OTAC

     7.
     Čudno - možda čak i glupo - kako je još bila u stanju da muči samu sebe takvim mislima - prisećanjima na vreme od pre četrnaest godina.
     Krajl je bio visok oko metar i osamdeset, na Rotoru, gde je prosečna visina muškaraca iznosila nešto ispod metar i sedamdeset. Kao i u slučaju Janusa Pita, to mu je davalo auru komandujuće superiornosti i snage, koja je ostala čak i pošto je Insinja shvatila, iako to sebi nije priznavala, da se na tu snagu ne može osloniti.
     Krajlove crte lica behu oštre; istaknut nos i jagodice, jaka brada - što mu je sve pridavalo izraz divljačnosti i izgladnelosti. Sve je kod njega bilo naglašeno muževno. Gotovo da je mogla da nanjuši tu muževnost, kada ga je prvi put srela, i, naravno, bila potpuno oborena s nogu.
     Insinja je bila taman pred diplomskim ispitom iz astronomije. Završavala je svoju studiju o Zemlji, razmišljala o skorom povratku na Rotor i konkursu za radno mesto u okviru projekta Daljinske sonde. Opčinjavale su je te široke mogućnosti i prednosti koje je Daljiska sonda u sebi sadržala. (Tada nije ni slutila da će ona sama doći do mnogo kapitalnijeg otkrića).
     Onda je srela Krajla, i, sva zrkana, osetila kako se do ušiju zaljubljuje u tog Zemljanina. Zemljanin! Bila je spremna da preko noći odbaci svu svoju buduću blistavu karijeru, spremna da sa njim ostane na Zemlji, samo da bi ga imala kraj sebe.
     Sećala se i njegovog začuđenog pogleda. "Da ostaneš ovde, sa mnom? Radije ću poći s tobom na Rotor." Ne, Insinja nije ni pomišljala da bi on bio u stanju da ostavi svoj svet zbog nje.
     Kako je Krajlu pošlo za rukom da dobije rotorsku ulaznu vizu, Insinja nikada nije saznala.
     Imigracione vlasti bile su stroge. Kada bi bilo koja Naseobina dostigla populaciju koju može komotno da izdržava, zaustavila bi dalje useljavanje. Prvo, jer za nove ljude nije bilo mesta; i dalje, svaka se za sebe trudila, i to očajnički, da održi podnošljivu ekološku ravnotežu. Ljudi kojima bi imigracija ipak, iz raznih važnih razloga, bila dozvoljena - sa Zemlje, ili sa drugih Naseobina - morali bi biti podvrgnuti detaljnim dekontaminacionim procesima, zatim bi provodili određeno vreme u karantinu - i, naravno, vlasti su ih mogle poslati natrag čim bi to našle za shodno.
     No, Krajl, Zemljanin, bio je tu. Žalio joj se, jednom, na taj oduran period dekontaminacije, a ona je, potajno, likovala zbog njegove upornosti. Očito je bilo da mu je vrlo stalo do nje, čim beše pristao na takva maltretiranja.
     A ipak, u trenucima kada bi njen suprug postajao izrazito povučen u sebe i rasejan, pitala se - šta ga je, zapravo, dovelo na Rotor? Možda ona sama i nije bila toliko bitna - možda mu je glavni motiv bio beg sa Zemlje. Nije li on, možda, zločinac u bekstvu? Ili, ima ubice na vratu? Možda se otarasio žene koje se zasitio? Insinja se nikada nije dovoljno odvažila da ga zapita.
     A on, sam od sebe, nije govorio.
     Čak i kada mu je konačno bilo dozvoljeno da kroči na Rotor, postavljalo se pitanje koliko dugo će moći tu i da ostane. U slučaju da mu Imigracioni biro dodeli rotorijansko državljanstvo, mogao bi ostati zauvek. No, nikakvih izgleda koji bi išli tome u prilog nije bilo.
     Insinja je napokon otkrila zašto; naravno, Krajl Fišer nikada ne može biti odviše simpatičan i omiljen među ljudima na Rotoru. Za nju je njegovo zemaljsko poreklo nosilo u sebi dah različitosti, čak glamuroznosti. Ortodoksni Rotorijanci doveka bi ga, međutim, prezirali kao uljeza - čak i da dobije državljanstvo - no, Insinja je svu tu priču o svom suprugu smatrala neodoljivo, erotično uzbudljivom. Bila je spremna da se bori za njega, protiv celog sveta, dok ne pobedi ili ne padne mrtva.
     Kada je Krajl konačno potražio posao koji bi mu obezbedio primanja i na osnovu kojeg bi dobio stan, Insinja beše ta koja ga je podsetila na to da će njegov brak sa Rotorijankom Imigracioni biro učiniti mnogo spremnijim da mu dodeli državljanstvo. Krajl se našao iznenađenim, kao da mu to nije ranije palo na pamet, a onda je izrazio i svoje zadovoljstvo. Beše to malo razočaranje za Insinju; bilo bi romantičnije da su se venčali iz ljubavi, a ne zbog njegovog državljanstva. Ali ako tako mora biti, pomislila je, onda...
     I, tako, posle neuobičajeno duge veridbe, što beše rotorijanska tradicija, napokon su se i venčali.
     Život se nastavio, bez mnogo izmena. Nije bio bogzna kako strastven ljubavnik, ali, nije to bio ni pre braka. Poklanjao joj je neku vrstu odsutne, mlake pažnje, i dovoljno povremenih nežnosti da je drži srećnom. Nikada nije bio otvoreno grub ili neljubazan; na kraju krajeva, on se beše odrekao svog sveta zbog nje i prošao kroz prilične neprijatnosti da bi bio s njom. To mu je išlo u prilog i Insinja mu je to i brojala u prilog.
     Čak i kao legitimni državljanin Rotora, što se dalo srediti neposredno po venčanju, i dalje je izazivao neraspoloženje okoline. Insinji je to bilo jasno - ali se s tim pomirila. On, jednostavno, nije bio rođeni Rotorijanac, a kao doseljeniku mnoge interesantne aktivnosti na Rotoru bejahu mu nedostupne. Insinja čak nije znala ni koja mu je struka, jer on nikada nije pominjao ni stupanj završenog školovanja niti bilo šta slično. Međutim, nije izgledao, niti se ponašao, kao neko neobrazovan. Ničeg lošeg, mislila je Insinja, nema u tome ako si i samouk. Osim toga, znala je da na Zemlji ne postoji obavezno visoko obrazovanje, kao na Naseobinama.
     Ipak, sve ju je to mučilo. Nije marila što je Zemljanin (lako se suočavala sa kolegama i prijateljima kada bi došli na tu temu), ali nije znala kako bi se sama izborila sa neukim Zemljaninom.
     No, niko nikada nije načinio neku opasku tim povodom, a on je strplivo slušao pojedinosti iz njenog rada na Daljinskoj sondi. Ona, razume, nikada nije pokušala da stavi na probu nivo njegovog obrazovanja tako što bi se upustila u raspravljanje o tehničkim vidovima posla. Ponekad je umeo da postavlja pitanja, ili da prokomentariše te stvari, što je ona cenila, budući da je uvek uspevala da uveri samu sebe da su njegova pitanja i komentari bili pametni.
     Fišer je radio na jednoj od farmi. Sasvim pristojan posao, čak prilično važan, ali bez ikakvog društvenog prestiža. Nije se žalio, niti frktao zbog toga, ali nije iskazivao ni zadovoljstvo ni uživanje u svom poslu. No, određen oblak nezadovoljstva kao da je bio njegova uvrežena, prateća aura.
     Stoga je Insinja i prestala da mu postavlja pitanja poput: "I, šta ima novo na poslu, dragi?"
     U nekoliko navrata, s početka, odgovarao bi joj mirno: "Ništa naročito". Uz blagi izraz dosađivanja.
     Kasnije je i ona sama prestala da mu prepričava zgode iz svog poslovnog života. Čak je počela i da se nervira zbog toga, jer bi i to, između ostalog, doprinosilo njegovoj iluziji da je njen posao neuporedivo bitniji od njegovog.
     Bila je svesna da su ta strahovanja pre rezultat njene, nego njegove nesigurnosti. Fišer bi je mirno slušao kada bi samu sebe uvukla u prepričavanje dnevnih događaja sa posla. Čak bi ponekad i upitao, sa bledunjavom zainteresovanošću, ponešto u vezi sa hiperpogonom, ali Insinja je o tome znala veoma malo, ili gotovo ništa.
     Bio je, međutim, zainteresovan za rotorijanski politički život, ispoljavajući pri tom tipično zemaljsko nestrpljenje prema njegovim ograničenim dosezima. Insinja se, pak, trudila da ne pokazuje bilo kakve znake nezadovoljstva zbog toga.
     Ipak, tišina se spuštala između njih dvoje. Tek bi ponekad popričali o filmu koji su zajedno gledali, ili o društvenim obavezama koje su ispunjavali. Tek majušne promene u jednoličnosti.
     Nije to značilo nesrećan život. Jednostavno, sa kolača se prešlo na beli hleb. Bilo je mnogo gorih stvari od belog hleba.
     Imalo je to, čak, i svojih prednosti. Kada se radi na strogo poverljivom poslu, to znači doslovno ni reči o poslu. Koliko je poverljivih ljudi ipak došapnulo koju reč svom supružniku? Insinja to nije činila, nije dolazila u iskušenje, jer ničega tajnovitog nije bilo u onome što je radila.
     No, je li zapadala u iskušenje po otkriću zvezde-suseda, kada je ceo slučaj označen kao najstroža tajna? Bila bi to najprirodnija stvar - reći svom suprugu o otkriću koje će njeno ime uvrstiti u istoriju astronomije dok je sveta i veka. Mogla mu je reći i pre no što je rekla Pitu. Mogla je da utrči u njegove odaje i zavrišti: "Zamisli!! Zamisli!! Nikada nećeš pogoditi!"
     Ali nije to učinila. Smatrala je da Fišer uopšte ne bi ispoljio zainteresovanost. To što bi mu rekla prepričao bi možda svojim kolegama, farmerima, ili radnicima, ali sa njom o tome ne bi govorio.
     Stoga, ništa mu nije kazala o Nemezis i to joj nije teško padalo. Slučaj je za njih dvoje bio stavljen ad acta, nije uopšte postojao, sve do tog odurnog dana kada se njihov brak okončao.

     8.
     Kada je ona bezrezervno i sasvim prešla na Pitovu stranu?
     Insinja se, isprva, gnušala pomisli da otkriće zvezde-suseda mora ostati tajna. Otvoreno je zazirala od toga da se ode iz Sunčevog sistema u pravcu čiji je cilj bio krajnje maglovit. Za nju je izgradnja civilizacije po odabiru, nedostupne svima, bila etički nečasna.
     Javno se nije bunila, uvažavajući zahteve bezbednosti naseobine; no, bila je rešena da se Pitu suprotstavi u četiri oka - i to snagom argumenata, o kojima bi prethodno temeljito promislila, tako da su oni bili sasvim pouzdani i neoborivi. Ali, bez obzira na to, do ovog sučeljavanja nikada nije došlo.
     Pit je uvek - uvek - sticao inicijativu.
     Još davno joj je rekao: "Priseti se, Evgenija, da si zvezdu--suseda otkrila manje-više slučajno. Neko od tvojih kolega mogao bi to, sasvim nezavisno, učiniti na isti način."
     "Mala je verovatnoća..." počela je.
     "Ne, Evgenija, ne želimo da zavisimo od verovatnoće. Želimo da budemo sigurni. Postaraćeš se da niko ne posmatra u tom pravcu, da niko ne dođe u posed tvojih proračuna, da niko ne otkrije postojanje i položaj Nemezis."
     "Otkud ja to mogu?"
     "Oh, vrlo lako. Govorio sam sa Načelnikom. Sada si generalni šef svih istraživanja u vezi sa Daljinskom sondom."
     "Ali to bi značilo da uznapredujem..."
     "Da. U odgovornosti, društvenom statusu, primanjima. Imaš li primedbe na bilo koju od te tri stavke?"
     "Ni na jednu", odvratila je, osećajući kako joj srce jače lupa.
     "Siguran sam da ćeš posao glavnog astronoma obavljati više nego dobro. Vodićeš računa o tome da se posao odvija po najvišim standardima kvaliteta, pod uslovom da nema nikakve veze sa Nemezis."
     "Ali, Januse, to ne može večito ostati tajna!"
     "I neće. Kada se jednom otisnemo iz Sunčevog sistema, svi će znati sve. Do tada, što je manje moguće upućenih - i što kasnije."
     Htela je da nastavi da prigovara, ali, unapređenje ju je sprečilo u tome.
     Drugom prilikom, Pit ju je upitao: "A šta ćemo sa tvojim mužem?"
     "Šta je sa njim?" Odmah se nakostrešila.
     "Koliko znam, on je Zemljanin."
     "Poreklom je sa Zemlje, ali je državljanin Rotora", procedi Insinja.
     "Pretpostavljam da mu nisi zucnula ništa u vezi sa Nemezis?
     "Apsolutno ništa."
     "A je li ti taj tvoj muž ikada rekao zbog čega je napustio Zemlju i tako žustro radio na tome da dobije naše državljanstvo?"
     "Ne, nije. Nisam ga ni pitala."
     "Ali ponekad razmišljaš o tome, zar ne?"
     Oklevala je, pa potom priznala: "Da, ponekad."
     "Možda bi trebalo da ti kažem", primeti Pit, uz osmeh.
     I, doista, rekao joj je, malo po malo. Nikada previše. Nikada to nije bila poplava, već, kao da je delimično dolivao vodu u čašu. To ju je izvuklo iz čaure. Život na Rotoru uslovljavao je da se stvari uglavnom posmatraju samo na rotorijanski način.
     No, blagodareći Pitu, onome što joj je rekao, filmovima koje joj je sugerisao da pogleda, postajala je svesna Zemlje, njenih milijardi žitelja, opšteg gladovanja i nasilja, droge i zastranjivanja. Doživljavala je Zemlju kao leglo bede, nešto od čega treba pobeći što pre. Više se nije dvoumila povodom pravih razloga Krajlovog odlaska. Čudilo ju je, međutim, zašto se tako malo Zemljana iselilo.
     Ni na Naseobinama nije bilo mnogo bolje. Uočavala je kako se ljudi zatvaraju, kako sve slabije međusobno opšte. Nijedna Naseobina nije želela ništa stranog porekla - nijedan primerak flore ili faune. Roba je usporeno cirkulisala, prenošena potpuno automatizovanim prevoznim sredstvima i u brižljivo sterilisanim kontejnerima.
     Naseobine su se međusobno gložile i mrzele. Naseobine u Marsovom pojasu bejahu možda i ponajgore. Tek su se one u asteroidnom pojasu još slobodno množile, ali su i one sa podozrenjem gledale na unutrašnje Naseobine.
     Insinja se sve više slagala sa Pitom. Štaviše, postajala je zagovornik napuštanja bede, kao i začinjanja novog sistema svetova gde će se patnje izbrisati. Novi početak, nove mogućnosti.
     A onda je otkrila da je beba na putu i njen entuzijazam je spalsnuo. Rizikovati svoj život, i Krajlov, na tom dugom putovanju bilo je još podnošljivo. Ali beba, dete...
     Pit je bio neuništiv. Čestitao joj je. "Dete će biti rođeno ovde i imaćeš sasvim malo vremena da se privikneš na novonastalu situaciju. Proći će još godinu i po dana pre no što budemo spremni za polazak. Dotle ćeš već shvatiti koliko si srećna što ne moraš duže da čekaš. Dete se neće sećati bede uništene planete i nepopravljivo podeljenog stanovništva. Znaće samo za novi svet, razumevanje i popustljivost. Srećno dete. Dete proviđenja. Moja deca su već odrasla, već formirana."
     I Insinja je ponovo poverovala. Kada se Marlena konačno rodila, ona je zbilja počela da biva nestrpljiva, da se boji da će, pre polaska, njeno dete ostati doveka obeleženo i zaraženo promašajem po imenu Sunčev sistem.
     U to vreme je bila u potpunosti na Pitovoj strani.
     Na njeno veliko olakšanje, Fišer beše zadovoljan svojom kćerkom. Nije se, iskreno, nadala da će on biti bogzna kakav otac. Ipak, posvetio se detetu i preuzeo na sebe sve obaveze oko podizanja devojčice. Čak je ponekad izgledao zbilja srećan.
     Odjednom, nekako u vreme kada se bližio Marlenin prvi rođendan, pojaviše se govorkanja, kroz ceo Sunčev sistem, kako Rotor namerava da ode. To je odmah prouzrokovalo i političku krizu i Pit, koji je sve krupnijim koracima hitao ka mestu Načelnika, odlično se zabavljao.
     "Mogu samo da nas mrze", govorio je. "Nemaju načina da nas zaustave i svi ti povici o nelojalnosti, sa njihovim objašnjenjima 'šovinizma u Sunčevom sistemu', samo će ih odvratiti od toga da sami izučavaju hiperpogon. A to nam može samo koristiti."
     "Ali, Januse, kako je procurilo u javnost?" pitala je Insinja.
     "Za to sam se sam postarao", osmehnuo se on. "U ovom trenutku nemam ništa protiv da se zna da odlazimo, dokle god ne znaju kuda odlazimo. Na kraju krajeva, teško da bismo to mogli i sakriti u ovom trenutku. Moraćemo da sprovedemo referendum i čim rotorijanski narod sazna za odlazak, saznaće svi."
     "Referendum?"
     "Naravno. Razmisli. Ne možemo se baktati sa gomilom naroda koji se ili plaši, ili je suviše slab prema prapostojbini. Tako nikada nećemo uspeti. Želimo samo one koji su spremni da pođu, koji, čak, žude da pođu."
     Bio je potpuno u pravu. Kampanja je odmah počela i to što su vesti ranije procurile ublažilo je oštrinu reakcije van Rotora - a i na njemu samom.
     Neki Rotorijanci bili su oduševljeni predlogom; neki su se plašili.
     "Pa to je pravo ludilo", grmeo je Fišer.
     "Mora biti tako", odvratila je Insinja oprezno.
     "Zašto? Nema potrebe lutati među zvezdama. Gde bismo završili? Tamo nema ničega."
     "Tamo su milijarde zvezda."
     "A koliko planeta? Ne znamo koliko tamo ima nastanjivih planeta i ima li ih uopšte. Ovaj sistem, Sunčev sistem, jedini je dom za koji znamo."
     "Istraživanje je u krvi ljudskih bića". Bila je to jedna od uobičajenih Pitovih fraza.
     "To je romantična besmislica. Šta mislite, da će ljudi glasati u prilog tome da se odvoje od čovečanstva i da ih proguta svemir?"
     "Po mom mišljenju, Krajle", primeti Insinja, "raspoloženje na Rotoru uglavnom ide u prilog tome."
     "To je samo propaganda vlade. Misliš da će ljudi glasati da ostave Zemlju? Sunce? Nikada! Ako do toga dođe, nas troje se vraćamo na Zemlju."
     Osetila je kako joj se srce steže. "O, ne. Želiš li sve te vetrove, mećave, oluje, kako god da ih zoveš? Hoćeš li led i vodu koji padaju sa neba i vazduh što ti šišti oko ušiju?"
     On diže obrve. "Nije to tako strašno. Oluje nastupaju povremeno, ali se daju preduprediti. Zapravo, zabavne su - ako nisu suviše strašne. Sve je to zanimljivo - bude malo hladno, pa malo vrućina, malo provala oblaka - to stvara raznolikost. Drži te u životu. Osim toga, pomisli na nacionalne kuhinje..."
     "Kuhinje? Kako možeš? Toliki ljudi gladuju. Uvek im šaljemo dobrovoljnu pomoć."
     "Neki ljudi gladuju. Ne svi."
     "Ne očekuješ, valjda, da Marlena živi pod takvim okolnostima?"
     "Milijarde dece su tamo."
     "Moje dete neće biti među njima", odseče Insinja.
     Sve je nade sada polagala u Marlenu. Bilo joj je deset meseci, imala je po dva zubića gore i dole, mogla je da stoji uspravno, grčevito se pri tom držeći za ogradicu kreveta, i gledala je na svet oko sebe tim svojim radoznalim, bistrim očima.
     Fišer je bio nedvosmisleno zaljubljen u svoju nelepu kćer. Više nego ikad, zapravo. Kada je nije ljuljaškao, gledao bi netremice u njene divne oči. Bila mu je sve i sva i činilo se da mu ona nadoknađuje sve što nije imao.
     Sigurno da Fišer ne bi otišao na Zemlju ako bi to značilo i njegov rastanak sa Marlenom. Insinja nije bila sigurna kakav bi mu izbor bio da je ona sama u pitanju, ali Marlena će prevagnuti.
     Da li je bilo baš tako?

     9.
     Dan posle Referenduma, Eugenija Insinja zateče Fišera bledog od besa. "Nameštaljka!" siktao je.
     "Ššš! Probudićeš bebu."
     Za trenutak, na licu mu se pojavi grimasa, ali stišao se.
     Insinja se i sama smiri i reče tiho: "Ljudi žele da idu, oko toga više ne treba praviti pitanje."
     "Jesi li i ti glasala za odlazak?"
     Razmišljala je. Nema smisla da ga laže. Bila je vrlo jasna po tom pitanju. "Da, jesam", odgovorila je.
     "Pretpostavljam da te je Pit na to naveo", reče on.
     To ju je iznenadilo. "Ne! Sposobna sam da sama odlučujem."
     "Ali vas dvoje..." izlete mu odjednom.
     Osetila je kako joj pritisak namah skače. "Šta hoćeš time da kažeš?" ljutito je prošištala. Neće je, valjda, optužiti za neverstvo?
     "Taj - taj političar. Gazi preko leševa da bi postao Načelnik. Svi to znaju. A i ti planiraš da gradiš karijeru zajedno s njim. Politička lojalnost će ti biti od pomoći, zar ne?"
     "Kuda bi me to odvelo? Uopšte ne stremim tome. Astronom sam, nisam političar."
     "Unapređena si, zar ne? Izvučena si ispred starijih i iskusnijih."
     "Zahvaljujući mukotrpnom radu, verujem." (Kako da se sada odbrani kad ne sme da mu kaže istinu?)
     "Da, znam da bi volela da veruješ da je tako. Ali to je Pitovo delo."
     Insinja duboko uzdahnu. "Kuda nas vodi ovaj razgovor?"
     "Slušaj me dobro." Govorio je tihim glasom, otkad ga je Insinja upozorila da Marlena spava. "Ne mogu da verujem da čitava jedna Naseobina želi da rizikuje putovanje pod hiperpogonom. Otkud znaš šta se sve može desiti? Da li stvar, uopšte, funkcioniše? Moglo bi nas sve pobiti!"
     "Daljinska sonda pokazala se uspešnom."
     "Je li bilo živih bića na njoj? Ako nije, otkud znate kako živa bića reaguju na hiperpogon? Šta uopšte znaš o hiperpogonu?"
     "Ništa."
     "A zašto? Radiš upravo tamo, gore u laboratoriji. Ne radiš na farmi, kao ja."
     (Ljubomoran je, pomisli Insinja). "Kad kažeš 'laboratorija'", odvrati ona, "ispada kao da svi sedimo pretrpani u istoj prostoriji. Već sam ti rekla. Ja sam astronom i ne znam ništa o hiperpogonu."
     "Hoćeš reći da ti Pit nikada ništa ne govori o tome?"
     "O hiperpogonu? Ni on sam ne zna ništa o njemu."
     "Znači, niko ne zna?"
     "Ne budi smešan. Stručnjaci znaju. Hajde, Krajle. Ima onih koji treba da znaju, i oni znaju. Drugi ne."
     "Znači, za sve, osim za grupicu stručnjaka, to je nepoznanica."
     "Baš tako."
     "Onda ti ne znaš, niti možeš znati, da li je hiperpogon dovoljno bezbedan. Kako, onda, možeš pretpostavljati da je njima to poznato?"
     "Verujem da su obavili sve provere..."
     "Ti veruješ!"
     "Verujem s razlogom. Kažu da je hiperpogon sasvim bezbedan."
     "A oni, naravno, nemaju običaj da lažu."
     "Ali i oni idu. Osim toga, sigurna sam da su obavili sve provere."
     Gledao ju je, suženih očiju. "Sada si, odjednom, tako sigurna. Daljinska sonda je tvoje delo. Da li je na njoj bilo živih bića?"
     "Nisam radila na praktičnom delu projekta. Meni je u deo palo prikupljanje astronomskih podataka."
     "Ne odgovaraš mi na pitanje."
     Insinja odjednom izgubi strpljenje. "Slušaj, nisam raspoložena da me okrećeš na ražnju. Osim toga, uznemirio si dete. I ja imam nekoliko pitanja za tebe. Šta ti planiraš? Ideš li i ti?"
     "Ne moram. Prema Referendumu, svi koji neće da idu, neće biti primorani."
     "Znam da ne moraš, ali, hoćeš li ići? Nadam se da nećeš da rasturaš porodicu?"
     Pokušala je da sebi istera osmeh na lice, ali delovalo je prilično neuverljivo.
     Mračno i tiho, Fišer odgovori: "Ne želim da ostavljam Sunčev sistem."
     "Radije bi ostavio mene? I Marlenu?"
     "Zašto bih morao ostaviti Marlenu? Čak i ako ti hoćeš da se lomataš po svemiru, zašto rizikuješ detinji život?"
     "Ako ja idem, ide i Marlena", odvrati ona suvo. "Bolje da to utuviš u glavu, Krajle. Gde bi je, uostalom, ti odveo? Na neku poludovršenu asteroidnu Naseobinu?"
     "Naravno da ne. Sa Zemlje sam - i mogu se tamo vratiti ako zaželim."
     "Natrag, na umiruću planetu? Super!"
     "Ostalo joj je još podosta godina, uveravam te."
     "Što si je onda ostavljao?"
     "Mislio sam da bih mogao da napravim nešto od svog života. Nisam znao da doći na Rotor znači uzeti kartu bez povratka - nikud."
     "Ne baš nikud", prasnu Insinja i iz nje provali potiskivani bes. "Kada bi znao gde idemo, ne bi bio tako spreman da se vratiš nazad."
     "Zašto? Gde to Rotor ide?"
     "Prema zvezdama."
     "U zaborav."
     Stajali su i gledali se. Marlena otvori oči i oglasi se. Fišer skrenu pogled ka bebi i nežnijim glasom reče: "Evgenija, ne moramo se rasturati. Ne želim da napustim Marlenu. Ni tebe. Pođi sa mnom."
     "Na Zemlju?"
     "Da. Zašto da ne? Imam tamo prijatelja, još i sada. Kao moja porodica, vas dve nećete imati problema da se uklopite. Zemlja ne mari mnogo za 'ekološku ravnotežu'. Bićemo tamo na velikoj, velikoj planeti. A ne na malom, smrdljivom mehuru usred svemira."
     "Zemlja je mehur - i to nepodnošljivo smrdljiv. Ne, nikad."
     "Ostavi mi, onda, Marlenu. Ako misliš da je putovanje, za tebe, vredno rizika, budući da si astronom i hoćeš da izučavaš svemir, to je tvoja stvar. Ali beba treba da ostane ovde, u Sunčevom sistemu, na sigurnom."
     "Sigurna, na Zemlji? Smešan si. Znači, sve ovo samo zbog toga? Da mi uzmeš dete?"
     "To je naše dete."
     "Moje dete! Ti odlaziš. Smesta. Ja tako želim, ali nećeš ni taknuti dete. Kažeš da poznajem Pita. Da, poznajem ga. Mogu te, zahvaljujući tome, poslati na asteroide, hteo ti to ili ne. Onda, dalje, sam traži put do tvoje raspadajuće Zemlje. Sada izlazi iz mog stana i nađi gde ćeš spavati pre no što te budu poslali nazad. Kada mi javiš gde si, poslaću ti tvoju privatnu imovinu. I nemoj misliti da se možeš vratiti ovamo. Tražiću obezbeđenje."
     U trenutku dok je to izgovarala, srca prepunog gorčine, zaista je tako i mislila. Mogla se s njim raspravljati, svađati, preklinjati ga. Ali nije. Bila je neumoljiva i odbacila ga je.
     I Fišer jeste otišao. I ona mu jeste poslala imovinu. I on jeste odbio da pođe sa Rotorom. I bio je prognan. I ona je pretpostavljala da se on jeste vratio na Zemlju.
     Otišao je zauvek iz njenog i Marleninog života.
     Oterala ga je i on je otišao zauvek.

