XVI

Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena vojna kola prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je dug niz dana i meseci. Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i privremen, ali svi zajedno sačinjavaju srazmerno najduži period mira i materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine punoletstva.

To su bile te godine prividnog blagostanja i sigurne, pa ma i male zarade, kad su majke, govoreći o svom sinu, dodavale: »Da je živ i zdrav i da mu Bog da lak hljeb!«; kad je i žena onog visokog Ferhata, večitog siromaha, koji pali opštinske fenjere po sokacima i prima za to dvadeset forinti mesečno, govorila sa ponosom: »Šućur dragom Bogu kad je i moj Ferhat ajlukčija.«

Tako su tekle i poslednje godine XIX veka, godine bez uzbuđenja i krupnih događaja, kao što teče mirna i razlivena reka pred neizvesnim ušćem. Po njima sudeći izgledalo je kao da nestaje tragičnih akcenata u životu evropskih naroda, pa i u kasabi pored mosta. A ukoliko bi se ponekad i javili negde u svetu, oni ili nisu dopirali do nas ili su nama ovde bili daleki i nerazumljivi.

Tako je jednog letnjeg dana, posle toliko vremena, iskrsnuo opet na kapiji beo, služben oglas. Bio je kratak, ovog puta opervažen jakom crnom prugom, i javljao je da je Njeno Veličanstvo carica Jelisaveta poginula u ženevi, kao žrtva odvratnog atentata, od ruke italijanskog anarhiste Lukenija. Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost svih naroda velike Austro-Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u podaničkoj vernosti još čvršće okupe oko prestola i da tako budu najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila.

Plakat je bio prilepljen ispod bele ploče sa natpisom, kao nekad proglas generala Filipovića o okupaciji zemlje, i svet ga je čitao s uzbuđenjem, jer je bila reč o carici, ženi, ali bez pravog razumevanja i dubljeg učešća.

Nekoliko večeri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je sama vlast tako naredila.

U kasabi je bio samo jedan čovek koga je ova vešt teško pogađala. To je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimač i zidar, kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe. Majstor Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš najboljeg glasa. Bila je riđa, snažna, dvaput veća od njega, i važila je kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u svađu. A majstor Pero bio je sitan, pognut, dobroćudan čovek, plavih, krotkih očiju i oborenih brkova. Lepo je radio i dobro zarađivao. S vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre ćudi svi su ga u kasabi voleli, a njegova atletski snažna žena vodila ga je kroz život strogo i materinski, kao dete.

Kad je, vraćajući se s posla, siv od kamene prašine i umrljan bojama, majstor Pero pročitao oglas na kapiji, on je nabio šešir na oči i grčevito stisnuo svoju tanku lulu koju je uvek držao u zubima. I koga god je sreo od uglednijih i ozbiljnijih ljudi, dokazivao mu je da on, iako je Italijan, nema ničeg zajedničkog sa ovim Lukenijem i njegovim odvratnim zločinom. Ljudi su ga slušali, umirivali ga i uveravali da mu veruju, da nisu, uostalom, nikad ni pomislili nešto tako o njemu, ali on je i dalje svakom objašnjavao da ga je stid što je živ i da on pile u životu nije zaklao, a kamoli da čovjeka ubije, i to ženu jednu, i tako visoku ličnost. Najposle, ta njegova bojazan pretvorila se u pravu maniju. Kasabalije su počele da se podsmevaju majstor-Perinoj brizi i revnosti, i njegovim izlišnim uveravanjima da nema veze sa ubicama i anarhistima. A kasabalijski dečaci su odmah pronašli svirepu igru. Skriveni iza ograde, vikali su za majstor-Perom: »Lukeni!« Siromah čovek se branio od tih povika kao od nevidljivih osica, nabijao šešir na oči i bežao kući da se izjada i isplače u širokom krilu svoje žene.

— Stid me, stid me — jecao je sitni čovek, — u oci nikom ne mogu da pogledam.

— 'Ajde, budalašu, čega te stid? Što je Talijan ubio caricu? Nek se stidi talijanski kralj! A ko si ti i šta si da se ti stidiš?

— Eto, stidim se sto sam ziv, — žalio se majstor Pero ženi koja ga je drmusala i nastojala da mu ulije snagu i odlučnost i da ga nauči kako će da prođe kroz čaršiju slobodno uzdignute glave i ne obarajući pogled ni pred kim.

Za to vreme na kapiji su sedeli stariji ljudi i nepomična lica i oborena pogleda slušali novinske vesti sa pojedinostima o ubistvu austrijske carice. Te vesti su bile samo povod za opšte razgovore o sudbinama krunisanih glava i velikih ljudi. Jednom krugu uglednih, ljubopitljivih i neukih Turaka čaršilija objašnjava višegradski muderis Husein efendija šta su i ko su ti anarhisti.

Muderis je isto onako svečan i krut, čist i negovan kakav je bio nekad, pre dvadeset godina, kad je na ovoj kapiji dočekivao prve Švabe, zajedno sa Mula-Ibrahimom i pop-Nikolom, koji odavno već počivaju svaki na svom groblju. Brada mu je već seda, ali isto onako pažljivo podrezana i zaobljena; celo lice mirno i glatko, jer ljudi krute pameti i tvrda srca sporo stare. Visoko mišljenje koje je uvek imao o samom sebi još je poraslo za ovih dvadeset godina. Uzgred budi rečeno, onaj sanduk knjiga, na kome počiva dobrim delom muderisov glas učena čoveka, još je neiscrpen i nepročitan, a njegova hronika naše kasabe porasla je u ovih dvadeset godina svega još za četiri dalje stranice, jer muderis što biva stariji to sve više ceni sebe i svoju hroniku, a sve manje događaje oko sebe.

On sada govori tihim glasom i sporo, kao da čita neki nejasan rukopis, a dostojanstveno, svečano i strogo, uzimajući sudbinu kaurske carice samo kao povod i ne mešajući je niukoliko sa pravim smislom svoga tumačenja. Po njegovom tumačenju (a ono i nije njegovo, jer ga je on našao u dobrim, starim knjigama koje je nasledio od svog nekadašnjeg učitelja, čuvenog Arap-hodže), toga što se sada naziva anarhistima bilo je oduvek i biće dok je sveta i veka. Tako je ljudski život udešen — i sam Bog jedini tako je hteo — da uz svaki dram dobra idu dva drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke. To naročito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude. Uz svakog od njih raste, uporedo sa njihovom slavom, i njihov krvnik i vreba priliku, pa nekad je uhvati pre a nekad posle.

— Eto, ovaj naš zemljak Mehmedpaša, koji je odavno rajski stanovnik, — kaže muderis i pokazuje na kamenu ploču iznad plakata, — koji je tri sultana služio i bio mudriji od Asafa, koji je i ovaj kamen na kome sjedimo svojom snagom i svojom pobožnošću podigo, i on je od toga noža poginuo. Pored sve svoje sile i mudrosti, od te dekike nije mogao pobjeći. Oni kojima je veliki vezir smetao u njihovim planovima, a to je bila velika i jaka stranka, našli su načina da naoružaju i podgovore jednog sumanutog derviša da ga ubije, i to baš kad je išao džumu da klanja. Sa izlizanom derviškom hrkom na leđima i brojanicama u rukama, derviš je prepriječio put vezirovoj pratnji i pritvorno i ponizno zatražio sadaku, a kad je vezir htio da se maši za džep i da mu udijeli, on ga je probo. I tako je Mehmed-paša pogino kao šehit.

Ljudi slušaju i odbijajući dimove gledaju čas kamenu ploču sa tarihom, čas beli plakat optočen crnom linijom. Slušaju pažljivo, iako svaki ne razume baš potpuno i svaku reč iz muderisovog tumačenja. Ali, gledajući za dimom svojih cigara, u daljinu, mimo tariha i plakata, naslućuju tamo negde u svetu neki drugi i drugačiji život, život velikih uspona i dubokih padova, u kome se veličina meša sa tragikom, i koji na neki način drži ravnotežu ovom njihovom mirnom i jednoličnom živovanju na kapiji.

Pa su i ti dani prošli. Na kapiji se vratio stari red, sa glasnim, običnim razgovorima, šalama i pesmama. Razgovori o anarhistima su prestali. A onaj plakat o smrti te svetu slabo poznate i tuđe carice menjao se pod uticajem sunca, kiše i prašine, dok ga najposle nije vetar iskidao i sve komad po komad razneo niz vodu i po jaliji.

