— Dobro veče, komšija! — viknu nepoznati. Po glasu poznade: bio je stranac iz hana. Čovek je očigledno došao zbog njega i želeo da razgovara. Milan se primače ogradi.

— Ti ne dođe večeras u han? — pitao je stranac mirno i hladno, kao uzgred.

— Nisam nešto oran danas. Tamo su ostali igrači.

— Nema više nikoga. Svi se razišli prije vremena. Nego ajde da okrenemo nas dvojica.

— Dockan je, bogami, a i nema se gdje.

— Sješćemo dolje na kapiju. Sad će mjesec izgrijati.

— Ama nije mu vrijeme, — brani se Milan, a usta mu došla kao drvena, i reči kao tuđe.

Stranac je stajao dalje i čekao, kao da i ne pomišlja da bi moglo drukčije nego što on kaže.

I zaista, Milan otključa vratnice na bašti i krenu sa čovekom, iako se i rečima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti, ma koliko da ga je vređala i izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu.

Spustiše se brzo niz Okolišta. Krupan i već načet mesec zaista se digao iza Staniševca. Most je izgledao beskrajan i nestvaran, jer mu se krajevi gube u mlečnoj magli a stubovi pri dnu tonu u tami; jedna strana svakog stuba i luka jarko je osvetljena, a druga u potpunoj senci; te obasjane i tamne površine lome se i seku u oštrim crtama tako da ceo most liči na čudnu arabesku nastalu u trenutnoj igri svetlosti i mraka.

Na kapiji nije bilo žive duše. Sedoše. Stranac izvadi karte. Milan zausti još jednom da kaže kako je nezgodno, kako se ne razabiru dobro karte i ne raspoznaje novac, ali stranac se nije više obazirao na njega. Otpoče igra.

Ispočetka su još govorili poneku reč, ali kako je igra rasla, zaćutaše potpuno. Samo savijaju cigare i pale jednu o drugu. Karte pređoše nekoliko puta iz jednih ruku u druge, ali se na kraju ustališe kod stranca. Novac je bezglasno padao na kamen po kome se hvatala tanka rosa. Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao, kad stranac vuče na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca. Njemu se steglo grlo potpuno i zamaglio pogled. A strančevo lice na mesečini još mirnije nego obično. Za nepun sat Milan je ostao bez novaca. Stranac mu je predložio da ode do kuće i uzme, a on će ga pratiti. Otišli su i vratili se, i nastavili igru. Milan je igrao kao nem i slep; mišlju je pogađao kartu i znakovima kazivao šta hoće. Uopšte, kao da su karte između njih dvojice postale sporedne i samo kao povod za očajničko rvanje bez predaha. Kad je opet ostao bez novca, stranac mu je naredio da ide kući i donese, a on je ostao na kapiji pušeći. Nije smatrao za potrebno da ga prati, jer više nije moglo biti ni pomisli da bi Milan mogao ne poslušati ili prevariti i ostati kod kuće. I Milan je poslušao, bez pogovora otišao i pokorno se vratio. Tada se sreća naglo okrenula. Milan je povratio gubitak. Od uzbuđenja mu se još više stegao onaj čvor u grlu. Stranac je stao da podvostručava ulog, pa potrostručava. Igra je bivala sve brža i sve oštrija. Između njih je siktala karta i tkala para u srebru i zlatu. Obojica su ćutali. Milan je samo uzbuđen disao, znojeći se i hladeći, naizmence, u blagoj noći, na mesečini. Igrao je, delio i pokrivao, ali ne što mu se igra nego što mora. Osećao je da mu ovaj stranac izvlači ne samo novac, dukat po dukat, nego i srž iz kostiju i krv iz damara, kap po kap, i da ga napuštaju snaga i volja sa svakim novim gubitkom. S vremena na vreme bi pogledao ispod oka svog protivnika u igri. Očekivao je da će ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa očima kao žeravica, ali naprotiv, pred njim je stalno stajao strančev obični lik, sa napregnutim izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što je započeo, i kome i samom nije lako ni prijatno.

Ubrzo, Milan je opet izgubio svu gotovinu. Tada stranac predloži da igraju za mat, pa za zemlju i imanje.

— Četiri zdrave madžarije mećem, a ti dorata sa sedlom. Je l' ti pravo?

— Jeste.

Tako je otišao dorat a za njim još dva tovarna konja, pa krave i telad. Kao brižan i pribran trgovac, stranac je nabrajao sve po imenu stoku iz Milanove štale i tačno procenjivao svaku glavu, kao da je rođen i odrastao u toj kući.

— Evo jedanaest dukata za onu tvoju njivu zvanu salkuša! Je li riječ?

— Riječ!

Stranac je delio. U pet karata Milan je imao svega dvadeset i osam.

— Još? — pitao je mirno stranac.

— Još jednu, — izgovori Milan jedva čujnim šapatom a sva krv pojuri ka srcu.

Stranac mirno okrenu kartu. Bila je dvojka, spasonosna karta. Milan ravnodušno procedi kroz zube:

— Dosta!

Grčevito je stezao i krio karte. Trudio se da licu da što ravnodušniji izraz, kako protivnik ne bi pogodio na koliko je on stao.

Tada stranac poče da izvlači za sebe, otvoreno. Kad je došao na dvadeset i sedam on zastade, pogleda mirno Milana u oči, ali on obori pogled. Stranac okrenu još jednu kartu. Bila je dvojka. Uzdahnu kratko i jedva čujno. Izgledalo je da će stati na dvadeset i devet i Milanu poče već da se vraća krv u glavu u predosećanju pobedničke radosti. Ali tada se stranac trgnu, isturi jače grudni koš i zabaci glavu da mu na mesečini blesnuše čelo i oči, i okrenu još jednu kartu. Opet dvojka. Izgledalo je neverovatno da tri dvojke iziđu gotovo jedna za drugom pa ipak je bilo tako. Na izvrnutoj karti Milan ugleda svoju njivu, onako pooranu kakva je u proleće kad je najlepša. Zakovitlaše se brazde oko njega kao u nesvestici, ali ga strančev mirni glas dozva sebi.

— Otuz bir! Njiva je moja.

Došle su na red druge njive, pa obe kuće, pa hrastov gaj u Osojnici. U proceni su se redovno slagali. Ponekad bi Milan dobio i prigrabio dukate. Nada bi blesnula kao zlato, ali posle dve-tri nesrećne »ruke« on je ostajao bez novaca i ulagao opet imanje.

Kad je igra kao bujica sve odnela, oba igrača zastadoše za trenutak, ne da predahnu, jer toga su se obojica, izgleda, bojala, nego da razmisle u što bi mogli dalje da igraju. Stranac je bio sabran, sa izgledom brižnog poslenika koji se odmara posle prve polovine posla ali kome se žuri da pređe na drugu. Milan je ukočen, sav ostudenio; srce mu bije u ušima i kameno sedište pod njim raste i tone. Tada stranac progovori onim svojim jednoličnim, dosadnim glasom, malo kroz nos.

— Znaš šta je, prijatelju? Da okrenemo još jednom, ali sve za sve. Ja dajem sve što sam večeras dobio, a ti život. Ako dobiješ, sve je opet tvoje kao što je i bilo, pare, mal i zemlja. Ako izgubiš, ti skači s kapije u Drinu.

I to je govorio isto onako suvo i poslovno kao i sve ostalo, kao da se radi o najobičnijoj pogodbi između dvojice kockara, ogrezlih u igri.

Ovo je došlo da se duša gubi ili spasava, pomisli Milan i učini napor da se digne, da se otme tome nerazumljivom vrtlogu koji je sve odneo pa sada evo, vuče i njega neodoljivom snagom u sebe, ali ga čovek jednim jedinim pogledom vrati na njegovo mesto. I kao da igraju u hanu, sa ulogom od tri-četiri groša, on pognu glavu i pruži ruku. Presekoše obojica. U stranca je četvorka a u Milana desetka. Na njemu je bilo da podeli. To ga ispuni nadom. Delio je, a stranac je tražio sve nove karte.

