SNOPIĆI

Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i modulaciji, vikao:

— Snopići, snopići!

To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredinom tela o stražnji deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može na njima da prebaci velik teret, daleko iznad snage jednog čoveka.

Ibro je uzeo pod najam od udovice nekog hamala jedna takva kolica, i s njima odlazi svakog jutra do radnje Pašage Zildžića. Tu dobiva dvadesetak snopića mekog drveta, tovari ih na svoja kolica i počinje da vozi po strmim i krivudavim ulicama na periferiji severozapadnog dela grada, vičući s vremena na vreme svoju jedinu reč (»Snopići!«), po kojoj ga znaju stanovnici i prolaznici tih ulica.

Pocepan, neobrijan, zapušten, sasušena tela, a nezdravo crvena lica i zakrvavljenih očiju, on dodaje kupcima snopiće, ne gledajući nikog, ne govoreći ništa. Ponekad i sam unese nekoj staroj mušteriji snopić u kuću, a ponekad stoji nem i nepomičan sa opuštenom pomodrelom donjom usnom i večito dogorelom cigaretom na njoj, gleda ih kao da ih sve prvi put u životu vidi, i nemarno trpa u džep papirne i metalne dinare. Što se džep više puni dinarima, to kolica bivaju lakša.

Pred veče se vraća i obračunava s gazdom. Ibrina zarada je: dinar od Pašage, a dinar od kupca — po snopiću. A to znači trideset do četrdeset dinara na dan, već prema vremenu, prema slučaju i »pustoj trgovačkoj sreći«, ali najviše prema raspoloženju, a Ibrino raspoloženje ne može niko predvideti, on sam ponajmanje. Ono se, uglavnom, izražava u glasu kojim ponavlja svoj večito isti uzvik. A nema valjda na svetu tako finog uha ni tako složene aparature koji bi mogli pohvatati sve prelive tonova i osećanja koje Ibro unosi u tu prostu i prozaičnu reč.

— Snopići!

Viče Ibro čilo i brzo kad krene sa svojim kolicima, jer pre nego što pođe na posao on ispije u mehani dva deci rakije, prva dva deci toga dana, koje će platiti od današnje zarade. Viče to, a misli drugo. Te misli su, u stvari, mutna i nepovezana osećanja, beskrajna unutarnja objašnjavanja sa svojom prošlošću, sa samim sobom i svetom oko sebe, onakvim kakvog ga on vidi.

Kad se pre pedeset i dve godine rodio u velikoj i imućnoj kući starog Solaka, na Bjelavama, niko nije mogao ni pomisliti da će to dete ikad gurati tuđa drva na tuđim hamalskim kolicima po Sarajevu.

Ocu je bilo blizu šezdeset godina. Kuća puna sve same ženske dece; dvoje od prve, a četvoro od druge žene. Tada se rodio on, sin i naslednik. Njegov dolazak na svet proslavljen je šenlukom koji je cela mahala pamtila. Samo što topovi nisu pucali sa Tabije. A može se slobodno kazati da su mu i detinjstvo i prva mladost bili slični stalnom šenluku. I u realku ga je upisao otac. Ali, valja pravo reći, za to Ibro nije imao glavu. Ne da je bio gori i neposlušniji od drugih, ali nikako nije mogao da misli na ono što je trebalo da uči iz knjige. Sve ga nekud dalje i više vuče misao. Napustio je školu. Rano je izrastao u krupna naočita momka i upoznao život sa njegove površine, lake i slatke strane. I tada je provodio dane između njihovog imanja u Sarajevskom polju i svih onih poslova i razonoda koje je Sarajevo oko 1910. godine pružalo mladićima koji po tadašnjim shvatanjima nisu imali potrebe da uče školu ni da rade neki određen posao. Otac je bio mek kao vosak. Nikog drugog ko bi ga zaustavio na putu kojim ide, ili poveo drugim. A život nekakav nov i neobičan, kao tek stvoren za njega i njegove drugove, i u njemu sve nadohvat ruke.

— Snopići! Snopići!

Da, sve je bilo, izgleda Ibri u sećanju, kao raskoš bez granica. I sve je raskošno brzo prošlo. U proleće 1914. godine uzeli svi ga u vojsku, a u leto te iste godine izbio je prvi svetski rat. Ibro je prošao ruski, pa italijanski front, gde je i teško ranjen. Zatim je bio dugo kaplar, pa narednik »na kadru« u Piliščabi, u Mađarskoj. To je bio život i težak i neobičan, ali opet raskošan na svoj način. I tako je nekako sve i prošlo, kao u nekom tutnju, u piću, u kartanju, u veselju i silovitosti vojničkog života, kao u magli. Došlo je i prošlo, a on, pravo govoreći, nije sasvim tačno znao ni s kim se ko bije ni zašto to on maršira, pije, peva i proliva krv, nagoneći i druge da to isto rade. A 1918. godine vratio se kući go kao prst, bled, iznuren od rane (mnogo je krvi ostavio u onom rovu kod Tolmina!) i još više od neumerenog života u kadru. Otac u osamdesetoj godini, onemoćao. Majka umrla. Sestre se poudavale. Kuća se naglo osipa. Topi se para u ruci, a imanje, tvrdo i neuništivo imanje, gine iz očiju i nestaje kao dim. Jedino kad malo više popiješ s drugovima, ono izgleda kao da je na svom mestu, ali čim se otrezniš, vidiš opet da se sve pomera, topi i nestaje. Još za vreme rata prodali su kuću u Sagrdžijama. Sad su prodali i drugu, veliku, na Bjelavama, i preselili se u mnogo manju, pod kiriju. Agrarna reforma digla im je zemlju u Sarajevskom polju. Tako se ušlo u taj novi svet, sav od neprijatnosti i nerazumljivih iznenađenja.

— Snopići! Snopići!

Otac je umro. Ibro je počeo da »radi«, kako se tada govorilo, da trguje. Udružio se sa jednim baštovanom, da prodaju cveće. Tada je video kako i cveće može da zaudara, kad se njime radi. Uzalud se brani i rakijom i duvanom od toga zadaha. Roba osetljiva, mušterija ćudljiva i nestalna. Težak je svaki posao, čak i cvećarski. I još, sve zapinje. Ne znaš ko ti podmeće nogu, samo vidiš da se na svakom koraku spotičeš, da pri svakom trećem padaš. Prosto, život sa svakim danom gubi svoj nekadašnji sjaj i raskoš. A Ibro to traži, nagonski, očajnički, kao davljenik malo vazduha. U tom traženju i oženio se. Devojka iz dobre kuće, valjana i mila, ali sa malim mirazom, deca česta, rađaju se i umiru. Trgovina ne ide. Cvećarska radnja bankrotirala. Baštovanu ostade bašta, a Ibri Solaku dug. Primio se službe u Gradskoj opštini.