DAR

     10.
     Insinja je i dalje sedela, duboko začuđena nad samom sobom. Nikada ranije nikome nije ispričala tu priču, iako je živela s njom svakodnevno tokom ovih proteklih četrnaest godina. Ni sanjala nije da će je ikada ikome ispričati. Pretpostavljala je da će je odneti sa sobom u grob.
     Ne zbog toga što je u njoj bilo ičega sramotnog - jednostavno, bila je suviše intimna.
     A evo, upravo ju je ispričala - u detalje, i bez oklevanja - svojoj mlađanoj kćeri, nekome koga je, do maločas, pre no što je otpočela priču, smatrala detetom - i to začuđujuće beznadežnim detetom.
     A to isto dete posmatralo ju je sada svečano, bez ijednog treptaja u tamnim očima, mudrim, nekako odraslim. Napokon, ona se oglasi: "Znači, ipak si ga oterala, zar ne majko?"
     "Na neki način, jesam. Bila sam van sebe od besa. Hteo je da te odvede. Na Zemlju." Zaćutala je za trenutak, a onda podozrivo upita: "Razumeš li?"
     "Jesi li me toliko želela?" upita Marlena.
     "Naravno", odvrati gotovo ogorčeno Insinja. No, za tenutak, zamisli se, pred tim očima. Da li ju je zbilja želela?
     Ipak je, mirno, dodala: "Naravno. Zašto te ne bih želela?"
     Marlena zaklima glavom, zlovoljnog izraza lica. "Čini mi se da nisam mogla biti bogzna kako prijatna beba. Možda me je on želeo. Nisi li, možda, bila nesrećna jer me je on želeo više nego ti? Jesi li me zadržala uz sebe zbog toga što me je on želeo?"
     "Užasno je to što govoriš. Uopšte nije tako", odvrati Insinja, mada pojma nije imala da li je tako ili nije. Nikakvu utehu nije mogla da nađe u razgovoru sa Marlenom o ovim stvarima. Štaviše, Marlena kao da beše sasvim usavršila svoj metod, kako da rije pod kožom sabesednika. Insinja je to još odavno primetila, mada je to pripisivala ispadima jednog nesrećnog deteta. Međutim, počelo je to da se dešava sve češće i češće, čak i da se pogoršava: kao da Marlena besomučno i namerno rije skalpelom.
     "Marlena, na osnovu čega smatraš da sam ja oterala tvog oca?" upita Insinja. "Nikada ti ništa nisam pomenula, niti ti dala povoda da tako misliš, zar ne?"
     "Majko, ponekad stvarno ni sama nisam svesna odakle mi to dolazi u svest. Ponekad, na primer, pomeneš oca, u razgovoru sa mnom, ili s nekim drugim, i uvek zvučiš kao da duboko žališ, kao da je to nešto što bi ponovo, bolje, uradila."
     "Zbilja? Nemam taj utisak."
     "I, malo po malo, dolazim do zaključaka, oni postaju jasniji. To kako govoriš, izgledaš..."
     Insinja je napeto zurila u svoju kćer, a onda, odjednom, upita: "Na šta sada mislim?"
     Marlena gotovo odskoči, a onda se prigušeno zakikota. Nikada se nije glasno smejala i taj potisnuti kikot bilo je najviše što je sebi dopuštala. "Ah, to je lako", odgovori ona. "Ti misliš da ja znam šta misliš, ali, grešiš. Ja ne čitam misli. Ja samo izvodim zaključke na osnovu reči, zvukova, izraza i pokreta. Ljudi, jednostavno, ne umeju da skrivaju ono što misle da je kod njih dobro skriveno. A ja ih već tako dugo posmatram."
     "Zašto? Mislim, odakle ti ta potreba da posmatraš ljude?"
     "Zato što su me, dok sam bila dete, svi lagali. Svi su mi govorili kako sam 'slatka'. Ili bi to tebi govorili, preda mnom. I uvek su imali onaj isti gipsani izraz na licu koji je govorio: 'Ma, uopšte nije tako'. Ali niko nije mogao da me prevari. S početka nisam mogla da verujem da ni sami nisu svesni svog izraza, a onda sam pomislila: 'Pa dobro, možda im je lakše da veruju da govore istinu'."
     Marlena za časak zastade, a onda se odjednom obruši na majku: "Zašto nisi rekla ocu kuda će Rotor otići?"
     "Nisam mogla. Nije to bila samo moja tajna."
     "Da si mu rekla, možda bi i on pošao s nama."
     "Ne. Ne bi." Insinja odlučno zavrte glavom. "Već je bio odlučio da se vrati na Zemlju."
     "Ali da si mu rekla, majko. Načelnik Pit ga ne bi pustio da ode, zar ne? Tada bi otac previše znao."
     "Pit tada još nije bio Načelnik", odvrati Insinja sa odsutnom nezainteresovanošću, a onda žučno dodade: "Ne bih ga želela pod takvim uslovima. A ni ti."
     "Ne znam. Ne znam kako bi bilo da je ostao."
     "Ali ja ti mogu reći." Insinja je osećala kako sva ključa. Sećanja joj se vratiše na njen poslednji razgovor sa suprugom i na taj njen poslednji usklik, da ode, da mora da ode. Ne, nije pogrešila. Nije ga želela uz sebe kao zatočenika, kao prisilnog stanovnika Rotora. Nije ga toliko volela. Doduše, nije ga toliko ni mrzela.
     No, ona brzo promeni temu, ne dozvolivšii da se oda izrazom lica. "Orinel se ozbiljno zabrinuo, danas po podne. Zašto si mu rekla da će Zemlja biti uništena? Došao je k meni kasnije, zbog toga, i izgledao je vrlo potišten."
     "Samo je trebalo da mu kažeš da ne sluša to što priča jedna klinka. I odmah bi ga smirila."
     Insinja kao da ovo preču. Možda je dobra ideja ne reći ništa kako bi se izbegla istina. "Stvarno misliš da će Zemlja biti uništena?"
     "Da, mislim. Ponekad govoriš o Zemlji. Imaš običaj da kažeš: 'Jadna Zemlja'. Skoro uvek kažeš 'jadna'."
     Insinja je osećala kako joj koža gori od rumenila. Nije valjda stvarno govorila tako? "Pa, što da ne? Zemlja je prenaseljena, iscrpljena, puna mržnje, gladi, bede. Da, osećam sažaljenje prema njoj, te zato i kažem 'jadna'."
     "Ne, majko, nije to u pitanju. Kada to kažeš..." Marlena učini pokret rukama kao da poseže za nečim, što joj, ipak, nekako izmiče.
     "Pa, Marlena?"
     "Sasvim jasno znam na šta mislim, ali mi je teško da to i iskažem."
     "Pokušaj. Važno mi je da znam."
     "Način na koji to izgovaraš. Ne mogu da se otmem utisku da se osećaš krivom - kao da je u pitanju tvoja greška."
     "Zašto? Šta misliš da sam učinila?"
     "Čula sam te jednom dok si bila na osmatračnici. Gledala si u Nemezis i učinilo mi se da i Nemezis ima veze s tim. Onda sam pitala kompjuter šta znači Nemezis i on mi je odgovorio. To znači nešto što nemilosrdno uništava, nešto što žudi za odmazdom."
     "Da, ali to nije bio razlog zbog koga je zvezda dobila to ime", gotovo povika Insinja.
     "Ti si joj dala to ime", primeti Marlena mirno, neumoljivo.
     To, razume se, više nije bila tajna. Insinja je za to dobila javno priznanje, još otkad su napustili Sunčev sistem. I za otkriće zvezde i za njeno imenovanje.
     "Upravo zato što sam je ja imenovala, znam da to nije bio razlog."
     "A zašto se onda osećaš krivom, majko?"
     (Ćuti, ćuti, ako nećeš da priznaš.)
     "Otkud znaš da će Zemlja biti uništena?" ponovo upita Insinja, nakon kraće tišine.
     "Ne znam. Ali mislim da ti znaš, majko."
     "Marlena, ovo postaje razgovor gluvih. Hajde da to konačno raščistimo. Ono što prevashodno želim, jeste da ti utuvim u glavu da nikome više ne pričaš o tome - niti o svom ocu, niti o toj besmislici oko uništenja Zemlje."
     "Ako tako hoćeš, u redu je. S tim što to nije besmislica."
     "Ja kažem da jeste. Uzećemo to za besmislicu."
     Marlena klimnu glavom. "Idem malo da osmatram", reče ona, tobože nezainteresovano. "Potom idem na spavanje."
     "Dobro." Insinja ju je ćutke gledala kako odlazi.
     Kriva, mislila je. Osećam se krivom. Piše mi na čelu da se tako osećam. Svako će to uvideti.
     Ne, ne svako. Samo Marlena. Ona ima dar da to primeti.
     Marlena je morala imati nešto osobito, kako bi nadoknadila sve drugo što nije imala. Inteligencija, naprosto, nije dovoljna. Stoga je imala taj sjajan dar, da čita izraze, sluša intonacije, i druge nevidljive talase koje emituje telo. Od nje nije sigurna ni najdublja tajna.
     Koliko već živi s tom moći? Opasnom moći? Kada je toga postala svesna? Je li to nešto što postaje sve snažnije kako godine odmiču? I zašto je dala maha svojoj moći na volju baš sada, zašto ju je pripustila na svetlost dana i upotrebila je da bi potukla nju, svoju majku?
     Da li zato što ju je Orinel odbacio, konačno i neopozivo, s obzirom na ono šta je ona videla u njemu? Da li zato sada udara žmureći, na slepo?
     Kriva, mislila je Insinja. Zašto se i ne bih osećala krivom? Sve je to moja greška. Trebalo je da znam od početka, od samog otkrića. Ali nisam želela da znam.

PRISTUP

     11.
     Od kada je znala? Od trenutka kada je zvezda dobila ime, Nemezis? Nije, valjda, osećala šta je zvezda predstavljala i šta je značila, i nije joj, valjda, podsvesno dala ime, u saglasnosti sa njenim pravim značenjem?
     Na samom početku, čin otkrivanja zvezde bio je jedino važan. Samo su joj večnost, besmrtnost, bile na pameti. Bila je to njena zvezda, 'Insinjeta', Čak je bila u iskušenju da je tako nazove. Kako je to samo svečano zvučalo, čak i kada je odbila tu varijantu, sa varljivim osećanjem skromnosti. I kako bi sada bilo nepodnošljivo da je svojevremeno upala u tu zamku.
     Onda je, posle otkrića, došao taj šok - Pit je zahtevao tajnost - a potom i to grozničavo pripremanje za Odlazak. (Hoće li se to tako i zvati, kasnije, u knjigama istorije? Odlazak? Sa velikim početnim slovom?)
     Onda, po Odlasku, prošle su dve godine tokom kojih je brod mirno i proračunato skakao u hipersvemir i iskakao iz njega - i ta beskrajna proračunavanja u vezi sa hiperpogonom, usled čega su astronomske kalkulacije neprestano bile potrebne - a ona je, sama, bila glavni račundžija. Koliko je samo truda otišlo na proračun gustine i sastava međuzvezdane materije...
     I pune četiri godine nije stizala da temeljitije razmišlja o Nemezis. Ali skoro da nije bilo trenutka kada o njoj nije razmišljala.
     Da li je to bilo moguće? Ili se, jednostavno, skrivala od onoga što nije želela da vidi? Nije li, zapravo, stalno bežala u svu tu tajnovitost i ushićenje koje je ležalo pred njom?
     Onda je došlo vreme kada je i poslednji hipersvemirski koridor ostao za njima, kada su stali da usporavaju kroz praiskonski pljusak vodonikovih atoma, sa kojima su se sudarali takvom brzinom da su se ti atomi pretvarali u čestice kosmičkih zraka.
     Obično svemirsko vozilo to ne bi moglo podneti, ali Rotor je posebno za tu priliku bio obložen naročitim zaštitnim slojem koji je apsorbovao ove čestice.
     Jedan stručnjak ju je uveravao da će pre ili kasnije doći doba kada će se u hipersvemir ulaziti, a potom i iz njega izlaziti normalnim brzinama. "Sa osvojenim hipersvemirom", govorio je on, "nikakvi novi revolucionarni prodori nisu potrebni. To onda postaje stvar tehnologije."
     Možda! Bilo je, međutim, i stručnjaka koji se sa tim nisu slagali.
     Insinja je upravo hitala da se sretne s Pitom kada joj se istina, konačno, ukazala u svoj svojoj jasnoći. Tokom poslednje godine nalazio je malo vremena za nju, ali ona je to razumela. Svi su postajali pomalo napeti, sada kada je splasnulo oduševljenje prouzrokovano Odlaskom i kada su shvatili da će se kroz nekoliko meseci naći u susedstvu jedne nove zvezde. Tu će se susresti sa neprestanim problemom opstanka u blizini čudnog, crvenog patuljka - bez ikakvog jemstva da će pronaći bilo kakav prikladni planetni materijal koji bi im poslužio kao sirovina, a kamoli da će tamo moći da obitavaju.
     Janus Pit više nije izgledao kao mlad čovek, iako mu je kosa i dalje bila tamna a lice neizborano. Protekle su samo četiri godine otkad mu je prvi put došla sa otkrićem Nemezis. Njegove oči behu sada pune uznemirenosti, kao da je sva radost nestala iz njih, pošto su se sve brige neskriveno pokazivale.
     Bio je izabran za Načelnika. Možda je u tome ležalo jedno od izvorišta njegovih tegoba, ali ko bi to znao? Insinja nikada ne beše upoznala pravu moć - i odgovornost koja ide s njom ruku pod ruku - ali je znala da čovek u takvim situacijama neretko postaje mrzovoljan.
     Odsutno joj se nasmešio. Bili su primorani da budu bliski jedno sa drugim u vremenu kada svoju tajnu nisu delili ni sa kim. Jedino su međusobno mogli sasvim otvoreno da razgovaraju. Međutim, kada je tajna postala javna, po Odlasku, kao da su se ponovo udaljili jedno od drugog.
     "Januse", poče ona, "ima nešto što me muči, zbog čega moram da razgovaram s tobom. U pitanju je Nemezis."
     "Šta, ima nešto novo? Nemoj mi reći da si otkrila da je nema na mestu gde si mislila da će biti! Eno je, tačno je na svom mestu, udaljena manje od šesnaest milijardi kilometara. Može da se vidi."
     "Da, znam. Ali kada sam je otkrila prvi put, sa udaljenosti od preko dve svetlosne godine, uzela sam zdravo za gotovo da je ona Sunčev parnjak, da zajedno kruže oko istog gravitacionog središta. Dva tako bliska tela gotovo da su morala biti gravitacioni parnjaci. To je delovalo tako uzbudljivo."
     "Pa, dobro. Zašto stvari povremeno ne bi bile uzbudljive?"
     "Zato što sada, na ovoj udaljenosti, postaje jasno da je ona predaleko da bi bila parnjak. Gravitaciono međudejstvo Sunca i Nemezis izuzetno je slabo, toliko slabo, zapravo, da bi gravitacioni poremećaji drugih zvezda možda mogli dovesti do nepostojanosti njene orbite."
     "Ali Nemezis jeste na svom mestu."
     "Da, i manje-više između nas i Alfe Kentaura."
     "Kakve veze ima s tim Alfa Kentaura?"
     "Činjenica je da Nemezis nije mnogo udaljenija od Alfe Kentaura nego od Sunca. Zapravo, podjednako je verovatno da je ona 'parnjak' Alfe Kentaura. Ili, još verovatnije, kome god sistemu da pripada, prisustvo druge zvezde sada izaziva poremećaje u njenom kretanju ili je to već učinilo."
     Pit zamišljeno pogleda Insinju i lako zadobova prstima po naslonu svoje naslonjače. "Koliko vremena bi bilo potrebno da Nemezis obiđe oko Sunca - pod pretpostavkom da je njegov parnjak?"
     "Ne znam. Morala bih da izračunam njenu orbitu, što je, uzgred, trebalo da učinim pre Odlaska. No, tada su me obuzimale tolike druge stvari, pa čak i sad - ali, to nije opravdanje."
     "Pokušaj, odoka."
     "Pa", poče Insinja, "ako je posredi kružna orbita, Nemezis bi pun krug oko Sunca načinila za preko pedeset miliona godina. Zapravo, to će biti krug oko zajedničkog gravitacionog središta, pri čemu će i Sunce načiniti sličan krug. Linija koja povezuje dve zvezde uvek će prolaziti kroz to središte. S druge strane, ukoliko se Nemezis kreće izrazito eliptičnom orbitom i trenutno se nalazi na njenoj najudaljenijoj tački - kao što mora biti, jer bi dalje udaljavanje značilo da nije Sunčev parnjak - onda bi prevalila pun krug za svega dvadeset pet miliona godina."
     "Znači, kada je prošli put Nemezis bila na ovom mestu, manje-više između Alfe Kentaura i Sunca, Alfa Kentaura se morala nalaziti na osetno različitijem mestu nego sada. Za dvadeset pet do pedeset miliona godina Alfa Kentaura bi drastično pomerila svoj položaj, zar ne? Za koliko?
     "Za dobar deo svetlosne godine."
     "To bi značilo, zapravo, da se Nemezis sada prvi put nalazi izložena dejstvu dveju zvezda? Do sada je mirno kružila?"
     "Nikako, Januse. Čak i ako zanemariš Alfu Kentaura, tu su druge zvezde. Možda je sada u pitanju jedna određena zvezda; ali mora da je postojala neka druga zvazda na uznemirujućoj blizini, u nekom trenutku u prošlosti. Orbita Nemezis jednostavno nije stabilna."
     "Pa onda, šta traži ovde, u našem susedstvu, ukoliko ne kruži oko Sumca?"
     "Upravo to", odvrati Insinja.
     "Šta hoćeš time da kažeš - 'upravo to'?"
     "Ukoliko kruži oko Sunca, u odnosu na njega bi se kretala brzinom između osamdeset i stotinu metara u sekundi, već u zavisnosti od toga kolika joj je masa. To je, za zvezdu, vrlo sporo kretanje, pa bi onda dugo izgledalo da se nalazi na istom mestu. Stoga bi takođe dugo ostala skrivena iza oblaka, naročito ako se oblak, u odnosu na Sunce, kreće u istom pravcu. Uz tako sporo kretanje, i uz umanjen, oblakom prigušen sjaj, nije ni čudo da do nedavno nije bila otkrivena. Kako god bilo..." Evgenija naglo zastade.
     Pit, koji se čak nije ni trudio da izgleda zainteresovano, uzdahnu i reče: "Mogla bi, polako, preći na stvar."
     "Pa, ukoliko se Nemezis ne nalazi na orbiti oko Sunca, u tom slučaju ona ostvaruje sasvim nezavisno kretanje, odnosno kreće se, u odnosu na Sunce, brzinom od sto kilometara u sekundu, hiljadu puta brže nego da kruži oko njega. Sada, doduše, jeste u našoj blizini, ali ona nastavlja kretanje, proći će pored Sunca i nikada se neće vratiti. Ali isto tako, ostaće iza oblaka, ne menjajući značajnije svoj položaj u ovom pogledu."
     "Zašto bi bilo baš tako?"
     "Postoji jedan način da se ona brzo kreće, a da ipak izgleda da ne menja svoj položaj na nebu."
     "Nemoj mi samo reći da vibrira napred-nazad."
     Insinja stisnu usne. "Molim te, nemoj praviti viceve, Januse. Stvar uopšte nije smešna. Nemezis se, možda, sa malenim odstupanjima, kreće pravo ka Suncu. Neće značajno odmaći ni levo ni desno, što će izgledati kao da ne menja položaj, ali, ići će pravo na nas. Pravo na Sunčev sistem."
     Pit je začuđeno pogleda. "Imaš li dokaza?"
     "Još nemam. Nije bilo razloga da se uzme Nemezisin spektar, u vreme kada je prvi put bila primećena. Tako nešto imalo je smisla tek pošto sam uočila paralaksu, ali ja to ipak nisam učinila. Ako se sećaš, stavio si me na čelo projekta Daljinske sonde i rekao mi da odagnam bilo čiju pažnju sa Nemezis. U to vreme nisam mogla da izvršim temeljnu spektralnu analizu, a posle Odlaska - pa, dobro, nisam. Ali sada ću ispitati stvar, budi siguran."
     "Jedno pitanje: zar ne bi Nemezis, isto tako, izgledala nepomično i u slučaju da se udaljava od Sunca? Izgledi su pola-pola, zar ne?"
     "To će nam reći spektralna analiza. Crveni pomak spektralnih linija značiće da se Nemezis udaljava, a ljubičasti da se približava."
     "Ali sada je prekasno. Ako analiziraš njen spektar, on će ti reći da se Nemezis primiče, jer mi se njoj primičemo."
     "U ovom trenutku ne bih ni uzela Nemezisin spektar da ga proučavam. Uzela bih Sunčev. Ukoliko se Nemezis približava Suncu, i Sunce se primiče Nemezis, dok naše kretanje možemo zanemariti. Osim toga, ionako usporavamo, a za mesec-dva kretaćemo se tako lagano da ni najmanje nećemo remetiti spektroskopske rezultate."
     Pit je gotovo pola minuta izgledao potpuno izgubljen u mislima, zagledan u svoj uredni radni sto, gladeći rukom tastaturu kompjutera. A onda reče, ne dižući pogled: "Ne. Takva posmatranja su nepotrebna. Neću da se više brineš oko toga, Evgenija. To, sve u svemu, ne predstavlja nikakav problem. Jednostavno, zaboravi na to."
     Pokret njegove ruke značio je da treba da ga napusti.