— Još! Još! Još!

Pet karata je izvukao čovek i tek onda rekao: dosta! Sad je vukao Milan. Kad je došao do dvadeset i osam, zastao je jedan tren oka, pogledao skupljene karte strančeve i njegovo zagonetno lice. Ni naslutiti se nije moglo na koliko je stao, ali je bilo vrlo verovatno, da ima više od dvadeset i osam; prvo, jer on večeras na niskim brojevima ne ostaje i drugo, jer ima pet karata. I sabravši poslednju snagu, Milan okrenu još jednu kartu. Bila je četvorka. Dakle: trideset i dva, i tropa.

Gledao je, ali nije mogao očima da veruje. Izgledalo mu je nemoguće da se tako sve odjednom gubi. Od nožnih prsta do temena nešto vatreno i šumno prostruja kroz njega. Sve mu odjednom postade jasno: i šta je vrednost života, i šta je čovek i šta njegova prokleta i neobjašnjena strast da se igra sa svojim i sa tuđim, sa samim sobom i sa svim oko sebe. Sve je jasno i belodano kao da je svanulo i kao da je sanjao da je igrao i izgubio, ali sve je u isto vreme istinito, neopozivo i nepopravljivo. Htede nešto da zausti, da jaukne, da pozove nekog u pomoć, bar uzdahom jednim, ali nije nalazio ni toliko snage u sebi.

Pored njega stranac je čekao.

I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito, jednom, pa odmah i drugi put. Bio je tako blizu da se čulo kako lupa krilima. U isti mah poleteše rasturene karte, kao na vetru, prosu se i rasturi novac, zaljulja se cela kapija iz temelja. Milan zatvori oči od straha i pomisli da je došao poslednji čas. Kad je ponovo otvorio oči video je da je sam. Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od sapunice i sa njim je nestalo i karata i novca sa kamene ploče.

Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je u dnu vidika. Dizao se prohladan vetar. Šum vode u dubini postao je glasniji. Milan je opipao pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo kući na Okolišta.

Ječeći i posrćući jedva je stigao do pred kuću, tu je pao kao ranjenik, udarivši tupo telom o vrata. Probuđeni ukućani su ga uneli u postelju.

Dva meseca je ležao u groznici i u bunilu. Mislili su da neće moći ostati. Pop Nikola je dolazio i sveštao mu masla. Pa ipak je došao sebi i pridigao se, ali kao drugi čovek. To je sada bio starac pre vremena i osobenjak koji živi povučeno, govori malo i ne druži se s ljudima više nego što mora. Na licu, koje ne poznaje osmejka, stalan izraz bolne, napregnute pažnje. Gleda samo svoju kuću i ide za svojim poslom, kao da nikad nije znao ni za društvo ni za karte.

Još dok je bolovao ispričao je pop-Nikoli sve što mu se desilo one noći na kapiji, a docnije je kazao stvar još dvojici dobrih prijatelja, jer je osećao da sa tom tajnom na duši ne bi mogao živeti. Svet je nešto načuo i, kao da je malo ono što je uistinu bilo, još nadodao i iskitio celu priču, a zatim je, kao što svet obično radi, skrenuo pažnju na drugu nečiju sudbinu i zaboravio Milana i njegov doživljaj. Tako ovo što je ostalo od nekadašnjeg Milana Glasinčanina živi, radi i kreće se među kasabalijama. Mlađi naraštaj ga zna samo ovakvog kakav je sada i ne sluti da je ikad bio drugačiji. I on sam kao da je sve zaboravio. I kad, silazeći od kuće u kasabu, prelazi most teškim i sporim korakom mesečara, on prolazi mimo kapije bez najmanjeg uzbuđenja, čak i bez sećanja. Ne dolazi mu ni u pamet da bi ta sofa sa belim kamenim sedištima i bezbrižnim svetom mogla imati neke veze sa onim strašnim mestom, negde na kraju zemlje, na kome je jedne noći igrao svoju poslednju igru, stavljajući na varljivu kartu sve što ima, i sebe sama i svoj život na obadva sveta.

Uopšte, Milan se često pitao da li ceo onaj noćni doživljaj na kapiji nije bio samo san koji je on snivao dok je ležao onesvešćen pred kućnim vratima, samo posledica a ne uzrok njegove bolesti. Pravo govoreći, i pop Nikola i ona dvojica prijatelja kojima se poverio bili su više skloni da celu Milanovu priču smatraju tlapnjom, maštanijom, koja mu se prividela u groznici. Jer, u stvari, niko od njih ne veruje da đavo igra otuzbir i izvodi na kapiju onoga koga hoće da upropasti. Ali naši su doživljaji često tako zamršeni i teški da nije čudo što ih ljudi pravdaju učešćem samog Satane, nastojeći tako da ih objasne ili bar učine lakše podnošljivim.

Sad, kako bilo da bilo, sa đavolom ili bez njegove pomoći, na snu ili u istini, sigurno je da se Milan Glasinčanin, pošto je prekonoć izgubio zdravlje i mladost i silan novac, kao čudom oslobodio zauvek svoje strasti. I ne samo to. Na priču Milana Glasinčanina nadovezuje se priča o još jednoj drugoj sudbini, a i njen konac polazi od kapije.

Sutradan posle one noći kad je Milan Glasinčanin (u snu ili na javi) igrao strašnu i poslednju igru na kapiji, svanuo je sunčan jesenji dan. Bila je subota. Kao uvek subotom, na kapiji su se iskupljali višegradski Jevreji, trgovci, sa muškom decom. Dokoni i svečani, u atlasli čakširama i čohali džemadanima, sa zagasitocrvenim, plitkim fesovima na glavi, oni su strogo svetkovali dan gospodnji šetajući pored reke kao da nekog traže u njoj. Ali najviše su sedeli na kapiji, vodili glasne i žive razgovore na španskom jeziku, izgovarajući samo psovke srpski.

Među prvima je toga jutra stigao na kapiju Bukus Gaon, najstariji sin pobožnog, čestitog i siromašnog berberina Avrama Gaona. Bilo mu je šesnaest godina a još nije bio našao stalan posao ni određeno zvanje. Mladić je, mimo sve Gaone, imao neki lud vetar u glavi, koji mu nikako nije dao da se urazumi i smiri na jednom zanatu i koji ga je gonio da svuda i u svemu traži nešto više i lepše za sebe. Kad je hteo da sedne, pogledao je da li je čisto kameno sedište. Tako je u sastavku između dve ploče ugledao tanku prugu žuta sjaja. To je bio blesak zlata, tako drag ljudskim očima. Pogledao je bolje. Nije moglo biti sumnje: tu je zapao odnekud dukat. Mladić se okrenu oko sebe, gledajući da li ga ko ne posmatra i tražeći nešto čime bi mogao iščačkati dukat, koji mu se osmehivao iz kamenog šipila. Ali odmah se seti da je subota i da bi bilo zazor i grehota ma kakav posao raditi. Uzbuđen i zbunjen, seo je na to mesto i nije se dizao sa njega sve do podne. A kad je bilo vreme ručku i kad su se svi Jevreji, stari i mladi, razišli kućama, on je našao deblju ječmenu slamku i zaboravljajući greh i praznik oprezno izgurao dukat između ploča. Bila je zdrava madžarija, tanka i gotovo bez težine kao sitan, suv list. Zadocnio je na ručak. I kad je seo za oskudnu sofru za kojom je bilo njih trinaestero (jedanaestero dece i otac i majka), nije ni slušao kako ga otac grdi i naziva dangubom i neradnikom koji ni na gotov ručak ne može na vreme da stigne. U ušima mu je šumelo i pred očima bleštalo. Pred njim su se otvarali dani neslućene raskoši o kojoj je uvek maštao. Činilo mu se da u džepu nosi sunce.