Još neko vreme nevaljali dečaci su vikali za majstor-Perom: »Lukeni!«, ne znajući ni sami šta to znači ni zašto to rade, nego prosto po onoj dečijoj potrebi da traže i muče slaba i osetljiva stvorenja. Vikali su, pa i prestali, jer su našli drugu zabavu. A tome je doprinela malo i Stana s Mejdana time što je dušmanski isprebijala dva najgrlatija dečaka.

A posle mesec-dva niko više nije spominjao caričinu smrt ni anarhiste. Taj život potkraj stoleća, koji je izgledao ukroćen i pripitomljen zauvek, prikrivao je svojim širokim i jednoličnim tokom sve, i kod ljudi ostavljao osećanje da se otvara vek mirne radinosti sve tamo do u daleku neku i nedoglednu budućnost.

Ona neprestana i nezaustavna aktivnost na koju je tuđinska uprava izgledala osuđena i sa kojom se naš svet tako teško mirio, iako je upravo njoj imao da zahvali i svoju zaradu i svoje blagostanje, izmenila je za dvadesetak godina mnogo štošta u spoljašnjem izgledu kasabe, u nošnji i navikama građana. Bilo je prirodno da se ona neće zaustaviti ni kod starinskog mosta sa večito istim likom.

Nastupala je godina 1900, kraj toga srećnog stoleća i početak novog, koje po shvatanju i osećanju mnogih treba da bude još srećnije, kad su došli novi inženjeri i počeli da obilaze most. Svet je već bio navikao na njih; i deca su znala šta to znači kad ti ljudi u kožnim kaputima, sa spoljnim džepom punim raznobojnih pisaljki, stanu da kruže oko nekog brega ili neke građevine. Tu ima da se nešto ruši, gradi, prokopava ili menja. Samo, niko nije mogao da se doseti šta bi mogli da rade sa mostom, koji je za sve živo u kasabi predstavljao stvar večitu i nepromenljivu, kao što su zemlja koju gaze i nebo nad njima. Obilazili su dakle inženjeri, premeravali i beležili, pa i otišli, i stvar se zaboravila. Ali su polovinom leta, kad je voda najniža, odjednom došli preduzimači i radnici i počeli u blizini mosta da podižu privremene barake za ostavu alata. Tek što se proneo glas da će most biti opravijen, a već su po stubovima isprepletene skele i na mostu samom postavljene dizalice na čekrk; pomoću njih su se radnici na pokretnoj skeli, kao na nekom uskom, drvenom balkonu, spuštali niz stubove, dizali uz njih, i zaustavljali na mestima gde je bilo pukotina ili gde su iz sastavaka izrasli čuperci trave.

Svaka rupica je ispunjena, trava počupana i ptičja gnezda odstranjena. Kad su svršili sa tim počeo je rad na opravci podlokanih temelja mosta. Zajažena je i odvraćena voda tako da se videlo pocrnelo, izjedeno kamenje i poneka hrastova greda, izlizana ali skamenjena u vodi u koju su je položili pre tri stotine i trideset godina. Neumorne dizalice spuštale su cement i šljunak, sanduk za sandukom, i tri srednja stuba, koja su bila najviše izložena oštroj matici reke i najviše podlokana, popunjena su u temeljima kao kvarni zubi u korenu.

Toga leta nije bilo sedenja na kapiji ni uobičajenog života oko mosta. Sve je bilo zakrčeno konjima i kolima na kojima se dogonio cement i pesak. Svuda su odjekivala dovikivanja radnika i naredbe palira. Na kapiji samoj načinjena je drvena ostava od dasaka.

Posmatraju kasabalije radove na velikom mostu, čude se i snebivaju, neki kaže ponešto šaljivo, neki odmahne samo rukom i ide dalje, a svima se čini da stranci rade i ovo, kao i sve ostalo, samo zato što moraju nešto da rade, što im to treba, što ne mogu drukčije. Niko to ne kaže tako, ali svi osećaju.

Svi oni koji su navikli da svoje vreme provode na kapiji sad sede pred Lotikinim hotelom, Zarijevom mehanom ili na ćepencima onih dućana koji su u blizini mosta. Tu ispijaju kafe i pričaju, čekajući da se oslobodi kapija i da prođe ovaj nasrtaj na most, kao što se čeka kraj pljuska ili druge nepogode.

Na Alihodžinom dućanu koji je tu, stešnjen između Kamenitog hana i Zarijeve mehane, tako da se sa njega vidi most u kosoj perspektivi, sede već rano izjutra dvojica Turaka, dva čaršijska besposlenjaka, i razgovaraju o svemu i svačemu, ponajviše o mostu.

Alihodža ih sluša ćutke i mrzovoljno, gledajući zamišljeno most na kome vrve radnici kao mravi.

Za ovih dvadesetak godina on se tri puta ženio. Sada ima ženu mnogo mlađu od sebe, i pakosne čaršilije govore da je zbog toga uvek do podne zlovoljan. Od te tri žene ima četrnaestoro žive dece. Od njih mu kuća bruji i tutnji po vas dan, a u čaršiji se šale da hodža ne zna svu svoju decu ni po imenu. Izmislili su čak i priču, kako ga je jedno od mnogobrojne njegove dece srelo na sokaku i prišlo mu ruci, a hodža ga pomilovao po glavi i rekao: »Živ bio, živ bio! A čiji si ti?«

Naoko hodža se nije mnogo izmenio. Samo je puniji i nije više onako crven u licu. Ne kreće se više onako žustro i nešto sporije ide kući onom uzbrdicom uz mejdan, jer ga već od nekog vremena srce guši, čak i u snu. Odlazio je zbog toga i kod sreskog lekara Dr Marovskog, jedinog od došljaka koga on priznaje i poštuje. Od doktora je dobio neke kapljice, koje ne leče bolest, ali pomažu čoveku da je snosi, od njega je naučio i latinsko ime svoje bolesti: angina pectoris.

On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine i poslovanja. Sa istom onom oštrinom i upornošću sa kojom je nekad istupao protiv bezizglednog otpora, on je godinama ustajao protiv svega što je švapsko i strano a što je sve više hvatalo maha oko njega. Zbog toga je nekada dolazio u sukobe sa ljudima i plaćao globe kod policijske vlasti. Sad je pomalo zamoren i razočaran. U suštini, on je po naravi isti kakav je bio kad je ono sa Karamanlijom vodio pregovore na kapiji: čovek svoje glave i odvojenog mišljenja, uvek i u svemu. Samo što se njegova poslovična uočljivost pretvara u jetkost i njegova borbenost u mračno ogorčenje kome ni najsmelije reči nisu dovoljne kao izraz i koje se gari i smiruje samo u tišini i samoći.

S vremenom, hodža sve više pada u neku smirenu zamišljenost u kojoj mu niko nije potreban i u kojoj su mu, naprotiv, svi ljudi teški i na smetnji, i dokone čaršilije i mušterije, i njegova mlada žena, i onaj buljuk dece od koga mu kuća odjekuje. Još pre sunca beži od kuće u dućan i otvara pre svih ostalih trgovaca. Tu klanja sabah. Tu mu donose i ručak. A kad mu preko dana dosade razgovori, prolaznici i poslovi, on pritvori ćepenak i povuče se u jedan mali sobičak pozadi dućana, koji on zove tabut. To je skrovita prostorija, uska, niska i mračna; hodža je ispuni gotovo celu, kad se uvuče u nju. Tu je mala sećija na koju može da sedne podvijenih nogu, nekoliko rafova sa praznim kutijama, starim tegovima i svakojakim sitnicama za koje u dućanu nema mesta. Iz te mračne, tesne prostorije hodža sluša kroz tanki dućanski zid šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača. I sve to dopire do njega kao sa drugoga sveta. Čuje i pojedine prolaznike koji zastaju pred njegovim pritvorenim dućanom i prave pakosne primedbe i šale na njegov račun. Ali on ih sluša mirno, jer za njega su ti ljudi pokojnici koji se još nisu smirili; čuje ih i zaboravlja u istom trenutku. Jer on je, sklonjen među tih nekoliko dasaka, potpuno zaštićen svojim mislima od svega što može da donese ovaj život koji se, po njegovom shvatanju, odavno pokvario i krenuo stranputicom. Tu hodža nalazi sebe i svoju misao o sudbini sveta i hodu ljudskih stvari, i u isto vreme zaboravlja sve ostalo: čaršiju, brige o dugovima i rđavim kmetovima, svoju suviše mladu ženu, čija se mladost i lepota naglo pretvaraju u glupu, paklenu džandrljivost, a onaj dželep dece koji bi i carskoj hazni bio težak a na koji on pomišlja samo sa užasom.

Kad se tu pribere i odmori, hodža opet spušta ćepenak i otvara dućan kao da se vratio odnekud.