     12.
     Insinja kroz stisnute nozdrve ispusti zvuk nalik na pištanje. "Kako se usuđuješ, Januse? Kako se usuđuješ?" prošišta ona hrapavo.
     "Kako se usuđujem - šta?" namršti se Pit.
     "Kako se usuđuješ da mi daješ znak da odem kao da sam kakav dokoni kompjuterista? Da ja nisam otkrila Nemezis, sada ne bismo bili ovde. Ti ne bi bio izabran za Načelnika. Nemezis je moja. Imam svoj udeo u njoj."
     "Nemezis nije tvoja. Ona je Rotorova. Molim te, idi sada i pusti me da se posvetim svojim dnevnim obavezama."
     "Januse", reče ona podižući glas, "ponavljam ti da se Nemezis, veoma verovatno, primiče našem Sunčevom sistemu."
     "A ja ti ponavljam da su izgledi za to i dalje pola-pola. No, čak i da si u pravu, a podsećam te da to više nije naš Sunčev sistem - zapravo, sada je njihov - nemoj mi pričati da će udariti u Sunce. Neću ti poverovati. U svojoj gotovo pet milijardi godina dugoj istoriji, Sunce se nikada nije sudarilo sa nekom zvezdom - čak nije ni promaklo blizu ičega sličnog. Izgledi za sudar, čak i u vrlo gustim područjima Galaksije, gotovo su beznačajni. Možda nisam astronom, ali toliko znam."
     "Izgledi su samo izgledi, Januse, ne i izvesnosti. Sasvim je zamislivo, ma koliko bilo neverovatno, da se Nemezis i Sunce sudare, premda priznajem da je verovatnoća za to sasvim mala. Nevolja je, međutim, u tome što će blisko mimoilaženje dveju zvezda, čak i bez sudaranja, biti kobno po Zemlju."
     "Blisko mimoilaženje... koliko blisko?"
     "Ne znam. I to zahteva beskrajne proračune."
     "U redu, onda. Predlažeš da se upustimo u nevolju i obavimo potrebna osmatranja i proračune, i, recimo, ustanovimo da je situacija po Sunčev sistem krajnje dramatična. Šta onda? Da upozorimo Sunčev sistem?"
     "Ali naravno! Kakav drugi izbor imamo?"
     "A kako da ih upozorimo? Nemamo mogućnosti za hiperkomunikaciju, a čak i da mi imamo, oni nemaju sistem za prijem hiperporuka. Ukoliko, pak, pošaljemo neku podsvetlosnu poruku - svetlosnu, mikrotalasnu, emisuju modulisanih neutrina - trebalo bi gotovo dve godine da ona stigne do Zemlje, pod pretpostavkom da pošaljemo dovoljno snažan i dovoljno tačno usmeren snop. A, čak i tada, kako ćemo znati da je naša poruka primljena? Uz to, ukoliko bi se oni uopšte potrudili da nam odgovore, to bi trajalo još dve godine. I, šta bi bio konačan rezultat upozorenja? Morali bismo da im odamo položaj Nemezis, budući da bi otkrili odakle im stiže informacija. Sva suština naše tajnosti, sav plan zasnivanja homogene civilizacije u sistemu Nemezis, bez spoljašnjeg mešanja, sve bi to palo u vodu."
     "Bez obzira na cenu, Januse, kako uopšte može da ti padne na um da ih ne upozorimo?"
     "Oko čega se ti, zapravo, brineš? Čak i da se Nemezis kreće prema Suncu, koliko bi joj trebalo da stigne do Sunčevog sistema?"
     "U susedstvo Sunca bi mogla dospeti za pet hiljada godina."
     Pit se zavali u naslon svoje stolice. Izgledalo je da se izvrsno zabavlja. "Pet hiljada godina. Samo? Gledaj, Evgenija. Pre dva i po veka, prvi čovek je zakoračio na Mesec. Dva i po veka kasnije evo nas kod najbliže zvezde. Gde ćemo, ovom brzinom, stići za naredna dva i po veka? Na bilo koju zvezdu, gde god poželimo. A za pet hiljada godina, za pedeset vekova, razudićemo se širom Galaksije, ukoliko nam se na putu ne ispreče drugi oblici inteligentnog života. Dostići ćemo i druge Galaksije. Za narednih pet hiljada godina tehnologija će toliko uznapredovati, da će se, ako se Sunčev sistem zbilja nađe u opasnosti, sve Naseobine i svekolika planetna populacija moći otisnuti u duboki svemir, prema drugim zvezdama."
     Insinja zavrte glavom. "Nemoj misliti, Januse, da će tehnološki napredak omogućiti da se Sunčev sistem isprazni prostim pokretom ruke. Preseliti milijarde ljudi bez haosa i ogromnih gubitaka u ljudskim životima zahtevalo bi duge pripreme. Ako su u smrtnoj opasnosti, pet hiljada godina od ovog časa, oni to već sada moraju saznati. Uopšte nije prerano da se otpočne sa planiranjima."
     "Imaš dobro srce, Evgenija, pa ću ti ponuditi kompromis. Recimo da za svoje nastanjivanje ovde odvojimo narednih sto godina. Da se razmnožimo, da sačinimo sistem Naseobina, dovoljno čvrst i stabilan da bi bio bezbedan. Onda možemo da se posvetimo putanji Nemezis i da - ako bude potrebno - upozorimo Sunčev sistem. Oni će još imati skoro pet hiljada godina pred sobom da se postaraju za pripreme. Zakašnjenje od jednog stoleća ne bi smelo biti kobno."
     "Je li to tvoja vizija budućnosti?" uzdahnu Insinja. "Čovečanstvo koje se prepucava međusobno, čak i između zvezda? Svaka majušna Naseobina u nastojanju da stekne prevlast na ovoj ili onoj zvezdi? Beskrajne mržnje, sumnje, sukobi, isto ono što imamo na Zemlji već hiljade godina, samo sada rasprostrto širom Galaksije za ko zna koliko budućuh hiljada godina?"
     "Evgenija, nemam ja nikakvih vizija. Čovečanstvo će postupati onako kako mu je volja. Možda će se prepucavati, kao što kažeš, možda će zasnovati Galaktičku Imperiju, ili učiniti štogod drugo. Ne mogu čovečanstvu nametnuti svoju volju i ne mislim da oblikujem njegov budući lik. Ja imam samo ovu Naseobinu, da brinem o njoj, i ovo jedno stoleće da je nastanim na Nemezis. Dotle ćemo i ti i ja biti na sigurnom - pokopani, i naši će naslednici lupati glavu oko toga kako upozoriti Sunčev sistem - ako to uopšte nađu za shodno. Pokušavam da budem razuman, a ne emocionalan, Evgenija. I ti si razumna osoba. Molim te, razmisli o tome."
     I Insinja je razmišljala. Sedela je tu, natmureno posmatrajući Pita, koji je očekivao njen odgovor s beskrajnim strpljenjem.
     "Dobro. Vidim šta hoćeš da kažeš", reče ona napokon. "Počeću sa analiziranjem Nemezisinog kretanja u odnosu na Sunce. Možda i možemo da zaboravimo na celu stvar."
     "Ne!" Pit uperi u nju prst upozorenja. "Seti se šta sam ti rekao. Nećeš vršiti ta osmatranja. Ako se ispostavi da Sunčev sistem nije u opasnosti, ništa nećemo dobiti. Onda ćemo se posvetiti onome što inače insistiram da učinimo u svakom slučaju - potrošićemo jedno stoleće na jačanje civilizacije Rotora. Ako bi ti, pak, utvrdila da ima razloga za opasnost, peći će te savest i osećaćeš osujećenost, strah i krivicu. Novosti će nekako procuriti i oslabiće polet i samih Rotorijanaca, jer će mnogi među njima biti sentimentalni, kao i ti sama. Možemo izgubiti puno. Razumeš li me?"
     Ona ostade nema i stoga on zaključi: "Odlično. Vidim da me razumeš." I ponovo gest njegove ruke beše neumoljiv.
     Ovog puta je stvarno otišla. Ona zbilja postaje nepodnošljiva, pomisli Pit dok se udaljavala.

UNIŠTENJE?

     13.
     Marlena je mirno posmatrala svoju majku. Pazila je na to da deluje neodređeno i bezizražajno, ali je u sebi osećala i zadovoljstvo i iznenađenje. Majka joj je, napokon, ispričala sve te događaje u vezi sa ocem i Načelnikom Pitom. Konačno se sa njom postupa kao sa odraslom osobom.
     "Ja bih proverila kretanje Nemezis bez obzira na to šta bi Načelnik Pit rekao", reče Marlena. "Ali ti, majko, nisi tako učinila. To se da jasno zaključiti na osnovu tvog osećanja krivice."
     "Ne mogu da se naviknem na činjenicu da mi piše na čelu da se osećam krivom", odvrati Insinja.
     "Niko nije u stanju da sakrije svoja osećanja", primeti Marlena. "Uvek možeš da pogodiš, samo ako pažljivo posmatraš."
     (Drugi, ipak, to nisu umeli. Marlena do toga beše došla i polako i mukotrpno. Ljudi, jednostavno, ne umeju da posmatraju, niti da osećaju; nije ih briga. Ne gledaju lica, tela, zvuke, stavove, jedva primetne iskrice nervoze.)
     "Ne bi baš morala da tako pomno posmatraš ljude", reče Insinja, nadovezujući se na svoju kćer, kao da im misli behu krenule paralelnim tokovima. Ona obgrli svoju devojčicu, kako bi rečima dala manje prigovarački ton. "Ljudi se iznerviraju kad ih te tvoje krupne tamne oči tako fiksiraju. Treba da ponekad poštuješ privatnost ljudi."
     "Da, majko", složi se Marlena, zaključivši istog trenutka, bez mnogo muke, da njena mati pokušava da se odbrani. Majka je nervozna, neprestano u strahu da se ne oda više nego što je neophodno.
     A onda Marlena upita: "Kako to da, uprkos svim svojim osećanjima krivice u pogledu Sunčevog sistema, praktično ipak nisi ništa učinila?"
     "Iz više razloga, Moli."
     (Nemoj 'Moli', pomisli Marlena besno. Marlena! Marlena! Tri sloga. Naglasak na drugom. Odrasla sam!)
     "Kakvih razloga?" upita ona blago. (Kako je moguće da njena majka nikada ne primeti talas zlovolje koji joj prođe kroz kćer kad god upotrebi njen detinji nadimak? Sigurno je da joj to preleti preko lica, možda stisne usne, možda joj se smrači pogled. Kako ljudi ne vide te stvari? Zašto ne gledaju?)
     "Prvo i osnovno, Janus Pit je uvek bio vrlo ubedljiv. Kako god čudni bili njegovi zaključci, kako god neprijateljska osećanja bila prema njemu, uvek bi uspevao da ubedi sagovornika u to da ima dobre razloge za svoja gledišta."
     "Ako je to tačno, majko, onda je on užasno opasan."
     Insinja kao da se otrže od svojih misli, da bi kćeri uputila jedan radoznao pogled. "Zašto tako misliš?"
     "Iza svakog gledišta mogu stajati dobri razlozi. Ako je neko u stanju da za tim razlozima brzo posegne i predstavi ih uverljivo, praktično svakoga može da uvuče u svašta, a to je opasno."
     "Priznajem da Janus Pit poseduje te sposobnosti. Čudi me samo da si ti u stanju da razumeš te stvari."
     (To je zato što imam samo petnaest godina, a ti i dalje misliš da sam dete.)
     "Mnogo naučiš posmatrajući ljude", reče Marlena naglas.
     "Da, ali pamti šta sam ti rekla. Nemoj previše."
     (Nikada.) "I, tako te je načelnik Pit ubedio."
     "Učinio je da poverujem kako nema ničeg strašnog u tome ako se malo sačeka."
     "A ti nisi bila ni toliko radoznala da proučiš Nemezis i uvidiš kuda ona tačno ide. Morala si biti."
     "I bila sam, ali to nije tako jednostavno kako se tebi čini. Opservatorija se neprestano koristi. Moraš da čekaš svoj red da bi sela za instrumente. Čak i ako sam rukovodila njenim radom, nisam mogla da se koristim njome kad god bi mi to palo na pamet. Dalje, ako neko radi u opservatoriji, nema tajni u koje svrhe i zašto se koristi. Bile su, recimo, izuzetno male mogućnosti da ja napravim zbilja detaljan spektar Nemezis i Sunca, i da koristim kompjuter da bih koješta izračunavala, a da niko ne zna šta radim. Podozrevam, osim toga, da je Pit imao svoje ljude u opservatoriji, koji su me posmatrali i nadgledali. Bilo šta da sam učinila što nisam smela, to bi istog trenutka došlo do njega."
     "Ali i tada, on ti ne bi ništa mogao, zar ne?"
     "Pa, nije me mogao ustreliti zbog izdaje, ako na to misliš, niti je on imao u vidu nešto slično, ali mogao me je ukloniti iz opservatorije, što bi značilo da moram da pređem da radim na farmi. A to nisam želela. Pored toga, nije prošlo mnogo vremena od tog mog malog razgovora sa Pitom, kada smo otkrili da Nemezis ima planetu - ili zvezdu bliznakinju. I do danas nismo sigurni kako da je nazovemo. Deli ih samo četiri miliona kilometara, a objekat-blizanac uopšte ne emituje vidljivo svetlo."
     "Govoriš o Megasu, zar ne, majko?"
     "Da. Posredi je stara reč, koja znači 'velik'. Za planetu, Megas zbilja jeste velik, znatno veći od najveće planete Sunčevog sistema. Ali vrlo je malen za zvezdu. Neki se slažu da bi Megas trebalo nazvati 'smeđim patuljkom'." Odjednom, postavši za trenutak nesigurna koliko je njena kćer sposobna da prima nove podatke, Insinja upita: "Znaš li šta je smeđi patuljak, Moli?"
     "Marlena mi je ime, majko."
     Insinja se zarumene. "Da, izvini ako se zaboravim tu i tamo. Teško mi je da se naviknem. Imala sam jednu divnu, malu devojčicu čije je ime bilo Moli."
     "Znam. Naredni put kad opet budem imala šest godina, možeš me zvati Moli dok ti ne pozli."
     Insinja se nasmeja. "Znaš li, Marlena, šta je smeđi patuljak?"
     "Znam, majko. Smeđi patuljak je nebesko telo, malo, nalik na zvezdu, čija je masa premala da bi razvila temperature i pritiske neophodne da u svojoj utrobi začnu vodoničnu fuziju. Međutim, ta masa je dovoljna da začne sekundarne reakcije koje je održavaju toplom."
     "Tačno. Nije loše. Megas je tačno na ivici. On je ili vrlo topla planeta, ili pomračeni smeđi patuljak. Ne emituje vidljivu svetlost, ali zato vrši obimna infracrvena zračenja. Prilično se razlikuje od svega sa čim smo se do sada sreli. Na kraju krajeva, prvo je planetno telo van Sunčevog sistema na koje smo naišli, prvo koje smo mogli detaljno da proučavamo. Opservatorija je upravo njime, Megasom, bila neprestano zauzeta. Čak i da sam želela, ne bih mogla naći načina da poradim na Nemezis. A da ti pravo kažem, na nju sam vremenom i zaboravila. Megas mi je, vidiš, bio mnogo zanimljiviji, kao i svima drugima."
     "Hm", promumla Marlena.
     "Ispostavilo se da je Megas jedino planetno telo koje kruži oko Nemezis, no i to je bilo dovoljno. Masa mu je pet puta veća od..."
     "Znam, majko. Pet puta je krupniji od Jupitera, a trideset puta manji od Nemezis. Davno sam pitala kompjuter."
     "Naravno, draga. I ništa nije gostoljubiviji od Jupitera. Možda još i manje. To je bilo razočaravajuće, iako, doduše, nismo ni očekivali da ćemo naići na nastanjivu planetu na orbiti oko crvenog patuljka. Ako je planeta toliko blizu Nemezis da se voda na njoj nalazi u tečnom stanju, snage plime bi je primorale da samo jednom svojom stranom gleda na zvezdu."
     "Zar to i nije slučaj sa Megasom, majko? Mislim, okrenut je Nemezis uvek jednom svojom stranom?"
     "Da. Što znači da ima toplu i hladnu stranu, a topla je zbilja topla. U stanju crvenog usijanja. Tako bi zbilja i bilo, kada cirkulacija njegove guste atmosfere ne bi unekoliko izjednačavala temperaturu. Zbog toga, kao i usled Megasove unutrašnje temperature, čak i hladna strana je prilično vruća. Ima puno stvari u vezi sa Megasom koje su jedinstvene u našem astronomskom iskustvu. Onda smo otkrili da Megas ima svoj satelit. Ili, ako Megas smatraš za zvezdu, onda on ima svoju planetu. Eritro."
     "Oko kojeg sada kruži Rotor, znam. Ali majko, ima već jedanaest godina kako traju ta natezanja oko Megasa i Eritra. Zar nisi mogla da, za sve to vreme, baciš i najmanji pogled na spektre Nemezis i Sunca? Zar nisi pokušala?"
     "Pa..."
     "Znam da jesi", navaljivala je Marlena.
     "Po mom izrazu lica znaš?"
     "Po tebi."
     "Niko se baš ne oseća mnogo prijatno u tvom društvu, Marlena. Da, u pravu si."
     "I?"
     "Nemezis se kreće prema Sunčevom sistemu."
     Nastade stanka. Onda, sasvim tiho, Marlena upita: "I, hoće li se sudariti?"
     "Ne, ukoliko su moje pretpostavke tačne. Prilično sam sigurna da se neće sudariti sa Suncem, Zemljom, ili bilo kojim značajnim delom Sunčevog sistema. Ali zapravo, do sudara i ne mora doći. Čak i ukoliko promaši, ishod bi za Zemlju verovatno bio koban."

     14.
     Marleni beše prilično jasno da njena majka ne želi da govori o mogućem uništenju Zemlje, jer je u njoj postojala ta neprestana inhibirajuća kočnica. Kada bi Marlana prestala da navaljuje, ova bi zaćutala. Njen izraz - to, kako se blago odmiče od nje, kao da želi da se udalji; to, kako lagano oblizuje usne, kao da želi da otkloni ukus sopstvenih reči. To je sve za Marlenu bila otvorena knjiga.
     No, ona nije želela da njena majka prestane da priča. Morala je saznati još više.
     Stoga, malo potom, tiho upita: "Ako se ne sudare, kako će onda Nemezis uništiti Zemlju?"
     "Da pokušam da ti objasnim. Zemlja kruži oko Sunca, baš kao i Rotor oko Eritra. Ukoliko bi se u Sunčevom sistemu nalazili samo Sunce i Zemlja, ona bi oko njega kružila istom orbitom gotovo večno. Kažem 'gotovo', jer se ispostavlja da Sunce emituje gravitacione sile koje slabe Zemljin rotacioni momenat, što bi uslovilo da se ona sasvim lagano i postepeno približava Suncu. No, to možemo zanemariti.
     Komplikujući činilac jeste to što Zemlja nije sama. Mesec, Mars, Venera, Jupiter, svako telo u blizini deluje svojom gravitacijom na Zemlju. Te sile su zanemarljive ukoliko se porede sa Sunčevom, te Zemlja manje-više ostaje postojano na svojoj orbiti. Ipak, orbita trpi izvesne promene, koje zavise od pravca i intenziteta delovanja tih tela, koja se i sama kreću. Zemlja blago osciluje, pri čemu je i nagib njene ose takođe podložan promeni.
     Moguće je dokazati - zapravo, već je dokazano - da su te promene ciklične. One ne napreduju u jednom pravcu, već idu napred-nazad. Konačan ishod je to da Zemlja, na svojoj putanji oko Sunca, osciluje na desetinu raznih načina. Sva tela u Sunčevom sistemu osciluju na isti način. Međutim, to oscilovanje se ne odražava na život koji Zemlja nosi sa sobom. U najgorim slučajevima, ova oscilovanja mogu uzrokovati novo ledeno doba, ili iščezavanje ledenih, polarnih predela, odnosno pad - ili podizanje - nivoa mora, ali život je sve to već preturio preko glave tokom više od tri milijarde godina.
     No, pretpostavimo sada da Nemezis prohuji na razdaljini od jednog svetlosnog minuta. Bilo bi to nešto manje od bilion kilometara. Dok Nemezis bude prolazila - a za prolazak će joj biti potrebno nekoliko godina - svojom će gravitacijom delovati na čitav sistem. To znači da će se oscilovanja pojačati, s tim što će se kasnije, kada dejstvo umine, vratiti na svoj uobičajeni intenzitet."
     "Majko, deluješ kao da je to što govoriš pogubnije nego što želiš da zvuči. Šta je loše ako Nemezis donese Zemlji, i Sunčevom sistemu, malo više oscilacija, kada će se on ionako posle ponovo upostojiti?"
     "Pitanje je da li će se upostojiti na starom mestu. Tu leži problem. Ako se ravnotežni položaj Zemlje malo izmeni - što će reći, ako se nađe malo dalje od Sunca, odnosno malo bliže, ako joj orbita postane ekscentričnija ili osa manje ili više nagnuta - kako će se to odraziti na Zemljinu klimu? Čak i majušna promena može značiti da Zemlja postane neupotrebljiva za život."
     "Možeš li to unapred da proračunaš?"
     "Ne. Rotor nije mesto sa koga bi se to moglo lako izvesti. I on osciluje i to vrlo primetno. Bilo bi mi potrebno prilično vremena i prilično računanja da, posmatrajući odavde, tačno ustanovim kojim se pravcem Nemezis kreće. A ni to neće biti sasvim sigurno sve dok se ona sasvim ne približi Sunčevom sistemu, što će se desiti daleko posle moje smrti."
     "Znači, ne možeš tačno reći koliko će blizu biti Nemezis kada se bude mimoilazila sa Sunčevim sistemom?"
     "To je gotovo nemoguće izračunati. Trebalo bi imati u vidu gravitacioni upliv svake obližnje zvezde u prečniku od desetak svetlosnih godina. Osim toga, najmanje neuračunato dejstvo može proizvesti grešku od preko dve svetlosne godine - što znači da sigurni pogodak predstavlja, zapravo, potpuni promašaj. Ili obrnuto."
     "Načelnik Pit kaže da će svi u Sunčevom sistemu imati mogućnost da se sklone pre no što Nemezis naiđe. Je li u pravu?"
     "Moguće je da jeste. Ali kako neko može biti siguran u to šta će se desiti tokom narednih pet hiljada godina? Kakve će to istorijske prevrate izazvati i kakve će opšte posledice imati? Možemo samo da se nadamo da će svi bezbedno umaći."
     "Čak i ako nisu upozoreni", primeti Marlena, osećajući se pomalo nadmeno što svojoj majci tumači astronomski truizam, "snaći će se i sami. Moraju. Nemezis će prilaziti sve bliže i bliže i sve će im lakše biti da izračunaju njen pravi kurs."
     "Ali obrnuto srazmerno će se smanjivati vreme koje im je potrebno da bezbedno odu - ako se to pokaže neophodno."
     Marlena spusti pogled negde prema svojim petama i reče: "Majko, ne ljuti se na mene. Čini mi se kao da bi ti bila nesrećna ako bi bilo ko uspeo da bezbedno klisne iz Sunčevog sistema. Nešto drugo je posredi što nije u redu. Reci mi, molim te."
     "Ne dopada mi se pomisao da Zemlja ostaje napuštena", odgovori Insinja. "Čak i ako se evakuacija obavi kako traba, sa dovoljno vremena za pripremu i svim drugim pogodnim uslovima, i dalje mi se sve to zajedno ne dopada. Ne želim da Zemlja ostane pusta."
     "Pretpostavimo da tako mora biti."
     "Onda će i biti. Mogu se pomiriti sa neizbežnim, ali ono ne mora i da mi se dopadne."
     "Sentimentalna si prema Zemlji? Tamo si studirala, zar ne?"
     "Tamo sam spremala svoj diplomski rad. Nije mi se sviđalo na Zemlji, ali to sad nije bitno. To je mesto sa koga je čovečanstvo poteklo. Znaš li šta hoću da kažem, Marlena? Čak i ako na to nisam mislila tada, to ipak jeste mesto gde se život razvijao tokom eona. To za mene nije tek svet, već ideja, apstrakcija. I želim da on nastavi da postoji, zbog svega u prošlosti. Ne znam jesam li bila dovoljno jasna."
     "Otac je bio Zemljanin", ubaci oprezno Marlena.
     Insinja se neznatno zgrči. "Da, bio je."
     "I, vratio se na Zemlju."
     "Tako kažu. Da, pretpostavljam da je tako."
     "Znači, ja sam poluzemljanka, zar ne?"
     Insinja se namršti. "Svi smo mi Zemljani, Marlena. Moji prapraprapreci čitav su svoj život proveli na Zemlji. Moja praprabaka rođena je tamo. Svi smo, bez izuzetka, potekli odande. I ne samo ljudi. Svaki oblik života na svakoj Naseobini, od virusa do drveta, vodi poreklo sa Zemlje."
     "Ali to znaju samo ljudska bića", reče Marlena. "Neki su više, neki manje svesni toga. Pomisliš li, katkad, na oca, čak i danas?" Marlena pogleda čvrsto svoju majku, a onda se trže. "Dobro, to nije moja stvar. To želiš da mi kažeš?"
     "Da, to sam prvo pomislila, ali ne moram se uvek upravljati osećanjima. Na kraju, ti si njegova kćerka. Da, pomislim na njega, čak i danas, tu i tamo." Ona blago sleže ramenima. "A misliš li ti na njega, Marlena?"
     "Nemam na šta da mislim. Ne sećam ga se. Nisam nikada videla holograme, recimo, ili nešto slično tome."
     "Da, nije bilo svrhe..." Evgenijin glas se izgubi.
     "Ali kada sam bila mlađa", nastavi Marlena, "pitala sam se zašto su neki očevi ostali uz svoju decu i posle Odlaska, a neki ne. Mislila sam, tada, da oni koji su se odvojili nisu voleli svoju decu, pa, shodno tome, da ni moj otac nije voleo mene."
     "To mi nikada nisi rekla." Insinja je netremice gledala svoju kćer.
     "Pa, bila je to moja intimna misao, dok sam bila mala. Pošto sam odrasla, shvatila sam da stvar nije baš tako jednostavna."
     "Nisi morala da misliš tako. To, uostalom, nije ni tačno. Ja bih te razuverila, da sam samo imala i najmanju slutnju..."
     "Ali majko, ti ne voliš da govoriš o tim vremenima, i ja to razumem."
     "Ipak bih govorila, da sam samo znala šta ti se vrzma po glavi; da sam mogla, kao ti meni, da tebi čitam s lica. On te jeste voleo; poveo bi te sa sobom da sam mu ja to dopustila. Moja je greška, u potpunosti, što ste rastavljeni."
     "I njegova. Mogao je ostati sa nama."
     "Da, mogao je. Ali sad, kako su godine proletele, bolje mogu da proniknem u njegove probleme nego što sam onda mogla. Na kraju, ja nisam napuštala svoj dom, on je išao sa mnom. Bila bih dve svetlosne godine daleko od Zemlje, ali i dalje na ovom istom Rotoru na kome sam i rođena. Tvoj je otac bio drugačiji. Rođen je na Zemlji, ne na Rotoru, i pretpostavljam da ne bi mogao podneti da se zauvek odvoji od Zemlje. I sada ponekad razmišljam o tome. Rekoh, ne volim pomisao na to da Zemlja može biti napuštena. Mora da ima nekoliko milijardi ljudi čija bi srca takav odlazak potpuno slomio."
     Nastupi za trenutak tišina, a onda se oglasi Marlena: "Baš me zanima šta otac čini u ovom trenutku, tamo, na Zemlji?"
     "Otkud znam, Marlena? Dvadeset biliona kilometara je ogromna udaljenost, a četrnaest godina ogromno vreme."
     "Misliš li da je još živ?"
     "Ni to ne možemo pouzdano znati", odvrati Insinja, "jer život na Zemlji može biti tako kratak." A onda dodade, kao da je odjednom svesna da ne priča sama sa sobom: "Sigurna sam da je živ, Marlena. Bio je u odličnom stanju, dobrog zdravlja, kada je otišao, a sada se tek približava pedesetoj." I, na kraju, sasvim nežno, dodade: "Nedostaje li ti, Marlena?"
     Marlena zavrte glavom. "Ne može ti nedostajati neko koga nikada nisi imao."
     (Ali ti si ga imala, majko. I on tebi nedostaje.)