Sa tim dukatom Bukus je bez mnogo razmišljanja otišao sutra u Ustamujića han, uvukao se u onaj sobičak gde se gotovo u svako doba dana i noći okreće karta. O tome je uvek snivao, ali nikad nije imao toliko novca da bi smeo da uđe i okuša sreću. Sad je mogao da ostvari taj san.

Tu je proveo nekoliko bolnih i uzbudljivih sati. Najpre su ga svi dočekali sa prezirom i nepoverenjem. Kad su videli da menja madžariju, pomislili su odmah da je pokrao nekoga, ali su pristali da prime i njegov ulog. (Jer, kad bi igrači ispitivali poreklo svačijeg novca, ne bi se igra mogla nikad ni sastaviti.) Ali tada je nastala za početnika nova muka. Kad bi dobivao, udarala mu je krv u glavu i pogled mu se maglio od znoja i vreline. A kad bi naišao veći gubitak, činilo mu se da mu dah staje i srce zamire. Ali posle svih tih muka od kojih je svaka izgledala kao bezizlazna, te večeri je ipak izišao iz hana sa četiri dukata u džepu. Pa iako je, od uzbuđenja, bio sav slomljen i u groznici, kao da su ga vatrenim prućem šibali, išao je uspravno i gordo. Pred užarenim pogledom otvarali su mu se daleki i sjajni vidici koji su zasenjivali njegovu porodičnu bedu i brisali celu ovu kasabu iz temelja. Išao je kao opijen, svečanim korakom. Prvi put u životu osećao je ne samo blesak i zvuk nego i težinu zlata.

Još te iste jeseni Bukus je, iako mlad i zelen, postao skitnica i kockar od zanata i napustio roditeljsku kuću. Stari Gaon je kopneo od sramote i žalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je osećala tu nesreću kao svoju. Posle je napustio kasabu i otišao u svet za svojom zlom kockarskom sudbinom. I nikad se više, evo ima četrnaest godina, nije čulo o njemu. To je od njega učinio, kaže se, »đavolji dukat« koji je našao na kapiji i iščačkao ga u subotnji dan.

XIII

Nastupala je četvrta godina okupacije. Izgledalo je kao da se sve prilično smirilo i »uhodalo«. Ako se i ne vraća nepovratna »slatka tišina« turskih vremena, ono bar počinje da se ustaljuje red po novim shvatanjima. Ali tada se ponovo uzmuti u zemlji, iznenada stiže nova vojska u kasabu, i opet se pojavi straža na kapiji. Do toga je došlo na ovaj način.

Nova vlast je te godine počela sa regrutacijom u Bosni i Hercegovini. To je izazvalo živu uzbunu u narodu, naročito među Turcima. Oni su pre pedeset godina, kad je Sultan uveo prvi nizam, redovnu vojsku na evropski način odevenu, vežbanu i opremljenu, digli bunu i vodili čitave male ali krvave ratove, jer nisu hteli da obuku kaursko odelo i meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski simbol krsta. A sad su morali da obuku to isto omraženo »tijesno odijelo« i to još u službi tuđeg cara druge vere.

Još odmah prve godine posle okupacije, kad su vlasti počele da vrše numerisanje domova i popis stanovništva, kod turskog sveta su te mere izazvale nepoverenje i probudile neodređene, ali duboke bojazni.

Kao uvek u takvim prilikama, najugledniji i najučeniji među kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o značenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti.

Jednog majskog dana našli su se na kapiji, kao slučajno, ti »prvi ljudi« i zauzeli sva mesta na sofi. Pijući mirno kafu i gledajući preda se, oni su gotovo šapatom govorili o novim sumnjivim merama vlasti. Svi su bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih osećao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u njegove lične stvari i njegov porodični život. Ali niko nije znao da protumači pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji način bi mu se trebalo odupreti. Među njima je sedeo i Alihodža, koji je inače retko dolazio na kapiju, jer ga uvek bolno zasvrbi desno uho samo kad ugleda one kamenite basamake koji vode na sofu.

Višegradski muderis Huseinaga, čovek književan i pričalo, tumačio je, kao najpozvaniji, šta bi moglo da znači ovo obeležavanje kuća brojevima i popis dece i odraslih.

— To je kaurski običaj, kako mi se čini, oduvijek. Ima tridesetak godina, ako nema i više, bio je u Travniku vezir Tahirpaša Stambolija. Bio je poturčenjak, ali neiskren i munafik, ostao u duši vlah ko što je i bio. Pričali su ljudi da je pored sebe imao zvonce pa kad zove koga od momaka, on kuca u ono zvonce ko vlaški pop, sve dok se onaj ne odazove. E, taj je Tahir-paša prvi stao da broji kuće po Travniku i da na svaku udara tahtu sa brojem. (Zato su ga i prozvali »tahtar«.) Ali narod se pobuni pa pokupi sve one tahte sa kuća, snese ih na jedno mesto i zapali. Krv je htela zbog toga da padne. Ali, srećom, to se čulo u Stambolu, te ga digoše sa Bosne. Trag mu se zameo! E sad, ovo je nešto na tu ruku. Hoće Švabo da ima tefter od svega pa i od naših glava.

Svi su gledali preda se slušajući muderisa, koji je bio poznat po tome što je više voleo da nadugačko priča tuđa sećanja nego da jasno i kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava.

Kao uvek, Alihodža prvi izgubi strpljenje.

— Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija nego u računu. Ne igraju se oni i ne dangube ni kad spavaju, nego gledaju svoj poso. To se sada još ne vidi, ali će se viditi za koji mjesec ili za godinu. Jer, pravo je govorio rahmetli Šemsibeg Branković: »Švapski su lagumi na dugu fitilju!« Ovo brojenje kuća i ljudi, kako ja hesapim, ili mu treba za neki nov namet ili misli da kupi ljude na kuluk ili na vojsku. A more biti i za jedno i za drugo. I, ako mene pitate šta treba da činimo, ja ovako mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se naređuje. Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka oni pogađaju kad se ko rodio. A ako baš zabrazde, pa dirnu u čeljad i u obraz, da ne damo, i da se branimo, pa šta nam od Boga suđeno bude.

Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajući se svojom nepismenošću. A već za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to smatrali krvavom uvredom. Table sa kućnim brojevima prikrivali su, pored svih uputstava i pretnja vlasti, na nevidljivim mestima ili naopačke. Ili bi odmah krečili kuću i, kao slučajno, krečom premazali i kućni broj.

Videći da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i sukobe koji bi u tom slučaju neminovno nastali.

Prošle su od toga vremena dve godine. Ona uznemirenost oko popisa već se bila i zaboravila, kad zaista otpoče regrutovanje mladića, bez razlike na veru i stalež. U istočnoj Hercegovini izbio je tada otvoren ustanak u kom su ovog puta učestvovali pored Turaka i Srbi. Vođi pobunjenog naroda tražili su veze sa inostranstvom, naročito sa Turskom, tvrdeći da je okupatorska vlast prekoračila ovlašćenja koja su joj dana na Berlinskom kongresu i da nema prava da vrši regrutaciju u okupiranim oblastima koje su još pod turskim suverenitetom. U Bosni nije bilo organizovanog otpora, ali preko Foče i Goražda ustanak je dopirao do u blizinu višegradskog kotara. Pojedini odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u Sandžak ili u Srbiju, prelazeći preko višegradskog mosta. Kao uvek u ovakvim prilikama, pored ustanka počela je da cveta i hajdučija.

