PECANJE

     29.
     Pet godina je prošlo od Odlaska. Krajlu Fišeru beše teško da u to poveruje, jer, izgledalo je mnogo duže, beskrajno duže. Rotor kao da nije bio u prošlosti, već u nekom drugom životu, koga se mogao prisećati tek maglovito, uz nevericu. Da li je on zbilja živeo tamo? Imao suprugu?
     Samo se svoje kćeri jasno sećao, ali i to je sećanje imalo tamne strane; ponekada mu se, čak, činilo da mu je u svesti ostala slika tinejdžerke.
     No, problem beše umanjen činjenicom da je njegov život u toku protekle tri godine bio prilično buran, posebno otkada je otkrivena zvezda-sused. Boravio je na čak sedam raznih Naseobina.
     Sve te Naseobine bile su nastanjene ljudima njegove boje kože, koji su bolje ili slabije govorili njegov jezik i više ili manje poticali iz istog kulturnog miljea. (To je bila prednost Zemljine raznolikosti: Zemlja je mogla pronaći agenta koji bi se kao lik, i kao karakter, savršeno uklapao u populaciju bilo koje Naseobine.)
     Ipak, postojala su ograničenja u pogledu toga koliko se mogao stopiti sa nekom Naseobinom. Koliko god da se vizuelno uklapao u određenu sredinu, njegov naglasak bi se uvek pomalo razlikovao, ili bi mu pokreti bili trapavi usled nenaviknutosti na različitu silu teže, tako da nikako nije uspevao da graciozno lebdi pri niskoj gravitaciji. Uvek bi se odavao, na bar deset raznih načina, i ljudi bi se od njega uvek neznatno povlačili, bez obzira na obavezni karantin i sistematske preglede kojima bi bio podvrgnut još pre ulaska u bilo koju Naseobinu.
     Na svakoj pojedinoj Naseobini zadržavao bi se od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Nikada mu nisu davali zadatak koji bi od njega zahtevao da se nastani na duže vreme i zasnuje porodicu, kao što je to bio slučaj sa njegovom misijom na Rotoru. Ali Rotor je posedovao hiperpogon i Zemlja je tada tražila veoma dobro čuvane podatke. A njega su u to doba slali na poverljive zadatke.
     Prošla su tri meseca od kako se vratio sa poslednje misije. Ništa se nije pričalo o nekom novom zadatku za njega, a ni on baš nije bio oran za nešto takvo. Već ga beše umorilo neprestano istraživanje; umorilo ga je prilagođavanje i nesposobnost potpunog uklapanja; umorilo ga je pretvaranje da je turista.
     Upravo se sa svoje Naseobine vratio i Garand Vajler, njegov stari prijatelj i kolega. Posmatrao ga je umornim očima. Tamna koža njegove lepo izvajane ruke odblesnula je u polumraku, u trenutku kada je šaku podigao ka licu, a onda je opet spustio na doručje naslonjače.
     Fišer se slabašno nasmeši. Poznavao je taj gest - i sam je prošao kroz to. Svaka Naseobina imala je svoj karakteristični miris, što je zavisilo od vrste bilja koje je na njoj uspevalo, od začina koji su se mahom koristili, od same prirode mašinerija koje su se koristile i hemijskih sredstava koja su bila upotrebljavana. Čovek bi se na to privikao, ali, po povratku na Zemlju, strani miris postao bi vrlo upadljiv. Iako bi se pridošlica okupao i dobro oprao odeću, tako da drugi ne bi ništa primetili, miris je ostajao - dostupan samo njegovom čulu - još neko vreme.
     "Dobro došao", reče Fišer. "Kako je bilo ovog puta?"
     "Grozno, kao i uvek. Stari Tanajama je u pravu. Ono čega se Naseobine najviše plaše i ono što najviše mrze jeste raznovrsnost. Ne žele razlike u izgledu, ukusima, načinima životu. Odabiraju se međusobno po sličnostima i preziru sve drugačije."
     "U pravu si. Jeste grozno."
     "To je, čak, suviše blag izraz", odvrati Vajler. "Grozno. Oh, ispustio sam viljušku, grozno. Uh, ispade mi sočivo, grozno. Čuj, ovde govorimo o čovečanstvu. Govorimo o dugotrajnoj borbi koju vodi Zemlja, borbi da se pronađe način da živimo zajedno, sve kulture, sve različitosti. Ni sada nije savršeno, ali ako uporediš to sa stanjem stvari od pre samo jednog veka, živimo u raju. A kada dobijemo priliku da se otisnemo u svemir, bacimo sve to u kantu za đubre i vratimo se u srednji vek. A ti kažeš, 'grozno'. Kakva ti je to reakcija na nešto što je u biti tragedija?"
     "Slažem se", prihvati Fišer, "ali, osim ukoliko mi ne kažeš kako bih praktično mogao pomoći da se stvari promene, kakve veze ima kako ih kvalifikujem? Bio si na Akrumi, zar ne?"
     "Da", reče Vajler.
     "Znaju li i oni za otkriće zvezde-suseda?"
     "Naravno. Koliko mi je poznato, vesti o tome do sada su doprle do svih Naseobina."
     "Jesu li pokazali zainteresovanost?"
     "Ni najmanje. A i zašto bi? Imaju na raspolaganju hiljade godina. Mnogo pre nego što se zvezda-sused približi i postane opasna, što, opet, nije sasvim sigurno, oni će otprašiti. Svi oni mogu da otpraše. Zadivljeni su, zapravo, onim što je Rotor učinio i samo čekaju priliku da učine isto." Vajler se mrštio, glas mu je bio pun gorčine.
     "Oni će svi otići", nastavi on, "a mi ćemo se zaglibiti ovde. Kako da izgradimo dovoljno Naseobina za osam milijardi ljuskih duša i sve ih pošaljemo u svemir?"
     "Zvučiš baš kao Tanajama. Kakvo dobro od toga ako pojurimo za Rotorom i kaznimo ih, ili uništimo? I dalje bismo bili ovde, zaglibljeni. Ako bi Naseobine ostale sa nama u 'nevolji', i zajedno se sa nama suočile sa zvezdom-susedom, misliš da bi nam tako bilo bolje?"
     "Suviše si ravnodušan prema tome, Krajle. Tanajama je, možda, prevruć, ali držim mu stranu. Dovoljno je zagrejan da rasturi Galaksiju, ako je neophodno, samo da ovlada hiperpogonom. On želi da pronađemo Rotor i izbrišemo ih sa spiska, ali čak i ako to ne donese opšte dobro, taj hiperpogon će nam biti potreban ukoliko želimo da evakuišemo što je moguće veći broj ljudi sa Zemlje - pod pretpostavkom da se pokaže da putanja zvezde-suseda to zahteva. Znači, to što Tanajama čini jeste ispravno, iako su njegovi lični motivi pogrešni."
     "Pretpostavimo da smo ovladali hiperpogonom i da, u dogledno vreme, ustanovimo da možemo da uspešno pošaljemo tek milijardu ljudi. Koja će to milijarda biti? I šta će biti ako oni koji upravljaju evakuacijom počnu da spasavaju samo pripadnike svoje rase?"
     Vajler zabrunda. "Ne mogu da podnesem takvu pomisao."
     "Ni ja", složi se Fišer. "Onda, možemo biti zadovoljni što ćemo do vremena kada počnu prve pretpripreme, i ti i ja biti odavno upokojeni."
     "Ako dođe do toga" reče tiho Vajler. "No, prve pretpripreme možda su već u toku. Podozrevam da već posedujemo hiperpogon, ili da smo, u najmanju ruku, na pragu rešenja."
     Fišerov izraz beše sada pun oštrog cinizma. "Šta te navodi na takvu pomisao? Snovi? Intuicija?"
     "Ne, već poznajem jednu ženu čija sestra zna nekog iz Starčevog tima. Je li ti to dovoljno?"
     "Naravno da nije! Moraćeš da mi pružiš više od toga."
     "Nisam u mogućnosti. Čuj, Krajle, prijatelj sam ti. Znaš i to da sam ti ja pomogao da povratiš poljuljano poverenje u Uredu."
     Krajl kratko klimnu glavom. "Znam i zahvalan sam ti zbog toga. Povremeno sam pokušavao da ti se odužim na jednak način."
     "Tako je i ja to cenim. Ono što sada hoću da učinim jeste da ti pružim određene informacije koje bi trebalo da su poverljive i za koje smatram da ćeš ih smatrati upotrebljivim i važnim. Jesi li spreman da čuješ?"
     "Uvek sam spreman."
     "Naravno, znaš na čemu trenutno radimo."
     "Da", odvrati Fišer. Bilo je to jedno od onih nepotrebnih, retoričkih pitanja koja su zahtevala upravo takav odgovor.
     Već pet godina agenti Ureda (a u poslednje tri godine, i Fišer, među njima) češljali su po informacijskoj kanti za otpatke Naseobina. I skupljali te otpatke.
     Svaka Naseobina radila je na hiperpogonu, baš kao i Zemlja, i to još od tenutka kada je procurila vest da ga Rotor poseduje, a naročito od kad su se svi uverili da ga je na pravi način i iskoristio, odnosno, od kada je napustio Sunčev sistem.
     Verovatno su sve Naseobine, a u najgorem slučaju većina, na neki način ušle u trag onome što je Rotor učinio. Prema Ugovoru o otvorenoj nauci, ti tragovi su morali biti stavljeni na sto i dovedeni u vezu sa nalazima drugih, što bi zatvorilo slagalicu na stolu i što bi, verovatno, značilo hiperpogon za sve. No, to je, u ovom slučaju, bilo suviše tražiti. Nije se znalo kakve bi sporedne dobiti mogle proisteći iz otkrića nove tehnike, a nijedna Naseobina ne bi se rado lišila šanse da baš ona bude ta koja će prva rešiti zagonetku i na taj način steći značajno preimućstvo u odnosu na ostale. I tako, svaka je ponaosob ljubomorno skrivala i ono malo čime je raspolagala, ako je to uopšte bilo vredno pomena, a nijedna nije imala dovoljno ključeva za rešenje.
     I Zemlja je, sa svoje strane, kroz svoj preduzimljivi Istražni Biro, malte ne javno, uhodila sve Naseobine. Zemlja je pecala, i Fišer je, sasvim prikladno, slovio kao pecaroš.
     "Sastavili smo sve čime raspolažemo i čini mi se da je to dovoljno", reče Vajler lagano. "Imaćemo ubrzo mogućnost putovanja na hiperpogon. I mislim da ćemo se uputiti prema zvezdi-susedu. Zar ne bi i ti želeo da pođeš na taj put, kad god da do njega dođe?"
     "Zašto bih ja to voleo, Garande? Ako uopšte do toga dođe."
     "Prilično sam siguran da će doći do toga. Ne mogu ti reći odakle znam, ali možeš me držati za reč. I naravno da ćeš hteti da pođeš. Možda ćeš moći da ponovo vidiš svoju ženu. A ako ne nju - onda svoje dete."
     Fišer se nervozno promeškolji. Činilo mu se sada da je dane provodio trudeći se da ne misli na te oči. Marleni je sada oko šest godina, devojčica verovatno govori polako, ali odrešito - isto kao Rouzen. I vidi ljude iznutra, kao Ruozen.
     "Govoriš besmislice, Garande. Čak i da dođe do takvog putovanja, zašto bi me pustili da se ukrcam? Poslali bi stručnjake. Osim toga, ako postoji osoba koju bi starac želeo da vidi što dalje od lansirne rampe, to sam onda ja. Možda me i jeste pustio da dalje radim, odnosno, vratio me na posao, ali znaš kako on gleda na neuspehe. A sigurno je da na Rotoru nisam uspeo."
     "Ali to i jeste krunska stvar! To je ono što tebe čini stručnjakom. Ako mu je Rotor na umu, kako može da prenebregne činjenicu da u svojim redovima ima čoveka koji je tamo živeo četiri godine? Ko bi bolje bio u stanju da razume taj narod i ko bi se bolje stopio sa njima? Ili, s njima pregovarao? Zamoli ga za prijem. U razgovoru s njim mu predoči tu činjenicu, ali nemoj pominjati hiperpogon, jer ti za to, tobože, još ne znaš. Razgovarajte o mogućnostima upotrebe onoga što je osvojeno. I ne uvlači mene u priču po bilo kom pitanju. Ni ja ne bih smeo znati."
     Fišerovo zamišljeno čelo se zboralo. Da li je to zbilja moguće? Nije se usuđivao ni da se ponada.

     30.
     Sledećeg dana Fišer se još kolebao da li da zatraži da ga Tanajama primi. No, nije stigao da sam donese odluku. Bio je na to primoran.
     Retko se, običnom agentu, dešava da ga Upravnik pozove na razgovor. Stvari se gotovo uvek daju rešiti preko potčinjenih. A ako ga zbilja lično Upravnik pozove, onda je to najčešće vrlo loša vest. Stoga se Fišer smrknuto i rezignirano pripremio da bude ražalovan i upućen za, recimo, inspektora u fabrike oplođivača.
     Tanajama podiže pogled. U poslednje tri godine, od otkrića zvezde-suseda, Fišer ga je vrlo retko i nakratko viđao, ali starac se nije menjao. Već je, doduše, veoma dugo bio sitan i poguren, tako da se više nisu očekivale nikakve fizičke promene na njemu. No, oči mu i dalje bejahu prodorne, a prezirni osmejak mu je još igrao na usnama. Možda je čak i nosio istu odeću kao pre tri godine, Fišer nije bio siguran.
     Ali iako je i hrapav glas ostao isti, ton je postao iznenađujući. Kako izgleda, uprkos tome što su izgledi za to bili sasvim beznačajni, starac ga je pozvao da ga pohvali.
     Tanajama mu se obrati svojom čudnom, premda ne sasvim neprijatnom varijantom nepravilnog planetnog engleskog: "Fišeru, dobro si radio. I želim da to čuješ od mene lično."
     Fišer, koji beše na nogama (jer mu nije bilo ponuđeno da sedne) uspe nekako da priguši grč iznenađenja.
     Upravnik nastavi: "Ne možemo, doduše, prirediti javnu proslavu, lasersku paradu ili holografsku procesiju. Nije to u prirodi stvari, ali, evo, ja ti to lično kažem."
     "Sasvim dovoljno, Upravniče. Hvala vam", reče Fišer.
     Tanajamine oči suziše se na uske proreze kojima je fiksirao Fišera. Napokon, on upita: "Je li to sve što imaš da kažeš? Nemaš nikakvih pitanja?"
     "Pretpostavljam, Upravniče, da ćete mi reći onoliko koliko treba da znam."
     "Agent si, sposoban si čovek. Šta si sam zaključio?"
     "Ništa, Upravniče. Nikada se ne trudim da zaključujem više od onoga što moram."
     Tanajama jedva primetno klimnu glavom. "Odgovarajući odgovor, zbilja, ali ja sada tražim neodgovarajuće. Šta si zaključio?"
     "Čini mi se da ste zadovoljni mnome, Upravniče, a biće da je to stoga što sam vam pružio određene informacije koje su se pokazale korisnim."
     "Kakve informacije?"
     "Korisne, a mislim da vam trenutno ništa nije korisnije od informacija koje vam mogu učiniti dostupnim hiperpogon."
     Tanajamina usta kao da ispustiše jedno bezglasno 'aaah'. "I, dalje," pitao je. "Ako pretpostavimo da imamo hiperpogon, šta dalje?"
     "Putovanje do zvezde-suseda. Potraga za Rotorom."
     "Tek to? Ništa više od toga? Ne možeš da vidiš dalje od toga?"
     I, tog trenutka, Fišer odluči da bi bilo suludo da ne okuša sreću kockajući se. Nije mu mogla biti pružena bolja prilika. "Pa, možda još nešto: da, kada prvi zemaljski brod krene van Sunčevog sistema, uz hiperpogon, ja budem na njemu."
     Nije ni izgovorio do kraja, a već mu je bilo jasno da je izgubio - ili, u najmanju ruku, da nije dobio. Tanajama se sav smrači i oštro, zapovednički odreza: "Sedi!"
     Fišer je mogao da čuje lagani šuštaj stolice koja je, na Tanajamine reči, doklizala do njega. Primitivni, kompjuterizovani motor nameštaja uspevao je da razume ovakve jednostavne naredbe.
     Fišer sede, ne okrećući se da proveri da li se stolica zbilja nalazi tu, iza njega. Učiniti suprotno značilo bi uvrediti Tanajamu, a sada za tako nešto nije bio trenutak.
     "Zašto želiš da budeš na tom brodu?" upita Upravnik.
     Fišer, uz napor, odgovori mirnim glasom: "Upravniče, žena mi je na Rotoru."
     "Žena koju si ostavio pre pet godina. Misliš li da će vrištati od sreće ako te ponovo vidi?"
     "Imam i dete, Upravniče."
     "Bilo joj je tek godinu dana kada si otišao. Misliš li da ona zna da ima oca? I da ju je briga za to?"
     Fišer ništa ne odgovori. Upravo je o tome razmišljao, danima, mesecima...
     Tanajama sačeka malo, pa nastavi: "Ali neće biti putovanja na zvezdu-suseda. Neće biti ni broda na koji bi se ti ukrcao."
     Fišer je ponovo morao da potisne grč iznenađenja. "Oprostite mi, Upravniče. Trebalo je da razaberem smisao vaših reči. Rekli ste, 'pod pretpostavkom da smo ovladali hiperpogonom'. Niste rekli da smo uistinu ovladali."
     "Drugi put pazi. I svaki sledeći put. Bez obzira na to, mi jesmo ovladali hiperpogonom. Sada možemo da se krećemo svemirom, baš kao i Rotor. Odnosno, moći ćemo, čim izgradimo vozilo i čim se uverimo da mu je konstrukcija valjana, odnosno da su svi sistemi operativni, što može da nam uzme još godinu-dve. Ali šta onda? Ti ozbiljno predlažeš da se pođe na zvezdu-suseda?"
     "To je, sigurno, jedna od mogućnosti", odgovori oprezno Fišer.
     "Beskorisna. Razmisli malo, čoveče. Zvezda-sused udaljena je preko dve svetlosne godine. Ma koliko vešto budemo ovladali hiperpogonom, biće nam potrebno više od dve godine da stignemo tamo. Naši teoretičari sada mi kažu da, iako će hiperpogon omogućiti da se brod tokom kratkih razdoblja kreće brže od svetlosti - što brže, to kraće - krajnji ishod će uvek biti da on ne može ni do jedne tačke u svemiru stići brže od zraka svetlosti koji se otisnuo sa istog polazišta u isto vreme."
     "Ali ako je tako..."
     "Ako je tako, ti bi bio prinuđen da boraviš, sa nekolicinom članova posade, u skučenom prostoru, preko dve godine. Misliš li da bi to mogao podneti? Odlično znaš da mali brodovi nikada ne preduzimaju duga putovanja. Ono što je nama potrebno jeste Naseobina, dovoljno veliko ustrojstvo koje bi pružilo prikladnu životnu sredinu - kao Rotor. Koliko bi nam za to bilo potrebno vremena?"
     "Ne bih znao reći, Upravniče."
     "Možda deset godina, ako sve ide po planu, to jest, ako ne bude prepreka i nesrećnih okolnosti. Priseti se, nijednu novu Naseobinu nismo izgradili ima već čitav vek. Sve skorašnje Naseobine podigle su druge Naseobine. Ako mi, sada, odjednom, počnemo sa izgradnjom, privući ćemo pažnju drugih, a to se mora izbeći. A čak i ako se takva Naseobina može izgraditi, snabdeti hiperpogonom i poslati prema zvezdi-susedu, do koje će leteti dve godine, šta ćemo s njom kada jednom tamo stigne? Kao Naseobinu, biće je sasvim lako uništiti ukoliko Rotor do tada bude imao ratne brodove, a sigurno će ih imati. Rotor će uvek imati prednost, ma kakva ratna flotila da pođe na put sa našom Naseobinom. Na kraju krajeva, oni su tamo već tri godine i imaće ih, možda, još dvanaestak na raspolaganju pre no što mi dospemo do njih. Rasturiće našu Naseobinu pre no što trepnemo."
     "U tom slučaju, Upravniče..."
     "Ne nagađaj više, agente Fišer. U tom slučaju, moramo ovladati pravim hipersvemirskim putovanjem, da bismo prevalili bilo koju razdaljinu u bilo kom kratkom razdoblju."
     "Izvinite, Upravniče, ali da li je to moguće? Čak i teorijski?"
     "To nećemo moći reći ni ti ni ja. Potrebni su nam stručnjaci koji će raditi samo na tome, a takvih nemamo. Već više od jednog stoleća zemaljska inteligencija se osipa u korist Naseobina. Moramo tu situaciju preokrenuti u našu korist. Moramo obići Naseobine, redom, i ubediti - primorati - najbolje fizičare i inženjere da dođu na Zemlju. Možemo im ponuditi puno toga, ali to su delikatne stvari. Ne smemo nastupati odveć otvoreno, razumeš, jer će nas, u protivnom, Naseobine zasigurno osujetiti. Sada..."
     On zastade, posmatrajući značajno Fišera.
     Fišer se nemirno strese i upita: "Da, Upravniče?"
     "Fizičar koga ja imam u vidu jeste T. A. Vendel, naučnik koji, kako čujem, predstavlja vrhunskog stručnjaka za hiperpogon u Sunčevom sistemu."
     "Ipak, stručnjaci na Rotoru prvi su došli do hiperpogona." Fišer nije mogao da odoli iskušenju da tonu glasa ne doda izvesnu oporost.
     Tanajama pređe preko toga. "Otkrića ponekad dođu kao srećna okolnost, te ih tako inferiorni um katkada dosegne pre superiornog, koji gubi vreme na traženje čvrstih, nepobitnih dokaza. To se neretko dešavalo tokom istorije. Osim toga, Rotor ima ono što se na kraju pokazalo tek kao putovanje brzinom svetlosti. Ja želim više od toga - putovanje daleko brže od svetlosti. I zato želim tu osobu ovde."
     "I hoćete da vam ga ja dovedem?"
     "Da mi je dovedeš. U pitanju je žena. Tesa Anita Vendel. Živi na Adeliji."
     "Oh?"
     "Zato i hoćemo tebe na tom zadatku. Očigledno" - Tanajamin glas tu postade podsmešljiv, iako mu se izraz lica nije menjao - "očigledno je da te žene smatraju neodoljivim."
     Fišer se sav ukruti. "Žao mi je što moram da vam protivurečim, Upravniče, ali mislim da nije tako. Nikada nisam ni mislio da je tako."
     "Izveštaji su drugačiji, koliko vidim. Vendelova je sredovečna žena, četrdesetih godina, dva puta razvedena. Ne bi trebalo da bude težak plen."
     "Da budem iskren, Upravniče, ova ponuda mi se čini neukusnom i pod tim okolnostima predlažem da za ovaj posao odaberete nekog drugog."
     "Ali ja želim tebe. Ako se plašiš da možda nećeš biti toliko zavodljiv i privlačan ako joj priđeš izobličena lica i zboranog nosa, pokušaću da ti drugačije predstavim stvari, agente Fišeru. Nisi uspeo ne Rotoru, ali tvoja služba je uspela da te izvuče iz bule. Sada možeš da se potpuno opravdaš. Ako nam, pak, ne dovedeš tu ženu, biće to mnogo teži neuspeh nego onaj na Rotoru i nikada više nećeš dobiti novu priliku. Ali pošto neću da ti uterujem strah, evo ti nešto drugo - dovedi nam Vendelovu i kada nadsvetlosno vozilo bude izgrađeno, bićeš njegov prvi putnik za Rotor - ako to zaželiš."
     "Učiniću najbolje što mogu", reče Fišer, "a tako bih postupio i bez ovih vaših dodatnih obaveštenja."
     "Odličan odgovor", reče Tanajama, uz najbleđu senku osmeha na licu. "I, očigledno dobro uvežban."
     I Fišer ode, potpuno svestan toga da ga šalju na do sada najluđe pecanje.