ŠPIJUN

     15.
     Čudno, ali Krajl Fišer morao je da se privikava na Zemlju - zapravo, da se ponovo na nju privikne. Nije očekivao da će, tokom protekle četiri godine, Rotor u toj meri postati deo njega. To je, ujedno, bilo i najduže razdoblje koje je proveo van Zemlje, ali, mislio je, i ne dovoljno dugo da mu se Zemlja po povratku učini stranom.
     I, eto, sad ponovo njene ogromnosti, dalekih obzorja koja se oštro ocrtavaju spram neba, umesto da budu maglovito naznačena. Eto opet i gužve, nepromenljive sile teže, osećaja divlje i ćudljive atmosfere, temperature koja se diže i spušta, prirode van svake kontrole.
     Nije morao da neposredno iskusi sve te stvari da bi ih bio svestan. Čak i u svojim privatnim odajama osećao je da se sve to nalazi tu, napolju, osećao je kako mu ta divljačnost opseda um, gotovo ga sveg opseda. Ili je, možda, soba bila neugodno mala i prenatrpana, a okolni zvuci suviše jasni - mogao ih je proizvoditi samo jedan prenatrpan svet usred procesa raspadanja.
     Čudno kako mu je Zemlja nedostajala tokom svih tih godina na Rotoru, a sada, kada se vratio, osećao je da mu nedostaje Rotor. Neće, valjda, provesti ostatak svog života žaleći što nije tamo gde bi želeo biti?
     Signalno svetlo se upali i on ču tiho zujanje. Treperilo je - na Zemlji stvari kao da uvek nastoje da trepere, dok je na Rororu sve bilo nepromenjivo, sa gotovo agresivnom delotvornošću. "Slobodno", reče on tiho, ali, opet, dovoljno glasno da bi se aktivirao mehanizam za otključavanje.
     Uđe Garand Vajler (Fišer je znao da će to biti on) i pogleda preko sobe, vedrog izraza lica. "Krajle, jesi li se uopšte pomerio od kad sam otišao?"
     "Pa jesam, pomalo. Jeo sam, proveo određeno vreme u kupatilu..."
     "Odlično. Živ si, znači, iako ne deluješ baš sasvim tako." Široko se smešio - tamne, glatke kože, tamnih očiju, belih zuba, guste, kovrdžave kose. "Nedostaje ti Rotor?"
     "Tu i tamo, prisetim ga se."
     "Uvek hoću da te pitam, ali nikako da se setim. Bila je to Snežana, bez sedam patuljaka, zar ne?"
     "Snežana", odvrati polako Fišer. "Nisam tamo video nijednog crnca."
     "U tom slučaju, nek im je lak crni svemir. Znaš li da su otišli?"
     Fišerovi mišići se zgrčiše i on napravi pokret kao da će ustati, ali, ipak, ote se tom porivu. "Pa, o tome su i pričali sve vreme", primeti on klimnuvši.
     "Konačno su i učinili. Nestali su. Gledali smo za njima dokle smo mogli; prisluškivali njihove emisije; napumpali su sebi brzinu pomoću tog svog hiperpogona i, za delić sekunde, dok smo još mogli da ih pratimo, jasno i glasno, samo su nestali. Sve se prekinulo."
     "Jeste li uspeli da ih uhvatite kasnije, kada su se vratili u svemir?"
     "Nekoliko puta, svaki naredni put sve slabije. Putovali su brzinom svetlosti i, bogami, prilično su naprezali mišiće. I posle tri takva skoka, u hipersvemir i nazad u svemir, bili su već predaleko da bismo ih mogli hvatati."
     "Njihov izbor", primeti gorko Fišer. "Odstranili su, prethodno, neistomišljenike - poput mene."
     "Žao mi je što nisi ostao tamo. Trebalo je da bude tako. Bilo bi zanimljivo za posmatranje. Znaš i sam da je do samog kraja bilo nevernih Toma koji su uporno tvrdili da je hiperpogon tek prazna puška, da je sve to sračunata izmišljotina."
     "Rotor je već bio odaslao Daljinsku sondu. Nisu je mogli poslati tako daleko bez hiperpogona."
     "Izmišljotina! Eto im sad."
     "Bilo je to ipak nešto sasvim posebno."
     "Da, sada svi shvataju da jeste. Kada je Rotor jednostavno iščezao sa svih instrumenata, drugo objašnjenje osim tog nije više moglo postojati. Sve Naseobine su posmatrale odlazak. Greške nije bilo. Svi su u istom tenutku registrovali njihov nestanak. Najgore od svega je to što niko ne može da kaže u kom su pravcu pošli."
     "Pretpostavljam, prema Alfi Kentaura. Kuda drugde?"
     "Ured i dalje misli da to ne mora nužno biti Alfa Kentaura i da bi ti to možda mogao znati."
     Fišer kao se dosađivao. "Zaboga, bio sam već na unakrsnom ispitivanju celim putem od Meseca dovde. Rekao sam im već sve što znam."
     "Naravno da jesi. Znamo to. Nije reč ni o čemu što ti znaš, a eventualno skrivaš. Oni žele da ja govorim s tobom, kao prijatelj sa prijateljem, i da vidim šta znaš, a da toga nisi ni svestan. Nešto o čemu uopšte nisi razmišljao može iskrsnuti. Bio si tamo pune četiri godine, oženjen, imao si dete. Nije ti baš sve moglo promaći."
     "Kako? Da je postojao i najmanji razlog za sumnju da nešto znam, odmah bi me poslali natrag. Već sama činjenica da sam Zemljanin obeležavala me je kao krajnje sumnjivu osobu. Da se nisam oženio - i dao im razloga da veruju da želim da ostanem na Rotoru - ne bi me ni pustili tamo. A i ovako, držali su me po strani od svega značajnog ili osetljivog."
     Fišer skrenu pogled u stranu. "I, upalilo im je. Moja supruga bila je samo astronom. Nisam baš imao neki izbor. Nisam mogao dati oglas na holoviziji da tražim mladu damu koja je, uzgred, i stručnjak za hipersvemir. Da sam je sreo, učinio bih sve da joj se dopadnem čak i da je izgledala kao hijena, ali nikada takvu nisam sreo za sve vreme koje sam proveo tamo gore. Tehnologija je toliko složena i osetljiva da verujem da su sve ključne ljude držali u potpunoj izolaciji. Verujem, takođe, da su svi nosili maske u laboratorijama i koristili lažna imena. Četiri godine - i ni tračak od bilo čega, ništa nisam uspeo da ispitam. A znao sam da će to značiti moj razlaz sa Uredom."
     On se okrenu Garandu i reče odjednom, strasno: "Stvari su išle toliko loše da sam gotovo otupaveo. Osećaj poraza me je bezmalo uništio."
     Vajler je sedeo za stolom, nasuprot Fišeru, nasred prenatrpane sobe, klackajući se na dvema zadnjim nogama svoje stolice, ali se istovremeno držeći rukama za ivicu stola kako se ne bi prevrnuo.
     "Krajle", poče on, "Ured ne može sebi dopustiti da bude popustljiv, ali ipak nije sve izgubljeno. Žao im je što su na takav način morali da postupaju s tobom; međutim, nije bilo drugog izbora. Zabrinuti smo što si nas izneverio i što nam nisi doneo ništa od onoga što smo tražili. Da Rotor nije otišao, možda bi nam se činilo da i nije bilo mnogo toga što si nam mogao doneti. Ali oni su otišli. Oni jesu koristili hiperpogon, a ti nam ipak nisi pružio nikakve informacije."
     "Znam."
     "Ali to još ne znači da ćemo te odstraniti ili... ili te ukloniti. Nadamo se da si još koristan. Stoga je na meni da se uverim da je to što si bio neuspešan zapravo iskren poraz."
     "Šta to znači?"
     "Vidi. Ja bih morao da im kažem kako nas nisi izneverio zbog bilo kakvih ličnih slabosti. Posle svega, ipak si bio oženjen Rotorijankom. Je li bila zgodna? Je li ti bila draga?"
     Fišer na ovo zareža. "Ono što, zapravo, pitaš jeste sledeće: Jesam li, iz ljubavi prema rotorijanskoj ženi, namerno zaštitio Rotor, pomogao im da sačuvaju svoju tajnu."
     "Pa?" upita Vajler, nedirnut njegovom provalom gneva. "Jesi li?"
     "Kako možeš tako nešto da me pitaš? Da sam odlučio da budem Rotorijanac, otišao bih sa njima. Do sada bih već bio izgubljen u svemiru i nikada me ne biste našli. Ali nisam tako postupio. Napustio sam Rotor i vratio se na Zemlju, iako sam znao da će ovaj neuspeh verovatno razoriti moju karijeru."
     "Cenimo tvoju privrženost."
     "To je mnogo više od privrženosti, više nego što ti misliš."
     "Čini nam se da si, verovatno, voleo svoju ženu i da si, zbog potreba službe, bio prinuđen da je napustiš. To bi ti išlo u prilog, samo kada bismo mogli biti sigurni da..."
     "Nije toliko u pitanju moja žena, koliko kćer."
     Vajler ga zamišljeno pogleda. "Da, Krajle, znamo da imaš jednogodišnju devojčicu. No, možda, pod ovim okolnostima, uopšte nije trebalo da stvaraš decu."
     "Slažem se. Ali nisam samo dobro podmazani robot. Stvari se ponekad dešavaju i protiv čovekove volje. A kada se dete rodilo i pošto sam proveo sa njim punu godinu..."
     "To je razumljivo, ali u pitanju je samo godina dana. Sigurno da to nije vreme za koje se jedan odnos može..."
     Fišer ga prekide, uz grimasu. "Možda smatraš da je to razumljivo, ali sasvim sigurno ne razumeš."
     "Onda, pokušaj da mi objasniš."
     "Radi se o mojoj sestri. O mojoj mlađoj sestri."
     Vajler klimnu glavom. "Da, mislim da sam video podatke. Rouz, ako se ne varam."
     "Rouzen. Poginula je u neredima u San Francisku pre osam godina. Bilo joj je tek sedamnaest godina."
     "Žalim."
     "Nije učestvovala u neredima. Bila je jedan od onih nevinih posmatrača koji su, ponekad, izloženiji opasnosti u takvim situacijama nego same vođe bandi i milicije. Na kraju je pronađeno i njeno telo i trebalo je da ga kremiram."
     Vajler ga je i dalje slušao, u tišini.
     "Bilo joj je tek sedamnaest", nastavi Fišer. "Roditelji su nam umrli..." on učini pokret rukom, kao da ne želi da o tome govori... "kada su njoj bile četiri godine, a meni četrnaest. Radio sam, posle škole, i starao se da ne bude gladna, da je dobro obučena i da joj je uopšte dobro, čak i ako meni nije bilo. Naučio sam da se bavim programerstvom, ali ni od toga nismo mogli pristojno da živimo - a onda, kad je napunila sedamnaestu, pre no što je ikada ikoga povredila, dok još nije ni znala čemu sve te borbe i poklici, bila je uhvaćena u zamku..."
     "Da, vidim zbog čega si dobrovoljno pristao da ideš na Rotor", primeti Vajler.
     "O, da. Nekoliko narednih godina bio sam sasvim izgubljen. Pristupio sam Uredu uglavnom stoga da bih bio nečim zaokupljen, a i posao je bio skopčan sa opasnošću. Bio sam rad da se suočim sa smrću - radije nego da hodam kroz prazan život. Kada je počela da se razmatra mogućnost ubacivanja špijuna na Rotor, dobrovoljno sam se prijavio. Želeo sam da odem sa Zemlje."
     "I sada si ponovo ovde. Je li ti žao zbog toga?"
     "Pomalo. Ali Rotor me je šokirao. Sa svim njenim greškama, na Zemlji je i dalje dovoljno prostora. Eh, da si samo mogao da upoznaš Rouzen, Garande. Uopšte nemaš predstavu. Nije bila zgodna, ali one njene oči..." Fišerove oči bejahu usmerene u prošlost, zamagljene, kao da pokušavaju da izoštre sliku. "Predivne oči, ali i zastrašujuće. Činilo mi se da nikada ne mogu da pogledam u njih, a da ne osetim nemir. Mogla je da te posmatra iznutra - ako znaš na šta mislim."
     "Zapravo, ne znam", reče Vajler.
     Fišer ne obrati pažnju na njegovu upadicu. "Uvek je znala kada bi neko lagao ili skrivao istinu. Nije se moglo desiti da sediš nem, a da ona ne pogodi u čemu je problem."
     "Nećeš mi reći da je umela da čita misli?"
     "Šta? Oh, ne, ne. Imala je običaj da kaže kako je u stanju da čita izraze lica, sluša intonacije glasova. Govorila je kako pred njom niko ne može da sakrije svoje misli. Koliko god da se smeješ, njoj ne bi promaklo da si, zapravo, očajan; nikakav osmeh nije mogao da pred njom sakrije gorčinu. Pokušavala je da mi to objasni, ali nikada nisam sasvim shvatio šta to ona zapravo čini. Bila je zaista nešto posebno, Garande. Ulivala mi je strahopoštovanje. A onda se rodila moja kćer, Marlena."
     "I?"
     "Opet te oči."
     "Beba je imala oči poput tvoje sestre?"
     "Ne odmah, ali posmatrao sam kako se razvijaju. Bilo joj je tek šest meseci, a te oči činile su da se sav tresem."
     "A tvoja žena? Je li se i ona tresla?"
     "Nisam primetio da je toga bila svesna, ali možda ona nije imala svoju sestru, svoju Rouzen. Marlena gotovo uopšte nije plakala kao beba; bila je tiha. Sećam se da je i Rouzen bila takva kao dete. A ni Marlena nije obećavala da će biti lepotica. Bilo je to kao da mi se Rouzen vratila. Stoga, valjda, uviđaš kako mi je bilo teško."
     "Misliš, to da se vratiš na Zemlju."
     "Da, s tim da se rastanem sa njih dve. Bilo je to kao da drugi put gubim Rouzen. I sada je nikada više neću videti. Nikada!"
     "Ali ipak si se vratio."
     "Privrženost! Obaveza! No, ako hoćeš potpunu istinu, jedva sam se vratio. Stajao sam tamo, razapet. Raskidan. Očajnički sam želeo da ne napustim Rouzen - Marlenu. Vidiš, brkam imena. A Evgenija, moja žena, rekla mi je, srceparajuće: 'Kada bi znao gde idemo, ne bi bio tako spreman da se vratiš na Zemlju'. I, u tom tenutku, zbilja nisam želeo da idem. Predložio sam joj da pođe sa mnom, na Zemlju. Odbila je. Onda sam joj rekao da pusti Ro... Marlenu da pođe sa mnom. Nije htela ni da čuje. Konačno, kada sam već gotovo rešio da ostanem, poludela je i naredila mi da se gubim. I, otišao sam."
     Vajler nije skidao pogled sa svog sagovornika. "'Kad bi znao gde idemo, ne bi bio tako spreman da se vratiš na Zemlju'. To je rekla?"
     "Da, to mi je rekla. A kada sam je upitao: 'Zašto? Gde to Rotor ide?' odgovorila je: 'Prema zvezdama'."
     "To ne može biti, Krajle, da je baš tako bilo. Ti si već morao znati da oni nameravaju da krenu 'prema zvezdama'. Ali ona je rekla 'Kada bi znao gde idemo...' Postojalo je, dakle, i nešto što ti nisi znao. Šta bi to moglo biti?"
     "O čemu sad pričaš? Kako bilo ko može znati ono što ne zna?"
     Vajler mu ništa ne odgovori. Umesto toga, on upita: "Jesi li i to ispričao u Uredu tokom ispitivanja?"
     Fišer razmisli. "Mislim da nisam. Nisam na to ni pomislio dok nisam počeo da ti pričam o tome kako sam, zamalo, ostao tamo." On sklopi oči, pa polako dodade: "Ne, ovo je prvi put da to pominjem. Prvi put da uopšte mislim na to."
     "Odlično, onda. I sada, kada već misliš o tome - šta misliš, kuda je Rotor trebalo da krene? Jesi li išta načuo o tome na samom Rotoru? Govorkanja? Predviđanja?
     "Pretpostavljao sam da to mora biti Alfa Kentaura. Kuda drugde? To je najbliža zvezda."
     "Tvoja žena je bila astronom. Šta ti je ona rekla povodom toga?"
     "Ništa. O tome nikada nismo razgovarali."
     "Rotor je bio poslao Daljinsku sondu."
     "Znam."
     "I tvoja žena je radila na projektu - kao astronom."
     "Da, ali ni to mi nikada nije pominjala, a ja sam pazio da se ne raspitujem. To bi ugrozilo moju misiju, možda bih bio i zatvoren, ili pogubljen, zbog onoga što znam - da sam, prerano, iskazao svoju radoznalost na odviše očigledan način."
     "Ali kao astronom, ona bi morala znati kuda se upućuju. Čak je to i rekla - seti se onog: 'kada bi znao...' Vidiš? Ona je znala, a da si i ti znao..."
     Fišer je delovao nezainteresovano. "Pošto mi nije prenela ono što je znala, ne mogu ti ništa reći."
     "Jesi li sasvim siguran? Misliš da nije bilo uzgrednih primedbi čiji značaj tada nisi primećivao? Na kraju krajeva, ti nisi astronom i ona je mogla reći nešto što ti tada nisi sasvim dobro razumeo. Sećaš li se, dakle, ičega što je ona rekla, a što te je navelo na razmišljanje ili ti se učinilo čudnim?"
     "Ne mogu se setiti."
     "Razmišljaj! Da li je moguće da je Daljinska sonda otkrila planetni sistem oko jedne ili oko obe veće zvezde iz sistema Alfe Kentaura?"
     "Ne znam."
     "Ili, planete oko bilo koje zvezde?"
     Fišer sleže ramenima.
     "Razmisli!" ponovi Vajler nestrpljivo. "Imaš li razloga da smatraš kako je ona htela da kaže: 'Ti misliš da idemo na Alfu Kentaura, ali oko nje kruže planete i mi idemo prema njima.' Ili, možda: 'Ti misliš da idemo na Alfu Kentaura, ali mi, zapravo, idemo na jednu drugu zvezdu gde smo sigurni da postoji nastanjiva planeta.' A, nešto tako?"
     "Ne bih mogao da budem siguran."
     Vajlerove debele usne kao da se za sekund-dva skupiše. A onda, polako ali čvrsto, reče: "Znaš šta ću ti sada reći, dragi moj Krajle? Postoje tri stvari koje će se desiti. Pre svega, moraćeš da prođeš kroz još jedno ispitivanje. Drugo, očekujem da ćemo morati da primoramo Seresovu Naseobinu da nam dozvoli upotrebu njihovog asteroidnog teleskopa, koji ćemo koristiti tako što ćemo, vrlo polako i vrlo pažljivo, ispitati svaku zvezdu u prečniku od stotinu svetlosnih godina oko Sunčevog sistema. I treće, mislim da ćemo morati da podstaknemo naše stručnjake za hipersvemir da malo temeljnije prionu na posao. Gledaj i možeš me javno pljunuti ako se upravo to ne desi."

ERITRO

     16.
     Dešavalo bi se, s vremena na vreme (a u najnovije doba i sve češće, bar mu se tako činilo), da Janus Pit pronađe malo vremena da se zavali u naslonjaču, sam, u tišini, i dozvoli svom umu da se malo opusti. U tim trenucima nije bilo naređenja koja je trebalo izdati, informacija koje je trebalo obraditi, odluka koje nisu trpele odlaganje, farmi koje treba posetiti, fabrika u koje treba ići zbog inspekcije, novih svemirskih područja u koja je trebalo ući, nikoga koga treba videti, nikoga slušati, nikoga osujetiti, nikoga podstaći...
     I uvek bi, u tim trenucima, Janus dozvolio sebi ono što zahteva najmanje truda, a predstavlja raskoš - to da oseća sažaljenje prema sebi samom.
     Ne, nije on želeo ništa više od života no što je već imao; planirao je da ostatak života provede kao Načelnik Rotora, jer je smatrao da niko ne može upravljati Naseobinom onako kako je on to činio. I još se oko toga nije dvoumio.
     Ali zašto, među svim budalama koje su nastanjivale Rotor, nije postojala nijedna osoba tako dalekovidih pogleda kao što su bili njegovi? Beše prošlo već četrnaest godina od Odlaska i niko još nije uspeo da dokuči ono neizbežno. Čak ni pošto je on sve podrobno objasnio.
     Jednog dana (verovatnije da će to biti ranije nego kasnije) neko će, tamo nazad u Sunčevom sistemu, ovladati hiperpogonom, možda na funkcionalniji, praktičniji način nego što su to Rotorijanci učinili. Jednog dana će se čovečanstvo meriti stotinama i hiljadama Naseobina, kao i milijardama ljudi širom Galaksije, i to će biti nemilosrdna vremena.
     Da, Galaksija je ogromna. Koliko je to samo puta već čuo? A iza nje ređale su se druge Galaksije. Ali čovečanstvo se neće ravnomerno rasprostirati. Uvek, uvek će biti zvezdanih sistema koji su, iz ovog ili onog razloga, bolji od drugih i oko njih će se lomiti koplja i voditi bitke. Ako postoji deset zvezdanih sistema i deset budućih kolonija, svih deset kolonija pretendovaće na jedan zvezdani sistem. Jedan jedini.
     I, ranije ili kasnije, Nemezis će biti otkrivena i kolonisti će se pojaviti. I kakav će to ishod doneti Rotoru?
     Samo ukoliko bi Rotor imao veliku vremensku prednost, mogao bi izgraditi snažnu civilizaciju i razumno se širiti. Kada bi samo imali dovoljno vremena, mogli bi proširiti svoj posed na čitavu grupu zvezda. A čak i da ne bude tako, sama Nemezis je dovoljna - ali, u tom slučaju, ona se za druge mora učiniti nepristupačnom.
     Pit nije u svojim snovima video osvajanje svemira, osvajanje bilo koje vrste. Sve što je želeo bilo je ostrvo mira i sigurnosti, za ona vremena kada će Galaksija biti uspaljena i u haosu kao ishod sučeljenih ambicija.
     No, jedini je on to uviđao. Samo je on nosio na svojim leđima to breme. On će poživeti, možda, još četvrt stoleća i biti na vlasti za sve to vreme, kao Načelnik ili kao Savetnik čija će reč biti presudna. A onda će nastupiti njegova smrt - i ko će onda naslediti njegovu dalekovidost?
     I tu bi se pojavljivalo samosažaljenje. Toliko je postizao tokom svih ovih godina, i još može puno toga, a opet, nagrada za trud - poštovanje, prava nagrada - beše ništavna. I sve bi se to, jednom, na bilo koji način, privelo kraju, jer će Ideja potonuti u okeanu mediokriteta koji neprekidno zapljuskuje članke one nekolicine kadrih da vide u budućnost.
     Četrnaest godina beše prošlo od Odlaska; da li je za to vreme sa bilo kim ostvario takav odnos da se može sasvim mirno poveriti? Svake bi večeri odlazio na počinak u strahu da će ga neko probuditi usred noći i saopštiti mu da je neka druga Naseobina pristigla - da je Nemezis otkrivena.
     Jedan skriveni deo njega bio je uvek na oprezu, očekujući da čuje te kobne reči. Jedan njegov deo, koji nikada nije mario za dnevne obaveze.
     Četrnaest godina, a oni još nisu bili sigurni. Još jedna, dodatna Naseobina beše izgrađena - Novi Rotor. Bio je već naseljen, ali i dalje je predstavljao samo novostvoreni svet. Još je, što bi rekla stara poslovica, mirisao na građevinske radove. Još tri nove Naseobine nalazile su se u različitim fazama izgradnje.
     Uskoro - već u ovoj deceniji, u svakom slučaju - broj Naseobina koje se grade dalje će se povećati i biće im data jednostavna, ali prastara naredba: budite plodni i množite se!
     Sa uvek prisutnim primerom Zemlje i sa saznanjem da svaka Naseobina ima relativno tesan i nerastegljiv kapacitet, rađanje je u svemiru oduvek bilo držano pod strogom kontrolom. Neumitni zakoni aritmetike tu su se sučeljavali sa verovatno neumoljivom silom nagona i odnosili prevagu. Ali kako bude rastao broj novih Naseobina, doći će vreme kada će biti potrebno još ljudi, mnogo više, i njihovom stvaranju ništa više neće stajati na putu.
     Privremeno, razume se. Koliko god Naseobina da bude, uvek će moći da, bez teškoća, budu naseljene dovoljnim brojem ljudi koji će potom moći da udvostruče svoj broj za trideset pet godina, možda čak i manje. A onog dana kada broj Naseobina prođe svoj zenit i počne da se smanjuje, ispostaviće se da je mnogo teže naterati duha nazad u bocu no što je bilo pustiti ga napolje.
     I ko će to unapred moći da predvidi i pripremi se za to kada on, Pit, više ne bude postojao?
     A tu je i Eritro, oko kojeg je Rotor kružio na način koji je činio da ogromni Megas i rumenolika Nemezis izlaze i zalaze po čudnim obrascima. Eritro! Ta reč nosi sa sobom pitanje, još od početka.
     Pit se odlično sećao prvih dana prodora u sistem Nemezis. Novi članovi porodice Nemezis postepeno su se pojavljivali kako se Rotor primicao zvezdi crvenom patuljku.
     Na četiri miliona kilometara udaljenosti od Nemezis beše otkriveno postojanje Megasa, što je bila razdaljina koja je odgovarala tek jednoj petnaestini udaljenosti Merkura od Sunca. Megas je dobijao uglavnom istu količinu energije koju je Zemlja primala sa Sunca, pri čemu je bilo manje vidljive svetlosti, a više infracrvenog zračenja.
     Megas je, međutim, već na prvi pogled predstavljao nenastanjiv svet. Bio je to div, jednom svojom stranom uvek okrenut ka Nemezis. I njegova rotacija, i revolucija, trajale su po dvadeset dana. Večita noć na njegovoj udaljenijoj strani tek ga je blago rashlađivala, jer mu se visoka temperatura iz središta uzdizala do kore. Večiti dan na suprotnoj strani lopte bio je nepodnošljivo topao. To što je Megas bio u stanju da zadrži atmosferu na toj temperaturi imao je da zahvali isključivo okolnosti što mu je, sa masom većom, a prečnikom manjim od Jupiterovog, površinska gravitacija bila petnaest puta snažnija od Jupiterove, odnosno četrdeset puta od Zemljine.
     Nemezis nije imala nikakvu drugu planetu.
     Ali kako je Rotor nastavio da se primiče, Megas se mogao uočiti sve jasnije i situacija se ponovo izmenila.
     Opet je Evgenija Insinja bila ta koja je Pitu donela novosti, iako otkriće nije bilo njeno. Istina se, jednostavno, sama pojavila na kompjuterskim fotografijama i stavila se na raspolaganje Insinji, kao šefu Odelenja. Prilično uzbuđena, ona se pojavila u Pitovim odajama. Počela je svoje izlaganje jednostavno, tiho, ali, glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja.
     "Megas ima satelit", rekla je.
     Pit jedva podiže obrve i odvrati: "Pa, nije li se to moglo i očekivati? Gasni džinovi Sunčevog sistema imaju ih po desetak i više."
     "Naravno, Januse, ali ovo nije običan satelit. Ogroman je."
     Pit i dalje beše hladan. "Jupiter ima četiri velika stelita."
     "Mislim zbilja ogroman, gotovo Zemljinih razmera i mase."
     "Aha. Zanimljivo."
     "Više od toga. Mnogo više, Januse. Da se taj satelit okreće direktno oko Nemezis, plimski uticaji uzrokovali bi da mu ka njoj uvek bude okrenuta jedna strana. Umesto toga, on je Megasu uvek okrenut jednom stranom, Megasu, koji je mnogo hladniji nego Nemezis. Štaviše, orbita satelita prilično je nagnuta ka Megasovom polutaru. To znači da se, posmatran sa satelita, Megas može videti samo sa jedne hemisfere, pri čemu se kreće na sever i jug u ciklusu od oko jednoga dana, dok se Nemezis kreće poprečno, izlazeći i zalazeći, takođe u jednodnevnom ciklusu. Jedna hemisfera ima dvanaest časova tame i dvanaest časova svetlosti. Druga ima to isto, ali dok je na njoj dan, Nemezis je u više navrata potpuno pomračena, za period od oko pola sata. Ovo pomračenje ublažava Megasovu blagu vrelinu. Tokom časova mraka, na toj hemisferi tama biva razblažena Megasovom reflektovanom svetlošću."
     "Znači, satelit ima zanimljivo nebo. Kako uzbudljivo za astronome!"
     "Nije to tek astronomski lilihip, Januse. Moguće je da satelit ima ujednačenu temperaturu u pravim granicama pogodnim za živa bića. Možda je u pitanju nastanjiv svet."
     Pit se nasmeši. "Što stvar čini još zanimljivijom. Ali na površini planete ne bi bilo svetlosti na kakvu smo navikli, zar ne?"
     Insinja potvrdno klimnu glavom. "Tačno. Videlo bi se jedno rumeno sunce, i tamno nebo, jer ne bi postojala kratkotalasna svetlost koja bi se rasipala. I prizor bi, pretpostavljam, sav bio u crvenkastom tonu."
     "U tom slučaju, ako si ti već kumovala Nemezis, a neko od tvojih kolega je Megasu dao ime, ja ću sebi dozvoliti da imenujem satelit. Neka bude Eritro, što je, ako me sećanje ne vara, grčka reč za crveno.
     Novosti su i dalje bivale dobre. Iza orbite sistema Megas-Eritro beše otkriven i asteroidni pojas, što je značilo da je pronađen idealan rudnik materijala za izgradnju novih Naseobina.
     A kako su se približavali Eritru, priroda njegove nastanjivosti postajala je sve privlačnija. Eritro beše planeta mora i kopna, premda su njegova mora izgledala, na osnovu preliminarnih procena oblačnog pokrivača viđenog na području vidljive i infracrvene svetlosti, plića od okeana Zemlje. Isto tako, na kopnu je bilo sasvim malo visokih planina. Insinja je i dalje tvrdila, na osnovu dodatnih proračuna, da je klima na planeti, u celini posmatrano, sasvim pogodna za ljudski život.
     Let ih je vodio sve bliže i bliže i konačno su se našli na udaljenosti sa koje su mogli da preduzmu precizna spektroskopska izučavanja Eritrove atmosfere. Tada se Insinja izjasni. "Eritrova atmosfera je nešto gušća od Zemljine i poseduje slobodan kiseonik - šesnaest odsto, plus pet postotaka argona, dok je ostalo azot. Mora biti i malih količina ugljen-dioksida, mada još nisam ustanovila njegovo prisustvo. To je sasvim vazduh koji se može udisati."
     "Zvuči sve lepše i lepše", odvrati Pit. "Ko je to još mogao da zamisli onda kada si tek otkrila Nemezis?"
     "Lepše i lepše, za biologa. Za Rotor, ipak, možda ne tako dobro. Tolika količina slobodnog kiseonika u atmosferi predstavlja gotovo siguran nagoveštaj prisustva života."
     "Života?", ponovi Pit, preneražen.
     "Života", ponovi Insinja, kao da se perverzno naslađuje suočavajući ga sa tom mogućnošću. "I to ne samo života, već inteligentnog života, možda čak i visoko razvijene civilizacije."