Tada se, posle toliko godina, ustali opet straža na kapiji. Iako je bila zima i zapao dubok sneg, na kapiji su danju i noću stražila dva žandarma. Oni su zaustavljali nepoznate i sumnjive prolaznike, ispitivali ih i pregledavali.

Već posle dve nedelje u kasabu je stigao odred štrajfkora i smenio žandarme na kapiji. »Streifkorps« je organizovan čim je ustanak u Hercegovini počeo da uzima ozbiljnije razmere. To su bili borbeni i pokretni odredi, izabrani i opremljeni za akciju na teškom terenu, sastavljeni od dobro plaćenih dobrovoljaca. U njima je bilo ljudi koji su došli kao vojnici prvog poziva sa okupacionim trupama pa nisu hteli da se vraćaju, nego ostali da služe u štrajfkoru. Bilo je takvih koji su iz žandarmerije prikomandovani novom pokretnom odredu. I na kraju, bio je izveštan broj domaćih ljudi koji su služili kao poverenici i kalauzi.

Cele te zime, koja nije bila ni laka ni kratka, straža od dvojice štrajfkora čuvala je kapiju. Obično je bio jedan stranac i jedan domaći. Oni nisu sagradili čardak, kao Turci nekad, za Karađorđeve bune u Srbiji. Nije bilo ni ubijanja ni sečenja glava. Pa ipak je i ovoga puta, kao uvek kad se kapija zatvori, bilo neobičnih događaja, koji su ostavili traga u kasabi. Jer, teška vremena ne mogu proći bez nečije nesreće.

Među štrajfkorima koji su se smenjivali na kapiji bio je jedan mlad čovek, Rus iz istočne Galicije, po imenu Gregor Fedun. Taj mladić u dvadeset i trećoj godini bio je džinovskog rasta i detinje duše, snažan kao medved i stidljiv kao devojka. Bio je na odsluženju roka kad je njegov puk upućen u Bosnu. Učestvovao je u bojevima kod Maglaja i na Glasincu. Zatim je proveo godinu i po u raznim garnizonima istočne Bosne. A kad je došlo vreme da bude oslobođen, bilo mu je teško da se vrati u svoju galičku varoš Kolomeju, i u očinsku kuću sa mnogo dece a malo svega ostaloga. Bio je već u Pešti, u svom kadru, kad je objavljen poziv za dobrovoljni upis u štrajfkore. Kao vojnik koji je upoznao Bosnu u višemesečnim borbama Fedun je primljen odmah. I on se iskreno obradovao pri pomisli da će ponovo videti bosanske proplanke i varošice u kojima je proživeo i teških i veselih dana, a za koje su ga sada vezivala sećanja u kojima su oni teški dani lepše i življe sjali od veselih. Topio se od miline i nadimao od ponosa zamišljajući lica roditelja, braće i sestara kad prime prve srebrne forinte koje će im on poslati od obilne štrajfkorske plate. I povrh svega toga imao je sreću da je upućen ne u istočnu Hercegovinu, gde su borbe sa ustanicima bile zamorne, često i vrlo opasne, nego u kasabu na Drini, gde se sav posao sastojao u patroliranju i stražarenju.

Tu je proveo zimu, često satima tapkajući i hučući u prste na kapiji, za mraznih, vedrih noći kad kamen puca od studeni i kad nebo ubledi nad kasabom i od krupnih jesenjih zvezda postanu sitne i zle svećice. Tu je dočekao i proleće i primetio mu prve znake na kapiji: ono teško i muklo pucanje leda na Drini, koje čovek negde u utrobi oseti, i onaj potmuli huk nekog novog vetra koji po svu noć huji po golim šumama stešnjenih planina više mosta.

Mladić je stražio, kad je dolazila njegova reda, osećajući kako proleće, koje se javlja kroz zemlju i vodu, ulazi polagano u njega, plavi mu i zbunjuje sva čula, zanosi i mrsi misli. Stražio je i pevušio sve maloruske pesme koje se u njegovom kraju pevaju. Uz pesmu, izgledalo mu je sa svakim prolećnim danom sve više kao da nekoga čeka na tom izloženom i vetrovitom mestu.

Početkom marta meseca komanda je uputila opomenu odredu koji čuva stražu na mostu da udvostruči pažnju, jer, prema pouzdanim obaveštenjima, poznati hajduk Jakov Čekrlija prebacio se iz Hercegovine u Bosnu i sad se krije negde u okolini Višegrada, odakle će, vrlo verovatno, nastojati da se dokopa srpske ili turske granice. Štrajfkori koji čuvaju most dobili su i lični opis Čekrlijin, sa napomenom da je u pitanju hajduk koji je, sitan i neugledan telom, ali snažan, smeo i neobično lukav, već nekoliko puta uspeo da prevari patrole koje su ga bile opkolile, i da im izmakne.

I Fedun je prilikom raporta čuo opomenu i primio je ozbiljno kao sva zvanična saopštenja. Uistinu ona mu je izgledala pomalo i preterana, jer nije mogao da zamisli kako bi neko uspeo da prođe neopažen preko onih desetak koraka prostora, koliko iznosi širina mosta. Mirno i bez brige on je provodio po nekoliko dnevnih i noćnih sati na kapiji. Njegova je pažnja bila zaista udvostručena, ali nije bila zauzeta pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa, nego onim bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje proleće na kapiji.

Nije lako usredsrediti pažnju samo na jedan predmet kad su čoveku dvadeset i tri godine, kad mu telom idu mravci od snage i života i kad oko njega sa svih strana šumi, blešti, miriše proleće. Sneg se topi u gudurama, reka je brza a siva kao muklo staklo, vetar koji dolazi sa severozapada donosi dah snega sa planina i prvih pupova iz doline. Sve to zanosi i rasejava Feduna koji premerava prostor od jedne terase do druge ili, ako straži noću, nasloni se na zid i pevuši sa vetrom svoje maloruske pesme. A danju kao i noću ne ostavlja ga osećanje da nekog čeka, osećanje koje je i mučno i slatko i koje kao da nalazi potvrde u svemu što se dešava na vodi, zemlji i nebu.

Jednog dana, nekako u vreme ručka, prošla je pored straže jedna turska devojčica. Bila je u onim godinama kad se turske devojke još ne kriju, ali ne idu više ni potpuno otkrivene nego se ogrću tankom velikom boščom koji im zaklanja celo telo, ruke i kosu, podbradak i čelo, ali ostavlja još nepokriven jedan deo lica: oči, nos, usta i obraze. To je ono kratko vreme između detinjstva i devojaštva, kad muslimanska devojka čedno i radosno pokazuje draž još detinjastog a već ženstvenog lica koje će možda već sutra pokriti feredža zauvek.

Žive duše nije bilo na kapiji. Sa Fedunom je stražio neki Stevan iz Prače, jedan od seljaka štrajfkora. Taj čovek u godinama, kome rakija nije mrska, dremuckao je, sedeći nepropisno na kamenoj sofi.

Fedun je oprezno i bojažljivo pogledao devojčicu. Oko nje se savijala šarena bošča, talasajući se i trepćući na suncu kao živa, sa zamasima vetra i u ritmu devojačkog hoda. Mirno i lepo lice, čvrsto i usko uokvireno zategnutom tkaninom bošče. Oči oborene, ali uzdrhtale. Takva je prošla pored njega i zamakla preko mosta u čaršiju.

Mladić je življe krstario od jedne terase do druge i pogledao stalno ka pijacu. Sad mu se činilo da ima zaista koga da čeka. Posle pola sata — još je na mostu vladalo ono podnevno zatišje — turska devojčica vratila se iz čaršije i prošla opet pored zbunjenog mladića. Sad je pogledao malo duže i smelije, i što je najčudnije, pogledala je i ona njega, kratkim ali slobodnim pogledom, iskosa, malo nasmejano, malo lukavo, ali onim vedrim lukavstvom kojim deca nadmudruju jedno drugo u igri. I opet je odlelujala, idući polagano, a odmičući brzo, sa hiljadu prevoja i pokreta na širokoj bošči u koju je bio uvijen ceo njen mladi a već snažni lik. Orijentalne šare i žive boje njene bošče još dugo su se javljale između kuća sa druge obale.