KUGA

     31.
     U jednom trenutku, tokom deserta, Evgenija Insinja uputi osmeh Dženaru preko stola. "Ipak, čini mi se da ovde uglavnom vodiš prijatan život."
     I Dženar se nasmeši. "Prijatan, ali klaustrofobičan. Ovde pred sobom imamo ceo jedan svet, a opet, sa svih strana sam sputan Kupolom. Ljudi kao da su urasli u nju. Osim toga, čak i ako upoznam neku zanimljivu osobu, ona ode, u najboljem slučaju, posle nekoliko meseci. Ljudi mi ovde, uglavnom, dosađuju, premda sam verovatno i ja njima podjednako dosadan. To i jeste razlog što bi vaš dolazak bio pravi holovizijski hepening, čak i kada biste bile ne vi nego neko drugi. Ali pošto ste u pitanju baš vas dve..."
     "Laskavče", promrmlja tužno Insinja.
     Dženar pročisti grlo. "Marlena me je, zapravo, upozorila, za moje dobro. Razumeš, niste baš..."
     No, Insinja ga odjednom prekide. "Ne mogu reći da sam primetila prisustvo holovizije."
     Dženar odmah odustade. "Metaforički sam se izrazio. Za sutra uveče planiramo malu zabavu, pa ćeš i formalno biti predstavljena i svi će dobiti priliku da se upoznaju sa tobom."
     "I da me izogovaraju zbog izgleda i izbora kostima, kao i da prožvaću sve što znaju o meni."
     "Da, siguran sam da će biti tako. No, i Marlena je pozvana, što će reći da ćeš ti lično saznati daleko više o svakome od nas nego mi o tebi. Tvoj izvor informacija, naime, neuporedivo je pouzdaniji."
     "Je li Marlena opet pravila predstavu?" upita Insinja zabrinuto.
     "Misliš, je li osluškivala govor mog tela? Jeste, madam."
     "Rekla sam joj da to ne radi."
     "Mislim da ona ne može drugačije."
     "U pravu si. Ne može. Ali rekla sam joj da ti ništa ne govori. Shvatam da ti je sve lepo ispričala."
     "Oh, naravno. Ja sam joj tako naložio. Zapovedio joj, zapravo, kao svaki pravi Zapovednik."
     "Pa, žao mi je. To ne mora uvek da bude prijatno."
     "Naprotiv. Meni je bilo. Evgenija, pokušaj da razumeš, molim te. Dopada mi se tvoja kćerka. Veoma mi se dopada. Silno je žalim zbog toga što vodi jadan život, budući da premnogo zna, a nikome se ne dopada. To što se ona u potpunosti okrenula onome što ti nazivaš nepoželjnim vrlinama, u stvari je pravo malo čudo."
     "Upozoravam te. Smoždiće te. A tek joj je petnaest."
     "Verujem da postoji prirodni zakon", nastavi Dženar, "koji sprečava majke da se sete kako su i same jednom imale petnaest godina. Marlena je, tek uzgred, pomenula nekog dečka. A ti znaš da neuzvraćena ljubav u petnaestoj boli isto kao i u dvadeset petoj, možda čak i više. Iako su tvoje tinejdžerske godine, ukoliko u obzir uzmemo tvoj izgled, možda bile i blistave i sunčane, priseti se, ponekad, da se Marlena u tom pogledu nalazi u prilično lošem položaju. Ona zna da je neprivlačna i zna da je pametna. Zna, isto tako, da bi ta pamet morala više nego nadoknaditi nedostatak lepote, ali, takođe je svesna da u praksi nije tako, i, naravno, besni u sebi, iako joj je jasno da to ništa ne pomaže."
     "Pa, Sivere", reče Insinja, pokušavši da zazvuči vedro, "dobar si mi ti psiholog."
     "Uopšte nisam. Sam sam prošao kroz to, pa mogu da razumem."
     "Oh..." Insinja oseti da je promašila.
     "U redu je, Evgenija. Nemam razloga da osećam sažaljenje nad samim sobom, a nisam imao nameru ni da kod tebe podstaknem naklonost prema jednoj sirotoj, ubogoj duši - jer ja to nisam. Meni je četrdeset devet godina, a ne petnaest. Ja sam izišao na kraj sa sobom. Da sam bio zgodan i tupav u tim godinama, ili sa dvadeset jednom, na primer, kada sam to zbilja želeo, danas više ne bih bio zgodan, ali bih sigurno ostao tupav. Što će reći, ako posmatraš u perspektivi, pobedio sam. Kao što će pobediti i Marlena, siguran sam, ako se i pred njom bude otvorila perspektiva."
     "Šta hoćeš time da kažeš, Sivere?"
     "Marlena mi kaže da je razgovarala s našim starim prijateljem Pitom i da ga je namerno dovela u ćorsokak, pruživši mu priliku da se, uz pomoć tebe, oslobodi nje."
     "Ne slažem se sa tim", primeti Insinja. "Ne mislim na to da se Pit izmanipuliše, jer on nije čovek kojim se lako može manipulisati. Mislim na pokušaj da se to učini. Marlena polako počinje da misli kako je u stanju da potpuno diriguje, da vuče konce lutaka. Bojim se da će se tako uvaliti u prilične nevolje."
     "Evgenija, ne bih hteo da te plašim, ali mislim da se Marlena upravo sada nalazi u priličnoj nevolji. U najmanju ruku, Pit se nada da je tako."
     "Čekaj, Sivere, to je nezamislivo. Pit možda jeste svojeglav i arogantan, ali nema ničeg pokvarenog u njemu. Neće se on obrušiti na petnaestogodišnju devojčicu samo zato što je ona pokušala da se igra s njim."
     Večera beše završena, ali svetla u Dženarovim elegantnim privatnim odajama behu i dalje prigušena. Evgenija zatrepta i namršti se kada se Dženar nagnu da aktivira zaštitno polje.
     "Tajne, tajne, a Sivere?" primeti ona uz izveštačen osmeh.
     "Zapravo da, Evgenija. Opet ću malo izigravati psihologa. Ti ne poznaješ Pita onako dobro kao ja. Takmičio sam se s njim i zbog toga i jesam ovde. I mene je svojevremeno hteo da odstrani. U mom slučaju, progon je dovoljan. No, kada je Marlena u pitanju, to ni izdaleka nije dovoljno."
     Još jedan nategnut osmeh. "O čemu to pričaš, Sivere?"
     "Slušaj me pažljivo i shvatićeš. Pit je sav u tajnovitosti. Ima neodoljivu averziju prema svakome ko je upoznat sa onim što on smera. To, da izigrava predvodnika na nepoznatom putu, za kojim idu blejave ovce koje ništa ne znaju, to mu daje osećaj snage."
     "Možda si u pravu. On je i Nemezis dugo držao u tajnosti, a i od mene je zahtevao to isto."
     "Ima on mnogo tajni, siguran sam, mnogo više nego što znamo i ti i ja. No, tu se sada javlja Marlena, kojoj su skriveni ljudski motivi i primisli jasni kao dan. To se nikome ne dopada - a Pitu ponajmanje. Zato je on i šalje ovamo - i tebe, naravno, jer je ne može poslati samu."
     "Pa dobro. Šta s tim?"
     "Ne misliš valjda da on očekuje da se ona vrati? Ikada?"
     "To je već pranoično, Sivere. Ne možeš smatrati da će je Pit ovde držati u večnom izgnanstvu."
     "Na izvestan način, on to ipak može. Vidiš, Evgenija, ti ne poznaješ istoriju ove Kupole tako dobro kao ja. I Pit. I više, možda, niko. Znaš Pitovu sklonost ka apsolutnoj diskreciji i to je i ovde u igri. Moraš razumeti zašto smo svi mi neprestano pod Kupolom i zašto ne činimo nikakve korake u pogledu kolonizacije Eritra."
     "To si mi već objasnio. Svetlost..."
     "To je zvanično objašnjenje, Evgenija. Uzmi, eto, svetlost: to je nešto na šta se čovek ipak privikne. Uzmi ostalo: svet normalne gravitacije, atmosfera koja se savršeno da udisati, prijatni temperaturni opseg, vremenski ciklusi slični zemaljskim, nema života, osim na nivou prokariota, koje, pri tom, ni na koji način nisu opasne. I pored svega toga - mi ne naseljavamo ovaj svet, čak nimalo."
     "Pa, reci onda, zašto?"
     "U prvim danima postojanja Kupole ljudi su se slobodno kretali po površini satelita. Nisu preduzimali nikakve posebne zaštitne mere, udisali su vazduh, pili vodu."
     "Da?"
     "I neki od njih su se razboleli. Mentalno. Neizlečivo. Nisu sasvim poludeli, ali 'rastali' su se od stvarnosti. Stanje nekih od njih se vremenom popravilo, ali, koliko je meni poznato, niko se nije u potpunosti oporavio. Bolest, očigledno, nije zarazna. O tim ljudima se staraju na Rotoru - naravno, sasvim tiho."
     Evgenija se namršti. "Izmišljaš li sve ovo, Sivere? Nikada nisam čula za tako nešto."
     "Podsećam te ponovo na Pitovu sklonost ka diskreciji. Nije to bilo nešto što si ti morala znati. Nije to bio tvoj resor. Ja sam, nasuprot tome, to morao znati, jer sam bio poslat ovamo da se izborim s tim. Da sam izgubio bitku, Eritro bi verovatno ostao potpuno napušten, zauvek. I senka straha i nezadovoljstva pala bi preko svih nas."
     On zaćuta za trenutak, pa nastavi. "Ne bi, u stvari, trebalo da ti uopšte govorim o tome. U stvari, prekoračujem svoja ovlašćenja. No, za Marlenino dobro..."
     Izraz najvećeg zaprepašćenja preplavi Insinjino lice. "Ti stvarno misliš da Pit..."
     "Mislim da je Pit pretpostavio da će Marlenu snaći ono što mi nazivamo 'eritroskom kugom'. To je ne bi ubilo. Ne bi je to čak ni učinilo bolesnom, u pravom smislu reči, ali bi dovoljno poremetilo njen um da bi umanjilo, ili ukinulo njegove posebne aktivnosti. To je ono što on želi."
     "Ali, Sivere, to je užasavajuće. Nezamislivo. Na taj način dovesti u opasnost jedno dete..."
     "Ne kažem, Evgenija, da će se to neminovno i desiti. Ono što Pit želi ne mora uvek i dobiti, zar ne? Čim sam stigao ovamo, zaveo sam drastične zaštitne mere. Uopšte ne izlazimo na otvoreno, osim u zaštitnim odelima, i ne zadržavamo se duže nego što je minimalno neophodno. I filtracioni procesi na kupoli u međuvremenu su poboljšani. Otkad sam uveo te mere, imali smo samo dva slučaja, oba sasvim blaga."
     "Ali Sivere, šta je uzrok bolesti?"
     Dženar se, za trenutak, neveselo nasmeši. "Ne znamo. To je ono što je najgore u svemu tome. Više od ovoga ne možemo da izoštrimo svoje odbrambene sisteme. Brižljivi opiti pokazuju da u vazduhu ili vodi nema nikakvih uzročnika bolesti. Ni u zemljištu - na kraju, to isto zemljište imamo i ovde, pod Kupolom. Od toga ne možemo pobeći. Vazduh i vodu, međutim, pažljivo pročišćavamo. Osim toga, ogroman broj ljudi je udisao sirovi vazduh sa Eritra i pio neprečišćenu vodu i to bez ikakvih posledica."
     "Onda mora da su u pitanju prokariote."
     "Nemoguće. Svi smo ih već udisali, do sada. Osim toga, pravili smo opite sa životinjama. Ništa. Osim toga, da su u pitanju prokariote, kuga bi se iskazala kao zarazna bolest, što, kao što rekoh, nije slučaj. Eksperimentisali smo i sa zračenjem koje dolazi sa Namezis, ali i ono je bezazleno. Štaviše, imamo jedan slučaj - samo jedan - osobe koja nikada nije izišla izvan Kupole, a razbolela se. Potpuna misterija."
     "Imate li, bar, pretpostavke?"
     "Ja, ne. Ja sam sasvim zadovoljan time što je stvar zaustavljena. Međutim, dogod se prema pojavi budemo ponašali nehajno i ne budemo u potpunosti sigurni u pogledu njene prirode i njenih uzročnika, nikada nećemo biti sigurni da one neće ponovo buknuti. Postoji jedna sugestija..."
     "Koja?"
     "Jedan psiholog mi ju je izneo i ja sam je preneo Pitu. Tip kaže da su oni koji su podlegli bolesti bili od onih maštovitijih ljudi, onih mentalno posebnijih, neuobičajenijih. Inteligentniji, kreativniji, neobičniji. On kaže da se, kakav god uzrok bio, 'bolji' mozgovi lakše razboljevaju."
     "Pa, veruješ li mu?"
     "Ne znam. Nevolja je što nemamo nikakvih putokaza. Među bolesnicima je bilo i muškaraca i žena, uglavnom podjednako, a nema posebnih ograničenja u pogledu životnog doba, obrazovanja, ili fizičkih osobenosti. Naravno, oboleli od kuge predstavljaju vrlo mali postotak, pa su statistike nezadovoljavajuće. Pit je rešio da teoriju o inteligenciji uzmemo kao početnu tačku, tako da u poslednjim godinama na Eritro nije došao niko ko nije bio - pa, recimo, niže inteligencije. Ne glup, naravno, ali, manje sposoban. Kao ja. Ja sam idealan primer imuniteta na kugu - sasvim običan mozak. Je l' tako?"
     "Hajde, Sivere, nisi..."
     "S druge strane", nastavi Siver, ne čekajući protivljenja, "rekao bih da je Marlenin mozak prilično neuobičajen."
     "Oh, da", poče Evgenija. "Vidim na šta ciljaš."
     "Moguće je da je Pit otkrio Marlenine sposobnosti i kada je ona zatražila da pođe na Eritro, on je to primio kao na tanjiru. Ispunivši njenu želju, dobija priliku da se otarasi uma koji je odmah prepoznao kao opasan."
     "Očigledno, onda - da se nas dve moramo vratiti na Rotor."
     "Da, ali siguran sam da Pit ima mogućnosti da to sprečava za još izvesno vreme. On sada može da tvrdi da su tvoja istraživanja od vitalnog značaja i da ih moraš privesti kraju, bez obzira na kugu. Ako pokušaš da se pozoveš na postojanje bolesti, on će te zadržati zbog mentalnog ispitivanja. Ja ti stoga predlažem da svoja merenja završiš što je pre moguće. Što se Marlene tiče, preduzećemo sve zaštitne mere. Kuga jeste uminula, a pretpostavka da su neuobičajeni umovi ranjiviji ostaje i dalje samo pretpostavka. Ne više od toga. Mislim da nema razloga da se bojimo. Možemo Marlenu držati na sigurnom i Pitu se isplaziti u lice. Videćeš."
     Insinja je zurila u njega, ne primećujući ga, zapravo. Stomak joj se bio vezao u čvor.

HIPERSVEMIR

     32.
     Adelija je bila prijatna Naseobina, mnogo prijatnija nego svojevremeno Rotor.
     Krajl Fišer boravio je do sada, pored Rotora, na još šest raznih Naseobina i sve do jedne bejahu prijatnije od njega. (Fišer za trenutak prekide tok misli da bi prebrojao Naseobine - ne šest, sedam. Već je počinjao da zaboravlja. Možda je sve ovo bilo već previše za njega.)
     Koliko god da ih je sveukupno bilo, Adelija je bila najlepša koju Krajl do sada beše video. Ne fizički, zapravo. Rotor je spadao u starije Naseobine; bio je od onih koje su, tako reći, za sobom još vukle stare tradicije. Bila je, tamo, prisutna svojevrsna opšta 'efikasnost', kao da svako tačno zna gde mu je mesto, da je njime zadovoljan i da uspešno i predano obavlja svoj posao.
     Tesa je, naravno, bila odavde, sa Adelije. Tesa Anita Vendel. Fišer još nije ništa forsirao, možda zato što ga je uzdrmala Tanajamina opaska kako je neodoljiv za žene. Koliko god da je ta primedba mogla biti plod čistog humora (ili sarkazma), primoravala ga je, i protiv njegove volje, da napreduje lagano i sistematično. Fijasko, koji bi mogao uslediti, poprilično bi ga srozao u očima onih koji, koliko god neiskreno, ipak veruju da on zna kako treba sa ženama.
     Prošle su dve nedelje otkako je stigao na Adeliju, pre no što je dobio priliku da je prvi put vidi. Oduvek mu je bilo čudno kako je moguće da na bilo kojoj Naseobini nikad nije teško da se uredi sastanak sa bilo kim. Uprkos obimnom iskustvu, nikako nije uspeo da se saživi sa činjenicom da su Naseobine, zapravo, prostorno sasvim ograničene, da im je broj žitelja mali, da tamo svako poznaje svakoga u svom društvenom krugu - baš svakoga - kao i gotovo svakoga izvan tog kruga.
     Učinila mu se prilično impresivnom, kada je konačno dobio priliku da je upozna. Tanajamin opis, koji je Tesu Vendel predstavio kao sredovečnu raspuštenicu - uz podsmešljivi treptaj na njegovim staračkim usnama dok je to izgovarao, kao da Fišeru namerno dodeljuje, zapravo, neprijatan zadatak - učinili su da je Fišer zamišlja kao grubu osobu, oštrih crta lica, možda nervoznu, koja se prema muškarcima ponaša na dva načina: cinično, ili halapljivo.
     Međutim, s izvesne razdaljine, sa koje ju je prvi put uočio, Tesa uopšte nije izgledala tako. Bila je gotovo iste visine kao i on, tamnokosa, brižljivo začešljana. Delovala je živahno i obilato se smešila - to je mogao da primeti. Njen odevni stil bio je osvežavajuće jednostavan, kao da namerno proganja sve suvišne ukrase iz svoje garderobe. Bila je vitka, začuđujuće mladolika.
     Fišer uhvati sebe kako nagađa zašto se dva puta razvodila. Bio je spreman da zaključi kako mora da joj je dosta muškaraca, radije tako nego obratno, iako mu je zdrav razum šaputao da je žena, najverovatnije, naprosto oba puta promašila.
     Bilo je neophodno da Fišer pronađe sebi nekakvu društvenu funkciju koja bi mu omogućila da se s njom češće sreće. Njegovo zemaljsko poreklo donekle mu je u tom pogledu odmagalo. No, na svakoj Naseobini postojali su ljudi koje je tamo, iz ovog ili onog razloga, poslala Zemlja i neko od njih će se sigurno postarati da se Fišer 'lansira' na pravi način - to je bio izraz koji su Naseobine koristile za taj ritual.
     Došlo je, napokon, i vreme kada su se on i Vendelova sreli. Posmatrala ga je zamišljeno, oči su joj klizile gore-dole po njemu. Potom je usledilo neizbežno pitanje: "Vi ste sa Zemlje, zar ne, gospodine Fišer?"
     "Jesam, doktorko Vendel. I iskreno žalim ukoliko vas to na bilo koji način uznemirava."
     "Nimalo me ne uznemirava. Pretpostavljam da ste prošli kroz karantin."
     "Jesam, zbilja. Mučen do smrti."
     "A šta vas je nateralo da se tome podvrgnete i dospete ovamo?"
     Fišer joj odgovori, ne gledajući je pravo u oči, ali dovoljno na oprezu da može da registruje njenu reakciju. "Zato što mi je došapnuto da su Adelijanke uglavnom vrlo zgodne."
     "I sada ćete se, verovatno, vratiti na Zemlju ubeđeni u suprotno."
     "Naprotiv, moje nade su potvrđene."
     "Vi ste baš orni, znate li to?"
     Fišer nije znao šta na adelijanskom slengu znači biti 'oran', ali Vandelova se smešila i učini mu se da je prvo bacanje farova prošlo sasvim uspešno.
     Je li to zbilja bilo zato što je on bio neodoljiv? Odjednom se priseti da nikada nije pokušavao da bude neodoljiv u odnosu na Evgeniju. Tada je, jednostavno, tražio način da bude lansiran u komplikovane rotorijanske društvene odnose.
     Odnosi na Adeliji, činilo mu se, behu mnogo opušteniji, pa ipak, ne treba da se suviše oslanja na svoju neodoljivost. Pri svemu tome, on dopusti sebi jedan, pomalo tužan, osmeh.

     33.
     Mesec dana kasnije, Vendelova i Fišer behu već toliko bliski da su mogli da sebi priušte da se zajedno zabavljaju u salama za vežbanje pod niskom gravitacijom. Fišeru se to dopadalo - mada ne u potpunosti, jer je znao da se nikada neće navići na rekreaciju pri niskoj gravitaciji, a da povremeno ne oseti blagi napad mučnine. Na Rotoru se fiskulturi posvećivalo manje vremena, a teško da bi mu i bio odobren pristup u vežbaonice, samo stoga što nije bio rođeni Rotorijanac. (Iako je to bilo u potpunosti protiv važećih zakona - ali, običaji često prevagnu nad paragrafima.)
     Provozali su se liftom do polja jače gravitacije i Fišer oseti kako mu se stomak zadovoljno navikava na normalnije uslove. On i Vendelova behu obmotani sa tek par najnužnijih krpica; osećao je da je ona svesna njegovog tela, baš kao i on njenog.
     Istuširali su se, obukli i povukli u jednu od privatnih odaja, gde su se mogli odmoriti i poručiti zakusku.
     "Nisi tako loš za jednog Zemljanina, pri niskoj gravitaciji", reče Vendelova. "Dopada li ti se ovde, na Adeliji?"
     "Vidiš i sama da mi se dopada, Tesa. Zemljaninu je teško da se navikne na ovako patuljaste svetove, ali tvoje društvo bi predstavljalo više nego valjanu naknadu i za mnogo strašnije uslove."
     "Tačno tako govori svaki pravi orni momak. Kako ti se Adelija čini u odnosu na Rotor?"
     "Rotor?"
     "Ili, na druge Naseobine, Krajle, na kojima si bio. Znam im imena napamet."
     Fišer oseti malu nelagodnost. "Jesi li se to raspitivala o meni?"
     "Naravno."
     "Toliko sam ti interesantan?"
     "Interesantan mi je svako kod koga je toliko izražena zainteresovanost za mene. Želim da znam zbog čega. Isključujući seks, naravno. To čovek prima zdravo za gotovo."
     "Pa, da čujem, zbog čega sam zainteresovan za tebe?"
     "Hajde da ti to meni lepo sam ispričaš. Bio si na Rotoru. Zašto? Proveo si tamo dovoljno vremena da se oženiš i dobiješ dete i onda si klisnuo odande, pre no što je Rotor otišao. Jesi li se plašio pomisli da ostaneš na Rotoru ceo život? Nije ti se tamo dopalo?"
     Početna Fišerova nelagodnost beše prerasla u uznemirenost. "Zapravo, nije mi se dopao Rotor jer me nisu voleli - kao Zemljanina. U pravu si. Nisam hteo da tamo zaglavim ceo svoj život kao građanin drugog reda. Druge Naseobine su manje isključive. Adelija, na primer."
     "Rotor je imao jednu tajnu koju je pošto-poto hteo da sakrije od Zemlje, zar ne?" Doktorkine oči kao da su svetlucale; očigledno, odlično se zabavljala.
     "Tajnu? Pretpostavljam da misliš na hiperpogon?"
     "Pretpostavljam da to jeste ono na šta mislim. I pretpostavljam da je to bilo ono što si ti tražio."
     "Ja?"
     "Ti, ti, naravno. Pa, jesi li uspeo? Mislim, to je bio jedini razlog tvog braka sa tom Rotorijankom, naučnicom?" Smestila je glavu među šake, dok su joj laktovi počivali na stolu. Nagnula se ka njemu.
     Fišer zavrte glavom i oprezno reče: "Nikada sa svojom ženom nisam progovorio ni reč u vezi s tim. Grešiš."
     Vendelova kao da preču njegov odgovor. "A sada to isto hoćeš i od mene. Kako planiraš da to izvedeš? Hoćeš li da se oženiš mnome?"
     "Da li bih to dobio ako bih se tobom oženio?"
     "Ne."
     "Onda brak ne dolazi u obzir, zar ne?"
     "Šteta", reče Vendelova, osmehujući se.
     "Pitaš li me sve to zato što si stručnjak za hipersvemir?" upita Fišer.
     "Gde su ti to rekli da se time bavim? Dole na Zemlji, pre no što si se uputio ovamo?"
     "Tvoje ime se pominje u adelijanskom imeniku."
     "Ah, i ti si njuškao u vezi sa mnom. Baš smo ti mi neki radoznao par. Primetio si, valjda, da uz moje ime stoji 'teorijski fizičar'?"
     "Objavljeni su ti i neki radovi, a budući da samo nekoliko njih u naslovu nema pridev 'hipersvemirski', onda je stvar prilično jasna."
     "Da, ali, ja jesam teorijski fizičar, i problemu hipersvemira prilazim sa teorijske strane. Nikada nisam pokušala sa praktičnim eksperimentima."
     "Ali Rotor jeste. Je li ti to smetalo? - pitam se. Na kraju, to znači da te je neko na Rotoru preduhitrio."
     "Zašto bi mi to smetalo? Teorija jeste zanimljiva, ali ne i primena. Da si čitao moje radove dalje od naslova, primetio bi da sam, prilično jasno, rekla da hiperpogon nije vredan truda."
     "Rotorijanci su uspeli da upute sondu daleko u svemir sa zadatkom da ispituje zvezde."
     "Govoriš o Daljinskoj sondi. To je omogućilo da Rotor izvrši merenja paralakse kod jednog broja srazmerno udaljenijih zvezda, no je li trošak u koji su uleteli bio vredan toga? Koliko je odmakla ta Daljinska sonda? Tek nekoliko svetlosnih meseci. To nije baš naročito daleko. U poređenju sa razmerama Galaksije, razdaljina između Zemlje i najudaljenije tačke do koje je sonda stigla predstavlja tek tačkicu."
     "Učinili su oni više od toga", upade Fišer. "Ne samo da su poslali Daljinsku sondu, već je čitava Naseobina otišla."
     "Sasvim tačno. To je bilo dvadeset druge, što znači da su odsutni već šest godina. Svi znamo da su otišli."
     "Zar to nije dovoljno?"
     "Naravno da nije. Gde su otišli? Jesu li još živi? Mogu li, posle svega, još biti živi? Ljudska bića nikada nisu bila izolovana na jednoj jedinoj Naseobini. Zemlja je uvek bila u blizini, kao, uostalom, i ostale Naseobine. Može li nekoliko desetina hiljada ljudi da opstane, na maloj Naseobini, samoj u svemiru? Nemamo predstavu o tome da li je tako nešto psihološki podnošljivo. Ja mislim da nije."
     "Pretpostavljam da im je namera bila da pronađu pogodan svet na kome bi se nastanili. Nisu ni imali nameru da ostanu na Naseobini."
     "Hajde, koji će to oni svet pronaći? Nema ih već šest godina, a postoje tek dve zvezde do kojih su, uz pomoć hiperpogona, do sada mogli stići. Jedna je Alfa Kentaura, to jest, njen sistem od tri zvezde, udaljen četiri zarez tri svetlosne godine. Jedna od tri zvezde je crveni patuljak. Dalje, tu je još Barnardova zvezda, usamljeni crveni patuljak, pet zarez devet svetlosnih godina udaljena. Ukupno četiri zvezde: jedna nalik na sunce, druga gotovo nalik, i dva crvena patuljka. Prve dve su prilično bliski članovi binarnog sistema i stoga teško da poseduju planetu sličnu Zemlji, koja bi se nalazila na stabilnoj orbiti. Gde dalje da idu? Krajle, žao mi je, ali oni su osuđeni na propast. Znam da su ti tamo ostali žena i dete, ali neće uspeti."
     Fišer nije odgovarao. Znao je nešto što ona nije: znao je za zvezdu-suseda. Ali i ona je bila crveni patuljak.
     "I ti misliš da je međuzvezdani let nemoguć?" upita on.
     "Praktično da, ukoliko je hiperpogon jedino čime raspolažemo."
     "Zvučiš, Tesa, kao da to nije jedino čime raspolažemo."
     "Moguće je da jeste jedino. Ne tako davno, i hiperpogon nam je bio nezamisliv, a kamoli da razmišljamo u još širim dimenzijama. Ali i dalje možemo da maštamo o hipersvemirskom letu i pravim nadsvetlosnim brzinama. Ako bismo se mogli kretati onoliko brzo koliko to želimo, i da stignemo dokle hoćemo, cela Galaksija, možda i čitav svemir, postali bi jedan veliki sunčev sistem. Mogli bismo imati sve."
     "Lepo maštanje, ali je li to moguće?"
     "Imali smo već tri međunaseobinske konferencije posvećene toj stvari, od trenutka kada je Rotor otišao."
     "Samo međunaseobinske? Zemlja nije učestvovala?"
     "Imala je status posmatrača, ali, trenutno, Zemlja ne predstavlja raj za fizičare."
     "I do kakvih su zaključaka došle te konferencije?"
     "Nisi fizičar", nasmeja se Vendelova.
     "Izostavi one komplikovane stvari. Zanima me."
     Samo se smešila.
     Fišer stisnu šaku u pesnicu na stolu pred sobom. "Čuj, zaboravi tu svoju fiks-ideju o meni kao o nekakvom tajnom agentu koji traži informacije. Tesa, moje dete je tamo negde, među zvezdama. Kažeš da je, najverovatnije, počivša. Šta ako je živa? Ima li izgleda da...?"
     Osmeh joj se izgubi s lica. "Žao mi je. Nisam mislila na to. Ali budi praktičan. Pronaći jednu majušnu Naseobinu u svemirskom prostranstvu čiji prečnik tenutno iznosi šest svetlosnih godina i koji se svakog minuta povećava predstavlja, jednostavno, nerešiv zadatak. Bilo nam je potrebno skoro jedno stoleće da otkrijemo desetu planetu, a ona je bila neuporedivo veća nego Rotor, a i znatno manje parče svemira je moralo biti pročešljano."
     "Nada je večna", primeti Fišer. "Da li je hipersvemirski let uistinu moguć? Odgovori mi sa ne ili da."
     "Mnogi kažu - ne, ako hoćeš istinu. Ima ih nekoliko koji se kolebaju, ali, uglavnom, u sebi."
     "Ima li iko ko jasno i glasno tvrdi - da?"
     "Ima jedna osoba za koju pouzdano znam. Ja lično."
     "Ti misliš da je to moguće?" izgovori Fišer sa zapanjenošću koju nije morao da glumi. "I to otvoreno kažeš, ili je to tek nešto što poveravaš samo dobrim prijateljima?"
     "Objavila sam neke radove na tu temu. Među onim su tekstovima kojima si ti pročitao samo naslov. Niko se ne usuđuje da se složi sa mnom, a i ja sam sama ranije grešila. Ali sada mislim da sam u pravu."
     "Zašto drugi misle da nisi?"
     "U tome i jeste frka. Sve je stvar tumačenja. Hiperpogon po rotorijanskom modelu, tehnika koja je do sada shvaćena u bezmalo svim Naseobinama, zavisi, zapravo, od činjenice da je proizvod odnosa brzine broda prema brzini svetlosti i vremena - konstantan, dok je odnos brzine broda prema brzini svetlosti veći od jedinice."
     "Šta to znači?"
     "To znači sledeće: kada se krećeš brže od svetlosti, što se brže krećeš, kraće vreme možeš da održavaš tu brzinu, odnosno duže moraš da ideš sporije od svetlosti da bi ponovo odstigao pređašnju brzinu. Na kraju ispada da ti prosečna brzina na datoj razdaljini ne može biti veća od brzine svetlosti."
     "Pa?"
     "Proishodi da ovde imamo posla sa načelom neodređenosti, a svi smo uvereni da sa tim načelom nema šale. Ako je uistinu to posredi, onda bi ispalo da je hipersvemirski let teorijski nemoguć, čemu se priklonila većina fizičara, dok se drugi još dvoume. Ja, međutim, smatram da ono sa čim smo suočeni ovde samo izgleda kao načelo neodređenosti, ali to nije, što znači da mogućnost pravog hipersvemirskog leta ipak nije isključena."
     "Može li se to praktično proveriti i dokazati?" upita Fišer.
     "Verovatno ne", odvrati Vendelova, odmahnuvši glavom. "Naseobinama se, definitivno, ne luta po svemiru samo pomoću polovičnog hiperpogona. Nijedna ne želi da ponovi rotorijanski eksperiment i otisne se u višegodišnje putovanje ka verovatnoj smrti. S druge strane, takođe nijedna Naseobina nije spremna da uloži neverovatno obiman novac, resurse i napore da bi usavršila jednu tehniku za koju je ogromna većina stručnjaka uverena da je teorijski nemoguća."
     Fišer se naže prema njoj. "Zar te to ne osujećuje?"
     "Naravno da me osujećuje. Fizičar sam i nastojim da pokažem kako je moje viđenje Vaseljene ispravno. S druge strane, moram da prihvatim praktična ograničenja. To strašno košta, a Naseobine ne žele ništa da mi daju."
     "Ali Tesa, ukoliko Naseobine nisu zainteresovane, Zemlja jeste. I to po bilo koju cenu."
     "Ozbiljno?" upita Vendelova, osmehnuvši se vragolasto. Zatim pruži ruku i provuče prste kroz Fišerovu kosu, lagano i senzualno. "Da, baš sam pomislila kako ćemo ranije ili kasnije stići do Zemlje."

