NOĆ U ALHAMBRI

O našem pokušaju da radimo s rumunskim pe-trolejem i našem putu u Bukurešt ne bi imalo šta da se priča (to je upravo jedna bruka naša), da nisam tom prilikom ponovno sreo svog starog druga Nikolu Kriletića i proveo s njim jednu burnu noć, koja je i još jednom u policijske raporte inostran-stva unijela nekoliko naših imena.

Na putu od Temišvara prema Bukureštu osula se pruga, pa smo morali mijenjati voz i sami prenositi prtljag. Tako smo, umjesto u podne, stigli tek pred veče u Bukurešt.

Nema grada u koji se veselije ulazi. Ulice pune svijeta, jarko osvijetljenih dućana, kočija i automobila. Kao svugdje na svijetu i ovdje se kočijaši dovikuju i grde. Ali su to sve neki krupni i veseli ljudi u somotskim kaftanima, sa visokim šubarama, pa sve rade kao u šali.

— Lijevo! Kud si zaćorio?

— Drž' lijevo!

— Lijeeevo, tikvane!

Sve ide nekako radosno i lako.

Ali kako smo veselo i s mnogo nade ušli u varoš, tako smo već sutradan u podne otputovali, neispavani i ogorčeni, neobavljena posla.

To veče su, u hotelu, do iza devet sati trajala uzbuđena objašnjavanja s posrednicima i srditi telefonski razgovori sa firmom Simon i drug. Ali pomoglo nije ništa: posao je bio upropašten i put uzaludan.

Oko deset sati iziđoh s Antoneskuom. Elegantan, mršav, vječito sa monoklom na blijedom licu, on je bio zle sreće posrednik u ovom poslu. Vodio me ulicama, punim svijeta i kola. Zastasmo pred velikom kapijom na kojoj je bio natpis sastavljen od sijalica: Alhambra. Siđosmo niz basamake od lažna mramora. Ostavismo kapute u garderobi i onda nas uparađen vratar uvede u salu.

Mnogo svjetlosti. Narančaste draperije. Neki vijenci od hartije i lišća. Svuda naokolo lože i niše, presvučene zelenim somotom. Sjedosmo za jedan stolić za dvoje, odmah do ulaza. Odnekud se čuje pljeskanje. Kad se svrši program, svi će ovamo — kaže Antonesku. Malo-pomalo, pridolaze i žene. Kako koja svršava svoju tačku programa, tako ulazi u salu, pjevuckajući i gledajući u koju ložu da sjedne. Dođoše Crnci iz džaz-banda. Žagor sve življi. Tada neko, upravo viš' moje glave, nadvika sve.

— Oooooo!

Kad se okrenuh, viš' mene stoji Nikola Kriletić, nasmijan i raširenih ruku. Hoću da ustanem, bacam servijetu, a on se sagiba i ljubi me najprije u lijevi pa u desni obraz.

— Zdravo, zdravo, zdravo! Otkud ti ovdje? S kim si to, bolan?

— Društvo, poslovi, znaš ...

— Ostavi ti to. Hajde 'vamo u moju ložu. Sve su naši.

Vodi me ispod ruke. U loži za stolom jedan čovjek gustih brkova i spljoštene lobanje (ne razumjeh mu imena) i dvije pjevačice u ciganskim kostimima.

— On je od Izvozne banke, a one su Ruskinje. Naš svijet. Sjedi. Daj čašu, momče. E, zdrav si i dobro došao! Otkad se ne vidjesmo!

Priča mi gdje je sve bivao odonda, pa se prekida, bije me po plećima.

— E, volim što sam te sreo. Samo si u zao čas došao da radiš sa ovima. Znaš li ti da sam ja ovamo došao na dva-tri dana (dižemo neke sekvestrirane šlepove), pa evo tri mjeseca prošla a ja jednako sjedim u Bukureštu. Došao sam u slamnatom šeširu i bijelom odijelu, a evo se pomalo i Božić primiče. Sve od nadleštva do nadleštva. Naučio sam i rumun-ski od nevolje. Tako i ovaj (pokaza mi onog od Izvozne banke, ogromnog čovjeka sa kovrčastim brcima i otrag spljoštenom lobanjom). Čamimo po ministarstvima i nadlagujemo se s advokatima, a uveče po ovim nesretnim kućama.

Sala se sve više puni. U ložu lijevo od nas dođoše neki trgovci, Beograđani, Kriletić se s njima zdravi i rukuje preko ograde.

Naizmjence sviraju džaz-band i rumunski Cigani. Neke žene s galerije bacaju na nas konfete. Kriletić mi toči vino i tapše Ruskinju do sebe.

— Ovo je sila od žene. To da vidiš!

— Sobaćka! — kori ga ona nježno.

Dozvah Antoneskua u našu ložu. Upoznajem ih i pričam kolik je bio posao i kako je smiješno i ludo stvar propala. Kriletić me prekida.

— Pa kažem ja tebi: sve je ovo lopov preispoljni! I opet se s nekim pozdravlja i uvodi neke ljude u ložu.

Kimiđikić, teški trgovac iz timočkog okruga. Neki mladić iz Kladova, visok, pognut, tamnožut u licu. »Nikolić, lađar«, predstavlja se i izgovara neprirodno snažno ono »lađar«. Očito tuberkulozan, govori promuklo i kašlje.

Stvori se opet vino na stolu. Navraćaju načas iz one treće lože trgovci, trojica uvoznika iz Beograda. Zatim neki crven i mlad čovjek s njemačkim imenom, zastupnik iz Zagreba. S njim neki koga zovu konzul. Riđ, gojazan i podbuo. Jedni kažu da je bio konzul, drugi — da je i sada, ali se ne zna gdje. Dolazi jedan Rus, nasmijan, u egzotičnom kostimu od crvena i modra atlasa. Njemu se Kriletić najviše obradova. To je Ivan Pavlovič Trojicki, šef i dirigent ove trupe Ruskinja, član bivšeg carskog pozo-rišta, oficir Denjikinove vojske itd.

— Ovaj mrtve da nasmije. Dede mu čašu!

U loži desno od nas Ruskinje dižu graju sa onim od Izvozne banke (on je prešao k njima). Pijemo svi. Rus Troiicki prednjači. U desnu ložu dođoše još neki ljudi. Jedan Francuz, blijeda i razumna lica. Lijevo mu oko od stakla, i to mu daje neki mučan i ukočen izraz. Jedan Nijemac iz Erdelja, debeo, crven, s velikim naočarima, govori sve jezike. Obojica senzali.

Nisam ni opazio kako se desilo (kao što čovjek ne zna kad zaspi), tek vidim da se sve što sjedi u ove naše tri lože opilo, naglo i bez ikakva prelaza. Ali i svi ovi ostali ljudi u Alhambri kao da se odjednom opiše i zanesoše.

