cijela varoš.

— Dobro. Vi, dakle, ostajete pri svom iskazu?

— Potpuno!

— I spremni ste, ako treba, da se zakunete na to?

— U svako doba!

Batak je potpisao zapisnik i otišao u mehanu, mirno i samosvesno, kao čovek koji je izvršio svoju građansku dužnost.

Saslušanje onog Mila govedara, jedinog treznog Osatičanina koji je bio svedok prizora kod crkve, tražilo je više napora, ali je i ono završeno dobro. Maloumni čovečuljak, koga je doveo uniformisani služitelj kotarskog ureda, bio je od straha više mrtav nego živ. Kružio je svetlim detinjskim pogledom i smeškao se s vremena na vreme, u želji da udobrovolji ove oko sebe i razagna svoj rođeni strah. Saslušanje je otpočelo teško. Na svako pitanje Mile je odgovarao da on nije ništa kriv i da nikad dosada nije bio »na sudu«.

Kad mu je rečeno da treba da govori istinu, i samo istinu, jer će inače biti kažnjen, nasmejano treptanje njegovih očica postalo je još brže. Kroz osmejak on je zbunjeno gledao iznad sebe, predstojniku u lice, kao čovek koji se pita: a šta je to drugo, sem istine, što bi mogao kazati, i zašto da ne kaže istinu ovde, sada, kad celog života nije ništa drugo ni govorio do istinu.

Ali Milova istina nije bila jasna ni određena, jer je bila sva od bezbrojnih sitnih istina i istinica.

Eto tako, išao je toga jutra, kao uvek, u samo svitanje, pa, ako hoćeš, malo i pre svitanja, video je kod crkve neke ljude koji su nešto vikali i mahali rukama. Koliko ih je bilo? Ko su bili? E, to je teško kazati, k'o kad je i svanulo i nije. Ali ljudi su bili, ili bar na to najviše ličili. Pogledao je i uvis, kuda su i oni gledali. Gledao je i gledao i činilo mu se i da vidi i da ne vidi, jer njemu zablešte oči kad tako uvis gleda: na kubetu, kraj krsta, stoji čovek.

— Kako si ti to »i vidio i nisi vidio«? Koji čovjek? Ko ga je vidio? Govori!

— Vidili su ga, vala, i sunce i mjesec, k'o kad se dan od noći dijeli, pa onako ...

— Ostavi sunce i mjesec i dan i noć! To nisu svjedoci. To te ne pitam.

Predstojnik ga je prekinuo oštro, digao se, prišao mu sasvim blizu, nagnuo se nad njega i stao odozgo da viče:

— Pitam te jesi li ti vidio imenovanog Aleksu Jankovića kako stoji navrh crkve i drži se za krst, i možeš li se na to zakleti ovdje, pred ovim jevanđeljem.