Mladić se tek tada prenuo. Stajao je na istom mestu i u istom stavu u kom je bio u trenutku kad je prošla pored njega. Trgnuvši se, opipao je pušku, ogledao se oko sebe sa osećanjem čoveka koji je nešto propustio. Na varijivom martovskom suncu dremao je Stevan. Mladiću se učini da su obojica u nekoj krivici i da je vod vojske mogao pored njih proći za ovo vreme za koje ni sam ne bi mogao da odredi ni koliko je po dužini trajanja ni kakvo je po značenju koje ima za njega i za ostali svet. Zastidevši se, on sa preteranom revnošću probudi Stevana, i obojica nastaviše da straže do smene.

Celog toga dana i u časovima odmora i za vreme stražarenja turska devojčica je prošla kao priviđenje bezbroj puta kroz njegovu svest. A sutradan, opet oko podne, kad je na mostu i na pijaci najmanje sveta, ona je ponovo stvarno prešla most. Kao u nekoj igri kojoj samo napola poznaje pravila, Fedun je opet pogledao to lice uramljeno šarenim tkivom. Sve je bilo isto kao i juče. Samo su pogledi bili duži, osmejci življi i smeliji. Kao da na svoj način učestvuje u igri, Stevan je opet dremao na kamenoj klupi, a posle će se, kao obično, kleti da nije spavao i da ni noću, u postelji, ne može da trene. Na povratku, devojčica gotovo zastade, gledajući pravo u oči štrajfkoru, i on joj dobaci dve reči, nejasne i beznačajne, osećajući pri tom kako ga noge izdaju od uzbuđenja, i zaboravljajući potpuno mesto na kome je.

To su one velike smelosti koje činimo samo u snovima. Kad se devojka opet izgubila na drugoj obali, mladić je zadrhtao od straha. Bilo je neverovatno da se turska devojka usudi da pogleda švapskog vojnika. Takva nečuvena i nepazamćena stvar može da se desi samo u snovima, u snovima ili u proleće na kapiji. Zatim, on je dobro znao da ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci i sada u štrajfkoru. Kazne su za takve smelosti bile teške. A bilo ih je koji su glavom platili od samih uvređenih i razbesnelih Turaka. Sve je on to znao i najiskrenije želeo da se drži reda i naredaba, pa ipak radio je protivno. Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u, njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svima posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.

I trećeg dana oko podne turska devojka je naišla. I kao što se u snovima sve podešava prema čovekovoj želji, kao jedinoj stvarnosti koja podređuje sebi sve ostalo, Stevan je i opet dremuckao, uveren i spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije; na kapiji nikog od prolaznika. Mladić je i opet progovorio, promucao nekoliko reči, a devojka je usporila korak i odgovorila mu nešto isto tako nejasno i bojažljivo.

Ta se opasna i neverovatna igra nastavila. Četvrtog dana je devojka u prolazu, vrebajući opet trenutak kad nema nikog na kapiji, upitala šapatom usplamtelog mladića kad je njegova iduća reda na straži. Kazao joj je da će biti ponovo sa prvim sumrakom, oko akšama na kapiji.

— Dovešću moju staru nenu u čaršiju na konak a vratiću se sama, — šapnula je devojka ne zastajući i ne okrećući glave, ali gledajući ga onim kosim i rečitim pogledom. A u svakoj od tih običnih reči bilo je skrivene radosti što će ga ponovo videti.

Šest sati docnije Fedun je opet bio na kapiji sa svojim spavaćim drugom. Posle kiše, nailazio je prohladan sumrak koji je njemu izgledao pun obećanja. Prolaznici su bivali sve ređi. Tada se drumom od Sojnice pojavila turska devojka, uvijena u svoju bošču čije je boje suton pogasio. Pored nje je išla stara, pogurena turkinja, zabuljena u tešku crnu feredžu. Išla je gotovo pobauljke, odupirući se desnom rukom na štap a levom na devojčinu ruku.

Tako su prošle pored Feduna. Devojka je usporavala korak i podešavala ga prema sporom hodu starice koju je vodila. Oči, koje su bile uvećane senkama prvog mraka, uprla je sada već smelo i otvoreno pravo u mladićeve oči kao da ne može da se odvoji od njih. Kad su zamakle u čaršiju, mladića prođe jeza, i on poče da šeta brzim koracima od jedne terase do druge, kao da želi da nadoknadi ono što je propustio. Sa uzbuđenjem koje je ličilo na strah čekao je sada devojčin povratak. Stevan je kunjao.

Šta će mi kazati u prolazu? mislio je mladić. šta da joj kažem, Možda će me pozvati da se nađemo negde noću, na skrovitom mestu? Zadrhta od slasti i uzbudljive opasnosti koja je ležala u toj pomisli.

Prošao je ceo sat tako u čekanju, prošla je i polovina drugoga, a devojka se nije vraćala. Ali i u tome čekanju je bilo slasti. A slast je rasla sa mrakom koji je padao. Najposle, umesto devojke ukazala se smena. Ali ovog puta nisu došla samo dvojica štrajfkora koji treba da ostanu na straži, nego sa njima i vahtmajster Draženović, lično. Strog čovek sa crnom kratkom bradom, naredio je nekim zlim i oštrim glasom Fedunu i Stevanu da čim stignu u kasarnu odu u spavaonicu i da je ne napuštaju do dalje naredbe. Fedunu je udarila krv u glavu od pomisli na nejasnu krivicu.

Velika i hladna spavaonica sa dvanaest pravilno poređanih postelja bila je prazna. Ljudstvo je bilo na večeri ili u varoši. Fedun i Stevan su čekali zbunjeni i nestrpljivi, premišljajući i uzalud nagađajući zbog čega ih je vahtmajster ovako strogo i iznenadno zatočio. Posle jednog sata, kad su prvi vojnici počeli da dolaze na spavanje, upao je namršten kaplar i pozvao ih glasno i oštro da pođu sa njim. Po svemu oko sebe osećali su kako strogost prema njima raste i kako sve ovo zajedno ne sluti na dobro. Čim su ih izveli rastavili su ih i počeli da saslušavaju odvojeno.

Noć je odmicala. Nailazili su sati kad se i poslednja svetlost u kasabi gasi, ali prozori na kasarni bili su još jednako osvetljeni. S vremena na vreme čulo se zvono na kapiji, zveket ključeva i lupa teških vrata. Ordonansi su dolazili i odlazili, žurili kroz mračnu i zaspalu varoš, između kasarne i Konaka gde su takođe na prvom spratu gorele lampe. Već po tim spoljnim znacima moglo se videti da se nešto neobično dešava u kasabi.

Kad su, oko jedanaest sati, uveli Feduna u ritmajsterovu kancelariju, njemu se činilo da su dani i nedelje prošle od onoga na kapiji. Na stolu je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana. Pored nje je sedeo ritmajster Krčmar. Ruke su mu bile osvetljene do lakata, a gornji deo trupa i glava u senci zelenog štita. Mladić je poznavao to bledo i puno, gotavo žensko lice, bez brade, sa nevidljivim sitnim brčićima, sa tamnim podočnjacima koji su oko sivih očiju stvarali pravilan krug. Toga krupnog i mirnog oficira spore reči i teških pokreta bojali su se štrajfkori kao vatre. Malo je bilo ljudi koji su mogli dugo izdržati pogled tih velikih sivih očiju i koji nisu zamuckivali odgovarajući na njegova pitanja u kojima je svaka reč bila izgovorena tiho ali odsečno i odvojeno jasno, od prvog do poslednjeg slova, kao u školi ili na pozornici. Malo podalje od stola stajao je vahtmajster Draženović. I njemu je cela gornja polovina tela bila u senci, samo ruke su mu bile jarko osvetljene; opuštene, maljave ruke; na jednoj je bleštala teška burma od zlata.