— Snopićiii!

Pravo govoreći, nije nikad ni znao šta je to u stvari »Gradska općina«, nije o tom ni mislio; ali sada, kad od nje živi, on vidi koliko iza svake takve reči ima ljudske muke i napora.

Ah, nije da je toliko težak i golem posao, ali nekako nedostojan i uvredljiv. Neko neobjašnjivo poniženje bije iz svake reči i svakog pokreta, neka naročita sramota koju čovek oseća samo kad je Solak i koju samo rakija može da spere, i to samo za kratko vreme.

Godine prolaze a ne biva bolje. Nigde dobra; ni u snu da ga usniš. Već se iz kuće prodaje; jede se oskudno a odeva tanko, pa ipak ne možeš sirotinju da sakriješ. Od četvoro dece što mu se u tim godinama našlo, ostalo živo još jedno jedino, žensko. Izrasla devojka, lepotica, skromna i pametna, dobro uči i sve nešto čita. U osamnaestoj godini udala se za dobrog i pismenog mladića koji je radio u Fabrici duvana i nije bio mnogo stariji od nje ni imućniji od njena oca.

Tada je umrla žena. Ostao je sam. Zapustio se i propio. Da, svi to kažu, ali ne kažu kako ni zašto. Lako je kazati! Otpustili su ga iz Opštine. Ni od sramote se više ne može živeti. Za polić rakije više nema a, pravo govoreći, tada se tek stvarno i propio, i tada je počeo da gura ova kolica i prodaje Pašagino drvo.

— Snooo-pi-ćiii!

Tek tada je počelo njegovo konačno udaljavanje od sveta. Da, to su drugi govorili tako. Ali on oseća i jasno vidi da nije tako. Nije, pa pije! Ne povlači se on od sveta i posla — bože sačuvaj! — nego, naprotiv, sve što je na svetu, mrtve stvari kao i živi ljudi i sve ono što oni smisle, urade ili kažu, sve to svakim danom beži nekud a njega ostavlja u čami, u mraku, u kom još jedino mlaz rakije može da zasvetli, da zapeva, da pomiluje kao ruka i zamiriše kao cvet. Sve ostalo je bežalo od njega, postupno ali brzo i neumoljivo, a rakija je postajala sve.

I od tada je on kao izgubljena stvar. Izvan sveta. I sve se više gubi. Samo ćerka, Šemsa, posećivala ga je redovno i pomagala ponešto, iako je živela čak na drugom kraju Sarajeva i bila i sama tankog stanja. Lepa, tiha, nasmejana, dolazila je kao stvorenje sa drugog sveta. Jedno vreme ga je opominjala, molila da se prođe pića i dozove. Brzo je uvidela da je sve uzalud, pa ipak ga je i dalje obilazila i pomagala, bez reči i prekora. Takav mu je bio i zet. I pred veče, u krčmi, kad se svaki pijanica ponečim hvali, Ibro, koji nije imao više ništa svetio ni lepo u životu, hvalio bi se ćerkom i zetom.

— Što ja imam kćer i zeta! Ljudi! To je... to je... ama, to se ne da kazati! — grcao je on među drugovima rakijašima.

I zaljevajući svoju hvalu jače rakijom, zaboravljao je odmah i ćerku i zeta, i sebe sama. U toj magli od rakije, Ibro nije ni primećivao šta rade oni koji ne piju ni kuda ide trezan svet. Sa priličnim iznenađenjem on je saznao jednog dana da je svetski rat otpočeo.

— Snopići! Snopići!

Biće nešto kao nova Galicija, nova Pjava i Piliščaba, mislio je Ibro; naravno za druge, mlađe od njega. Ali ovo je bilo drugo, nešto sasvim drugo. To je nekako osećao čak i on.

Ibro je gurao svoja kolica i vikao svoju večito istu reč, mehanički, kao što pije ili diše. Tako bi možda, izgubljen i izvan sveta, pregurao i rat, bez većih promena i potresa. Ali tada se desilo nešto neočekivano i teško, što on nikako nije mogao da shvati ni da dovede u vezu sa ratom, kako ga on odranije poznaje i zamišlja. Uhapšen je njegov zet. Kad je hteo da sazna otkud to sad zatvaraju tako mirnog i čestitog mladića, rečeno mu je: politika. Samo toliko.

A taj koji je to rekao, slegnuo je ramenima, sklopio oči i stavio prst na usta. To isto je učinio i Solak, iako ništa nije razumeo. Mladi čovek je držan u zatvoru tri nedelje, pa pušten. Dva dana docnije pobegao je u šumu. Odmah je uhapšena Šemsa. Kad je to saznao, Ibro je ostavio kolica i otišao da raspita šta je s njom. Od jednog stražara, muslimana, saznao je, na tešku zakletvu, da je njegova kći Šemsa ubijena već drugog dana po ispitivanju. Izgleda, nehotice i slučajno. Od jednog jedinog ustaškog šamara pala je i više se nije digla. Da li je udarac bio nesrećan, ili je ona tako nežna i tako tankog života i finog sastava? (Ah, jeste, jeste, bila je, on to dobro zna, bila je tankovijasta, fina, osetljiva, sva na majku, a ne na njih, Solake, koji su itvrda života i bujne krvi. Jeste, k'o cvet je bila!)

— Sno-o-o-pići! Sno-pi-ći!

Mnogo je rakije trebalo da se to prećuti i koliko-toliko zaboravi. Ali Ibro je održao zakletvu. Ni u piću se nije odao. A pio je sve više i jeo sve manje. Na mahove se u njemu javljao očinski bol i neki zaboravljeni ponos Solaka i potreba za osvetom, ali sve se to gubilo kao jauk u onom stalnom uzviku pustim ulicama i sve je, na kraju, zajedno sa svim strahotama rata tonulo u rakiji i mutnom zaboravu.

Sad nije imao više nikog svog bliskog, nikog ko bi se brinuo za njega. Sasvim je oronuo, ogoleo i obosio. Sve, sve je išlo na rakiju.