Tako u svim takvim lokalima ima, po jednom-dvaput u godini, naročitih pijanki koje se razlikuju od onih što svako veče počinju u stalno doba noći, i koje gazda i kelneri lukavo vode i hladnokrvno završavaju oko četiri poslije pola noći. Tada se sve djevojke izopijaju, ali istinski, tako da gazda izgubi svaku moć nad njima. I kelneri ise zaraze opštim veseljem, pa nekako bolje služe, i ne misle samo na bakšiš. I svirači se razdrijemaju, opiju, podignu ton, i zamrse note. Takve se pijanke svršavaju samo izmirenjem gosta ili posredovanjem policije. Ovo je takva noć.

One tri lože naših kao da zagrijaše i ostale. U svim ložama smijeh, pljesak, pjesma. Muzike ne sviraju više naizmjence, nego i ciganska i džaz-band u isto vrijeme. I još neko donio gitaru i dva marvenska zvona. Bacaju se kolači, naranče, lepeze od papira. Pod je vas pokriven konfetima, hartijama i cvijećem kao ćilimom. Ne razabiru se više ni riječi ni melodije. Samo Kriletić pokatkad uspije da nadviče sve.

— Opšteee ... naravno veseljeee ...

Ogroman, ispeo se još na stolicu pa strči iznad svih loža, kosa mu znojna, raširio ruke i jednako izvikuje kao dunđer na sljemenu.

— Opšteee ...

Pa ga opet nadviče urnebes šantana, samo mu se po izrazu vidi da nešto viče.

Vazduh pun dima i prašine, zasićen zadahom pića, voća i mirisa. Sve podsjeća na večeru pored osvijetljenog slapa. Ali pokatkad se prokine i ta huka da se zamijeni još većom i oštrijom, a svaki se takav događaj vrti oko Kriletića kao vir.

Silazi bučno sa stolice, ide pored naše tri lože, udara snažno dlanom u direke od pregrada i uzvikuje.

— Es, Ha, Es.

I pošto je okrstio lože, uzima jelovnik i vinsku kartu u tvrdim koricama i baca na sto srednje lože.

— Ovo nam je Ustav, a ja sam vam Ministar-predsjednik, pa da ga vidim ko smije da ne pije.

Svi viču i upadaju u riječ.

— Šta sam ja? — pita nametljivo onaj tuberkulozni mladić iz Kladova.

— Ti si ministar narodnog zdravlja.

— Šta ćemo s ovim Rumunima i Švabama?

— Oni su nacionalne manjine. Imaju svoja prava.

— Daću im ja prava po krstima — viče Kriletić.

— A Rusi predstavljaju izbjeglice.

— Red hoću — komanduje Kriletić — sad ova država da ispije eks!

— Eks! Eks! Eks!

Sve tri lože piju.

Pored Kriletića sjeo Nikola Bokanović, žitarski agent. Gojan, nemirnih očiju i crne sjajne kose kao u patka. Svaki čas se diže i hoće da govori. Svaki put o nečem drugom. Ali ga Kriletić ućutka i prisili da sjedne.

Jedan od trgovaca zove dvije flaše šampanjca. Rodio mu se, kaže, juče sin. Pokazuje depešu. Bokanović se odmah diže.

— Gospodo! Stari je običaj u nas, Srba... Nisam mislio danas da govorim ali moram, jer se ovom našem drugu, gospodinu, dogodilo nešto.

— Sjedi! — vuče ga Kriletić za kaput, da mu vino zapljuskuje preko čaše.

— Ne, ne, stari je običaj, molim vas. I ja, gospodo, ako i ne volem moram da počnem od sebe. Kad sam se, naime, ja rodio, a to je bilo oktombra meseca, osamnaestog, godine hiljadu osam sto osamdeset i šeste ... Dakle oktombra meseca.

— Opet on oktombra! — prekide ga Kriletić.

Graja koja nastaje prisili Bokanovića da opet sjedne. Ali Rusi se zavadili između se. Pavel Iva-novič se opio. (Takav ti je on, tumači s nekom nježnošću Kriletić, da ga udariš vinskom mješinom, opio bi se, siromah.) Evgenija plače. Pavel Ivanovič, koji ju je uvrijedio, tješi je.

— Ne kažem ja da vi lažete, mila moja, ali pukovnik nije bio, i gotovo!

— Bio je, Pavel Ivanovič. Vi sami znate da je bio.

— Da, bio je kapetan, i živili ste s njim. Kvit!

Evgenija nato pada po stolu i rida u sav glas. Kriletić širi ruke.

— E, što su ovi Rusi fantazije, brate!

Konačno se i to smiruje. Evgenija pije, smiješi se i još pokatkad jeca.

Odjednom onaj od Izvozne banke, sa spljoštenom lobanjom, izdigao da pjeva. Zaklopio oči pa leleče i zavija nešto bez kraja, otegnuto i strahovito. Uzalud ga Kriletić nogom opominje. Konačno mu prilazi s leđa i šapće.

— Slušaj, bato, nemoj da se brukaš.

— Što se brukam? — viče on.

— Pa tako, brate, brukaš se.

Prestaje da pjeva i poslije cijelo vrijeme ćuti podnimljen.

Međutim, Kimiđikić igra. Onako ugojen, odnekud sav mastan, u sivom jevtinom odijelu, neobrijan, on izlazi nasred sale i počinje sam da igra. Parovi se sklanjaju i ostavljaju ga sama. Cigani započinju neku rumunjsku igru.

On najprije oprezno širi ruke, kao djevojčice kad vodu gaze, i onda počinje cijelim tijelom da se niše, i sve brže i sitnije da bije nogama o parket. Spadaju mu pantalone i diže se prsluk, pa mu se vide košulja i bugarske gaće, zborane na učkur, i mastan kaiš. Lice mu žuto s prćastim nosom, usječenim po sredini, brkovi tanki i ne rastu ispod nosa nikako, nego tek podalje, po stranama.

Ali šta više igra, lice mu, inače ružno i smiješno, sve više dobiva neki zanosan izraz. Kroz smiješak i stisnute žmirkave trepavke probija nešto neočekivano milo i vragoljasto. Glas mu promukao, tanak, zajedno s cijelim tijelom u jednom jedinom ritmu.

— Digi-dag, digi-dag, dag-digi, digi-dag!

Taj ritam prelazi i na okolinu. Cigani udešavaju ton po njemu. Žene iz loža biju u dlanove.

Kriletić se saginje i govori mi na uvo, mirno, potpuno trijezno nekim poslovnim glasom.

— E, vidiš to mu je k'o neka strast. Povazdan nabija obruč na Bukurešt, kukuruz i zob na šlepove, s milionima radi, ali čim padne noć a on ovako, mora da đipa i pravi budalu od sebe. To je, vidiš, što mu je deda mečke vodao, pa krv. A ima ćerke velike, idu u gimnaziju.

Opet kod Ruskinja svađa. Nadvikaše sve. Njih dvije skočile na onog Francuza što je bio u Rusiji i ima stakleno oko. Ciče obje u jedan glas da je boljševik, da je rekao da pljuje na Evanđelje, i gone ga iz lože. Francuz se brani, Kriletić odmah prelazi u njihovu ložu. Pavel Ivanovič treba da bude svjedok, ali on ne može. Samo se blaženo smiješi i odmahuje rukom.