Draženović je postavljao pitanja.

— Kažite nam kako ste proveli vreme od pet do sedam sati, dok ste sa pomoćnim štrajfkorskim službenikom Stevanom Kalacanom bili na stražarskoj službi, na kapiji?

Fedunu udari krv u glavu. Svaki čovek provodi svoje vreme kako najbolje može i ume ali niko pri tome ne pomišlja da će docnije morati odgovarati pred nekim strogim sudom i polagati računa o svemu što je bilo, sve do najmanje pojedinosti, do najskrovitije misli i do poslednjeg minuta. Niko, a ponajmanje kad su čoveku dvadeset i tri godine i kad je to vreme, u proleće, provedeno na kapiji. Šta da odgovori? Na straži su ta dva sata prošla kao uvek, kao i juče i prekjuče. Ali u ovom trenutku on ne može da se seti ničega svagdašnjeg i običnog što bi mogao da kaže. Pred njegovim sećanjem nižu se samo sporedne i nedozvoljene stvari, koje se svakome dešavaju, ali koje se ne kazuju starešinama; da je Stevan, po svom običaju, dremao; da je on, Fedun, izmenjao nekoliko reči sa nepoznatom turskom devojkom; da je zatim, sa mrakom koji je padao, pevao tiho i zaneseno sve pesme svoga kraja, očekujući povratak devojke i sa njim nešto uzbudljivo i neobično. Ah, kako je teško odgovarati, nemoguće sve kazati, a nezgodno prećutati! A treba se žuriti, jer vreme prolazi i samo povećava zabunu i nepriliku. I koliko već traje ovo njegovo ćutanje?

— No? — javi se ritmajster. Svi znaju to njegovo »no«, jasno, glatko, moćno, kao zvuk nekog jakog, složenog i dobro podmazanog mehanizma.

I Fedun stade da zamuckuje i da se zapliće od samog početka kao krivac.

Noć je prolazila, ali se lampe nisu gasile ni u kasarni ni u Konaku. Nizala su se saslušanja, zapisnici i suočenja. Saslušavani su i drugi koji su toga dana čuvali stražu na kapiji. Pronađeni su i dovedeni i neki od prolaznika. Ali bilo je očigledno da se krug stezao oko Feduna i Stevana, a u njihovom saslušavanju oko stare Turkinje koju je provela jedna devojčica.

Mladiću je izgledalo kao da su se na njega sručile one volšebne i nerazmrsive odgovornosti iz snova. Pred zoru je suočen sa Stevanom. Seljak je žmirkao lukavo i govorio izveštačeno, nekim utanjenim glasom, pozivajući se stalno na to da je on nepismen čovek, seljak, i zaklanjajući se u svemu za »ovoga gospodina Feduna«, kako je stalno nazivao u govoru svoga druga sa straže.

Ovako treba odgovarati, mislio je u sebi mladić, kome su creva krčala od gladi i koji je drhtao od uzbuđenja, iako mu još nije bilo jasno o čemu je reč i u čemu je upravo taj njegov propust ili krivica. Ali jutro je donelo potpuno objašnjenje.

Cele te noći okretalo se to neverovatno kolo uokrug, u njegovoj sredini bio je ritmajster, hladan, neumoljiv; sam nepomičan i nem, on nije dao nikome da miruje i ćuti. Svojim držanjem i izgledom on i nije ličio na čoveka, nego na oličenje dužnosti, na strašnog sveštenika pravde, koji je nepristupačan slabostima i osećanjima, obdaren nezemaljskom snagom, lišen i samih ljudskih potreba za jelom, snom i odmorom. A kad je svanulo, Fedun je izveden po drugi put pred ritmajstera. U kancelariji je pored ritmajstera i Draženovića bio jedan žandarm pod oružjem i jedno žensko stvorenje koje se mladiću učini na prvi mah nestvarno. Lampa je bila ugašena. Soba, okrenuta severu, hladna i sumračna. Mladić je gledao sa čuđenjem kako se zamršeni noćni san nastavlja i neće ni na dnevnoj svetlosti da izbledi i nestane.

— Je li ovo taj koji je bio na straži? — pitao je Draženović ženu.

Sa velikim naporom, koji mu je zadavao bol, Fedun je tek tada pogleda dobro. Bila je ona muslimanska devojčica od sinoć, samo bez bošče, gologlava, sa smeđim teškim pletenicama koje su se ovlaš držale oko glave. Na njoj su turske šarene dimije, ali ostalo odelo, košiulja, pojas i jelek, bilo je kao u srpskih devojaka po selima na visokoj ravni iznad kasabe. Bez bošče, ona je izgledala starija i jača. Njeno lice je bilo izmenjeno, usta velika i zla, očni kapci pocrveneli, a oči svetle i jasne kao da je sa njih odletela sinoćna senka.

— Jeste, — odgovori žena ravnodušnim, tvrdim glasom koji je za Fedima bio isto toliko nov i neobičan koliko i ceo njen sadašnji izgled.

Draženović nastavi da je ispituje o tome kako je i koliko puta svega prešla most, šta je kazala Fedunu i šta on njoj. Ona je odgovarala uglavnom tačno, ali nehatno i prkosno.

— Dobro, Jelenka, šta ti je rekao poslednji put kad si prešla?

— Nešto je rekao, ali ne znam pravo šta, jer nisam slušala njega, nego mislila samo na to kako da provedem Jakova.

— Na to si mislila?

— Na to, — odgovori preko volje žena koja je očigledno bila premorena i nije želela da kaže više nego što mora. Ali vahtmajster je bio uporan. Glasom u kome je bilo pretnje i koji je odavao naviku da mu se odgovara bez pogovora, on je tražio od žene da ponovi sve ono što je iskazala na prvom saslušanju u Konaku.

Ona se branila, skraćivala i preskakala pojedina mesta iz ranijeg iskaza, ali on bi je uvek zaustavljao i oštrim i veštim pitanjima vraćao natrag.

Malo-pomalo izlazila je na videlo cela istina. Zvala se Jelenka, i bila je od Tasića, sa Gornje Lijeske. Prošle jeseni došao je u taj kraj hajduk Jakov Čekrlija i tu zimovao, sakriven na jednoj pojati više njihovog sela. Iz njezine kuće su mu nosili hranu i preobuku. Ponajčešće je nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg stao da se topi i kad su učestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preći i da nije čuvana, a na mostu je stalna straža. Odlučio se za most i smislio plan kako da prevari stražu. Ona je pošla sa njim, rešena da mu pomogne, pa ma i po cenu života. Spustili su se najprije do na Lijesku, a zatim u neku pećinu iznad Okolišta. Još ranije, na Glasincu, Jakov je nabavio od nekih Cigana turske ženske haljine: feredžu, dimije i zavitak. I onda je ona, po njegovim uputstvima, počela da prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih ne bi pitao čija je ta nepoznata devojčica, i da bi se straža navikla na nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i Jakova.

— A zašto si ga prevela baš kad je ovaj vojnik bio na straži?

— Pa, zato što mi je on izgledao nekako najmekši.

— Zato?

— Zato.

Na vahtmajsterovo navaljivanje, žena je nastavila. Kad je tako sve već bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim mrakom prevela kao svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj stariji sedeo na sofi kao da drema.