Najposle, i taj rat se svršio. Opet nekako kao kroz maglu. Došla je nova vojska, partizani, »dobra vojska« kako su govorile žene iz komšiluka. Jednom komšiji došao sin partizan. Od njega je Ibro saznao da mu je zet poginuo, da je bio čuven junak i da mu je slika štampana. Sutradan mu je pokazao tu sliku. Ibri trepću i suze oči, ali ipaik poznaje zeta na slici. Jeste, on je, samo nekako (krupniji, viši, lepši i — pravi oficir. Orden ima. Ibro oseća kako mu drhti nešto na ožičici. A mladi partizan, komšijin sin, stoji pred njim, nasmejan i ljubazan, ali nekako dalek, i jednako mu priča o njegovom zetu-junaku, a zatim o životu, o radu, o štetnosti pića. Zašto on to njemu govori? Kakvog pića?

U mehani kažu ljudi da novine pišu o njegovoj Šemsi. I to ne razume pravo, ali plače, neprimetno, stegnutih usta, guta suze sa rakijom. I opet sve zaboravlja i gura kolica. Treba zaraditi, za rakiju, za duvan, za ... Da, i za hleb.

U tim mislima došao je Ibro Solak do Marijina dvora. Tu obično prelazi glavnu ulicu da bi ušao u one uske i strme uličice koje nose još starinske nazive: Magribija, Odobašina, i slično. Glavnom ulicom prolazi odred vojske i peva. Ibro je zastao da ih čuje. I njegov zet je bio vojnik i oficir. Orden je imao i slika mu izišla. S druge strane nailazi četa omladinaca u vojničkom poretku. I oni pevaju. Ne zna on njihovu pesmu, ni kuda idu ni zašto, ali i njegova Šemsa je bila u toj omladini. To u novinama piše. Čitali ljudi. I da je mučenički poginula, i da je bila drugarica junaka. I još piše da je bila divnog srca i da je radila na nekom velikom poslu. E to, što se srca tiče, to jeste. Još i ne piše, sigurno, sve kako bi trebalo ni koliko bi trebalo. A i lepa je bila! To i ne kažu. Sultanija, nije druge! A za srce, to on najbolje zna. Pogledom je milovala, ne samo nesrećnog oca nego sve živo. Takva je bila!

— Snopićiii!

Prošla je četa omladine. Još jednako im se čuje pesma. Za njima nailazi nova četa vojnika. Njihove pesme se sustižu, reči im se mešaju a melodije prelaze jedna u drugu. Sve peva pored njega, i sve nekud ide veselo, i sve to neko vodi i upravlja. I sve se gubi, odlazi nekud, daleko od njega. Daj znaj, kuda i zašto? Ne razume i ne oseća ništa. Samo bol u slabinama. Kad je ovako jugovina, uvek ga muklo boli rana sa Tolmina, ali taj bol ga više ne podseća ni na šta, samo boli. Pa ipak, jedno zna: imao je i on među njima ćerku i zeta. I, gurajući kolica u prvu uličicu, dolazi mu da glasno vikne: »Što sam ja imao kćer i zeta! Ljudi! To je... to se ne da kazati!«

I gura žustro kolica i diže glavu i pušta promukao glas:

— Snopićiii!

Sa jednog prozora na prvom spratu neka mlada žena mu viče da joj iznese gore dva snopića. Ibro bez premišljanja odbija, gordo, sa ogorčenjem.

— Ponesi, bolan, daću ti dinar.

— Ne nosim ja nikom na noge. Ne za tvoj dinar, nego ni za hiljadarku. Razumiješ? Ako ti treba, siđi pa uzmi!

Žena dovikuje za njim nešto pakosno i podrugljivo, ali on to više ne čuje, nego celim telom i svom snagom gura kolica uzbrdicom i glasno viče:

— Snopići! Sno-pi-ći!

SAN I JAVA POD GRABIĆEM

Sreda, pazarni dan, posle podne. Vitomir Tasovac, sa sela Dikava, vraća se kući kolskim putem, sve niz Drinu, ima pun sat hoda. Tu se hvata seoskog puteljka koji se spušta niz strmu planinu kao konopac, i sve uz taj put, tri i po sata do pod Dikave.

Penje se strmom, izlokanom stazom, vodeći za sobom trbušasta i kosmata konjičića pod samarom. Jutros, u zoru, kad je slazio ovim putem, mislio je na ono što je ostavio kod kuće, to jest upravo na svoju ženu Jevdu i na svoja dva sina, Luku i Lazara. Žena mu boluje od nepoznate i teške bolesti, i to odavno, a sad je već tako da nikad nije siguran da li će je na povratku živu zateći. Dan i noć ona puni kuću svojim tihim jaukanjem; od tog jauka i čoveku tvrdom kao što je on život postaje težak, a njoj nije ništa bolje.

»Nebitnica joj došla, pa eto« — misli Vitomir — a ona ne umire. Nekakva tvrda života se desila. Sasvim se pokvarila žena. Ne može sama ni fildžan vode da ustima prinese, a nalazi snage da jauče.«

Trošak je to i muka, sa bolesnikom a bez žene u kući. Da mu bar sinovi valjaju. Ali je stariji, Luka, na svoju ruku, plahovit kao barut, a mlađi, Lazar, tup i temerut. Stariji valja celom svetu a ne valja sebi i svojoj kući, a mlađi ne valja ni sebi ni drugom.

Na to je jutros, spuštajući se, mislio; a sada, penjući se, misli na ono što je ostavio za sobom u kasabi.

Oko sebe poznaje svaki grm, svaku među i svaki plast. Pred skamenjenom nepomičnošću ovog kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka ni odmora. I što se više penje, vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet.

Eto, poslednje put kad je silazio u kasabu, to je bilo pre šest nedelja, o Đurđevudne, pazario je kod Salomona Kamhija neke sitnice. Sad bi mogao kazati koliko je platio i pokazati sa kog rafa mu je skinuo robu, tako sve dobro pamti. A danas, zaputio se opet u gazda-Salomonov dućan, a kad ono: berbernica. »Ama, kad se prije promijeni?« kaže on sam sebi. »Kao juče sam bio ovdje i kupovao sitne eksere (nisam ni lud ni pijan!), a evo sad berbernica, i to neka gospodska, gdje se oficiri briju; sve im sablje po duvaru izvješane.« I stoji u mestu, nit srne napred nit ume natrag, i trlja oči kao pred snoviđenjem. Drsko i podsmešljivo ga posmatra berberski šegrt; nema ga pedalj, a smeje se uzdržano a bezobrazno i jako, da mu se sve onaj limeni tas u rukama trese.