— Ništa ja, lijepi moji, ne znam. Ta zar ne vidite da sam pijan kao ...

Na to se Kriletić saginje, diže Francuza za oba ramena i izbacuje ga napolje. Kao po dogovoru, dočekuju ga mnoge neke ruke i vuku dalje. Još s vrata se čuje kako se brani i viče nešto o »sva četiri Evanđelja«. Kriletić, smrknut, gleda za njim.

— Ne trpim filozofije, razumiješ.

Ali se odmah smiruje, sjeda kod nas i pjeva. Svi ga slušaju. Žene ga udivljeno gledaju. Prilazi mu jedna krupna Mađarica. On je govori nešto mađarski, pa joj onda raširenim rukama mjeri širinu bokova i prijeti glavom.

— E, jadna ti majka! Kakva je domaćica mogla biti od tebe.

Žena mu od smijeha pada u krilo.

Tako se jedno vrijeme bijaše sve smirilo. Muzika, glasovi, čaše i topot igrača, sve se stapa u topal i jednoličan huk zabave. Ali odjednom muzike kao da nestade, igrači stadoše kao sleđeni u pokretu. Sve se oči raširiše i upriješe u ložu lijevo od nas — to je vrisnuo onaj od Izvozne banke. Sirovo, oštro. Nešto između njiske ždrijepca i rike magarca bješe taj vrisak, i tako snažan da je nadvikao sve, omeo muziku, zaustavio igrače, uplašio žene i zbunio kelnere.

Posle tajca i zaprepaštenosti, nastade odmah opšti smijeh. Crnci pokazaše zube i nastaviše još jače da biju u svoje bubnjeve i tasove. Ljudi meću monokol da vide toga čovjeka koji je vrisnuo. Najviše se interesuju žene. Samo on sam sjedi nepomičan, podnimljen, koluta očima koje su počele da se podlijevaju krvlju. Ta njegova nepomična ozbiljnost nagoni još više na smijeh. Ali nešto neobično kao da ostade u vazduhu od tog vriska.

U nas se služi konjak i soda bikarbona. Pa opet odnekud vino.

— Eks! Eks!

Neki se već zagrcavajui vino im udara na nos i teče niz prsluk, ali više svih stoji Kriletić, neumoljiv, sa ispražnjenom čašom u ruci.

— Eks! Kakav si mi ti podanik! Eks!

I opet cijela Alhambra pije i pjeva u jedan glas. Cigani se razdijelili po ložama. Neki smiješan čovjek iz publike sjeo među Crnce pa bije maljicama po stolici, po punim i praznim flašama.

Kriletić se raširio, zaprema pola lože. Na svakom koljenu mu sjedi po jedna žena. Ogrlile su ga jednom rukom a drugu šire u stranu, i tako sve troje zajedno izgledaju kao neko indijsko božanstvo sa mnogo ruku, grimasa. Obje žene pjevaju iz svega grla, svaka svoju pjesmu, jedna ruski a druga mađarski. I Kriletić biće da nešto pjeva, jer mu se iz oznojena i nasmijana lica bjelasaju zubi, a ispod svega haosa glasova povremeno se razabire njegov dubok i prijatan bas.

Iziđoh za trenutak. U hodnicima studeno i polutamno. Na stolicama kunjaju garderoberke. Muklo i jednolično dopire huk i šum, kao od slapa u daljini. Jeza, i osjećaj da sad negdje mora da sviće.

A kad se vratih u salu, vidim: situacija se nekako izmijenila. Kroz dim i prašinu nazirem da se oko naše srednje lože iskupili kelneri; vidim među njima ćelavog gazdu. Čujem ispremiješane francuske i rumunske riječi. Konačno vidim Kriletića. Bez žena. Naslonio glavu na dlan desne ruke, a lijevom odmahuje. Na licu mu uvrijeđen izraz. Očni kapci nisko spušteni.

Svi govore, ali ih Kriletić sve prekida i jednako ponavlja.

— Zar meni vodu za vino? Meni!

Gazda, učtivo savijen nad njim, nastoji da ga umiri i nešto uvjeri, ali mu Kriletić ne da da govori.

Rien! ... Rien! ... L'eau naturelle!

Sve dotle su se u drugim ložama još uvijek smijali i razgovarali, pojedini parovi igrali i muzike svirale, ali tada Kriletić udari pesnicom u astal i đipi uvis. Gazda odskoči od njega među kelnere. Zazvečaše karafe i čaše. To kao da je bio signal.

— Udri, burazeru! — viknu onaj od Izvozne banke, iz lijeve lože.

Kelneri poletješe na Kriletića, ali on diže mramornu ploču sa stola i sruči je, sa svim što je bilo na njoj, među njih.

Stade vriska žena i opšte bježanje. U taj mah neko ugasi sva svjetla odjednom. U tami nastade još veća gužva i graja. Svaki čas neko jaukne ili neko padne na bubanj ili koji drugi instrument. Još uvijek se čuje gazdin glas:

— Domnilor! Va rog, domnilor!

Pregrada između naših loža škrinu i zaprašta, pa se stropošta u opštoj buci i jaukanju.

— Udri, pobratime, evo mene! — dovikuje onaj od Izvozne banke.

— Šta je ovo? Šta hoćete vi? — viče neko.

— Skandal hoću — odgovara Kriletić odnekud sasred sale.

A onaj od Izvozne banke bije u mraku koga stigne i samo psuje Savaota. Svaki čas nešto prevrnu ili razbiju s tutnjem i zveketom. Između toga se razabiru samo pojedini glasovi. Jedan od naših odnekud iz mraka ponavlja neprestano:

— Kolega, ali kolega, molim vas. Nema to smisla.

A napolju neko rumunski, uporno i uzaludno, doziva policiju.

LOV NA TETREBA

Na mestu zvanom Pod grabićem, nedaleko od gorskog izvora, sede višegradski sudija Turković i inspektor finansijske straže Anton Kalina. Oko dobre vatre od grabovih grana, koja u planinskom sutonu izgleda kao krupan događaj, kreće se lako seljak Vitomir Tasovac iz Dikava.

Na toj maloj zaravni, na domak sela Dikava, sedne i odahne svaki seljak na povratku iz kasabe i zapali cigar-duvana, ako ima. Takva je potreba i takav običaj. A grabić i nije u stvari grabić, nego grab, velika, crna i crvotočna grabina. Grabićem ga je prozvao Vitomirov deda kad se, pre mnogo godina pod njim odmarao. Tada je to i bio grabić, a sada je nakazan, kvrgav, opaljen pri dnu putničkim vatrama i iseckan čobanskim sekiricama; s jedne strane crn i natruo, a s druge pušta nove, zelene i čvornate grane.

Tu Vitomir toči gospodi rashlađenu rakiju i okreće na žeravici dugačak šiš probranog i vešto izmešanog mesa. Širi se miris prženog sala, duvanski dim se meša sa visokim plamenom grabovine. Kraj njih je rasturen lovački pribor, a malo podalje privezani njihovi konji. Mrak se sklapa oko njih i njihove vatre. Piju pre jela, a kad stanu da jedu, zalivaju zalogaje.