     17.
     Ono što je usledilo, za Pita u potpunosti beše noćna mora. Nije morao više da živi samo uz užasnu pretnju da će Zemljani stupiti u poteru za njim, superiorni makar po brojnosti, a čak možda i po tehnologiji. Tome se sada pridružio i užas koji je, po svemu sudeći, obećavao da bude još strašniji. Približavali su se, i, možda, uznemiravali kakvu staru i naprednu civilizaciju koja ih je mogla zbrisati u trenutku nehajne dosade, bez razmišljanja, kao što bi čovek prilepio komarca koji mu zuji tik uz uho.
     Dok su nastavljali svoje približavanje Nemezis, Pit je, veoma zarinut, ispitivao Insinju. "Mora li kiseonik uvek biti pokazatelj postojanja života?"
     "To je termodinamička neumitnost, Januse. Na planeti sličnoj Zemlji - a Eritro to jeste, koliko do sada znamo - slobodni kiseonik ne može postojati, baš kao što ni u Zemljinom gravitacionom polju ne može neka stena sama od sebe da visi u vazduhu. Kiseonik, prisutan u atmosferi, spontano bi se spajao sa drugim elementima smese, oslobađajući pri tom energiju. Mogao bi, u slobodnom obliku, postojati isključivo ukoliko neki drugi proces obezbeđuje energiju i neprestano regeneriše slobodni kiseonik."
     "Razumem, Evgenija, ali, zašto bi proces koji obezbeđuje energiju bezuslovno podrazumevao i život?"
     "Jer ništa do sada nije u prirodi pronađeno što bi na taj način obezbeđivalo energiju, izuzev procesa fotosinteze u zelenih biljaka koje, uz upotrebu Sunčeve energije, oslobađaju kiseonik."
     "Kad kažeš 'ništa u prirodi nije pronađeno', imaš na umu na Sunčev sistem. Ovo je drugi sistem, sa drugim suncem i drugom planetom, pod drugim uslovima. Zakoni termodinamike možda i ovde važe, ali šta ako je u pitanju neki hemijski proces kakvog nema u Sunčevom sistemu, a koji ovde obrazuje kiseonik?"
     "Ako si čovek koji voli da se kladi, kladi se na to."
     Ono što im je bilo potrebno behu dokazi, a na dokaze se moralo čekati.
     Najpre se ispostavilo da i Megas i Nemezis imaju začuđujuće slaba magnetna polja. To nije izazvalo naročita uzbuđenja; stvar se očekivala, budući da su i planeta i zvezda rotirale veoma sporo. Eritro, sa rotacionim periodom od dvadeset tri časa i šesnaest minuta (što je bilo jednako periodu njegove rotacije oko Megasa), imao je magnetno polje slično, po znazi, Zemljinom.
     Insinja je bila zadovoljna. "Bar ne moramo da brinemo zbog opasnih dejstava zračenja snažnih magnetnih polja, naročito stoga što je Nemezisin stelarni vetar znatno slabiji od Sunčevog. To je dobro, zbog toga što ćemo sa veće udaljenosti moći da zaključimo ima li ili nema života na Eritru. Tehnoloških znakova života, zapravo."
     "Kako to?" pitao je Pit.
     "Nije verovatno da bi se visok tehnološki nivo mogao dostići bez obimnog korišćenja radiotalasnog zračenja, koje bi se odlivalo od Eritra u svim pravcima. Trebalo bi da možemo da razlikujemo takve emisije od nasumičnog radiotalasnog zračenja koje emituje sama planeta, a koje je slabog intenziteta, s obzirom na to da je posredi slabo magnetno polje."
     "Možda sve to uopšte neće biti potrebno", reče Pit. "Možda možemo smatrati Eritro beživotnim, čak iako poseduje kiseoničnu atmosferu."
     "Oh! Volela bih da čujem kako si to zaključio."
     "Evo kako. Nisi li sama rekla da uticaj plime i oseke usporavaju rotacije Nemezis, Megasa i Eritra? I nisi li rekla da se stoga Megas udaljio od Nemezis, baš kao i Eritro od Megasa?"
     "Jesam."
     "Shodno tome, Megas se jednom u prošlosti nalazio bliže Nemezis, odnosno Eritro Megasu i Nemezis. To je, dalje, značilo da je Eritro bio pretopao da bi se na njemu začeo život, odnosno on je tek nedavno postao pogodan za život. Možda nije bilo dovoljno vremena da se razvije tehnološka civilizacija."
     Insinja se nasmeši. "Nije loše - ne smem potcenjivati tvoju astronomsku ingenioznost - ali, nije dovoljno. Zvezde crveni patuljci imaju dug život i Nemezis je mogla nastati u osvit Vaseljene - dakle, pre, recimo, petnaest milijardi godina. Plimske sile morale su u prvo vreme biti vrlo jake, zato što su nebeska tela bila blizu jedna drugima, ali je potom, tokom narednih tri ili četiri milijarde godina, došlo do njihovog razdvajanja. Plimske sile slabe upravo srazmerno kubu udaljenosti, što znači da tokom poslednjih desetak milijardi godina nije bilo mnogo promena, odnosno da je bilo sasvim dovoljno vremena da nastane više tehnoloških civilizacija, jedna za drugom. Ne, Januse, nemojmo se baviti spekulacijama. Sačekajmo da vidimo da li ćemo registrovati eventualne radiotalasne emisije."
     Sve bliže i bliže Nemezis...
     Sada se golim okom mogla razabrati kao majušna crvena kugla; sjaj joj je bio sasvim prigušen, tako da se bez poteškoća mogla posmatrati. Sa jedne njene strane bila je uočljiva i rumena tačkica - Megas. Kroz teleskop, s obzirom na ugao koji je zaklapao sa Rotorom i sa Nemezis, video se samo kao srp. I Eritro se mogao videti, iako samo putem teleskopa, kao još prigušenija grimizna tačka.
     S vremenom je postajao sve svetliji i Insinja tim povodom primeti: "Opet dobre vesti za tebe, Januse. Nikakva sumnjiva zračenja tehnološkog porekla do sada nisu otkrivena."
     "Predivno." Pit oseti talas olakšanja, kao da ga je preplavila fizička toplota.
     "Ipak, nemojmo se još radovati. Možda oni u manjoj meri koriste radiotalasno zračenje no što bismo mi to očekivali. Ili ga, možda, dobro kriju. Možda čak koriste nešto drugo, a ne radio-talase."
     Pitove usne blago se zakriviše u osmejak. "Ne misliš, valjda, ozbiljno?"
     Insinja nesigurno sleže ramenima.
     "Bolje se nemoj kladiti u to, čak i ako si žena koja voli da se kladi", završi on.
     Sve bliže i bliže ka Nemezis. Posmatran golim okom, Eritro je sada predstavljao veliku kuglu, sa Megasom kao naduvanim balonom kraj sebe, i Nemezis, na drugoj strani Naseobine. Rotor već beše prilagodio svoju brzinu Eritru i kroz teleskop su se mogli uočiti plutajući, rastrzani oblaci poznatih zavojitih oblika, kakvi su se sretali na planetama sa zemaljskom temperaturom i atmosferom, što je značilo da je valjalo računati na postojanje klime koja je bar približno slična Zemljinoj.
     "Nema znakova svetala na noćnoj strani Eritra", saopšti jednom prilikom Insinja. "To bi trebalo da te raduje, Januse."
     "Odsustvo svetala ne ide sa tehnološkom civilizacijom, pretpostavljam."
     "Naravno."
     "Ali moj đavolji mozak mi ne da mira", zaključi Pit. "Uz crveno sunce i prigušeno osvetljenje, zar ne bi civilizacija u tim uslovima proizvodila takođe prigušeno veštačko svetlo?"
     "Možda je svetlost prigušena u vidljivom području, ali Nemezis je darežljiva u pogledu infracrvenog zračenja, te bi se stoga očekivalo da i veštačko svetlo bude podjednako bogato u tom delu spektra. No, ono infracrveno zračenje koje registrujemo potiče od same planete. Dopire uglavnom ravnomerno, sa čitave površine kopna, dok bi se veštačko osvetljenje javljalo sporadično, gušće u naseljenim predelima, ređe u nenaseljenim."
     "Onda, da zaboravimo na to, Evgenija", reče Pit odlučno. "Nema tehnološke civilizacije. To možda, na neki način, Eritra čini manje zanimljivim, ali ne želiš valjda da se susretnemo sa nama jednakom inteligencijom, ili, možda, višom? U tom slučaju morali bismo otići i potražiti novo odredište, ali nemamo gde drugde da pođemo, a čak i kada bismo imali, za to bi nam verovatno nedostajala energija. Kako stvari stoje, moramo ostati ovde."
     "Ali i dalje je tu slobodni kiseonik u atmosferi, što znači da na Eritru sigurno ima života. Nedostaje, doduše, jedino tehnološka civilizacija. To znači da moramo otići tamo i proučiti oblike života."
     "Zašto?"
     "Kako možeš uopšte da pitaš tako nešto, Januse? Ako ovde imamo na dohvat ruke drugi oblik života, sasvim neovisan od života na Zemlji, kakva bonanca za naše biologe!"
     "Shvatam. Govoriš o naučnoj radoznalosti. Pa, pretpostavljam da ti oblici života neće nikud pobeći. Imamo za to vremena napretek. Prvo važnije stvari."
     "Šta može da bude važnije od proučavanja potpuno novih oblika života?"
     "Evgenija, budi razumna, molim te. Moramo se najpre smestiti. Moramo izgraditi druge Naseobine. Moramo stvoriti veliko i dobro uređeno društvo, homogenije, razumnije i mirnije nego što je ikada postojalo u Sunčevom sistemu."
     "Za sve to potrebne su nam zalihe u materijalu, što nas ponovo dovodi do Eritra, gde ćemo morati da proučimo oblike života..."
     "Ne, Evgenija. Spuštanje na Eritro i ponovno uzletanje sa njega pri ovom gravitacionom polju predstavlja suviše skup poduhvat. Snaga gravitacije Eritra i Megasa - ne zaboravi na Megas - velika je, čak i ovde, u svemiru. Jedan od naših ljudi mi je podneo proračun: imaćemo probleme oko snabdevanja čak i iz asteroidnog pojasa, a kamoli sa Eritra. Zapravo, ako se stacioniramo u asteroidnom pojasu, stvar će se izvesti racionalnije. Naše Naseobine gradićemo tamo."
     "Predlažeš da se ponašamo kao da Eritro ne postoji?"
     "Za određeno vreme, Evgenija. Kad ojačamo, kad budemo imali višak energije, kad nam društvo bude utemeljeno i kada počne da se razvija, imaćemo puno vremena da istražimo Eritro sa svim njegovim oblicima života, ili, možda, samo neobičnom hemijom."
     Pit joj se nasmeši, kao da je razume i saoseća sa njom. Taj marginalni Eritro, znao je, treba da dođe na red što kasnije. Ako Eritro nema tehnološku civilizaciju, onda svi oblici života na njemu, kakvi god bili, mogu da sačekaju. Nadiranje hordi iz Sunčevog sistema - to je bila prava opasnost.
     Zašto drugi nikada ne shvataju šta valja činiti? Zašto tako lako daju da se zavedu sporednim stvarima?
     Kako će moći sebi da dozvoli da umre - i ove budale ostavi nezaštićene?

UBEĐIVANJE

     18.
     I tako, sada, dvanaest godina po otkriću da na Eritru ne postoji tehnološka civilizacija i dvanaest godina tokom kojih se iz pravca Zemlje nije pojavila nijedna nova Naseobina, koja bi osujetila stvaranje novog sveta, Pit je najzad mogao da uživa u tim retkim trenucima opuštenosti. Ipak, sumnja je pronalazila svoj tihi put i do tih trenutaka. Pitao se ne bi li za Rotor možda bilo bolje da su postupili onako kako je on nalagao, to jest, da nije ušao na orbitu oko Eritra, kao i da na Eritru nikada nije izgrađena kupola.
     Sedeo je zavaljen u svojoj fotelji, dok su ga relaksirajuća polja opuštala, a aura mira uljuljkivala gotovo do dremeža, sve dok ga blago zujanje ne vrati, nevoljno, u stvarni svet.
     Otvorio je oči (do tada nije ni primetio da ih je sklopio) kako bi osmotrio ekran na suprotnom zidu. Onda pritisnu dugme i ostvari holovizioni kontakt.
     Bio je to, naravno, Semjon Akorat.
     Sa svojom uglačanom ćelom. (Akorat beše obrijao tamne patrljke kose, osećajući, sa pravom, da bi nekoliko nestašnih dlaka bilo nedovoljno da njegovu ćelavost učini manje patetičnom. Ovako je gola koža njegove glave imala svoj identitet.) I, naravno, bile su tu njegove zabrinute oči, uvek zabrinute, čak i kad nema razloga za brigu.
     Pit ga nije baš podnosio, ne zbog toga što ovaj nije iskazivao lojalnost, ili što nije bio dovoljno efikasan (ni jedno ni drugo nije mu se moglo pripisati), već prosto zbog propratnih karakteristika koje je njegova pojava donosila. Akorat je uvek najavljivao invaziju na Pitovu privatnost, ometanje njegovih misli, potrebu da ovaj učini nešto što radije ne bi. Akorat je bio neka vrsta njegovog sekretara, koji je sačekivao stranke i rešavao koga će pustiti na razgovor, a koga ne.
     Pit se lako namršti. Nije se prisećao da ima zakazan razgovor. Ipak, dešavalo bi se da na tako nešto potpuno zaboravi i u tom pogledu oslanjao se na Akorata.
     "Ko je, opet, sad?" upita on rezignirano. "Nadam se, niko važan."
     "Ne, zbilja niko od posebne važnosti", odvrati Akorat, "ali možda bi bilo bolje da se vidite s njom."
     "Može li nas ona čuti?"
     "Načelniče", obrati mu se Akorat, gotovo povređen, kao da ga optužuju za neobavljanje dužnosti, "naravno da nas ne čuje. Ona je s druge strane ekrana." Imao je neverovatnu moć da se precizno izražava, što je Pitu veoma odgovaralo. Nije bilo ni najmanjeg izgleda da se njegove reči pogrešno protumače.
     "Ona, znači?" reče Pit. "Pretpostavljam da se radi o dr Insinji. Postupite, onda, po mojim uputstvima. Ne bez prethodnog zakazivanja razgovora. Već mi je sela na glavu, Akorate. Dvanaest godina, zapravo. Recite joj da razmišljam - ne, neće poverovati. Recite joj..."
     "Načelniče, nije dr Insinja. Ne bih vas uznemiravao da je ona. U pitanju je - u pitanju je njena kćerka."
     "Kćerka?" ponovi Načelnik, pokušavajući da se priseti imena. "Marlena Fišer, na nju mislite?"
     "Da. Prirodno, rekao sam joj da ste zauzeti, ali ona je odvratila da treba da se stidim što je u oči lažem, jer celokupno moje držanje odaje da lažem i da mi je glas suviše napet da bih govorio istinu." Nastavio je da recituje svojim razočaranim baritonom. "U svakom slučaju, neće da ide. Kaže da je sigurna da biste je primili, samo kad bih vam rekao da je ona u pitanju. Hoćete li da je pustim ovamo, Načelniče? Te njene oči me zbilja uznemiruju."
     "Da, mislim da sam čuo za te njene oči. Da, pustite je, pustite je slobodno, da vidim mogu li da preživim te njene oči. Kad smo već kod toga, mislim da zaista ima štošta da mi objasni."
     Marlena uđe. (Začuđujuće sabrana, zaključi Pit, ali vidljivo stidljiva i bez znakova inata i prkosa.)
     Sela je, ruku slobodno opuštenih na krilu, i očigledno čekala da Pit prvi progovori. Pustio ju je da čeka, malo, dok ju je posmatrao i proučavao, pomalo odsutno. Viđao ju je, povremeno, i ranije, dok je bila mlađa, ali ne i u poslednje vreme. Nikada nije bila lepuškasto dete, pa ni sada. Imala je široke jagodice, i delovala sasvim neugledno. Ali imala je zbilja neuobičajene oči, pravilno oblikovane obrve i duge trepavice.
     "Pa, madmoazel Fišer", poče Pit, "obavešten sam da ste želeli da me vidite. Smem li da pitam zašto?"
     Marlena ga pogleda, hladno, potpuno smirena."Načelniče, verujem da vam je moja majka prenela da sam jednom svom prijatelju rekla da će Zemlja biti uništena."
     Pitove obrve se zboraše tik iznad krajnje običnih očiju. "Jeste, prenela mi je", odgovori on. "Nadam se da vas je upozorila da tako više ne smete govoriti."
     "Jeste, Načelniče, ali, ne govoriti o nečemu ne znači da to nije istina. A nazvati nešto ludim, još ne znači da to uistinu i jeste ludo."
     "Načelnik sam Rotora, gospođice Fišer. Dužnost mi je da se bavim tim stvarima i to mi morate prepustiti - i da jeste tako i da nije, i da jeste ludo i da nije. Kako ste došli na ideju da će Zemlja biti uništena? Je li to nešto što vam je majka nagovestila?"
     "Ne na direktan način, Načelniče."
     "Znači, na indirektan, je li tako?"
     "To nije mogla da izbegne, Načelniče. Ljudi se izražavaju na različite načine. Imaju svoj izbor reči. Imaju svoje intonacije, izraze, svoje posebne iskrice u zenicama, svoja posebna pročišćavanja grla, znate na šta mislim?"
     "Da, tačno znam na šta mislite. I sam uočavam takve stvari."
     "I vrlo ste ponosni na to, Načelniče. Osećate da to dobro činite i da je to jedna od stvari koja vam je pomogla da postanete Načelnik."
     Pit beše zatečen. "Nisam to rekao, mlada damo."
     "Niste zbilja, bar ne rečima. Ali niste ni morali." Fiksirala ga je pogledom. Nije bilo traga osmehu na njenom licu, ali po tom pogledu se moglo zaključiti da se, zapravo, zabavlja.
     "Pa, u tom slučaju, gosođice Fišer, je li to razlog vaše posete?"
     "Ne, Načelniče. Došla sam, jer je moja majka primetila da u poslednje vreme izbegavate da je primite. Iako mi to nije rekla, pogodila sam o čemu je reč. Mislila sam, međutim, da biste voleli da porazgovarate sa mnom."
     "U redu, evo, razgovaramo. Šta ste želeli da mi saopštite?"
     "Moja majka je vrlo nesrećna zbog činjenice, ili mogućnosti, da Zemlja bude uništena. Tamo se, znate, nalazi moj otac."
     Pit oseti blag nastup besa. Kako mogu da dopuste sebi da brkaju privatne stvari sa onim što je dobro za Rotor i sa svime što se može dogoditi u budućnosti? I ta Insinja, koliko god korisna bila svojevremeno, kada je otkrila Nemezis, postala mu je takav kamen oko vrata - i još pri tom osoba neverovatno nadarena da sledi svaki mogući pogrešan trag. A sada, kada više nije imala drugog izbora, sada mu je poslala svoju šašavu kćerku.
     "Imate li utisak da će se to uništenje odigrati već sutra? Ili, možda, naredne godine?" upita on.
     "Ne, Načelniče, poznato mi je da će se to desiti za nešto manje od pet hiljada godina."
     "Ako je tako, onda vašeg oca tamo već odavno neće biti. Neće biti ni vaše majke, što se toga tiče, ni mene, ni vas. I kad svih nas više ne bude, još će preostajati nešto manje od pet hiljada godina pre uništenja Zemlje i, možda, drugih planeta Sunčevog sistema - ako se to uništenje uopšte desi, pri čemu mislim da do toga neće ni doći."
     "Postoji mogućnost, Načelniče, bez obzira na to kada do toga dođe."
     "Majka vam je sigurno rekla da će, mnogo pre nego što se to desi, stanovnici Sunčevog sistema biti svesni da će se dogoditi... to što već mislite da će se dogoditi - i preduzeće mere protiv toga. Osim toga, kako možemo da se borimo protiv uništenja planetnih razmera? Ranije ili kasnije, to zadesi svaki svet. Čak i ako ne bude kosmičkih sudara, svaka zvezda mora proći kroz stadijum crvenog džina i uništiti svoje planete. Kao što umiru ljudi, tako umiru i planete. One, doduše, žive malo duže, ali to je sve. Razumete li nešto od ovoga što vam govorim, mlada damo?"
     "Da", odvrati ozbiljno Marlena. "U dobrim sam odnosima sa svojim kompjuterom."
     (Kladim se da jesi, pomisli Pit, a onda - prekasno - pokuša da sa svog lica ukloni lagani, ironični osmeh. Mora da ga je već iskoristila kao putokaz do njegovih pravih osećanja.)
     On nastavi, kao da želi da završi razgovor. "I, eto, mislim da nemamo više šta da kažemo jedno drugom. Govoriti o uništenju je suludo, a čak i da nije, to nije vaša stvar i o tome više ne smete govoriti, jer ćete se u protivnom i vi i vaša majka naći u nevolji."
     "Nismo još završili naš razgovor, Načelniče."
     Pit je osećao kako gubi strpljenje, ali mirno primeti: "Moja draga gospođice, ako Načelnik kaže da je razgovor završen, onda to i jeste - bez obzira na to šta vi mislili."
     On se upola pridiže, no Marlena ostade da sedi. "Nije gotov, jer želim da vam ponudim nešto što biste vi oberučke prihvatili."
     "Šta to?"
     "Dobar način da se rešite moje majke."
     Pit potonu nazad u svoju fotelju, potpuno smeten. "Kako to mislite?"
     "Ako želite da me saslušate, Načelniče, reći ću vam. Moja majka ne može više ovako da živi. Zabrinuta je zbog Zemlje i zbog Sunčevog sistema; osim toga, od vremena do vremena ona misli na mog oca. Smatra, takođe, da bi Nemezis mogla odigrati ulogu boginje osvete prema Sunčevom sistemu, a pošto joj je ona nadenula to ime, oseća se odgovornom. Ona je izrazito emocionalna osoba, Načelniče."
     "Zbilja? Primetili ste to, zar ne?"
     "I, kao takva, ona vam smeta. Podseća vas, počesto, na stvari koje je uznemiruju, a o kojima vi ne želite da razmišljate. Zbog toga i izbegavate da se susretnete s njom, i voleli biste da ona ode. Pa, eto, postoji mogućnost da ona ode, Načelniče."
     "Odista? Pa, imamo još jednu Naseobinu. Treba li da je pošaljem na Novi Rotor?"
     "Ne, Načelniče. Pošaljite je na Eritro."
     "Eritro? Ali zašto bih je tamo poslao? Samo zato što želim da je se otarasim?"
     "To bi bio vaš razlog, Načelniče. Ipak, to ne bi bio i moj razlog. Ja bih želela da ona ode tamo, zbog toga što ne može više da radi ovde, u Opservatoriji. Instrumenti su gotovo uvek zauzeti i ona je sve vreme pod prismotrom. Dalje, oseća i da vam je dozlogrdila. Osim toga, Rotor nije pogodno tle za precizna astronomska merenja. Suviše se brzo i neravnomerno okreće."
     "Dobro vladate materijom. Je li vam to majka objasnila? Ne, zapravo, ne morate mi ni reći. Nije vam ništa direktno rekla, zar ne? Samo indirektno."
     "Tačno tako, Načelniče. A tu je i moj kompjuter."
     "Onaj s kojim održavate prijateljske odnose?"
     "Da, Načelniče."
     "I vi ste uvereni da će ona lakše moći da radi na Eritru?"
     "Da, Načelniče. Tamo bi imala postojanije tle pod nogama i mogla bi da obavi merenja koj bi je uverila da će Sunčev sistem preživeti. Čak i ako ustanovi suprotno, biće joj potrebno prilično vremena da bude sasvim sigurna. A za to vreme vi ne biste morali da mislite na nju."
     "Vidim da biste je se i vi rado oslobodili."
     "Naprotiv, Načelniče", odvrati Marlena mirno. "Ja bih pošla s njom. Vi biste se oslobodili i mene, a mislim da biste to još više voleli."
     "Šta vas navodi na pomisao da bih želeo da se vas oslobodim?"
     Marlena ponovo upravi svoj pogled na njega, prodoran, bez treptaja. "Sada to želite, Načelniče, jer ste upravo ustanovili da mogu bez problema da ponirem u vaš unutrašnji svet."
     Odjednom, Pit zbilja oseti kako očajnički želi da se reši ovog čudovišta. "Dozvolite mi da razmislim", rekao je i skrenuo pogled. Odmah se postideo toga što gleda u stranu, kao dete, ali zbilja nije želeo da ovo užasno stvorenje bude u mogućnosti da sa njegovog lica čita kao iz otvorene knjige.
     Na kraju krajeva, to jeste bila istina. Nije do sada razmišljao o tome kako da se reši majke i kćeri. Doduše, kada je Insinja u pitanju, prisećao se da je pomišljao na njen premeštaj na Eritro. Međutim, bilo bi mnogo frktanja okoline, a ni ona, verovao je, ne bi bila spremna da pođe. Nije imao nerava da to sprovede u delo. Sada, međutim, kada ga je ovo dete uverilo da postoji razlog zbog kojeg bi otišla na Eritro, stvari se behu bitno izmenile.
     "Ako tvoja majka zbilja želi..." poče on lagano.
     "Zbilja želi, Načelniče. Nije mi to pominjala, možda joj to još nije ni doprlo do svesti, ali, pošla bi. Sigurna sam. Verujte mi."
     "Imam li izbora? A i vi želite da odete?"
     "Žarko to želim, Načelniče."
     "Onda ćemo to odmah urediti. Zadovoljava li vas to?"
     "Potpuno, Načelniče."
     "I možemo li, onda, sada ovaj razgovor smatrati završenim?"
     Marlena se podiže i nakloni, pomalo nespretno, u znak pozdrava. "Hvala vam, Načelniče."
     Okrenula se i otišla; prošlo je, međutim, sigurno još nekoliko trenutaka pre no što se Pit usudio da opusti mišiće lica koje se grčilo od bola.
     Nije se usudio da dopusti da devojka pročita iz onoga što bi rekao, učinio ili iz načina na koji je izgledao onu poslednju stvar o Eritru za koju su znali samo on - i još jedna osoba.