     34.
     Fišer obuhvati njen zglob i nežno joj odmače ruku od svoje glave. "Ne lažeš me kad kažeš da je hipersvemirski let moguć, zar ne?"
     "Nimalo."
     "Onda te Zemlja poziva k sebi."
     "Zašto?"
     "Zato jer Zemlja želi hipersvemirski let, a ti si jedina među priznatim fizičarima koja smatra da je to moguće."
     "Ako si sve to znao, Krajle, čemu onda to unakrsno ispitivanje?"
     "Nisam znao, dok mi sama nisi rekla. Jedini podatak kojim sam raspolagao bio je taj da si trenutno najbriljantniji živi fizičar."
     "Oh, jesam, jesam", odvrati Vendelova samoironično. "A tebe su poslali kao lovca?"
     "Poslali su me da te ubedim da dođeš."
     "Da me ubediš u šta? Da dođem na Zemlju? Pretrpanu, prljavu, sirotinjsku, šibanu olujama i nepogodama? Kakva primamljujuća pomisao!"
     "Slušaj me, Tesa. Nije sva Zemlja takva. Verovatno na njoj ima svega toga što si nabrojala, ali ima na njoj i divnih, mirnih mesta i to će biti sve što ćeš videti. Uopšte, zapravo, ne poznaješ Zemlju. Nikada tamo nisi ni bila, zar ne?"
     "Nikada. Adelijanka sam, ovde rođena, ovde odrasla. Bila sam na drugim Naseobinama, ali nikada na Zemlji, hvala lepo."
     "Onda ni ne možeš imati nikakvu predstavu o Zemlji. Ne možeš ni pretpostaviti kako je to veliki svet. Pravi svet. Ovde živiš kao šunka u crevu, kao u kutiji s igračkama, na nekoliko kvadratnih kilometara površine, uz šačicu drugih ljudi. Živiš u minijaturi na koju si se davno navikla i koja više nema šta da ti ponudi. Zemlja, nasuprot tome, raspolaže sa preko šest stotina miliona kvadratnih kilometara površine. Sa osam milijardi ljudskih bića. Zemlja je neiscrpan izvor različitosti - nekih vrlo loših, ali i nekih predivnih."
     "Ali sva je ogrezla u siromaštvu. Nauka vam je nikakva."
     "Stoga što su naši naučnici - i nauka, zajedno s njima - otišli na Naseobine. Zato si nam i potrebna ti, i drugi. Vratite se na Zemlju."
     "Još ne vidim zašto."
     "Jer imamo ciljeve, ambicije, želje. Naseobine imaju jedino uživanje u samima sebi."
     "Čemu tolike ambicije, želje i ciljevi? Fizika je skup izazov."
     "Zemljino bogatstvo po glavi stanovnika prilično je skromno, priznajem. Svako od nas je siromašan, ponaosob, ali ako osam milijardi ljudi priloži nešto iz svog siromaštva, to će biti ogromna suma. Naša su izvorišta i dalje neiskorišćena kao i pre, još uvek ogromna, i mi možemo naći više novca i više potencijala nego sve Naseobine zajedno - ako je u pitanju nešto od vitalnog značaja. A hipersvemirski let, uveravam te, za Zemlju jeste od vitalnog značaja. Dođi na Zemlju, Tesa, i biće s tobom postupano kao sa najvrednijim izvorom, kao sa najbriljantnijim mozgom koji imamo, kao sa jednom stvari koju sami ne možemo napraviti."
     "Nisam uopšte uverena da će se Adelija složiti s time da odem", primeti Vendelova. "I ona je, možda, samozaljubljena Naseobina, ali dobro joj je poznata vrednost umova."
     "Adelija ne može da stavi prigovor na tvoju želju da, iz naučnih pobuda, odeš na Zemlju."
     "A kada jednom budem tamo, neće biti razloga da se vraćam, to misliš?"
     "Nećeš imati na šta da se požališ. Biće ti tamo ugodnije nego ovde. Svaka tvoja želja, svaki prohtev biće ispunjen. I više od toga: mogla bi biti na čelu hipersvemirskog projekta i mogla bi imati neograničeni budžet na raspolaganju, za eksperimente svih vrsta, za osmatranja, proučavanja..."
     "Pa, nudiš mi sjajnu stvar."
     "Ima li još nešto što bi mogla poželeti?" Fišer je bio uporan.
     "Pitam se", odvrati ona. "Zašto si poslat ovamo? Tako zgodan tip, kao ti? Jesu li očekivali da na brzaka obrlatiš jednu bakicu - fizičara, utuljenu, isfrustriranu, koja bi bila zaslepljena tvojim telom, kao mušica sijalicom?"
     "Ne znam šta je bilo na umu onima koji su me poslali ovamo. Tesa, veruj mi da ja na umu nisam imao ništa slično. Ne, pošto sam te upoznao. Uopšte nisi bakica, to i sama dobro znaš. Znamo da nisi ni utuljena ni isfrustrirana. Ono što ti Zemlja nudi san je svakog fizičara. To nema veze s tim jesi li muško ili žensko, baba ili devojčica."
     "Kakva šteta. Pretpostavimo da se pokažem jogunastom i da ne pristanem da dođem. Šta bi ti primenio, kao poslednje sredstvo? Suzdržati se od gađenja i voditi ljubav sa mnom?"
     Vendelova prekrsti ruke na grudima i pogleda ga izazivački.
     Fišer polako odgovori, birajući reči: "Ponavljam ti da ne znam šta su moji pretpostavljeni imali na umu. Vođenje ljubavi ne spada u ono što su mi rekli da obavezno učinim, a i da jesu, ne bih morao susprezati gađenje. Ja sam mislio da će ti biti dovoljno to što ti se pruža kao fizičaru i nisam hteo da poverujem da će ti biti potrebno i nešto drugo."
     "Strašno grešiš", reče Vendelova. "Vidim ja i te fizičarske prednosti i nestrpljiva sam da prihvatim ponudu i da hipersvemirski let iščupam iz polumraka nemogućeg, ali ne bih se htela odreći ni tvojih najboljih načina ubeđivanja. Želim i jedno i drugo."
     "Ali..."
     "Ukratko. Ako me želiš, plati. Ima da me ubediš kao da mi ni na kraj pameti nije ništa slično, i to najbolje što umeš, inače neću poći. Hajde, zašto misliš da sedimo ovde, u privatnim odajama? Šta misliš, čemu li služe? Malo smo provežbali, malo se tušnuli, nešto prigrizli i ispili nekoliko čašica, pričali, osetili zadovoljstvo u svemu tome, a sada je red i na neka druga zadovoljstva. Hajde, počni da me ubeđuješ."
     I, na dodir njenog prsta, svetlost u odaji se zavodljivo priguši.

NA SIGURNOM?

     35.
     Insinja je osećala nemir. Siver Dženar je bio taj koji je zahtevao da se i Marlena konsultuje u vezi s ovim.
     "Majka si joj, Evgenija", rekao je. "Moraš se naučiti da o njoj više ne misliš kao o kmezavici. Svakoj majci potrebno je vreme da se navikne na činjenicu da ne može doveka biti apsolutni vladar, da joj kćerka nije tek puka svojina."
     Insinja odvrati, bežeći od njegovog blagog pogleda: "Nemoj mi čitati bukvice, Sivere. Ti, sam, nemaš dece. Lako je biti tako širokih reči kad su tuđa deca u pitanju."
     "Zvučim li tako? Žao mi je. Recimo, onda, da ja nisam emocionalno vezan za uspomenu na nju kao dete. Ta devojčica mi se izuzetno dopada, ali o njoj nemam drugih predstava osim kao o jednoj zreloj mladoj ženi izuzetne bistrine. Evgenija, ona je važna. Imam čudan osećaj da je mnogo važnija i od mene i od tebe. Moramo se konsultovati s njom..."
     "Ona mora biti na sigurnom", reče kratko Evgenija.
     "Razume se, ali moramo se posavetovati s njom kako da bude najbezbednija. Mlada je i neiskusna, ali možda zna bolje od nas šta nam je činiti. Hajde da s njom razgovaramo kao sa odraslim stvorenjem. Obećaj, Evgenija, da nećeš upotrebljavati svoj materinski autoritet."
     Insinja gorko odvrati: "Kako mogu to da ti obećam? Ali dobro, razgovaraćemo s njom."
     Konačno, našli su se svi na okupu, u Dženarovoj kancelariji; prostorija beše zaštićena. Marlena, na brzinu odmerivši oboje, stisnu usne i tužno reče: "Ovo mi se neće dopasti."
     "Bojim se da su loše vesti", prihvati Insinja. "Evo - ukratko - razmišljamo o našem povratku na Rotor."
     Marlena je izgledala zapanjena. "Ali tvoj rad, majko! Ne možeš tek tako da odustaneš od njega. Ali vidim da to i nemaš na umu. Onda ne razumem."
     "Marlena", reče Insinja lagano i značajno, "razmišljamo o tvom povratku na Rotor. Samo tvom."
     Usledilo je nekoliko trenutaka potpune tišine, tokom kojih je Marlena pokušavala da pronikne iza njihovih lica. A onda reče, gotovo prošapta: "Ozbiljni ste. Ne mogu da verujem. Neću da se vratim na Rotor. Ne želim, nikada. Eritro je moj svet. Upravo ovde, gde jesam, želim i da ostanem."
     "Marlena", poče Insinja, kreštavo.
     Dženar podiže ruku, vrteći glavom. Insinja zaćuta i Dženar reče: "Zašto toliko želiš da ostaneš ovde?"
     Marlena odgovori, gotovo bezbojnim glasom: "Želim. Ponekad si gladan za nekom određenom hranom - hteo bi, jednostavno, da to pojedeš. Ne možeš da objasniš zašto. Tek, to želiš. Eritro je moja glad. Ne znam zašto, ali želim ga. To ne moram da objašnjavam."
     "Neka ti onda majka saopšti ono što nas dvoje znamo", reče Dženar.
     Insinja uze Marleninu hladnu i uzdržanu ruku među svoje i reče: "Sećaš li se, Marlena, pre no što smo pošli za Eritro, kada si mi prepričavala svoj razgovor sa Pitom."
     "Da."
     "Rekla si mi, kada ti je odobrio da odemo na Eritro, da je izgledao kao da ti nije rekao baš sve. Rekla si mi da ne znaš šta je u pitanju, ali da je posredi nešto prilično neprijatno - možda čak i kobno."
     "Da, sećam se."
     Insinja je oklevala i Marlenine tamne oči kao da je svu probodoše. Prošaputala je, kao da govori sama sebi, i kao da nije svesna da joj misli dopiru izvan ustiju: "Svetlucanje u očima... ruka na slepoočnici... odmiče se..." Zvuk uminu, no njene usne nastaviše da se miču. A onda glasno, kao da hoće da izbaci sav bes iz sebe, reče: "Imaš li utisak da nešto nije u redu sa mojim umom?"
     "Ne", odgovori brzo Insinja. "Upravo je suprotno, dušice. Znamo da je tvoj um odličan i želimo da i ostane takav. Evo priče..."
     Marlena je saslušala legendu o eritrijanskoj kugi, uz izraz koji je podsećao na najdublju sumnjičavost, i napokon reče: "Vidim, majko, da veruješ u ono što govoriš, ali može biti da te je neko pogrešno obavestio."
     "Čula je to od mene", upade Dženar, "a ja to znam iz svog ličnog iskustva. Istina je. Reci mi da li te sada lažem."
     Marlena prihvati, ali nastavi dalje: "Zašto sam onda ja u nekoj posebnoj opasnosti? Zašto više od, recimo, tebe, majko?"
     "Kao što ti je majka rekla, Marlena - kuga očigledno češće napada one osobe koje ispoljavaju više mašte, više kreativnosti. Postoji trag koji nas vodi do zaključka da su manje uobičajeni umovi podložniji kugi. Pošto je tvoj um najneuobičajeniji koji sam do sada sreo, čini mi se logično da si prva moguća žrtva. Načelnik je naredio da ti se slobodno omogući neometan obilazak površine satelita, da ti se omogući da vidiš i iskusiš sve što zaželiš, da istražuješ van Kupole. To zvuči kao vrlo lepo od njega. Ali moguće je da je i nešto drugo posredi - a to je da on možda hoće da te utera u nešto, sa željom, sa nadom da poveća izglede da dobiješ kugu."
     Marlena je razmišljala o tome bez ikakvih znakova emocija.
     "Zar ne vidiš, dete moje?" upita Insinja. "Načelnik nema nameru da te ubije. Ne optužujemo ga za to. Ali želi da tvoj um izbaci iz igre. On mu stvara neugodnosti. Ti lako možeš da otkriješ njegove misli, za koje on želi da ostanu skrivene, i on hoće da se toga otrese. On je čovek tajni."
     "Ako Načelnik Pit želi da mi učini nešto nažao", reče Marlena sporo, "zašto onda hoćete da me pošaljete natrag, k njemu?"
     Dženar začuđeno podiže obrve. "Pa, objasnili smo ti. Ovde si u opasnosti."
     "I tamo bih bila, s njim. Šta bi bio njegov sledeći potez - ako zbilja želi da me uništi? Ako misli da ću ovde biti uništena, onda će zaboraviti na mene. Ostaviće me na miru, zar ne? Bar dok boravim ovde."
     "Ali kuga, Marlena. Kuga." Insinja ispruži ruku ka svojoj kćeri.
     Marlena uspe da izbegne zagrljaj. "Ne brine me kuga."
     "Ali objasnili smo ti..."
     "Nema to veze. Ovde nisam u opasnosti. Nimalo. Poznajem svoj um. Živim sa njim čitav svoj život. Razumem svoj um i on nije u opasnosti."
     "Budi razumna, Marlena", reče Dženar. "Koliko god osećaš da ti je um stabilan, on je podložan bolesti i rastrojstvu. Mogla bi dobiti meningitis, epileptične simptome, tumor na mozgu, ili, možda, čak i pomračenje uma. Možeš li da zanemariš sve to zbog svoje puke uverenosti da se to tebi neće dogoditi?"
     "Ne govorim ni o jednoj od tih stvari. Govorim o kugi. To se meni neće dogoditi."
     "Ne možeš biti tako sigurna, draga. Mi ni ne znamo šta kuga, zapravo, predstavlja."
     "Šta god bila, mene neće zakačiti."
     "Otkud znaš, Marlena?" upita Dženar.
     "Jednostavno, znam."
     Insinja oseti kako je strpljenje napušta i obema rukama uhvati svoju kćer za nadlaktice. "Marlena, moraš učiniti onako kako ti kažemo."
     "Ne, majko. Ti ne razumeš. Na Rotoru sam osećala kako me sve u meni vuče ka Eritru. Sada, kada sam tu, još me snažnije vuče. Želim da ostanem ovde. Na sigurnom sam. Ne želim da se vraćam na Rotor; tamo sam manje sigurna."
     Dženar podiže ruku, predupredivši, šta god to bilo, ono što je Insinja zaustila da kaže. "Marlena, predlažem ti kompromis. Tvoja majka je ovde poslom, da bi obavila određena astronomska merenja. To će joj oduzeti izvesno vreme. Obećaj mi da ćeš, tokom tog perioda, ostati u Kupoli i preduzeti sve mere za koje smatram da imaju smisla i podvrgavati se redovnim testiranjima. Ako u tvom mozgu ne otkrijemo nikakve neobičnosti, možeš sačekati, ovde u Kupoli, dok tvoja majka ne obavi ono što mora, i onda ćemo ponovo razmotriti celu stvar. U redu?"
     Marlena pognu glavu, razmišljajući. "U redu", reče naposletku. "Ali, majko, nemoj ni pokušavati da se pretvaraš da si gotova s poslom ako to zbilja nisi. I nemoj smandrljavati tu stvar, već radi temeljno. Uvek ću moći da saznam."
     Insinja se namršti. "Marlena, neću se igrati teleskopima. I nemoj misliti da bih namerno ofrlje radila ozbiljne stvari - čak ni radi tvoje bezbednosti."
     "Izvini, majko", reče Marlena. "Znam da misliš da sam ponekad nesnosna."
     Insinja duboko i teško uzdahnu. "Ne poričem to, uopšte, ali, nesnosna ili ne, moja si kćerka. Volim te, i želim ti sve najbolje. Lažem li te kad to kažem, a?"
     "Ne lažeš, majko, ali, veruj mi kada ti kažem da sam bezbedna. Otkada sam ovde, savršeno sam srećna. Nikada nisam bila srećna na Rotoru."
     "A zašto si sada srećna?" upita Dženar.
     "Ne znam, čika Sivere. Ali sreća je sasvim dovoljna, čak i kad ne znaš odakle potiče, zar ne?"

     36.
     "Izgledaš iznureno, Evgenija", upita Dženar.
     "Ne fizički, Sivere. Već mi je muka od računanja, dva meseca. Uopšte ne razumem kako je starim astronomima bilo moguće da učine ono što su učinili sa onim svojim primitivnim kompjuterima. A kad samo pomislim da je Kepler došao do zakona kretanja planeta koristeći ništa drugo do logaritme - i mogao je biti srećan što su logaritmi upravo pronađeni."
     "Izvini na laičkom sudu, ali mislim da u današnje vreme astronomi jednostavno izdaju narađenja svojim instrumentima, odu da spavaju i posle nekoliko časova, kada se probude, otkriju da je sve lepo odštampano i da ih čeka na stolu."
     "Uh, volela bih da je tako. Ali ovaj posao je sasvim drugačije prirode. Znaš li koliko sam precizno morala da izračunavam stvarnu brzinu Nemezisinog i Sunčevog relativnog kretanja, da bih mogla znati tačno gde će se i kada susresti? Znaš li kolicka je greščica dovoljna da učini da pomisliš kako Nemezis uopšte ne može naškoditi Zemlji - dok, međutim, predstoji direktan sudar? Ili, obrnuto?
     Bilo bi gadno", nastavi ona, "čak i ako bi Nemezis i Sunce bile jedine zvezde u Svemiru. A tu su i druge obližnje zvezde, koje se sve kreću. Najmanje jedno tuce je dovoljno masivno da utiče na Nemezis ili Sunce ili čak na oboje. Ta greščica može da iznese, na kraju, milione kilometara. A da bi mogao da pravilno procenjuješ, moraš znati masu svake zvezde sa priličnom sigurnošću, kao i njen položaj, smer kretanja i brzinu.
     To ti je, Sivere, jednačina sa petnaest nepoznatih. Neverovatno komplikovano. Nemezis će proći pravo kroz Sunčev sistem i na većinu planeta će izvršiti upečatljiv uticaj, već prema položaju koji će one tada zauzimati na svojim orbitama. Od toga zavisi koliko će koja planeta biti pod dejstvom Nemezisine gravitacije i kako će, dalje, planete delovati jedna na drugu, tako poremećene. Efekat Megasa takođe se mora uračunati."
     Dženar je pažljivo slušao. "I, šta će, napokon biti, Evgenija?"
     "Mislim da će se desiti sledeće: Zemljina orbita postaće malčice ekscentričnija nego što je sada i uzdužna osa će se neznatno pomeriti, za neki ugao."
     "Što znači?"
     "To znači da će na Zemlji postati pretoplo."
     "A šta će biti sa Megasom i Eritrom?"
     "Ništa strašno. Sistem Nemezis mnogo je manji nego Sunčev i stoga se čvršće drži na okupu. Ovde se ništa neće desiti, ali na Zemlji hoće."
     "Kada će do toga doći?"
     "Za pet hiljada dvadeset četiri godine, plus minus petnaest. Tada će Nemezis biti najbliža. Efekat će, međutim, moći da se oseća tokom čitavih dvadeset ili trideset godina, tokom kojih će Nemezis i Sunce biti u završnoj fazi približavanja, odnosno početnoj razmicanja."
     "A hoće li biti sudaranja i sličnih stvari?"
     "Izgledi za to gotovo su ravni nuli. Neće biti sudara između većih tela. Oh, naravno, neki asteroid mogao bi zakačiti Eritro, kao što bi i neki asteroid koji pripada Nemezis mogao pasti na Zemlju. Ali i za to su mali izgledi, iako bi to za Zemlju značilo katastrofu. No, nemam mogućnosti da i to proračunam, u najmanju ruku dok se zvezde sasvim ne približe jadna drugoj."
     "Znači, u svakom slučaju, Zemlji sleduje evakuacija. Jesam li u pravu?"
     "Oh, da."
     "Ali imaju na raspolaganju pet hiljada godina."
     "To uopšte nije mnogo, imajući u vidu brojku od osam milijardi ljudi koje treba skloniti. Treba ih upozoriti."
     "Zar ne bi i sami došli do istog otkrića, čak i ako ne budu upozoreni?"
     "Da, ali ko zna kada će to biti? A čak i da vrlo brzo saznaju šta ih čeka, moramo im pružiti tehniku hiperpogona. Neće moći da mrdnu ni prstom bez nje."
     "Siguran sam da će i sami pronaći hiperpogon, i to ne suviše daleko u budućnosti."
     "A ako ga ne pronađu?"
     "Osim toga, siguran sam da će za stotinu godina biti uspostavljena komunikacija između Rotora i Zemlje. Jer, ako imamo hiperpogon koji koristimo za transport, zašto ga ne bismo mogli kasnije koristiti i za komunikaciju? Ili, možemo poslati neku od novih Naseobina put Zemlje, i još će im ostati dovoljno vremena."
     "Zvučiš kao Pit."
     Dženar proguta knedlu. "Pa, ne greši on baš uvek; ponekad je i u pravu."
     "Neće on hteti nikakvu komunikaciju. Znam da neće."
     "Pa, ne može uvek njegova biti poslednja. Evo, evo ove Kupole ovde na Eritru, žive i zdrave, iako se on tome protivio. A čak i da ga sada ne pobedimo, taj čovek će morati jednom da umre. Ozbiljno, Evgenija, ne treba sada previše da strahuješ za Zemlju. Imamo drugih briga. Zna li Marlena da si posao gotova privela kraju?"
     "Kako ne bi znala? Očigledno je da joj je poznata svaka faza mog rada. Verovatno po tome kako se češljam ili na koji način zakopčavam dugmad na manžetni."
     "Ona postaje još efikasnija, zar ne?"
     "Da. I ti si to primetio, zar ne?"
     "Jesam, i opažam razliku, čak i za ovo kratko vreme tokom koga je poznajem."
     "Verujem da je deo toga posledica njenog sazrevanja. Možda joj percepcija raste, isto kao što joj rastu grudi. Osim toga, celog života je morala da sputava svoju potrebu i svoje mogućnosti jer bi se, u suprotnom, neprestano uvaljivala u nevolje. Sada se više ne boji, više se ne krije i, naravno, postiže, tako reći, sve bolje rezultate."
     "Ili je možda posredi to što joj se, kako sama kaže, sviđa ovde, na Eritru, pa joj osećanje zadovoljstva podstiče percepciju."
     "Baš sam nešto mislila u vezi s tim, Sivere. Neću da te masiram svojim bubama. Znaš da imam običaj da gomilam sve svoje brige, u vezi sa Marlenom, Zemljom, svim živim - šta ti misliš, deluje li Eritro loše na nju? Mislim, skriveno? Misliš li da kuga u njoj poprima nove oblike, da se ispoljava kroz njenu sve bolju percepciju?"
     "Ne znam, Evgenija, mogu li ti odgovoriti na to pitanje. Ali ako je njena izraženija percepcija posledica kuge, u tom slučaju uopšte ne vidim na koji način kuga uzdrmava njenu mentalnu ravnotežu. A mogu ti reći i ovo - niko od ljudi koji su bili oboleli od kuge nije ispoljavao ovakve 'simptome' kakve ispoljava Marlena."
     Insinja uzdahnu. "Hvala ti, zvučiš utešno. A hvala ti i što si tako pažljiv i nežan sa Marlenom."
     Preko Dženarovih usana prelete brz, iskrivljen osmeh. "To je bar lako. Vrlo se dobro slažemo."
     "Kada ti to kažeš, to zvuči kao najnormalnija stvar. A ona uopšte nije devojka koja izaziva simpatije. Znam to, čak iako sam joj majka."
     "Meni je draga. Uvek sam kod žena prednost davao intelektu nad lepotom - osim ukoliko bi se te dve stvari srećno poklopile, kao u tvom slučaju, Evgenija..."
     "Pre dvadeset godina, možda", ote se Insinji još jedan uzdah.
     "Moje oči su ostarile isto koliko i tvoj lik, Evgenija. One ne vide promene. No, meni zbilja ne znači ništa to što Marlena nije lepa. Ona je zastrašujuće inteligentna, čak i ako zanemariš njene posebne mogućnosti."
     "To je to. To me teši i u onim trenucima kada bih je, najradije, prebacila preko kolena i istukla."
     "Što se toga tiče, bojim se da će tvoja želja da je istučeš biti sve izraženija."
     Insinja oštro upita: "Šta je sad naumila?"
     "Vrlo mi je jasno stavila do znanja da joj to što boravi pod Kupolom nije dovoljno. Ona želi napolje, na zemlju, na svet, i to čim ti budeš gotova sa svojim radom. Insistira na tome."
     Evgenija se upilji u njega, prestravljena.