Inspektor i sudija vode neki dugačak razgovor na nemačkom. Prvi se žali na Bosnu, na život i svoju sudbinu, a drugi ga teši i umiruje. Vitomir iz početka ćuti i dosađuje se, ali posle svakog gutljaja mora da uputi bar po jednu reč mesu, hlebu, vatri ili rakiji, za svoj račun i na svom jeziku.

Nije ovo prvi put da ih Vitomir izvodi do svog sela »na tetreba«. Izlazili su i lane, nekako u ovo doba godine, zanoćili Pod grabićem, proveli dobar deo noći u piću, jelu i razgovorima, pospali i — prespavali trenutak pred zoru kad je trebalo krenuti u lov. Sutradan ih je, onako mamurne, Vitomir uveravao da se on probudio na vreme, čitav sat pre zore, ali su oni tako tvrdo spavali da nije imao srca da ih budi. I sve se svršilo njihovim prilično neuverljivim i ravnodušnim prekorima i Vitomirovim novim pričama o tetrebu i o novim, još većim izgledima na dobru lovinu.

Tako su, evo, i ovog proleća počeli da izlaze »na tetreba«.

U tim izlascima, kojima se podsmevaju varoški lovci, svi učesnici nalaze svoj račun i svoje zadovoljstvo. Sudija Turković, dobar i pametan čovek, rodom iz Slavonske Požege, veseljak i neženja koji voli lov i razgovor i život u prirodi, toliko je zavoleo Bosnu da ne može da se nagleda njenih predela i nasluša njenih ljudi. Inspektor Kalina, koji je nekad, na početku karijere, u ludoj avanturi izgubio oficirski čin i čast, a sada životari kao mračan i slomljen čovek, nesrećan u braku, voli društvo vedrog Turkovića i lovačke izlete sa njim, a nadasve voli rakiju, svoju jedinu i poslednju utehu. (Kalina oseća kako mu se ova brda stežu oko vrata, naročito u predvečernjim časovima, i samo rakija može, bar trenutno, da ga oslobodi te omče i prenese u spasonosni san. A sutradan počinje igra iznova. Od tog naizmenionog dejstva bosanskih brda i bosanske rakije, Kalina postaje sve više tup i mrzovoljan, zazire od dnevne svetlosti a boji se noći kao smrti.) Vitomir sa Dikava voli razgovornog i darežljivog sudiju, njegov duvan, barut i lovački pribor, a naročito uživa u tom da s gospodom sedi i pije i da, obraćajući se njima, sam sebi priča tobožnje doživljaje i svakojake priče koje odavno leže u njemu i samo traže priliku i slušaoce. I na kraju, ta lovačka teferičenja dobra su i za Vitomirovog tetreba, ako postoji, jer bi po njima mogao da živi i dočeka duboku starost, pevajući svake godine svoju ljubavnu pesmu tamo negde ispod Dikava.

Dva su trenutka u toj Vitomirovoj komediji dragocena za Turkovića.

Prvi je kad seljak siđe u Višegrad, svrati oko ručka sudijinoj kući i, pušeći njegov duvan i pijući njegovu kafu i rakiju, stane da priča o tetrebovima.

Odmah u početku Turković ga izazove polušaljivom primedbom da u tom kraju nema, i nikad nije bilo tetreba. Nato se Vitomir uzbudi toliko da mu sve drhti ruka i u njoj čaša sa rakijom. Čovek bujne mašte i veliko pričalo, on je, verovatno, izmislio i ovu priču o tetrebu, bar o ovom određenom tetrebu koji treba da je u te i te dane na tom i tom mestu, ali tu svoju priču brani strasno i uporno.

— Ima, gospodine, kako nema! To su tebi nalagali neki. Ima jedna dumača iznad Dikava u kojoj se tetrijeb, da prostiš, mrijesti i pjeva, na nedjelju-dvije prije Đurđevdana. Da ti ga je samo ćuti! Što ga piska: cik, cik, cik! Ti bi reko: dobar kosac negdje kosu oštri. Ja mislim da ima u njemu deset oka k'o jedna.

I zaklinje se bogom i životom i očinjim vidom.

Turković upija svaku njegovu reč, a Vitomir pijucka i gnezdi se i klikće u mestu, i veze i kiti toliko da, na kraju, sve šume oko Dikava postanu pune tih dumača a dumače pune tetrebova, i samo se treba potruditi do njih i pobiti ih sve redom, onako slepe i raspevane.

Sudija se smeška zadovoljno, jer njemu nije toliko stalo do tetreba koliko do Vitomirovih priča i maštanja.

Drugi trenutak nastupa ovde Pod grabićem.

Posle četiri dobra sata naizmeničnog jahanja i pešačenja, popadaju kraj izvora, prihvate se hladne vode i rakije, zatim večeraju, peku kafu i razgovaraju, ponajviše slušaju neumornog Vitomira, dok ne pozaspu od hladne noći, pića i umora.

I večeras tako Turković posmatra i prati razne vidove i stepene Vitomirovog pijanog pričanja. On mu već poznaje tok i naslućuje kraj. Iz početka veselo i živo, puno obešenjačkih aluzija, ono će postati bezočno fantastično, zatim tužno, pa svečano, i na kraju će se verovatno izgubiti u buncanju i jednoličnom ponavljanju nejasnih reči, kao u nekoj pesmi ili molitvi bez vidljivog smisla. A sve će se završiti snom nekim naročitim seljačkim spavanjem iz koga on svakog trenutka može da upadne u reč, ako bi ona dvojica pored njega počeli da razgovaraju i ako bi se njemu učinilo da i on treba da kaže svoje.

Sad su još u fazi šala i zadirkivanja. Sudija bocka Vitomira i, da bi ga izazvao na razgovor, izražava sumnju u postojanje tetreba pod Dikavama. Seljak povišenim glasom uverava o protivnom i opisuje tetreba kome sada zna ne samo glas i težinu nego i boju perja i »narav čapkunsku«.

— Ja tebi kažem: sutra ćeš ti njega snijeti u Višegrad, ako bog da, pa će se svijet kupiti i čudom čuditi. Ništa ti ne brini, gospodine!

Sudija izaziva dalje.

— Tvoj tetreb je, Vitomire, kao gospodin bog. Svi o njemu govorimo, a nikad ga niko nije vidio ni čuo.

Vitomir odmah postaje još življi.

— E nemoj, gospodine! Nemoj tako! Što se tiče Boga, to je druga stvar. Znaš što se kaže: Bog i božja pravda! E, to je, vidiš .. .

I sam već pod pićem, Kalina odmahuje rukom i mrmlja na nemačkom. — Šta ovaj blebeće? Turković ga umiruje, a Vitomir nastavlja.

— A, ne, ne! Pravda, to je ...

— Ućutkaj tu budalu! — kaže nestrpljivo Kalina.

— Čekaj, pusti ga da govori! — brani se tiho Turković, koji bi hteo dokraja da čuje Vitomirovu misao.