Jedva je našao novi dućan. »Jest«, kaže gazda Salomon, »preselili smo radnju i proširili.« »Preselili?« misli seljak. »Tica gnijezdo ne može lako da preseli, a oni prenijeli 'voliki mal i robu dok okom treneš. Pa kad to umiju, kako neće umjeti obrlatiti čo'jeka seljaka! ,Proširili!' Kako su mogli proširiti ako nisu zaradili? A kako će zaraditi ako ne na krivoj mjeri i ćoravoj mušteriji?« I gledajući sa dubokim nepoverenjem ovu razastrtu robu, jasno oseća i tvrdo veruje da u tom »proširenju« ima i njegova zakinuta krajcara, i ta njegova zakinuta krajcara leži mu na srcu, veća i teža od mlinskog kamena.

Gleda gazda-Salomona, koji se zaista i u svom liku proširio, gleda ga i hteo bi da prema njemu istupi kao oštećeni i verovnik, ali ne ume. Naprotiv, sada gazda Salomon postaje nekako sigurniji i drskiji. Nudi ti ono što on hoće da proda a ne ono što tebi treba da kupiš. Nameće mu neke besposlice i mamipare, ogledalca, paunova pera i pištaljke od crvenog šećera: da kupiš, pa da kupiš! Seljak se brani kao od muva. Hteo bi da istupi oštrije i samosvesnije, kao slobodan kupac od čije krajcare, na kraju, zavisi i Salomon i njegovo »proširenje«, ne može, ne ume, nekako ne nalazi vidljiv izraz ni pravi oblik za tu svoju nadmoćnost; naprotiv, snebiva se i bojažljivo-nepoverljivo smeška i miče brkovima. A gazda Salomon, otkako se proširio, postao smeliji, neodoljiviji i zaista kao pametniji; s visoka govori, savršeno nezainteresovan, pomalo gnevno i uvređeno. »Ovakve robe u Beču danas nema« — kaže Salomon — »ko ima oči u glavi taj ne može da ne vidi i mora da kupi, mora.«

To primoravanje vređa seljaka; ljuti se u sebi, ali se u licu jednako smeška i ne gleda mnogo na tu razastrtu sitnu robu, jer neće ni pogledom da se obaveže, nego posmatra ispod oka rafove i fioke po zidovima dućana, nagađajući gde bi mogli biti oni ekserčići koje je ranije kupovao, a od kojih mu još treba

Salomon samo sleže ramenima. »Ovakve se prilike jednom u deset godina javljaju, jednom u deset godina. Ti, Vitomire, ne želiš dobra sebi ni svojoj deci. A ja, šta ću? Ne mogu ti biti veći prijatelj nego ti sam sebi, ne mogu!« I prelaze na stvar sa ekserima. Ali tu čeka Vitomira novo iznenađenje. Pola kile tih eksera nije više trideset krajcara, kao pre šest nedelja, nego trideset i dve. Seljak ne može sebi da dođe od čuda i ogorčenja. Isti ekseri a nova, veća cena. Ali gazda Salomon hladno odgovara da je to već nova partija eksera. »Ej, ti misliš da stoji roba! Zato ti i govorim, treba kupiti, ko neće da se kaje, treba kupiti«, kaže gazda i pogledom ukazuje na razastrte šećerleme i ogledalca.

Put biva sve strmiji. U seljakovoj glavi tkaju spore a žive misli, dok vetar odnekud pirka sa visine. Da, da — misli dalje — doterao je i tovar drva, obilat tovar, sve jedre grabovine i prodao ga za dvadeset i sedam krajcara, iako je, kad je krenuo s planine, bio rešen da ga ne da ispod trideset, tako da drva zalegnu za klince. Dugo je hodao sa natovarenim konjem po ulicama, uporno tražeći tri seksera za drva, odbijajući i one koji su mu nudili dvadeset i osam krajcara, ali u jednom trenutku, sam ne zna kako se to desilo, on je izgubio hrabrost, prepao se da će ga sumrak zateći sa neprodatim drvima. Utom je naišla neka živahna i puna gospoja i, dok okom trepneš, obrlatila ga i kupila drva za dvadeset i sedam krajcara. Čim je otovario, on se pokajao, ali je bilo dockan. Tako je na drvima izgubio tri krajcare, a na ekserima morao da doplati dve. Pa šta je to? Gubitak na svakom koraku. Niko te ne štedi, svak uzima. Nevidljivim prstima uzimaju iz zavezane kese u nedrima, čupaju sa živa čoveka.

U tim mislima stigao je na malo, koliko-toliko zaravnjeno mesto zvano Pod grabićem. Tu je, po običaju, seo da se odmori.

Oslanjajući se o grab, Vitomir oseća u listovima pomalo bolne a prijatne trnce od umora. (Te noge ga preko leta služe još nekako, ali zimi ga izdaju potpuno pa leži nedeljama kao uzet.) Tu se, između onog što je ostavio u kasabi i onog što ga čeka kod kuće, i njegove misli nekako smiruju i drže jedne drugima ravnotežu, kao tasovi na praznim terazijama.

Hvata ga dremež. Kao da zemlja struji pod njim, a to strujanje ga uspavljuje. Naslonjen na zdravu stranu starog graba, seljak spava i sanja. Sanja živo i izrazito, kao i svi ljudi dobrih živaca, kod kojih su snovi retki.

Neko dobro vreme nastalo u Dikavama, zadovoljstvo, širina, svaki blagoslov i obilje. I, što je naročito prijatno, nije za sve seljake, nego samo za njega i njegovu kuću. U kući nema bolesne žene ni zaludnih ruku ni neposlušnih sinova, a on sam je mlad i zdrav kao nekad. Ono malo zemljice namnožilo se, proširilo i zaokruglilo, pa napreduje i rađa kad ni u koga ne rodi. Čuje kako neko kaže: »Vitomir ne zna gdje šta ima.« Čuje i smeje se, jer on zaista mnogo ima, ali zna tačno gde šta ima i koliko ima. I da je još ovoliko, znao bi. Koš pun. Ambar se presipa. Mlečar provištao. Tuđa kokoš dođe da na njegovom jaje snese. Neka luda sreća i pusto imanje, da čoveku pred očima blešti i voda na usta polazi.