BRŽE OD SVETLOSTI

     37.
     Tri godine provedene na Zemlji učinile su da Tesa Vendel dobije izgled dame u godinama. Njen ten beše malo ogrubeo, a i nabacila je neki kilogram više. Oko očiju joj je sada bila čitava mrežica sitnih bora. Grudi joj više nisu stajale tako čvrsto kao ranije, a i struk joj se povećao.
     Krajl Fišer je bio svestan da je Tesa već u svojim poznim četrdesetim godinama i da je od njega starija pet godina. No, ipak, niko joj ne bi dao više godina no što je zbilja imala. I dalje je imala figuru 'žene u najboljim godinama' (čuo je jednom da ju je neko opisao na taj način), ali više nikako nije mogla proći kao žena koja se tek približava četrdesetoj, kao što je to bio slučaj kada su se upoznali na Adeliji.
     Tesa je toga bila sasvim svesna; štaviše, pre nedelju dana mu je, puna gorčine, baš govorila o tome.
     "To je zbog tebe, Krajle", rekla je, jedne noći dok su ležali zajedno u krevetu (to su bili trenuci kada je bila najsvesnija svog starenja). "To je tvoja greška. Prodao si me Zemlji. 'Predivna je', rekao si. 'Ogromna. Raznolika. Uvek se nešto dešava. Neponovljiva.'"
     "Pa zar nije?" upita on, znajući šta joj, zapravo, smeta; želeo je, međutim, da je pusti da se isprazni.
     "Ne, bar što se gravitacije tiče. Širom ove naduvane, nemoguće planete, gravitacija je uvek ista. Gore, u vazduhu, dole, u rudniku, tu, tamo, svuda - jedna jedina, jedinstvena gravitacija. Ima sve da vas poubija, iz čiste dosade."
     "Ne znamo za bolje, Tesa."
     "Ti znaš za bolje. Išao si po Naseobinama. Tamo možeš da pronađeš stepen gravitacije koji ti odgovara. Možeš da radiš gimnastiku pri niskoj gravitaciji. Možeš, povremeno, da olakšaš svojim mišićima. Kako možete da živite bez toga?"
     "Mi, ovde na Zemlji, takođe radimo gimnastiku."
     "Oh - nemoj, molim te. Radite to s tim neprestanim, večnim, gravitacionim pritiskom na vaša tela. Sve vreme se, zapravo, borite protiv toga, umesto da se igrate mišićima. Ne možete da lebdite, da letite, da ponirete. Ne možete da klizite iz jednog gravitacionog polja u drugo. Ovde, gravitaciono dejstvo neprekidno te sabija nadole, tako da se brzo poguriš, izboraš i ostariš. Pogledaj me samo! Gledaj!"
     "Gledam te što više mogu", reče Krajl svečano.
     "Onda me ne gledaj. Ako me pogledaš, odbacićeš me. A ja ću se, veruj mi, vratiti na Adeliju."
     "Ne, nećeš. Šta ćeš tamo, kad ti jednom dosadi da radiš niskogravitacionu gimnastiku? Tvoj istraživački rad, tvoje laboratorije, tvoj tim - sve je to ovde."
     "Počeću ispočetka, s novim ljudima."
     "Ali hoće li te Adelija podržati, onako kako si se ovde već na to navikla? Naravno da neće. Ne možeš a da ne priznaš da te Zemlja ne sputava, već da dobijaš sve što zaželiš. Zar nisam u pravu?"
     "Zar nisi u pravu? Lažljivče! Nisi mi onda rekao da Zemlja ima hiperpogon. Nisi mi rekao ni to da je ovde otkrivena zvezda-sused. U stvari, pustio si da živim u uverenju o nesvrsishodnosti Daljinske sonde, ne pomenuvši pri tom da je ona otkrila bilo šta više od nekoliko paralaksi. Sedeo si naspram mene i smejao mi se sve vreme, potpuno bezdušno."
     "Bio bih ti rekao, Tesa, ali šta da si u tom slučaju odlučila da ne pođeš na Zemlju? Nije to bila samo moja tajna, da bih ti je poverio."
     "Ali pošto sam, napokon, došla ovamo?"
     "Čim si krenula na posao, zbilja krenula, rekao sam ti."
     "Oni su mi rekli, i osećala sam se kao idiot. Mogao si mi bar nešto nagovestiti, tek da se ne osećam tako budalasto. Trebalo je da te ubijem, ali šta bih onda bez tebe? To si znao i onda, dok si me tako bezosećajno zavodio da pođem s tobom na Zemlju."
     Bila je to igra na kojoj je ona insistirala i Fišer je dobro znao svoju ulogu.
     "Zavodio te? Ti si navaljivala. Nisi to htela ni na koji drugi način."
     "Lažljivče! Nabacivao si se. Na kraju je to ispalo silovanje, sa predumišljajem. I opet ćeš to učiniti. Vidim to u tim tvojim odvratnim, požudnim očima."
     Mesecima su već igrali ovu igru i Fišer je dobro znao da to uvek dođe kao posledica nekog uspeha u njenom poslu. Stoga upita: "Ima li nekog napretka?"
     "Napretka? Pa, možda bi se i tako moglo reći." Glas joj postade dahtav. "Zakazala sam za sutra demonstraciju, zbog onog tvog pračoveka, Tanajame. Tip nemilosrdno navaljuje?"
     "Da. Prilično je nemilosrdan."
     "Glupav tip. Gotovo da pomisliš da, čak i ako društvo ne upražnjava nauku, on i njegovi ljudi znaju nešto o njoj, o tome kako ona dejstvuje. Sunu ti gomilu para ujutro i već uveče očekuju da vide šta si uradila. Ne daju ti čak ni da radiš preko noći, pa da lepo dođu narednog jutra. Znaš li šta mi je rekao poslednji put kada smo razgovarali, kada sam mu napomenula da bih volela da mu nešto pokažem?"
     "Ne, ništa mi nisi kazala. Šta ti je rekao?"
     "Čovek bi očekivao da mi je rekao: 'Začuđujuće je i zadivljujuće da ste za samo tri godine izmislili nešto toliko uzbudljivo i novo. Moraćemo vam odati velika javna priznanja, a zahvalnost koju osećamo prevelika je da bi se rečima mogla izraziti'. Svako normalan bi rekao tako nešto."
     "Ni za milion godina ne bih pomislio da bi Tanajama bio u stanju da izrekne tako nešto. Šta ti je stvarno, kazao?"
     "Rekao je: 'Napokon imate nešto, posle tri godine. Nadao sam se da će biti tako. Koliko još mislite da mi je ostalo života? Smatrate li da sam vas podržavao, plaćao i izdržavao vojsku vaših asistenata i saradnika da bih na kraju umro ne doživevši da vidim šta ste učinili?' To je rekao, i, umrla bih od sreće kada bih mogla da odgodim demonstraciju dok on ne umre, iz čistog zadovoljstva, ali posao ipak dolazi na prvo mesto."
     "Imaš li, odista, nešto što će ga zadovoljiti?"
     "Imam let brži od svetlosti. Pravi, a ne onu glupost od hiperpogona. Imam nešto što će nam otvoriti vrata svemira."

     38.
     Poprište na kome je radio israživački tim Tese Vendel, u nameri da iz temelja uzdrma Vaseljenu, bilo je pripremljeno i postavljeno za rad još pre no što je ona zavrbovana i pre no što je došla na Zemlju. Nalazilo se usred jednog krševitog planinskog predela, potpuno izvan područja koja su vrvela mnogoljudnom populacijom Zemlje. Bio je tu podignut čitav jedan istraživački grad.
     I Tanajama beše sada tamo, zavaljen u svoja pokretna kolica. Samo su još njegove oči, pod gustim strehama obrva, izgledale žive - i dalje prodorne i pronicljive.
     Nipošto nije predstavljao najvišu ličnost u vladi Zemlje, pa čak nije bio ni najviša figura među prisutnima, ali je zato još bio, baš kao i na početku, glavna sila iza projekta, kojoj se niko nije suprotstavljao.
     Izgleda da od njega nije strahovala jedino Tesa Vendel.
     Glas mu je postao hrapavi šapat: "Šta ću ugledati, doktorko? Brod?"
     Broda, razume se, nije bilo na vidiku.
     "Ne, ne brod, Upravniče", odgovori Vendelova. "Do brodova je još daleko. Posredi je samo demonstracija, ali vredna je pažnje. Videćete prvo javno prikazivanje stvarnog leta bržeg od svetlosti, nečega daleko iznad pukog hiperpogona."
     "Kako ću to videti?"
     "Koliko sam ja shvatila, Upravniče, trebalo je da vas stručno pripreme da biste uspešno pratili demonstraciju."
     Tanajama se zakašlja kao da će se raspasti i zastade da udahne vazduh. "Pokušali su da mi kažu", reče on, "ali ja želim da to čujem od vas." Njegove zle oči su je fiksirale. "Vi ste glavni", dodade on. "To je vaš projekat. Objasnite."
     "Ne mogu vam objasniti teoriju. To bi vam oduzelo mnogo vremena i zamorilo bi vas , Upravniče."
     "Neću teoriju. Šta ću videti?"
     "Ono što ćete videti jesu dve staklene kocke od jednog kubnog metra. U obema je samo vakuum."
     "Zašto vakuum?"
     "Zato, Upravniče, što nadsvetlosni let može da se ostvari jedino u vakuumu. U suprotnom, objekat koji treba da se kreće brže od svetlosti povlači sa sobom materiju, uvećava se utrošak energije i umanjuje se mogućnost kontrolisanja. I cilj mora biti u vakuumu, ili bi ishod mogao biti katastrofalan zato što..."
     "Nije bitno. Ako taj vaš nadsvetlosni let mora da počne i svrši se u vakuumu, kakve onda koristi od njega?"
     "Potrebno je otisnuti se u svemir normalnom brzinom i onda preći u nadsvetlosni let i ostati u njemu. Kada se stigne blizu cilja, vraćamo se na normalne brzine i let privodimo kraju."
     "To oduzima vreme."
     "Čak ni nadsvetlosni let ne može da bude trenutan, ali ako razdaljinu između Sunčevog sistema i neke zvezde udaljene četrdeset svetlosnih godina možete da prevalite za četrdeset dana, a ne četrdeset godina, onda je krajnje nezahvalno gunđati zbog utroška vremena."
     "U redu, onda. Imate te dve staklene kocke. Šta s njima?"
     "One su samo holografske projekcije. U stvari, nalaze se na razdaljini od tri hiljade kilometara, kroz telo Zemlje, i smeštene su u planinskim masivima. Kada bi svetlost putovala od jedne do druge kroz čisti vakuum, bio bi joj potreban čak hiljaditi deo sekunde - jedna milisekunda - da pređe tu razdaljinu. No, nećemo, razume se, koristiti svetlost. Snažno magnetno polje drži usred leve kocke jednu malu kuglu, koja, zapravo, predstavlja majušni hiperatomski motor. Vidite li ga, Upravniče?"
     "Da, vidim nešto tamo", odgovori Tanajama. "To je sve što imate?"
     "Ako posmatrate pažljivo, videćete da će objekat nestati. Odbrojavanje je u toku."
     Žamor se utiša do šapata i kada je odbrojavanje stiglo do nule, kugla nestade iz jedne kocke, a pojavi se u drugoj.
     "Imajte na umu", reče Vendelova, "Setite se da su ove kocke zbilja međusobno udaljene tri hiljade kilometara. Hronometarski mehanizam pokazuje da je interval između odlaska i dolaska iznosio nešto malo više od deset mikrosekundi, što znači da je prelaz izvršen brzinom gotovo stotinu puta većom od svetlosne."
     Tanajama podiže pogled. "Kako da budem siguran? Cela stvar je, možda, trik sračunat da obmane nekoga koga držite za lakovernog starca."
     "Upravniče", obrati mu se Vendelova oštro, "ovde se nalaze stotine naučnika, svi veoma ugledni, neki od njih su i Zemljani. Oni će vam pokazati sve što želite da vidite, objasniće vam kako instrumenti rade. Nećete tu naći ništa osim poštene nauke."
     "Čak i da je tako, šta to sve znači? Loptica. Ping-pong loptica koja prevaljuje hiljade kilometara. Do toga ste stigli, posle tri godine?"
     "Ono što ste upravo videli, Upravniče, verovatno je više no što se iko smeo nadati, uz sve dužno poštovanje. Ono što ste videli možda jeste veličine ping-pong loptice i možda ona nije prevalila više od tri hiljade kilometara, ali to je istinski nadsvetlosni let koji se ni po čemu ne razlikuje od toga da smo uputili zvezdani brod odavde do Arkturusa brzinom stotinu puta većom od svetlosne. Ovo što ste videli prva je javna demonstracija pravog nadsvetlosnog leta u istoriji čovečanstva."
     "Ali ja želim da vidim taj zvezdani brod."
     "Na to treba čekati."
     "Nemam vremena, nemam vremena", zakrešta Tanajama glasom koji beše tek nešto malo više od hrapavog šapata. Ponovo ga uhvati napad kašlja.
     Vendelova reče, toliko tiho, da ju je verovatno tek Tanajama mogao čuti: "Čak ni vaša volja ne može da pokrene Vaseljenu."

     39.
     Tri dana posvećena zvaničnicima u onome što se nezvanično zvalo Hipergrad nekako su protekla i nametljivci su otišli.
     "I ovako su nam potrebna još dva ili tri dana da se oporavimo i nastavimo sa radom punom parom", reče Vendelova Fišeru. Bila je ozlojeđena i vidljivo nezadovoljna. "Kakav zao starac!"
     Fišer je bez po muke zaključio da se ovo odnosi na Tanajamu. "Bolestan je."
     Vendelova ga ošinu ljutitim pogledom. "Braniš ga?"
     "Ne, Tesa, samo iznosim činjenicu."
     Ona prekorno uperi prst u njega. "Prilično sam sigurna da je ta bedna relikvija bila isto toliko nerazumna i iracionalna i u vremenina kada nije bila ni bolesna, pa čak ni stara. Koliko je već Upravnik Ureda?"
     "On je legenda. Preko trideset godina. A pre toga je bio glavni zamenik skoro isto toliko, odnosno siva eminencija iza tri ili četiri prethodna nominalna Upravnika. I koliko god da je star i bolestan, ostaće na tom položaju dok ne umre - a možda i nekoliko dana posle toga, sve dok se ljudi ne uvere da neće ustati iz groba."
     "Izgleda da se tebi sve to čini zabavno."
     "Ali šta drugo možeš do da se nasmeješ prizoru čoveka koji je, bez otvorenih moći, čak i bez ugleda u široj javnosti, držao svakog člana vlade u strahu i potčinjenosti skoro pola stoleća samo zato što poznaje neprijatne tajne svakog od njih i što ne bi oklevao da ih iskoristi."
     "I podnose ga?"
     "O, da. Nema nikoga u vladi ko bi rizikovao da se sa sigurnošću odrekne sopstvene karijere samo da bi, eventualno, dobio priliku da obori Tanajamu."
     "Čak i sada kada mu stisak postaje sve slabiji?"
     "Grešiš. Stisak njegove šake možda je oslabio, ali dok on konačno ne nestane sa lica Zemlje, taj stisak nikada neće postati podnošljiv. To će biti ono poslednje, čak i pošto njegovo srce bude prestalo da kuca."
     "Šta podstiče te ljude?" upita Vendelova s gađenjem. "Zar nemaju želju da se na vreme mirno povuku i spokojno umru?"
     "Tanajama ne. Nikada. Ne mogu reći da ga dobro poznajem, ali u proteklih petnaestak godina bio sam u kontaktu s njim, tu i tamo, i nikada mi nije bilo prijatno. Poznavao sam ga dok je još bio u punoj snazi i znao sam da se taj čovek nikada neće zaustaviti. A da ti odgovorim na tvoje pređašnje pitanje... U različitim slučajevima različite ljude nagone različite pobude. U Tanajaminom slučaju posredi je mržnja."
     "Mogla sam i pomisliti", reče Vendelova. "To se vidi. Niko, toliko omražen ne može da i sam ne mrzi. Ali koga on mrzi?"
     "Naseobine."
     "Oh, doista?" Vendelova se, očigledno, prisetila da je i sama poreklom sa Adelije. "Pa, dobro, ni ja nisam, gore, kod kuće, čula ijednu lepu reč o Zemlji. A ti znaš moja osećanja prema mestima gde se gravitacija ne može birati i kontrolisati."
     "Ne govorim, Tesa, o nedopadanju, gnušanju ili preziru. Govorim o zaslepljujućoj mržnji. Gotovo da nema Zemljanina kome se dopadaju Naseobine. One imaju sve najnovije. Mirne su, nepretrpane, udobne, srednja klasa. Dovoljno hrane, vremena za rekreaciju, nema vremenskih nepogoda, nema siromaštva. Imaju robote koji se pažljivo drže van vidokruga. Sasvim je prirodno da ljudi koji smatraju da su nečega lišeni ne vole one koji imaju sve. No, kod Tanajame to već prelazi u patologiju. On bi voleo da vidi uništene sve Naseobine. Sve do jedne."
     "Ali zašto, Krajle?"
     "Mislim da kod njega nije u pitanju nijedna od stvari koje sam nabrojao. Ono što on ne može da podnese jeste kulturna homogenost Naseobina. Znaš li na šta mislim?"
     "Ne."
     "Ljudi se na Naseobinama sami razvrstavaju. Traže ljude poput sebe samih. Na svakoj Naseobini postoji zajednička kultura, i, do izvesnog stepena, zajednički fizički izgled. Zemlja je, s druge strane, kroz svu svoju istoriju predstavljala divlju mešavinu kultura, koje se međusobno obogaćuju, nadmeću, sumnjaju jedna u drugu. Tanajama i mnogi drugi ljudi sa Zemlje - ja, na primer - smatraju takvu mešavinu za izvorište snage i smatraju da kulturna homogenost Naseobina čini da one slabe i da, posmatrano u perspektivi, skraćuje vreme njihovog mogućeg opstanka."
     "Pa zašto, onda, mrzeti Naseobine ako ste, po tom pitanju, u prednosti nad njima? Mrzi li nas Tanajama jer nam je i bolje i gore u isti mah? To nema smisla."
     "Ne mora ga ni imati. Ko bi još uopšte mrzeo, ako bi se mržnja mogla racionalisati? Možda - tek, možda - Tanajama strahuje da će Naseobine zbilja uspeti i da će se kulturna homogenost na kraju pokazati kao odličan izum. Ili možda misli da Naseobine samo čekaju priliku da unište Zemlju, kao što on želi da uništi Naseobine. Cela ta gužva oko zvezde-suseda ga je do krajnosti razbesnela."
     "To što se ispostavilo da je Rotor otkrio zvezdu-suseda, a da nikoga nije obavestio?"
     "Više od toga. Nisu se čak ni potrudili da nas upozore da zvezda-sused hrli ka Sunčevom sistemu."
     "Možda to i ne znaju."
     "U to Tanajama nikada neće poverovati. Siguran sam da on misli da oni znaju i da namerno neće da nas upozore, u nadi da će nas to zateći nespremne i da će Zemlja, ili makar njena civilizacija, biti uništena."
     "Je li već utvrđeno da će nam zvezda-sused prići toliko blizu da bi nam nanela štetu? To nisam čula. Po mom shvatanju, astronomi uglavnom misle da će ona proći pored sistema na dovoljnoj udaljenosti da nam nimalo ne naudi. Šta ti misliš?"
     Fišer sleže ramenima. "Ne znam. Ali mislim da Tanajama podgrejava svoju mržnju time što veruje da opasnost postoji. Logična veza sledi: mi moramo imati nadsvetlosni let da bismo bili u mogućnosti da otkrijemo postojanje kakvog sveta sličnog Zemlji, negde drugde. Onda na njega možemo prebaciti koliko god možemo od Zemljine populacije - ukoliko se ispostavi da nas čeka ono najgore. Moraš priznati da to ima smisla."
     "Naravno, ali zašto, Krajle, uvlačiti i uništenje u sve to? Potpuno je prirodno da čovečanstvo stremi ka tome da se širi, čak i ukoliko je Zemlja potpuno sigurna. Već smo stigli do Naseobina, a dostizanje zvezda sledeći je logičan korak, za koji, doduše, moramo ovladati nadsvetlosnim letom."
     "Da, ali Tanajama bi to nazvao racionalnim pogledom na stvari. Kolonizacija Galaksije je nešto što je on, uveren sam, voljan da prepusti narednim pokolenjima. Ono, međutim, što on lično želi jeste da pronađe Rotor i kazni ga zbog toga što je napustio Sunčev sistem, ispoljivši pri tom krajnju nebrigu za ostatak čovečanstva. On živi za to, Tesa, i zbog toga te toliko požuruje."
     "Može on da me požuruje koliko hoće, ali to mu neće pomoći. Već je na izdisaju."
     "Pitam se da li je baš tako. Moderna medicina čini čuda. Siguran sam da će doktori učiniti sve da ga što duže održe u životu."
     "Ni moderna medicina nije svemoćna. Pitala sam lekare."
     "I odgovorili su ti? Mislio sam da bi činjenice o Tanajaminom zdravstvenom stanju morale imati status državne tajne."
     "Ne za mene, Krajle, pod ovim okolnostima. Skoknula sam do medicinskog tima koji se stara o Starčevom zdravstvenom stanju i rekla im da želim pre Tanajamine smrti da izgradim svemirski brod koji će nadsvetlosnim brzinama prevoziti ljudska bića. Pitala sam koliko vremena imam na raspolaganju."
     "I, šta su ti rekli?"
     "Godinu dana, najviše. To su rekli. Kazali su mi da požurim."
     "Možeš li to da postigneš za godinu dana?"
     "Za godinu dana? Naravno da ne mogu, Krajle. I drago mi je zbog toga. Nalazim beskrajno zadovoljstvo u činjenicvi da ta zmija neće doživeti da to i vidi. Što se duriš, Krajle? Smeta ti tako otrovna primedba?"
     "Ne znam, Tesa, da li ti je ta primedba baš primerena. Taj isti Starac, koliko god oduran bio, sve je ovo stvorio. Hipergrad.
     "Da, ali iz svojih pobuda, ne iz mojih. I ne zbog Zemlje i njenog čovečanstva. I ja sam ponekad aspida, znaš. Sigurna sam da Upravnik Tanajama nikada nije imao sažaljenja prema bilo kome koga je smatrao svojim neprijateljem, niti da je ikada popustio pritisak njegove noge na protivnikovom grkljanu. I još sam više sigurna u to da ni on ne očekuje milost ni od koga. Verovatno bi takvog proglasio slabićem i prezreo ga."
     Fišer je i dalje izgledao pokunjen. "Pa, koliko ti je vremena potrebno?"
     "Kako to bilo ko može znati? Možda večnost. Čak i ako sve bude napredovalo po planu, ne vidim kako bi se stvar mogla privesti kraju za manje od pet godina."
     "Ali zašto? Već, praktično, imamo nadsvetlosni let."
     "Ne, Krajle", odvrati neumoljivo Vendelova. "Ne budi naivan. Sve što imam jeste laboratorijski opit. Nadsvetlosnom brzinom mogu da prenesem samo mali objekat, ping-pong lopticu, čija masa devedeset odsto otpada na hiperatomski motor. Brod, međutim, sa ljudima u sebi, to je sasvim druga stvar. Moramo biti apsolutno sigurni, tako da je pet godina krajnje optimistička pretpostavka. Reći ću ti da bi, pre epohe modernih kompjutera i svih simulacija koje oni pružaju, ostvarenje ovakvog projekta za ciglih pet godina bilo apsolutno nezamislivo. Pa čak bi i pedeset godina moglo biti prekratko."
     Krajl Fišer samo zavrte glavom i ne uzvrati ništa.
     Tesa ga je zamišljeno posmatrala, pa reče, gotovo razdražljivo: "Šta ti je, pobogu? I ti se nekud žuriš, zar ne?"
     Fišer reče blagim glasom: "Verujem da si i ti, kao i svako, nestrpljiva da ovaj posao privedeš kraju, ali ja uistinu žudim za praktičnim hipersvemirskim brodom."
     "Ti, više nego drugi?"
     "Da, upravo ja."
     "Zašto?"
     "Hoću da odem na zvezdu-suseda."
     "Zašto?" Zurila je u njega. "Maštaš o tome da počneš novi život sa ženom koju si napustio?"
     Fišer sa Tesom nikada nije razgovarao o Evgeniji, na bilo koji način, i nije želeo da se sada uhvati u zamku koja se nad njim otvarala.
     "Tamo mi je kćer. Mislim da to možeš da razumeš. I ti imaš dete, sina", dodade on brzo.
     I bilo je tako. Beše premašio dvadesetu, njen sin, pohađao je Univerzitet u Adeliji i povremeno je pisao majci.
     Tesino se lice razneži. "Krajle", reče ona, "ne smeš dopustiti sebi da se zaluđuješ nadama. Jemčim ti da su otišli na zvezdu-suseda, jer su već tada znali za njeno postojanje. Uz puki hiperpogon, međutim, do nje su im bile potrebne preko dve godine. Ne možemo biti sigurni da je Rotor preživeo takvo putovanje. A čak i da jeste, izgledi da pronađe svet pogodan za zasnivanje života, na orbiti oko crvenog patuljka, vrlo su bliski nuli. Da su i preživeli dotle, možda su nastavili putovanje u potrazi za nekom pogodnom planetom. Kuda? I kako da ih nađemo?"
     "Pretpostavljam da su znali da nije bilo nade da se oko crvenog patuljka pronađe zgodna planeta. Zar onda ne bi bili pripravni da uvedu Rotor na pogodnu orbitu oko zvezde?"
     "Čak i da su prživeli let i da su ušli na orbitu oko zvezde, tamo bi ih čekao jalov život i ne bi još dugo mogli da održavaju dotadašnji civilizacijski nivo. Krajle, urazumi se. Možemo čak i da organizujemo ekspediciju do zvezde-suseda i da tamo ne nađemo ništa, ili, još gore, da nađemo praznu Rotorovu ljušturu. I šta onda?"
     "Pa, onda je to to", odvrati Fišer. "Ali mora da postoje izgledi da prežive."
     "I ti ćeš onda naći svoje dete? Dragi moj Krajle, nerazumno je nadati se takvim stvarima. Čak i da je Rotor preživeo i da je tvoja kćerka preživela, bilo joj je godinu dana kada ste se rastali. Kada bi sada stala pred tebe, bilo bi joj deset godina. A onoga trenutka kada budemo spremni da se otisnemo put zvezde-suseda, biće joj petnaest. Ona te ne poznaje. Što se toga tiče, ni ti je ne bi prepoznao."
     "Deset, petnaest ili pedeset godina, svejedno je. Čim bih je ugledao, Tesa, znao bih da je to ona."