— Ali, šta imaš da čuješ? Pijano blejanje ili neku novu laž i novo lukavstvo. »Bogami, bogami!« Stalno pozivaju boga da im pomogne u laganju. Neka idu do đavola, zajedno sa njihovim bogom — rugao se Kalina.

— Pa dobro, ali pusti!

Inspektor je zaista umuknuo. A Vitomir, kao da nije ni primećivao kratku i prigušenu prepirku na nemačkom, govorio je dalje, mašući kažiprstom desne ruke.

— A, ne, ne! Pravda, gospodo! Prav-da! Nema je mnogo na svijetu, ali što je manje ima, to više vrijedi; i spora je, jeste, i hoće da zadocni, ali prije ili poslije — stigne. Zato ja uvijek kažem: na pravdu se nasloni, pa se ne boj! Prav-da! Samo pravda!

Tako je vikao Vitomir, zaboravljajući na boga koji mu je, očigledno, poslužio samo za to da na njega za trenutak nasloni svoja razmišljanja o pravdi.

Ko zna dokle bi trajala priča o istoj stvari da sudija nije kratkim upadicama vešto skretao razgovor na drugo, tako da je seljak, kao po nekom programu, nizao svoje monologe o raznim predmetima, čas jedan za drugim, čas mešajući ih bučno i bez reda, kao što se mešaju nejasni i svečani zvuci prazničnih zvona.

Samo i te upadice bivaju ređe i gube od svog dejstva. Na toj visini, u takvom noćnom času, pod čarobnjačkim dejstvom višegradske rakije, koja čuda stvara, to i nisu sabesednici koji jedan drugog slušaju i vide, nego usamljeni ljudi od kojih svaki ide za svojom mišlju, nošen svojim osećanjem. Niko nikog pravo ne sluša, nego upadaju u reč, nadvikuju se ili govore istovremeno, jedan mimo drugog, a ipak u nekoj vezi. Stvarno, rakija govori iz njih i ona je ta veza. Inače, sve su kočnice popustile, nikakvih obzira nema više. Govore ono što hoće i što moraju.

Nešto se umešalo u taj razgovor, koji se kretao sve čudnijim putevima, i on je u jednom trenutku počeo da zapinje.

Vedrom pučinom neba zabrodio je ogroman pun mesec, a njegova svetlost spuštala se brzo niz planinu, šireći najpre prigušen pa sve veći sjaj i neku oštru svežinu u kojoj su se javljali novi, odvojeni mirisi gorskih trava i rastinja. Nisu ni primetili kad je taj mesec izišao iza oštrog planinskog grebena, a sad je već sedeo među njima kao četvrti, nov i nepoznat sabesednik pred kojim se svi pomalo snebivaju. Izgleda kao da će sad progovoriti i nešto tiho i novo kazati, ali ne progovara i ne kazuje.

U predelima koje je sve više brže zahvatala plima mesečine zamirali su odjednom svi glasovi. Ta tišina, koja se širila sa mesečinom, uvlačila se i u razgovor lovaca. Na mahove je bilo tako tiho da se moglo čuti kad iznad njih, sa pamučnim šumom krila, proleti nevidljiva noćna ptica. Jedino rakija u ljudima nije mogla da se odmah smiri ni obuzda. Tako bi razgovor planuo ponovo, uvek polazeći od Turkovića a završavajući kod Vitomira.

Sve se više osećao hladan dah planine, ali seljak je, zagrejan i rečima i rakijom, još bio u košulji, raskopčanoj na grudima. Njegove oči su na mesečini kao dve velike mračne jame.

— Da ne ozebeš ti tako, Vitomire? — opominje ga šaljivo-ozbiljno i već pomalo umorno sudija, a seljak odmah skreće razgovor sa boga i pravde, ispršava se jače i viče:

— Ko, ja? Zar ja ozepsti? E, baš ti misliš da sam ja neki... neki. Ih, gospodine! Zebao sam ja, bolan, malo drukčije u svom vijeku, nazimio se zime i nagazio snijega što živ čovjek nije. Niko ne zna šta je zima na Dikavama ni kako se seljak sa njom rve i nadurava.

Pali cigaretu, ali brzo da ga ne bi Turković prekinuo u govoru.

— Izlazio sam ja na onu golijet u vedroj noći, uoči Bogojavljenja. Snijeg do koljena, a zima da drvo puca. Noge ostaju u snijegu. Potegnem malo rakije, i nastavim put. Pa opet tako! A mjesečina ovako k'o sada, pa onaj snijeg sjakti i teperi u hiljadama svjetlaca. Ti bi reko: zvijezde na zemlju popadale. Gazim onaj cjelac i ne znam pravo šta je dolje a šta gore, šta je snijeg a šta su zvijezde. Pomiješalo se nebo sa zemljom, pa eto! Obnevidio sam od suza. Ledim se, a sav sam u vatri. Vidim: gubim se, a valja mi do zore pješačiti. Gazim i gazim, noć sporo odmiče, studen steže, a ja ti sebi jednako govorim: »Svani, jer još malo pa nećeš imati kome!«

— Da ti to nisi sanjao, Vitomire? — upada Turković da bi prekratio.

— Ne, ne — brani se seljak — ni u snu se ne viđa to što može na Dikavama čovjek da strefi.

Tišina. Opet su ga prekinuli, i opet oseća da je ono što priča nedovoljno i nejako, i da nije izazvao kod slušalaca divljenje koje želi da izazove. Ćutao je nekoliko trenutaka, baveći se oko ugašene i razmotane cigarete, i točeći rakiju sebi i drugima, a onda se nagnuo svečano i poverljivo prema Turkoviću i, rešen da pojača utisak do vrhunca, rekao tiho ali značajno:

— Ja sam jedne takve noći na Dikavama vidio — Boga. Lice u lice! Strašno je reći, gospodine: ovako k'o što sad tebe gledam. Oslijepio sam bio od sjaja, za sebe i za ovaj svijet nisam više znao, i samo sam jedno mislio: Bog!

— Opet taj njihov bog! — buni se slabim, sanjivim glasom Kalina.

— Ali pusti, kad ti kažem!

Turković to šapuće oštro i ljutito, kao da će mu pijani i nestrpljivi inspektor poplašiti tetreba.

I zaista, Vitomir je odjednom zastao, kao malo otrežnjen, i sad ćuti ogorčeno. Prolazi noć. Mesec se brzo diže nebom, njegov studeni sjaj osvaja sve nove predele.

Kalina je, već dotučen, mrmljao nešto sebi u brkove. To su bili, iskidani i nerazumljivi, poslednji izrazi teškog negodovanja, kojima nije ni trebalo povoda i koji ne očekuje odgovor. Turković se još drži i uvek je ljubopitljiv, ali nema više snage da izaziva Vitomira i da ga navodi na nove bajke i razgovore. A seljak stvarno i nema više mnogo šta da kaže. Savladan rakijom, on je sedeo oborene glave, sav utonuo u se, iznuren i potišten, duboko nezadovoljan dejstvom svojih dosadašnjih priča, a nesposoban da izmišlja i priča nove. Sve je u ljudima i oko njih težilo ka snu.