Tako i sada sluša prazan razgovor ove dvojice komšija.

— Vidiš ti što je zeman i božje davanje; i kamen nagrize; sve'dno, vala ko kundura čarapu. Ali ne da Švabo, nego odmah krpi što je naprslo, — filozofira prvi, jedan poznat neradnik iz čaršije, i srče Ali-hodžinu kafu.

— 'Ajde, jadan, dok je Drina Drina i ćuprija bi bila ćuprija; i da je darnuli nisu, trajala bi koliko joj je pisano. Samo džaba ovoliki trošak i bijuzur, — kaže drugi gost, koji se bavi istim poslom kao i prvi.

Nadugačko bi oni otegli svoju dokonu raspru da ih Alihodža ne prekide.

— A ja vama kažem da ne valja što diraju u ćupriju; i neće izdobriti ovo popravljanje, vidjećete; kao što je danas popravljaju, tako će je sutra rušiti. Meni je rahmetli Mula Ibrahim kazivo da je on nalazio u knjigama da je velika grehota dirati u živu vodu, odvraćati je i menjati joj tijek, pa makar samo za dan ili za sat. Ama ne zna Švabo da je živ dok ne kucka i ne čeprka oko nečeg. U oko bi dirnuli! Zemlju bi prevrnuli da mogu.

Prvi od dvojice dokonih ljudi dokazuje da na kraju krajeva nije zgoreg što Švabe opravljaju ćupriju. Svakako, ako joj ne produže vek, od toga joj neće biti ništa.

— A otkud ti znaš da joj neće ništa biti? — upada mu hodža ljutito u reč. — Ko ti to kaže? Znaš li ti da riječ jedna ruši gradove, a kamoli ovoliki ršum. Na riječi je sazdan sav ovaj božji dunjaluk. Ti da si pismen i ilumli, kao što nisi, ti bi znao da ovo nije građevina kao što su druge, nego od onih što se za božju ljubav i božjom voljom podižu; jedno vrijeme i jedni ljudi je grade, a druga vremena i drugačiji ljudi ruše. Ti znaš šta su stariji ljudi pričali, kakav je bio Kameniti han; nije ga bilo u carevini; pa ko njega poruši? Da je bilo po građi i majstoriji, hiljadu bi godina trajao; pa opet se istopio kao da je od voska, a sad na onom mestu na kom je han bio krmad rokću i švapska borija izvija.

— Ama, ja kao velim, kao računam... — brani se onaj.

— Rđavo računaš, — prekida ga hodža. — Da je po takvoj pameti kao što je tvoja, niti bi se šta gradilo ni rušilo. Ne ide to u tvoju glavu. Samo, ja vam kažem da sve ovo ne valja i ne sluti na dobro, ni po ćupriju, ni po kasabu, ni po nas koji sve to očima gledamo.

— Tako je, tako. Zna hodža bolje šta je ćuprija — upada onaj drugi gost, podsećajući pakosno na nekadašnje Alihodžino stradanje na kapiji.

— I nemoj mislit' da ne znam — kaže hodža ubeđeno i počinje, već sasvim umiren, da priča jednu od onih svojih priča kojima se ljudi i podsmevaju i vole da ih slušaju i po nekoliko puta.

— Nekad je moj rahmetli otac slušao od šeh Dedije i meni kao djetetu pričao: otkud ćuprija na ovom svijetu i kako je prva ćuprija postala. Kad je Alah dželešanuhu, biva, stvorio ovaj svijet, zemlja je bila ravna i glatka ko najljepša savatli tepsija. To je bilo krivo šejtanu koji je zavidio čovjeku na tom božjem daru. I dok je zemlja bila još onakva kakva je ispod božje ruke izišla, mokra i mehka ko nepečena ćasa, on se prikradi i noktima izgrebi lice božje zemlje, koliko je god mogao više i dublje. Tako su, kako priča kazuje, postale duboke rijeke i provalije što odvajaju kraj od kraja i dijele ljude jedne od drugih i smetaju im da putuju po zemlji koju im je Bog dao kao bašču za njihovu hranu i izdržavanje. Žao bi Alahu kad viđe šta onaj prokletnik uradi, ali kako nije mogao da se vraća na posao koji je šejtan svojom rukom opoganio, on posla svoje meleće da pomognu i olakšaju ljudima. Kad meleći viđeše kako jadni ljudi ne mogu da pređu one haluge i dubine ni da svršavaju svoje poslove, nego se muče i uzalud gledaju i dovikuju s jedne obale na drugu, oni iznad tih mjesta raširiše krila i svijet stade da prelazi preko njihovih krila. Tako ljudi naučiše od božjih meleća kako se grade ćuprije. E zato je, poslije česme, najveći sevap sagraditi ćupriju i najveća grehota dirati u nju, jer svaka ćuprija, od onog brvna preko planinskog potoka pa do ove Mehmedpašine građevine, ima svoga meleća koji je čuva i drži, dok joj je od Boga suđeno da stoji.

— Ih, jarabi, jarabi! — čude se učtivo ona dvojica.

Tako oni prekraćuju vreme u razgovoru, dok dan prolazi i radnja napreduje tamo na mostu, sa koga do njih dopire škripa kolica i lupa mašine koja meša cement i pesak.

Kao uvek, hodža je i u ovoj prepirci zadržao poslednju reč jer niko nije hteo ni mogao da se sa njim pregoni do kraja, a ponajmanje ova dva dokona i praznoglava čoveka, koji piju njegovu kafu i znaju da treba i sutra da provedu jedan deo svog dugog dana i na njegovom dućanu.

Tako je Alihodža govorio svakome ko bi poslom ili u prolazu svratio na njegov ćepenak. Svi su ga slušali sa podsmešljivim ljubopitstvom i prividnom pažnjom, ali niko u kasabi nije delio njegovo mišljenje ni imao razumevanja za njegov pesimizam ni njegove zle slutnje koje ni on sam nije umeo da objasni i potkrepi dokazima. Uostalom, svi su odavno navikli da hodžu smatraju jogunicom i osobenjakom, koji sada, pod uticajem zrelih godina, teških prilika i mlade žene, sve crno vidi i svemu daje naročito i zloslutno značenje.

Svet u kasabi bio je, u većini, ravnodušan prema ovim poslovima na mostu kao i prema svemu ostalom što stranci već godinama rade po varoši i oko nje. Mnogi su zarađivali vukući pesak, drvo ili hranu za radnike. Jedino su deca bila razočarana kad se videlo da radnici, preko drvenih skela, ulaze kroz onaj crni otvor na srednjem stubu, u »sobu« u kojoj po opštem dečjem verovanju živi Arapin. Iz te prostorije radnici su iznosili i prosipali u reku bezbrojne koševe ptičjeg đubreta. I to je bilo sve. Arapin se nije pojavio. I dečaci su uzalud zadocnjavali u školu, čekajući satima na obali kad će crni čovek izići iz svoga mraka i prvog radnika koji naiđe udariti u prsa, tako snažno da u velikom luku odleti sa svoje pomične skele dole u reku. Kivni što se to nije desilo, neki su od mališana pokušali da pričaju kao da se desilo, ali to nije zvučalo ubedljivo. Dečaci su ih ismejali. Ni zakletve nisu pomagale.

Tek što je posao oko opravke mosta bio svršen, počeli su radovi na vodovodu. Kasaba je dosada imala drvene česme od kojih su samo dve na Mejdanu bile čista izvorska voda; sve ostale, dole u nizini, bile su u vezi sa rečnom vodom iz Drine ili iz Rzava i mutile su se čim se koja od dve reke zamuti, a presahnule bi za vreme letnjih vrućina, kad reke opadnu. Sad su inženjeri pronašli da je ta varoška voda nezdrava. Nova voda je dovedena čak sa planine, iznad Kabernika, sa one strane Drine, tako da je vodovod morao biti proveden preko mosta u varoš.

I opet je na mostu nastala vreva i lupa. Dizane su ploče i kopano ležište za vodovodne cevi. Gorele su vatre na kojima je kuvan katran i topljeno olovo. Raspredala se kudelja. Svet je opet gledao radove, sa nepoverenjem i ljubopitstvom kao i sve ranije. Alihodža se mrštio od dima koji je dopirao preko pijaca do njegovog dućana i prezrivo govorio o novoj »poganoj« vodi koja ide kroz gvozdene čunkove, tako da nije ni za piće ni za avdest i koju ni konji ne bi pili da još ima konja stare dobre pasmine, kakvih je nekad bilo. Podsmevao se Lotiki koja je uvela vodu u hotel. I svakome ko je hteo da ga sluša dokazivao da je i vodovod samo jedno od znamenja za nepredviđena zla koja će pre ili posle naići na kasabu.