ORBITA

     19.
     Pitovo razdoblje mira beše nepovratno nestalo - ali on nije želeo da ga tek tako izgubi. Odlučio je da otkaže sve popodnevne sastanke. Bilo mu je potrebno vreme za razmišljanje.
     Naročito je želeo da promozga o Marleni.
     Njena majka, Evgenija Insinja Fišer, predstavljala je problem, i to sve krupniji problem kako su godine proticale. Bila je preosetljiva i imala je običaj da trči pred rudu kad god bi joj to mogućnosti dozvoljavale. No, ona je i dalje bila samo ljudsko biće; moglo joj se ukazivati na stvari, mogla je biti kontrolisana. Mogla je biti ubeđena logikom; iako je s vremena na vreme umela da bude neurotična, s njom se lako moglo izaći nakraj.
     Ne i sa Marlenom, međutim. Pit uopšte nije sumnjao u to da je devojčica čudovište u ljudskoj koži i mogao joj je samo biti zahvalan što je pristala da mu se, sama od sebe, ukloni sa puta time što će pomoći svojoj majci u jednoj krajnje trivijalnoj situaciji. Bila je, ipak, neiskusna i nedostajalo joj je mudrosti - mudrosti koja bi joj došapnula kako da svoje moći čuva neotkrivene sve dok ne bude mogla da ih upotrebi uz najjače razorno dejstvo.
     No, odrastajući, postajala je sve opasnija; morala je biti zaustavljena već sada. I to drugo čudovište, Eritro, ono će je zaustaviti.
     Pit je bio u prednosti. Od početka je znao da je Eritro upravo to - čudovište. On, Eritro, imao je svoj "izraz lica" koji se, isto tako, dao pročitati. Izraz krvave svetlosti, zloslutan i preteći.
     Tek u vreme kada su stigli do asteroidnog pojasa, na stotinak miliona milja od orbite koju su Megas i Eritro sledili na svom putu oko Nemezis, Pit beše rekao, vrlo samouvereno: "To je to mesto."
     Nije očekivao nikakve poteškoće. Njegova racionalnost to nije dopuštala. Tu, među asteroidima, sa Nemezis je dopiralo malo svetlosti i toplote, što i nije bio neki veliki nedostatak, budući da je Rotor posedovao potpuno delotvornu mikrofuziju. U stvari, ovako su bili u prednosti. Sa potpuno prigušenom crvenom svetlošću Nemezis, ona nije tištila srce, pomračivala um, potresala dušu.
     Isto tako, baza u asteroidnom pojasu značila bi da se nalaze u području gde je gravitaciono dejstvo Nemezis i Megasa prilično slabo i gde bi, shodno tome, potreba za manevrisanjem iziskivala mnogo manje energije. Asteroidi su se lakše mogli rudarski eksploatisati, a s obzirom na slabašnu svetlost sa Nemezis, na tim malim telima moralo je postojati obilje volatila.
     Idealno.
     Ali onda se narod Rotora izjasnio, ubedljivom većinom, da želi da se Naseobina postavi na orbitu oko Eritra. Pit ih je uveravao da će se u tom slučaju Naseobina kupati u opsesivno neprijatnoj crvenoj svetlosti, da bi bila u potpunoj vlasti snažnih gravitacija kako Eritra tako i Megasa i da bi se sirovine i dalje morale dovlačiti sa asteroida.
     Pit se u vezi sa tim žučno raspravljao sa Tamborom Brosenom, prethodnim Načelnikom Rotora. Prilično oronuli Brosen neskriveno je uživao u svojoj novoj ulozi starijeg savetnika - znatno više nego što je svojevremeno uživao u ulozi Načelnika. (Bio je poznat po tome što je umeo da kaže kako je njemu lično nedostajalo zadovoljstvo u donošenju odluka, do čega je, očigledno, Pit toliko držao.)
     Brosena je zasmejavala Pitova briga u pogledu položaja Naseobine, ali, naravno, nikada to javno nije pokazivao. "Januse, uopšte nije neophodno da se narod Rotora uvek složi sa svakom tvojom odlukom. Pusti im malo na volju. Utoliko će biti spremniji da u nekom odsudnijem trenutku poštuju tvoju odluku. Ako žele da orbitiraju oko Eritra, neka orbitiraju."
     "Ali, Tambore, to nema smisla, razumeš li?"
     "Razumem, naravno. Ali razumem i to da je Rotor kružio oko nekog velikog sveta tokom čitavog svog postojanja. To je ono na šta je narod navikao i to je ono što ponovo želi."
     "Da. Bili smo na orbiti oko Zemlje. Eritro nije Zemlja. Ni nalik."
     "Eritro je približno iste veličine kao Zemlja. Ima kopno i more. Ima atmosferu i kiseonika u njoj. Mogli bismo putovati još hiljadu svetlosnih godina pre no što naletimo na svet toliko sličan Zemlji. Ponavljam ti. Pusti narodu na volju."
     Pit ga je poslušao, iako se sve u njemu bunilo; i Novi Rotor je, isto tako, bio na orbiti oko Eritra, kao i još dve Naseobine čija je izgradnja bila u toku. Razume se, Naseobine u asteroidnom pojasu nalazile su se na projektantskim tablama, ali žiteljima Rotora nedostajalo je poleta da ih pretoči u stvarne konstrukcije.
     Od svega što se dogodilo još od otkrića Nemezis, orbitiranje Rotora oko Eritra bejaše ono što je Pit držao za najkrupniju Rotorovu grešku. To nije smelo da se desi. Ali da li bi to bilo pametno sprečavati? Možda je trebalo da udari jače? Da li bi to, opet, možda dovelo, čak i do novih izbora i njegovog smenjivanja?
     Nostalgija je bila najveći problem. Ljudi su imali običaj da budu sentimentalni i gledaju za sobom, dok je Pitova namera bila da ih nauči da gledaju unapred. Što se tiče Brosena...
     Umro je pre sedam godina. Štaviše, Pit je bio kraj njegove samrtne postelje. Ispostavilo se da je jedini bio u prilici da čuje starčeve poslednje reči. Bio je upravo sagnut nad uzglavljem i Brosenova mršava i kao papir suva ruka beše ga obuhvatila oko mišice. "Kako je sjajno bilo Zemljino Sunce..." prošaptao je i umro.
     Upravo zbog toga, što Rotorijanci nisu mogli da zaborave sjaj tog zemaljskog Sunca i zelenilo planete Zemlje, upravo su zbog toga i galamili protiv Pitove logike i zahtevali da Rotor orbitira oko sveta koji nije ni zelen, niti je rotirao oko tako sjajne zvezde kakva je bilo Sunce.
     To je značilo zastoj od deset godina na putu napretka. Sada bi bili deset godina dalje, da su se samo zadžali u asteroidnom pojasu. Pit beše duboko uveren u to.
     A to je već, samo po sebi, bilo više nego dovoljno da zatruje Pitova osećanja prema Eritru. A u vezi s tim, postojale su i stvari koje su bile još gore - mnogo gore.

BES

     20.
     Kao i prvi Fišerov nagoveštaj, to jest da postoji nešto prilično čudno u vezi sa pravcem u kojem je Rotor nestao, tako se i njegov drugi nagoveštaj pokazao vrlo delotvoran.
     Već je dve godine minulo otkako se vratio na Zemlju. Nestanak Rotora polako je čilio iz njegovog sećanja. Insinja je predstavljala složenu uspomenu (šta je, uopšte, ikada osećao prema njoj?), ali sećanje na Marlenu izazivalo je samo gorčinu. Nije mogao da je odvoji od Rouzen. Jednogodišnja kćer, koje se sećao, kao i sedamnaestogodišnjakinja, koje se takođe sećao, behu se objedinile u jednu ličnost.
     Život mu nije bio težak. Primao je izdašnu penziju. Našli su mu i posao, u administraciji, posao koji je od njega zahtevao donošenje samo onih odluka koje nisu uticale ni na šta bitno. Oprostili su mu. Verovao je da je to isključiva posledica toga što se setio te jedne Evgenijine opaske: 'Kada bi znao kuda idemo...'
     No, osećao je da je pod prismotrom. I s time se beše sasvim srodio.
     Garand Vajler bi se pojavio, tu i tamo, uvek prijateljski, uvek ispitivački, uvek sa Rotorom kao temom, na ovaj ili onaj način. I sada je bio tu, i razgovor je, kao što je Fišer i očekivao, ponovo bio vezan za Rotor.
     Mrko ga je pogledao i rekao: "Prošle su skoro dve godine. Šta vi, narode, zapravo hoćete od mene?"
     Vajler zaklima glavom. "Ne mogu reći da znam, Krajle. Sve što imamo jeste ta opaska tvoje supruge. I to je, sasvim očigledno, nedovoljno. Mora da je rekla još nešto, tokom svih tih godina koje ste proveli zajedno. Priseti se razgovora; misli koje ste izmenjivali. Zar se baš ničega ne možeš setiti?"
     "Već me peti put pitaš istu stvar, Gerarde. Ispitivali su me. Ispitivali su me i pod hipnozom. Ispitivali su me moždanim sondama. Isceđen sam kao pomorandža i ništa nisu našli. Pusti me, konačno, i nađi sebi drugu zabavu. Ili mi opet nađi neki posao. Još stotinu Naseobina visi gore, na nebu, gde se prijatelji poveravaju jedni drugima, a špijuni međusobno uhode. Ko zna šta neko od njih može znati - a da toga nije ni svestan."
     "Da budem sasvim iskren, druže moj", prihvati Vajler, "i mičemo se u tom pravcu. Usredsredili smo se na Daljinsku sondu. Blizu je pameti zaključiti da su na Rotoru znali za nešto čime mi još nismo ovladali. Još nismo poslali Daljinsku sondu, niti je to učinila ijedna druga Naseobina. Samo je Rotor za to imao mogućnosti. Šta god da su tamo otkrili, to mora da stoji u podacima vezanim za Daljinsku sondu."
     "Odlično. Pa pregledajte onda tu dokumentaciju. Tu ima toliko toga da ćete se zanimati godinama. Što se mene tiče, ostavite me na miru. Svi vi."
     "U pravu si, ima tu materijala za zanimanje, godinama", složi se Vajler. "U skladu sa Ugovorom o otvorenoj nauci, Rotor je za sobom ostavio gomilu podataka. Zapravo, posedujemo njihove stelarne fotografije na svim područjima talasnih dužina. Kamere na Daljinskoj sondi bile su u stanju da dopru do svakog krajička neba, ili gotovo svakog. Proučavali smo sve, do detalja, i nismo naišli ni na šta interesantno."
     "Ni na šta?"
     "Do sada, ni na šta. Ali kao što i sam kažeš, možemo se zabavljati još godinama. Već imamo niz zaključaka kojima se naši drugari astronomi neobično raduju. To ih čini srećnima i uposlenima, ali ništa, ništa od svega toga ne pomaže nam da nađemo odgovor na jednostavno pitanje: kuda su otišli. Do sada. Dalje: nikakvog razloga nema za pomisao da, eventualno, postoje orbitirajuće planete oko bilo koje od dve velike zvezde sistema Alfe Kentaura. Niti ima nekih neočekivanih suncolikih zvezda u našem susedstvu. Lično, ne bih očekivao neki značajniji napredak u tom pravcu. Šta je ta Daljinska sonda mogla da vidi, a što se ne može videti i odavde, iz Sunčevog sistema? Sonda je bila udaljena tek dva svetlosna meseca. Ne bi trebalo da bude velike razlike u uglovima posmatranja. A opet, neki od nas smatraju da je Rotor nešto uočio, i prilično brzo reagovao. Što nas ponovo vraća tebi."
     "Zašto meni?"
     "Jer je tvoja bivša supruga upravljala eksperimentom oko Daljinske sonde."
     "Pa, ne baš. Postala je šef Odeljenja pošto su podaci već bili prikupljeni."
     "Bila je na čelu projekta posle toga, a verovatno i jednim dobrim njegovim delom i pre toga. Zar ti nikada ništa nije rekla u vezi sa bilo čim što su otkrili Daljinskom sondom?"
     "Ni reči. Čekaj... jesi li rekao da je Daljinska sonda svojim kamerama mogla da obuhvati gotovo svaki deo neba?"
     "Da."
     "Šta to tačno znači - 'gotovo svaki deo'?"
     "Ne znam toliko o tome da bih ti pružio najpreciznije podatke. Recimo, oko devedeset posto."
     "Ili, možda, više?"
     "Možda i više."
     "Pitam se..."
     "Šta?"
     "Na Rotoru je bio izvesni Pit, koji je usmeravao stvari."
     "To znamo."
     "Ali čini mi se da je znao kako da ih usmerava. Dostavljao bi podatke o Daljinskoj sondi malo po malo, da bi udovoljio zahtevima Ugovora, ali tek toliko da ih zadovolji. I, u vreme kada je Rotor otišao, postojalo je deset odsto podataka - ili, možda, i manje - koje nije 'stigao' da vam uruči. I to bi moglo biti onih presudnih deset posto ili manje."
     "Misliš, oni podaci koji se odnose na odredište Rotora."
     "Možda."
     "Ali mi nemamo te podatke."
     "Naravno da ih imate."
     "Kako to misliš?"
     "Maločas si se pitao kako je moguće da je Daljinska sonda snimila nešto što se sa Zemlje ne može videti. Pa zašto onda gubite vreme na ono što već imate? Načinite mapu onog dela neba koji vam nisu dali i uporedite ga sa mapama koje već imate. Upitajte se ima li tamo ičega što, posmatrano sa Daljinske sonde, može izgledati drugačije - i zašto. To je ono što bih ja učinio." Njegov glas se odjednom podiže do borbenog pokliča: "Vrati se tamo. Reci im da pažljivo osmotre onaj deo neba koji im nedostaje."
     "To je, pomalo, preko preče naokolo bliže", odvrati zamišljeno Vajler.
     "Uopšte ne. Pravo kao strela. Samo pronađi nekoga u Uredu ko koristi svoj mozak, umesto što sedi na njemu, i možda ćeš doći do začuđujućih zaključaka."
     "Videćemo", složi se Vajler i pruži Fišeru ruku, ali se ovaj namrgodi i ne prihvati je.

     Prošli su meseci pre no što se Vajler ponovo pojavio. Fišer mu nije poželeo dobrodošlicu. Odmarao se, zapravo, posle radnog vremena, čitajući knjigu.
     Spadao je u one ljude koji su smatrali da knjiga nije sahranjena zajedno sa dvadesetim vekom, na račun filmova. Ono što je knjigu činilo posebnom bila je mogućnost fizičkog kontakta sa njom, taktilni osećaj okretanja stranica, prilika da se čovek između dva pročitana reda potpuno izgubi u mislima, u skladu sa upravo pročitanim, mogućnost da se izgubi nit pripovedanja i pronađe stotinu stranica docnije, ili, tek tada nasluti njen pravi smisao. Fišer je, u stvari, bio uveren da je knjiga civilizovanija od filma.
     Zbog toga i jeste bio toliko razdražen što ga prekidaju u trenutku prijatne letargije.
     "Šta je sad, Garande?" upita on neljubazno.
     Vajler nije izgubio svoj srdačni osmeh. Prozborio je, pokazujući nisku zuba: "Pronašli smo, upravo onako kako si ti to nagovestio."
     "Šta ste pronašli?" upita Fišer, ne mogavši da se seti. A onda, shvativši na šta se to odnosi, dodade žurno: "Nemoj mi reći ništa što ne bih smeo znati. Neću da opet imam neprilika sa Uredom."
     "Prekasno, Krajle. Traže te. Tanajama lično želi da te vidi."
     "Kada?"
     "Što pre."
     "U tom slučaju, pričaj. Ne mogu pred njega nepripremljen."
     "To i nameravam. Proučili smo svaki milimetar neba o kome, putem Daljinske sonde, nismo imali podataka. Upravo oni koji su učestvovali u ispitivanju postavili su sebi isto pitanje kao i ti: šta je kamera na sondi mogla videti što kamera solarnog sistema nije. Očigledan odgovor je bio - izmenjena slika bližih zvezda. I kada je to uzeto za polaznu tačku, astronomi su otkrili zapanjujuću stvar, nešto što niko nije mogao predvideti."
     "Pa, onda?"
     "Otkrili su zvezdu veoma slabog sjaja, sa paralaksom koja osetno premašuje jedan lučni sekund."
     "Nisam astronom. Je li to neuobičajeno?"
     "To znači da nam je zvezda o kojoj je reč dva puta bliže od Alfe Kentaura."
     "Rekao si da se vrlo slabo vidi."
     "Kažu mi da je to usled toga što se nalazi iza malog oblaka prašine. Čuj, iako ti nisi astronom, tvoja žena je bila upravo to. Možda ju je ona otkrila. Da li ti je ikada išta pominjala u vezi s tim?"
     Fišer zavrte glavom. "Nikada ni reči. Doduše..."
     "Doduše?"
     "U toku poslednjih nekoliko meseci bila je vidno uzbuđena. Kao da je zbog nečega sva ustreptala."
     "Nisi je pitao zašto?"
     "Smatrao sam da je to zbog približavajućeg datuma Odlaska Rotora. Bila je uzbuđena zbog Odlaska i to me je izluđivalo."
     "Zbog deteta?"
     Fišer potvrdno klimnu glavom.
     "Uznemirenost je mogla biti prouzrokovana i usled otkrića nove zvezde. Sve se uklapa. Prirodno je da bi se onda Rotor uputio ka najbližoj zvezdi. A ukoliko je tvoja žena bila osoba koja je otkrila zvezdu, onda je Rotor išao na njenu zvezdu. To bi objasnilo njenu spremnost, čak žudnju, da ide. Zar to ne zvuči smisleno?"
     "Možda. Ne mogu reći da ne zvuči."
     "U redu, onda. Zbog toga Tanajama želi da te vidi. I, ljut je. Ne na tebe, kako izgleda, ali besan je."