OSTANAK

     40.
     Marlena se, oklevajući, nasmeši Dženaru. Već je bila navikla na to da slobodno upada u njegovu kancelariju.
     "Prekidam li te u nečemu važnom, čika Sivere?"
     "Ne, dušo, nije ništa važno. Posredi je posao kojim je Pit svojevremeno hteo da me se otarasi; ja sam ga prihvatio i počeo prilježno da ga radim, zato što mi je to pružalo priliku da se ja otarasim njega. Nije to nešto što bih priznao svakome, ali tebi sam rekao istinu pošto i sam znam da te ne vredi lagati."
     "Zar te to ne plaši, čika Sivere? Načelnik Pit se uplašio toga, a i Orinel bi, sigurno, da sam mu pokazala šta umem."
     "Ne plaši me, Marlena; zato sam i odustao, vidiš. Pomirio sam se s tim da sam, kada si ti u pitanju, providan poput stakla. U stvari, ovako je mnogo lakše. Laganje je, kad bolje pomisliš, đavolski težak posao. Da su ljudi stvarno užasno lenji, nikada ne bi lagali."
     Marlena se ponovo nasmeši. "Zato ti se i sviđam? Zato što ti omogućavam da budeš lenj?"
     "Zar ne možeš sama da pogodiš?"
     "Ne. Vidim da me voliš, ali ne znam zašto. Način tvog ophođenja prema meni jasno pokazuje da ti je stalo do mene, ali razlog je skriven u tvom umu i sve što dopire do mene tek su povremeni titraji. Ne mogu da proniknem toliko duboko." Ona zastade. "Ponekad bih volela da mogu."
     "Budi srećna što ne možeš. Umovi su prljava, kužna i neprijatna mesta."
     "Zašto tako misliš, čika Sivere?"
     "Iz iskustva. Nemam tvoje sposobnosti, ali u dodiru sam s ljudima mnogo duže nego ti. Možeš li da vidiš unutrašnjost svog sopstvenog uma, Marlena?"
     Marlena se nađe iznenađena. "Ne znam. Da li bi trebalo?"
     "Sviđa li ti se svaka tvoja pomisao? Sve što zamišljaš? Svaki tvoj impuls? Budi poštena pa reci. Čak i ako ja ne mogu da proniknem da li jesi ili nisi, budi poštena."
     "Pa, ponekad imam sulude pomisli, ponekad zle. Ponekad se naljutim i pomislim na nešto što nikada ne bih učinila. Ali, zbilja, ne često."
     "Ne često? Ne zaboravi da si se sasvim srodila sa svojim umom. Teško da ga uopšte osećaš. Dođe ti kao odeća koju nosiš. Ne osećaš njen dodir jer je tu, stalno prisutna. Kosa ti poigrava na potiljku, ali ti to ne osećaš. Kada bi tuđa kosa dodirivala tvoj potiljak, bilo bi to nepodnošljivo, smetalo bi ti. Tuđe misli mogle bi biti iste kao tvoje, ali bi bile tuđe i ne bi ti se dopale. Na primer, tebi se možda ne bi moralo dopasti to što te ja volim - kada bi znala zašto je tako. Mnogo je bolje i bezbolnije prihvatiti činjenicu da si mi draga kao nešto samo po sebi i ne pokušavati s analizom mog uma i mojih pobuda."
     "Zašto? Kakve su ti pobude? Marlenino pitanje beše neizbežno.
     "Pa, dopadaš mi se jer sam ja nekada bio ti."
     "Šta kažeš?"
     "Ne mislim da kažem da sam bio gospođica sa divnim očima i posebnim obdarenostima. Hoću reći da sam i ja bio mlad i neprivlačan i da se zbog toga nikome nisam dopadao. No, bio sam svestan svoje inteligencije, ali nisam mogao da shvatim kako to da se, s takvom inteligencijom, nikome ne dopadnem. Činilo mi se apsurdno da neko odlično prodaje lošu robu, a da neko ne može da proda dobru.
     Bio sam povređen i gnevan, Marlena, i odlučio sam da nikada s drugim ljudima neću postupati onako kako su oni postupali prema meni, ali tu svoju svečanu odluku retko sam kada imao prilike da sprovedem u delo. Onda sam upoznao tebe i zbližili smo se. Nisi ti baš toliko neprivlačna kao što sam ja bio i mnogo si inteligentnija nego što sam ja ikada bio, ali to mi ne smeta." On se široko nasmeši. "Kao da ja dobijam novu šansu - uz određena preimućstva. Ali mislim da ti nisi došla da o tome razgovaraš sa mnom. Možda nemam tvoju sposobnost zapažanja, ali toliko mogu da uvidim."
     "Posredi je moja majka."
     "Oh?" Dženar se namršti, sa toliko očiglednim, gotovo bolnim porastom interesovanja. "Šta je s njom?"
     "Ona, znaš, samo što nije završila svoj projekat ovde. Ako se vrati na Rotor, zahtevaće da se i ja vratim s njom. Moram li?"
     "Mislim da moraš. Šta je, ne bi želela da pođeš?"
     "Ne. Čika Sivere, mislim da je užasno važno da ostanem ovde. Ono što bih želela jeste da Načelniku Pitu poručiš da bi hteo da me zadržiš kraj sebe. Možeš da smisliš neko opravdanje koje dobro zvuči. A Načelnik će, sigurna sam, oberučke prihvatiti mogućnost da ostanemo ovde, naročito ako mu budeš objasnio da je majka otkrila da će Nemezis uništiti Zemlju."
     "Je li ti ona to rekla?"
     "Nije, ali nije ni morala. Reci Načelniku Pitu da bi majka verovatno nastavila da ga gnjavi po istom pitanju - da treba, naime, nekako upozoriti Sunčev sistem."
     "Zar ti nije palo na pamet da bi Pit učinio upravo suprotno? Ako on pomisli da ja iz bilo kog razloga želim da zadržim ovde tebe i tvoju majku, pozvao bi vas nazad, na Rotor - samo da meni ne bi ugodio."
     "Prilično sam sigurna", odvrati Marlena mirno, "da mu je ipak važnije da mene i majku drži dalje od sebe nego da naudi tebi. Osim toga, ti želiš da moja majka ostane ovde jer je - jer ti se dopada."
     "Vrlo mi se dopada. Celog života, mislim. Ali ja se ne dopadam tvojoj majci. Rekla si mi nedavno da joj je tvoj otac i dalje u mislima."
     "Ona te sve više i više voli, čika Sivere. Vrlo te voli."
     "Voleti ne znači i ljubav, Marlena. Siguran sam da si to već i sama otkrila."
     Marlena se zacrvene. "Govorim, trenutno, o starijim ljudima."
     "Kao što sam ja", prihvati Dženar i nasmeja se. "Žao mi je, Marlena. Starci uvek misle kako mlad svet još ništa nije naučio o ljubavi. A mlad svet misli da su starci zaboravili kako ljubav izgleda. Greše i jedni i drugi. Ali zašto misliš da je strašno važno da ostaneš na Eritru, Marlena? Sigurno ne zbog toga što si meni draga."
     "Oh, naravno da si i ti meni drag", odvrati ozbiljno Marlena. "Vrlo. Ali ovde želim da ostanem jer volim Eritro."
     "Objasnio sam ti da je posredi opasan svet."
     "Za mene nije."
     "Još si sigurna da će te kuga mimoići?"
     "Potpuno."
     "Ali kako znaš?"
     "Jednostavno, znam. Uvek sam to znala, još tamo, na Rotoru. Nisam imala razloga da u to ne verujem."
     "Ne, nisi. Ali kasnije, kada si saznala za kugu?"
     "Ništa se nije promenilo. Ovde se osećam savršeno bezbedno. Više nego na Rotoru."
     Dženar lagano zaklima glavom. "Moram da priznam da te ne razumem." Proučavao je njeno svečano lice, njene tamne oči, poluskrivene iza niza gustih trepavica. "E, pusti me da ja malo posmatram tvoje telesne znake, Marlena. Ako mogu, naravno. Ti želiš da isteraš svoje, po svaku cenu, i da ostaneš na Eritru."
     "Jeste", potvrdi Marlena ravnodušno. "I očekujem da mi pomogneš u tome."

     41.
     U Evgeniji Insinji lagano je ključao bes. Njen glas ne beše na nivou vike, ali mu se opasno približavao. "On to ne može učiniti, Sivere."
     "O, naravno da može, Evgenija", odvrati Dženar mirno. "On je Načelnik."
     "Ali nije apsolutni vladar. Imam svoja građanska prava, uključujući slobodu kretanja."
     "Ako Načelnik smatra da treba zavesti vanredno stanje, opšte, ili, što se toga tiče, samo za jednu osobu, građanska prava su pod suspenzijom. To je, manje-više, rezultat Ustava iz dvadeset četvrte."
     "Ali on se onda ruga svim zakonima i tradicijama koje čuvamo još od dana kada je Rotor nastajao."
     "Slažem se."
     "I, ako se pobunim, Pit će..."
     "Evgenija, molim te. Saslušaj me. Opusti se malo. Zašto, za prvo vreme, ti i Marlena ne biste ostale ovde? Više ste nego dobro došle."
     "Šta mi to predlažeš? To je zatočeništvo bez optužbe, suđenja, presude. Ostaje nam da se zakopamo na Eritru, neograničeno dugo, samo zbog proizvoljnog..."
     "Molim te, učini to bez suvišnih primedbi. Biće bolje tako."
     "Kako bolje?" Insinja je bila krajnje ozlojeđena.
     "Tako što će tvoja kćer, Marlena, zahtevati to isto od tebe."
     "Marlena?" Tupo ga je posmatrala.
     "Prošle nedelje mi je došla, glave pune kombinacija. Htela je da navedem Pita da naredi da vas dve ostanete na Eritru."
     Insinja se upola pridiže sa svoje stolice. "I ti si to stvarno učinio?"
     Dženar odlučno zavrte glavom. "Nisam. Slušaj me sada. Sve što sam učinio bilo je da sam Pita obavestio da si gotova s poslom. I rekao sam da ne znam kakve su njegove dalje namere - hoće li vas vraćati na Rotor ili treba da ostanete ovde. Sasvim neutralan stav, Evgenija. Pokazao sam dopis Marleni pre no što sam ga poslao i ona je bila zadovoljna. Rekla je tačno ovo: 'Ako mu pružiš mogućnost izbora, rešiće da nas zadrži ovde.' I to se, očigledno, i dogodilo."
     Insinja potonu u naslon stolice. "Sivere, nemoj mi reći da postupaš po nalozima petnaestogodišnje devojčice?"
     "Ne mislim o njoj isključivo kao o petnaestogodišnjakinji. Ali, reci mi, zbog čega si toliko nestrpljiva da se vratiš na Rotor?"
     "Moj rad..."
     "Nema ga. Neće ga biti ukoliko te Pit ne želi. Čak i da ti dozvoli da se vratiš, videćeš da ti je nađeno drugo mesto. Ovde, s druge strane, naći ćeš opremu koju ćeš moći da koristiš - koju si već, uostalom, koristila. Došla si ovamo, na kraju krajeva, da učiniš nešto što nisi mogla tamo gore, na Rotoru."
     "Moj rad nema s tim veze!" povika Insinja. "Zar ne vidiš da želim da se vratim iz istog razloga iz koga on želi da ostanem ovde? On želi uništenu Marlenu. Da sam znala šta nas ovde čeka, ne bismo nikada ni dolazile. Ne smem da rizikujem zdrav um svog deteta."
     "To bi bila poslednja stvar koju bih ja rizikovao", odvrati Dženar. "Radije bih u opasnost doveo sebe."
     "Ali njen um jeste u opasnosti ako ostanemo ovde."
     "Marlena ne misli tako."
     "Marlena. Marlena! Ponekad pomislim da je boginja! Šta ona zna?"
     "Evgenija, saslušaj me, konačno. Hajde da razgovaramo kao razumni ljudi. Ako bi zbilja bilo razloga za pomisao da je Marlena u opasnosti, obe bih vas odmah poslao natrag. Ali saslušaj me. Nema ničeg megalomanskog u tvojoj kćeri, zar ne?"
     Insinja se sva tresla. Bes joj se još ne beše stišao. "Ne vidim šta hoćeš da kažeš."
     "Ona nema običaj da traži grandiozne stvari, velike, da postavlja smešne zahteve?"
     "Ne, naravno. Vrlo je razumna - ali zašto uopšte postavljaš takva pitanja? Ti znaš da ona nema nikakvih zahteva koji..."
     "Koji nisu razložni. Znam. Nikada se nije hvalisala svojim mogućnostima opažanja. One su joj, mnogo pre, navirale same, pod dejstvom okolnosti."
     "Da, ali kakva je svrha svega ovoga?"
     Dženar mirno nastavi. "Je li ona ikada bila sasvim svesna svojih intuitivnih moći? Je li se ikada izražavala tako da je, recimo, bila sigurna da će se nešto dogoditi, ili da se neće dogoditi, iz nekog drugog razloga, osim svoje puke uverenosti da će se to desiti, ili neće?"
     "Ne, naravno da nije. Ona se drži dokaza. Ne igra se pukog nagađanja."
     "Pa ipak, u pogledu jedne stvari, samo u pogledu jedne stvari, nije tako. Ona je sigurna da joj kuga neće naškoditi. Tvrdi da je osetila to neverovatno samopouzdanje, to uverenje da joj Eritro neće naškoditi još kod kuće, na Rotoru, kao i da joj je to uverenje poraslo otkad je pod Kupolom. Ona je odlučna - apsolutno odlučna - da treba da ostane ovde."
     Insinjine oči se razrogačiše i ona rukom prekri usta. Oteo joj se najpre jedan neartkulisan glas, a onda reče: "U tom slučaju..." i ostade na tome.
     "Da?" upita Dženar, odjednom osetivši nemir.
     "Zar ne vidiš? Kuga ju je već obuzela! Njena ličnost se menja. Njen um je ugrožen."
     Dženar se sledi za trenutak, ali odmah se usprotivi. "Ne, ne može biti. U svim dosadašnjim slučajevima kuge, takvih pojava nije bilo. To nije kuga."
     "Njen um je različit. Možda je i oboleo na drugi način."
     "Ne", očajnički reče Dženar. "Ne mogu da verujem u to. Neću da verujem u to. Smatram, ako Marlena sa sigurnošću tvrdi da je imuna, da onda to i jeste i da će nam njen imunitet pomoći da rešimo zagonetku kuge."
     Insinja beše bleda kao kreč. "Zato i želiš da ona ostane ovde, Sivere? Da bi ti bila pokusni kunić?"
     "Ne, ne želim je ovde samo da bih je iskoristio. Bez obzira na to, ona želi da ostane i možda će i sama postati kunić, hteli mi to ili ne."
     "I samo zbog toga što ona želi da ostane, ti joj to i dopuštaš? Samo zato što ona ima tu neku svoju nezdravu želju koju ne ume da objasni i u kojoj nikakvu logiku ne vidimo ni ti ni ja? Ozbiljno misliš da joj treba dopustiti da ostane ovde samo zato što tako želi? Usuđuješ se da mi kažeš tako nešto?"
     Dženar s naporom odvrati: "Zapravo, u iskušenju sam da učinim tako."
     "Lako je tebi da budeš u iskušenju. Moje je dete u pitanju, ne tvoje. Ona je jedino što..."
     "Znam", prekide je Dženar. "Ona je jedino što ti je ostalo od - Krajla. Ne gledaj me tako. Znam da nikada nisi prebolela taj gubitak. Razumem kako se osećaš." Ovo poslednje je izrekao na najnežniji mogući način, kao da je želeo da rukom dosegne i pomiluje Insinjinu pognutu glavu.
     "Isto tako, Evgenija, ako Marlena želi da istražuje po Eritru, bojim se da je na kraju ništa neće moći zaustaviti. A ukoliko je apsolutno sigurna da joj kuga neće nauditi, možda će takav odnos njenog uma prema toj stvari pojačati njegove odbrambene moći. Marlenina agresivna svest i samopouzdanje mogu postati oslonci njenog imuniteta."
     Insinja podiže glavu. Oči su joj buktale. "Govoriš takve gluposti, Sivere. Nemaš prava da se tako prepuštaš svojim romantičnim vizijama kada je u pitanju moje dete. Ona je za tebe stranac. Ne znači ti ništa."
     "Ona nije stranac i znači mi mnogo. Štaviše, ja je poštujem. Ljubav prema njoj ne bi mi možda ulila to poverenje koje imam u nju, ali poštovanje bi. Razmisli o tome."
     Nastavili su da sede nepomično, očiju uprtih jedno u drugo.

DOKAZ

     42.
     Katimoro Tanajama je, zahvaljujući svojoj poslovičnoj istrajnosti, odživeo još tu jednu godinu koju su mu dali i beše već podobro ušao i u drugu - pre no što je njegova duga bitka bila konačno završena. Kada je stigao i taj čas, bojno polje je napustio bez reči, ili znakova - tako da se desilo da su instrumenti registrovali smrt pre no što je to primetio bilo ko od posmatrača.
     To je neznatno uskomešalo zbivanja na Zemlji, dok su Naseobine ostale sasvim spokojne, jer Starac je sve činio daleko od očiju javnosti, što ga je samo činilo još snažnijim. Njegovu moć poznavali su samo oni koji su s njim, prirodom posla, bili u najneposrednijem dodiru, dok su oni koji su najviše zavisili od njegove snage i političkog umeća doživeli Tanajamin odlazak kao silno olakšanje.
     Vesti su vrlo brzo stigle i do Tese Vendel, putem specijalnog kanala koji je povezivao njene privatne odaje sa svetskom prestonicom. Bez obzira na to što je događaj očekivan već mesecima, šok nije izostao.
     I šta će se sada desiti? Ko će naslediti Tanajamu i kakve će promene uslediti? Dugo je već razmišljala o tome, ali kao da je to pitanje tek sada postalo smisleno. Očigledno je bilo da, uprkos svemu, Vendelova (pa i ostali koji su radili na projektu) u stvari nisu verovali da Starac zbilja može umreti.
     Otišla je Fišeru da nađe utehu i savet. Bilo joj je, kao razumnoj ženi, jasno da njena, sada već očito sredovečna figura (za manje od dva meseca napuniće pedeset) nije ono što Fišera drži u blizini. Njemu su bile tek četrdeset tri godine, ali ni on više nije bio u prvom cvetu mladosti; međutim, pošto je posredi bio muškarac, to nije bilo baš toliko očito. Ipak, još se držao uz nju i ona je mogla da i dalje uverava samu sebe kako je ona ta koja ga, figurativno, drži uza sebe - naročito u onim situacijama kada je to doslovno bio slučaj.
     "Šta ćemo sada?" upitala ga je.
     "Pa, nije to ništa neočekivano, Tesa", uzvrati on. "Očekivali smo da će se to desiti mnogo ranije."
     "Da, ali, evo, sada se konačno desilo. Upravo je njegova zaslepljujuća odlučnost pokretala ceo projekat. Šta će sada biti?"
     "Dok je bio živ, jedva si čekala da umre. Sada si zabrinuta. Mislim da nemaš razloga da budeš zabrinuta. Projekat će se nastaviti. Nešto što je već toliko uznapredovalo sada ima svoj sopstveni život i ne može tek tako biti zaustavljeno."
     "Jesi li ikada pokušao, Krajle, da izračunaš koliko je to sve do sada koštalo? Na položaj upravnika će doći novi čovek i vlada će verovatno odabrati nekoga koga će lako moći da drži na uzdi. Neće biti nekog novog Tanajame pred kojim će svi drhtati - bar ne u bližoj budućnosti. Potom će malo zaviriti u naš budžet, a pošto više nema Tanajamine moćne šape da ga skriva, lako će ustanoviti da smo duboko u crvenom i odmah će doći do kresanja."
     "Kako mogu to da učine? Već su potrošili čitavo bogatstvo. Sada ne mogu da stanu, jer ne bi imali čime da pravdaju dosadašnji utrošak. To bi onda zbilja bio potpuni fijasko."
     "Pa, krivicu uvek mogu da svale na mrtvog čoveka. Reći će da je bio ludak, egomanijak, rob svoje opsesije - što je sve sasvim tačno do određenog stepena - ali oni, koji do sada nisu bili odgovorni ni za šta od svega toga, mogu da Zemlji povrate razum i napuste projekat koji planeta sebi, jednostavno, ne može da priušti."
     Fišer se nasmeši. "Tesa, ljubavi moja, tvoja sposobnost uviđanja tananih političkih međuodnosa sasvim je dobra za jednog genijalnog stručnjaka za hipersvemir. Ali Upravnik Ureda je - teorijski, ali i u očima javnosti - zapravo samo naimenovani službenik ograničenih ovlašćenja, potpuno pod kontrolom Generalnog Predsednika i Globalne Vlade. Ti navodno moćni zvaničnici, koji bivaju izabrani za ta mesta, ne mogu javno priznati da je njima vladao Tanajama i da ih je saterivao u mišje rupe, ne dozvoljavajući im ni da se nakašlju bez njegovog odobrenja. Pokazali bi se kao kukavice i nesposobni slabići i našli bi se u opasnosti da izgube stečene položaje prilikom narednih izbora. Oni, jednostavno, moraju da nastave sa projektom. Možda će, jedino, biti određenih 'kozmetičkih' zahvata."
     "Kako možeš biti tako siguran?" prošapta Vendelova.
     "Samo zahvaljujući dugom iskustvu u posmatranju zvaničnika koji podležu izbornom postupku, Tesa. Osim toga, ako obustavimo projekat, onda time samo pozivamo sve Naseobine da nastave gde smo mi stali - i da se uskoro otisnu u duboki svemir i ostave nas, kao što je to učinio i Rotor."
     "Oh! A kako bi one to učinile?"
     "Budući da već vladaju hiperpogonom, zar ti ne izgleda da je napredak do nadsvetlosnih brzina neizbežan?"
     Vendelova ga sarkastično pogleda. "Krajle, ljubavi moja, tvoje viđenje hiperspecijalnosti sasvim je primereno jednom prvoklasnom uhodi. Da li zbilja to misliš, o mom radu? Da je on neizbežni naredni korak posle hiperpogona? Nije li ti prošlo kroz glavu da je hiperpogon prirodna posledica relativističkog načina razmišljanja? A ono nikako ne dozvoljava kretanje brže od svetlosti. Da bi se prešlo na nadsvetlosne brzine neophodan je istinski skok napred kako u načinu razmišljanja, tako i u praksi. A takav skok se ne događa prirodno, što sam ja i objasnila raznim ljudima iz vlade. Žalili su se na sporost napredovanja i na troškove, a ja sam morala da objašnjavam teškoće s kojima se susrećem. Oni će se sada toga setiti i neće se libiti da projekat zaustave u ovoj fazi. Ne mogu ih sada bičem terati da jure napred i početi naprasno da im pričam da nam preti opasnost da budemo preduhitreni."
     Fišer zatrese glavom. "Razume se da im to možeš reći. I poverovaće ti, jer je to istina. Lako nas mogu preduhitriti."
     "Slušaš li ti šta ti uopšte govorim?"
     "Naravno. Ali preskačeš jednu stvar: dozvoli prvoklasnoj uhodi malo zdravorazumnog razmišljanja."
     "O čemu to govoriš?"
     "Ogroman korak između hiperpogona i nadsvetlosnog leta postoji isključivo ako počinješ iz početka, kao što si ti učinila. Naseobine, međutim, ne počinju iz početka. Ti ozbiljno misliš da one nemaju predstavu o tome šta se dešava u Hipergradu? Misliš da smo ja i moje kolege jedine uhode u Sunčevom sistemu? Naseobine imaju svoje uhode koje rade podjednako prilježno i delotvorno kao i mi. Na primer, skoro istog trenutka kada si kročila na Zemlju Naseobine su to znale."
     "Pa šta ako su znale?"
     "Evo šta. Misliš li da oni nemaju kompjutere koji će im reći da si pisala i objavljivala radove na ovom polju? Zar misliš da ih nisu krajnje pomno pročitali i da nisu otkrili da je tvoje glavno stanovište to da su snadsvetlosne brzine teorijski moguće?"
     Vendelova se ugrize za usnu. "Pa..."
     "Da, razmisli malo o tome. Kada si na papir stavljala svoje misli o nadsvetlosnoj brzini, bile su to još samo spekulacije. Sem tebe niko više nije smatrao da je to moguće. Štaviše, niko to nije uzimao ozbiljno. Ali ti onda dolaziš na Zemlju i ostaješ ovde. Iznenada nestaješ sa vidika i ne vraćaš se na Adeliju. Oni možda ne znaju sve pojedinosti onoga što radiš, jer je tajnost ovog projekta bila onolika stroga kolikom ju je Tanajamina paranoja mogla učiniti. Ipak, puka činjenica da si ti nestala dovoljno je rečita i s obzirom na ono što si objavljivala, ne može biti ni najmanje sumnje u pogledu toga šta sada radiš.
     "Hipergrad", nastavi on, "jednostavno ne može ostati u potpunoj tajnosti. Neverovatne sume novca uložene u projekat negde moraju ostaviti trag. Svaka Naseobina skuplja za sebe mrvice podataka koje će, eventualno, kasnije, upotpuniti u mozaik znanja. Svaka mrvica će im davati novi zamajac - i omogućiti im da uznapreduju mnogo brže nego što si ti bila u stanju. Ako prestanemo da trčimo, možemo, i bićemo, pretečeni u trci. Ta misao će novu garnituru održati podjednako uspaljenom u vezi s projektom kao što je bio i Tanajama. Sve što ti pričam vrlo je verovatno."
     Vendelova nije odgovarala i Fišer ju je pažljivo posmatrao.
     "U pravu si, uhodo draga", reče ona napokon. "Bojim se da je moja greška u tome što sam te nepromišljeno smatrala pre za ljubavnika nego za savetnika."
     "Zašto bi se te dve stvari neopozivo isključivale?" upita Fišer.
     "Doduše", nastavi Vendelova, "dobro znam da i ti sam imaš svoje pobude u svemu ovome."
     "Kakve to veze ima", upita Fišer, "čak i da je tako, ukoliko nam pobude idu ruku pod ruku?"