Međutim, u leto sledeće godine vodovod je sproveden kao što su ostvareni i dovršeni svi raniji radovi. Čista i obilna voda, koja nije više zavisila ni od suše ni od poplava, tekla je na novim gvozdenim česmama. Mnogi su uveli vodu u avliju, neki i u kuću.

Još iste jeseni počelo je građenje željezničke pruge. To je bio mnogo duži i važniji posao. Istina, on na prvi pogled nije imao veze sa mostom. Ali to je bilo samo prividno.

To je ta pruga uskog koloseka koja se u novinskim člancima i zvaničnoj prepisci zvala »istočna železnica«. Ona treba da veže Sarajevo sa granicom Srbije, kod Vardišta, i granicom turskog Novopazarskog Sandžaka, kod Uvca. Ta pruga prolazi kroz samu kasabu, koja je najvažnija stanica na njoj.

U svetu se mnogo pisalo i govorilo o političkom i strategijskom značaju te pruge, o predstojećoj aneksiji Bosne i Hercegovine, o daljim ciljevima Austro-Ugarske, preko Sandžaka ka Solunu, i o svima zamršenim problemima koji se postavljaju u vezi sa tim. Ali ovde, u kasabi, sve se još pojavljivalo pod posve bezazlenim, čak privlačnim vidom. Novi preduzimači, nove gomile radnika, novi izvori zarade za mnoge.

Ovoga puta sve je bilo naveliko. Četiri godine trajalo je građenje pruge od 166 kilometara, na kojoj je bilo oko stotinu mostova i vijadukata, oko 130 tunela, i koja je državu stala 74 miliona kruna. Svet je izgovarao taj veliki broj miliona i pri tome gledao negde neodređeno u daljinu, kao da se uzalud napreže da tamo sagleda to brdo novca koji se izmiče svakom računu i pregledu. »Sedamdeset i četiri miliona!« izgovarao je mnogi kasabalija samosvesno i znalački, kao da su ih njemu na dlan brojali. Jer, čak i u ovoj zabačenoj kasabi, gde je život u dve trećine svojih pojava bio još potpuno istočnjački, ljudi su počeli da robuju brojkama i da veruju u statistiku. »Sedamdeset i četiri miliona«. »Nešto manje od pola miliona, upravo 445.782,12 kruna, po kilometru«. Tako je svet ispirao usta velikim brojkama, ali od toga nije bio ni bogatiji ni pametniji.

Za vreme građenja pruge, svet je prvi put osetio da to nije više ona laka, sigurna i bezbrižna zarada iz prvih godina posle okupacije. Već nekoliko poslednjih godina skaču cene robi i svakodnevnim potrebama. Skaču, a nikad se ne vraćaju, nego posle kraćeg ili dužeg vremena skaču ponovo. Istina, ima i zarade, i nadnice su visoke, ali su uvek bar za dvadeset od sto niže od stvarnih potreba. To je neka luda i podmukla igra, koja sve većem broju ljudi sve češće zagorčava život, ali protiv koje se ne može ništa, jer dolazi odnekud iz daleka, iz istih onih nedokučljivih i nepoznatih izvora iz kojih su dolazile i blagodeti prvih godina. I mnoge gazde, koje su se obogatile odmah posle okupacije, pre petnaestak-dvadeset godina, sada su siromasi, i sinovi im za tuđ račun rade. Istina, ima novih ljudi koji su stekli, ali i u njihovim rukama poigrava novac kao živa, kao neka vradžbina posle koje čovek može lako da se nađe praznih ruku i crna obraza. Sve se više pokazuje da zarada i lakši život koji ona donosi imaju svoje naličje, da su i novac i onaj ko ga ima samo ulog u nekoj velikoj ćudljivoj igri kojoj niko ne zna sva pravila i ne može da predvidi ishod. I ne sluteći, svi mi u toj igri igramo, neko sa manjim neko sa većim ulogom, ali svi sa stalnim rizikom.

U leto četvrte godine prošao je kroz kasabu prvi voz, okićen zelenilom i zastavama. Bilo je veliko narodno veselje. Radnicima je služen ručak sa buretima piva. Inženjeri su se fotografisali oko prve lokomotive. Vožnja je toga dana bila besplatna. (»Jedan dan džaba, a cijelog vjeka za pare«, rugao se Alihodža onima koji su iskoristili taj prvi voz.)

Tek sada kad je železnica ostvarena i proradila, videlo se šta to znači za most, njegovu ulogu u životu kasabe i njegovu sudbinu uopšte. Pruga je išla niz Drinu, onom strminom ispod Mejdana, usečena u breg, opasivala varoš i spuštala se u ravnicu kod poslednjih kuća, na obali Rzava. Tu je bila stanica. Ceo saobraćaj za ljude i robu, sa Sarajevom i preko njega sa ostalim zapadnim svetom, ostao je sada na desnoj obali Drine. Leva obala, i sa njom most, potpuno su umrtvljeni. Preko mosta je prelazio samo još svet iz sela sa leve obale Drine; seljaci sa svojim malim, pretovarenim konjima i volovskim kolima, ili konjske zaprege koje vuku drvo iz udaljenih šuma na železničku stanicu.

Drum koji se od mosta penjao preko Lijeske na Semeć i otud vodio preko Glasinca i Romanije za Sarajevo, i koji je nekad odjekivao od kočijaškog pevanja i od bronza na kiridžijskim konjima, počeo je da zarasta u travu i onu sitnu, zelenu mahovinu koja prati lagano umiranje pojedinih puteva i građevina. Nije se više putovalo ni ispraćalo preko mosta, nije se na kraju opraštalo, uzjahivalo, ni ispijala, onako s konja, rakija »za pohodnju«.

Kiridžije, konji, natkrivene arabe i staromodni mali fijakeri kojima se nekad putovalo u Sarajevo ostali su bez posla. Putovanje nije trajalo dva puna dana, sa konakom u Rogatici, kao dosada, nego svega četiri sata. I to su bili oni brojevi od kojih svetu pamet staje, ali svet govori o njima i dalje, bez pameti, sa uzbuđenjem, računajući sve dobitke i uštede koje brzina donosi. Kao čudo su gledani prvi građani koji su istog dana otišli u Sarajevo, svršili neki posao i uveče se vraćali kući.

Izuzetak je činio Alihodža, nepoverljiv, svojeglav, uočljiv i »mimo svijet« u tome kao uvek i u svemu ostalom. Onima koji su se hvalili brzinom kojom sada svršavaju poslove i računali koliko se uštedi vremena, napora i novca, on je zlovoljno odgovarao da nije važno koliko čovek vremena uštedi, nego šta s tim ušteđenim vremenom radi; ako ga na zlu upotrebi, onda bi bilo bolje da ga nema. Dokazivao je da nije glavno pitanje da li čovek brzo ide, nego kud ide i po kakvom poslu, i da, prema tome, brzina ne znači uvek i preimućstvo.

— Ako ideš u džehenem, bolje ti je da ideš polako, — govorio je jetko jednom mladom trgovčiću; — ti si budala kad misliš da je Švabo pare trošio i mašinu proveo samo zato da bi ti mogao brže putovati i poslove svršavati. Ti vidiš samo da se voziš, a ne pitaš se šta mašina odvlači i dovlači osim tebe i takvih kao što si ti. Ali to u tvoju glavu ne može stati. Vozaj se ti, živ bio, vozaj kud god hoćeš, ama sve se bojim da će ti to vozanje jednog dana na nos udariti. Doći će vrijeme pa će te Švabo voziti i tamo gdje ti nije milo i gdje nikad pomislio nisi da ideš.

I kad god bi čuo pisak lokomotive, koja popreko prolazi onom strminom iznad Kamenitog hana, Ali-hodža bi namrštio čelo, usne bi mu zaigrale nerazumljivim šapatom i, gledajući sa svoga ćepenka kameni most u večno istoj kosoj perspektivi, on bi produžio da ispreda svoju staru misao: da su najveće građevine zasnovane na jednoj reči, i mir i opstanak čitavih varoši i njihovih stanovnika, može biti, na jednom pisku. Ili da bar tako nemoćnom čoveku, koji mnogo pamti i naglo stari, izgleda.

Ali u tome, kao i svemu ostalom, Alihodža je bio usamljen, kao osobenjak i zavrzlama-čovek. Istina, i seljaci su se teško privikavali na željeznicu. Služili su se njome, ali nisu mogli da se srode s njom i da joj uhvate ćud i naviku. U ranu zoru oni se spuštaju s brda, sa suncem stignu u kasabu i već kod prvih dućana uzbuđeno pitaju svakog koga sretnu:

— Je li otišla mašina?