Prvi je zaspao Kalina. Ležao je zakrenut u stranu, kao mrtav i oslobođen. Malo poviše njega savio se i Vitomir i, sa desnim obrazom na dlanu, spavao lakim seljačkim snom. Turković ih je posmatrao jedno vreme kao dva šarena klupka tame i mesečine, a onda se spustio i on na zemlju da bi se, uvijen u svoje vuneno lovačko ćebe, predao razmišljanju koje prethodi tvrdom snu.

Došao je kraj svakom pričanju. Svuda vlada mesečina. Sve je zaleđeno i nemo u studenoj ukočenosti te nove, moćne stihije, i nema više izgleda da će iko progovoriti, išta kazati.

Sva je prilika da će, tako tupi od pića i opijeni visinskim vazduhom, prespavati onaj kratki i odlučni trenutak pred zoru, kad se lovci na tetreba dižu i kreću ka svom cilju

RAZGOVOR

Visoko iznad Sarajeva, na strmoj uzvisini ispod Hreše, na mestu zvanom Bijeli kamen, sede četvorica seljaka, dva brata Baljemeza, Huso i Suljo, zatim Mehmed Softić, seoski muktar, i neki Avdo Kadro, visok, mršav, govorljiv i nastran čovek; on je pola varošanin a pola seljak, i više je u sarajevskoj čaršiji nego ovde na ovoj visiji. Svi ga zovu Avdić.

Sunce je zašlo negde za Humom i na Hreši leži senka sa poslednjim tragovima rumenila, ali u daljini, tamo negde u dnu Sarajevskog polja, iza Blažuja, vidi se obasjan i ustreptao, kao tečan, predeo zelenila: u svojoj nestvarnoj lepoti, koja neće trajati više od nekoliko trenutaka, on podseća na neku sjajnu, bogatu i nedostižnu obetovanu zemlju iz priča.

Muktar i Avdić su na povratku, iz varoši, a braća Baljemezi se vraćaju sa posla i seli su, po drevnom običaju, da se odmore na Bijelom kamenu. Svi puše muktarov duvan koji, zajedno sa sutonom, čini da je umornim ljudima svaki razgovor lakši i odmor slađi.

A ovom razgovoru to i treba, jer su svi razgovori koji se ovog leta i ove jeseni vode na Bijelom kamenu, kao i svuda gde se dva težaka sastanu, pre teški i gorki nego laki i slatki, jer to su razgovori o — suši. To nije ono redovno seljakovo vajkanje, ona koketerija sa prirodom koja ga nagoni da nikad neće da prizna da je zaista rodilo i da će žetva biti dobra, nego sve još nešto uslovljava i zateže. Ne, ovo je stvarni jad i crna briga koja obavija svaku rečenicu, prodire u reč i uvlači se među slogove svake pojedine reči. To su te godine kad seljakov govor postaje bolno sažet i slikovit, kad se na njegovom licu od silnog mrštenja i stezanja vilica stvaraju one čudne bore, neobične po pravcu i obliku, bore kakvih nikad nema na licu građanina. To su ta vremena kad seljak dolazi u bezizlazan položaj, kad ga izdaje njegova nevelika sposobnost rasuđivanja, čak i njegova atavistička lukavost, pa kao uplašena zverka nit može da miruje, nit ume da nađe spasonosan pravac kretanja. Tada već i inače labava seoska zajednica prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini samo većom i težom. U takve dane zaista takozvana »sudbina« vlada mislima i osećanjima čoveka seljaka i tada, naravno, njemu izgleda da »Bog jedini zna šta radi«. Jer prazan stomak i smućena misao rađaju priviđenja.

U ovom trenutku, ovde na Hreši, iznad Sarajeva, nevolja još nije takva ni tolika, ali nije ni daleko od toga. Bela žita su propala svuda, osim pored reka, ali kukuruz se još bori, »polovina ga nema«, kako kažu seljaci, a ta druga polovina zavisi od iduće kiše. Još ima pokoja voćka, šljive su od žege sazrele pre vremena i opale, ali jabuke i kruške su u osojnim krajevima rodile, nađe se i pokoji krompir, ma bio i sitan kao zrno sa brojanica.

A ide zima, sirotinjski dušmanin. Sve je još suvo, i zeleno je, ukoliko nije sagorelo od letošnje žege, ali se u ovo doba dana i godine na ovom mestu javlja slab vetar sa jedva osetnim i tankim pa ipak neprevarljivim dahom zime koja dolazi. Od toga se u čoveku diže drevni i zakržljali nagon selice, kao daleko, nerazgovetno i žalovito kliktanje ždralova, i ne nalazeći odjeka nigde u njegovim mislima i urođenim navikama, pretvara se u onu predzimsku zabrinutost i potištenost naročite vrste.

U ovom trenutku blešti onaj nevidljivim suncem obasjani predeo u daljini kao potpuno nestvaran, kao da u njemu nikad nema zime a uvek ima hrane, i kao da tamo dole sve u isti čas i klija i raste, i cveta i dozreva, ali isto tako nestvaran dolazi čoveku i čudni sumrak koji se kao poplava penje iz doline prema visokoj Hreši. On je i noć i dan i nije ni jedno ni drugo, i u njemu gube snagu navike i propisi dana i noći. Tu se i kod najtupljeg čoveka krene mašta, a kod mnogoga sa maštom i jezik, koji je inače vezan urođenim strahom i svakojakim obzirima. Svemu tome pomaže i duvan, koji u ovom času kad je stomak prazan, telo umorno, a vidik slab, zanosi i opija i dobru glavu.

A ovom Avdiću i ne treba mnogo. U njega je bujna mašta i razvezan jezik. Svi se prave da ga ne uzimaju ozbiljno, pa ipak ljudi vole da se okupe u čaršiji oko njega, da ga ponude cigaretom i da slušaju kako vešto i slobodno govori ono što oni nikad ne bi mogli smisliti, ili što, sve i da pomisle, ne bi smeli kazati.

I večeras, dok su se vraćali uzbrdo, iz varoši, muktar ga je korio što je nasred Baščaršije, kraj česme, pred desetak ljudi pričao bez kraja i konca o tome kako nema pravog reda u svetu i kako je novac nejednako i nepravično raspoređen, kako novac ide tamo gde je roba, a roba za novcem, ali siromah čovek ne može nikako da pohvata konce kojima je to dvoje vezano.

Avdić se branio, ali mlako, kao čovek koji je navikao na takve prekore, a i muktar je prelazio sve više u šalu.

— Visićeš ti jednog dana nad Kovačima, zbog svog jezika i svoje mudrosti.

— Nema direka za moju visinu, još se toliko drvo nije našlo.

— Ama, nemoj ti u to mnogo da se pouzdavaš. Svakakvog drveta raste u boga, pa će se naći i takvo. A carevina je jaka, može da nađe i ono čega nema. Slušam te neki dan kraj Sebilja na čaršiji. Ti razvezao pa pričaš, a Mehmed Čevra, muselimov momak, zastao pa prisluškuje, sluša a gleda te i gleda, i gleda, valahi, k'o da mjeru za vješala uzima na tebi.