     43.
     Konačno je stigla delegacija kongresmena, zajedno sa Igorom Koropatskim, novim Upravnikom Zemaljskog Istražnog Biroa. On je već godinama bio na nešto nižim položajima u Uredu, te stoga Tesi Vendel nije bio potpuno nepoznat.
     Bio je to miran čovek, sa glatkom sedom kosom koja se proređivala, prilično baburastim nosom, prijatne, izdeljene brade. Čovek je delovao punačko i dobrodušno. Bio je, očigledno, sposoban, no nedostajala mu je Tanajamina gotovo bolesna istrajnost. Što se, prihvatili to ljudi ili ne, moglo videti iz aviona.
     Kongresmeni, naravno, behu s njim, kao da žele da pokažu da je naslednik njihovo vlasništvo i pod njihovom kontrolom. Mora biti da su se nadali da će tako i ostati. Tanajama je bio dugotrajna i gorka lekcija.
     Niko nije predlagao da se projekat obustavi. Štaviše, više se govorilo o njegovom mogućem ubrzavanju. Oprezna primedba Vendelove da postoji mogućnost da Naseobine preteknu Zemlju ili da joj budu za petama, bila je primljena bez komentara, kao nešto što je samo po sebi očigledno.
     Koropatski, koji beše odabran da govori i da uzme punu odgovornost za sve, reče: "Dr. Vendel, ne tražim od vas da me vodite u dugu, formalnu šetnju po Hipergradu. Već sam boravio ovde i trenutno mi je važnije da provedem izvesno vreme vršeći reorganizaciju Ureda. Ne želim da izrazim bilo kakvo nepoštovanje prema svom prethodniku, ali kad god jedno ovako važno administrativno telo pređe u nadležnost druge osobe to zahteva prilično reorganizovanja, naročito ako je prethodnik svoju dužnost obavljao tokom niza godina. A ni ja nisam, po prirodi, čovek koji pati od formalnosti. Hajde da, stoga, govorimo sasvim slobodno i neuštogljeno. Ja prvenstveno želim da vam postavim neka pitanja, na koja se nadam da ćete mi odgovoriti na način koji će mi biti razumljiv uprkos mom skromnom poznavanju nauke."
     Vendelova klimnu glavom. "Trudiću se da budem što jasnija, Upravniče."
     "Odlično. Kada očekujete da ćete imati svemirski brod koji će moći da putuje nadsvetlosnom brzinom?"
     "Morate imati u vidu, Upravniče, da je to pitanje na koje se nikako ne može sa sigurnošću odgovoriti. Ostavljeni smo na milost i nemilost nepredvidljivim teškoćama i nezgodama."
     "Hajde da uzmemo u obzir samo razumne teškoće i da izuzmemo nezgode."
     "U tom slučaju, pošto smo završili sa teorijom i pošto nam ostaje inženjering, bićemo zadovoljni, recimo, ako brod izgradimo za tri godine."
     "Drugim rečima, bićete spremni 2236."
     "Sigurno ne pre toga."
     "Koliko će osoba brod moći da primi?"
     "Pet do sedam, možda."
     "Koliki će mu biti domet?"
     "Koliko god to budemo želeli, Upravniče. To je prednost nadsvetlosnih brzina. S obzirom na to da ćemo se kretati kroz hipersvemir, gde poznati zakoni fizike ne mogu da se primenjuju, pa čak ni zakon o očuvanju energije, stajaće nas potpuno isto da li putujemo hiljadu svetlosnih godina ili samo jednu."
     Upravnik se nemirno promeškolji. "Nisam fizičar, ali teško mi je da prihvatim postojanje neke sredine bez ograničenja. Verovatno ima stvari koje niste u stanju da učinite?"
     "Naravno da ima ograničenja. Da bismo prelazili u hipersvemir i izlazili iz njega, potrebni su nam vakuum i gravitacioni intenzitet ispod određene tačke. Kako budemo sticali iskustvo, nesumnjivo ćemo nailaziti na nova ograničenja koja ćemo moći da bliže odredimo tek pri probnim letovima, a to može prouzrokovati daljnja zakašnjenja."
     "Kada jednom budete imali brod, gde nameravate da ga uputite na prvi let?"
     "Opreznost nam nalaže da se u prvom letu ne otisnemo dalje od planete Pluton, na primer, ali to, po mom mišljenju, neće biti ništa drugo do gubitak vremena. Kada jednom budemo vladali tehnologijom koja će nam omogućiti da stignemo do zvezda, bojim se da će iskušenje da posetimo jednu od njih biti jače od svega."
     "Recimo, zvezdu-suseda?"
     "To bi bio logičan zaključak. Prethodni Upravnik, Tanajama, imao je upravo to u vidu. Ali moram da podvučem da postoje i druge zvezde koje su znatno zanimljivije. Sirijus je samo četiri puta udaljeniji, a poseta njemu dala bi nam mogućnost da proučavamo zvezdu belog patuljka - izbliza."
     "Doktorko Vendel, mislim da bi zvezda-sused morala biti naš prvi cilj - iako ne nužno iz Tanajaminih razloga. Pretpostavimo da otputujemo na neku drugu zvezdu - bilo koju - i vratimo se nazad. Kako biste uverljivo dokazali da smo zbilja bili u susedstvu neke druge zvezde?"
     "Dokazati?" Vendelova beše zatečena. "Ne razumem vas."
     "Mislim, kako biste se odbranili od optužbi da je vaš let bio lažan?"
     "Lažan?" Vendelova ljutito skoči na noge. "To je uvreda!"
     Koropatski odjednom zagrme: "Sedite, doktorko Vendel. Niko vas ni za šta ne optužuje. Pokušavam da predvidim jednu situaciju i da se odbranim od mogućih neugodnosti. Čovečanstvo se otisnulo u svemir pre gotovo tri veka. To nije sasvim zaboravljena epizoda iz istorije i deo sveta iz koga ja potičem pamti je naročito dobro. Kada su lansirane prve sonde, u tim ranim, maglovitim danima Zemljinih istraživanja kosmosa, bilo je onih koji su sve što su te sonde emitovale i slale proglašavali za laž i obmanu. Prve fotografije Mesečeve površine takođe su proglašene za laž. Čak i prve slike Zemlje, snimljene iz svemira, bejahu proglašene za obmanu od strane onih koji su verovali da je Zemlja ravna. E, sada, ako Zemlja tvrdi da vlada nadsvetlosnim letom, možemo utrčati u istu nevolju."
     "Zašto, Upravniče? Zašto bi iko pomislio da bismo lagali oko jedne takve stvari?"
     "Draga moja doktorko, naivni ste. Tokom čitava tri veka, Albert Ajnštajn smatran je za poluboga koji je izmislio kosmologiju. Ljudi su odrastali, kroz pokolenja, uz saznanje da brzine veće od svetlosne nisu moguće. I niko se toga neće tako lako odreći. Čak i načelo uzročnosti - a ne postoji ništa temeljnije od toga da uzrok prethodi posledici - naoko je dovedeno u pitanje. To je jedna stvar.
     Druga stvar, doktorko Vendel, jeste to da bi Naseobine mogle smatrati da je politički korisno uveravati svoje žitelje, kao i Zemljane, da je sve to čista laž. To će nas pomesti, uvući nas u polemike, učiniće da izgubimo dragoceno vreme, a njima pružiti šansu da nas dostignu. Pitam vas, stoga: ima li kakvog jednostavnog dokaza koji bi pokazao da je svaki let koji budemo preduzimali onaj pravi, istinski?"
     Vendelova ledeno odgovori. "Upravniče, možemo dozvoliti naučnicima da pažljivo pregledaju naš brod po povratku. Možemo objasniti tehniku koju koristimo..."
     "Ne, ne, ne. Nemojte dalje. To bi uverilo samo naučnike vašeg formata."
     "Dobro, onda, kada se budemo vratili, raspolagaćemo fotografijama neba. Položaj obližnjih zvezda biće unekoliko promenjen, posmatran odande. Na osnovu te promene relativnog položaja biće moguće tačno izračunati gde smo se nalazili u odnosu na Sunce."
     "To opet važi samo za naučnike. Potpuno neupotrebljivo kada je u pitanju laik."
     "Imaćemo snimke izbliza bilo koje zvezde koju posetimo. Ona će se u svakom pogledu veoma razlikovati od Sunca."
     "Ali te stvari gledate svaki dan na holoviziji, kad god su na programu one trivijalne emisije o međuzvezdanim putovanjima. To bi izgledalo bukvalno kao novi nastavak serije Kapetan Galaksija."
     "U tom slučaju", procedi Vendelova, "ne znam ni za kakav način. Ako ljudi ne žele da poveruju, onda ih ništa neće uveriti. Bojim se da je to objektivan problem sa kojim se vi morate uhvatiti ukoštac, Upravniče. Ja sam samo naučnik."
     "U redu, u redu, doktorko Vendel. Samo polako. Kada se Kolumbo prvi put vratio sa prekookeanskog putovanja pre sedam i po vekova, niko ga nije optuživao za obmanu. Zašto? Jer je sa sobom doveo domoroce sa novih obala koje je otkrio."
     "Odlično. No, sasvim su mali izgledi da naiđemo na svet koji sadrži život, kao i da donesemo natrag uzorke."
     "Možda i nije tako. Za Rotor se, kao što znate, veruje da je svojom Daljinskom sondom otkrio zvezdu-suseda, a neposredno potom ta Naseobina je napustila Sunčev sistem. Pošto se nikada nisu vratili, nije isključeno da su se otisnuli put zvezde-suseda i da su, zapravo, još tamo."
     "U to je verovao i Upravnik Tanajama. Kako god bilo, taj njihov put, uz pomoć hiperpogona, morao je trajati više od dve godine. Sasvim je moguće da, usled nezgode, podbacivanja nauke ili psiholoških problema, Rotor nikada nije stigao na svoje odredište. To što se nikada nisu vratili moglo bi se i tako protumačiti."
     "Bez obzira na to", bio je uporan Koropatski, "možda su još tamo."
     "Čak i da su tamo stigli, verovatno su, zbog nedostatka kakvog pogodnog, nastanjivog sveta, jednostavno ušli na orbitu oko zvezde. Tu, u izolaciji, psihološko opterećenje koje ih nije zaustavilo tokom putovanja konačno ih je sustiglo, tako da nije isključeno da se sada na orbiti oko zvezde nalazi samo mrtva Naseobina."
     "Onda, uviđate zašto zvezda-sused mora biti naš cilj. Kada jednom budemo tamo, lako ćemo ustanoviti da li je Rotor na tom mestu, mrtav ili živ. U svakom slučaju, nazad na Zemlju moramo poneti nešto što je bez daljnjeg poreklom sa Rotora. Onda će svima biti lakše da veruju da smo se otisnuli do zvezde i vratili nazad." On se široko osmehnu. "Čak bih i ja poverovao u to, i eto vam odgovora na pitanje kako dokazati svetu da smo ovladali nadsvetlosnim putovanjem. To je, dakle, vaša misija i nema nikakvih bojazni u pogledu toga da Zemlja neće nastaviti da vam obezbeđuje novac, resurse i radnu snagu koji su vam potrebni."
     Tokom večere nisu više potezane tehničke strane projekta; no, Koropatski se posle nje u jednom trenutku nagnuo ka Vendelovoj i rekao joj najprijateljskijim mogućim tonom, ali i sa upadljivim ledenim prizvukom: "U svakom slučaju, ne gubite iz vida da na raspolaganju imate tri godine. Najviše tri godine."

     44.
     "Znači, moj lukavi manevar nije uopšte bio potreban", reče Krajl Fišer uz prizvuk žaljenja.
     "Ne. Bili su rešeni da nastave s projektom i bez pretnje da će ih neko preteći u tome. Jedino što ih brine, a što, izgleda, nikada nije brinulo Tanajamu, jeste moguće suočavanje sa javnošću koja smatra da je sve to obmana. Ja mislim da je Tanajama jednostavno želeo da uništi Rotor. Kada bi jednom to bilo učinjeno, što se njega tiče, svi su do ludila mogli da urlaju 'prevara, prevara'."
     "Ne bi se to dogodilo. On bi tražio da se brod vrati nazad, s nečim što bi njega uverilo da je Rotor uništen. To bi onda bio dokaz i za svet, zar ne? Kakav je taj tip, taj novi Upravnik?"
     "Sušta suprotnost Tanajami. Deluje ljubazno, skoro izvinjavajuće. Ipak, imam utisak da će se Globalni Kongres namučiti s njim gotovo isto kao i sa Tanajamom. Samo treba da uđe u štos."
     "Iz onoga što si mi ispričala uviđam da je mnogo razložniji nego Tanajama."
     "Da. Ali još mi to ne izlazi iz glave - ta njegova opaska u vezi sa obmanom. Zamisli samo, praviti obmanu od svemirskih putovanja. To je verovatno ishod odsustva osećanja za svemir kod Zemljana. Potpunog odsustva. Stvar je u tome što imate ovaj beskrajni svet koji nikada ne napuštate, osim u mikroskopski malom broju slučajeva."
     Fišer se nasmeši. "Pa, ja spadam u taj mikroskopski mali broj slučajeva. Štaviše, često sam se otiskivao sa Zemlje. A ti si sa Naseobine. Znači, nijedno od nas dvoje nije vezano za planetu."
     "Sasvim tačno", odvrati Vendelova, uputivši mu iskošen pogled. "Ponekad mi se učini da zaboravljaš da sam sa Naseobine."
     "Veruj, nikada to ne zaboravljam. Doduše, ne ponavljam u sebi 'Tesa je sa Naseobine! Tesa je sa Naseobine!' ali, dobro znam da jesi."
     "A drugi, kad smo već kod toga?" Ona opisa rukom neki neodređeni krug. "Evo, tu je Hipergrad, neverovatno dobro obezbeđen, a zašto? Zbog Naseljenika. Cela stvar je u tome da se praktično ovlada nadsvetlosnim letom pre no što Naseljenici uopšte počnu da rade na tome. A ko je glavni tvorac projekta? Jedan Naseljenik."
     "Je li to prvi put da o tome razmišljaš za ovih pet godina?"
     "Ne, ali prođe mi kroz glavu s vremena na vreme. Ne razumem. Zar se ne plaše da mi sasvim veruju?"
     Fišer se nasmeja. "Zapravo, ne. Pa ti si naučnik."
     "Pa šta onda?"
     "Naučnici se smatraju plaćenicima koji nisu odani nijednom društvu. Daj naučniku neki fascinirajući problem da rešava i snabdevaj ga svime što njemu ili njoj treba - i on ili ona neće uopšte mariti ko je finansijer. Budi poštena pa reci: briga tebe i za Zemlju, i za Adeliju, i za Naseobine - briga te za čovečanstvo, u krajnju ruku. Ti naprosto želiš da nadsvetlosni let prevedeš u stvarnost. Van toga te ništa drugo ne zanima."
     Vendelova žustro odvrati: "To je stereotip. Ali ne uklapa se svaki naučnik u to. Ja se, na primer, ne uklapam."
     "Siguran sam da je to jasno i njima, i stoga si, najverovatnije, pod neprestanom prismotrom. Neki od tvojih najbližih saradnika verovatno imaju i zadatak da te neprestano pažljivo posmatraju i da stalno izveštavaju vladu."
     "Nadam se da ne misliš tu i na sebe."
     "Nemoj mi reći da misliš da sam ti blizak samo zato što sam 'uhoda'."
     "Pa, u stvari, javila mi se ta ideja - tu i tamo."
     "Ali je se ne bavim time. Pretpostavljam da sam ti suviše blizak da bi mi mogli verovati. U stvari, mislim da i o meni podnose izveštaje, kao i da se pomno odmerava sve što radim. Dokle god si uz mene srećna..."
     "Hladnokrvan si ti momak, Krajle. Kako možeš da nalaziš nešto smešno u ovome?"
     "Nije ovde ništa smešno. Samo sam racionalan. Ako me se ikada zasitiš, izgubiću svoju funkciju. Jedna nezadovoljna Tesa može postati i beskorisna Tesa - i ja ću ubrzo biti uklonjen iz tvoje blizine, upraznivši mesto za svog naslednika. Uostalom, tvoje zadovoljstvo im znatno više znači od moga i ja uviđam da je to sasvim u redu. Uviđaš li moju realističnost?"
     Blago ga je udarila po obrazu.
     "Ne brini. Mislim da sam se suviše navikla na tebe da bih te se sada zasitila. U vrelini cveta mladosti, mogla sam da se zasitim mnogih muškaraca, ali sada..."
     "Sada je to priličan napor, a? A i prevelik luksuz?"
     "Ako hoćeš tako da gledaš na stvari. I ja mogu da budem zaljubljena - na svoj način."
     "Razumem šta hoćeš da kažeš. Hladnokrvna ljubav može da bude spokojna. No, mislim da sada nije pravi trenutak da se to dokaže. Moraš najpre da malo prožvaćeš ovaj razgovor sa Koropatskim, kao i da izbaciš to otrovno osećanje o obmani iz svog sistema."
     "Ah, preboleću to već i sama. Ali ima i nešto drugo. Rekla sam ti maločas da Zemljanima potpuno nedostaje osećaj za svemir."
     "Da, sećam se."
     "Pa, evo ti primer. Koropatski nema osećaj - nikakav - za nepojmljivu veličinu svemira. On priča o tome da se ode na zvezdu-suseda i da se potraži Rotor. Kako to da se izvede? S vremena na vreme, opazimo neki asteroid - koji iščezne pre no što uspemo da mu izračunamo orbitu. Znaš li koliko vremena treba da se on ponovo nađe, čak i sa svim tim modernim aparatima i instrumentima? Ponekad i godine. Svemir je ogroman, čak i u neposrednoj blizini neke zvezde, a Rotor je majušan."
     "Da, ali ti svoj asteroid tražiš među hiljadama drugih. Rotor, s druge strane, jeste jedini objekat te vrste u blizini zvezde-suseda."
     "Ko ti je to rekao? Čak i da zvezda-sused ne poseduje planetni sistem kakav očekujemo, suludo je očekivati da nema asteroidnu opnu oko sebe."
     "Da, ali ta opna je mrtav kamen, kao i naši asteroidi. Rotor je, nasuprot tome, Naseobina koja živi i emitovaće širok opseg zračenja koji će se lako otkriti."
     "Ako je Rotor živa Naseobina. Šta ako nije? Onda on postaje tek još jedan asteroid i njegovo pronalaženje je užasno težak zadatak. Možda ne bismo u tome uspeli u bilo kom razumnom razdoblju."
     Fišer nije mogao da sakrije izraz očajanja na licu.
     Vendelova ispusti prigušen zvuk i približi mu se, obavivši mu ruku oko ukočenog ramena. "Oh, dušo, shvati situaciju. Pomiri se s tom mogućnošću."
     "Znam", reče Fišer slomljenim glasom. "Ali možda su živi. Zar to nije moguće?"
     "Možda i jesu", odvrati Vendelova, ali sa prizvukom izveštačenosti u glasu. "Ako jesu, tim bolje za nas. Kao što si sam rekao, biće nam lakše da ih otkrijemo ako emituju radio-talase ma koje vrste. Štaviše..."
     "Da?"
     "Koropatski želi da sa svog prvog putovanja donesemo natrag nešto što će nedvosmisleno potvrditi da smo se susreli sa Rotorom, nešto što će biti neoboriv dokaz da smo se zbilja otisnuli u duboki svemir i vratili se nazad, prevalivši nekoliko svetlosnih godina za samo nekoliko meseci. A šta bismo mogli doneti nazad što bi bilo dovoljno ubedljivo? Da nađemo nekakav komad metala ili betona koji pluta svemirom. Ne, nije dovoljno autentično. Manje-više, bilo šta što donesemo sa Rotora možemo imati i ovde, na Zemlji. Komad metala koji se ne bi mogao identifikovati kao rotorijanski predstavlja nešto što smo sasvim mogli poneti sa sobom. Čak i ako pronađemo takav komad koji je osoben za Rotor - neki artefakt koji može postojati jedino na naseobini - to bi se i dalje hladno moglo smatrati obmanom.
     S druge strane, ukoliko je Rotor i dalje operativna, živa Naseobina, možda bismo mogli ubediti nekog od Rotorijanaca da se vrati s nama. Rotorijanac može biti identifikovan kao takav - postoje dokumenta, otisci prstiju, retinalni otisci. Analize DNK. Možda će biti i ljudi po Naseobinama, ili čak na Zemlji, koji će moći da prepoznaju tog određenog Rotorijanca kojeg budemo poveli. Koropatski upravo to ima na umu. Rekao je da je Kolumbo, po povratku sa svog prvog putovanja, doveo sobom američke domoroce.
     Naravno", nastavi Vendelova, uz uzdah, "postoji ograničenje u pogledu toga što ćemo doneti ili dovesti natrag na Zemlju. Jednog dana ćemo možda izgraditi brodove velike kao Naseobine, ali prvi prototip biće sasvim mali i vrlo primitivan, prema budućim merilima. Možda ćemo biti u mogućnosti da povedemo sa sobom jednog Rotorijanca - više od toga premašilo bi naše sposobnosti smeštaja, tako da ćemo morati da odaberemo onog pravog."
     "Moju kćerku, Marlenu", reče Fišer.
     "Možda ona neće hteti da pođe. Možemo povesti samo onoga ko svojom voljom želi da se vrati. Naravno, značajno je biti jedan među hiljadama, možda i među desetinama hiljada, ali, ako ona ne bude želela da pođe..."
     "Marlena će hteti da se vrati. Daj mi samo da govorim s njom. Ubediću je, nekako."
     "Možda to neće odobriti njena majka."
     "I nju ću ubediti", reče Fišer sumorno, ali čvrsto. "Uspeću, nekako."
     Vendelova ponovo uzdahnu. "Ne mogu da te pustim da živiš s takvim mislima, Krajle. Zar ne vidiš da ne možemo povesti sobom tvoju kćer, čak i ako ona pristane da pođe?"
     "Zašto da ne? Zašto da ne?"
     "Bilo joj je tek godinu dana kada je otišla. Ona se ne seća Sunčevog sistema. Niko je u Sunčevom sistemu ne bi mogao identifikovati. Teško da ćemo naći podatke o njoj, bilo gde u sistemu. Ne, to mora, u najmanju ruku, biti sredovečna osoba - i to neka od onih koje su, svojevremeno, putovale na druge Naseobine, odnosno, što je još bolje, na Zemlju."
     Ona zastade, a onda, stisnuta grla, nastavi: "Tvoja bi žena mogla biti idealna. Nisi li mi jednom rekao da je studirala na Zemlji? O tome postoje podaci i ona će moći da bude identifikovana. Iako bih, da budem poštena, radije povela nekog drugog."
     Fišer ne uzvrati ništa.
     Vendelova, gotovo uplašena, primeti: "Žao mi je, Krajle. Nije baš onako kako bih volela da bude."
     Fišer gorko odvrati: "Samo da je moja Marlena živa. Onda ćemo već videti šta nam je činiti."

SKENIRANJE MOZGA

     45.
     "Žao mi je", reče Siver Dženar, posmatrajući preko svog dugačog nosa majku i kćerku pogledom koji se dovoljno izvinjavao i bez reči. "Prvo sam Marleni rekao da ne radim ništa važno, a onda smo, skoro odmah zatim, uleteli u svojevrsnu energetsku minikrizu, pa sam zato morao da odložim ovaj naš susret. Kriza je sada za nama i, viđena iz ove perspektive, nije bila naročito ozbiljna. Je li mi oprošteno?"
     "Naravno, Sivere", odgovori Evgenija Insinja. Bila je vidno uznemirena. "Ne mogu reći da su nam ova tri dana protekla baš u spokojstvu. Čini mi se da svaki čas zadržavanja ovde povećava opasnost za Marlenu."
     "Čika Sivere", umeša se Marlena, "uopšte se ne bojim Eritra."
     "Osim toga", nastavi Insinja, "mislim da nam na Rotoru Pit ne može nauditi. On to zna - jer, ne bi nas ni slao ovamo."
     "A ja ću pokušati da vas obe zadovoljim", zaključi Dženar. "Šta god Pit mogao ili ne mogao posredno, on mnogo može posredno, te je stoga opasno, Evgenija, da dopustiš da te strah od Eritra navede da potceniš Pitovu rešenost i domišljatost. Pre svega, ukoliko se vratiš na Rotor, učinićeš to protiv njegovih zapovesti izdatih u vanrednom stanju i on ima puno pravo da te stavi u pritvor ili da te pošalje u izgnanstvo, na Novi Rotor, pa čak i da te vrati ovamo.
     Što se Eritra tiče", nastavi on, "ne treba potcenjivati ni opasnost od kuge, iako nam se čini da je bolest uminula, bar u svom ranom virulentnom obliku. I ja sam u podjednakoj meri nevoljan da rizikujem Marlenu kao i ti, Evgenija."
     Marlena na to ogorčeno prošaputa: "Nema nikakve opasnosti!"
     "Sivere, mislim da ne treba da vodimo ovaj razgovor u njenom prisustvu", reče Insinja.
     "Grešiš. Ja želim da bude u njenom prisustvu. Slutim da ona bolje od nas oboje zna šta treba da čini. Ona vodi računa o svom umu i naša je dužnost da se u to mešamo što je manje moguće."
     Iz Insinjinog grla ote se neki neartikulisan zvuk, ali Dženar neumoljivo nastavi, sa prizvukom neprikosnovenosti u glasu: "Želim da ona učestvuje u razgovoru jer želim njen doprinos. Želim da čujem njen stav."
     "Ali ti znaš kakvi su njeni stavovi", reče Insinja. "Ona hoće napolje, a ti kažeš da joj to moramo dopustiti jer je ona, nekako, magična."
     "Niko magiju nije pomenuo, ni to da joj jednostavno treba otvoriti vrata. Predlažem vam jedan mali eksperiment, uz sve neophodne mere predostrožnosti."
     "Kakav eksperiment?"
     "Pre svega, želeo bih da se izvrši skeniranje Marleninog mozga." On se okrenu Marleni. "Shvataš li, Marlena, da je to neophodno? Imaš li kakvih prigovora?"
     Marlena se lako namrgodi. "Već sam bila skenirana. Svi živi su skenirani. Ne daju ti da pođeš u prvi razred ako nisi skeniran. Svaki put kada ideš na sistematski pregled..."
     "Znam", složi se Dženar nežno. "Nisam baš sasvim straćio ova tri dana. Evo, ovde..." - njegova ruka se spusti na kompjutersku tastaturu na levoj ivici stola, "ovde imam kompjuterizovane podatke o svim skeniranjima kroz koje si do sada prošla."
     "Ali ne govoriš nam sve, čika Sivere", primeti Marlena mirno.
     "Ah!" uzviknu pobedonosno Insinja. "Šta krije od nas, Marlena?"
     "Malo je nervozan u vezi sa mnom. Ne veruje mi u potpunosti kada kažem da osećam da sam bezbedna. Nije siguran."
     "Neće biti, Marlena", usprotivi se Dženar. "Prilično sam siguran u tvoju bezbednost."
     No Marlenino lice se odjednom obasja. "Mislim da si baš zbog toga čekao tri dana, čika Sivere! Uveravao si samog sebe da si siguran, da ne bi preda mnom morao da glumiš. Ali ne valja. Još se vidi."
     "Ako je tako, Marlena, onda je to samo zato što si suviše vredna, suviše značajna, tako da je i najmanji rizik preopasan."
     "Ako smatraš da je i najmanji rizik preopasan", upade ljutito Insinja, "kako misliš da se ja osećam, kao majka? I tako, u vlastitoj nesigurnosti, pribavio si rezultate njenih skeniranja, narušivši privatnost njenih medicinskih nalaza."
     "Morao sam. I našao sam ono što sam tražio. Podaci su nedovoljni."
     "Kako to misliš, nedovoljni?"
     "U prvim danima Kupole, u vreme kada je kuga najžešće harala, jedan od glavnih zadataka bio nam je da načinimo što delotvorniji moždani skener, kao i da napravimo efikasan kompjuterski program koji bi tumačio dobijene nalaze. Ništa od ovoga nije preneto na Rotor. Pitova silna želja da sakrije pojavu kuge nagnala ga je da se usprotivi iznenadnoj pojavi jednog usavršenog moždanog skenera na Rotoru. To bi, verovatno, prouzrokovalo nepotrebna i neugodna pitanja i govorkanja. Sve zajedno, smešno, po mom mišljenju, ali i u tome, kao i u drugim stvarima, Pit postupa po svome. Shodno tome, Marlena, ti na Rotoru nikada nisi bila skenirana na pravi način, pa želim da to učinimo sada, na našem instrumentu."
     Marlena ustuknu. "Ne."
     Nada prelete preko Insinjinog lica. "Zašto, Marlena?"
     "Zato jer - kada je to izgovarao, čika Siver je odjednom postao još uznemireniji."
     "Ne, to nije..." zausti Dženar, ali samo bespomoćno podiže ruke i pusti ih da mlitavo padnu niz telo. "Čemu toliki trud? Marlena, dušo, ako sam odjednom izgledao zabrinut, to je stoga što nam je potreban najdetaljniji mogući snimak tvog mozga, da bi nam poslužio kao standard mentalne ravnoteže. Onda, ukoliko na Eritru pretrpiš i najtananiju mentalnu promenu, skener će to detektovati mnogo pre no što bilo ko bude mogao to da zaključi tako što će te posmatrati ili razgovarati s tobom. Stoga, čim pomenem podrobno skeniranje mozga, odmah pomislim na mogućnost otkrivanja mentalnih promena koje se na drugi način ne mogu ustanoviti - i ta pomisao automatski izaziva u meni zabrinutost. To je ono što si osetila kod mene. Hajde, Marlena, reci, koliko nesigurnosti i zabrinutosti možeš da osetiš? Daj mi neku vrednost."
     "Ne mnogo, ali, tu je", odgovori Marlena. "Nevolja je što ja samo mogu da zaključim da si zabrinut. Ne mogu znati zašto. Možda je to moždano skeniranje opasno."
     "Kako može biti? Izvršeno je toliko puta - Marlena, ti znaš da ti Eritro neće naškoditi. Zar ne možeš, onda, isto tako znati da ti skener neće nauditi?"
     "Ne."
     "A osećaš li opasnost pri pomisli na skener?"
     "Ne", reče Marlena odlučno, posle kraće stanke.
     "Ali kako možeš biti tako sigurna povodom Eritra, a da ne znaš ništa kada je skener u pitanju?"
     "Ne znam. Znam da mi Eritro neće ništa, ali ne znam da li mi skener neće ništa. Ili, hoće."
     Osmeh pređe preko Dženarovog lica. Nije bilo potrebno vladati posebnim sposobnostima pa primetiti izraz njegovog velikog olakšanja."
     "Šta te to toliko raduje, čika Sivere?" upita Marlena.
     "Da se predomišljaš", uzvrati Dženar, "oko intuitivnih osećanja - iz želje da budeš važna, iz opšte romantičnosti tvog karaktera ili iz nekakvog samoobmanjivanja - to bi činila u svakoj prilici. Ali to nije slučaj. Ti vršiš izbor. Neke stvari znaš, a neke ne znaš. To me još više nagoni da ti verujem kada tvrdiš da si sigurna da ti Eritro neće nauditi i ja se više uopšte ne bojim da će skeniranje tvog mozga otkriti bilo šta uznemirujuće."
     Marlena se okrenu prema majci. "U pravu je, majko. Oseća se mnogo bolje, pa se tako i ja osećam mnogo bolje. To je tako očigledno. Zar ne vidiš i sama?"
     "Nije bitno šta vidim", odgovori Insinja. "Ja se ne osećam nimalo bolje."
     "Oh, majko..." promrmlja Marlena, a onda, obraćajući se glasno Dženaru, reče: "Idem na skeniranje."