— Da si ti živ i zdrav, rođače, otišla je odavno, — lažu bezdušno dokone dućandžije sa ćepenaka.

— Ama, boga ti?

— Sutra će druga.

Sve to pitaju ne zaustavljajući se, žureći i dalje i navikujući na žene i decu, koji zaostaju.

Tako stignu trkom na stanicu. Tu ih neko od osoblja umiri i kaže im da su prevareni i da ima još tri dobra sata do polaska voza. Tada odahnu, posedaju uza zid stanične zgrade, rasprte torbe, doručkuju, razgovaraju ili kunjaju, ali su stalno na oprezu i čim neka teretna lokomotiva negde pisne, oni poskaču i počnu da prte svoje rasturene stvari vičući:

— Ustajte! Ode mašina!

Službenik na peronu ih grdi i gura napolje:

— Ama, jesam li vam rekao da ima više od tri sata do polaska voza? Kud ste nasrnuli? Jeste li vi pametni?

Oni se vraćaju na svoje staro mesto, sedaju ponovo, ali ih sumnja i neverica ne napuštaju. I kod prvog piska ili samo sumnjivog šuma oni će ponovo poskakati na noge i navaliti na peron, da ponovo budu vraćeni da strpljivo čekaju i pažljivo osluškuju. Jer, ma koliko da im se govori i dokazuje, u dnu svesti oni tu »mašinu« ne mogu drugačije da shvate do kao neku brzu, zagonetnu i podmuklu švapsku ujdurmu, koja neopreznom čoveku izmakne dok on okom trepne i koja samo to i gleda: kako da prevari seljaka putnika i da ode bez njega.

Samo, sve su to bile sitnice, i te seljačke nespretnosti i Alihodžina mrštenja i gunđanja. Svet je sa njima terao šalu a u isto vreme brzo se navikavao na železnicu kao i na sve ostalo što je novije, lakše i prijatnije. Odlazio je i sada na most i sedeo na kapiji, kao što se oduvek radilo, prelazio ga u svojim svakodnevnim poslovima, ali je putovao pravcem i načinom na koji su ga upućivala nova vremena. I brzo i lako se pomirio sa mišlju da put preko mosta ne vodi više u svet i da most nije ono što je nekad bio: veza Istoka sa Zapadom. Bolje rečeno, svet nije, u svojoj većini, ni mislio na to.

A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta.

XVII

Ali tu pored mosta, u kasabi sa kojom ga je sudbina vezala, dozrevali su plodovi novih vremena. Došla je godina 1908. i sa njom veliko uznemirenje i neka mukla pretnja koja od tada više nije prestajala da pritiskuje kasabu.

U stvari, počelo je to mnogo ranije; nekako sa građenjem pruge i sa prvim godinama novog stoleća. Uporedo sa dizanjem cena i sa onom neshvatljivom ali osetnom igrom skakanja i padanja hartija, dividendi i novca, počelo je sve više da se govori o politici.

Dotada su se ljudi u kasabi bavili isključivo onim što im je blizo i poznato, svojom zaradom, svojim razonodama, uglavnom samo pitanjima svoje porodice i svoje mahale, varoši ili verske zajednice, ali uvek neposredno i ograničeno, ne gledajući mnogo napred ni suviše nazad. Sad su se pak sve više pojavljivala u razgovorima pitanja koja leže negde dalje, izvan toga kruga. U Sarajevu su osnivane verske i nacionalne stranke i organizacije, srpske i muslimanske, a odmah zatim osnivani su njihovi pododbori u kasabi. U kasabu su stizali novi listovi koji su pokretani u Sarajevu. Osnivane su čitaonice i pevačka društva. Prvo srpska pa muslimanska i, na kraju, i jevrejska. Đaci iz gimnazija i studenti sa univerziteta u Beču i Pragu stizali su kućama o raspustu i donosili nove knjige, brošure i nov način izražavanja. Svojim primerom oni su pokazivali mlađim kasabalijama da jezik ne mora biti stalno za zubima i reč uvek zaostajati daleko iza misli kao što su stariji stalno verovali i tvrdili. Iskrsla su imena novih organizacija, verskih i nacionalnih, na širim osnovama, sa smelijim ciljevima, zatim i radničkih. Prvi put se tada u kasabi čula reč »štrajk«. Mlade kalfe su se uozbiljile. Uveče, na kapiji, oni su vodili između sebe drugima nerazumljive razgovore i izmenjivali male brošure bez korica, sa naslovima »Šta je socijalizam?«, »Osam sati rada, osam sati odmora, osam naobrazbe«, »Ciljevi i putevi svjetskog proletarijata«.

Seljacima je govoreno o agrarnom pitanju, o kmetovskom odnosu, o beglučkim zemljama. Seljaci su slušali gledajući malo u stranu, mičući jedva primetno brkovima i mršteći čelo, kao da se trude da sve to zapamte i da o tome posle razmišljaju nasamo ili razgovaraju sa svojima.

Bilo je dosta građana koji su i dalje oprezno ćutali ili suzbijali takve novine i te smelosti misli i jezika. Ali ih je bilo još više, naročito među mlađima, siromašnijima i dokonijima, koji su sve to primali kao radosne nagovesti koje odgovaraju njihovim dotad ućutkavanim i suzbijanim unutarnjim potrebama i unose u njihov život ono nešto veliko i uzbudljivo što mu je dotle nedostajalo. Pri čitanju govora i članaka, protesta i memoranduma verskih ili stranačkih organizacija, svaki od njih je imao osećanje da se nešto razvezuje u njemu, da mu se vidik širi, misli oslobađaju i snage vezuju sa drugim, udaljenim ljudima i snagama na koje dotada nije mislio. Sad su i jedan na drugog počeli da gledaju sa neke tačke sa koje se dosada nisu nikad posmatrali. Ukratko, činilo im se, i u tome, da život postaje prostraniji, bogatiji, da se granice nedopuštenog i nemogućeg pomeraju i da se otvaraju izgledi i mogućnosti kakvih dosada nije bilo, i za onoga ko ih dosada nije imao. U stvari, nisu oni ni sada ničeg novog imali ni šta bolje videli, ali su mogli da bace pogled iznad svoje kasabalijske sadašnjice, da imaju uzbudljivu iluziju širine i snage. Njihove navike se nisu menjale, način života i oblici međusobnog opštenja bili su isti, samo što su u drevni ritual dokonog sedenja uz kafu, duvan i rakiju ulazile idejne prepirke, smele reči i nov način razgovora. Ljudi su počeli da se dele i okupljaju, odbijaju i privlače po novim merilima i na novim osnovama, a snagom starih strasti i drevnih nagona.

Sad su počeli događaji i spolja da nalaze odjeka u kasabi. Došla je promena na prestolu u Srbiji, 1903. godine, a zatim promena režima u Turskoj. Kasaba, koja je na samoj granici Srbije i nedaleko od turske granice, a dubokim vezama vezana za jednu ili drugu od ove dve zemlje, osetila je te promene, preživljavala ih i tumačila, iako se o njima nije javno govorilo ni otvoreno kazivalo sve što se misli i oseća.

U kasabi je počeo da se oseća življi rad i pritisak vlasti; najpre civilnih a zatim i vojnih. I to u posve novom obliku: ranije se gledalo šta ko radi i kako se vlada, a sad se raspitivalo šta ko misli i kako se izražava. Sve se više povećavao broj žandarma po okolnim selima uz granicu. U komandu mesta stigao je naročit obaveštajni oficir, Ličanin. Policija je hapsila i kažnjavala globom mladiće zbog neopreznih izjava ili zabranjenih srpskih pesama. Proterivani su sumnjivi stranci. I među samim građanima dolazilo je do svađe i tuče zbog razlika u mišljenjima.

Sa uvođenjem železničke veze nije samo putovanje postalo kraće i prevoz robe lakši; nekako u isto vreme i događaji su ubrzali svoj tok. Ljudi u kasabi nisu to ni primećivali, jer je ubrzanje bilo postepeno i jer su svi bili njime obuhvaćeni. Svet se navikavao na uzbuđenja; uzbudljive vesti nisu više bile retkost i izuzeci, nego svagdanja hrana i prava potreba. Celokupni život se nekud ustremio, naglo ubrzao kao što potočna voda ubrzava svoj tok neposredno pre nego što se prelomi, obori niz strme stene i pretvori u slap.