Vitomir sve to prelazi pogledom i nadgleda sa nekog malo uzdignutog mesta, a s druge strane ograde stoji onaj isti gazda Salomon, ali nema na njemu gazde za dram. Obreo se odnekud tu, umoran, prašan i pocepan, a utanjio i mršav, da ga na vatri pržiš ne bi zasmrdeo. Izišao čak na Dikave, tražeći žita da nahrani decu, jer dole u kasabi omahnulo potpuno i svet više gladan nego sit. Pogađa se sa Vitomirom za malo ječma, jednom rukom se drži za ogradu da ne padne, a drugom gnječi prtene bisage, prebačene preko ramena.

— Proširili smo — kaže mu Vitomir po nekoliko puta, a Salomon gleda brižno i zbunjeno toliki mal i imetak, i jednako vraća govor na ječam. Vitomir se rešava da mu proda deset oka. Sad treba da utvrde cenu. Ječam je tek prispeo. Na ovoj nerodnoj i gladnoj godini kupuju ga po dvanaest krajcara, i to dolaze na noge.

»Da mu zacjenim četrnaest. To mu je za one eksere. Četrnaest! Mogao bih i petnaest i više, ali grehota je.« Tako misli Vitomir u sebi.

— Pošto? — pita bojažljivo Salomon.

— Šesnaest — viče Vitomir, a oseća kako mu đavolski slatko bije neki lud damar pod grlom.

— Kako to? Kako to! Kako to!? — zakakota triput Salomon, koji je i inače imao običaj da u razgovoru ponavlja reči.

I tada gazda Salomon, kao da je odjednom izludeo, poče da viče, da viče i da ga doziva po imenu.

— Vitomire, Vitomire, Vitomire!

Od te vike seljak se probudi. Otvori jedno oko i na puteljku ispod grabića ugleda Staku, samohranu udovicu, malo suludu ženu koja pomaže po kućama. Budi ga i viče:

— Da ti je zdrava glava, Vitomire, umrla Jevda, još jutros, čim si ti otišao. Zapalili smo joj svijeću, okupali je i obukli; sad čekaju tebe.

Vitomir zatvori opet oko, ali u nemirnom mraku iza sklopljenih očnih kapaka nije više bilo ni bogatstva ni ograde sa gazda-Salomonom, nego pustoš i mrtvilo. Ipak, on čvrsto sklapa i stiska oči. A žena s puta jednako viče.

— Vitomire, Vitomire, bolan! Prestavila se Jevda, ustaj!

PRIČA O SOLI

Vetar tutnji u badži i fijuče ispod vrata. Dim ujeda za oči. Nikom se ne govori i niko ne može da ćuti. Oko vatre sede tri brata Nikača. Teški i brižni seljaci na ovoj visini iznad Miljacke. Među njima je, jedino žensko, njihova majka, stara ali još snažna žena koja je mlada ostala udovica, a koja se oduvek u svima stvarima priznaje i pita kao muška glava. Ona sada i govori najmlađem sinu, Radinu, ali ne gleda u njega nego u laki puhor na ognjištu, koji podrhtava od hladnog jesenjeg vetra.

— Ako ti ne znaš, ja znam. Iz tvoje kuće taj smrad ide. Ti i tvoja lijepa žena spremate torbe, da budete prvi kad se pođe tamo dolje po so. I da ne bi sami sramotni bili, nagovarate i druge.

— Nikom ja ništa ne govorim — kaže mrgodno Radin, gledajući preda se — jer meni do razgovora nije.

— Tvoja žena priča djeci i drugim ženama priče. O kraljevima, o dalekim zemljama, a sve navodi govor na jedno: na so, pa na so.

— Pa ko ovdje o tom ne govori? Ko ne govori, taj misli — upada Radin mrzovoljno.

Ali starica nastavlja oštro i podrugljivo kao da ga i ne sluša i ne čuje.

— Jeste, priča tvoja krasna žena, jedno priča a na drugo misli. Bio, kaže, kralj pa udario velike poreze i danke na so, pa narod da polipsa od svakojake slabosti...

— Lipsavaće bogme — mrmlja zlovoljno Radin.

— Pa: bog kaznio kralja i sva mu djeca pomrla; pa: ko siđe u polje i pomiješa se s tamošnjim ljudima, taj će se i osoliti; pa: neće ostati živ ko se do novine ne osoli.

Tako je govorila starica, oponašajući snahu razvlačenjem slogova i krivljenjem usta, a onda napusti sve to, okrenu se sinu i svojim prirodnim dubokim glasom, gledajući ga pravo u oči, progovori čvrsto.

— Ti, Rade, ako si čovjek i isto ono što i mi, a to jesi i to moraš biti, nemoj da slušaš što ti žena govori, nego joj naredi da uvuče jezik i ne buni ionako zbunjeno selo. Ona je meka i lakoma. Odozdo je starinom, pa sad, kad je na nas naišla nevolja vuče je nešto tamo dolje, gdje joj je korijen i prava svojta. Ali nek ne svlači što je naše — čuješ! — jer ću joj ja ovako stara stati na put, pa će se ruglo pričati.

Umešala su se oba brata. Odobravali su majci, ali nastojeći da je umire i da njene reči ublaže svojim rečima koje nisu menjale stvar. Radin je ćutao, ne dižući pogled.

Tiho i neosetno uđe tako nesloga u seljačku zajednicu, i u prvo vreme i ne primećuje se naročito. Tek nešto duža ćutanja i brži razlasci posle jela. Zakretanje glave i kolebljivi pogledi pri susretima u poslu ili pri dodavanju nekog predmeta. Odmor i razonoda uvek odvojeno i bez iskrene radosti. Jedva primetni, sitni znaci. A ipak se oseća da negde u dubinama zajednice nešto vri i puca, kao vulkan koji će kad-tad izbiti. Nelagodnost raste. O svemu se govori više nego o onom što je uzrok spora i nesloge, ali u stvari svaki od članova misli samo o tom i u sebi postavlja pitanja i sprema odgovore, pa kad sukob izbije na površinu i prepirka prasne, svaki ulazi u nju sa već gotovim optužbama i sa spremljenim odgovorima na tuđe optužbe.