— Jok, bolan, nije to on zbog zla i zbog rđavštine neke zastao, nego hoće čovjek da čuje lijepu i pravu riječ. I neka čuje; ima i šta.

— Ajde, ajde, pričaj ti i odgovaraj na ono što te niko ne pita, a sve se bojim da će te jednog dana pitati i ono na što nećeš umjeti odgovoriti. Jer, odavno je rečeno da jezik slavuja u ropstvo odvodi.

— Ali je rečeno i da lijepa riječ gvozdena vrata otvara.

— Dobro, dobro, mnogo je koješta rečeno, ama nije to za svakog. Nije svaka riječ za Avdića. A ja tebi opet svjetujem: prođi se ti mnogog govora. Vodu u usta, Avdiću!

Taj razgovor im je prekraćivao put i ublažavao strminu, a završili su ga upravo kad su stigli do Bijelog kamena i do dvojice Baljemeza, koji su tu sedeli.

Zapalili su i počeli razgovor, naravno o suši i slabim izgledima, a ubrzo reč ostade na Avdiću koji produžuje svoju misao o prokletoj pari koje nema a bez koje se ne može.

Ostalima očigledno i nije mnogo do govora i puštaju ga da priča dok izvijaju dimove i gledaju za njima u vidik koji se mrači. Avdić govori. U početku ga još prekida muktar, više po navici nego od potrebe.

— Ajde, bolan, ostavi to, ne govori što ne more biti.

— A što da ne govorim? Zašto je bog govor ostavio? »Ne more biti«. A znaš li ti sve što more biti? Ne znaš. E pa onda otkud znaš šta ne more biti... Ja kad govorim o pari, ja znam dobro šta govorim. Eh!

Odbivši jak dim, sa uzdahom u kom treba da je sadržano sve ono što čak ni Avdić ne ume da kaže, on nastavlja.

— Pođem ja u čaršiju, nizbrdo. Držim ruku u džepu od gunja i okrećem dvije akče, dvije tanke malene pare, sve bježe između prstiju, i što se više spuštam, one, čini mi se, sve manje bivaju. Nisu to zdrave akče što kažu da su bile u vrijeme sultan Sulejmana Kanunije, kad je bilo, štono se kaže: »Pijevac akča, kokoš polovina«, nego su ovo one posljednje, čurukakče, krnje i nezdrave, pa opet, i ovakve kakve su, za akču sam nekad kupovao svijeću i po oke soli, ali ovo sada digli trgovci cijenu, pa po oke soli, akča, a svijeća akča. Znamo, obje potrošiti ne smijem, jer kud sam onda pristao, a za jednu — šta ću prije da kupim? Preturam ja među prstima one dvije nesrećnice. Ispustim jednu u džep: so. Uzmem onu iz džepa, a ispustim onu prvu: svijeća. Ali nikako oboje zajedno za jednu akču. A jedno bez drugog ne biva, jer u mene su djeca mimo svijet. Eto, recimo, kupicu svijeću, a neću so. Dobro, lijepo se vidi i večerati i leći, ali sad druga muka: ono dvoje muške djece neće da srkne čorbu. Nije ovo čorba, kažu, i plaču i biju kašikama o siniju, dok se ja ne naljutim pa ne izbijem oboje. Oni pobjegnu pod jorgan, ali u snu još jecaju, jer bijen i sit nije jedno isto. A meni ih žao, iako neću da pokažem, pa mi i ono što sam pojeo onako neslano udara na nos od velike žalosti.

A opet, ako kupim so, onda — večeramo u mraku. Lijepo se djeca nakusaju slane čorbe sa ljebom, kakav je da je, ali ona moja najstarija razmažena i sve na neko gospodstvo sluti, pa neće da okusi. Ne vidim je, a znam, onako u mraku, da krivi usta na plač i čujem kako šapuće i traži da se zapali svijeća, »makar ovolicna«, da rastjera mrak. Kusaj, kažem ja, budalo, dok imaš šta. Treba ti svijeća! Božje sunce je sirotinjska svijeća. Ali ona svoje pa svoje, hoće svijeću. Hvata mi se za rukav. »Ne mogu« — kaže — »babo, nije mi slatka večera pa da je begovska, ovako u mraku.« Ja je guram od sebe i tobože se ljutim, a dolazi mi da zaplačem zajedno s njom.

I dok tako, silazeći nizbrdo, mislim o svemu tome dođe mi teško, stegnem onu tanku akču među prstima svom snagom i kažem sam sebi: »Ama, kupiću i so i svijeću, da nam je bar nekoliko dana i slano i svijetlo, pa makar poslije svi pomrli u mraku od gladi.« A kad stignem kod Nanića na dućan i pazarim, kaže mi onaj momak njegov, čelo: »Kriva ti ova jedna akča, nešto savijena.« I igra se njome na dlanu. A ja ga samo gledam, pa najpošlje ne mogu više nego planem: »Kriva? Slušaj, momče, krivo je meni otkako znam za sebe, nego mjeri so ili ja odoh kod drugoga.«

To Avdić viče glasno uz široke pokrete ruke. Ljudi ga slušaju rasejano, sa slabim kiselim osmejkom, jer oni znaju Avdića i njegove priče, otkad znaju sebe, i te priče su isuviše slabe da bi potisnule brižnu misao u njima.

Ali zato Avdić uživa u svom pričanju, izmišlja i dodaje.

— Vraćam se ja kući uz onu strmen. U šarpelju mi so, za kapom zadjenuta svijeća, a ruke u džepu prazne, prazan i džep. Dok sam silazio mogo sam da se razgovaram barem sa one dvije akče, a sad — sam sebi ne umijem dvije riječi da kažem. Što je kleta para! Dok imaš u džepu, pa makar i ove dvije čurukakče, nekako si drugi čo'jek i u glavi i na jeziku. Ne onom ćelavom Nanićevom momku, nego veziru bih, čini mi se, mogao dževap dati. K'o krila da imaš. A ovo sada, svakom se sklanjaš s puta, svakom ko da si nešto kriv. I samo jedno misliš: pare odoše, so će se pojesti i svijeća će sagorjeti. A onda? Mračno i neslano. I ne mili mi se ova svijeća za kapom kad pomislim da je valja zapaliti, a opet se sve mašam rukom za nju, pipam je da li je na svom mjestu i pretrnem od pomisli da bih je mogao izgubiti. Svaki strah na siromaha čovjeka. Tako se čovjek muči i kad ima nešto da kupi, a već kad nema, onda kao da ni njega nema; još gore, jer je živ a živjeti mu se ne da. I sad ti meni kažeš: »Ostavi to!« Ostavio bih ja njega, ali neće ono mene. Ja opet kažem, pa kad bih znao da ću zbog toga sutra poginuti, da nešto tu ne valja, pa ne valja. Ili para nije dobro raspodijeljena po svijetu, ili so i svijeće i druga potreba. Nije, pa nije!

Muktar se diže, za njim i ostali. Avdić bi hteo još nešto da kaže, ono glavno, kako mu se čini, ali nema više reči.