Bile su prošle svega četiri godine od prolaska prvog voza kroz kasabu, kad je pred podne jednog oktobarskog dana prilepljen na kapiji, ispod same ploče sa turskim natpisom, velik beo plakat. Prilepio ga je služitelj Kotarskog ureda, Drago. Najpre su se iskupila deca i dokoni ljudi, a zatim su počeli da stižu i ostali. Pismeni su čitali naglas, sričući i zastajkujući kod stranih izraza i neobičnih kovanica. Ostali su slušali ćuteći i oborenih očiju, i pošto bi čuli i malo postojali, odlazili bi, ne dižući pogleda sa zemlje, prelazeći dlanom preko brkova i brade kao da brišu reč koju umalo što nisu izgovorili.

Kad je klanjao podne, došao je i Alihodža, pošto je samo sohu preprečio na dućanskim vratima, u znak da je dućan zatvoren. Ovoga puta proglas nije bio i na turskom jeziku i hodža nije umeo da ga čita. Jedno momče čitalo je naglas, potpuno mehanički, kao u školi:

PROGLAS

na narod Bosne i Hercegovine

»Mi Franjo Josip I, Car Austrijski, Kralj češki itd. i Apo-apostolski Kralj Ugarski, stanovnicima Bosne i Hercegovine:

»Kad je ono prije jednog po-pokoljenja Naša vojska prekoračila granice Vašijeh zemalja...«

Alihodža oseti kako ga zabride desno uho ispod bele ahmedije, i kao da je juče bilo, iziđe mu pred oči svađa sa Karamanlijom, ono nasilje koje je tada nad njim izvršeno, pa crven krst kako pliva u suzama, dok njega švapski vojnik pažljivo otkiva, pa beo plakat sa ondašnjim proglasom na narod.

Momče je čitalo dalje:

»... dano Vam je uv-uv-jerenje da nijesu došli kao dušmani, nego kao Vaši prijatelji s čvrstom voljom da uklone sva zla koja su Vašu do-dom-domovinu godinama teško pritiskala.

»Ova riječ, dana Vam u onom oz-ozbiljnom tre-nut-nut-ku...«

Svi zagrajaše na neveštog čitača koji se, zbunjen i pocrveneo, izgubi među svetom, a na njegovo mesto dođe neki nepoznat čovek u kožnom kaputu, kao da je čekao na to, i stade da čita brzo i tečno, kao molitvu koju zna odavno napamet:

»Ova riječ, dana Vam u onom ozbiljnom trenutku, pošteno je odista održana. Naša vlada se uvijek ozbiljno trudila da, u miru i zakonitosti marljivo radeći, Vašu domovinu privede srećnijoj budućnosti.

»I Mi, na Našu veliku radost, smijemo slobodno reći: sjeme što je bačeno u brazde podrivanog tla, bogatom je nikli istjerano. I Vi isti morate to kao blagodat osjećati: da su namjesto sile i zuluma stupili red i sigurnost, da se rad i život nalaze u stalnom razvitku, da se oplemenjujući uticaj umnožene obrazovanosti pokazao i da se pod zaštitom uređene uprave može svak plodovima svoga rada veseliti.

»Sviju nas je ozbiljna dužnost da ovijem putem neumorno naprijed koračamo.

»Imajući tu metu pred očima držimo da je došlo vrijeme da stanovnicima obiju zemalja ukažemo nov dokaz naše vjere u njihovu političku zrelost. Da bi Bosnu i Hercegovinu podigli na viši stepen političkog života, odlučili smo Se podijeliti objema zemljama konstitucionalne ustanove — koje će odgovarati njihovijem prilikama i zajedničkijem interesima — i stvoriti na taj način zakonsku podlogu za predstavništvo njihovih želja i koristi.

»Neka se sluša i Vaša riječ, kad se unaprijed uzodlučuje o stvarima Vaše domovine, koja će kao i dosada imati svoju zasebnu upravu.

»No prvi je neophodni uslov za uvađanje ove zemaljske ustavnosti: opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog položaja obiju zemalja. S toga razloga, a i držeći na pameti one veze koje su u starijim vremenima postojale između Našijeh dičnijeh Predaka na ugarskom prestolu i ovijeh zemalja, protežemo Mi prava Naše suverenosti na Bosnu i Hercegovinu i hoćemo da se i na ove zemlje primjenjuje red nasljedstva, koji vrijedi za Našu kuću.

»Tako će stanovnici obiju zemalja postati učesnici u svijem onijem dobročinstvima, što ih može pružiti trajno učvršćenje njihove dosadanje veze. Novi će poredak biti jamstvo da će kultura i blagostanje u Vašoj domovini naći sigurno ognjište.

»Bosanci i Hercegovci!

»Među mnogijem brigama, koje Naš presto okružuju neće unaprijed biti posljednja ona za Vaše materijalno i duhovno dobro. Viša misao jednakoga prava sviju pred zakonom: sudjelovanje pri donošenju zakona i u upravi zemlje; jednaka zaštita sviju vjeroispovijesti, jezika i nacionalne svojstvenosti — sva ova visoka dobra uživaćete u punoj mjeri.

»Sloboda pojedinca i dobro cjeline biće zvijezda vodilja Naše vlade za obadvije zemlje__

Malo otvorenih usta i nagnute glave, Alihodža je slušao te u većini neobične ili nepoznate reči, a i one koje mu same po sebi nisu strane dolaze mu u ovom sklopu nekako čudne i nerazumljive: »Sjeme... bačeno u brazde podrivanog tla«, »neophodni uslov za uvađanje ove zemaljske ustavnosti: opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog položaja...«, »Zvijezda vodilja Naše vlade ...« Da, to su opet te »carske riječi!« A kod svake pojedine od njih pred unutarnjim pogledom hodžinim čas se otvori neki dalek, neobičan i opasan vidik, čas se spusti neka zavesa, crna i olovna, pred samim zenicama. Tako naizmence; ili ne vidi ništa ili vidi nešto što ne razume i što ne sluti na dobro. — U ovom životu ništa nije isključeno i svako je čudo mogućno. Evo gde čovek može pažljivo da sluša, a da ništa ponaosob ne razabire, i da sve zajedno potpuno shvati i pravilno razume! To seme, ta zvezda, te brige prestola, sve bi to moglo biti i na stranom nekom jeziku, a hodža bi ipak, čini mu se, razumeo šta se njima hoće da kaže i želi da postigne. Ovo se carevi, evo već trideset godina dovikuju preko zemalja i gradova i preko glava svojih naroda. A teška je svaka reč u svakom proglasu svakog cara. Zemlje se kidaju, glave lete od njih. Tako se to kaže »seme ... zvezda... brige prestola« da se ne bi moralo nazvati pravim imenom i kazati što jeste: da i zemlje i pokrajine, a sa njima i živi ljudi i njihova naselja, idu od ruke do ruke kao sitna para, da pravoveran i dobronameran čovek ne nalazi na zemlji mira, ni onoliko koliko mu za njegov kratki vek treba, da se njegovo stanje i imanje menja nezavisno od njega i protivno njegovim željama i najboljim namerama.

Sluša Alihodža i sve mu dolazi kao da su to one iste reči od pre trideset godina, ista olovna težina u grudima, ista poruka da je njihovo svršeno, da je »turska svijeća dogorila«, samo što to mora da im se ponavlja, jer neće da shvate ni uvide, nego se sami zavaravaju i prave nevešti.

»Vi ćete se zato podsigurno pokazati dostojni povjerenja, koje se u Vas polaže, da će plemeniti sklad između vladara i naroda, taj najdragocjeniji zalog svega državnog napredka, Naš zajednički rad uvijek pratiti.

»Dano u Našem kraljevskom glavnom i prestonom gradu Budim-Pešti.

Franjo Josip, s. r.«

Tako je završio čitanje čovek u kožnom kaputu i odjednom se neočekivano i jako prodrao:

— Živilo Njegovo Veličanstvo naš Car!

— Živiooo! — viknu onaj dugački Ferhat što pali opštinske fenjere, kao poručen.

Svi se ostali u istom trenutku ćutke raziđoše.

Još nije dobro ni pala noć toga dana kad je veliki beli proglas pocepan i bačen u Drinu. Sutradan je uhapšeno nekoliko srpskih mladića pod sumnjom da su oni to učinili, a na kapiji je ponovo prilepljen beli plakat i pored njega postavljen opštinski stražar.