I ovaj spor zbog soli tinjao je dugo, a sad, kad se o njemu otvoreno govori, vidi se da još nije zreo ali da sazreva brzo i da se neće moći zaustaviti. Ne javlja se on samo u ovoj porodici i ovom prilikom, nego već mesecima seljak, hteo-ne hteo, mora da misli o soli i svojoj muci sa njom.

Već godinama niko iz sela ne silazi dole u Polje gde se sa obe strane Miljacke brzo razvija i sve lepše raste tursko naselje. (Kad je dan vedar, lepo se vidi, kao bela tačka, kamena munara i grobljansko kamenje oko nje.) Selo ograničava i smanjuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i prodaje, i svakog posla zbog kog valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje »dolje, u novinu«. Ali kako godine prolaze i dole u Polju niču magaze i hanovi, prodavnice i kuće skladna izgleda i ponosna držanja, ti napori sela bivaju sve teži. Sve bi se još nekako moglo podneti da nije te zlosrećne soli i stalne potrebe za njom. A so se zaustavlja dole kod novog naselja, ima već nekoliko godina. I sve je reda, sve skuplja, i sve se teže nabavlja. Ipak, sve do ove godine ponešto je dolazilo i do sela na visokoj ravni. Ali od početka ove godine zrno jedno ne prolazi dalje. Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od Turaka.

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda. Dok sve to podmiriš i skloniš s puta, ti ogoliš i otančaš da ti posle ni so ne pomaže. I šta dođe od tvog grumena soli do tebe? Dok svaki od njih samo jednom lizne, ne ostade ništa. I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg. A so je život. Hrana i krv i toplina i snaga koju možeš u torbi doneti i sačuvati za najgore doba godine, i za čeljad i za stoku.

Možeš — kad je ima. Ali sad je nema ni za lek, i evo se navršava ubrzo godina da niko zrna soli nije video. Obljutaveo život, omlitavili ljudi i ubledela deca. Poodrasli muškarčići govore nekim piskutljivim glasom, kao da se nikad neće zamomčiti. Odrasli se brzo zamaraju na poslu, a rade ga teško i bez volje. Marva se vuče kao prebijena, krmeljivih očiju i dlake bez sjaja; jede, i opet nikad nije sita.

Sve doskora ljudi su trpeli i podnosili, držeći se opšteg mišljenja i pravila: da se nikad i ni zbog čega ne silazi i da se nikako ne stupa u dodir sa novom vlašću i ne meša sa novim ljudima. Ali od nekog vremena i to se menja. Teško bi bilo određeno reći kad je to počelo i u čemu je promena, ali promena govori sama. A počelo je kod mlađih ljudi i kod žena.

Nekad se svako pominjanje soli i nestašice soli smatralo neumesnim i nepristojnim. A sada mladići, u prazničnim razgovorima, govore otvoreno o tom. Mladost ih goni. Jedan je pred svima rekao da ne treba trpeti bez nužde i da bi on kadar bio sići sa još dvojicom drugova u Polje, nabaviti nešto soli, ne kazujući ko je ni odakle je, i zaobilaznim putem se vratiti, bez ikakve štete po selo. Stariji su ga ukorili zbog toga kao da je rekao nešto ludo i bogohulno. Ali ni posle toga nisu mlađi ljudi prestali da bacaju poglede put belog naselja u Polju, samo nisu kazivali glasno šta misle.

A žene, mlađe žene koje imaju nedoraslu decu, bile su još odlučnije i oštrije, samo ne javno i ne glasno. Njihovo područje, to je noć, noć i bračna postelja. Kad deca pospu i selo zamre u tami, između muža i žene ide šapat o soli. Muž ćuti i pravi se da spava, i zaista mu se spava, ali žena govori. Najpre blago i zaobilazno, pa zatim sve otvorenije i oštrije.

— Slušaj, ne znam šta vi ljudi mislite i da li išta mislite, ali ja više ne mogu. Nije mi zbog mene, nego zbog ove djece što mi pred očima kopne i propadaju. To ne mogu. da gledam. Ako se starcima umire, oni nek pomru, ali što vuku ovu nejač za sobom? Nit umiju da nabave što treba živu čovjeku, nit puštaju druge da sami nabave, nego sjede skamenjeni. Dovijek se kamenili!

Umoran čovek brani se od tog glasa, ali žena ne prestaje. Sad govori opet blaže, ali sa providnom namerom, lijući mu u talasima svoj topal dah pravo u uho.

— Kažu, silazio jedan iz Zavalja dolje, i šćerao na konju lučevinu, i ništa mu nije bilo. Lijepo ga ljudi primili, dao lučevinu a uzeo so, i još mu pride dali.

Čovek se odmiče, ali dok god ne zaspi ne može da ne misli o onom što je čuo. A kad zaspi, on često sniva o soli i o zamršenim načinima kako bi se do nje moglo doći.

O soli svi snivaju i u snu i na javi. So im se priviđa kao voda putnicima u pustinji. Telo mučeno potrebom vidi ono čega nema. I to ih zaluđuje i zavodi. Nepoverenje se useljava među ljude, nepoverenje i zla volja, pa svi sumnjaju jedni na druge i ogovaraju se i optužuju međusobno da kriju so i da potajno sole svoju čeljad i stoku. Da se pokrve, a ni oko čega.

A sad je, evo, i u istoj kući izbila svađa i raspra. I to u kući gdje je nikad nije bilo. Ovi krupni i brkati Nikači slušali su poput male dece majku koja im je, otkako za sebe znaju, bila i otac i majka, a sad najmlađi ustaje otvoreno protiv nje, a dvojica starijih, i sami pokolebani u sebi, podržavaju je samo iz pažnje i obzira, mlako i neiskreno.

Razgovor koji je tako naglo izbio i oštro krenuo, zastao je odjednom. Na ovom neće i ne može ostati, ali dalje se, za večeras, nije moglo i nije smelo. Svi su ćutali. U tišini koja je nastala, čuo se jače fijuk novembarskog vetra, kao neprijatan odjek umuklog razgovora. Jedan za drugim, sinovi su se dizali i odlazili. Starica kao da to nije primećivala ni čula njihovo muklo »laku noć«.