     46.
     "Ništa iznenađujuće", promrmlja Siver Dženar.
     Posmatrao je kompjutersku grafiku, u zamršenim, gotovo cvetnim šarama, kako se pomalja i nestaje u lažnim bojama. Evgenija Insinja stajala je pored njega, zureći pomno u ekran, ali ne razumevajući ništa.
     "Šta nije iznenađujuće, Sivere?" upita ona.
     "Ne mogu ti tačno reći, jer još nisam pronikao u njihov žargon. Ili, ukoliko bi to objasnila Ranaj D'Obison, koja je naš lokalni guru na ovom polju, onda ni ti ni ja ne bismo razumeli. No, skrenula mi je pažnju na ovo..."
     "Izgleda kao puževa kućica."
     "Ističe se po boji. Ranaj kaže da je to pre mera složenosti nego neposredan pokazatelj fizičkog oblika. Ovaj deo je atipičan. Uglavnom se ne sreće u mozgovima."
     Insinjine usne zadrhtaše. "Misliš li da je već..."
     "Ne, naravno da ne. Rekao sam 'atipičan', ne 'abnormalan'. To, nadam se, ne moram da objašnjavam jednom astronomu. Moraš da prihvatiš činjenicu da je Marlenin mozak drugačiji. U svakom slučaju, drago mi je da je puževa kućica tu. Da joj je mozak sasvim uobičajen, morali bismo se zapitati zašto je ona to što jeste. Odakle joj toliki dar opažanja. Odnosno, da li ona lukavo folira, ili smo mi budale."
     "Ali otkud znaš da to nije nešto... nešto..."
     "Bolesno? Kako bi moglo biti? Imamo ovde sve njene skenerske snimke sakupljene kroz ceo život, od detinjstva. Ta atipičnost je svuda prisutna."
     "To mi nikada nije saopšteno. Čak ni neku napomenu o tome nisam čula."
     "Naravno da nisi. Prvobitni skeneri su bili mnogo primitivniji i to se nije pokazivalo. Bar ne u toj meri da ti se oko odmah za to zalepi. Ali sada kad raspolažemo ovim odličnim skenerom, kojim smo u stanju da jasno razabiremo pojedinosti, možemo da se vratimo na ranije snimke i da na njima uočimo istu stvar. Ranaj je to već učinila. Kažem ti, Evgenija, ova usavršena tehnika skeniranja mozga morala bi postati standard i na Rotoru. Pitovo osujećenje uvođenja ove sprave jedan je od najluđih poteza koje je napravio. Stvar, doduše, nije jevtina."
     "Ja ću platiti", promrmlja Insinja.
     "Ne budi šašava. Ovo ide iz budžeta Kupole. Na kraju, može se pokazati od pomoći u rešavanju zagonetke kuge. Bar ću to navesti kao razlog, ako bilo ko bude postavljao suvišna pitanja. Dobro, stvar je obavljena. Marlenin je mozak sada snimljen jasnije i detaljnije nego ikada. Ako mu se ma šta desi, to će se odmah pokazati."
     "Nemaš predstavu koliko je sve to zastašujuće", reče Insinja.
     "Pa, ne krivim te, znaš. Ali ona je toliko samouverena da mi ne preostaje drugo do da joj držim stranu. Uveren sam da taj postojan osećaj bezbednosti ima iza sebe neki smisao."
     "Kako?"
     Dženar pokaza na puževu kućicu. "Ti ovo nemaš, a nemam ni ja; prema tome, niko od nas nije u položaju da može reći odakle njoj taj osećaj bezbednosti. Ali ona to ima, pa je stoga moramo pustiti napolje, na površinu."
     "Ali zašto moramo toliko da rizikujemo? Možeš li to ikako da mi objasniš?"
     "Iz dva razloga. Prvo, ona deluje izuzetno odlučno - a pravo da ti kažem, imam utisak da će stići do svega čemu se ustremi, ranije ili kasnije. U ovom slučaju, bolje da sve primimo veselo i da je pustimo, budući da ionako ne bismo mogli još dugo da je zadržavamo. Drugo, možda ćemo na ovaj način saznati nešto više o samoj bolesti. Šta će to biti, ja ne znam, ali koliko god sitno to saznanje bilo, u borbi protiv kuge predstavljaće mnogo."
     "Ali neće vredeti uma moje kćeri."
     "On se neće ni dovoditi u pitanje. Što se toga tiče, ma koliko bilo moje poverenje u Marlenu i ma koliko verovao da nema opasnosti, potrudiću se da preduzmem sve mere predostrožnosti, tebe radi. Pre svega, nećemo je još neko vreme puštati na samu površinu. Mogao bih je, na primer, povesti u let nad Eritrom. Moći će da vidi jezera i doline, brda, kanjone. Možda čak stignemo do obale mora. Prizori su prepuni čudne lepote - video sam to jednom - ali sve je potpuno pusto. Nema nigde života koji bi mogla videti - tek prokariote u vodi, koje su, naravno, nevidljive. Moguće je da će je ta jednolična pustoš odbiti i da će potpuno izgubiti zanimanje za spoljnji svet.
     A ako ipak bude želela da izađe napolje", završi on, "postaraćemo se da obuče E-odelo."
     "Šta je E-odelo?"
     "Naročito odelo za Eritro. Jednostavna stvar - slična skafandru - s tim što ne mora da održava vazdušni pritisak spram vakuuma. Reč je o nepropusnoj kombinaciji plastike i tekstila, koja, budući vrlo lagana, ne sputava pokrete. Kaciga sa svojom infracrvenom zaštitom predstavlja važniji deo koji sadrži veštačku zalihu vazduha i sistem za ventilaciju. Osoba u E-odelu nema tako praktično nikakve veze sa okolinom, sa Eritrom. A povrh svega, neko će uvek biti s njom."
     "Ko? Ni u koga nemam toliko poverenja koliko u sebe samu."
     Dženar se nasmeja. "Ne mogu da zamislim nekog nepodesnijeg od tebe za pratioca. Ti niti šta znaš o Eritru, a još ga se i đavolski plašiš. Ja se ne bih usudio da te pustim napolje. Naprotiv, jedina osoba kojoj možemo verovati nisi ti, nego ja."
     "Ti?" Upiljila se u njega netremice, otvorenih ustiju.
     "Zašto da ne? Niko ne poznaje Eritro bolje od mene. Ako je Marlena imuna na kugu, onda sam to i ja. Za ovih deset godina ništa mi se nije desilo. Štaviše, ja umem da upravljam letelicom, pa nam ni pilot neće biti potreban. Dalje, ako ja pođem s njom, moći ću pažljivo da je posmatram. Ako učini bilo šta abnormalno, ma koliko sitno, vratiću je u Kupolu i odmah skenirati. Brže od svetlosti."
     "Dotle će, naravno, biti već kasno."
     "Ne. Ne smeš posmatrati kugu kao nešto što odgovara načelu sve ili ništa. Bilo je lakših slučajeva, čak i sasvim lakih. Ljudi koji su pretrpeli lakše slučajeve nastavili su da, više-manje, normalno žive i rade. Ništa joj se neće dogoditi, siguran sam."
     Insinja je sedela u svojoj fotelji, nema, osećajući se beskrajno malom i ranjivom.
     Dženar je instinktivno zagrli: "Hajde, Evgenija, zaboravi na to, makar na nedelju dana. Obećavam ti da Marlena neće izaći napolje bar još toliko vremena - pa i duže, ako joj budem oslabio odlučnost pokazivanjem Eritra iz vazduha. Tokom leta biće zatvorena u vazduhoplovu gde će biti podjednako bezbedna kao i ovde. A u međuvremenu, reći ću ti šta ćeš da radiš. Ti si astronom, nije li tako?"
     Pogledala ga je i promucala: "Znaš da jesam."
     "To znači da nikada ne gledaš u zvezde. To astronomi nikad ne čine. Oni samo gledaju u instrumente. Nad Kupolom je sada noć; hajde da odemo na osmatračnicu i da osmatramo. Noć je savršeno vedra i ništa te ne može smiriti i uspokojiti kao posmatranje zvezda. Veruj mi."

     47.
     Bio je potpuno u pravu. Astronomi nisu posmatrali zvezde jer za to nije bilo potrebe. Jednostavno su davali uputstva teleskopima, kamerama i spektroskopima preko kompjutera koji su ta uputstva primali u vidu programa.
     Instrumenti su vršili analize i izlagali ih u vidu grafičkih simulacija. Astronom bi jednostavno postavljao pitanja, a zatim proučavao dobijene odgovore. Za sve to nije bilo neophodno posmatrati zvezde.
     Pa kako onda, upita se Insinja, neko može da zaludno zuri u zvezde? Naročito jedan astronom? Već i sama pomisao na to unosi nemir. Bilo je posla koji je valjalo obaviti, pitanja na koja treba odgovoriti, tajni koje treba rešiti, tako da bi se, zacelo, posle izvesnog vremena, naučnik vratio u svoju opservatoriju i stavio u pogon uređaje, zabavljajući se u međuvremenu tako što bi čitao neki roman ili gledao holoviziju.
     Počela je da priča o tome Siveru Dženaru, dok je ovaj sređivao kancelariju pre no što će je napustiti (bio je isti takav pedant i u mladosti, prisetila se Insinja. To ju je tada nerviralo, ali možda je ova osobina trebalo, naprotiv, da joj se dopadne. Siver je imao toliko vrlina, pomisli ona, dok je Krajl, s druge strane...)
     Ona se nemilosrdno otrgnu od tih misli i pokuša da ih skrene u nekom drugom pravcu.
     "U stvari, ni ja ne idem često na platformu za osmatranje", reče Dženar. "Uvek ima prečih stvari. A i kad pođem, gore se uvek osećam usamljeno. Drago mi je što ću sada imati društvo. Hajdemo!"
     Poveo ju je ka malom liftu. Insinja se sada prvi put našla u liftu, od kako je pod Kupolom, i za trenutak joj se učini kao da je kod kuće, na Rotoru, s tim što nije osetila promenu pseudogravitaciji, niti se osetila blago pritisnuta uz jedan od zidova, usled efekta Koriolis, kao što bi to bilo na Rotoru.
     "Evo nas", reče Dženar i propusti Insinju pred sebe. Ona kroči u praznu prostoriju pred njima, no, odmah ustuknu, koraknuvši nazad. "Jesmo li ovde izloženi?" upita ona.
     "Izloženi?" zbunjeno ponovi Dženar. "Oh, misliš, u odnosu na Eritrovu atmosferu? Ne, nismo, nemoj se plašiti. Optočeni smo staklenom poluloptom obloženom dijamantima koja je nepropustiva. Jedan meteorit bi je, nesumnjivo, probio, ali nebo je sasvim lišeno meteorita. Ovakvo staklo imamo i na Rotoru, znaš, ali..." u glasu mu se pojavi prizvuk gordosti... "ne baš ovakvog kvaliteta i ovih razmera."
     "Nije vam uopšte loše ovde dole", reče Insinja, pruživši ruku da ponovo dotakne staklo i uveri se u njegovo postojanje.
     "Nije, zato što u protivnom niko ne bi hteo da dođe ovamo", uzvrati Dženar, a onda ponovo usredsredi pažnju na mehur. "I ovde povremeno pada kiša, ali onda je u svakom slučaju oblačno. A kada se razvedri, sve se brzo isuši. Nešto malo vlage zaostane, ali mehur biva čišćen po danu naročitom mešavinom deterdženata. Sedi, Evgenija."
     Insinja se zavali u meko, udobno sedište koje se gotovo samo od sebe iskosi, tako da je ona došla u priliku da gleda pravo nagore. Čula je kako se iskošuje i drugo sedište pod Dženarovom težinom. Odmah potom ugasiše se male noćne svetiljke čija je rasveta bila dovoljna taman da se razabere položaj sedišta i stočića u prostoriji. U tami nenastanjenog sveta, vedro nebo nad njima, tamno kao crni somot, namah se osulo mnoštvom iskrica.
     Insinji se ote uzdah. Znala je, iz teorije, kako nebo izgleda. Viđala ga je na kartama, simulacijama ili fotografijama - u svakom vidu i u svakom obliku, izuzev u stvarnosti. Zateče samu sebe kako ne pokušava da razabere zanimljive objekte, zagonetne pojave, tajne koje bi prionula da rešava. Pažnju joj nisu privlačila sama nebeska tela, već šare koje su pravila.
     U maglovitoj praistoriji, prisetila se, upravo je proučavanje ovih šara, a ne samih zvezda, iznedrilo zamisao o sazvežđima, čime su udareni temelji astronomije.
     Dženar je bio u pravu. Prekrio ju je, kao fina, meka, neosetna paučina.
     Posle izvesnog vremena, Insinja se gotovo sneno oglasi: "Hvala ti, Dženare."
     "Na čemu?"
     "Što si se ponudio da pođeš napolje s mojom kćerkom. Rizikuješ svoj um zbog nje."
     "Ne rizikujem. Ništa se neće dogoditi ni njoj ni meni. Osim toga, prema njoj imam neko... očinsko osećanje. Na kraju, ti i ja se toliko dugo znamo, i, ja sam uvek imao... visoko mišljenje o tebi."
     "Znam", odvrati Insinja, osetivši se pomalo krivom. Uvek je znala šta Dženar oseća prema njoj; on to nikada nije uspevao da sakrije. To ju je isprva, pre no što je upoznala Krajla, ispunjavalo nevoljnošću, a kasnije ljutnjom.
     "Ako sam ikada povredila tvoja osećanja, Sivere, iskreno mi je žao", reče ona.
     "Nema potrebe za žaljenjem", odvrati Dženar nežno. Usledila je duga tišina dok je spokoj oko njih uzimao maha; Insinja se nadala da niko neće ući u osmatračnicu i poremetiti ovu čudnu čaroliju vedrine koja ju je tako potpuno obuzela.
     "Mislim da znam", reče Dženar, "zašto ljudi izbegavaju da dolaze ovamo, na osmatračku platformu. Odnosno, zašto to ne čine na Rotoru. Jesi li primetila da je osmatračka platforma na Rotoru gotovo uvek pusta?"
     "Marlena voli da odlazi tamo, s vremena na vreme. Često je pominjala kako je tamo gore potpuno sama. Tokom poslednjih godinu dana puno puta mi je napomenula kako uživa u posmatranju Eritra. Trebalo je tada da joj posvetim više pažnje, da je pažljivije slušam..."
     "Marlena je izuzetak. Mislim da je ono tamo razlog što ljudi ne vole ovo mesto."
     "Šta to?" upita Insinja.
     "Ono." On upre prstom u jednu tačku na nebeskom svodu, ali u mraku ona ne uspe da razazna njegovu ruku. "Ona veoma sjajna zvezda, tamo; najsjajnija na nebu."
     "Misliš, Sunce? Naše Sunce, Sunce Solarnog sistema?"
     "Da, na njega mislim. Ono je uljez. Bez njega, nebo bi odavde izgledalo gotovo potpuno isto kao i nebo koje vidimo sa Zemlje. Alfa Kentaura, doduše, nije na svom mestu, i Sirijus je nešto pomereniji, ali to ne bismo ni primetili. Izostaviš li tih nekoliko stvari, nebo koje vidiš izgleda gotovo isto kao i nebo koje su, pre pet hiljada godina, posmatrali Sumeri. Osim Sunca, naravno."
     "Misliš da je Sunce razlog što se ljudi klone osmatračnica?"
     "Da. Možda ne svesno, ali mislim da ih prizor onespokojava. Verovatno im se čini da je Sunce daleko, daleko, nedostižno, deo neke druge, sasvim drugačije Vaseljene. A ipak je tu, na nebu, sjajno, privlači našu pažnju, ispunjava nas osećanjem krivice što smo od njega pobegli."
     "Ali zašto onda na platformu ne odlaze mladi ljudi, ili deca? Oni ne znaju gotovo ništa o Suncu ili Sunčevom sistemu."
     "Mi ostali dajemo im negativan primer. Kada nas starijih više ne bude bilo, kad nikome na Rotoru Sunčev sistem ne bude značio ništa više osim puke fraze, mislim da će nebo tada ponovo pripasti Rotoru. I ovo mesto biće puno ljudi - ako još bude postojalo."
     "Misliš da neće postojati?"
     "Ne možemo predskazivati budućnost, Evgenija."
     "Čini mi se da ipak napredujemo."
     "Da, tačno. Ali ta sjajna zvezda - taj uljez - ona je ono što me brine."
     "Naše staro Sunce. Šta nam može? Ne može stići ovamo."
     "Oh, naravno da može." Dženar je netremice posmatrao sjajnu tačku na zapadnoj strani neba. "Ljudi koje smo tamo ostavili, na Zemlji i na Naseobinama, jednom će otkriti Nemezis. Možda već i jesu. Možda su, kao i mi, ovladali hiperpogonom. Mislim, u stvari, da su to morali učiniti ubrzo po našem odlasku. Naš nestanak mora da ih je veoma podstakao da se daju na posao."
     "Otišli smo pre četrnaest godina. Zašto već nisu pristigli?"
     "Možda ih odbija pomisao na dvogodišnji let. Znaju, da je Rotor to pokušao, ali ne znaju da li je uspeo. Možda misle da su parčići olupine koja je nekada bila Rotor rasuti celim putem od Sunca dovde."
     "Nama nije nedostajalo hrabrosti da pokušamo."
     "I te kako nam je nedostajalo. Misliš li da bi se Rotor odlučio na taj korak da nije bilo Pita? Pit je predvodio nas ostale, a sumnjam da bilo gde na Naseobinama, odnosno na Zemlji postoji još jedan takav čovek. Ti znaš da ga ja ne volim. Ne odobravam njegove postupke, njegov moral, ili nedostatak morala, njegovu prevrtljivost, njegovu hladnu rešenost da devojčicu poput Marlene pošalje tamo gde joj je uništenje neizbežno. No, ako je meriti po postignutim rezultatima, on će verovatno ući u istoriju kao veliki čovek."
     "Kao veliki vođa", dodade Insinja. "Ti si veliki čovek, Sivere. Razlika je jasna."
     Ponovo usledi tišina, sve dok Dženar ne progovori, ovog puta sasvim tiho: "Čekam ih da dođu ovamo, za nama. To je moje najveće strahovanje, koje se samo pojačava kad posmatram uljeza kako me obasjava s neba. Četrnaest godina je prošlo od kako smo otišli iz Sunčevog sistema. Šta su učinili za ovih četrnaest godina? Jesi li se ikada upitala, Evgenija?"
     "Nisam", odvrati Insinja, tek napola budna. "Moje brige su mnogo bliže."

ASTEROID

     48.
     Dvadeset drugi avgust 2235. Bio je to značajan datum za Krajla Fišera, jer tog je dana bio Tesin rođendan. Pedeset treći rođendan, tačnije govoreći. Ona ga nije pominjala, niti mu je pridavala značaj - verovatno stoga što se ponosila svojim mladolikim izgledom na Adeliji, ili možda zato što je bila odveć svesna Fišerovih pet godina prednosti.
     Ova razlika u godinama Krajlu, međutim, ništa nije značila.
     Čak i da ga nije osvojila svojom inteligencijom i svojim seksualnim temperamentom, Tesa je držala ključeve za stizanje na Rotor i on je to dobro znao.
     Oči su joj, sada, bile obavijene sitnim borama, a i mišice su joj postale ponešto mlohave, ali rođendan koji nije pominjala predstavljao je za nju trijumf kada je, njišući se, ušla u apartman koji je s godinama postajao sve raskošniji i bacila se u svoju udobnu naslonjaču sijajući od zadovoljstva.
     "Išlo je glatko kao u međuzvezdanom prostoru! Potpuna savršenost."
     "Voleo bih da sam mogao biti tamo", reče Krajl.
     "I ja bih to volela, Krajle, ali stvar je zbilja bila strogo poverljiva. Osim toga, čini mi se da te ionako suviše uvlačim u stvari koje ne bi trebalo da znaš."
     Cilj je bio Hipermnestra, jedan inače sasvim neugledan asteroid koji je tog trenutka bio u pogodnom položaju, ne suviše blizu drugih asteroida i, što je još važnije, ne preblizu Jupitera. Dalje, nijedna Naseobina nije na njega polagala nikakvo pravo, niti ga je, do sada, bilo ko posetio. A povrh svega, prva dva sloga njegovog imena činila su ga, koliko god to trivijalno izgledalo, i u simboličnom smislu idealnim odredištem za probni nadsvetlosni let kroz hipersvemir.
     "Pretpostavljam da je brod sigurno prispeo."
     "Stigao je do udaljenosti od deset hiljada kilometara. Mogli smo i bliže da ga dovedemo, ali nismo želeli da rizikujemo pojačanje njegovog gravitacionog polja, koliko god ono slabo bilo. Zatim se vratio, razume se, do unapred predviđene tačke. Vodile su ga dve obične letelice."
     "Pretpostavljam da su Naseobine pomno posmatrale."
     "Naravno. Ali jedno je kada vidiš brod koji u trenutku nestaje, a drugo je da znaš gde je otišao; da li je otplovio brzinom manjom od svetlosne, odnosno svetlosnom, ili mnogo puta većom od svetlosne; i, naročito, kako je sve izvedeno. Znači, mogu da gledaju koliko hoće, ali to im ništa neće pomoći."
     "Nisu imali ništa u blizini Hipermnestre, zar ne?"
     "Nisu imali načina da otkriju odredište, osim ako bezbednost nije zakazala, a to se kako izgleda nije dogodilo. No, čak i da su znali ili pretpostavili, ni to im, samo po sebi, ne bi mnogo pomoglo. Sve u svemu, Krajle, vrlo zadovoljavajuće."
     "Očigledno, veliki korak."
     "Sa narednim velikim koracima koji su tek pred nama. To je bio prvi brod osposobljen da nadsvetlosnom brzinom preveze jedno ljudsko biće. Ali, kao što znaš, posadu je sačinjavao samo jedan robot."
     "Je li robot uspešno dejstvovao?"
     "U potpunosti, ali to još nije od velikog značaja, osim što se pokazalo da možemo da prevozimo velike mase tamo i natrag u jednom komadu - bar u makro razmerama. Biće potrebno nekoliko nedelja ispitivaja da bismo se uverili da nije došlo ni do kakvih ozbiljnih oštećenja u mikro razmerama. I, naravno, tek nam predstoji zadatak da izgradimo veće brodove, da u njih ugradimo valjane i operativne sisteme za održanje života, kao i da obezbedimo višestruke bezbednosne sisteme. Robot može da podnese stresove koje ljudska bića nisu u stanju."
     "Kako stojimo s rokovima?"
     "Do sada dobro. Do sada. Još godinu dana, godinu i po - ako ne bude nekih katastrofa ili neočekivanih nezgoda - i trebalo bi da budemo sposobni da priredimo iznenađenje Rotorijancima - pod pretpostavkom da su još u životu."
     Fišer se trže i Vendelova se odmah skruši: "Oprosti. Uvek sebi obećam da nikada više tako nešto neću reći, ali ponekad mi izleti."
     "Nema veze", odmahnu glavom Fišer. "Znači, konačno je potvrđeno da ću biti na prvom letu ka Rotoru?"
     "Ako bilo šta može biti konačno potvrđeno u vezi sa nečim što se, ipak, neće desiti još narednih godinu i po dana. Nema načina da se preduprede iznenadne promene koje su sasvim mogućne u ovom projektu."
     "Ali za sada?"
     "Izgleda da je Tanajama za sobom ostavio belešku o tome da ti je obećano jedno mesto na brodu - što je mnogo lepše no što sam od njega mogla očekivati. Koropatski je bio toliko ljubazan da me upozna sa time danas, naravno tek kada sam ja, posle uspešnog leta, osetila da je dobar trenutak da ga prva pitam."
     "Odlično. Tanajama mi je to usmeno obećao. Drago mi je što je ostavio i pisani trag o tome."
     "Da li bi mi rekao zašto ti je to obećao? Tanajama mi je oduvek izgledao kao neko ko nikada ništa neće dati besplatno."
     "U pravu si. Obećao je da će me poslati na taj put ukoliko te dovedem na Zemlju da radiš na nadsvetlosnoj brzini. Mislim da se sećaš da sam to obavio trijumfalno."
     "Sumnjam da je to jedino što je potreslo i dirnulo tvoju vladu", frknu Vendelova. "Koropatski je rekao da se najčešće ne oseća obaveznim u pogledu Tanajaminih obećanja, ali da ima u vidu da si ti živeo na Rotoru nekoliko godina i da bi tvoja znanja mogla biti od koristi. Ja lično smatram da je tvoja upućenost mogla izbledeti posle trinaest godina, ali to, naravno, nisam glasno rekla, budući da sam se baš dobro osećala posle uspele probe, tako da sam za trenutak zaključila da te volim."
     "E, sad mi je baš lakše", nasmeši se Fišer. "Nadam se da ćeš i ti biti na tom prvom letu. Jesi li i to već uredila?"
     Vendelova malo zabaci glavu unazad, kao da hoće da ga bolje pogleda. "To će ići malo teže, dečko moj. Sasvim su saglasni s tim da tebe izlože opasnosti, ali što se mene tiče, rekoše da me ne mogu tek tako rizikovati. 'Ko će voditi projekt ako vas izgubimo?' pitali su, a ja sam rekla, 'Pa, neko od dvadesetak mojih asistenata koji su podjednako upućeni u nadsvetlosni let kao i ja, a i čiji su umovi mlađi i vispreniji od moga.' Bila je to, naravno, laž, jer meni ipak niko nije ravan. Ali impresionirala sam ih."
     "Ima nečega u tome što kažu. Zar bi stvarno trebalo da se izložiš riziku?"
     "Da", odvrati Vendelova. "Pre svega zato što želim da steknem ugled zapovednika na prvom nadsvetlosnom letu. Drugo, radoznala sam da vidim jednu drugu zvezdu i ogorčena što su Rotorijanci, ipak, do nje stigli prvi - ako su..." Ipak, uspela je da se obuzda. "A poslednje, i najvažnije, mislim, želim da odem sa Zemlje." Završila je rečenicu doslovce zarežavši.
     Kasnije, dok su ležali u postelji, ona reče: "I kad jednom najzad stignemo tamo, kako će to čudesno osećanje biti?"
     Fišer ne odgovori ništa. Mislio je na dete, sa čudnim, krupnim očima, i na svoju sestru - i ta dva lika se stopiše u jedan dok je lagano tonuo u san.