Kad su došli na pijac, iz opreza nisu krenuli pravo kroz čaršiju, nego sporednim ulicama. To ih je i odalo. Zalutali su u varoši koju nisu poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Među njima je bio i jedan žandarm Turčin, rodom iz kasabe. Njemu se ova zabuljena starica sa devojčicom, koju dotada nije nikad video, učinila sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži. Zbacio je sa sebe feredžu, gurnuo Jelenku na žandarma tako snažno da su se oboje zaneli (»jer on je sitan i malena rasta, ali jak kao zemlja, a ima srce mimo druge ljude!«). Ona se, kako je sama mirno i stvarno priznavala, zaplela žandarmu među noge. Dok se žandarm odvojio od Jelenke, Jakov je već pretrčao Rzav kao lokvicu neku, iako mu je voda bila do iznad kolena, i izgubio se na drugoj strani u vrbaku. Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona neće i nema ništa više da kaže.

Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i pretnjama da iz devojke izvuče nešto više, da sazna za druge jatake i pomoćnike, za Jakovljeve dalje namere. Na nju sve to nije imalo ni najmanjeg uticaja. Ona je o onome o čemu je htela govorila i suviše, ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvući nijedna reč, pored svih Draženovićevih nastojanja.

— Bolje je da nam kažeš sada sve što znaš, nego da ispituju i muče Jakova koga su dosada sigurno uhvatili na granici.

— Koga uhvatili? Njega? Ha!

I devojka pogleda vahtmajstera sa žaljenjem kao čoveka koji ne zna šta govori, a desna strana njene gornje usne podiže se prezrivo uvis. (Uopšte su pokreti te gornje usne, koja je tada izgledala kao pijavica koja se grči, izražavali njena osećanja gneva, prezira ili prkosa, kad god bi ta osećanja postala jača od reči kojima ona raspolaže. Taj grčeviti pokret davao je za trenutak celom njenom inače lepom i pravilnom licu mučan i neprijatan izraz.) I sa nekim sasvim detinjastim i zanesenim izrazom lica, koji je u potpunoj suprotnosti sa onim ružnim grčenjem gornje usne, pogleda kroz prozor kao što seljak gleda na njivu, kad hoće da proveri uticaj vremena na useve.

— Bog s vama! Evo je svanulo. A od sinoć pa do sada on je Bosnu mogao da obigra svukoliku, a ne da pređe granicu koja je na sat ili dva hoda odavde. Znam ja to. Mene možete biti i ubiti, za to sam i pošla š njime, ali njega više viditi nećete. Na to nemojte ni misliti. Ha!

I njena se gornja usna zgrči i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice joj dođe odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz ljupke i nesvesne smelosti.

Ne znajući šta da radi, Draženović pogleda u ritmajstera, koji dade znak da devojku izvedu. I otpoče ponovno ispitivanje Fedunovo. Ono nije više moglo da bude ni teško ni dugačko. Mladić je priznavao sve i nije umeo da navede ništa u svoju odbranu, čak ni ono što mu je sam Draženović u svojim pitanjima namerno nametao. Ni ritmajsterove reči u kojima je bila sadržana neopoziva i nemilosrdna osuda u svoj njenoj težini, ali iz kojih je ipak izbijao uzdržan bol zbog te težine, nisu mogle da pokrenu mladića iz njegove uzetosti.

— Ja sam vas, Fedune, — govorio je Krčmar nemački, — smatrao ozbiljnim mladićem, svesnim svojih dužnosti i svoga životnog cilja, i mislio sam da će od vas biti jednog dana savršen službenik, ponos našeg odreda. A vi ste zaćorili u prvu žensku bestiju koja vam je ispred nosa prošla. Poneli ste se kao slabić, kao čovek kome se ozbiljan posao ne može poveriti. Ja moram da vas predam sudu. Ali ma kakva bila njegova presuda, najveća kazna ostaće za vas da se niste pokazali dostojnim poverenja koje je polagano u vas i da niste u pravom trenutku umeli da ostanete kao muško i kao vojnik na svom mestu. Sad idite.

Čak ni te reči, teške, odsečene, skandirane, nisu mogle da unesu ničeg novog u mladićevu svest. Sve je to već bilo u njemu. Pojava i govor one žene, hajdukove ljubaznice, Stevanovo držanje i ceo tok kratke istrage, pokazali su mu odjednom u pravoj svetlosti njegovu lakomislenu, bezazlenu i neoprostivu prolećnu igru na kapiji. Ritmajsterove reči dolazile su samo kao zvaničan pečat na sve to; one su više bile potrebne ritmajsteru samom, da bi zadovoljio neke nepisane ali večite zahteve zakona i reda, nego Fedunu. Kao pred prizorom neslućene veličine, mladić je stajao pred neobuhvatnim saznanjem: šta može da znači nekoliko trenutaka zaborava, u zlom času i na opasnom mestu. Da su preživljeni i ostali nepoznati, tamo na kapiji, ti trenuci ne bi značili ništa. Jedan od onih mladićskih nestašluka koji se docnije pričaju drugovima za vreme dosadnih patroliranja u noći. Ali ovako, svedeni na tle konkretnih odgovornosti, znače sve. Više nego smrt, znače: kraj svega, i to neželjen i nedostojan kraj. Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodičnih fotografija, ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kući. Kraj čoveka koji se prevario i dopustio da ga prevare.

Zato nije našao ni jedne reči da odgovori ritmajsteru.

Nadzor nad Fedunom nije bio naročito strog. Dali su mu doručak, koji je pojeo kao tuđim ustima, zatim naredili da spremi lične stvari, da preda oružje i službene predmete, a u deset sati će poštanskim kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde će biti predan garnizonskom sudu.

Dok je mladić skidao stvari sa police iznad svoje postelje, ono nekoliko drugova koji su još bili u spavaonici izgubiše se na prstima, zatvarajući oprezno i bez šuma vrata za sobom. Oko njega je rastao onaj krug samoće i teške tišine koji se stvara uvek oko čoveka koga udari nesreća, kao oko bolesne životinje. On najpre skide sa klinca crnu tablicu na kojoj je masnom bojom i nemačkim jezikom bilo ispisano njegovo ime, čin, broj njegovog odreda i jedinice u kojoj služi, i položi je na koleno, okrenuvši ispisanu stranu nadole. Na crnoj poleđini tablice mladić napisa parčetom krede brzo i sitno: »Sve što iza mene ostane da se pošalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam sve drugove i molim starešine da mi oproste. G. Fedun.« Zatim pogleda još jednom kroz prozor i sagleda onoliko od sveta koliko se u jednoj sekundi može da vidi sa tog skučenog vidika. Onda skide svoju pušku, napuni je teškim jednim metkom koji je bio sav lepljiv od puščane masti. Pošto se izuo i nožićem rasparao čarapu na palcu desne noge, leže na postelju, obgrli pušku rukama i kolenima da mu se vrh od cevi upi duboko u podbradak, namesti nogu tako da je ona rupa na čarapi zapela za obarač, i okinu. Sva kasarna odjeknu od pucnja.

Posle jedne velike odluke sve postaje lako i jednostavno. Došao je lekar. Izvršen je komisijski uviđaj, a zapisnik o tome priložen, u prepisu, aktima o Fedunovom saslušanju.

Tada se postavilo pitanje Fedunove sahrane. Draženoviću je naređeno da ode popu-Nikoli i da sa njim raspravi: može li Fedun biti sahranjen u groblju, iako je sam sebi oduzeo život, i da li pop pristaje da opoje pokojnika koji je unijat po veri.

U poslednjoj godini dana pop Nikola je naglo ostareo i počeo da slabi na nogama; zato je uzeo za pomoćnika na velikoj parohiji pop-Josu. To je čovek ćutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop Nikola, koji se već teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da svršava tu kod kuće ili u crkvi koja mu je pored same kuće.