Ostavši sama, držala se jedno vreme nepromenjeno uspravno i strogo, kao da još govori sinu pred sobom. I usnama je micala. Zatim se umirila, pa opustila i nemoćno ulegla u sebe. Sva smanjena, pogrbljena i povijena nad ognjištem, ona je netremice gledala u pepeo koji se sve obilnije stvarao kao venac oko vatre. U njenim suznim i zableštenim očima, koje je sve više zastirao starački polusan, sivi pepeo postajao je srebrn, pa beo, beo kao neka izbeljena i usitnjena morska so. Nepomična, potpuno ukočenog pogleda, ona je trapovesno i nesigurno pružala mršavu ruku i sa tri prsta hvatala pepeo kao što se hvata so. Nečujno i sporo, ali stalno i uporno radila su njena tri prsta, palac, kažiprst i srednjak. Starica je mesečarskim pokretima zahvatala bez prestanka i — solila hleb i hranu. Najpre svojima, sve redom, unučićima, pa sinovima, pa unukama, pa snahama, pa svojoj stoci na solilu, pa rodbini, kumovima, pa njihovoj stoci. I sve tako, jedno za drugim, jedno za drugim, solila je i solila, neumorno i zaneseno, celom selu, svemu i svakom, čeljadetu i živinčetu. I tonući u san, sve se više nadnosila nad ognjište i ne primećujući kako se vatra gasi, i ne osećajući kako pepeo sipi i teče, ni kako noć prolazi.

KOSA

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazar uju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.

Dan, dan, dan ... cin, cin ... ten, ten!

Tako povazdan odjekuje čaršijom.

Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose.

Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta ispred svih gvožđarskih ma gaza, i najposle se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara lukavo, nejasno, i samo prelazi očima preko povešane robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao sablje.

Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pijucka na čelik, liže ga i trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski.

Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida pogleda sa kosa, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, čini mu se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe. Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugo zvuk čelika i prati ga i onda ikad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i odsutan jer, idući za tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negde u svom čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu.

Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih kosa. Vitomir svakom odobrava, ali u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju.

Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dve najbolje.

— Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može.

— Ja! — kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i nezavisno od trgovčevih reči.

Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazumljiv natpis zlatnim slovima »Boehme & Sohn, Wiener Neustadt«, i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna.

— Ne treba ti glavu lupati — navaljuje trgovac — vidiš pismo i sliku, djetelinu.

— Ja, ja! — govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita, a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari.

— Ja, ja!

Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama koje drži u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.

»Znam ja to, znam«, govori on sebi, »sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i — sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak zarađuje a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k'o guje u travi. Ali učuvati se ne možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je, nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staneš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi k'o vosak i nestaje pod belegijom k'o ledenica. Sve ja to znam!«

Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene lože i nerazumljive pisane reči.

Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on »čita« njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega, seljaka sa Dikava. Vidi — više sluti nego što vidi — rudnik iz kog je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i pretovarivana, dok nije preko Romanije i Semića na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. — I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak.

Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svoga kraja; mora, jer drugačije biti ne može. »Ah, posustalica svjetska!« — Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen.

Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposle se reši za jednu od one dve kose. I to se reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To zamori i samog trgovca, naviklog na beskonačno ceremoniozno, neiskreno i uporno cenkanje. I on će večeras, kad dođe kući, umije se i sedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: »Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta.«)

Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe.

Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dve i tri više nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.

Mili konjčić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klonulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje mu u grudi i hoće da progovori i popeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to je uvek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje.

Eto, to ga uvek ljuti i muči.

Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i potpuno znati narav mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovčevog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i najposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala »glasnija« i »ljuća«. Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepoverenjem, oštro i krivo, posmatra svoju kupovinu.

Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavlja blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanski jetke.

— Jordami ti još malo, jordami. Nećeš dugo! ... Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala, mladice! Ti misliš da će neko gledati u tebe k'o od zakletve i čitati zlatna slova? Neće, ne boj se! Ne gledaju u nas ni na šareno ni na pisano. Nema ovdje lakoće ni kolaj luka ni travki ni kosi ni živu čovjeku.. . Pamtim ja kako nas je moj pokojni đed Ristan — krvav čo'jek! — išćerivao sve, i staro i nejako, da kupimo sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majke mu se mole da pusti djecu, a on se ispriječi na njih: »Kupi to sijeno, rđo! Meso vam se ne jede, koža vam se ne dere, pa zašto ste na ovoj božjoj zemlji nego da radite!« ... Pamtim iha, pamtim i gore od toga ...

Vitomir se smeška kosi koja fino presijava na mesečini, i kroz stegnute zube završava sa oštrom slašću u sebi:

— De, de! Udariću ja tebe sutra na bakvicu i pod čakanac, da sve iskre iz tebe vrcaju i da niz čaire odjekuje. Pa kad te stane piska pod mojom belegijom, viđećeš što su Dikave! Spašće s tebe sva ta gizda i varancija. Jakako! ... Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina!

Tu Vitomir ugleda na slaboj mesečini zaravan, zvanu Pod grabićem. Odmah se oseti bliže selu i zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva.

ZIMI

Hladno i pusto u sumračnoj prostoriji bez prozora koju zovu »kuća«, a koja je u isto vreme i kuhinja i trpezarija i ostava i spavaonica za ostarele članove porodice. Na ognjištu više pepela nego vatre. Slaba svetlost zimskog popodneva pada odozgo, kroz badžu. Ne zna se tačno koje je doba. Neka studena, ujednačeno mrka večnost. Izgleda da nema živa stvora. A tu su ded i baba, Vitomir i Jedva, povučeni u mračne uglove prostorije, tako da se ne primećuju dok se jedno od njih ne makne ili ne oglasi. Snaje su sa decom po sobama. Oba sina u šumi; izvlače nekakvo drvo, pre velikog snega.

Jedva je bolesna. »Pokvarila se« ima dve godine i gotovo stalno leži, a kad se malo digne, vuče se kao prebijena. Vitomir je dobro preko ostalog dela godine, i obilazi posao sa sinovima i u Višegrad slazi na konju, ali kad nastupe vlažni zimski meseci, i on sedi nepomičan kraj ognjišta. (»Srce zdravo, ali noge ne mogu.«)

Tridesetak godina su živeli obično, gotovo dobro, kako se živi ovde na Dikavama. Osmoro dece su izrodili. Troje umrlo. Dva sina, oženjena, žive tu sa njima. Kćeri su se poudavale po okolnim selima. Imaju unučad već na udaju i za ženidbu. Sve obično. Ali u poslednje vreme, otkako »ne valja«, žena je promenila narav. Preko godine dok je lepo, Vitomir i ona se malo i susreću, a još manje govore. Ali zimi, kad ostanu ovako vezani za kuću i sami, oni ćute kao dva stranca. A kad se desi da progovore, pregone se kao dva nemoćna a nepomirljiva neprijatelja.