     21.
     Kasnije, istog dana, jer se oklevanje nije smelo dopustiti, Krajl Fišer se nađe u upravi Zemaljskog Istražnog Biroa, među zaposlenima poznatijim jednostavno kao Ured.
     Katimoro Tanajama, koji je upravljao Uredom već preko trideset godina, postajao je, već, polako, starac. Holografski snimci koji su ga prikazivali (a nije ih bilo puno) bejahu snimljeni pre mnogo godina, dok mu je kosa još bila oštra i tamna, telo uspravno a izraz energičan.
     Sada je već bio sasvim sed; njegovo telo (nikada visoko) sada je bilo pomalo povijeno, a i delovalo je nekako krhko. Bio je već došlo doba, pomisli Fišer, kada je trebalo polako da razmišlja o penziji - ako je taj čovek uopšte pomišljao na tako nešto. Jer, Fišer je i to primetio, Tanajamine oči, skrivene i tamne, bejahu i dalje i pronicljive i oštre, baš kao nekada.
     Fišer je, pomalo, bio na mukama trudeći se da svog sagovornika sasvim razume. Engleski, istina, beše postao gotovo univerzalni jezik širom planete, koliko god je to jednom jeziku bilo moguće, no, imao je svoje šarolike varijante. Tanajamin engleski ni izdaleka nije pripadao severnoameričkoj varijanti, na koju Fišerove uči bejahu navikle.
     "Pa, Fišeru, izneverio si nas, tamo na Rotoru", poče hladno Tanajama.
     Fišer nije video svrhu u tome da se oko ovoga ponovo raspravlja. Štaviše, uopšte nije žudeo da se raspravlja sa Tanajamom oko bilo čega.
     "Da, Upravniče", odvrati on bezbojno.
     "Iako možda još za nas imaš neku dodatnu informaciju."
     Fišer smeteno sleže ramenima: "Već sam bio ispitivan, toliko i toliko puta."
     "Da, obavešten sam, znam. No, nisu te dovoljno temeljno ispitivali. Ali ima jedno pitanje na koje ja tražim odgovor.
     "Da, Upravniče."
     "Da li si za svog boravka na Rotoru iz bilo čega što si čuo ili video mogao doći do zaključka da je rotorijanska uprava ispoljavala mržnju prema Zemlji?"
     Fišerove obrve se nabraše. "Mržnju? Pa, bilo je jasno da narod na Rotoru, i na drugim Naseobinama, gleda s visine na Zemlju, prezirući je kao dekadentan, brutalan i nasilan svet. Ali mržnja? Iskreno rečeno, mislim da se nisu u toj meri bavili nama da bi nas mrzeli."
     "Govorim o visokim krugovima, ne o narodu."
     "I ja, Upravniče. Nisam primetio znake mržnje."
     "Nema drugih objašnjivih pobuda."
     "Pobuda za šta, Upravniče? Ako mi možete odgovoriti na to pitanje."
     Tanajama ga prostreli pogledom (snaga njegove ličnosti činila je da mu nizak rast bude gotovo neprimetan). "Znaš li da se novootkrivena zvezda kreće u našem pravcu? Tačnije, pravo ovamo?"
     Fišer, zatečen, baci brz pogled prema Vajleru, no ovaj je sedeo u senci, van prostora obasjanog sunčevim zracima što su dolazili kroz prozor, i nije se dalo zaključiti gde mu je pogled usmeren.
     Tanajama, koji je bio na nogama, naglo dodade "Sedi, Fišeru, ako će ti to pomoći da bolje razmišljaš. A i ja ću sesti." Seo je na ivicu stola, klateći nogama.
     "Jesi li znao za putanju zvezde?"
     "Ne, Upravniče. Nisam znao ni za njeno postojanje sve dok mi agent Vajler to nije rekao."
     "Nisi znao? To mora da je na Rotoru bila poznata stvar."
     "Ako je tako, niko mi to nije rekao."
     "Tvoja supruga je pokazivala znake sreće i uzbuđenja u razdoblju neposredno pre polaska Rotora. To si rekao Vajleru. U čemu je ležao razlog takvog ponašanja?"
     "Agent Vajler je pretpostavio da je to moglo biti usled otkrića nove zvezde."
     "Možda je, osim toga, znala sve u vezi sa putanjom zvezde i možda je bila ushićena zbog onoga što će nam se desiti."
     "Ne vidim zašto bi bila srećna zbog toga. Osim toga, Upravniče, moram vam reći da ja nemam nikakvu predstavu o tome da li je ona znala za putanju zvezde, pa čak ni da ona postoji. Kao ni bilo ko drugi na Rotoru."
     Tanajama ga je zamišljano posmatrao, gladeći svoju bradu kao da sebi olakšava bol na tom mestu.
     "Narod na Rotoru je u potpunosti pripadao beloj rasi, zar ne?" upita on napokon.
     Fišer razrogači oči. Takav vulgarizam odavno nije čuo - pogotovo ne od strane vladinog funkcionera. Prisetio se Vajlerovog komentara neposredno po povratku na Zemlju, u vezi s Rotorom: 'Snežane'. Otpisao je komentar kao gadan sarkazam i nije mu više pridavao značaj.
     On ozlojeđeno odvrati: "Ne znam, Upravniče. Nisam proučavao Rotorijance na taj način. Ne bih znao reći kog su porekla."
     "Hajde, Fišeru. Ne moraš ih proučavati. Sudiš po njihovom izgledu. Jesi li, za sve vreme svog boravka na Rotoru, naišao na jednu jedinu osobu afričkog, azijatskog ili indijskog porekla? Ili, prostije, crnca, ili bar mešanca?"
     Fišer eksplodira. "Upravniče, govorite kao da smo u dvadesetom veku." (Da je znao kako da se žešće izrazi, učinio bi to bez oklevanja). "Uopšte ne razmišljam o stvarima na taj način, niti bi tako trebalo da razmišlja bilo ko na Zemlji. Čudi me da vi tako razmišljate i mislim da vam ne bi odgovaralo da se to pročuje."
     "Ne uljuljkuj se bajkama, agente Fišeru", odvrati Upravnik, upirući u njega svoj kvrgavi prst pun upozorenja. "Ja govorim o stvarima onako kave one jesu. Znam da mi, na Zemlji, ignorišemo sve varijacije među nama samima - u najmanju ruku, u odnosu na Spoljnje svetove."
     "Samo tako?" upita Fišer razočarano.
     "Da, samo prema Spoljnjim svetovima", ponovi hladno Tanajama. "Kada se ljudi sa Zemlje kreću prema Naseobinama, raslojavaju se prema varijantama. Zašto bi to činili, ako bi zbilja ignorisali te varijante? Na svakoj pojedinoj naseobini svi su nalik jedni na druge. A čak i ako ima blagih razlika, oni koji su u manjem broju osećaju se ugroženima i sele se na one Naseobine gde će biti u većini i gde se neće tako osećati. Zar nije tako?"
     Fišer to nije mogao da porekne. Bilo je zbilja tako, a on se nekako podsvesno beše pomirio s tim, ne dovodeći stvar u pitanje. Ipak, teško je prihvatao tu činjenicu. "Ljudska priroda. Voli da se srodi sa okolinom. I srodi se uvek sa sebi sličnom."
     "Ljudska priroda, naravno. Srođuje se sa sličnim zato što mrzi i prezire različitost."
     "Pa, ima i az... azijatskih Naseobina", jedva izgovori, shvativši u pola reči da bi se ovime Tanajamu mogao smrtno uvrediti - Tanajamu koji je, uvređen, postajao izuzetno opasan.
     No, ovaj nije ni trepnuo. "To vrlo dobro znam, ali doskora su belci dominirali planetom i to nikako ne mogu da zaborave, zar ne?"
     "Ni drugi, možda, ne mogu da zaborave, pa čak možda imaju i više razloga za mržnju prema Zemlji."
     "Ali upravo je Rotor taj koji je pobegao iz Sunčevog sistema."
     "Desilo se da su baš oni otkrili hiperpogon."
     "I desilo se da su otišli na obližnju zvezdu za koju samo oni znaju, i desilo se da će ta zvezda baš proći pokraj sunčevog sistema i uništiti ga."
     "Mi ne znamo da li su oni toga svesni. Čak ne znamo ni da li znaju za novu zvezdu."
     "Ali naravno da znaju", odvrati Tanajama gotovo prezrivo. "I otišli su - ne upozorivši nas."
     "Upravniče - uz sve poštovanje - to što kažete je nelogično. Ako oni žele da se nastane na zvezdi koja će, kasnije, uništiti Sunčev sistem, moraju znati da će i njihov tamošnji sistem biti uništen."
     "Oni mogu lako da se izvuku, čak i da se prilično umnože. A šta ćemo mi sa osam milijardi ljudi koje treba evakuisati?"
     "Koliko vremena imamo?"
     Tanajama sleže ramenima. "Nekoliko hiljada godina, kako mi rekoše."
     "To je dugo razdoblje. Možda im se, u skladu s tim, nije učinilo potrebnim da nas upozoravaju. Jer, kako se zvezda bude približavala, jednom bismo je i sami morali otkriti."
     "Ali u to vreme imaćemo znatno manje vremena za uzmak. Njihovo otkriće zvezde bilo je sasvim slučajno. Ni mi je ne bismo otkrili još dugi niz godina, da nije bilo te opaske tvoje supruge i tvoje - odlične - sugestije, da pregledamo deo neba koji su želeli da sakriju od nas. Rotor je računao s tim da mi tu zvezdu nećemo otkriti u skorije vreme."
     "Ali, Upravniče, kakve bi bile njihove pobude za tako nešto? Jednostavno, nekontrolisana mržnja?"
     "Ne nekontrolisana. Sunčev sistem, sa ogromnim postotkom obojenog stanovništva, mora biti uništen. Tako da čovečanstvo može ponovo da se rodi, na bazi homogene bele rase. A? Šta kažeš na to?"
     Fišer bespomoćno zaklima glavom. "Nemoguće. Nezamislivo."
     "Zašto bi inače izbegli da nas upozore?"
     "Zar ne dopuštate mogućnost da ni sami nisu znali za putanju zvezde?"
     Tanajama ironično odvrati: "Nemoguće, nezamislivo. Nema drugog razloga za takav postupak osim njihove žudnje da vide naše uništenje. Ali mi ćemo, sami za sebe, ovladati hipersvemirskim putovanjem, i otići na tu njihovu zvezdu i naći ih. I onda će biti jedan - jedan."

KUPOLA

     22.
     Evgenija Insinja se suoči sa stavom svoje kćeri uz poluzablenut osmeh pun neverice. Ovog puta, ili nije dobro čula ili njena kćerka zbilja beše šenula.
     "Šta si rekla, Marlena? Kako to misliš - 'Ideš na Eritro?'"
     "Pitala sam načelnika Pita i on je rekao da će urediti da bude tako."
     Insinja je i dalje tupo gledala. "Ali zašto?"
     Uz lak nagoveštaj nervoze, Marlena odvrati: "Pa, zato što si sama rekla da hoćeš da vršiš tanana astronomska merenja i da to ne možeš da činiš sa Rotora. Sa Eritra, međutim, možeš. Ali vidim da, u stvari, nisam odgovorila na tvoje pravo pitanje."
     "U pravu si. Htela sam da pitam zašto je Pit pristao? Nekoliko puta sam to isto već pokušavala, ali nikada se nije složio. Zapravo, nije se slagao da bilo ko ode na Eritro, osim nekoliko stručnjaka."
     "Samo sam mu prikazala stvar na nešto izmenjen način, majko." Marlena oklevaše za trenutak. "Rekla sam mu da znam da on hoće da te se otarsi i rekla sam mu da mu se za to sad ukazala prilika."
     Insinja tako duboko udahnu vazduh da se zagrcnu i nakašlja. Onda, suznih očiju, promuca: "Kako si mogla da mu kažeš tako nešto?"
     "Jer je to istina, majko. Ne bih to pominjala da nije istina. Čula sam kako razgovara s tobom, čula sam šta ti govoriš o njemu - i stvar je bila toliko jasna da verujem da si toga i sama svesna. Već si mu preko glave i on želi da prestaneš da ga mučiš - čime god da ga mučiš. I ti to znaš."
     Insinja stisnu usne. "Znaš šta, dušice, bojim se da ću od sada sve svoje tajne morati da delim s tobom. Već počinje da mi smeta to tvoje pranje mog prljavog veša."
     "Znam majko", reče Marlena i obori pogled. "Izvini."
     "Ali i dalje ne razumem. Nisi ti morala da mu tumačiš to da sam mu se ja popela na glavu. On je to i sam već morao znati. Zašto me, onda, ranije nije poslao na Eritro, kada sam ga sama kumila i molila?"
     "Zato što on mrzi sve što je u vezi sa Eritrom, i nije imao dovoljan motiv da te tamo pošalje, bez obzira na to koliko žudeo za tim da te se ratosilja. Samo, ovog puta nisi jedino ti u igri. Tamo idemo zajedno. I ti i ja."
     Insinja se nagnu prema njoj, spustivši šake na površinu stola pred sobom. "Ne, Moli... Marlena. Eritro nije mesto za tebe. Čak ni ja neću tamo ostati zauvek. Izvršiću svoja merenja i vratiti se ovamo. Ti ćeš ostati ovde dok se ne vratim."
     "Bojim se, majko, da neće ići tako. Jasno je da je jedini razlog što te on pušta da ideš to što bi se tako oslobodio i mene. Zato se i složio, kada sam rekla da ćemo obe otići. Ne bi bilo tako da sam pitala samo za tebe. Shvataš?"
     Insinja se namrgodi. "Ne. Zbilja ne shvatam. Kakve veze ti imaš s tim?"
     "Dok smo razgovarali, kada sam mu rekla da znam da on hoće da nas se otarasi, lice mu se sledilo - verovatno nije želeo da saznam nešto više. Jer, on zna da umem da čitam sa lica i pretpostavljam da nije hteo da se oda. Ali odao se i na taj način - i puno sam saznala. Jednostavno, ne možeš potisnuti sve. U najmanju ruku, oči ti svetlucaju, a da toga nisi svestan."
     "Znači, znala si da i tebe želi da se ratosilja."
     "Gore od toga. Plaši me se, užasnut je."
     "Zašto bi bio užasnut?"
     "Jer, verovatno, mrzi to što mogu da saznam ono što on ne želi da se zna." Ona duboko uzdahnu, pa dodade: "Mnogi ljudi me ne podnose zbog toga."
     Insinja klimnu glavom. "Da, to mogu da razumem. Činiš da se ljudi pred tobom osećaju kao da su sasvim goli - mentalno goli, to jest, kao da razgolićenih mozgova stoje na ledenom vetru."
     Ona pogleda svoju kćerku pravo u oči. "Ponekad se i sama tako osećam. Kada se sada prisetim, čini mi se da si me na taj način uznemiravala još dok si bila malo dete. Puno puta sam pomislila da si, jednostavno, natprosečno inteli..."
     "Mislim da jesam", brzo upade Marlena.
     "Da, naravno, ali, očito je da je posredi bilo nešto više od toga, ali tada još nisam mogla biti sigurna... Reci mi, ne smeta ti da razgovaraš o tome?"
     "Ne, ako razgovaram s tobom, majko", odgovori Marlena, ali sa prizvukom opreznosti u glasu.
     "Pa, evo: kada si bila mlađa i kada si otkrila da možeš da činiš nešto što druga deca ne mogu - čak ni odrasli - zašto nisi došla i rekla mi?"
     "Pa, pokušala sam, jednom, ali ti nisi htela ni da me saslušaš. Hoću reći, nisi ništa bila rekla, ali zaključila sam da si bila zauzeta i da nemaš vremena za dečje besmislice."
     Insinja razrogači oči. "Jesam li rekla da su to dečje besmislice?"
     "Nisi rekla, ali način na koji si me pogledala, i tvoji gestovi, rekli su to umesto tebe."
     "Trebalo je da budeš uporna."
     "Pa, bila sam dete. A i ti si bila neraspoložena skoro sve vreme - što zbog Pita, što zbog oca."
     "Pusti sad to. Ima li još štogod što bi mi sada mogla reći?"
     "Ima još jedna stvar", nastavi Marlena. "Kada je načelnik Pit končno odobrio da možemo otići, rekao je to na takav način da sam pomislila kako nešto skriva - da ima nešto što neće da kaže."
     "A šta je posredi, Marlena?"
     "Ne znam, majko. Ne mogu da čitam misli, ne mogu znati. Mogu da sudim samo po spoljašnjim manifestacijama, a to često nije dovoljno. Pa ipak..."
     "Ipak?"
     "Imam utisak da je to što je prećutao bilo nešto vrlo neprijatno - moguće, čak, vrlo zlo."

     23.
     Pripreme za odlazak na Eritro zahtevale su od Insinje vremena. Bilo je stvari na Rotoru koje nisu tek tako, na prečac, mogle biti ostavljene. Moralo se puno toga završiti u astronomskom Odeljenju, izdati naloge, naimenovati zamenika i konsultovati se, još jednom, sa Pitom, koji se pokazao zapanjujuće nekomunikativan po tom pitanju.
     Insinja mu to konačno sasu u lice prilikom njene poslednje službene posete.
     "Sutra odlazim na Eritro, znaš", reče ona.
     "Šta kažeš?" On pogleda naviše, pošto je pre toga proučavao neke analize koje mu je donela. Bila je, ipak, sigurna da ih uopšte ne čita. (Pokupila je neke Marlenine trikove, ali nije znala kako da ih upotrebi. Nije smela da poveruje kako napreduje u tom pogledu, a da to, zapravo, nije slučaj.)
     Ona strpljivo ponovi: "Sutra odlazim na Eritro, znaš."
     "Sutra, a? Pa, vratićeš se, nema smisla da ti kažem 'zbogom'. Čuvaj se. Smatraj to odmorom."
     "Imam nameru da proučavam kretanje Nemezis kroz svemir."
     "To? Pa..." On učini gest rukama, kao, 'pa, nije važno'. "Kako hoćeš. Promena sredine je odmor, čak iako radiš."
     "Htela bih da ti se zahvalim, Januse, što si nam to omogućio."
     "Tvoja kćerka me je zamolila. Je li ti rekla da smo razgovarali?"
     "Jeste, istoga dana. Rekla sam joj da nije smela da te uznemirava. Bio si vrlo predusretlljiv."
     Pit zabrunda. "Pa, ona je vrlo neobična devojčica. Nije mi smetalo što je došla. Ionako je sve privremeno. Završi s tim proračunima i vrati se ovamo."
     Insinja pomisli: već drugi put pominje povratak. Šta bi Marlena zaključila iz ovoga da se nalazi ovde? Nešto zlo, kako je rekla? Ali šta?
     Ipak, rekla je, samo, gotovo pretećim tonom: "Vratićemo se."
     "Sa novostima, bar se nadam, da će Nemezis biti bezopasna po Zemlju - za pet hiljada godina."
     "To će činjenice reći", odvrati ona smrknuto i ode.

     24.
     Čudno, mislila je Insinja. Eto je, više od dve svetlosne godine daleko od mesta u svemiru gde je rođena, a dosad je samo dva puta bila u svemirskom brodu, i to oba puta na najkraćoj relaciji - prvo od Rotora do Zemlje, a onda nazad.
     I dalje nije osećala baš preveliku potrebu da se lomata po svemiru. Marlena je, uostalom, bila pokretačka snaga ovog poduhvata. Ona je bila ta koja je, nezavisno, pregovarala sa Pitom i navela ga da pristane na njen čudni oblik ucene. I, ona je bila ta koja je ispoljavala pravo ushićenje, sa svim svojim starim naklonostima ka Eritru. Insinja to nije mogla da shvati i gledala je na to kao na još jednu posebnost složenog mentalnog sastava svoje kćeri. I tako, kad god bi Insinja dobila želju da glasno zakuka pri pomisli da napušta mali, udobni Rotor zarad beskrajnog, praznog Eritra, čudnog i pretećeg, čitavih šest stotina pedeset hiljada kilometara udaljenog (što je dva puta više no što je, svojevremeno, iznosila razdaljina između Rotora i Zemlje), Marlenino oduševljenje bi joj začepilo usta.
     Brod koji je imao da ih odnese na Eritro nije bio ni elegantan ni lep. Bio je funkcionalan, deo male raketne flote, zapravo teretnjak, koji se opirao snažnom Eritrovom gravitacionom polju, ne usuđujući se da mu se prepusti ni sekunda, probijajući se kroz gustu, vetrovitu, nepredvidljivu i neukrotivu atmosferu.
     Insinja nije ni očekivala da će putovanje biti udobno. Gotovo tokom celog putovanja nalaziće se u bestežinskom stanju, a dva čitava dana bez težine bilo je prilično naporno.
     Marlenin glas rasprši njena oblačna razmišljanja. "Hajde, majko, samo na nas čekaju. Prtljag je čekiran, i sve ostalo."
     Insinja stupi korak napred. Njena poslednja misao, puna nemira, dok je prolazila kroz vazdušno crevo bila je - sasvim razumljivo - zašto je Janus Pit bio toliko spreman da nas pusti da odemo?

     25.
     Siver Dženar upravljao je svetom velikim gotovo koliko i Zemlja. Ili, možda tačnije, vladao je, na direktan način, prostorom pod kupolom koji je pokrivao gotovo tri kvadratna kilometra i koji se polako proširivao. Ostatak sveta, gotovo pet stotina miliona kvadratnih kilometara kopna i mora, ljudska bića još ne bejahu zaposela. Niti su, što se toga tiče, bilo koja druga živa bića obitavala na tom prostoru - bar ne bića vidljiva bez mikroskopa. Ako se pretpostavi da jednim svetom mogu vladati samo višećelijska stvorenja, onda su ti višećelijski stvorovi ovde bili onih nekoliko stotina ljudi koji su živeli i radili pod kupolom, a nad kojima je vladao Siver Dženar.
     Dženar nije bio visok čovek, ali njegova stamena pojava uvek je ulivala poštovanje. Kad je bio mlađi, zbog ovog svojstva delovao je kao znatno stariji čovek - što je sada moralo izbledeti, kako se približavao pedesetoj. Imao je dug nos, kesice ispod očiju i kosu koja je taman počela da sedi. Glas mu je, međutim, bio melodičan i rezonantan glas. (Čak se, svojevremeno, nosio mišlju da započne karijeru pevača, kao bariton, na operskim daskama. No, njegova pojava uslovila je da samo retko dobija karakterne uloge, tako da su mu poslovne sposobnosti konačno prevagnule nad umetničkim.)
     Te sposobnosti - uglavnom - bile su presudne što je na Eritru proveo već punih deset godina, tokom kojih je posmatrao kako se baza razvija, pretvarajući se, od prvobitnog trosobnog zdanja, u veliku rudarsku i istraživačua stanicu.
     Kupola je, međutim, imala i svojih slabih strana. Mali je broj ljudi ostajao u njoj duže vreme. Postojale su smene, pošto su svi koji bi došli ovamo smatrali sebe na neki način prognanim - i uvek su žudeli da se vrate na Rotor. Večina je, pri tom, Nemezisinu ružučastu svetlost doživljavala kao ili preteću ili sumornu, iako je rasveta pod kupolom bila dovoljno jarka i dovoljno slična onoj na Rotoru.
     No, Kupola je imala i prednosti. Dženar beše daleko od halabuke rotorijanskog političkog života, koji kao da je iz godine u godinu postajao sve zapleteniji i sve besmisleniji. I, što je još važnije, bio je daleko od Janusa Pita - sa čijim se pogledima generalno nije slagao, a jedno vreme im se i - bezuspešno - suprotstavljao.
     Pit se od samog početka grčevito protivio bilo kakvom naseljavanju Eritra, čak i tome da Rotor orbitira oko satelita. Tu je, ipak, morao da popusti pred narastajućim negodovanjem javnog mnenja; međutim, postarao se da finansijski fondovi za Kupolu ne budu veliki i da se njeno narastanje ograniči. I da Dženar nije preobrazio Kupolu u glavni izvor vode za Rotor, mnogo jeftiniji nego što bi bilo snabdevanje vodom ako bi se koristili asteroidi, Pit bi, bez sumnje, naredio da se Kupola zatvori i razruši.
     Ipak, Pitovo načelno zanemarivanje svega vezanog za Eritro učinilo je da se on vrlo retko mešao u Dženarove upravne poslove - što je ovome u potpunosti odgovaralo.
     Stoga ga je iznenadilo što ga je lično Pit izvestio o dolasku dve nove osobe, umesto da pusti da informacija o tome stigne uobičajenim putem. Štaviše, javio je Dženaru zaštićenom linijom, tumačeći mu stanje stvari do detalja u svom uobičajenom uštogljenom i arbitrarnom maniru koji nije trpeo dalje diskusije, čak ni komentare.
     Dženara je još više zaprepastila činjenica da je jedna od dve putnice za Eritro upravo Evgenija Insinja.
     Davno, godinama pre Odlaska, bili su prijatelji, ali posle bezbrižnih studentskih dana (kojih se Dženar sećao i kao vrlo romantičnih) Evgenija beše otišla na Zemlju da radi diplomski ispit i vratila se nazad sa Zemljaninom. Od tada ju je retko viđao - možda svega jednom, dvaput, iz daleka - jer, ona je bila udata žena. A kada se razišla sa svojim suprugom, neposredno pre Odlaska, on je bio pretrpan svojim poslom, a ni ona nije izrazila želju da obnovi staru vezu.
     Dženaru je povremeno padalo na pamet da je Evgenija ono što bi se, zapravo, moglo nazvati nesrećnom ženom. Pri tom, sa detetom o vratu. Nije želeo da se meša. Onda je bio poslat na Eritro, što je dokrajčilo čak i mogućnost njihovog međusobnog ponovnog približavanja. Povremeno bi dolazio na Rotor, na odmor, ali tamo se nikada nije osećao spokojno. Imao je tu nekolicinu prijatelja, no i te veze su vremenom bledele.
     I eto sada Evgenije, zajedno sa svojom kćerkom. Dženar se, za tenutak, nije mogao setiti devojčinog imena - pitao se, zapravo, da li ga je uopšte znao. Bio je siguran da je nikada nije video. Malecka bi sada već morala imati blizu petnaest godina i on je razmišljao, drhtureći na čudan način iznutra, hoće li devojka ličiti na svoju majku iz mladih dana.
     Dženar proviri kroz prozor svoje kancelarije, kriomice, kao da se stidi. Toliko se već bio navikao na Kupolu Eritra da više nije bio u stanju da stvari kritički promatra. Bio je to dom, i radno mesto ljudi oba pola, s tim što dece nije bilo. Radnici na ugovor, koji su potpisali na period koji se brojao nedeljama, čak mesecima, katkad su se, posle izvesnog vremena, ponovo vraćali, a katkad ne. Stalnih žitelja Kupole nije bilo, izuzev njega i četvoro drugih ljudi koji su, iz raznih razloga, Kupolu pretpostavljali Rotoru.
     Niko, međutim, Kupolu nije smatrao za bogzna kakvo stanište. Održavali su je čistom i urednom, jer je to bilo neophodno, ali uvek je postojao nekakav čudan utisak njenog veštačkog statusa. Jer, u prevelikoj meri su je sačinjavali lukovi, linije, ravni i kružni oblici. Nedostajala joj je nepravilnost, haos prirodnog života, gde bi se svaka prostorija, čak svaki deo nameštaja, vremenom prilagodili na svog vlasnika u toj meri da odražavaju sva njegova nesavršenstva.
     Bio je tu, doduše, i on, Dženar. Njegov pisaći sto i njegova soba jesu odražavali njegovu ćoškastu i planersku prirodu. To je, možda, bio samo jedan u nizu razloga zbog čega se pod Kupolom na Eritru osećao kao kod kuće. Stanje njegovog duha podlegalo je geometrijskim zakonitostima.
     Ali šta će na to sve reći Evgenija Insinja? (Bilo mu je drago što je zadržala svoje devojačko prezime, Insinja). Ukoliko je zadržala i ostale osobine iz tih davnih dana, onda će uživati u nepravilnostima, u neočekivanim obrtima, u nebitnim sitnicama - bila je na kraju krajeva, astronom.
     Ili se možda promenila? Menjaju li se ljudi, uopšte, ali onako, suštinski? Da li ju je izbacilo iz ravnoteže, možda poremetilo, to što ju je Krajl Fišer napustio?
     Dženar se počeša po temenu, gde mu je kosa najbrže sedela, i pomisli kako, zapravo, nema uopšte smisla mozgati o tome. Gubljenje vremena. Uskoro će se susresti s njom. Štaviše, naložio je da mu je odmah dovedu, čim bude stigla.
     Ili je, možda, on tebalo da se pojavi pred njom i dočeka je?
     Ne. Već se milion puta vraćao na istu nedoumicu. Nije smeo da dopusti da izgleda nestrpljiv; mora biti dostojanstven, kako mu nalaže položaj.
     No, onda mu sinu da to uopšte nije pravi razlog. Nije hteo da se oseća nesigurno zbog njega. Nije želeo da pomisli kako je on još onaj isti dosadni i nespretni udvarač koji se podvijena repa povukao pred visokim i zgodnim Zemljaninom. Osim toga, Evgenija ga nikada nije ni pogledala, pošto je upoznala Krajla - nije ga nikada ozbiljno pogledala.
     Dženar upravi pogled na poruku koju mu Pit beše uputio - suvu, funkcionalnu, kakve su uvek bile njegove poruke, sa takvim osećanjem nadmoći između redova, kao da mogućnost protivljenja ne može da se pojavi - ne može, tačnije, uopšte da postoji.
     I, primeti: Pit je mnogo više mesta posvetio kćerki nego majci. Posebno je istakao da je devojka pokazala veliko zanimanje za Eritro, te ukoliko zaželi da se prošeta po površini satelita, to joj se mora odobriti.
     Ali zašto?