VAZDUŠNI LET

     49.
     Duga putovanja kroz planetnu atmosferu nisu bila prihvaćena među Naseljivačima kao deo njihovog društva. Na Naseobinama su se susretali samo sa srazmerno kratkim udaljenostima, za čije su savlađivanje bili sasvim dovoljni liftovi, noge ili, ređe, električna kola. Putovanja između Naseobina obavljala su se raketama.
     Mnogi Naseljivači - bar tamo natrag u Sunčevom sistemu - često su boravili u svemiru, tako da im je kretanje kroz njega bilo u podjednakoj meri obično kao i hodanje. Samo su retki Naseljivači, međutim, putovali do Zemlje, gde je jedino postojalo kretanje kroz atmosferu i gde se koristio vazdušni let.
     Naseljivači koji su se u vakuumu osećali kao kod kuće najednom bi iskusili neobuzdan užas kada bi se suočili sa zviždukom vazduha duž letelice za koju su znali da ne počiva ni na kakvom čvrstom uporištu.
     No, putovanje vazduhom povremeno je predstavljalo očiglednu neophodnost na Eritru. Bio je to, kao i Zemlja, veliki svet, sa takođe prilično gustom atmosferom (koja se isto tako mogla disati). U bibliotekama na Rotoru nalazile su se knjige o vazduhoplovstvu, a bilo je i nekoliko emigranata sa Zemlje koji su posedovali aeronautičko iskustvo.
     U Kupoli su se, tako, nalazila dva mala vazduhoplova, pomalo nezgrapna i primitivna, nepodesna za razvijanje velikih brzina i za vratolomna manevrisanja - ali ipak upotrebljiva.
     U stvari, sama neupućenost Rotora u aeronautički inženjering pokazala se od pomoći u jednom pogledu. Vazduhoplovi iz Kupole bili su znatno kompjuterizovaniji od bilo koje odgovarajuće letelice na Zemlji. Štaviše, Siver Dženar je ova plovila uglavnom držao za složene robote koji su slučajno sagrađeni u obliku aviona. Vremenske prilike na Eritru bile su znatno blaže nego što su uopšte mogle biti na Zemlji, budući da zračenje slabe snage sa Nemezis nije bilo dovoljno da pokrene velike i snažne oluje, što je smanjivalo izglede da se robot-vazduhoplov nađe u opasnosti. I to značajno smanjivalo.
     Proishodilo je da je doslovce svako mogao da upravlja sirovim i neuglačanim letelicama iz Kupole. Jednostavno biste kazali avionu šta želite da učini i on bi to učinio. Ukoliko bi poruka bila nejasna ili izgledala opasna robotskom mozgu letelice, on bi zatražio razjašnjenje.
     Dženar je posmatrao kako se Marlena penje u kabinu aviona uz izvesnu prirodnu opreznost, ako već ne uz grčeviti užas Evgenije Insinje koja se držala podalje od poprišta događaja. ("Ne pojavljuj se u blizini", naredio je on ozbiljno Insinji, "naročito ako budeš izgledala kao neko ko je uveren da prisustvuje predstojećoj katastrofi. Uspaničićeš samo devojku.")
     Insinji je izgledalo da u svakom slučaju ima razloga za paniku. Marlena je bila premlada da bi pamtila svet gde je letenje kroz vazduh predstavljalo običnu stvar. Prilično je mirno primila prevoz raketom na Eritro, ali kako će reagovati na ovaj nepojamni let kroz vazduh?
     Pa ipak, Marlena se popela u kabinu i smestila na svoje sedište uz krajnje spokojan izraz na licu.
     Da li je moguće da uopšte nije shvatala ozbiljnost situacije? "Marlena, dušo, poznato ti je šta ćemo učiniti, zar ne?"
     "Jeste, čika Sivere. Pokazaćeš mi Eritro."
     "Iz vazduha, znaš. Letećeš kroz vazduh."
     "Da. To si mi već rekao."
     "Da li te pomisao na to uznemirava?"
     "Ne, čika Sivere, ali zato tebe silno uznemirava."
     "Samo zbog tebe, dušo."
     "Ja sam potpuno u redu." Ona se okrenu, sasvim mirnog lica, prema njemu dok se uspinjao za njom i smeštao u sedište. "Mogu da razumem što je majka zabrinuta", nastavi, "ali ti si još više zabrinut. Uglavnom ti polazi za rukom da to prikriješ, ali da se samo vidiš kako oblizuješ usne, bilo bi ti neprijatno. Smatraš da će, ako se dogodi nešto loše, to biti tvoja krivica, a ta pomisao nikako ti ne da mira. No, svejedno, ništa se neće dogoditi."
     "Jesi li sigurna u to, Marlena?"
     "Potpuno sigurna. Ništa mi neće biti na Eritru."
     "To si kazala povodom kuge, ali nije sada reč o tome."
     "Svejedno o čemu je reč. Ništa mi neće biti na Eritru."
     Dženar blago odmahnu glavom u neverici i neizvesnosti, a onda zažali zbog toga, jer je znao da je ona pročitala poruku podjednako lako kao da se pojavila najkrupnijim slovima na ekranu kompjutera. Ali u čemu je bila razlika? Čak i da je uspeo da potisne stvar i da se držao kao da je kakav bronzani kip, ona bi ga svejedno prozrela.
     "Idemo u vazdušnu komoru u kojoj ćemo ostati neko vreme", reče on, "kako bih mogao da proverim reakcije mozga letelice. Potom ćemo proći kroz još jedna vrata i avion će onda uzleteti u vazduh. Javiće se dejstvo ubrzanja koje će te potisnuti unazad, a zatim ćemo ploviti kroz vazduh, a između nas i tla neće biti ničega. To ti je jasno, nadam se?"
     "Ne bojim se", uzvrati Marlena tiho.

     50.
     Vazduhoplov se držao postojanog kursa povrh golog predela talasastih brda.
     Dženar je znao da je Eritro živ u geološkom pogledu, kao i da su preduzeta geološka izučavanja pokazala da su postojala razdoblja u njegovoj istoriji kada je bio pun planina. Planine su se još mogle susresti tu i tamo na njegovoj cismeganskoj polulopti - polulopti povrh koje je naduveni krug planete Megas, oko koje je Eritro kružio, počivao gotovo nepomično na nebu.
     Ovde, na transmeganskoj strani, međutim, ravnice i brda predstavljali su glavnu osobenost dva velika kontinenta.
     Marleni, koja nikada ranije u životu nije videla neku planinu, čak su i niski brežuljci delovali uzbuđujuće.
     Na Rotoru su postojale rečice, razume se, a sa visine sa koje su posmatrali Eritro njegove reke nisu se od njih razlikovale.
     Dženar pomisli: Marlenu čeka iznenađenje kada ih bude videla izbliza.
     Marlena se ljubopitljivo zagledala u Nemezis koja je već prošla najvišu, podnevnu tačku i stala da se spušta prema zapadu. "Ona se ne kreće, zar ne, čika Sivere?", upita devojka.
     "Kreće se", uzvrati Dženar. "Odnosno, bar se Eritro okreće u odnosu na Nemezis, ali u ritmu od jednom dnevno, dok Rotor načini pun krug jednom u svaka dva minuta. Poređenja radi, Nemezis, viđena odavde sa Eritra, kreće se nešto manje od sedam stotina puta sporije nego viđena sa Rotora. Ovde izgleda da počiva nepomična, ali ipak to nije sasvim slučaj."
     A onda, bacivši brz pogled prema Nemezis, on dodade: "Nikada nisi videla Zemljino Sunce, Sunce Solarnog sistema, znaš; čak i da jesi, nisi ga zapamtila, budući da si tada bila beba. Sunce je bilo znatno manje, viđeno sa mesta gde se nalazio Rotor u Sunčevom sistemu."
     "Manje?" ponovi iznenađeno Marlena. "Ali kompjuter mi je kazao da je Nemezis manja."
     "I jeste, u stvarnosti. Rotor se, međutim, nalazi znatno bliže Nemezis nego što je ikada bio Suncu, tako da Nemezis izgleda veća."
     "Od Nemezis nas deli četiri miliona kilometara, zar ne?"
     "A od Sunca nas je razdvajalo sto pedeset miliona kilometara. Da se nalazimo na tolikoj udaljenosti od Nemezis, dobijali bismo manje od jedan odsto njene svetlosti i toplote nego što do nas stiže sada. Da smo, pak, ovako blizu Suncu kao što smo blizu Nemezis, u trenu bismo se pretvorili u paru. Sunce je znatno krupnije, sjajnije i toplije od Nemezis."
     Marlena nije gledala prema Dženaru, ali bila je dovoljna, kako izgleda, i njegova boja glasa. "Po načinu na koji pričaš, čika Sivere, čini mi se da bi voleo da se vratiš u blizinu Sunca."
     "Tamo sam rođen, tako da me ponekad obuzme nostalgija."
     "Ali Sunce ja tako toplo i sjajno. Mora da je opasno."
     "Mi nismo gledali pravo u njega. A ni ti ne bi trebalo da predugo gledaš u Nemezis. Skreni pogled, dušo."
     Dženar baci još jedan brz pogled na Nemezis, međutim. Počivala je na zapadnom nebu, crvena i ogromna, sa prividnim prečnikom od četiri lučna minuta, odnosno osam puta veća nego što je Sunce izgledalo sa nekadašnjeg mesta Rotora. Bio je to miran, crveni krug svetlosti, ali Dženar je znao da bi se na njemu, u srazmerno retkim prilikama, javile protuberance, a onda bi na tom vedrom pročelju po nekoliko minuta zablistala bela mrlja koju je bilo bolno posmatrati. Blage sunčeve pege, zagasito crvene, predstavljale su češću pojavu, ali one nisu bile tako upadljive.
     On promrmlja jedno naređenje avionu koji je potom dovoljno skrenuo da Nemezis ostane dalje pozadi, vam neposrednog vidokruga.
     Marlena baci poslednji, zamišljeni pogled na Nemezis, a zatim upravi oči ka prizorima Eritra koji su se prostirali pod njima.
     "Čovek se navikne na to da je sve ružičasto", reče ona. "U stvari, posle izvesnog vremena i ne izgleda tako ružičasto."
     Dženar je to i sam zapazio. Uspevao je da razabere razlike u nijansama i senkama, tako da mu je svet pod njima sve manje delovao monohromatski. Reke i mala jezera delovali su rumenije i tamnije od kopnenih površina, dok je nebo bilo mrko. Eritrova atmosfera rasipala je sasvim malo crvene svetlosti Nemezis.
     Najbeznadežnija stvar u vezi sa Eritrom bila je, međutim, ogoljenost njegovog kopna. Iako sasvim malih razmera, Rotor je imao zelena polja, žute žitnice, raznobojne voćke, bučne životinje, kao i svu silu zvukova i boja ljudskih naseobina i zdanja.
     Ovde su postojali jedino tišina i beživotnost.
     Marlena se namrgodi. "Postoji život na Eritru, čika Sivere."
     Dženar nije uspeo da razabere da li je to Marlena izrekla kao tvrdnju, postavila pitanje ili odgovorila na njegove misli koje su joj bile saopštene jezikom njegovog tela. Da li je insistirala na nečemu ili je tražila da bude uspokojena?
     "Svakako", uzvrati on. "Obilje života. Ima ga posvuda. Ne samo u vodi. Postoje i takve prokariote koje žive u vodenim skramama što optaču čestice tla."
     Posle izvesnog vremena na obzorju pred njima stade da se pomalja okean, u početku kao jednostavna tamna linija, a zatim kao sve šira traka kako mu se vazduhoplov približavao.
     Dženar obazrivo pogleda Marlenu postrance, motreći na njene reakcije. Ona je čitala o okeanima Zemlje, razume se, i mora da je videla slike na holoviziji, ali nema te stvari koja čoveka uistinu može da pripremi za neposredno iskustvo. Dženar koji je bio jednom (jednom!) na Zemlji kao turista, video je ivicu okeana. Nikada se, međutim, nije našao povrh nekog okeana, a da pri tom nema kopno na vidiku, tako da nije bio siguran ni u vlastite reakcije.
     On se talasao pod njima, a onda je kopno stalo da se smanjuje iza njih, da se tanji, sve dok ga nije nestalo. Dženar pogleda nadole uz osećanje mučnine u dubini stomaka. Na um mu je pala jedna rečenica iz nekog drevnog epa: "tamnovino more". Okean ispod njih uistinu je nalikovao na ogromnu, ustalasanu masu crvenog vina, sa ružičastom penom tu i tamo.
     Nikakvi belezi nisu se mogli uočiti u tom ogromnom telu vode, niti je postojalo neko mesto gde bi se spustili. Iščezla je i sama predstava o "mestu". No, znao je da je, čim bi poželeo da se vrati, dovoljno da jednostavno naredi avionu da ih prebaci do kopna. Kompjuter na letelici vodio je računa o njihovom položaju preko brzine i pravca kretanja i tačno je znao gde se nalazi kopno, pa čak i gde je Kupola.
     Prošli su ispod jednog debelog oblačnog pokrova i okean se zatamnio. Na jednu Dženarovu reč avion se digao iznad oblaka. Nemezis je ponovo zasjala, a pod njima se više nije mogao videti okean. Umesto njega, javilo se more ružičastih kapljica, navirući i uzdižući se tu i tamo, tako da su pramenovi magle stali da povremeno promiču pokraj prozora.
     A onda oblaci kao da stadoše da se razmiču, a između njihovih ivica ponovo počeše da se ukazuju letimični prizori tamnovinog mora.
     Marlena je posmatrala napola otvorenih usta, gotovo bez daha. A onda prošaputa: "To je sve voda, zar ne, čika Sivere?"
     "Hiljade kilometara u svim pravcima, Marlena - a mestimično i po deset kilometara u dubinu."
     "Kada bi pao dole, pretpostavljam da bi se utopio."
     "Neka te to ne brine. Ova letelica neće pasti u vodu."
     "Znam da neće", uzvrati Marlena samouvereno.
     Postoji još jedan prizor, pomisli Dženar, koji valja pokazati Marleni.
     Marlena ga prekide u razmišljanju. "Ponovo postaješ nervozan, čika Sivere."
     Dženara je počela da zabavlja činjenica da se već navikao da uzima zdravo za gotovo ovakve Marlenine opaske. "Još nisi videla Megas", reče on, "a upravo sam se pitao da li bi trebalo da ti ga pokažem. Vidiš, Eritro je samo jednom stranom okrenut prema Megasu, a Kupola je podignuta na onoj suprotnoj, tako da Megas nikada nije na našem nebu. Ako bismo, međutim, nastavili da letimo u ovom pravcu, dospeli bismo do cismeanske polulopte i videli bismo ga kako se pojavljuje povrh obzorja.
     "Volela bih da to vidim."
     "U redu, ali pripremi se. Ogroman je. Uistinu ogroman. Gotovo dvostruko širi od Nemezis, a gotovo izgleda kao da umalo nije pao na nas. Neki ljudi naprosto ne mogu da izdrže taj prizor. Neće, međutim, pasti. Ne može. Nemoj to izgubiti iz vida."
     Popeli su se na veću visinu i ubrzali. Okean se pružao pod njima u naboranoj jedoobraznosti, mestimično zatamnjen oblacima.
     Konačno, Dženar reče: "Ako pogledaš malo udesno napred, zapazićeš kako Megas počinje da se pomalja povrh obzorja. Skrenućemo ka njemu."
     U prvi mah ličilo je na majušnu mrlju svetlosti duž obzorja, ali onda je stalo da lagano buja. Konačno, sve širi luk zagasito crvenog kruga počeo je da se podiže povrh obzorja. Bio je upadljivo zagasitiji od Nemezis, koja se i dalje mogla videti desno od njih, iza aviona, i nešto niže na nebu.
     Kako se Megas povećavao, ubrzo je postalo očigledno da ono što se pomolilo nije bio pun krug svetlosti, već nešto malo više od polukruga.
     Marlena reče sa zanimanjem: "To, dakle, podrazumevaju pod "fazama", zar ne?"
     "Tačno. Vidimo jedino onaj deo koji osvetljava Nemezis. Kako Eritro kruži oko Megasa, Nemezis izgleda da se približava Megasu i mi vidimo sve manji i manji osvetljeni deo planete. A onda, kada se Nemezis nađe tik iznad ili ispod Megasa, sve što vidimo jeste tanušna kriva svetlosti na granici Megasa; to je, naime, sve što vidimo od njegove osvetljene polulopte. Ponekad, zapravo, Nemezis čak zađe iza Megasa. Nemezis je tada pomračena, što omogućuje da se pojave sve prigušenije zvezde noći, a ne samo one sjajne koje se vide čak i kada je Nemezis na nebu. Za vreme pomračenja možeš razabrati jedan veliki krug tame u kome uopšte nema zvezda i koji ti pokazuje gde je Megas. Kada se Nemezis ponovo pojavi sa druge strane, opet vidiš tanušnu krivu svetlosti."
     "Čudesno", reče Marlena. "To je kao predstava na nebu. A pogledaj samo Megas - sa svim tim pokretnim prugama."
     One su se pružale preko osvetljenog dela globusa, debele i crvenkasto-smeđe, prošarane narandžastim; lagano su se okretale.
     "Posredi su olujne trake", reče Dženar. "Stvaraju ih strahoviti vetrovi koji duvaju u raznim pravcima. Ako se pažljivije zagledaš, videćeš kako se obrazuju mrlje koje se šire, krećući se, da bi se potom razudile i iščezle."
     "Uistinu izgleda kao holovizijska predstava", reče Marlena ushićeno. "Kako ljudi mogu da to neprekidno ne posmatraju?"
     "Astronomi to čine. Posmatraju posredstvom kompjuterizovanih uređaja postavljenih na ovoj polulopti. Video sam to lično u našoj opservatoriji. Znaš, imali smo jednu planetu sličnu ovoj tamo, nazad, u Sunčevom sistemu. Zove se Jupiter, a čak je veća od Megasa."
     Planeta se u međuvremenu sasvim podigla iznad obzorja, nalik kakvom naduvanom balonu koji se, na neki način, delimično udubio na svojoj levoj polovini.
     Marlena reče: "Predivno je. Da je Kupola podignuta s ove strane Eritra, svi bi ovo mogli da osmatraju."
     "U stvari, ne, Marlena. Stvari ipak ne stoje tako. Većini ljudi ne dopada se Megas. Kazao sam ti da neki imaju utisak da Megas pada, što ih ispunjava strahom."
     Marlena uzvrati nestrpljivo: "Samo bi nekolicina bila u takvoj zabludi."
     "U početku su uvek samo nekolicina, ali takve zablude po pravilu su zarazne. Strahovi se šire, tako da neki ljudi koji se sami od sebe ne bi uplašili postaju žrtve straha svojih suseda. Zar to nisi nikada zapazila?"
     "Jesam", reče ona uz prizvuk gorčine. "Ako jedan mladić zaključi da je neka lutkica zgodna, onda i svi ostali tako misle. Počinju da se nadmeću..." Ona zastade, kao da joj je nelagodno.
     "Zarazni strah jedan je od razloga što smo podigli Kupolu na drugoj polulopti. Drugi je taj što kad je Megas stalno na nebu astronomska osmatranja postaju otežana na ovoj polulopti. Ali mislim da je vreme da se vratimo. Znaš kakva ti je majka. Uhvatiće je panika."
     "Pozovi je i kaži joj da je s nama sve u redu."
     "Ne moram to da učinim. Brod neprekidno šalje naše signale. Zna da je sve u redu s nama - u fizičkom pogledu. Ali nju to i ne brine", reče on, značajno se kucnuvši po slepoočnici.
     Marlena se zavali u sedište, a licem joj minu izraz dubokog nezadovoljstva. "Kakav bol. Znam da će svi reći: 'To je samo stoga što te voli', ali ipak je užasno dosadno. Zašto naprosto ne može da mi veruje na reč kada joj kažem da će sa mnom sve biti u redu?"
     "Zato što te voli", uzvrati Dženar, naloživši tiho vazduhoplovu da ih vrati natrag, "kao što i ti voliš Eritro."
     Marlenino lice odmah se razvedri. "Oh, stvarno ga volim."
     "Da, da. Sasvim je uočljivo po svakoj tvojoj reakciji na njegovu pomenu."
     I Dženar se upita kako bi Evgenija Insinja reagovala na ovo.

     51.
     Reagovala je burno. "Šta hoćeš time da kažeš, ona voli Eritro? Kako može da voli jedan mrtav svet? Da li je moguće da si joj isprao mozak? Postoji li neki razlog zbog koga si je mogao nagovoriti da ga voli?"
     "Evgenija, budi razumna. Da li stvarno veruješ da je moguće ispiranjem mozga navesti Marlenu na bilo šta? Da li ti je ikada tako nešto pošlo za rukom?"
     "Šta se onda dogodilo?"
     "Pokušao sam, zapravo, da je dovedem u situacije koje joj se neće dopasti ili koje će je zaplašiti. Ako sam išta pokušao, onda je to bilo da je navedem 'ispiranjem mozga' da joj se Eritro ne dopadne. Znam iz iskustva da Rotorijanci, odrasli u tesnom, majušnom svetu Naseobine, mrze beskrajna prostranstva Eritra; Ne dopada im se crvenilo svetlosti; ne dopada im se ogromna masa okeana; ne dopadaju im se zatamnjujući oblaci; ne dopada im se Nemezis; a ponajmanje im se dopada Megas. Sve te stvari ih deprimiraju i plaše. A sve sam njih pokazao Marleni. Odvezao sam je nad okean, a onda i čak do mesta gde se vidi kako ceo Megas počiva iznad obzorja."
     "I?"
     "Ništa joj to nije smetalo. Kazala je da se već navikla na crvenu svetlost i da joj više ne izgleda nesnosno crvena. Okean je ni najmanje nije zaplašio, a za strašni Megas je našla da je zanimljiv i zabavan."
     "Ne mogu da verujem."
     "Moraš. Istina je."
     Insinja utonu u misli, a onda nevoljno reče. "Možda je to znak da je već zaražena tom..."
     "Kugom. Čim smo se vratili odveo sam je na novo skeniranje mozga. Još nismo dobili potpune rezultate analize, ali preliminarni pregled ne pokazuje nikakve promene. Moždani obrasci se menjaju značajno i upadljivo čak i kod lakih slučajeva kuge. Kod Marlene naprosto nema ničeg takvog. No, palo mi je naum nešto zanimljivo. Znamo da je Marlena obdarena sposobnošću opažanja, da je kadra da primećuje sve moguće sitnice. Osećanja teku sa drugih na nju. Ali jesi li ikada primetila da se nešto slično događa u suprotnom smeru? Da li njena osećanja teku prema drugima?"
     "Ne shvatam šta imaš na umu."
     "Zna kada sam nesiguran i malo zabrinut, ma koliko se ja to trudio da prikrijem, odnosno kada sam miran i bez straha. Postoji li, međutim, neki način na koji bi ona mogla nagnati ili podstaći da postanem nesiguran ili malo brižan, odnosno miran i bez straha? Ako može da otkrije te stvari, može li i da ih izazove?"
     Insinja se zagleda u njega. "Mislim da je to ludo!" uzvrati ona glasom prigušenim od neverice.
     "Možda. Ali da li si ipak ikada primetila nešto u tom smislu kod Marlene? Razmisli malo."
     "Ne moram da razmislim. Nikada nisam primetila ništa slično."
     "Ne", promrmlja Dženar, "pretpostavio sam da nisi. Svakako bi joj se dopalo da te navede da se osećaš manje nervoznom oko nje, a to joj ipak ne polazi za rukom. Međutim... Istina je, doduše, da ako se ograničimo samo na Marlenine sposobnosti opažanja, one su pojačane od kako je stigla na Eritro. Da li se slažeš?"
     "Da. Slažem se."
     "Ali nije samo to. Postala je i izrazito intuitivna. Zna da je imuna na kugu. Sigurna je da joj se na Eritru ništa neće dogoditi. Posmatrala je okean pod sobom u čvrstom uverenju da avion neće pasti i da se neće utopiti. Da li su joj se ovakve stvari događale i na Rotoru? Zar se tamo nije osećala nelagodno i nesigurno kada je smatrala da za to ima razloga, kao uostalom i svaka druga mlada osoba?"
     "Jeste! Svakako."
     "Ali ovde je postala nova devojka. Potpuno samouverena. Zašto?"
     "Ne znam zašto."
     "Da li to Eritro na nju deluje? Ne, nemam na umu ništa slično kugi. Postoji li neko drugo dejstvo? Nešto potpuno različito? Reći ću ti tačno šta imam na umu. I ja sam to osetio."
     "Šta si osetio?"
     "Izvestan optimizam u vezi sa Eritrom. Nije mi smetala njegova pustoš, niti bilo šta drugo. Mene on, doduše, nikada nije bacao u očajanje, niti me je ozbiljno ispunjavao nelagodnošću, ali nikada mi se ova planeta nije stvarno dopadala. Na ovom putovanju sa Marlenom, međutim, postala mi je nekako draža nego tokom svih prethodnih deset godina koliko već boravim ovde. Možda je moguće, pomislio sam, da je Marlenino oduševljenje zarazno, odnosno da ga to ona nekako izaziva u meni. Ili, pak, to nešto oko Eritra što deluje na nju - deluje i na mene, u njenom prisustvu."
     "Mislim, Sivere", reče Insinja sarkastično, "da bi bolje bilo da se sam podvrgneš skeniranju mozga."
     "Dženar podiže veđe. "Zar misliš da to nisam učinio? Podvrgavam se tome periodično još od časa kada sam stupio ovde. Nije bilo nikakvih drugih promena osim onih neumitnih koje se javljaju usled starenja."
     "Ali da li si proverio svoj um od kako si se vratio sa tog putovanja avionom?"
     "Razume se. To sam najpre učinio. Nisam ja budala. Još nemam potpune analize, ali preliminarni pregled ne ukazuje ni na kakvu promenu."
     "Pa šta ćeš sada preduzeti."
     "Ono što je logično. Marlena i ja ćemo izići iz Kupole i stupiti na površinu Eritra."
     "Ne!"
     "Preduzećemo sve mere predostrožnosti. Ja sam već izlazio."
     "Ti možda jesi", uzvrati Insinja tvrdoglavo, "ali ne i ona. Ona nikada nije."
     Dženar uzdahnu. Zatim se okrenu u stolici, uputivši pogled prema lažnom prozoru u zidu kancelarije kao da je pokušavao da prodre kroz njega i pronikne do crvenila koje se pružalo napolju. Zatim ponovo pogleda Insinju.
     "Napolju je ogroman, nov svet", reče on, "koji ne pripada nikome i ničemu osim nama. Možemo ga uzeti i razviti, imajući u vidu sve nauke koje smo stekli iz budalaste zloupotrebe našeg prvobitnog planetnog doma. Ovoga puta možemo sazdati dobar svet, čist svet, pristojan svet. Već ćemo se navići na njegovo crvenilo. Možemo ga oživeti našim vlastitim biljkama i životinjama. Možemo dovesti do procvata kopna i mora i upraviti planetu na vlastiti evolucioni put."
     "A kuga? Šta je sa njom?"
     "Možemo da uklonimo kugu i da načinimo od Eritra idealno stanište za nas."
     "Ako odstranimo toplotu i silu teže i promenimo hemijski sastav, možemo i Megas načiniti idealan za nas."
     "Da, Evgenija, ali moraš priznati da kuga spada u drugačiju kategoriju od toplote, gravitacije i globalne hemije."
     "Ali kuga je podjednako pogubna na svoj način."
     "Evgenija, mislim da sam ti rekao da je Marlena najvažnija osoba koju imamo."
     "Meni svakako jeste."
     "Tebi je ona važna jednostavno stoga što ti je kćer. Nama ostalima važna je zbog onoga što može da učini."
     "A šta to može da učini? Da tumači jezik naših tela? Da izvodi trikove?"
     "Uverena je da je imuna na kugu. Ako je to tačno, onda nas može poučiti..."
     "Ako je. U pitanju je detinjasta maštarija i ti to znaš. Ne gaji lažne nade."
     "Tamo, napolju, prostire se jedan svet - i ja ga želim."
     "Zvučiš mi sad kao Pit. Da li bi za taj svet rizikovao moju kćer?"
     "Tokom ljudske istorije znatno je više rizikovano za znatno manje."
     "Tim gore po ljudsku istoriju. U svakom slučaju, na meni je da donesem odluku. Ona je moja kćer."
     Dženar joj se obrati prigušenim glasom u kome kao da se sadržala beskrajna tuga. "Volim te, Evgenija, ali jednom sam te izgubio. U meni je sve vreme tinjala slabašna nada da ću jednom uspeti da te povratim. Ali sada se bojim da ću morati ponovo da te izgubim - i to zauvek. Jer, vidiš, moram ti reći da nije na tebi da odlučiš. Nije čak ni na meni. Na Marleni je. Ma šta bude poželela, ona će to već nekako i učiniti. A kako poseduje sposobnost da za čovečanstvo zadobije jedan svet, spreman sam da joj pomognem da uradi ono što želi, uprkos tebi. Molim te, moraš to prihvatiti, Evgenija."