Ćutanja su duga, studena i potpuna, a kad se prekinu, biva to nekako naglo i neprirodno. Prvo jekne ili uzdahne žena, muklo a upadljivo, kao da izaziva.

— Eh... eh!

Kad se to nekoliko puta ponovi, makne se čovek u polumračnom kutu, stane nešto da čeprka oko svoje lule, i uzgred kaže:

— Opet ne valjaš.

— Nije — odgovara žena tiho i nejasno, kao da je zevnula.

— Kako nije? Sva si se razobručila i samo nešto šišti i otpuhuje iz tebe.

Tišina koja izgleda bezdana i vreme koje se čini beskrajno. Bez šuma i vidljiva pokreta, Vitomir je zapalio lulu koja ne svetli. Dim se ne vidi i duvan ne oseća.

— Eh — kaže žena — eh!

— Ja . .. ja!

Ne gledaju se i ne vide se, jedva se čuju, a svako ipak zna i shvata šta se sve krije u teškim skraćenjima tih slogova kojima se gađaju.

Posle duge stanke, ali kao da nastavlja razgovor, žena kaže nešto nejasno, pominjući »lijepu smrt«.

Izgovarajući reči preko kamiša, potpuno za sebe, čovek gunđa sa prizvukom studene šale:

— Eh, smrti! Ama nije lako umrijeti, valja se napatiti. A ako si baš nakastila umirati, a ti umri što prije, da ostanem udovac dok sam još koliko-toliko u snazi, a ne pod starost, kad posve gronem i kad me više nijedna neće htjeti.

Jedva koja se inače preko cele godine, u razgovoru sa snajama i sinovima, stalno žali na svoju slabost i predviđa blisku smrt, odjednom uzjogunjeno, ali tiho i kao uzgred, kaže:

— Nigdje ne piše ko će ostat udovac, a ko udovica, ni ko će koga nadživiti.

— Ah, piše, kako ne piše? — kaže Vitomir isto tako mirno, usturivši se malko na drvenom stocu. — I to piše ovako: koliko god ti uzživiš, ja ću te nadživiti. Makar godinu!

— Nadživi, kad si tako lakom na život. Nadživi, brate! Dabogda sto godina živio, i više, i ostario k'o niko tvoj! Ostario, pa ti vrapci hljeb iz ruku kljuvali, a ti se ne mogo braniti! Eto, brate, nadživi!

Ali Vitomir i ne sluša njene reči, koje ne čuje prvi put i koje on svrstava sve pod opšti pojam: ženska kuknjava. On se ustura jače na stolici:

— Makar godinu dana!

— Pa i da bude tako, šta ćeš biti bolji?

— Aa, biću, kako neću! Nego, tebi takvoj ne bi ništa vrijedilo. Šta će ti život? I šta bi da me nadživiš?

— Znam ja šta bih. Nedelju dana da Bog veliki da! Samo da jednom pare u mene budu.

— E, to nećeš doživiti! Nisu pare za ženskog džepa. To ni Bog neće. To se zna.

Razgovor staje. Ali u vazduhu lebdi poslednja reč zamrle prepirke, i žena uspeva da je uhvati:

— Šta se zna? Zna se ovdje u Dikavama.

— E, to jeste. Ovo su Dikave a nisu tvoji Đurovići u kojima može svašta biti, pa zar i to da žene pare drže.

Tišina. Uzdah:

— Eeeh, dragi moji Đurovići! Lijepo selo moje!

— I jeste vam lijepo selo! U svijetu ga nema.

— Jeste, bogme, lijepo i uljudno.

— I ne bilo uljudno! U vas je žandarska kasarna usred sela, pa vam žandari šetaju serbez po kućama i uče vas boljoj pameti i uljudnosti. Zato u vas i biva da krmad, rijući žir po šumi, iskopaju udavljeno kopile.

— Nisam ja u očevoj kući nikad žandara vidila. Ubrani bože! A jesam ovdje, za trideset i jednu godinu, i vidila i čula svašta, što se nigdje čuti ni vidjeti ne može; svašta, samo nikakva dobra nisam.

— De, de, nije tebi na ovijem Dikavama rđavo bilo. I u nas se i jelo i pilo i pjevalo i igralo. Nego, prošlo ti vrijeme, pa si zaboravila.

— Duše vi nemate! — kaže žena, rastavljajući reč od reči.

— Šta će nam duša? A ako nam baš zatreba, možemo u svako doba stići u Đuroviće pa uzeti malo u zajam.

— Ništa vam to pomoglo ne bi, jer ta se travka ne prima i ne raste na ovoj strmeni.

Vitomir ne odgovara. Ni dosada se oni nisu pravo i neposredno obraćali jedno drugom, nego nekako čudno i zaobilazno, kao da govore preko posrednika i tumača: svako izgovori polako i razgovetno to što ima da kaže, a zatim čeka, u tišini, što će mu otporučiti onaj sa druge strane prostorije, ispod svog ćebeta, kao iza busije. Zato je njihova prepirka tako avetinjski mirna, hladna i spora, i zato se diže i pada potpuno neočekivano, bez veze sa predmetom razgovora. Sad je odjednom stala, i to potpuno i beznadno, kao pokvaren mehanizam. Na jednoj i na drugoj strani ostaje samo misao na daleko, nedogledno proleće, kad će sve biti bolje i drukčije, kad će Jevda prohodati bar oko kuće, a Vitomir stati opet na noge i poći slobodno među ljude, za poslom, za rakijom i razgovorom, kad nikom neće padati na pamet svađa ni dolaziti ovakve reči na usta.

Tišina, koju ne remete ni jedno ni drugo, kao da čekaju hoće li se išta desiti, hoće li se iko javiti otkud. Ali ništa se ne dešava i nikog nema da se javi. Vreme izgleda neprelazno i ćutanje doživotno. Pa onda opet dva glasa pokušavaju da se dignu, samo za trenutak.

— Eh — kaže žena — eh!

— Ja... ja!

Očigledno, oboje bi želeli da produže spor, ali ti iskidani slogovi nemaju u sebi snage za to i, ne nalazeći odziva, gube se i padaju, i gasnu u tišini koja je gora i teža od svega.