Čim jedna vlada oseti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga. Već krajem oktobra stala je da stiže vojska, i to ne samo vozovima nego i starim, napuštenim putem. Kao pre trideset godina, spuštala se strmim drumom od Sarajeva i preko mosta ulazila u kasabu, sa oruđima i komorom. Bilo ih je svih rodova i oružja, osim konjice. Sve su kasarne bile pune. Logorovalo se pod šatorima. Neprestano su stizale nove jedinice, zadržavale se po nekoliko dana u varoši, a zatim su raspoređivane po selima uzduž granice prema Srbiji. Vojnici su bili u većini rezervisti, raznih narodnosti, sa dosta novca. Kupovali su svoje sitne potrebe po dućanima i voće i šećerleme po ćoškovima. Cene su skakale. Sena i zobi nestade potpuno. Na bregovima oko varoši počeše da grade utvrđenja. I na samom mostu poče čudan posao. Na sredini, odmah kad se pređe kapija, idući iz varoši na levu obalu Drine, počeše naročito odeveni radnici da buše u jednom stubu neku jamu u veličini jednog četvornog metra. Mesto na kome se radilo bilo je prekriveno zelenim šatorom ispod koga se čulo stalno kucanje koje se spuštalo sve dublje. Iskopani kamen bacan je odmah preko ograde u reku. Ma koliko da se posao krio, u kasabi se znalo da se to most minira, to jest da se kopa dubok otvor kroz jedan stub mosta, sve do dna, i da će u njegov temelj biti položen eksploziv za slučaj da dođe do rata i da bude potrebno razaranje mosta. U izbušeni otvor su spuštane dugačke železne merdevine i kad je sve bilo gotovo, na otvor je postavljen poklopac od železa. A već posle nekoliko dana ta železna ploča izjednačila se sa kamenjem i prašinom i preko nje su išla kola, gazili konji i hitali pešaci za poslom i ne pomišljajući na minu i eksploziv. Samo bi se dečaci koji idu u školu zaustavljali na tom mestu, kuckali ljubopitljivo u ta železna vrata, nagađali šta se krije iza njih, maštali o nekom novom Arapinu koji je skriven u mostu, prepirali se o tome šta su eksplozivi, kako je njihovo dejstvo i da li se uopšte može ovolika građevina razoriti.

Od odraslih jedini je Alihodža Mutevelić obilazio i zagledao mrko i podozrivo i onaj zeleni šator, dok se radilo, i gvozdeni kapak koji je posle toga ostao na mostu. Slušao je šta se govori i šapuće: da je u tom stubu izbušena rupa kao bunar i u nju postavljen eksploziv i da je vezan električnom žicom sa obalom, tako da komandant može u svako doba dana ili noći razoriti most posred srede, kao da je od šećera a ne od kamena. Slušao je hodža, vrteo glavom, razmišljao o tome i danju, kad bi se povukao u svoj tabut, i noću u postelji, kad je vreme spavanju; čas je verovao, čas odbijao takvu mogućnost kao suviše ludu i bezbožnu, ali je stalno o tome brinuo, tako da su mu i na san izlazili njegovi stari, nekadašnji mutevelije Mehmed-pašina vakufa i pitali ga strogo: šta je to, i kakav je to poso sa ćuprijom. Sam je preturao tu brigu po glavi. Nije hteo nikoga u čaršiji da pita, smatrajući da pametan čovek već odavno nema s kim da se posavetuje ni ljudski porazgovori u ovoj kasabi, jer su svi ljudi ili izgubili obraz i pamet ili i sami zbunjeni i ogorčeni, ovako kao i on.

Pa ipak, jednog dana pružila mu se prilika da se i o tome obavesti. Jedan od begova Brankovića iz Crnče, Muhamed, služio je vojsku u Beču, ostao tamo kao Langediener, i doterao do feldvebela. (To je bio unuk onog šemsibega koji se posle okupacije zatvorio u svoju Crncu i presvisnuo od jada, i koji se i danas pominje među starim Turcima kao nedostižan primer moralne veličine i doslednosti.) Muhamedbeg je te godine došao na odsustvo. Bio je riđ, visok i pun čovek, u besprekornoj modroj uniformi, sa žutim gajtanima, crvenim kićankama, na srebrnim zvezdicama pod vratom, kao behar belim kožnim rukavicama na rukama i crvenim fesom na glavi. Uglađen, nasmejan, besprekorno čist i doteran, šetao je po čaršiji, kuckao svojom dugom sabljom diskretno po kaldrmi, i svakome se javljao ljubazno i sigurno, kao čovek koji jede carski hleb i niti sumnja u sebe niti ima šta da se pribojava od drugih.

Kad je taj Muhamedbeg došao i hodži na dućan, upitao se sa njim za zdravlje i seo da popije kafu, iskoristio je Alihodža priliku da od njega kao od carskog čoveka koji živi daleko od kasabe potraži objašnjenje za brigu koja ga mori. Kazao mu je u čemu je stvar, šta se radilo na mostu i šta se u kasabi govori, i zapitao ga da li je mogućno i to čudo: da se s planom sprema rušenje jedne zadužbine od opšte koristi, kao što je ova.

Čim je čuo o čemu je govor, feldvebel se naglo uozbilji. Nestalo širokog osmejka i njegovo riđe, izbrijano lice dobi neki drven izraz kao da je na paradi, u trenutku kad se komanduje: mirno! Poćuta malo, kao u neprilici, i onda nekim stišanim glasom odgovori.

— Ima od toga svega ponešto. Ali, ako hoćeš pravo da ti kažem, najbolje je ne raspitivati i ne govoriti o tome, jer to spada u ratne pripreme, službene tajne, i tako dalje, i tako dalje.

Hodža je mrzeo sve nove izraze, a naročito to »itakodalje«. Nije samo stoga što mu je paralo uši, nego što je jasno osećao da sama ta reč u govoru stranaca stoji umesto prećutane istine, kao i da sve ono što je ispred nje rečeno ne znači ništa.

— Ama, nemoj ti meni, bog ti dao, to njihovo: »... i dalje i dalje«, nego ti meni kaži i protumači, ako možeš, šta se to radi sa ćuprijom. To ne more biti tajna. I kakva ti je to tajna koju znaju i deca iz mekteba? — upada hodža ljutito. — I šta ima, bog te veselio, ćuprija sa njihovim ratovanjem?

— Ima, Alihodža, još kako ima, — kaže Branković, sad opet nasmejan.

I objašnjava mu ljubazno i onako malo s visoka kao što se govori deci, kako je sve to predviđeno u pravilima službe, kako postoje za to pioniri i pontoniri, kako u carskoj vojsci svaki zna samo svoj posao i nema ništa da brine ni da se meša u tuđu »branžu«.

Sluša ga hodža, i sluša i gleda, ali slabo razume i ne može dugo da izdrži.

— Ama, sve je to lijepo, dobar si čovječe, ali znaju li oni da je ovo vezirov hair, da je za dušu i za božji hator građeno i da je haram i kamen sa njega odbiti?

Feldvebel samo raširi ruke, sleže ramenima, stište usne i sklopi oči, tako da mu lice dobi neki lukav i učtiv izraz, nepomičan, slep, gluh, kakav ljudi mogu da steknu samo dugogodišnjim radom u drevnim i trulim administracijama, u kojima se diskrecija odavno izrodila u bezdušnost a poslušnost u kukavičluk. List bele, neispisane hartije još je rečit prema nemom oprezu toga lica. A odmah zatim carski čovek otvori oči, opusti ruke, izgladi lice, i uze na sebe svoj stalni izgled one sigurne, nasmejane vedrine u kojoj se bečka dobroćudnost i turska učtivost sastaju i mešaju kao dve vode. I promenivši razgovor, i hvaleći biranim rečima hodžino zdravlje i njegov mladenački izgled, oprosti se sa istom onom neiscrpnom ljubaznošću sa kojom je i prišao. A hodža ostade zbunjen i pokoleban u sebi, ali ništa manje brižan nego što je bio ranije. Izgubljen u tim brižnim mislima, on je gledao sa ćepenka u bleštavu lepotu prvog martovskog dana. Prema njemu je, u kosoj perspektivi, stajao večiti i večito jednaki most; kroz njegove bele lukove nazirala se zelena, obasjana i nemirna površina Drine, tako da je izgledao kao neobičan đerdan u dve boje, koji trepti na suncu.

XVIII

Ta zategnutost koja se u svetu zvala »aneksiona kriza« a koja je ovde bacila svoju zloguku senku i na most i na kasabu pored njega, naglo je popustila. Tamo negde u prepisci i pregovorima između zainteresiranih prestonica nađeno je za nju mirno rešenje.

Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula. Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, počela je sa prvim proletnjim danima da se povlači i smanjuje. Ali, kao što je uvek bivalo, promene koje je ta kriza izazvala ostale su i posle nje. Stalni garnizon u varoši mnogo je veći nego što je bio ranije. Most je i dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelića. Ono zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti. Sredinom bašte posečene su voćke i na tom mestu sagrađena lepa kuća na sprat. To je nova oficirska kasina, jer je dotadašnja, jedna prizemna mala zgrada, gore na Bikavcu, postala tesna za povećan broj oficira. Tako je sada sa desne strane mosta bio Lotikin hotel a sa leve oficirska kasina, dve bele, gotovo jednake zgrade; između njih pijac, okružen dućanima, a iznad pijaca na maloj uzvisini velika kasarna koju narod zove Kameniti han, u sećanju na Mehmedpašin karavan-seraj, koji je nekad bio na tom mestu pa nestao bez traga.

Cene koje su prošle jeseni skočile, usled prisustva toliko vojske, ostale su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na vraćanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše zadužuje. Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji troše bez računa, više nego što privređuju, izgleda život još nekako lak i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za plaćanje robe bivaju sve kraći. Dobra i sigurna mušterija biva reda. Sve je veći broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage većine sveta. Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome da zapane. I državni porezi i opštinski nameti bivaju sve veći i mnogobrojniji; strogost pri uterivanju raste. Iz daljine se oseća nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve monarhije i raspoređuju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i potrošača.

I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije. Ono naglo popuštanje zategnutosti nije donelo istinsko smirenje duhova ni kod Srba ni kod muslimana u kasabi; ostavilo je samo skriveno razočaranje kod jednih a talog nepoverenja i straha od budućnosti kod drugih. Iščekivanje velikih događaja počinje ponovo da raste, bez vidljiva razloga i neposrednog povoda. Nada se narod nečemu i strahuje od nečega (upravo, jedni su koji se nadaju a drugi koji strahuju), i sve prima i posmatra samo pod tim vidom i s tim u vezi. Proste, srce se uznemirilo u čoveku, i u onom neukom i najprostijem, naročito kod mlađeg sveta, i nikome nije dovoljan njegov jednolični život, kakav je dotle vukao godinama. Svak želi više, traži bolje, ili strepi od goreg. Stariji ljudi još žale za onom »slatkom tišinom« koja je u tursko vreme smatrana kao krajnji cilj i najsavršeniji oblik javnog i privatnog života, i koja je vladala još i u prvim decenijima austrijske vlasti. Ali takvih je malo. Sav ostali svet traži glasan, uzbudljiv i nemiran život. Hoće doživljaj ili odjek tuđih doživljaja, ili bar šarenilo, huku i uzbuđenje, koji daju iluziju doživljaja. A to menja ne samo stanje u duhovima nego i sam spoljni izgled varoši, čak i onaj drveni i ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja, vedrih šala i sevdalijskih pevanja, između vode, neba i planina, počinje da se menja.

Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom limenom trubom u obliku svetlo-modrog cveta. Njegov sin menja ploče i igle i navija neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija i odjekuje na obe obale. A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za ostalim svetom, jer gramofon se čuje ne samo po društvima i čitaonicama nego i po najskromnijim kafanicama u kojima se nekad sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo sniženim glasom i sa malo reči. Svuda gramofoni stružu i krešte turske marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz bečkih opereta, već prema gostima za koje sviraju. Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta, tamo svet ne ide i ne pazaruje.

Novine se čitaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene članke malo ko čita. Sve što se dešava, praćeno je šumom i bleskom krupnih reči. Mlađi svet ne smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video.

Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da čuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu. Lakomo slušaju šta se piše po novinama o mladom i junačkom turskom majoru Enverbegu, koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je potomak Sokolovića ili Ćuprilića. Mršte se na glasnu muziku gramofona, koja ih smeta u mislima, i neprimetno ali duboko i iskreno strepe za sudbinu daleke turske pokrajine u Africi.

Desi se da u to vreme, vraćajući se sa posla, prođe preko mosta onaj Petar Talijan, majstor Pero, u svom platnenom odelu belom od kamene prašine i umazanom bojama i terpentinom. Ostareo je i još više pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već odavno nema nikakve veze. Tada neko od turskih mladića vikne:

— 'Oćeš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na!

I vičući odmeraju za njim »od šake do lakta« i čine druge nepristojne pokrete.

A majstor Pero, onako umoran i poguren, sa alatom pod pazuhom, nabije samo šešir jače na oči, stisne grčevito lulu zubima, i pohita svojoj kući uz Mejdan.

Tu ga čeka njegova Stana, i ona već ostarela i popustila u snazi, ali još oštra i grlata žena. On joj se gorko žali na tursku momčad koja govori što ne treba i traže od njega Tripolis za koji on do neki dan nije znao ni da postoji. A Stana, kao Stana, neće da ga shvati i požali, nego još tvrdi da je sam kriv i da je i zaslužio da mu dovikuju koješta.

— Ti da si muško, ko što nisi, raspalio bi ga tim dlijetom ili čekićem po ćiverici, pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju, nego bi skakali na noge kad ti prođeš preko ćuprije.

— Eh, Stana, Stana, — kaže dobroćudno i malko žalosno majstor Pero, — kako može cojek cojeka čekićem po ćiverici?

Tako su tekle sve te godine u sitnim i krupnim uzbuđenjima i u stalnoj potrebi za njima. I tako je došla jesen 1912. godine, a zatim 1913. godina, sa balkanskim ratovima i srpskim pobedama. A po nekom čudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je ćutke, gotovo neopazice.

Rumeni na početku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su prošli nad kasabom koja je očekivala branje kukuruza i novu rakiju. Još je lepo moglo da se sedi na podnevnom suncu na kapiji. Vreme je, izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo.

Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrečnim novinskim vestima, rat između Turske i četiri balkanske države već je izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana. A pre nego što je svet pravo shvatio smisao i zamašaj rata, on je stvarno završen pobedama srpskog i hrišćanskog oružja. I sve se to svršilo daleko odavde, bez ognjeva po granici, bez jeke topova i bez odsečenih glava na kapiji. Kao što je bio slučaj u novcu i u trgovini, i u ovim najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo. Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i sudbina svakoga od nas.

Ali ako je spoljni izgled kasabe bio miran i nepromenjen, u duhovima su ti događaji izazvali čitave oluje najvećih zanosa i najdubljih potištenosti. Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osećanjima kod Srba i kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osećanja bila možda jednaka. Događaji su prevazišli sve nade jednih, a sva strahovanja drugih izgledala su opravdana. Želje koje su stotinama godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je prate i stižu u njenom fantastičnom letu na putu najsmelijih ostvarenja.

Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobično jednostavno.

Na Uvcu, gde granica između Austro-Ugarske i Turske ide rečicom Uvac i gde drveni most deli austrijsku žandarmsku kasarnu od turske karaule, prešao je turski oficir, zajedno sa malom posadom, na austrijsku stranu. Tu je teatralno prelomio svoju sablju o ogradu na mostu i predao se austrijskim žandarmima. U tom trenutku s brda je silazila siva srpska pešadija. Ona je zamenila nesavremeni asker duž cele granice između Bosne i Sandžaka. Nestalo je tromeđe između Austrije, Turske i Srbije. Turska granica, koja je još juče bila na petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od hiljadu kilometara, čak negde tamo iza Jedrena.

Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu, potresle su kasabu u temeljima.

Za most na Drini ova je promena bila presudna. Železnička veza sa Sarajevom umrtvila je, kao što smo videli, sve njegove veze sa Zapadom, a sad je naprečac prestala i veza sa Istokom. Upravo, taj Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juče još bio tu, istina prodrman i načet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je iščezao kao priviđenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine.

Veliki kameni most, koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz Sokolovića trebalo da spaja, kao jedan od beočuga imperije, dva dela carevine, i da »za bolju ljubav« olakšava prelaz od Zapada na Istok, i obrnuto, bio je sada stvarno odsečen i od Istoka i od Zapada i prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje. Za tri puna veka on je izdržao i nadživeo sve i, nepromenjen, verno služio svome zadatku, ali su se ljudske potrebe okrenule i stvari u svetu promenile: sad je njegov zadatak njega izneverio. Po njegovoj veličini, trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da se nižu još stolećima, ali eto, večnom i nepredvidljivom igrom ljudskih odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbačena i kao vradžbinom stavljena izvan glavne struje života. Sadašnja uloga mosta nije se podudarala nikako sa njegovim večno mladim izgledom i džinovskim a skladnim srazmerama. Ali on je stajao još isti onakav kakvog ga je video veliki vezir pred unutarnjim pogledom sklopljenih očiju i kakvog ga je ostvario njegov neimar: moćan, lep i trajan, iznad svih promena.