Po ritmajsterovom nalogu Draženović je otišao do popa-Nikole. Đedo ga je primio ležeći na minderluku; pored njega je stajao pop Joso. Kad je Draženović izneo pred njega pitanje Fedunove smrti i sahrane, obojica popova su ćutala jedan trenutak. Videći da pop Nikola ne govori, pop Joso otpoče prvi, neodređeno i bojažljivo; da je stvar izuzetna i neobična, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u utvrđenim običajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri zdravoj svesti i čistoj pameti, onda može nešto da bude. Ali tada se na svom tvrdom i uskom logu, pokrivenom jednim starim i izbledelim iramom, ispravi pop Nikola. Njegov trup dobi onu statuarnu snagu koju je imao uvek kad prolazi kroz čaršiju koja ga pozdravlja s desna i s leva. Prva reč koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa riđim, gotovo belim, gustim i čekinjastim obrvama, lice čoveka koji je od svog postanka naučio da samostalno misli i da svoju misao iskreno kaže i dobro brani.

Bez mnogo oklevanja i bez krupnih reči on je odgovorio neposredno i popu i vahtmajsteru:

— Sad kad se nesreća trefila nema više šta da se dokazuje. Ko će pri čistoj svijesti dići ruku na sebe? A ko bi smio opet uzeti na dušu da ga pokopa k'o nikakvu vjeru, neđe iza plota i bez sveštenika? Nego hajde ti, gospodine, živ bio, i naredi da se mrtvac opremi, pa da mi njega što prije sahranimo. I to u groblje, jakako! Ja ću ga opojati. Pa poslije, ako ikad naiđe neki pop njegovog zakona, on neka doda i popravi ako nađe da nešto nije bilo kako treba.

A kad je Draženović izišao, on se okrenu još jednom pop-Josi, koji je bio postiđen i iznenađen:

— Kako ne bih pustio u groblje krštena čovjeka? I što da ga ne opojem? Zar mu je malo što je bio zle sreće za života? A tamo, neka ga pitaju za grijehove oni koji će i sve nas ostale pitati za naše.

Tako je mladi čovek, koji je pogrešio na kapiji, ostao zauvek u kasabi. Sahranjen je idućeg jutra, uz pop-Nikolino staračko pojanje i otpevanje Dimitrija, klisara.

Jedan po jedan štrajfkori su prilazili raci i bacali po grumen posne zemlje. Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko trenutaka oko groba kao da čekaju na neku komandu, gledajući kako se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz Fedunove slamnjače.

Preka sudbina mladog štrajfkora, kome imena niko više nije znao, a koji je životom platio nekoliko prolećnih trenutaka nepažnje i zanosa na kapiji, spadala je među one događaje za koje svet u kasabi ima mnogo razumevanja i dugo ih pamti i ponavlja. Spomen na osetljivog mladića zle sreće trajao je mnogo duže nego straža na kapiji.

Već iduće jeseni ustanak u Hercegovini je jenjao. Nekoliko istaknutih vođa, muslimana i Srba, izbeglo je u Crnu Goru ili u Tursku. Ostalo je u ovim krajevima još nekoliko hajduka, koji u stvari nisu ni imali prave veze sa ustankom zbog regrutacije, nego su hajdukovali za svoj račun. Pa su i oni pohvatani ili rastureni. Hercegovina se umirila. Bosna je dala regrute bez otpora. Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak ni jednostavan.

Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladića, ali onog dana kad su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki građani sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i uzbuna. Mnogi regruti su pili nemilice još od ranog jutra, mešajući pića. Seljaci su u čistim, belim košuljama. Retki su koji ne piju, nego sede pored svojih stvari, uza zid, i dremuckaju. Većina je uzbudena, rumena od pića i znojna od vrelog dana. Po četiri-pet momaka iz istog sela zagrle se, sastave glave i ljuljajući se tako kao živa ljesa, puštaju svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu:

Oj, dee-vooj-koo! Ooooj!

Mnogo veću uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i rodice ovih mladića, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih se još jednom nagledaju, da se naplaču i nakukaju, i da im usput pokuče još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga ženskog sveta. Sedele su skamenjene, kao da čekaju osudu, razgovarale među sobom i s vremena na vreme brisale suze krajem šamije. Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladići ne idu ni u rat ni na robiju, da će u Beču služiti cara, siti, odeveni i obuveni, da će se posle roka od dve godine vratiti kućama, da i mladići iz svih drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine. Sve je to prolazilo mimo njih kao vetar, tuđe i potpuno nerazumljivo. One su slušale samo svoje nagone i samo po njima su mogle da se upravljaju. A ti drevni i nasleđeni nagoni terali su im suze na oči i jauk na grlo, vukli ih da uporno prate dok god mogu, i poslednjim pogledom još onoga koga vole više od svog života, a koga nepoznati car odvodi u nepoznatu zemlju, na nepoznata iskušenja i poslove. Uzalud su i sada zalazili među njih žandarmi i činovnici iz Konaka i uveravali ih da nema razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrčuju prolaz, da ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer će se svi oni zdravi i živi vratiti. Sve je bilo potpuno uzaludno.

Žene su ih slušale, odobravale im tupo i ponizno, ali bi odmah zatim briznule u plač i udarile u kuknjavu. Izgledalo je kao da vole te svoje suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga plaču.

A kad je došao čas da se kreće i kad su se mladići svrstali kako treba u četvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost. Žene su trčale i, otimajući se da svaka bude pored nekog svoga, gurale jedna drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima, preklinjanjima i poslednjim porukama. Neke su istrčavale čak pred povorku regruta koju su predvodili četvorica žandarma u redu, padale im pred noge, tukući se u razdrljene grudi i vičući:

— Preko mene! Samo preko mene, ojađene!

Ljudi su ih s mukom pridizali izvlačeći oprezno čizme i mamuze iz njihove rasute kose i zavitlanih sukanja.

Neki od regruta su, postiđeni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da se vraćaju kućama. Ali većina mladića pevala je ili podvriskivala, što je još povećavalo opštu vrevu. Ono nekoliko građana, bledi od uzbuđenja, pevali su složno, po varoški:

Sarajevo i Bosna,
Svaka majka žalosna,
Koja šalje svoga sina
Caru u regrute.

Pesma je izazvala još viši plač.

Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, čekao ih je sa obe strane poređan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplače kao da ih vode na streljanje. I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovim koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti.

Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve ređi. I pojedine od seoskih žena zaostajale su. Najupornije su bile majke koje su optrčavale povorku, kao da im je petnaest godina, preskakale jendek pored druma sa jedne strane na drugu i nastojale da zavaraju žandarme i ostanu što bliže svome detetu. Videći to, i sami mladići su se, bledi od uzbuđenja i nekog snebivanja, okretali i dovikivali:

— Vraćaj se kući, kad ti kažem!

Ali su majke išle još dugo, obnevidele za sve osim za sina koga odvode i ne slušajući ništa drugo do svoj rođeni plač.

Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u kasabi. A kad su počela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz Beča, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije. Štrajfkor je raspušten i napustio je kasabu. Na kapiji već odavno nema straže, nego svet sedi isto onako kao što je sedeo i pre toga.

Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti, čisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pričali o vojničkom životu i veličini gradova koje su videli, mešajući pri tom u govoru neobična imena i strane izraze. Kod odvođenja narednog godišta bilo je već manje plača i uzbune.

Uopšte sve je postalo lakše i običnije. Dorastali su mladići koji nemaju više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su već umnogome primili nov način života. Ali na kapiji se živelo po starim navikama kasabe. Bez obzira na nov način odevanja, nova zvanja i poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još samo u pričanjima starijih. Štrajfkorska služba je zaboravljena kao i ona nekadašnja turska, kad je čardak bio na kapiji.