     26.
     I, eto je, pred njim: četrnaest godina starija nego u vreme Odlaska. Dvadeset godina starija nego što je bila pre susreta sa Krajlom, onog dana kada su otišli u farmersku zonu C i stali da se uspinju nivoima ka području niske gravitacije. Sećao se kako se smejala kada je pokušao da izvede usporeni salto mortale, ali je pogrešno procenio stvari i završio na stomaku. (Zapravo, mogao se lako tom prilikom povrediti, jer, iako se osećaj težine sasvim smanjio, masa i inercija behu ostali isti, što ga je moglo skupo stajati. Na svu sreću, nije se toliko izblamirao.)
     Evgenija je izgledala starija, no, nije se bila nešto posebno ugojila, a njena kosa - sada nešto kraća i ravna - na neki način uspela je da održi svoju živu tamnosmeđu boju.
     I kako mu se približavala, osmehnuta, mogao je da oseti kako njegovo izdajničko srce ubrzava otkucaje. Ona ispruži ruke i on ih prihvati.
     "Sivere", uzviknu ona, "izneverila sam te. Tako se stidim."
     "Izneverila? O čemu to pričaš?" Zbilja, o čemu ona govori? Ne misli, valjda, na to što se udala za Krajla!
     "Trebalo je da svakoga dana mislim na tebe", nastavi ona. "Da ti pišem, da ti javljam vesti, da insistiram da ti dođem u posetu."
     "Umesto toga, uopšte nisi pomislila na mene!"
     "Oh, ne, nisam baš toliko nevaljala. S vremena na vreme bih te se setila. Nikada te nisam stvarno zaboravila. Zapravo, očigledno da to što sam mislila, ništa ne čineći pri tom, nije bilo dovoljno."
     Dženar klimnu glavom. Šta da joj kaže na to? "Znam da si bila u poslu", primeti on napokon. "A i ja sam se zabio ovde - što kažu, 'daleko od očiju, daleko od srca'."
     "Ne od srca. Uopšte se nisi promenio, Sivere."
     "Da, u tome jeste prednost, ako izgledaš starmalo dok si mlađi pa se to posle više ne vidi. Što se toga tiče, ni ti se, Evgenija, nisi promenila. Vreme ide, a ti izgledaš tek nešto zrelija i stamenija. Ništa bitno."
     "Hajde, isti si: kukaš nad samim sobom da bi te žene meka srca uzele u odbranu."
     "Gde ti je kćerka? Rekli su mi da će doći s tobom."
     "Došla je, budi siguran. Na kraju, Eritro je njen pojam rajskog vrta i to iz razloga koje uopšte ne mogu sebi da dočaram. Otišla je u naše prostorije da nas raspakuje. Takva ti je ona devojka. Ozbiljna, odgovorna, praktična. Ima sve ono što mi je neko svojevremeno opisao kao nepoželjne osobine."
     Dženar se nasmeja. "Znam kako je to, po sebi. Da si samo mogla znati kako sam se, svojevremeno, trudio da kod sebe samog izdejstvujem samo jedan jedini, majušni porok. I nikada nisam uspeo."
     "Pa, verujem da su svakom čoveku, kako stari, potrebnije pre nepoželjne vrline nego šarmantni poroci. Ali Sivere, zašto si se definitivno povukao na Eritro? Razumem da neko treba da nadgleda Kupolu, ali nisi ti jedini koji to mora da čini sve vreme."
     "Pa, volim da verujem da jesam", odgovori Siver. "U stvari, sviđa mi se ovde i ne pomišljam na to da se vraćam na Rotor, osim, možda, na kakav kratak odmor."
     "I nikada nisi došao da se vidimo?"
     "Kada sam na Rotoru, onda sam na odmoru. Pretpostavljam da imaš neuporedivo više posla nego ja, još od onda kada si otkrila Nemezis. Ali hteo bih da se upozam s tvojom kćerkom."
     "Ima vremena. Zove se Marlena. U stvari, ja je još katkad zovem 'Moli', ali ona mi to više ne dozvoljava. Odjednom je, s petnaest godina, postala krajnje nepopustljiva u tom pogledu i insistira da je oslovljavamo sa 'Marlena'. Ne boj se, upoznaćete se. U stvari, nisam htela da i ona bude prisutna pri našem prvom susretu. Kako bismo onda mogli da ovako plovimo po sećanjima?"
     "Voliš, dakle, da se sećaš prošlosti, zar ne, Evgenija?"
     "Ne uvek."
     Dženar je oklevao. "Žao mi je što i Krajl nije pošao s nama."
     Insinjin osmeh odjednom se ukoči. "Ne uvek, Sivere." Ona se okrenu i odšeta do prozora, bacivši pogled napolje. "Prilično je složen ovaj tvoj dom, uzgred budi rečeno", primeti ona. "Videla sam tek delić i već sam impresionirana. Svetla. Ulice. Velike zgrade. Pa opet se Kupola izuzetno retko pominje na Rotoru u bilo kom kontekstu. Koliko ljudi ovde živi i radi?"
     "Zavisi. Imamo razne periode. Do sada je najveći broj iznosio oko devet stotina duša. Trenutno nas je pet stotina šesnaest. Svi se međusobno poznajemo, što baš nije lako. Svakog dana neko ode, a neko dođe."
     "Osim tebe."
     "Da. I nekolicine drugih."
     "Ali čemu Kupola, Sivere? Zašto Kupola kada je Eritrova atmosfera gotovo idealna za život?"
     Dženar isturi donju usnu i kao da skrenu pogled. "Gotovo idealna, da. Ali svetlost ne valja. Kad izađeš iz Kupole, obasjan si ružičastom svetlošću, koja poprima narandžasti otsjaj kada je Nemezis visoko na nebu. Dovoljno je svetlosti, možeš, na primer, da čitaš. Ali ipak ne izgleda prirodno. Ni Nemezis, takođe, ne izgleda prirodno. Prevelika je, na nebu, i ljudi imaju osećaj kao da im neka pretnja visi nad glavom. Njena crvenkasta boja čini da zvezda izgleda kao da je ljutita - i ljudi postaju utučeni. Nemezis je opasna, na neki način. Pošto joj svetlost nije zasenjujuća, ljudi imaju običaj da gledaju pravo u nju i traže pege. Infracrvena svetlost onda može lako da ošteti mrežnjaču. Ljudi koji moraju da izađu iz Kupole nose stoga specijalna odela i maske. A ima i drugih razloga."
     "Znači, Kupola je onda pre tu da bi održavala utisak normalne svetlosti, da tako kažem, umesto da vas štiti od nečega spolja."
     "Čuj, čak i vazduh slobodno cirkuliše. I voda, koju takođe crpimo iz planetnih izvora. Ipak, ima nešto napolju što tamo treba i da ostane. Prokariote. Znaš, male plavozelene ćelije."
     Insinja zamišljeno klimnu glavom. To je objašnjenje za postojanje kiseonika u atmosferi Eritra. Na njemu ima života, sasvim jednostavnih oblika, vidljivih mikroskopom, oblika koji odgovaraju najjednostavnijim ćelijskim formama u Sunčevom sistemu.
     "Jesu li to zbilja prokariote?" upita ona. "Znam da ih tako nazivate, ali isto ime imaju i naše bakterije. Jesu li one bakterije."
     "Ako hoćeš da povučeš paralelu između ovih naših prokariota i bilo kojih drugih iz Sunčevog sistema, onda one najviše odgovaraju cijanobakterijama, onima koje vrše fotosintezu. U pravu si što postavljaš to pitanje. Ipak, one nisu cijanobakterije kakve mi znamo. Poseduju nukleobelančevine, ali im je struktura iz temelja različita od one koja se javlja u našim oblicima života. Sadrže, osim toga, hlorofil u kome nema magnezijuma i koji radi na infracrvenu svetlost, tako da ćelije, zapravo, pre izgledaju bezbojne nego zelenkaste. Tu su i drugačiji encimi, kao i izvesni minerali u različitim razmerama. Pa ipak, dovoljno podsećaju na zemaljske ćelije po spoljnjem izgledu da bismo ih nazvali 'prokariotama'. Biolozi, naravno, forsiraju termin 'eritriote', ali za one koji se ne bave biologijom, kao što smo mi i 'prokariote' je dovoljno dobro."
     "A jesu li dovoljno delotvorne da od njih potekne sav taj kiseonik u atmosferi?"
     "Apsolutno. Nema drugog načina da se objasni njegovo postojanje. Uzgred budi rečeno, Evgenija, ti si astronom. Šta kažu najnovija istraživanja, koliko je stara Nemezis?"
     Ona sleže ramenima. "Crveni patuljci su tek korak do besmrtnosti. Nemezis može biti stara koliko i sam kosmos, a da i dalje živi stotinama milijardi godina bez vidljivih promena. Možemo da nagađamo tek po malim količinama elemenata u njenom sastavu. Ako pretpostavimo da je Nemezis zvezda prve generacije i da se nije začela ni od čega iznad vodonika i helijuma, onda možemo reći da je stara preko deset milijardi godina. A to je više nego dvostruko duže od Sunce i njegovog sistema."
     "Znači, i Eritro je star deset milijardi godina?"
     "Upravo tako. Zvezdani sistem nastaje odjednom, a ne deo po deo. Zašto pitaš?"
     "Samo mi se čini čudnim to da tokom deset milijardi godina život na satelitu nije mrdnuo dalje od faze prokariota."
     "Mislim da nema ničeg neobičnog u tome, Sivere. I na Zemlji život nije napredovao iznad nivoa prokariota prvih dve ili tri milijarde godina pošto je nastao. A ovde, na Eritru, koncentracija energije u svetlosti znatno je niža nego na Zemlji. Potrebno je puno energije ako hoćeš da stvoriš složenije životne oblike. O toj temi se nadugačko raspravljalo na Rotoru."
     "Siguran sam da je tako", prihvati Dženar, "ali, znaš, novosti ne dopiru do nas tako lako. Verovatno smo svi suviše usmereni ka našim ličnim problemima i ličnom radu. Iako se svakako može reći da prokariote spadaju, nekako, u naš 'lični rad'."
     "Što se toga tiče", upade Insinja, "ni mi, na Rotoru, baš ne obilujemo novostima odavde."
     "Da, stvari postaju parohijske. Ipak, Evgenija, nema ničeg velelepnog u ovoj Kupoli. To je tek radionica, stoga me ne čudi što joj se na Rotoru poklanja tako malo pažnje. Nove Naseobine, one koje se upravo grade, ka njima je usmerena sva pažnja. Hoćeš li se ti kasnije preseliti na neku od njih?"
     "Nikada. Ja sam Rotorijanka i nameravam da to i ostanem. Ne bih ni dovde stigla - ako mi oprostiš na iskrenosti - da imam neko pogodnije mesto za astronomska merenja. Tlo je ovde stabilnije nego na Rotoru."
     "Da, Pit me je obavestio. Rečeno mi je da ti pružim svu potrebnu pomoć."
     "Odlično. Drago mi je da je tako. Međutim, maločas si pomenuo, tokom razgovora, da Kupola treba da spreči prokariote da se nasele unutar nje. Uspevate li u tome? Da li je voda, recimo, bezbedna za piće?"
     "Očigledno da jeste, čim je pijemo", odvrati Dženar. "Nema prokariota pod Kupolom. Sva voda koja u nju uđe - sve što u nju uđe - dobro se 'ispere' plavoljubičastom svetlošću koja uništava prokariote za samo nekoliko sekundi. Kratkotalasni fotoni u toj svetlosti odveć su energetski za ta stvorenjca, razarajući im ključne sastojke ćelija. A čak i da neke od njih uđu, nije opasno, jer, koliko znamo, nisu otrovne, niti nam mogu nauditi na bilo koji način. Testirali smo ih na nekim životinjama."
     "Zvuči olakšavajuće."
     "Stvar funkcioniše i u suprotnom smeru. Naši zemaljski mikroorganizmi ne mogu se nadmetati sa prokariotama Eritra u uslovima koji ovde vladaju. Kad smo pokušali da na Eritrovom zemljištu nastanimo naše bakterije, one nisu uspele da se održe i namnože."
     "A višećelijske biljke?"
     "I to smo pokušali, ali sa mršavim rezultatima. To je, verovatno, posledica slabog osvetljenja na satelitu, jer biljke savršeno dobro uspevaju pod Kupolom, usađene u zemljište Eritra i zalivane Eritrovom vodom. Rotor je o ovome obavešten, ali mi se čini da naša otkrića nisu dobila bogzna kakav publicitet. Kao što rekoh, Rotor, uopšte uzev, ne ispoljava nikakvo interesovanje za nas ovde. Stvar je u tome što zaplašeni Pit nije zainteresovan - a njegovo ime se, manje više, poistovećuje sa Rotorom, zar ne?"
     Dženar to beše rekao uz osmeh, ali je izgledao kao osmehnuta lutka iz izloga robne kuće. (Šta bi Marlena rekla na ovo, pomisli Insinja.)
     "Pit nije zaplašen", odgovori ona. "Ponekad je samo umoran, a to je nešto drugo. Znaš, Sivere, uvek sam mislila, još u mladosti, da ćeš ti jednog dana postati Načelnik. Bio si neverovatno sposoban, znaš."
     "Bio?"
     "Još uvek jesi, sigurna sam, ali u to vreme imao si jasne političke ambicije, kao i velike zamisli. Imala sam običaj da te slušam kao u transu. Na neki način bio bi bolji Načelnik nego Pit, sigurna sam. Imao bi sluha za ono što ljudi govore. Nikada ne bi gazio preko leševa, da bi na kraju isterao svoje."
     "A to je upravo ono zbog čega bih bio loš Načelnik. Vidiš, nisam sebi postavio nikakve određene ciljeve u životu. Jednostavno, imam potrebu da činim ono što mi u datom trenutku izgleda ispravno, uz nadu da će sve na kraju dobro ispasti. Pit, nasuprot tome, od početka zna šta hoće i tamo i stigne, po svaku cenu."
     "Pogrešno ga procenjuješ, Sivere. On jeste energičan čovek, ali i vrlo razuman."
     "Naravno, Evgenija. Ta njegova razumnost je njegov veliki dar. Šta god da naumi uvek ima savršeno dobro, savršeno logično, humano objašnjenje za to. U svakom trenutku u stanju je da svakoga ubedi u ispravnost onoga što čini i toliko je uspešan u tome da verovatno na kraju ubedi i samog sebe. Ukoliko ste se ikada razmimoišli u stavovima, verujem da je uvek uspevao da te pričanjem utera u nešto što s početka nisi prihvatala, odnosno da te je pridobio ne naredbama i pretnjama, već uvek vrlo strpljivim i racionalnim argumentima."
     "Pa..." promuca Insinja.
     Na to Dženar sarkastično dodade: "Da, vidim da si i ti propatila od njegove 'razumnosti'. I sama uviđaš, dakle, koliko je on dobar Načelnik. Nije dobar kao čovek, ali je odličan Načelnik."
     "Ne bih išla tako daleko i rekla da nije dobar čovek, Sivere", reče Insinja, vrteći lagano glavom.
     "Daj da ne razgovaramo više o tome. Hteo bih da upoznam tvoju kćerku" On ustade. "Mogu li da vas posetim u vašim prostorijama posle večere?"
     "To bi bilo divno", reče Insinja.
     Dženar ju je posmatrao kako se udaljava, dok mu je sa lica čilio osmeh. Evgenija je htela da se priseća, da uživa u uspomenama, a njegova prva reakcija bila je da pomene njenog muža. I, naravno, da se sva sledila.
     On duboko udahnu vazduh. Još ima tu neverovatnu sposobnost da pali mostove pred sobom.

     27.
     "Ime mu je Siver Dženar", reče Insinja svojoj kćeri, "i mislim da je najbolje da mu se obraćaš sa 'Zapovedniče', jer, on je na čelu Kupole."
     "U redu majko. Ako mu je to titula, tako ću ga oslovljavati."
     "I neću da ga povrediš..."
     "Ne bih to nikada učinila."
     "Naprotiv, Marlena, učinila bi - i to odmah. To znaš isto tako dobro kao i ja. Slušaj ga i prihvataj njegove stavove, bez upliva proisteklog iz posmatranja njegovog tela. Molim te! Bio je moj dobar prijatelj, iz studentskih dana, i još nešto kasnije. Bez obzira na to što se nalazi ovde već punih deset godina i što se nismo videli za sve to vreme, i dalje smo stari prijatelji."
     "Mora da ste se svojevremeno zabavljali."
     "Upravo sam to imala na umu", obrecnu se Insinja. "Ne želim da ga posmatraš i saopštavaš mu šta on zbilja misli ili oseća. I, za tvoju informaciju, nismo se zabavljali i, pogotovo, nismo bili ljubavnici. Bili smo prijatelji, dragi jedno drugome - kao prijatelji. No, pošto je tvoj otac..." Ona zatrese glavom, i učini gest odagnavanja. "Budi, takođe, oprezna povodom onoga što bi mogla reći u vezi sa Načelnikom Pitom, ukoliko dođete na tu temu. Imam osećaj da Zapovednik Dženar ne veruje baš mnogo Načelniku..."
     Marlena uputi svojoj majci jedan od svojih retkih osmeha. "Jesi li, možda, nesvesno proučavala ponašanje Zapovednika Dženara? Jer, to što kažeš, više je od osećanja."
     Insinja zavrte glavom. "Vidiš? Ne možeš da se kontrolišeš ni za sekund. Pa, dobro, nije to tek osećanje. Rekao je, zapravo, da ne veruje Načelniku. Uostalom, znaš", dodade ona, gotovo kao za sebe, "možda ima razloga..."
     Najednom se okrenu svojoj kćeri i reče: "Da budem potpuno jasna, Marlena: sasvim slobodno posmatraj Zapovednika i zaključuj što god više možeš, ali ne govori mu ništa. Reci meni. Razumeš?"
     "Misliš li da nam preti kakva opasnost, majko?"
     "Ne znam."
     "Ja znam", zaključi Marlena sudbonosno. "Znala sam još od trenutka od kad se Načelnik složio da dođemo na Eritro. Samo, ne znam odakle nam preti opasnost."

     28.
     Dženar je doživeo blagi šok kada je prvi put ugledao Marlenu, a stvar je samo pogoršana činjenicom da ga je devojka odmah pogledala tako kao da joj je sasvim jasno šta je on osetio, a i zašto.
     Razlog je, naravno, bio taj što ništa na Marleni nije odavalo da je posredi Insinjina kćerka. Ništa od lepote, ljupkosti ili šarma. Samo te velike, bistre oči koje su ga sada fiksirale - a ni one nisu pripadale Insinji. Bile su, zapravo, jedino u čemu devojka beše pretekla svoju majku.
     Malo po malo, međutim, menjao se njegov prvobitni utisak. Pridružio im se pri čaju i desertu i Marlena se sasvim pristojno ponašala. Gotovo kao dama - i to prilično inteligentna. Šta to Evgenija beše pomenula, u vezi sa nepoželjnim vrlinama? Pa, nije loše. Činilo mu se da mala žudi da joj se iskaže ljubav, što je normalna ljudska potreba. I on sam je imao istu potrebu. Odjednom, oseti talas saučesništva u odnosu na Marlenu.
     I, malo potom, on reče: "Evgenija, pitam se da li bi mi dozvolila da nasamo razgovaram sa tvojom kćerkom."
     Insinja, tobože nehajno, upita: "Imaš li neki poseban razlog za to, Sivere?"
     "Pa, Marlena je ta koja je lično razgovarala sa Načelnikom Pitom i ona ga je lično ubedila da vas dve treba da dođete ovamo. Kao zapovednik Kupole, prilično zavisim od onoga što Načelnik Pit kaže, ili učini, i vrlo bi mi značilo da Marlena svojim rečima prepriča svoj sastanak sa Načelnikom. Mislim da bi slobodnije govorila ukoliko bismo bili sami."
     Dženar uputi pogled za Insinjom, koja je odlazila, i potom se okrenu Marleni, koja je sada sedela u fotelji u uglu, gotovo nestavši u njenim mekim naborima. Ruke joj bejahu spokojno prekrštene na krilu, a njene divne tamne oči posmatrale su ga netremice.
     Dženar započe, sa prizvukom humora u glasu: "Tvoja majka kao da je pomalo nervozno poslušala moju molbu. Jesi li i ti nervozna?"
     "Nimalo", odvrati Marlena. "Ako je moja majka bila nervozna, onda je to zbog vas, a ne zbog mene."
     "Zbog mene? Zašto?"
     "Boji se da ne kažem nešto što bi vas moglo uvrediti."
     "Pa, bi li me uvredila?"
     "Namerno, ne, Zapovedniče. Pokušaću da ne bude ni slučajno."
     "Siguran sam da ćeš uspeti u tome. Znaš li zašto sam hteo da razgovaramo u četiri oka?"
     "Mojoj majci ste rekli da želite da vam ja prepričam svoj susret sa Načelnikom Pitom. To je tačno, ali, osim toga, želite da vidite kakva sam ja, zapravo."
     Dženar se tek ovlaš namrgodi. "Pa, prirodno, želim da se s tobom bolje upoznam."
     "Nije to u pitanju", odvrati brzo Marlena.
     "Pa, šta je onda?"
     Marlena skrenu pogled. "Izvinite, Zapovedniče."
     "Šta nije u redu?"
     Marlenino lice beše svo iskrivljeno i nesrećno, ali ćutala je.
     Dženar uze nežniji ton. "Pa, reci, Marlena, šta ne valja? Moraš mi reći. Vrlo je važno za mene da razgovaramo potpuno iskreno. Ako ti je majka, možda, rekla da paziš šta govoriš, zaboravi na to. Ako ti je napomenula da sam osetljiv i da me je lako uvrediti, zaboravi i na to. Upravo, zapovedam ti da sa mnom govoriš potpuno slobodno i da ne brineš oko svake reči koju iskažeš, a moraš me poslušati jer sam Zapovednik ove Kupole."
     Marlena se iznenada nasmeja. "Vrlo ste nestrpljivi da saznate više o meni, zar ne?"
     "Naravno da jesam."
     "Zato što se čudite kako je moguće da izgledam ovako, kad sam kćerka majke-lepotice?"
     Dženar razrogači oči. "Nikada nisam rekao ništa slično."
     "Niste ni morali. Stari ste prijatelj moje majke. Toliko mi je rekla. Ali bili ste zaljubljeni u nju i niste je pridobili; očekivali ste da ja izgledam kao ona, u mladosti, i, naravno, kad ste me videli, sledili ste se."
     "Jesam li? Je li se to moglo primetiti?"
     "Bio je to tek majušni gest, pošto ste lepo vaspitan čovek, ali, iako ste pokušali da ga potisnete, bio je tu. Lako sam ga uočila. Uz to, vaše oči su pogledale moju majku, pa onda opet mene. Konačno, naravno, bila je tu i boja vašeg glasa kada ste mi se prvi put obratili. Sve je bilo sasvim jasno. Zaključili ste da uopšte ne ličim na svoju majku i bili ste razočarani."
     Dženar se zavali u fotelju. "Ah, to je čudesno!"
     Marlena sva zasja od zadovoljstva. "Ozbiljno to mislite? Da! Ozbiljno mislite! Niste se osetili povređeno. Nije vam neprijatno. Zapravo, čini vas srećnim. Vi ste prvi, prvi čovek koji tako oseća. To čak ne voli ni moja majka."
     "To da li neko to voli ili ne - uopšte nije bitno. Pogotovo kada se čovek susretne sa nečim potpuno neuobičajenim. Koliko već raspolažeš tom moći, Marlena - moći čitanja sa izraza lica i tela drugih ljudi?"
     "Oduvek, ali sve sam bolja i bolja. Mislim, u stvari, da to svako može, samo ako pažljivo posmatra."
     "Nije, Marlena. Ne može svako. Nemoj tako da misliš. I još, kažeš da volim tvoju majku."
     "Sasvim sam sigurna u to, Zapovedniče. Kad god joj se približite, odajete se svakim pogledom, rečju, trzajem."
     "Misliš li da to ona primećuje?"
     "Ona sumnja, ali ne želi da se suoči sa tim."
     Dženar obori pogled. "Nikada to nije htela."
     "Zbog mog oca."
     "Znam."
     Marlena oklevaše za trenutak. "Ali mislim da greši. Da je ona sposobna da vas gleda očima kojima vas ja sada vidim..."
     "Ali, na nesreću, ne može. Ipak, čini mi se užasno važno da me ti vidiš takvog. Predivna si."
     Marlena planu kao bulka, ali onda reče: "Vi to stvarno mislite!"
     "Naravno da mislim."
     "Ali..."
     "Ne mogu da te lažem, zar ne, Marlena? Neću onda ni da pokušavam. Tvoje lice nije lepo. Ni tvoje telo. Ali ti jesi predivna i to je ono što je bitno. A ti sama proceni govorim li istinu ili ne."
     "Procenila sam, već", reče Marlena, osmehnuta, opijena valom sreće u toj meri da joj lice odjednom sinu dalekim prisenkom lepote.
     I Dženar se nasmeši. "Hoćemo li sada da malo proćaskamo o Načelniku Pitu? Sada, kad vidim kako žestoku mladu damu imam pred sobom, to postaje još bitnije. Želiš li to?"
     Marlena spusti ruke na krilo i nasmeši se stidljivo. "Da, čika Sivere. Ne smeta vam ako vas od sada tako budem zvala?"
     "Nipošto. Naprotiv, počastvovan sam. E, pričaj mi sada o Načelniku Pitu. Naredio mi je da tvojoj majci pružim svu potrebnu pomoć i da joj stavim na raspolaganje svu astronomsku opremu koju imamo. Šta ti misliš o tome?"
     "Moja majka želi da izvrši izuzetno precizna merenja u vezi sa kretanjem Nemezis u odnosu na druge zvezde. Rotor je suviše nestabilan za tako nešto, dok je Eritro mnogo bolji."
     "Je li to neki njen nov projekat?"
     "Ne, čika Sivere. Rekla mi je da već dugo pokušava da pribavi potrebne podatke."
     "Zašto tvoja majka, onda, još odavno nije tražila da dođe ovamo?"
     "I jeste, ali Načelnik joj nije dozvolio."
     "A zašto ju je sada pustio?"
     "Zato što je hteo da se oslobodi njenog prisustva."
     "Da, u to sam siguran - ako mu je dosađivala astronomskim problemima. Ali mora da mu je dozlogrdila već poodavno. Zašto li ju je ovamo poslao baš sada?"
     "Hteo je da se mene otarasi", prošapta Marlena.