Cigare dogorele. Smrklo se. Niko nije ni primetio kad je ugasnuo onaj mali obasjani predeo u daljini. I zahladilo. Ljudi kreću u raznim pravcima, svaki svojoj kući, a u susret im se javlja briga koju nikakva pričanja ni razgovori ne mogu, trajno i potpuno, da rasteraju.

SUSEDI

Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam unapred znao kuću u kojoj ću stanovati.

Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao fizikus u našu varoš, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospođice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj porodici i o meni.)

Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate oficirske porodice, živela je u udobnom stanu od četiri sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U stvari, njoj i postarijoj sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala jednu od te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još više radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana se, kao sve ostarele gospođice, bojala razbojnika.

Izdavanjem toga stana »otmenom samcu« bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna usedelica, nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li će izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo pretresano između dve žene. Uslovi nisu bili laki ni jednostavni. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po čemu ličio na vulgarno izdavanje studentskih stanova.

Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio.

Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostaviti pismo i doći sutradan. Tada sam pažljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospođicu Marijanu. Razgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne samo dug nego i vrlo glasan, jer je gospođica bila očigledno tvrda na ušima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti.

Najposle, dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu namještaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan, predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetio i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva.

U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni vesela tišina u kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima svakidašnjice, ali u svojim mislima računaju samo sa večnošću onog sveta.

Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa Lizom, žustrom, mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale zelene oči nepoverljiva i energična pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju »gospođicu«, izgovarajući njeno ime s naročitim naglaskom gotovo pobožnog respekta. »Gospođica ne voli ovo ... gospođica ne dopušta to ...« Na kraju, ja sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličenje snage, mudrosti i nepristupnog gospodstva.

Sve se svršavalo sa Lizom, ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani. Tako sam izveden prvi put pred nju i predstavljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio pretrpan persijskim ćilimima zagasite boje, zidovi su bili pokriveni goblenima koji su davno izgubili svežinu, slikama nemačkih slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao da je od kartona.

Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih se naslućivala isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i slikama pretrpana prostorija.

Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je i sama deo ovog muzejskog nameštaja. Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drvena i siva prašina napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na voštane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom, belom licu odudarale su kao dva crna kruga ženine oči bez sjaja.

Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajući svaku reč vrlo glasno, sporo i odvojeno, kao što govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja položio na mali stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom neobičnih tamnih očiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve.

Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime Liza izgovara sa strahom i poštovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše, neporecivo i neopozivo sudište. I otada mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dana u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minuta, da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu.

Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni mislio na gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao sam gotovo svakog dana da je čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim ćilimom čije su bujne i ne baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću kad sam gasio svetlost i sklapao oči na san.

Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i neurednije spavao, nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih svetlosti bilo je za nas isto što i svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama, krčmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kući na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još uvek po nekoliko puta pratili jedan drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred podne u postelji. Ali već druge nedjelje Liza mi je izjavila odlučno da gospođica smatra da moj način života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u podne umesto već ujutro, kao što radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sam ne znam kako ni zašto, ja sam se pokorio volji nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle podne počinjao je gotovo svakog dana u susjednoj sobi glasan razgovor između gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovornog čoveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponavljajući.

— Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme napolju; pogano vreme, kažem ti.

— Je li hladno?

— Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem.

Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslepodnevnog sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivale pojedine rečenice noćašnje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najvećim vrednostima života.

Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje. Bio sam osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i šta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće je bila reč o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopšte.

Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih nižih regiona života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u reč i zapitkivala svojim reskim glasom beznadežno gluvih ljudi.

— Danas sam sreo Agatu — počinje čovek, ali ga žena prekida.

— Koga? Agatu? Šta hoće ona?

— Ništa neće. Ima žuticu.

— To je i bila njena farba — viče gospođica Marijana.

— Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet, kaže.

— To je on oduvek imao.

Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva »Montana« pale su opet osetno. Žena to prima s ogorčenim kliktanjem.

— Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem.

— Ja razumem sve — kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. — Svet je već odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i prolazi.

— Ko dolazi?

— Niko ne dolazi. Sve je krenulo naopako, kažem.

— Pa šta da se radi?

— Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće, da ovom besom nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni onda pokupovati budzašto.

Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I to uvek o sitnim vestima sa poslednjih strana, koje se odnose na svakodnevni, materijalni život čovekov: o cenama plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i nadnicama, o štetnosti duvana za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i kostiju u privredi zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu reč vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima čuđenja ili odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna razmatranja. Svakog dana on povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam i njegova pronicljivost i dalekovidnost.

Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe vreme užini. Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili čaj, valjda. Posle toga razgovor malaksava i biva blaži.

Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog razgovora drugi, ali negodovanje isto, isti oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih sopstvenih shvatanja i sposobnosti. Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi. Brzo sam se privikao na to i počeo sa izvesnom radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se dizao do gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao po sobi.

— Vidiš, molim te — otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima — vidiš da u San-Francisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od konzervi, i kostiju. To je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve godine, to je bilo 1891, izradio plan »O iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih otpadaka«. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni da pročita moj plan ni da me posluša. Predsednik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj sadašnji. Da uzmemo samo najskromnije uspjehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla podići čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana. Ali ne, ništa se ne može postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi ni najrazumniji predloži. Niko se ne osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre Amerikanaca shvatio važnost ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i u tolikim drugim problemima. Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima živim, ne vredi ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi, najkrupnije zamisli i najkorisniji predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u okolini naše varoši. Mora da se sećaš!?

— Sećam se, sećam se — viče žena automatski.

— E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima Svajcarska i Italija ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-danas idu pomoću struje koja se proizvodi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja, kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao plan koji sam pre petnaest godina (jeste, to je bilo 1897. ili 1898) ovde toliko puta izlagao. Plan: da se pojevtine i uproste nabavke i dovoz uglja. Ti se sećaš?

— Sećam se, sećam.

— Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju, ali su sposobni da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama pametnijim nego što su njihove.

Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju negde u Rusiji, kao što pišu novine.

— Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente šaljući ih na Jug i na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan »O radnoj koloniji slabunjave dece«, koji je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni magarci na Univerzitetskoj klinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas bi naša varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na svetu. Moje kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i svet bi me blagosiljao kao dobrotvora čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo?

— Znam, znam — klikće starica kao papagaj.

Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa.

— Ha, ha, ha! — smeje se dugo i sa gorčinom u glasu i nastavlja jetko: — Vidiš šta pišu jutrošnje novine. »Nedelja štednje«! »U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito omladina, naviknu na štednju, Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd ...« A kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901, zamislio plan »O prinudnoj štednji u interesu celine i pojedinaca«, niko nije hteo da me sluša i shvati. Nisu ta gospoda tada još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš se da sam ga ovde izneo do pojedinosti?

— Sećam se, sećam — odgovara gospođica mehaničkim glasom.

Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor ovo dvoje gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog gospodina. Ma koliko da sam bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom, ipak sam zaželeo da upoznam i lik govornika iz druge sobe. Kad već moram da ga slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj prozor bio je nad samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi.