DETEKTOR

     52.
     Klajv Fišer proučavao je Nadsvetlosnog uz ukočeni izraz lica. Bilo je to prvi put da ga vidi, a samo jedan brz pogled na Tesu Vendel jasno mu je stavio do znanja da iza njenog osmeha jedino može stajati ponos srećnog vlasnika.
     Nalazio se u jednoj velikoj pećini, zaštićen trostrukom mrežom obezbeđenja. Unaokolo su bila prisutna i ljudska bića, ali pretežan deo radne snage sačinjavali su brižljivo kompjuterizovani (nehumanoidni) roboti.
     Fišer je imao prilike da vidi mnogo svemirskih brodova - mnoštvo različitih modela koji su se koristili za mnoštvo različitih svrha, ali još nikada nije sreo ništa slično Nadsvetlosnom - nikada još nije video nešto što je bilo tako odbojnog izgleda.
     Da ga je slučajno video, ne znajući pri tom šta je posredi, moglo se dogoditi da uopšte ne pogodi da je to svemirski brod. Šta onda da kaže? Sa jedne strane, nije želeo da razljuti Vendelovu. Sa druge, pak, ona je očigledno čekala da čuje njegovo mišljenje i očigledno je bilo da očekuje reči pohvale.
     I tako se on najzad oglasi pomalo prigušenim glasom: "Posredi je svojevrsna utvarna gracioznost - prilično nalik na osu."
     Ovaj opis - "utvarna gracioznost" - izmami joj smešak, što Fišera navede na zaključak da je dobro odabrao. Ali onda ona dodade: "Šta hoćeš da kažeš time 'nalik na osu', Krajle?"
     "Posredi je jedan insekt", odgovori Krajl. "Znam da nisi imala priliku da često srećeš insekte na Adeliji."
     "Znamo za insekte", reče Vendelova. "Možda nemamo ovo zemaljsko haotično obilje..."
     "Sva je prilika da nemate ose. U pitanju su insekti sa žaokom koji po obliku prilično liče na..." On pokaza prema Nadsvetlosnom. "One takođe imaju veliko ispupčenje napred, kao i pozadi, a između malu poveznu jedinicu."
     "Stvarno?" Ona osmotri Nadsvetlosnog uz iskru novog interesovanja. "Nađi mi sliku ose kad stigneš. Bolje ću razumeti sklop broda u svetlosti tog insekta - odnosno, obrnuto."
     "Odakle baš taj oblik", upita Fišer, "ako nije nadahnut izgledom ose?"
     "Morali smo da pronađemo takav geometrijski oblik koji bi do krajnosti povećao izglede celog broda da se kreće kao nedeljiva jedinica. Hiperpolje ispoljava težnju da se cilindrično širi napred u beskonačnost, zapravo, i to mu valja dopustiti u izvesnoj meri. Sa druge strane, ne sme mu se sasvim dopustiti. U stvari, to je i nemoguće, tako da se mora sputati ovim ispupčenjima. Polje je smešteno unutar trupa: tu ga održava i optače snažno i naizmenično magnetno polje i... ali ti, zapravo, ne želiš da čuješ ovu priču do kraja, zar ne?"
     "Mislim da ne želim više", uzvrati Fišer, blago se osmehujući. "Sasvim sam dovoljno čuo. Ali budući da mi je konačno dopušteno da ga vidim..."
     "Ne budi preosetljiv, molim te", reče Vendelova, obujmivši ga oko struka. "Bio si upućen onoliko koliko je trebalo. Postojali su trenuci kada ni mene nikako nisu trpeli u blizini. Neprekidno su gunđali, pretpostavljam, zbog sumnjivog Naseljivača koji stalno nešto njuška unaokolo; sto puta su poželeli da ja nisam bila ta koja je izumela hiperpolje, kako bi me lako mogli izbaciti napolje. No, stvari su se u međuvremenu poboljšale do te mere da sam uspela čak da uredim da ti dođeš i vidiš brod. Uostalom, jednom ćeš se i sam naći na njemu, a želela sam da ti pružim priliku da mu se malo diviš." Zastala je za trenutak, a zatim dodala. "Kao i meni, uostalom."
     On joj uputi pogled i reče: "Znaš da se tebi divim, Tesa, bez ikakve potrebe za nečim ovakvim." Zatim joj obavi ruku oko ramena.
     "Postajem sve starija, Klajve", reče ona. "Proces starenja naprosto neće da se zaustavi. A tako sam silno zadovoljna tobom. Zajedno smo već sedam godina, skoro osam, a ja odavno nisam osetila stari poriv da oprobam i druge muškarce."
     "Je li to tragedija?" upita Fišer. "Možda je stvar naprosto u tome što te je projekat potpuno zaokupio. Sada kada je brod okončan, verovatno će ti se javiti osećanje nesputanosti i ponovo ćeš imati obilje vremena za lov."
     "Neće. Nemam više taj poriv. Naprosto ga nemam. Ali kako stoji s tobom? Znam da sam te povremeno zanemarivala."
     "Sve je u redu. Kada me zanemaruješ zbog posla, to mi odgovara. Želim taj brod isto koliko i ti, draga, a jedna od noćnih mora koja me prati jeste da ćemo ti i ja, kada on jednom konačno bude spreman, biti prestari da se ukrcamo na njega." On se ponovo osmehnu, ovoga puta sasvim skrušeno. "Kada razmišljaš o starenju, Tesa, nemoj smetnuti s uma da ni ja više nisam mladić. Od pedesete me dele nepune dve godine. Ali ima jedno pitanje koje bih voleo da ti postavim, premda se ustežem, bojeći se razočarenja. No, ipak ću ga postaviti."
     "Samo napred."
     "Sredila si da dođem da vidim brod, da stupim u ovo najsvetije od svih mesta. Imam utisak da Koropatski to ne bi dopustio da projekat nije gotovo završen. Podjednako je paranoičan kada je u pitanju bezbednost kao i Tanajama."
     "Da, što se tiče hiperpolja, brod je spreman."
     "Da li je već leteo?"
     "Još nije. Postoje poslovi koje još treba obaviti, ali oni nemaju veze sa hiperpoljem."
     "Pretpostavljam da će biti probnih letova."
     "Sa posadom - razume se. Nema načina da se to obavi bez posade i da se pouzdano ustanovi da su svi sistemi za održanje života operativni. U ovom pogledu čak ni životinje ne bi bile dovoljne."
     "Ko će biti upućen na probni let?"
     "Dobrovoljci odabrani među kandidatima za potonju misiju."
     "A ti?"
     "Jedino ja neću biti dobrovoljac. Ja moram poći. Ne mogu se pouzdati ni u koga drugog da donosi odluke u slučaju opasnosti."
     "Onda ću i ja poći?" upita Krajl.
     "Ne, ti nećeš."
     Fišerovo lice iznenada se smrači i na njemu se pojavi senka ljutnje. "Dogovor je bio..."
     "To ne važi za probne letove, Krajle."
     "Kada će se oni okončati?"
     "Teško je reći. Zavisi od toga sa kakvim se poteškoćama suočimo. Ako sve teče glatko, onda dva ili tri leta mogu biti dovoljna. U pitanju je nekoliko meseci."
     "Kada je predviđen prvi probni let?"
     "Ne znam to, Krajle. Još radimo na brodu."
     "Kazala si da je spreman."
     "Da, kada je posredi hiperpolje. Ali sada postavljamo neuronske detektore."
     "Šta je to? Nisam čuo da ih ranije pominješ."
     Vendelova nije odmah odgovorila. Osvrnula se oko sebe, utihlo i zamišljeno, a onda rekla: "Privlačimo pažnju, Krajle, a čini mi se da ovde ima ljudi koje tvoje prisusto čini nervoznim. Hajdemo kući."
     Fišer se nije micao. "Mislim da odbijaš da razgovara o tome sa mnom. Iako mi je to od životne važnosti."
     "Razgovaraćemo o tome - kod kuće."

     53.
     Krajl Fišer bio je nemiran, dok je bes ključao u njemu. Odbio je da sedne, već je stajao, nadnet nad Tesu Vendel, koja je slegla ramenima i sela na beli modulirani kauč, zagledavši se potom u njega, nabranih veđa.
     "Zašto si ljut, Krajle?"
     Fišerove usne su podrhtavale. On ih stisnu i stade da okleva pre no što će odgovoriti, kao da nagoni sebe da pukim mišićnim naporom ostane miran.
     "Kada jednom posada bude sastavljena bez mene", reče on najzad, "stvar će biti gotova. Ja više nikada neću ući u kombinaciju. Od početka mora biti jasno da sam ja na brodu svaki put sve dok ne stignemo do Susedne zvezde - i do Rotora. Ne želim da budem izostavljen."
     "Zašto brzopleto zaključuješ?" upita Vendelova. "Nećeš biti izostavljen u ključnom trenutku. Brod još uopšte nije spreman da pođe."
     "Kazala si da je brod spreman", reče Fišer. "Kakvi su to neuronski detektori o kojima si iznenada počela da govoriš? To je naprava koja treba da me ućutka, da mi odvrati pažnju, a onda da brod odleti pre no što ja shvatim da nisam na njemu. To im je glavna namena. A ti si ta koja stoji iza nje."
     "Krajle, sišao si s uma. Neuronski detektor je moja zamisao, moja želja, ja sam insistirala na tome." Ona se upilji u njega, netremice, očekujući da vidi kako će na to reagovati.
     "Tvoja zmisao!" prasnu on. "Ali..."
     Ona ispruži ruku da bi ga ućutkala. "Posredi je nešto na čemu smo radili uporedo sa radom na brodu. Reč je o nečemu što ne spada u moju struku, ali zato sam nemilosrdno nagonila neurofizičare da posao obave na vreme. A razlog? Upravo to što želim da budeš na onom brodu kada krene ka Susednoj zvezdi. Zar ne shvataš?"
     On odmahnu glavom.
     "Razmisli malo, Krajle. Sve bi ti već bilo jasno da nisi obnevideo od besa bez ikakvog razloga. Stvar je sasvim jednostavna. U pitanju je 'neuronski detektor'. On registruje nervne aktivnosti na daljinu. Složene nervne aktivnosti. Ukratko, otkriva prisustvo inteligencije."
     Fišer se zablenu u nju. "Misliš na ono što lekari koriste u bolnicama?"
     "Svakako. To je rutinski instrument u medicini i psihologiji kojim se rano otkrivaju mentalni poremećaji - ali na razdaljini od jednog metra. Meni je, međutim, to potrebno na astronomskim udaljenostima. Nije u pitanju ništa novo. Reč je o staroj napravi koja ima značajno povećan domet. Krajle, ako je Marlena živa, ona će se nalaziti na Naseobini, na Rotoru. Rotor će biti tamo negde, kružeći oko zvezde. Rekla sam ti da ga neće biti lako uočiti. Ako ga brzo ne nađemo, zar možemo biti sigurni da uopšte nije tamo - a ne da nam nekako nije promakao, kao što bi nam promaklo ostrvo u okeanu ili asteroid u svemiru? Treba li da nastavimo sa traganjem tokom narednih meseci, ili godina, kako bismo se na kraju uverili da nam nije promakao, da ipak nije tamo?"
     "A neuronski detektor..."
     "On će nam pronaći Rotor."
     "Zar njime neće biti podjednako teško..."
     "Ne, neće. Vaseljena kipti od svetlosnih i radio-talasa, kao i svih vrsta zračenja, tako da bismo tu morali da razlučujemo jedan izvor od hiljada drugih, ili od miliona drugih. To je, doduše, moguće, ali nije lako i zahteva vremena. No, sasvim je lako razabrati elektromagnetsko zračenje koje stoji u vezi sa neuronima u složenom međuodnosu. Sasvim je neverovatno da može postojati još jedan takav izvor osim Rotora - odnosno, ako i postoji, onda bi to značilo da je Rotor sazdao još jednu Naseobinu. Tako stoje stvari. Ja se, kao što vidiš, podjednako kao i ti upirem da pronađem tvoju kćer. A zašto bih sve ovo činila da nemam nameru da te povedem sa nama naprvi let? Bićeš i ti na njemu."
     Fišer je izgledao pometen. "I uspela si da izmeniš ceo projekat u tom smislu?"
     "Moć koju imam u okviru projekta nije mala, Krajle. Ima, međutim, još nešto. Ovo što ću ti reći vrlo je poverljivo; zato i nismo mogli da razgovaramo kraj broda."
     "Oh? Šta je posredi?"
     "Krajle", poče Vendelova sa prizvukom blagosti u glasu. "Nalaziš mi se u mislima češće no što možeš da pretpostaviš. Ni ne slutiš koliko se upirem da te poštedim razočarenja. Šta ako ipak ne pronađemo ništa kod Susedne zvezde? Šta ako nam pregled neba neopozivo kaže da nigde u blizini nema nikakvih živih inteligentnih oblika života? Da li tada da se odmah vratimo nazad i izvestimo da nismo pronašli ni traga od Rotora? Ne mrgodi se, molim te. Nisam rekla da će neuspeh u registrovanju inteligencije u blizi Susedne zvezde nužno značiti da Rotor i njegovi žitelji nisu preživeli."
     "Ali šta drugo može da znači?"
     "Možda je stvar u tome što su bili krajnje nezadovoljni prilikama oko Susedne zvezde, pa su odlučili da produže dalje. Takođe je moguće da su se zadržali samo onoliko koliko im je bilo potrebno da se opskrbe sirovinama iz eventualnih asteroida, koje bi im bile potrebne za izgradnju novih konstrukcija i kao gorivo za mikrofuzione motore, da bi potom nastavili putovanje."
     "Ako je to posredi, kako onda možemo da doznamo kuda su se uputili?"
     "Nema ih već skoro četrnaest godina. Pomoću hiperpogona u stanju su da putuju samo brzinom svetlosti. Ako su stigli do neke zvezde i smestili se u njenom susedstvu, ta zvezda mora da se nalazi na udaljenosti od četrnaest svetlosnih godina oko nas. A u lopti tog prečnika nema mnogo zvezda. Nadsvetlosnom brzinom možemo ih sve posetiti, a pomoću neuronskog detektora lako ćemo ustanoviti da li se pokraj bilo koje od njih nalazi Rotor."
     "Šta, međutim, ako se u tom trenutku budu kretali kroz svemir? Kako ćemo ih onda otkriti?"
     "Nikako, ali bar ćemo nešto malo povećati izglede ako ispitamo desetak zvezda za šest meseci pomoću neuronskog detektora, umesto da isto vreme provedemo u uzaludnom traganju oko jedne zvezde. A ako ne uspemo - a moramo se suočiti sa činjenicom da je i to moguće - bar ćemo se vratiti sa obiljem podataka o desetak različitih zvezda, među kojima će biti beli patuljci, plavo-bele tople zvezde, zvezde solarnog tipa, bliske binarne zvezde i tako dalje. Teško da će nam se za života ukazati prilika za još jedno ovakvo putovanje, pa zašto ga onda dobro ne iskoristiti i ući u istoriju na velika vrata, dragi moj Krajle?"
     "Mislim da si u pravu, Tesa", uzvrati Krajl zamišljeno. "Pročešljati desetak zvezda i ne pronaći ništa nije baš prijatno, ali bilo bi znatno gore istražiti susedstvo samo jedne zvezde i vratiti se sa pomišlju da se Rotor možda nalazi negde drugde dokle smo mogli stići, ali nam je za to nedostajalo vreme."
     "Tačno."
     "Pokušaću to da upamtim", uzvrati Krajl tužno.
     "Još jedna stvar", reče Vendelova. "Neuronski detektor može da registruje inteligenciju i nezemaljskog porekla. A i to bi bilo veoma dragoceno."
     Fišer je pogleda zbunjeno. "Ali to je malo verovatno, zar ne?"
     "Sasvim neverovatno, ali ako se ipak dogodi, tim će stvar biti dragocenija. Naročito ako je nađemo u lopti prečnika od četrnaest svetlosnih godina oko Zemlje. Ništa u Vaseljeni ne može biti toliko zanimljivo kao drugi inteligentni oblik života - ni toliko opasno. To bismo svakako voleli da doznamo."
     "Kakvi su izgledi da je uopšte otkrijemo, ako ta inteligencija nije zemaljskog porekla?" upita Fišer. "Neuronski detektori podešeni su samo za ljudsku inteligenciju. Meni izgleda da čak ne bismo bili u stanju ni da ustanovimo da je neki uistinu neobičan oblik života uopšte živ, a kamoli još inteligentan."
     "Možda ne bismo mogli da prepoznamo život", odvrati Vendelova, "ali nam, smatram, nikako ne može promaći inteligencija, a mi i tragamo za njom, a ne za životom. Ma koliko neobična i neprepoznatljiva mogla da bude inteligencija, ona mora da bude složenog ustrojstva, veoma složenog ustrojstva - bar u onoj meri u kojoj je to ljudski mozak. Štaviše, ona će morati da funkcioniše posredstvom elektromagnetskih međudejstava. Gravitaciono privlačenje je odveć slabo; jaka i slaba nuklearna međudejstva takođe su kratkodometna. A što se tiče ovog novog hiperpolja na kome se zasniva nadsvetlosni let, ono ne postoji u prirodi koliko nam je poznato, već se može javiti jedino onda ako iza njegovog nastanka stoji inteligencija.
     Neuronski detektor kadar je da otkrije veoma složeno elektromagnetsko polje koje bi predstavljalo znamenje inteligencije, bez obzira na njen oblik ili vrstu hemije na kojoj se zasniva. Što se neinteligentnog života tiče, krajnje je neverovatno da bi on bio opasan po jednu tehnološku civilizaciju kakva je naša - premda bi bilo koji tuđinski oblik života, čak i na nivou virusa, bio zanimljiv."
     "A zašto se to sve mora držati u tajnosti?"
     "Zato što podozrevam - u stvari, znam - da će Globalni Kongres hteti da se što brže vratimo kako bi bili sigurni da je projekat uspešno obavljen i kako bi mogli da otpočnu sa građenjem boljih modela nadsvetlosnih letelica na osnovu našeg iskustva sa ovim prototipom. Sa druge strane, meni će se, ukoliko sve bude u redu, svakako više dopasti da malo razgledam Vaseljenu, bez obzira na njihovo nestrpljenje. Ne kažem da ću tako zasigurno postupiti, ali želim da ta mogućnost bude otvorena. Ako budu doznali da to planiram - čak i da samo pomišljam na to - pretpostavljam da bi pokušali da pronađu drugu posadu za koju bi smatrali da će biti poslušnija."
     Fišer se slabašno osmehnu.
     "Šta je bilo, Krajle?" upita Vendelova. "Pretpostavimo da ne bude ni traga od Rotora i njegovih žitelja. Da li ćeš onda naprosto poželeti da se razočarano vratiš na Zemlju? Vaseljena ti se nalazi na dohvat ruke, a ti odustaješ."
     "Ne. Samo razmišljam o tome koliko će biti potrebno da se postave detektori, kao i ostale stvarčice koje ti još mogu pasti na pamet. Kroz nešto malo više od dve godine biće mi već pedeseta. A u tim godinama agenti koji rade za Ured obično bivaju povučeni da rade kancelarijske poslove na Zemlji i više se ne šalju u svemirske misije."
     "Pa?"
     "Još samo dve godine i ja više neću biti kandidat za taj let. Kazaće mi da sam prestar, pa mi tako ni Vaseljena više neće biti nadohvat ruke."
     "Gluposti! Dopustiće meni da pođem, a ja sam upravo prevalila pedesetu."
     "Ti si poseban slučaj. Taj brod je tvoj."
     "I ti si poseban slučaj, budući da ću ja insistirati na tebi. Osim toga, oni neće lako naći kvalifikovane ljude da pođu na Nadsvetlosnom. Sve što budemo mogli da učinimo oko toga biće da tražimo dobrovoljce. I to će uistinu morati biti dobrovoljci; ne smemo rizikovati da se brod nađe u rukama nevoljnih i zaplašenih ljudi koji su regrutovani za ovu misiju."
     "Ali zašto ne bi bilo dobrovoljaca?"
     "Zato što ste u pitanju vi, Zemljani, dobri moj Krajle, a gotovo svakom Zemljaninu svemir je oličenje samog užasa. Hipersvemir je još veći užas, tako da će se zbog toga dodatno ustezati. Uz tebe i mene biće potrebno još troje dobrovoljaca i tvrdim ti da ćemo imati poteškoća da ih pronađemo. Razgovarala sam sa mnogima i sve što do sada imam jesu dva kandidata sa poluobećanjem: Čao-Li Vu i Henri Jarlov. Još nema trećeg. A čak ako bi se, protivno svim očekivanja, naprasno pojavilo i svih deset kandidata, nikako se neće dogoditi da tebe izostave zbog nekog od njih, budući da ću ja insistirati da ti pođeš sa mnom kao moj ambasador kod Rotorijanaca - ako se za tim ukaže potreba. A ako ni to ne bude dovoljno, obećavam ti da će se brod otisnuti pre no što napuniš pedesetu.
     Fišer se konačno osmehnu uz pravo olakšanje i reče: "Teso, volim te. Znaš, stvarno te volim."
     "Ne", uzvrati ona, "ne znam da me stvarno voliš, naročito ne kada to kažeš tim tonom, kao da te je to priznanje i samog iznenadilo. Veoma je čudno, Krajle, ali tokom svih ovih skoro osam godina koliko se poznajemo, koliko živimo zajedno i koliko vodimo ljubav, to mi još nikada nisi kazao."
     "Nisam?"
     "Veruj mi, pomno pazim šta govoriš. A znaš li šta je još čudno? Ni ja nikada nisam rekla da volim tebe, ali te volim. Stvari nisu od početka išle u tom pravcu. Šta misliš, šta se dogodilo sa nama?"
     A onda jedno drugom uputiše stidljiv osmeh, kao da se pitaju šta im tim povodom valja činiti.

POVRŠINA

     54.
     Evgenija Insinja delovala je zabrinuto. I više od toga.
     "Kažem ti, Sivere. Nisam imala nijednu mirnu noć još od onog dana kada si je izveo u avionu." Glas joj se rastočio u nešto što bi se kod neke žene manje postojanog karaktera moglo opisati gotovo kao jecanje. "Zar to letenje kroz vazduh - sve do okeana i natrag, a i povratak pošto se spustila noć - zar joj to nije bilo dovoljno? Zašto je ne zaustaviš?"
     "Zašto je ja ne zaustavim?" upita Siver lagano, kao da mu pitanje nije bilo jasno. "Zašto ja nju ne zaustavim? Evgenija, odavno smo prošli tu fazu kada smo bili u stanju da sprečimo Marlenu?"
     "To je smešno, Sivere. Gotovo kukavički. Kriješ se iza nje, pretvarajući se da je svemoćna."
     "Zar nije? Ti si joj majka. Naredi joj da ostane u Kupoli."
     Insinjine usne se stisnuše. "Petnaest joj je godina. Ne želim da se ponašam tiranski."
     "Naprotiv. Volela bi da budeš tiranka. Ali ako pokušaš, samo će te osmotriti onim svojim bistrim, izuzetnim očima i reći otprilike ovo: 'Majko, osećaš se krivom što si me lišila oca, pa sad misliš da se Vaseljena urotila da te za kaznu liši mene, što je sve smešno praznoverje.'"
     Insinja nabra veđe. "Sivere, to je nešto najgluplje što sam ikada čula. Ništa slično ne osećam, a i kako bih mogla?"
     "Svakako da ne osećaš. Samo sam improvizovao. Ali Marlena to neće učiniti. Ona će znati - po načinu na koji ti se pomerio palac, po kretnji ramene lopatice ili već po nečemu, šta je to što te muči i to će ti reći. Biće to sasvim istinito i tako sramno, pretpostavljam, da ćeš postati odveć zaokupljena nastojanjem da se odbraniš, te ćeš radije popustiti nego da joj otkriješ još neki sloj svoje psihe."
     "Nemoj mi reći da je to ono što se zbilo s tobom."
     "Nije baš, budući da mene voli, a i ja sam pokušao da postupam sasvim diplomatski sa njom. Ali ako je izneverim, bojim se i od same pomisli kakvoj će me sramoti izložiti. Čuj, uspeo sam da malo odložim stvar. Bar mi to priznaj. Htela je da iziđe napolje odmah posle onog putovanja avionom. Ja sam, međutim, pomerio izlazak za kraj meseca."
     "Kako ti je to pošlo za rukom?"
     "Pravom sofistikom, uveravam te. Sada je decembar. Podsetio sam je na to da za tri nedelje počinje nova godina, ako se držimo Zemljinog kalendara, a ima li boljeg načina da se proslavi dolazak 2237, upitao sam je, nego otpočinjanjem nove ere istraživanja i naseljavanja na Eritru? Znaš, ona doživljava svoj prodor na planetu u toj svetlosti - kao početak novog doba. Što samo pogoršava stvari."
     "Zašto?"
     "Zato što na celu stvar gleda ne kao na lični hir, već kao na nešto od životne važnosti za Rotor, pa čak, možda, i za celo čovečanstvo. Nema ničeg boljeg od toga da nešto što ti je lično zadovoljstvo bude ujedno i otmen prilog opštoj dobrobiti. To je onda opravdanje za sve. Ja sam tome pribegavao, pribegavala si i ti, baš kao i svako drugi. A više od svih ljudi koje znam tome je pribegavao Pit. Verovatno je uverio samoga sebe da diše jedino stoga da bi ugljen-dioksidom koji mu izlazi iz pluća potpomogao biljnom životu na Rotoru."
     "I tako, igrajući na kartu njene megalomanije, nagnao si je da malo sačeka."
     "Da, a time smo dobili još jednu sedmicu da vidimo da li će je nešto ipak zaustaviti. Moram ti, međutim, reći da je moja sofistika nije zavarala. Složila se da sačeka, ali mi je i kazala: 'Misliš da ćeš, ako me nagovoriš da odložimo izlazak, time bar malo steći naklonost moje majke, zar ne, čika Sivere? Ništa na tebi ne govori da dolazak nove godine smatraš iole važnim.'"
     "Kako je to bilo nesnosno okrutno, Sivere."
     "Možda samo nesnosno, Evgenija. No, svodi se na isto."
     Insinja odvrati pogled. "Moju naklonost? Šta da kažem..."
     Dženar hitro uzvrati: "Zašto bi bilo šta kazala? Već sam ti davno rekao da te volim, a otkrio sam da se time što sam ostario - odnosno, postao stariji - ništa nije promenilo. Ali to je moj problem. Nikada se nisi nepošteno ophodila prema meni. Nikada mi nisi davala razloga za nadu. A ako sam dovoljno glup da ne budem u stanju da prihvatim odričan odgovor, zašto bi to trebalo tebi da smeta."
     "Smeta mi ako si ti iz bilo kog razloga nesrećan."
     "I to već mnogo znači", uzvrati Dženar uz smešak. "Beskrajno je bolje od ničega."
     Insinja odvrati pogled i, očigledno hotimice, vrati se na razgovor o Marleni. "Ali, Sivere, ako je Marlena prozrela tvoje pobude, zašto se onda saglasila sa odlaganjem?"
     "Ovo ti se neće dopasti, ali bolje da ti kažem istinu. Marlena mi je rekla: 'Sačekaću do nove godine, čika Sivere, zato što će se to možda svideti majci, a ja sam na tvojoj strani.'"
     "To je rekla?"
     "Molim te, nemoj joj zameriti. Očigledno sam je očarao svojom duhovitošću i šarmom, tako da misli da čini tebi uslugu."
     "Ona je provodadžika", reče Insinja, osećajući kako je istovremeno srdita i zadovoljna.
     "Palo mi je, međutim, na um da ako bi nekako mogla da pokažeš zanimanje za mene, mogli bismo to iskoristiti da je nagovorimo na bilo šta što bi joj izgledalo da će dodatno da pojača to zanimanje - s tim što će tvoje držanje morati da bude stvarno, jer će ga u protivnom ona prozreti. Shvataš li me?"
     "Shvatam", reče Insinja, "jedino to da kada ne bi bilo Marlenine sposobnosti opažanja, ti bi nesumnjivo pribegavao i makijavelinskim sredstvima da mi se približiš."
     "Ne ostavljaš mi nijednu drugu mogućnost, Evgenija."
     "A zašto ne bismo preduzeli ono što je očigledno? Zatvorimo je, a onda vratimo prvom raketom na Rotor."
     "Potpuno svezanu, pretpostavljam. Na stranu to što smatram da to ne bismo mogli da učinimo; Marlenina vizija počela je da deluje na mene. Počinjem i sam da razmišljam o kolonizovanju Eritra - ceo jedan svet koji nam stoji na raspolaganju."
     "A udisaćemo njihove tuđinske bakterije, unosićemo ih sa hranom i vodom." Insinjino lice izobliči se u grimasu.
     "Pa šta? I ovde ih već udišemo, pijemo i jedemo - u izvesnoj meri. Ne možemo ih potpuno držati izvan Kupole. A ako ćemo pravo, i na Rotoru ima bakterija koje udišemo, pijemo i jedemo."
     "Da, ali prilagođeni smo na život na Rotoru. Ovo su, međutim, tuđinski oblici života."
     "Tim bolje. Ako mi nismo prilagođeni na njih, nisu ni oni na nas. Ništa ne ukazuje na to da bi mogli da postanu naši paraziti. Neće biti ništa opasniji po nas od mnoštva neškodljivih čestica prašine."
     "A kuga?"
     "To jeste stvarna poteškoća, razume se, čak i kada je posredi nešto tako jednostavno kao što je puštanje Marlene izvan Kupole. Razume se, preduzećemo sve mere predostrožnosti."
     "Kakve mere?"
     "Nosiće zaštitno odelo, pre svega. Zatim, ja ću poći sa njom. Imaću ulogu kanarinca."
     "Šta je to 'kanarinac'?"
     "To je korišćeno na Zemlji pre mnogo stoleća. Rudari su nosili sa sobom u rudnike kanarince - znaš, žute ptičice. Ukoliko bi se vazduh pogoršao, kanarinac bi uginuo pre no što bi za ljude postalo opasno, ali bi ljudi, znajući po tome da ih čekaju neprilike, hitro napustili rudnik. Drugim rečima, ako ja počnem da se neobično ponašam, smesta će nas oboje vratiti natrag."
     "Ali šta ako na nju počne da deluje pre nego na tebe?"
     "Mislim da neće. Marlena se oseća imunom. To je ponovila toliko puta da sam počeo da joj verujem."

     55.
     Nikada ranije Evgenija Insinja nije posmatrala približavanje nove godine uz tako bolnu usredsređenost na kalendar. Za tako nešto nikada ranije nije bilo razloga. Štaviše, i sam kalendar predstavljao je tek daleki arhaizam.
     Na Zemlji, godina je počela obeležavanjem pojedinih doba, kao i praznika koji su stajali s njima u vezi - početak leta, početak zime, setva, žetva - ili kako su već nazivani.
     Krajl joj je (prisetila se Insinja) objasnio sve zamršenosti kalendara, uživajući u tome na svoj mračan i svečan način, kao što je činio i sa svim ostalim što ga je podsećalo na Zemlju. Slušala ga je uz mešavinu zanosa i zebnje; zanosa - zato što je želela da podeli njegovo interesovanje, a to je moglo još više da ih zbliži; zebnje - zato što se pobojala da bi njegovo zanimanje za Zemlju moglo da ga odvoji od nje, kao što se na kraju i dogodilo.
     Neobično je što je i dalje osećala taj bol - ali je li sada malo minuo? Izgledalo joj je da se zapravo ne može prisetiti Krajlovog lica, da se sada jedino priseća sećanja. Je li to bio spomen na spomen što je sada stajalo između nje i Sivera Dženara?
     No, isto takvo sećanje na sećanja nagonilo je Rotor da se i dalje drži zemaljskog kalendara. Na Rotoru nije bilo godišnjih doba. Imao je godinu, razume se, zato što je (baš kao i sve ostale Naseobine iz sistema Zemlja-Mesec, uz jedini izuzetak onih nekoliko koje su kružile oko Marsa ili koje su se gradile u asteroidnom pojasu) pratio Zemlju na njenom putovanju oko Sunca. No, bez godišnjih doba, sama godina postajala je besmislena. Ali ona se ipak računala, baš kao i meseci i nedelje.
     Rotor je takođe imao dan, veštački podešen da traje dvadeset četiri časa; tokom polovine ovog razdoblja unutra je puštana Sunčeva svetlost, da bi potom, za vreme druge polovine, bivala zaklanjana. Moglo se isto tako podesiti da Rotorov dan bude bilo koje druge dužine, ali je ipak zadržano trajanje Zemljinog dana i takođe je bio podeljen u dvadeset četiri šezdesetominutna časa, a svaki minut imao je po šezdeset sekundi. (Bar se postiglo da dani i noći budu jednakog trajanja od po dvanaest časova.)
     Povremeno su se javljali predlozi među naseobinama da se prihvati sistem po kome bi dani bili označeni naprosto brojevima, a onda grupisani u desetine i unmnoške desetina; u dekadane, hektodane, kilodane, odnosno, u suprotnom smeru, u decidane, centidane, milidane; ali to je, zapravo, bilo nemoguće.
     Bilo je neizvodljivo da svaka Naseobina uvede vlastiti sistem, zato što bi to dovelo do haosa u trgovini i komunikacijama. Takođe, nije bio moguć nijedan drugi objedinjujući sistem izuzev sistema koji se koristio na Zemlji, gde je i dalje obitavalo devedeset devet odsto ljudske populacije i za koju je sponama tradicije još bio povezan onaj preostali jedan postotak. Sećanje je nagonilo Rotor i sve ostale Naseobine da se drže kalendara koji je za njih bio prekomerno zamršen i lišen smisla.
     Ali Rotor je sada napustio Sunčev sistem i predstavljao je izdvojen i samotan svet. Više nisu postojali dani, meseci ili godine u zemaljskom smislu. Nije čak bilo ni Sunčeve svetlosti po kojoj bi se razlikovali dan i noć, budući da se Rotor danju sjajio veštačkom svetlošću, koja je noću sasvim prigušivana u dvanaestočasovnom ciklusu. Strogu tačnost ovog ciklusa ne bi remetila čak ni eventualna postupna zatamnjenja i pojačanja rasvete u graničnim trenucima, čime bi bili oponašani sumrak i svitanje. No, za tim kao da nije bilo potrebe. A u okviru ove svenaseobinske podele pojedinačni domovi podešavali su rasvetu već prema vlastitom ćefu ili potrebama, ali su dane računali po vremenu Naseobine - a to je bilo Zemljino vreme.
     Čak i ovde, pod Kupolom na Eritru, gde su postojali prirodni dan i noć koje su lokalni žitelji povremeno koristili kao vremensku meru, u zvaničnim računanjima u upotrebi se nalazila dužina dana, koja se neznatno razlikovala od one iz Naseobine, ali je ipak odražavala sponu sa Zemljom (sećanje na sećanje).
     Mogli su se čuti sve glasniji predlozi da se odustane od dana kao osnovne mere vremena. Insinja je znala da je Pit sklon decimalizaciji merenja vremena, ali se čak i on ustezao da to zvanično predloži, iz straha da će to izazvati žučnu opoziciju.
     Ali možda tako neće biti zauvek. Tradicionalne haotične jedinice nedelja i meseci izgledale su manje važne. Tradicionalni praznici sve su se češće prenebregavali. U svom astronomskom radu Insinja je koristila dane kao jedinu značajnu jedinicu. Jednom će stari kalendar izumreti i, u dalekoj budućnosti, javiće se novi, arbitrarni metodi označavanja protoka vremena - Galaktički Standardni kaledar, možda.
     Ali sada je zatekla samu sebe kako broji preostale dane do jedne nove godine čiji je početak proizvoljno označen. Na Zemlji, bar, nova godina počinjala je u trenutku ravnodnevice - zimske na severnoj polulopti, letnje na južnoj. To je stajalo u vezi sa Zemljinom orbitom oko Sunca, koje su se jasno sećali jedino astronomi na Rotoru.
     No, sada - iako je Insinja bila astronom - nova godina se za nju odnosila jedino na Marleninu nameru da iziđe na površinu Eritra; a baš taj trenutak izabrao je Siver Dženar samo zato što mu je pružao priliku za uverljivo odlaganje ovog čina, što je Insinja, opet, prihvatila jedino zbog toga što se prekomerno saživela sa viđenjima romantične veze jedne tinejdžerke.
     Insinja se trže iz prebiranja po dubinama vlastitih misli i ugleda pred sobom Marlenu kako je svečano posmatra. (Kada je tako nečujno ušla u prostoriju? Ili je možda Insinja bila odveć zamišljena, tako da uopšte nije čula korake?)
     Insinja prozbori polušapatom: "Zdravo, Marlena."
     "Nisi srećna majko, uzvrati Marlena."
     "Nije neophodno raspolagati supernadarenošću za opažanje da bi se to razabralo, Marlena. Jesi li i dalje rešena da iziđeš na Eritro?"
     "Jesam. Sasvim. Potpuno."
     "Zašto, Marlena, zašto? Možeš li mi to objasniti tako da razumem?"
     Ne mogu, zato što nećeš da razumeš. Osećam zov."
     "Šta te to doziva?"
     "Eritro. Želi da iziđem." Marlenino inače mrzovoljno lice najednom kao da se ozari.
     "Kada govoriš tako", odbrusi Insinja, "ja naprostom imam utisak da si već zaražena onom..."
     "Kugom? Ne, nisam. Čika Siver me je upravo podvrgnuo novom skeniranju mozga. Kazala sam mu da nema potrebe za tim, ali on mi je rekao da to moramo učiniti zbog dokumentacije pre no što iziđemo. Savršeno sam normalna."
     "Skeniranja mozga ne mogu ti sve reći", uzvrati Insinja, namrštivši se.
     "Baš kao ni majčinski strahovi", reče Marlena, a zatim dodade blažim tonom: "Majko, molim te, znam da hoćeš ovo da odložiš, ali ja to neću prihvatiti. Čika Siver mi je obećao. Čak i ako pada kiša, čak i ako je ružno vreme, ja izlazim. U ovo doba godine napolju ne vlada nevreme niti se javljaju temperaturne krajnosti. U stvari, to se gotovo nikada ne događa, u bilo koje doba godine. U pitanju je predivan svet."
     "Ali on je go - mrtav. Sa izuzetkom klica", uzvrati s gađenjem Insinja.
     "Ali jednoga dana ovde ćemo zasaditi naš vlastiti život." Marlena odvrati pogled, očiju zabludelih u snove. "Uverena sam u to", dodade.

     56.
     "E-odelo je jednostavno odelo", reče Siver Dženar. "Ono ne mora da reguliše razliku u pritisku. Nije posredi ronilačka oprema ili skafander. Uz njega ide i šlem, kao i zaliha komprimovanog vazduha koji se može regenerisati. Tu je i mala jedinica za grejanje koja održava pogodnu temperaturu. Razume se, odelo je hermetički zatvoreno."
     "Da li će mi pristajati?" upita Marlena, posmatrajući sa gađenjem podeblji materijal od pseudotekstila.
     "Nije baš po poslednjoj modi", reče Dženar, zažmirkavši. "Napravljeno je ne radi estetike, već radi koristi."
     "Ne zanima me da izgledam lepo, čika Sivere", reče Marlena pomalo razdraženim tonom, "samo ne želim da mi stoji kao kakva vreća. Ako u tome ne budem mogla da hodam, onda ništa ne vredi."
     Evgenija Insinja prekide kćerku. Posmatrala je sa strane, pomalo bleda u licu i stisnutih usana. "Odelo je tu da bi te zaštitilo, Marlena. Svejedno mi je kako ti stoji."
     "Ali ipak ne mora da bude neudobno, majko, zar ne? Može i da me štiti i da mi dobro stoji."
     "Ovo će ti, u stvari, prilično dobro stajati", primeti Dženar. "Nismo mogli pronaći bolje. Uostalom, imamo jedino brojeve za odrasle." On se okrenu ka Insinji. "Ne koristimo ih mnogo u poslednje vreme. Pošto se kuga smirila, neko vreme smo vršili ispitivanja, ali sada već prilično dobro poznajemo neposrednu okolinu, a u onim retkim prilikama kada idemo napolje obično koristimo zatvorena E-kola."
     "Volela bih da tako postupite i sada."
     "Ne", reče Marlena, kojoj se očigledno predlog nije dopao. "Već sam bila napolju u jednom vozilu. Želim da hodam. Hoću da... osetim tlo pod nogama."
     "Luda si", odvrati Insinja nezadovoljno.
     "Hoćeš li prestati da mi prebacuješ...", obrecnu se Marlena.
     "Gde ti je sposobnost opažanja? Nisam imala na umu kugu. Mislila sam da si obično luda, na uobičajeni način. Hoću da kažem... Oh, molim te, Marlena, počinješ i mene da izluđuješ."
     Zatim se okrenu ka Dženaru i reče: "Sivere, ako su ovo stara E-odela, kako znaš da su još ispravna?"
     "Znam, zato što smo ih proverili, Evgenija. Uveravam te da su sasvim u dobrom stanju. Nemoj smetnuti s uma: ja idem napolje sa njom - takođe u odelu."
     Insinja, međutim, još nije iscrpla sve primedbe. "A šta ako iznenada moraš da..." Ona načini neodređenu kretnju rukom.
     "Da uriniram? Jesi li na to mislila? I to se može izvesti, premda nije udobno. No, neće se dogoditi. Ispraznili smo mehurove, tako da smo sad mirni nekoliko časova - ili bi bar trebalo da budemo. Osim toga, nećemo se mnogo udaljiti; u slučaju nužde brzo se možemo vratiti u Kupolu. Treba sada da pođemo, Evgenija. Uslovi su dobri napolju i to treba iskoristiti. Daj, Marlena, da ti pomognem oko tog odela."
     "Ne pretvaraj se da si presrećan", reče oštro Insinja.
     "Uopšte se ne pretvaram. Iskreno govoreći, i sam jedva čekam da iziđem napolje. U Kupoli čovek lako počne da se oseća kao u zatvoru, znaš. Kada bismo svi izlazi više napolje, ljudi bi možda izdržavali duže smene u Kupoli. Eto, tako, Marlena, samo još treba da stavimo šlemove."
     "Samo trenutak, čika Sivere", zastade Marlena. Zatim priđe Insinji i ispruži ruku, koja je u odelu izgledala glomazna.
     Insinja je tužno pogleda.
     "Majko", reče Marlena. "Još jednom, molim te budi spokojna. Volim te i nikada ne bih činila sve ovo što te toliko nagoni na brigu samo da bih udovoljila sebi. Radim to jedino stoga što znam da će sve biti u redu i da nema razloga za brigu. A uverena sam da i ti želiš da iziđeš u E-odelu kako bi mogla da me stalno držiš na oku, ali to ne smeš."
     "Zašto ne smem, Marlena? Kako da oprostim samoj sebi ako se tebi nešto dogodi, a ja nisam tamo da ti pomognem?"
     "Ali meni se ništa neće dogoditi. A ako se nešto i dogodi, a neće, šta ti možeš da preduzmeš? Osim toga, toliko se bojiš Eritra, da ti je um verovatno otvoren za sve vrste abnormalnih dejstava. Šta ako kuga pogodi tebe, a ne mene? Kako očekuješ da se ja saživim za tim?"
     "U pravu je, Evgenija", reče Dženar. "Ja ću biti napolju sa njom, a najbolje što ti možeš da učiniš jeste da ostaneš ovde i budeš mirna. Sva E-odela opremljena su radiom. Marlena i ja moći ćemo da se međusobno čujemo, a bićemo i u vezi sa Kupolom. Ukoliko ona počne da se na bilo koji način ponaša čudno, ako ja makar i posumnjam na to, obećavam ti da ću je smesta vratiti u Kupolu. A ako se ja sam ne budem osećao potpuno normalno, takođe ću se odmah vratiti, povevši i Marlenu sa sobom."
     Insinja odmahnu glavom; nije delovala ni najmanje utešeno dok je posmatrala kako najpre Marlena, a onda i Dženar nameštaju šlemove.
     Prišli su glavnoj vazdušnoj komori Kupole i Insinja stade da ih posmatra kako se spremaju za izlazak. Savršeno je dobro znala koji je postupak prolaska kroz komoru - bez te upućenosti teško da se moglo biti Naseljivač.
     Postojala je delikatna kontrola vazdušnog pritiska da bi se ustanovilo da je došlo do tananog prelaska vazduha iz Kupole napolje, a nikada iz Eritra unutra. Provere su se u svakom trenutku vršile kompjuterski, kako bi se otklonila svaka mogućnost greške.
     A onda se unutrašnja vrata otvoriše. Dženar uđe u vazdušnu komoru i domahnu Marleni da mu se pridruži. Ona krenu za njim i vrata se zatvoriše za njom. Njih dvoje nestadoše sa vidika. Insinja je jasno razabrala da joj je srce preskočilo jedan otkucaj.
     Posmatrala je kontrole i tačno znala kada su se spoljnja vrata otvorila, a onda ponovo zatvorila. Istog časa ožive holoekran i ona ugleda dve prilike u E-odelima kako stoje na golom tlu Eritra.
     Jedan inženjer pruži malu slušalicu Insinji koja je stavi u desno uho. Podjednako mali mikrofon pričvršćen joj je oko glave.
     U uhu joj se začu jedan glas: "Radio-veza" - i istog trena oglasi se Marlena. "Čuješ li me, majko?"
     "Da, dušo", uzvrati Insinja. Vlastiti glas zazvučao joj je nekako suvo i abnormalno.
     "Napolju smo i ovde je predivno. Ne bi moglo biti bolje."
     "Da, dušo", ponovi Insinja, osećajući se šuplje i izgubljeno i pitajući se da li će ikada više videti svoju kćer zdravoga uma.

     57.
     Siver Dženar osetio se gotovo lepršavo kada je zakoračio na površinu Eritra. Strmi zid Kupole iza njega dizao se uvis, ali on mu je držao okrenuta leđa, budući da bi jedan tako neeritroski prizor zacelo narušio njegovo uživanje u ovom svetu.
     Uživanje? Bila je to neobična reč za Eritro, jer u tom času nije imala nikakvog smisla. Nalazio se zaštićen šlemom i udisao je vazduh Kupole, odnosno bar vazduh koji je bio pročišćen i obrađen u Kupoli. Nije mogao da oseti miris planete, niti da je iskusi na bilo koji neposredan način, unutar svog zaštitnog omotača.
     No, postojalo je ipak jedno osećanje koje ga je na neobičan način ispunjavalo srećom. Čizmama je blago drobio tle pod nogama. Iako površina Eritra nije bila stenovita, postojalo je sloj šljunka, a među kamičcima nalazilo se ono što se jedino moglo opisati kao zemlja. Bilo je, razume se, dovoljno vode i vazduha na ovom svetu da razbiju praiskonsku stenovitu površinu, a možda su i sveprisutne prokariote, kojih je bilo u nebrojenim bilionima, strpljivo potpomagale ovaj proces tokom milijardi godina.
     Zemlja je bila mekana. Prethodnog dana padala je kiša, plaha, postojana i magličasta kiša Eritra - ili bar ovog njegovog dela. Tle je i dalje od nje bilo pomalo raskvašeno; Dženar je zamišljao grumenje tla, grumuljke peska, ilovače i gline, od kojih je svaki optočen tanušnom vodenom opnom koja se osvežavala i obnavljala. U toj opni, prokariotske ćelije srećno su živele, upijajući energiju što je stizala sa Nemezis i gradeći složene belančevine iz jednostavnih, dok su druge prokariote, ravnodušne prema energiji sa zvezde, koristile, umesto te energije, sadržinu ostataka onih prokariota koje su, u nebrojenim bilionima, umirale u svakom trenutku.
     Marlena je stajala kraj njega. Gledala je nagore, a Dženar blago reče: "Nemoj gledati u Nemezis, Marlena."
     Marlenin glas zazvuča prirodno u njegovom uhu. U njemu se nisu mogle razabrati napetost ili zebnja. Naprotiv, glas joj je bio ispunjen tihom radošću. Ona reče: "Gledam oblake, čika Sivere."
     Dženar podiže pogled prema tamnom nebu, gde se iza jednog oblaka načas pomoli slabašan zelenkastožuti sjaj. Spram njega plovili su paperjasti oblaci, osobeni za lepo vreme, koji su hvatali svetlost Nemezis i refraktovali je u narandžastu blistavost.
     Na Eritru je vladala utvarna tišina. Nije postojalo ništa što bi tvorilo zvuke. Nikakav oblik života nije pevao, rikao, režao, mukao, cvrkutao, cvrčao, ili škripao. Nije bilo lišća koje bi šumelo, niti insekata koji bi zujali. Prilikom retkih nepogoda ponekad bi pukao grom, ili bi vetar zahujao spram samotnih gromada - ukoliko bi bio dovoljno snažan. Za nekog tihog, mirnog dana, međutim, kakav je bio ovaj, sve je bilo utihlo.
     Dženar se oglasi samo da se uveri da je uistinu tiho, odnosno da to on nije iznenada ogluveo. (To je, međutim, bilo nemoguće, budući da je sasvim razgovetno razabirao vlastito disanje.)
     "Je li sve u redu s tobom, Marlena?"
     "Divno se osećam. Eno tamo jednog potoka." Ona ubrza korake, počevši gotovo da gegavo trči, sputana E-odelom.
     "Pazi, Marlena", reče on. "Okliznućeš se."
     "Pazim." Glas joj se nije prigušio zbog povećane udaljenosti, razume se, budući da je prenošen radio-vezom.
     U Dženarovom uhu najednom se začu glas Evgenije Insinje. "Zašto Marlena trči, Sivere?"
     Marlena nije marila da odgovori, ali Dženar reče: "Samo hoće da vidi neki potok ispred nas, Evgenija."
     "Je li sve u redu s njom?"
     "Svakako da je sve u redu. Ovde napolju je utvarno lepo. Posle izvesnog vremena čak izgleda kao da nije goletno - pre liči na apstraktno slikarstvo."
     "Pusti sad umetničku kritiku, Sivere. Ne dozvoli da se odvoji od tebe."
     "Ništa ne brini. U stalnoj sam vezi s njom. Ona čuje naš razgovor, a ako ništa ne odgovara, to je stoga što ne želi da je ometaju nebitne sitnice. Evgenija, opusti se. Marlena silno uživa. Nemoj joj to kvariti."
     Dženar je uistinu bio uveren da Marlena uživa. Na izvestan način i on je uživao.
     Marlena je trčala uzvodno uz ivicu potoka. Dženar nije osećao da treba u stopu da je prati. Neka devojka uživa, pomisli on.
     Sama Kupola bila je podignuta na jednoj stenovitoj izbočini, ali je predeo u tom pravcu bio prošaran malim potocima blagog toka koji su se svi ulivali u prilično veliku reku tridesetak kilometara odatle; reka se, sa svoje strane, ulivala u more.
     Potoci su bili korisni, razume se. Opskrbljivali su kupolu zalihama prirodne vode, iz koje su prethodno bile otklonjene prokariote (u stvari, tačnije bi bilo reći "ubijene"). Bilo je biologa, u ranim danima Kupole, koji su se protivili ubijanju prokariota, ali to je bilo smešno. Te majušne iskre života postojale su u tako velikom broju na planeti, da im ni na koji značajniji način nije moglo nauditi to što su ubijane u procesu obezbeđenja zaliha vode, pa ma u kolikom broju. A onda, kada je počela epidemija kuge, pojavila se neodređena, premda snažna odbojnost prema Eritru, tako da više niko nije mario za prokariote.
     Sada, razume se, kada kuga, kako je izgledalo, više ne predstavlja ozbiljnu pretnju, mogla su se ponovo javiti humanitarna osećanja. Dženar je imao razumevanja prema tim osećanjima, ali na koji drugi način obezbediti vodu za Kupolu?
     Zadubljen u misli, on više nije posmatrao Marlenu, tako da mu se uskoro zaglušujući uzvik razlegao u uhu. "Marlena! Marlena! Sivere, šta ona radi?"
     On podiže pogled i već zausti da automatski kaže nešto umirujuće, kako je sve u redu, kako je devojka dobro, kada spazi Marlenu.
     Za trenutak nije mogao da kaže šta to radi. Samo se upiljio u nju pri ružičastoj svetlosti Nemezis.
     A onda mu postade jasno. Otkačinjala je šlem i skidala ga. Potom je na red došlo i E-odelo.
     Mora to sprečiti!
     Dženar pokuša da je pozove, ali obuzet užasom nikako nije mogao da dođe do glasa. Želeo je da potrči ka njoj, ali noge mu postadoše kao od olova, ne reagujući uopšte na hitnju njegovih osećanja.
     Kao da se odjednom obreo usred noćne more u kojoj su se događale grozne stvari, a on ih nikako nije mogao sprečiti. Ili mu se možda um, pod stresom zbog onoga što se dogodilo, našao nekako odvojen od tela.
     Je li to kuga pogodila mene? - upita se Dženar u panici. A ako je tako, šta će se sada dogoditi sa Marlenom koja se upravo izlaže svetlosti Nemezis i vazduhu Eritra?

PLANETA

     58.
     Krajl Fišer video je Igora Koropatskog samo u dva navrata tokom tri godine od kada je ovaj došao na mesto koje je prethodno zauzimao Tanajama, postavši tako stvarni - iako ne titularni - šef projekta.
     Bez teškoća ga je, međutim, prepoznao kada je ulazni fotouređaj prikazao njegov lik. Koropatski je i dalje bio onaj isti krupan, srdačan muškarac. Imao je elegantno odelo sa velikom, čupavom kravatom po poslednjoj modi.
     Što se Fišera tiče, on se odmarao tokom jutra i nije bio baš spreman da prima posete, ali Koropatski je spadao u ljude koji se nisu odbijali, čak i kada bi došli nenajavljeni.
     Fišer dodirnu jednu dirku i na ekranu ispred posetioca javi se karikatura vedrog domaćina (odnosno, domaćice, budući da je pol hotimice prikazan neodređeno) sa jednom blago podignutom rukom; bio je to gest za koji se, konvencionalno, držalo da znači "Samo trenutak", tako da mu nije bila potrebna nikakva audio pratnja.
     Fišer je tako dobio nekoliko trenutaka da se očešlja i dovede odeću u red. Mogao je i da se obrije, ali zaključio je da bi Koropatski smatrao dalje oklevanje uvredljivim.
     Vrata kliznuše u stranu i Koropatski uđe unutra. Osmehnuvši se prijatno, on reče: "Dobro jutro, Fišere. Znam da vam smetam."
     "Ne smetate mi, Upravniče", uzvrati Fišer, potrudivši se da zvuči iskreno, "ali ako želite da vidite dr Vendelovu, ona je, bojim se, kod broda."
     "Iskreno govoreći", zabrunda Koropatski, "i mislio sam da će biti tamo. U tom slučaju, nemam drugog izbora do da razgovaram sa vama. Smem li da sednem?"
     "Svakako, Upravniče", reče Fišer, prekorevši se što nije ponudio Koropatskog da sedne pre no što je to ovaj zatražio. "Da li ste za nešto osvežavajuće?"
     "Nisam", odvrati Koropatski, potapšavši se po trbuhu. "Svakog jutra se merim i već je to dovoljno da izgubim apetit - gotovo. Fišere, nikada još nisam imao priliku da razgovaram sa vama, kao muškarac sa muškarcem. A želeo sam to."
     "Drago mi je, Upravniče", promrmlja Fišer, počevši da se oseća nelagodno. Šta li je samo naumio?
     "Naša planeta je vaš dužnik."
     "Ako vi tako kažete, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Bili ste na Rotoru pre no što je otišao."
     "Pre četrnaest godina, Upravniče."
     "Znam. Bili ste oženjeni na Rotoru i dobili ste dete."
     "Da, Upravniče", reče Fišer prigušenim glasom.
     "Ali ste se vratili na Zemlju neposredno pre no što je Rotor napustio Sunčev sistem."
     "Da, Upravniče."
     "Zemlja je došla do otkrića Susedne zvezde na osnovu onoga što vam je nekada rečeno, a što ste ponovili ovde, kao i na osnovu jedne vaše opaske."
     "Da, Upravniče."
     "Vi ste bili taj koji je doveo dr Tesu Vendel sa Adelije na Zemlju."
     "Da, Upravniče."
     "Takođe ste joj omogućili da radi ovde sada već više od osam godina i da bude srećna, a?"
     On se duboko zakikota i Fišer zaključi da bi ga Koropatski, da su samo sedeli bliže jedan drugome, munuo malo laktom u slabine, sasvim u duhu muškog razgovora.
     "Dobro se slažemo, Upravniče", uzvrati Fišer oprezno.
     "Ali niste se venčali."
     "Ja sam oženjen, Upravniče."
     "I razdvojen četrnaest godina. Razvod bi se lako mogao srediti."
     "Imam i kćer."
     "Koja bi i dalje ostala vaše kćer, čak i ako se ponovo oženite."
     "Bila bi to nebitna formalnost."
     "Pa, možda." Koropatski klimnu. "A možda je i ovako bolje. Znate da je nadsvetlosni brod spreman za polazak. Nadamo se da će lansiranje biti početkom 2237."
     "To mi je kazala dr Vendel, Upravniče."
     "Neuronski detektori su postavljeni i dobro rade."
     "I to mi je rečeno, Upravniče."
     Koropatski je držao jednu šaku u drugoj u krilu i nezgrapno klimao krupnom glavom. A onda, uputi jedan brz pogled prema Fišeru i reče: "Znate li kako rade?"
     Fišer odmahnu glavom. "Ne, ser. Ne znam ništa o načinu na koji brod funkcioniše."
     Koropatski opet zaklima glavom. "Ne znam ni ja. Nema nam druge do da verujemo na reč dr Vendelovoj i našim inženjerima. Jedna stvar još nedostaje, međutim."
     "Oh?" (Studena brižnost prostruja kroz Fišera. Predstoji li to novo odlaganje?) "Šta to nedostaje, Upravniče?"
     "Komunikacije. Čovek bi pomislio da ako ima načina da se brod kreće brže od svetlosti, onda bi takođe trebalo da bude moguće upućivati talase ili neki drugi vid prenošenja poruka brže od svetlosti. Koliko se ja razumem, valjda je lakše uputiti nadsvetlosnu poruku nego kretati se nadsvetlosnim brodom."
     "Ja ne znam, Upravniče."
     "Dr Vendelova me, međutim, uverava da je obrnuto slučaj; da za sada ne postoji metod delotvornog nadsvetlosnog komuniciranja. Pre ili kasnije će ga biti, kaže ona, ali sada ga nema, a ona ne želi da čeka na njegovo pronalaženje, jer se to čekanje može odužiti."
     "Ni ja ne želim da čekam, Upravniče."
     "I ja želim napredak i uspeh. Već godinama čekamo i silno sam nestrpljiv da vidim kako brod odlazi i vraća se. Ali to znači da kada jednom brod poleti, više neće biti veze sa njim."
     On klimnu zamišljeno, a Fišer ostade u diskretnoj tišini. (Šta sve ovo znači? Na šta li stari medved cilja?)
     Koropatski podiže pogled ka Fišeru. "Znate da se Susedna zvezda kreće u našem pravcu?"
     "Da, Upravniče, čuo sam o tome, ali, kako izgleda, vlada opšte uverenje da će proći pokraj nas na dovoljno velikoj razdaljini, tako da nećemo pretrpeti njeno dejstvo."
     "Upravo takvo uverenje želimo da vlada. Istina je, međutim, Fišere, da će Susedna zvezda proći tako blizu da značajno poremeti Zemljino orbitalno kretanje."
     Fišer za trenutak ostade u šoku. "Uništiće planetu?"
     "Neće fizički. No, klima će se toliko promeniti da se na Zemlji više neće moći živeti."
     "Je li to izvesno?" upita Fišer, nespreman da poveruje.
     "Ne znam da li su naučnici ikada izvesni u bilo kom pogledu. Ali ovde izgleda da je ta izvesnost dovoljno snažna da nas nagna na preduzimanje izvesnih mera. Imamo pet hiljada godina i već radimo na nadsvetlosnom letu - uz nadu da će dejstvovati."
     "Ako dr Vendel kaže da hoće, Upravniče, uveren sam da je tako."
     "Nadajmo se da vaša uverenost nije neosnovana. No, čak i pet hiljada godina uz nadsvetlosni let nije neka perspektiva. Morali bismo da sagradimo sto trideset hiljada Naseobina sličnih Rotoru kako bismo poneli Zemljinih osam milijardi žitelja kao i dovoljno biljaka i životinja neophodnih za normalno funkcionisanje tih svetova. To znači dvadeset šest Nojevih kovčega godišnje, počev od ovog trenutka. I sve uz pretpostavku da se populacija ne poveća tokom narednih pet hiljada godina."
     "Možda možemo", primeti obazrivo Fišer, "da ostvarimo prosek od dvadeset šest mesečno. Naše iskustvo i stručnost povećavaće se sa protokom stoleća, a populaciju uspevamo već decenijama da kontrolišemo."
     "Vrlo dobro. Recite mi sad ovo: ako žitelje Zemlje pošaljemo u svemir u sto trideset hiljada Naseobina, iskoristivši pri tom sve resurse Zemlje, kao i one sa Meseca, Marsa i asteroida, i prepustimo Sunčev sistem na gravitacionu milost i nemilost Susedne zvezde, kuda Naseobine treba da se upute?"
     "Ne znam, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Moraćemo da pronađemo planete koje bi dovoljno nalikovale Zemlji, za smeštaj naše ogromne populacije, bez potrebe za složenim i skupim teraformiranjem. Moramo i o tome voditi računa - i to već sada, a ne kroz pet hiljada godina."
     "Čak i ako ne nađemo pogodne planete, možemo da uvedemo Naseobine na orbitu oko prikladnih zvezda." Fišer i nehotice načini kružnu kretnju prstom.
     "Dragi moj čoveče, to ne bi išlo."
     "Uz svo uvažavanje, Upravniče, stvar uspeva upravo ovde u Sunčevom sistemu."
     "Nipošto. Ovde, u Sunčevom sistemu, nalazi se jedna planeta na kojoj čak i danas, uprkos svim Naseobinama, živi devedeset devet odsto pripadnika ljudske vrste. Mi smo i dalje čovečanstvo, a Naseobine su samo svojevrsno paperje koje nas okružuje. Može li paperje samostalno postojati? Nemamo nikakav dokaz u tom smislu, a ja mislim da ne može."
     "Možda ste u pravu, Upravniče."
     "Možda? Nema nikakve sumnje", uzvrati Koropatski vatreno. "Naseljivači se prave da nas preziru, ali mi im ne izlazimo iz glave. Mi smo njihova istorija. Mi smo njihov model. Mi smo bujno vrelo kome se oni neprekidno vraćaju da bi se napojili snagom. Prepušteni sami sebi, oni bi ubrzo zgasli."
     "Možda ste u pravu Upravniče, ali taj opit nikada nije preduzet. Nikada se nismo suočili sa situacijom u kojoj bi Naseobine pokušale da postoje bez neke planete..."
     "Ali suočili smo se sa takvom situacijom, bar u analogiji. U ranoj istoriji Zemlje ljudska bića naseljavala su se na ostrvima, gde su živela izolovano od matice. Irci su se nastanili na Islandu; Norvežani su se naselili na Grenlandu; pobunjenici su se nastanili na Pitkernovom ostrvu; Polinežani su se smestili na Uskršnjim ostrvima. I kakav je bio ishod? Kolonisti su zgasli, ponekad čak potpuno iščezli. Uvek usledi stagnacija. Nikada se nigde nije razvila civilizacija izuzev na kontinentalnom području ili na ostrvima u neposrednoj blizini kontinentalnog područja. Čovečanstvu su potrebni prostor, veličina, raznovrsnost, obzorje, granica. Shvatate?"
     "Da, Upravniče", uzvrati Fišer. (Rasprava ima smisla do određene tačke.)
     "Prema tome", nastavi Koropatski, stavivši, poučno, kažiprst desne šake na levi dlan, "moramo pronaći neku planetu, bar jednu planetu za početak. A to nas vraća na Rotor."
     Fišer iznenađeno podiže veđe. "Na Rotor, Upravniče?"
     "Da. Šta se dogodilo sa njima, tokom četrnaest godina od kada su otišli?"
     "Dr Vendel smatra da možda nisu uspeli da prežive." (Rekavši to, on oseti kako ga prožima bol. Kad god bi pomislio na to, bol bi bio tu.)
     "Znam. Razgovarao sam sa njom i bez rasprave sam prihvatio to što je imala da kaže. Ali voleo bih da čujem i vaše mišljenje."
     "Nemam ga, Upravniče. Jedino imam najiskreniju nadu da su preživeli. Na Rotoru mi je kćerka."
     "Možda je i dalje tamo. Razmislite! Šta je to što ih je moglo uništiti? Neki kvar? Rotor nije brod, već Naseobina koja punih pedeset godina nije imala ozbiljne kvarove. Prevalila je put kroz prazni svemir sve do Susedne zvezde, a šta je bezopasnije od praznog svemira?"
     "Minijaturna crna rupa, neotkriveno asteroidno telo..."
     "Ima li dokaza za to? Posredi su samo nagađanja, gotovo na granici verovatnosti, kažu mi astronomi. Da li je Rotor moglo da uništi neko osobeno svojstvo hipersvemira? Već godinama vršimo opite sa hipersvemirom i nismo mu pronašli nikakvo opasno svojstvo. Možemo, dakle, pretpostaviti da je Rotor bezbedno stigao do Susedne zvezde - ako su se uopšte tamo uputili, a sve govori u prilog tome da je neko drugo odredište krajnje neverovatno.
     "Voleo bih da je tako - da su bezbedno stigli."
     "Ali onda se javljaju pitanja: ako je Rotor bezbedan kraj Susedne zvezde, šta tamo radi?"
     "Bivstvuje." (Bilo je to negde na sredokraći između tvrdnje i pitanja.)
     "Ali kako? Kruži oko Susedne zvezde? Jedna samotna Naseobina na beskrajnom, takođe samotnom putovanju oko zvezde crvenog patuljka? Nisam siguran. Ugasili bi se i toga bi ubrzo i sami postali svesni. Siguran sam da bi se brzo ugasili."
     "Odnosno, umrli? Je li to vaš zaključak, Upravniče?"
     "Nije. Odustali bi i vratili se natrag. Priznali bi poraz i vratili se u bezbedno okrilje. Međutim, oni to nisu učinili, a znate li šta ja mislim? Mislim da su pronašli nastanjivu planetu kod Susedne zvezde."
     "Ali nikakva nastanjiva planeta ne može da kruži oko jedne zvezde crvenog patuljka, Upravniče. Javlja se nedostatak energije, osim ako se odveć ne približite, ali tada su prejaki plimski efekti." On zastade, a onda promrmlja, postiđeno. "Dr Vendel mi je to objasnila."
     "Da, i meni su astronomi to objasnili. Ali", on odmahnu glavom, "iskustvo me je naučilo da bez obzira na to koliko naučnici čvrsto veruju da su u pravu, priroda uvek ima neki način da ih iznenadi. U svakom slučaju, shvatate li zbog čega vam dopuštamo da pođete na ovo putovanje?"
     "Da, Upravniče. Vaš prethodnik mi je obećao da ću poći u znak zahvalnosti za učinjene usluge."
     "Ja imam još bolji razlog. Moj prethodnik, koji je bio veliki čovek, čovek dostojan divljenja, takođe je pred kraj bio bolesni starac. Njegovi neprijatelji smatrali su da je postao paranoičan. Verovao je da su na Rotoru znali da je Zemlja u opasnosti, ali da su otišli ne upozorivši nas prethodno na to, zato što su želeli da Zemlja bude uništena. Smatrao je da Rotor zbog toga mora biti kažnjen. No, njega više nema, a ja sam ovde. Ja nisam ni star, ni bolestan, ni paranoičan. Uz pretpostavku da je Rotor bezbedan i da se nalazi kraj Susedne zvezde, mi mu nipošto nećemo nauditi."
     "To mi je milo, ali nije li posredi nešto o čemu treba da razgovarate sa dr Vendelovom, Upravniče. Ona će biti kapetan broda."
     "Dr Vendel je Naseljivač. Vi ste odani Zemljanin."
     "Dr Vendel je godinama odano radila na projektu nadsvetlosnog leta."
     "Izvan je svake sumnje da je ona bila odana projektu. Ali je li odana Zemlji? Možemo li se osloniti na nju da će u svemu poštovati Zemljine namere prema Rotoru?"
     "Smem li da upitam, Upravniče, kakve su tačno Zemljine namere prema Rotoru? Kako vidim, odustalo se od kažnjavanja Naseljivača zbog toga što nas nisu upozorili."
     "Tačno. Ono što sada želimo jeste udruživanje, ljudsko bratstvo, samo najlepša osećanja. Kada se uspostavi prijateljstvo, morate se brzo vratiti sa što je moguće više informacija o Rotoru i njegovoj planeti."
     "Uveren sam da će dr Vendel, ako joj se to kaže - ako joj se to objasni - postupiti po nalogu."
     Koropatski se zakikota. "Čovek bi to pomislio, ali znate kako je. Ona je žena koja više nije u prvom cvetu mladosti. Zgodna žena - ne nalazim joj nikakav nedostatak - ali već je u pedesetim godinama."
     "Pa šta?" (Fišer se osetio uvređen.)
     "Ona mora znati da će nam, kada se vrati sa životno važnim iskustvom uspešnog nadsvetlosnog leta, biti dragocenija nego ikada ranije; da će biti potrebna kao projektant novijih, boljih, savršenijih nadsvetlosnih letelica; da će morati da obučava mlade ljude koji će biti budući nadsvetlosni piloti. Biće sasvim sigurna da joj više nikada neće biti dopušteno da se otisne kroz hipersvemir, budući da će biti odveć dragocena da bismo je smeli rizikovati. Prema tome, pre no što se vrati, može doći u iskušenje da se upusti u dalje istraživanje. Možda se neće tako lako lišiti uzbuđenja koje donosi susret sa novim zvezdama i otvaranje novih obzorja. Ali mi joj ne smemo dopustiti da se izloži još jednom riziku pored ovoga vezanog za stizanje do Rotora, prikupljanje informacija, i povratak. Ne smemo takođe dopustiti ni gubljenje vremena. Da li razumete." Glas mu postade opor.
     Fišer proguta pljuvačku. "Uveren sam da nemate stvarnog razloga..."
     "Imam sve razloge. Dr Vendel je uvek bila u delikatnom položaju ovde - kao Naseljivač. To shvatate, nadam se. Od svih ljudi na Zemlji o njoj najvećma zavisimo, a ona je Naseljivač. Morala je biti podvrgnuta podrobnom psihološkom posmatranju. Obimno je proučena, uz njeno znanje i bez njega, i mi smo prilično uvereni da će se ona, ukoliko joj se ukaže prilika, otisnuti u dalja istraživanja. A pri tom neće biti u vezi sa nama. Nećemo znati gde se nalazi ni šta radi. Nećemo znati čak ni da li je živa."
     "Zašto meni sve to pričate, Upravniče?"
     "Zato što znamo da imate veliki uticaj na nju. Vi možete upravljati njome - ako ste čvrsti."
     "Mislim da, možda, precenjujete moj uticaj, Upravniče."
     "Siguran sam da ga ne precenjujemo. I vi ste bili podvrgnuti ispitivanju i mi odlično znamo koliko je dobra doktorka vezana za vas - možda i više nego što to sami uviđate. Takođe znamo da ste odani sin Zemlje. Mogli ste otići sa Rotorom, ostati sa suprugom i kćerkom, ali vratili ste se na Zemlju po cenu da ih izgubite. Učinili ste to, štaviše, znajući da će vas moj prethodnik, Upravnik Tanajama, smatrati krivim za neuspeh u pribavljanju informacija o hiperpogonu, što je moglo da vas staje karijere. Meni je drago što mogu da se oslonim na vas da ćete se pobrinuti oko toga da dr Vendel bude pod strogom kontrolom, da nam se brzo vratite, kao i da ovoga puta - ovoga puta - pribavite informacije koje su nam potrebne."
     "Pokušaću, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Kažete to sa prizvukom sumnje u glasu", primeti Koropatski. "Molim vas da uvidite važnost onoga što vas molim da učinite. Moramo tačno znati šta je to što rade, koliko su jaki, kao i kakva je ta planeta. Kada jednom sve to budemo znali, znaćemo šta nama valja činiti, koliko jaki mi moramo biti i za kakav život mi moramo biti pripravljeni. Jer, Fišere, mi moramo imati jednu planetu i to sada. A nemamo drugog izbora do da uzmemo planetu od Rotora."
     "Ako ona postoji", uzvrati Fišer hrapavim glasom.
     "Bolje da postoji", reče Koropatski. "Opstanak Zemlje zavisi od toga."

ŽIVOT

     59.
     Siver Dženar lagano otvori oči i zažmirka. Imao je u prvi mah malo poteškoća sa dovođenjem pogleda u žižu, tako da nije jasno mogao da razabere ono što mu se nalazilo u vidnom polju.
     Slika se polako izoštrila i Dženar uskoro prepozna Renej D'Obison, glavnog neurofizičara u Kupoli.
     "Marlena?" prozbori Dženar slabašnim glasom.
     D'Obisonova je izgledala smrknuto. "S njom je, kako izgleda, sve u redu. Ti si taj koji me trenutno zabrinjava."
     Plima straha preplavi Dženar i on pokuša da je odagna svojim smislom za crni humor. "Mora da je gore nego što sam mislio ako je ovo preda mnom anđeo kuge."
     A onda, pošto D'Obisonova nije ništa uzvratila, on dodade: "Jesam li je dobio?"
     Ona najednom kao da ožive. Visoka i koščata, naže se nad njim, a fine bore oko njenih prodornih, plavih očiju postaše istaknutije dok ga je pomno osmatrala.
     "Kako se osećaš?" upita ona, ništa mu ne odgovorivši.
     "Umorno. Veoma umorno. Inače, u redu. Bar mislim?" Upitan ton kojim je izgovorio poslednju rečenicu poslužio je da ponovi prethodno pitanje.
     "Spavao si punih pet sati", reče ona. I dalje mu nije dala nikakav odgovor.
     "Umoran sam, u svakom slučaju", zabrunda on. "A moram i do toaleta." On stade da se pridiže u sedeći položaj.
     D'Obisonova dade znak jednom mladiću koji se hitro približi. S uvažavanjem, on postavi ruku ispod Dženarovog lakta, ali ga ovaj prezrivo odbi.
     "Pusti da ti pomognemo, molim te", reče D'Obisonova. "Još nismo postavili nikakvu dijagnozu."
     Vrativši se u postelju deset minuta kasnije, Dženar reče potišteno: "Nema dijagnoze. Jeste li mi izvršili skeniranje mozga?"
     Jesmo, razume se. Odmah."
     "I?"
     Ona slegnu ramenima. "Nismo pronašli ništa značajno, ali spavao si. Preduzećemo još jedno skeniranje sada pošto si se probudio. A moramo te podvrći i drugim ispitivanjima."
     "Zašto? Zar skeniranje nije dovoljno?"
     Sive veđe se podigoše. "Misliš li da jeste?"
     "Dobro, dosta je bilo igre. Na šta ciljaš? Reci to otvoreno. Ja nisam dete."
     D'Obisonova uzdahnu. "Slučajevi kuge koje smo imali pokazali su zanimljiva svojstva pri skeniranju mozga, ali nismo došli u priliku da ih uporedimo sa standardom pre zaraze, zato što niko od obolelih nije ranije bio skeniran. Od vremena kada smo uveli rutinski i sveopšti program za skeniranje mozga svih žitelja Kupole, međutim, više se nije javio nijedan jasan slučaj kuge. Da li si to znao?"
     "Ne postavljaj mi zamke", uzvrati Dženar zlovoljno. "Razume se da sam znao. Zar misliš da sam izgubio pamćenje? Zaključujem, dakle - i dalje sam kadar da zaključujem, znaš - da iako raspolažeš rezultatima mojih ranijih skeniranja i možeš da ih uporediš sa ovim poslednjim, ipak nisi pronašla ništa značajno. Je li tako?"
     "Izvesno je da nije ustanovljeno ništa što bitnije ne bi bilo u redu, ali možda postoji nešto što bi se moglo smatrati subkliničkom situacijom."
     "Ali niste pronašli ništa."
     "Možda nam je promakla neka tanana promena ukoliko baš za njom nismo tragali. Uostalom, kolabirao si, a to ti se inače ne događa, zapovedniče."
     "Izvršite, onda, novo skeniranje sada pošto sam budan i ako vam ponovo promakne nešto tanano, nastaviću da živim sa tim. Ali kaži mi za Marlenu. Jesi li sigurna da je s njom sve u redu?"
     "Kazala sam da tako izgleda, zapovedniče. Za razliku od tebe, kod nje se nije javila nikakva abnormalnost u ponašanju. Ona nije kolabirala."
     "I sada je na bezbednom u Kupoli?"
     "Da, sama te je dovela ovamo, neposredno pre no što si se onesvestio. Zar se ne sećaš toga?"
     Dženara obli rumenilo i on promrmlja nešto.
     Pogled D'Obisonove postade podrugljiv. "Kako bi bilo da nam kažeš čega se tačno sećaš, zapovedniče. Ispričaj nam sve. Bilo šta može da se pokaže od značaja."
     Dženarovo osećanje nelagodnosti se pojača dok je pokušavao da se priseti. Izgledalo mu je da se sve zbilo davno i činilo mu se nekako kao u magli, kao da je to čega je nastojao da se spomene bio, zapravo, neki san.
     "Marlena je počela da skida E-odelo", reče on najzad, a zatim tiše dodade: "Zar nije?"
     "Jeste. Vratila se ovamo bez odela, tako da smo morali napolje da pošaljemo čoveka koji ga je doneo."
     "Ja sam, razume se, pokušao da je sprečim kada mi je postalo jasno šta radi. Dr Insinja me je pozvala, sećam se, i to me je upozorilo. Marlena se nalazila na izvesnoj udaljenosti od mene, uz potok. Pokušao sam da je dozovem, ali usled šoka ostao sam bez glasa. Takođe sam pokušao da što pre dođem do nje, da..."
     "Da dotrčiš", upade D'Obisonova.
     "Da, ali... ali..."
     "Ali si ustanovio da ne možeš da trčiš. Našao si se gotovo u stanju paralize. Jesam li u pravu?"
     Dženar klimnu. "Jesi. Sasvim. Pokušao sam da trčim, ali... da li si ikada imala jednu od onih noćnih mora kada te neko progoni a ti nikako ne možeš da potrčiš?"
     "Jesam. Svi smo to sanjali. To se obično događa kada zapletemo ruke ili noge u posteljinu."
     "Osećao sam se kao u snu. Uspeo sam nekako da najzad povratim glas i odmah sam joj doviknuo, ali, izvan E-odela, ona me, uveren sam, nije mogla čuti."
     "Jesi li osetio malaksalost?"
     "Nisam. Osećao sam se samo bespomoćno i pometeno. Kao da, u stvari, ne bi bilo nikakve koristi i da sam potrčao. A onda me je Marlena ugledala i pojurila ka meni. Mora da je nekako razabrala da sam u nevolji."
     "Ona nije imala nikakvih poteškoća da trči. Je li tako?"
     "Nije mi izgledalo da ima. Samo što nije stigla do mene, a onda... Biću iskren, Renej: posle toga se više ničega ne sećam."
     "Zajedno ste stigli u Kupolu", uzvrati mirno D'Obisonova. "Ona ti je pomagala, pridržavajući te. Kada ste ušli unutra, kolabirao si - a sada te evo ovde."
     "I ti misliš da nemam kugu."
     "Mislim da si iskusio nešto abnormalno, ali ne vidim ništa na snimku skeniranja tvog mozga, što me zbunjuje. Eto tako stoje stvari."
     "Bio je to šok što sam Marlenu video u opasnosti. Zašto bi skidala E-odelo ukoliko nije..." On naglo zaćuta.
     "Ukoliko nije podlegla kugi. Misliš li na to?"
     "Da, na to sam pomislio."
     "Ali izgleda da je s njom sve u redu. Želiš li još malo da odspavaš?"
     "Ne. Rasanio sam se. Napravi mi novo skeniranje i postaraj se da dobiješ negativan rezultat, jer se sad osećam mnogo bolje pošto sam ti sve ispričao. A onda se vraćam poslovima, ti harpio."
     "Čak i ako rezultati skeniranja budu prividno normalni, zapovedniče, ostaćeš u postelji najmanje još dvadeset četiri časa. Moramo da te ispitamo, razumeš."
     "Ne možete mi to učiniti", zabrunda Dženar teatralno. "Ne mogu ovde samo da se izležavam i buljim u tavanicu dvadeset četiri časa."
     "Nećeš ni morati. Možemo te malo pridići tako da možeš da čitaš neku knjigu ili da uživaš u holoviziji. Možeš čak da imaš jednog ili dva posetioca."
     "Pretposavljam da će me i posetioci ispitivati."
     "Nije nezamislivo da se malo raspitaju o celoj stvari. Dobro, a sada ćemo ponovo da postavimo skener." Ona se okrenu, a zatim ga ponovo pogleda uz osmeh na usnama koje su se blago umekšavale pri rubovima. "Sasvim je moguće da je s tobom sve potpuno u redu, zapovedniče. Rakcije ti izgledaju normalne. Ali moramo biti sigurni, zar ne?"
     Dženar promrmlja nešto, a kada se D'Obisonova ponovo okrenula i udaljila, on joj napravi grimasu. I to je, zaključio je, bila normalna reakcija.

     60.
     Kada je Dženar ponovo otvorio oči, ugledao je Evgeniju Insinju kako ga tužno posmatra.
     Prizor ga je iznenadio i on poče da se pridiže. "Evgenija!"
     Ona mu se osmehnu, ali joj lice zbog toga nije postalo manje tužno.
     "Kazali su mi da mogu da dođem, Sivere", reče ona. "Misle da je s tobom sve u redu."
     Dženara prože talas olakšanja. Znao je da je u redu, ali bilo je prijatno čuti da mu je mišljenje potvrđeno.
     "Razume se da je u redu", uzvrati on ushićeno. "Rezultati skeniranja su mi dobri i u snu i kad sam budan. Biće takvi zauvek. Ali kako je Marlena?"
     "I njeni rezultati su savršeno normalni." Čak joj ni to nije popravilo raspoloženje.
     "Kao što vidiš", reče Dženar, "ja sam bio Marlenin kanarinac, kao što sam ti obećao. Na mene je delovalo pre nego na nju - ma šta to bilo." A onda mu se raspoloženje promeni. Ovo nije bio pravi čas za zadirkivanje.
     "Evgenija, kako da ti se izvinim?" upita on. "Pre svega, nisam Marlenu držao sve vreme na oku, a onda sam se i paralisao od užasa, tako da više ništa nisam mogao da preduzmem. Potpuno sam zakazao i to pošto sam ti sa toliko samouvrenosti rekao da ću voditi računa o njoj. Iskreno govoreći, nema opravdanja."
     Insinja je odmahivala glavom. "Ne, Sivere. To nikako nije bila tvoja krivica. Tako mi je drago što te je vratila natrag."
     "Nije moja krivica?" Dženar je izgledao zaprepašćen. Razume se da je bila njegova krivica.
     "Uopšte nije. Postoji nešto mnogo gore od Marleninog budalastog skidanja odela, ili tvoje nesposobnosti da brzo delaš. Mnogo gore. Uverena sam u to."
     Dženara najednom obuze studen. Šta je to mnogo gore? - upita se on. "Šta to pokušavaš da mi kažeš?"
     On skliznu iz postelje i iznenada postade svestan bosih nogu kao i potpuno neprikladne odeće koju je nosio. Žurno je obavio lako ćebe oko sebe.
     "Molim te", reče on, "sedi i kaži mi. Je li Marlena stvarno u redu? Da ne prikrivaš nešto o njoj?"
     Insinja sede i svečano pogleda Dženara. "Kažu da je u redu sa njom. Rezultat skeniranja savršeno je normalan. Oni koji imaju iskustva sa kugom tvrde da ne ispoljava nikakve simptome."
     "Pa zašto si se onda snuždila kao da je kraj sveta?"
     "Mislim da jeste, Sivere. Ovog sveta."
     "Šta ti sad to znači?"
     "Ne mogu da ti objasnim. Nemam racionalno objašnjenje. Moraš da razgovaraš sa Marlenom da bi shvatio. Ona ide svojim putem, Sivere. Nije uzbuđena zbog onoga što je učinila. Tvrdi da ne može valjano istraživati Eritro - iskusiti Eritro, kako je to ona kazala - u E-odelu, tako da više nema nameru da ga nosi."
     "U tom slučaju, neće više izlaziti."
     "Oh, ali Marlena kaže da hoće. Sasvim samouvereno. Kad god poželi, kaže ona. I to sama. Prebacuje sebi što je dopustila da pođeš sa njom. Nije ravnodušna prema onome što ti se moglo dogoditi, znaš. Uznemirena je zbog toga. I drago joj je što je stigla do tebe na vreme. Stvarno, oči su joj se ispunile suzama dok je pričala o tome šta se moglo dogoditi da te blagovremeno nije vratila u Kupolu."
     "Da li je zbog toga počela da se oseća nesigurnom?"
     "Nije. To je i najčudnije u svemu. Sada je sigurna da si ti bio u opasnosti. Ali ne i ona. Tako je samouverena, Sivere, da bih mogla..." Ona odmahnu glavom, a onda promrmlja. "Ne znam šta da radim."
     "Ona je po prirodi samouverena devojka, Evgenija. To mora da ti je bolje poznato nego meni."
     "Ne u tom smislu samouverena. Kao da zna da je mi ne možemo zaustaviti."
     "Možda možemo. Razgovaraću sa njom i ako tom prilikom ijednom potegne neko od tih 'Ne možete me zaustaviti', odmah ću je poslati natrag na Rotor. Bio sam na njenoj strani, ali posle onoga što mi se dogodilo izvan Kupole, bojim se da ću morati da budem malo čvršći."
     "Ne, nećeš."
     "Zašto? Zbog Pita?"
     "Ne. Mislim da naprosto nećeš."
     Dženar se upilji u nju, a onda se nelagodno nasmeja. "Ma hajde, nisam u toj meri pod njenom vlašću. Možda uživam u tome da me drži za dobroćudnog čiku, ali ipak neću biti toliko dobroćudan da je pustim da srlja u opasnost. Postoje granice svemu, a uverićeš se da umem da ih postavim." On zastade, a zatim skrušeno dodade: "Izgleda da smo promenili strane, ti i ja. Do danas si ti bila ta koja ju je zadržavala i koja je tvrdila da je to nemoguće. Sada je obrnuto."
     "To je stoga što te je zaplašio incident koji se odigrao napolju, a potonje iskustvo je zaplašilo mene."
     "Kakvo potonje iskustvo, Evgenija?"
     "Ja sam pokušala da postavim granice, pošto se ona vratila u Kupolu. Kazala sam joj: 'Draga damo, da se nisi usudila više da sa mnom tako razgovaraš; ne samo da ti više neće biti dozvoljeno da iziđeš iz Kupole, nego nećeš izići ni iz vlastite sobe. Bićeš zaključana u njoj, vezana ako je potrebno, a onda prvom raketom vraćena na Rotor.' Kao što vidiš, uopšte se nisam libila otvorenih pretnji."
     "I šta je ona na sve to kazala? Spreman sam da se opkladim u veliku svotu da nije briznula u plač. Slutim da je zaškrgutala zubima i suprotstavila ti se. Je li tako?"
     "Nije. Nisam stigla još ni do pola bukvice kada su zubi počeli da mi cvokoću i više nisam mogla da govorim. Prožeo me je talas mučnine."
     "Pokušavaš li ti to da mi kažeš", reče Dženar, namrštivši se, "da misliš da je Marlena stekla neobične hipnotičke moći kojima nas može sprečiti da joj se suprotstavljamo? Ali to je nemoguće. Jesi li ikada ranije zapazila nešto slično u vezi sa njom?"
     "Ne, razume se da nisam. Ni sad ne zapažam ništa. Ona s tim nema veze. Mora da sam izgledala prilično loše u trenutku kada sam joj pretila i to ju je uplašilo. Bila je veoma zabrinuta. Nikako nije mogla da to izazove, a onda tako da reaguje. A kada ste vas dvoje bili izvan Kupole, a ona skidala svoje E-odelo, uopšte nije gledala prema tebi. Bila ti je okrenuta leđima. Posmatrala sam vas i znam to dobro. No, ti nisi nikako mogao da učiniš nešto oko nje, a kada je ona shvatila da si u nevolji, pojurila ti je u pomoć. Nikako ti to nije mogla hotimice učiniti, a onda reagovati na takav način."
     "Ali onda..."
     "Još nisam završila. Pošto sam joj pretila, ili, tačnije rečeno, pošto nisam uspela da joj pripretim, više se nisam usuđivala da joj kažem bilo šta što ne bi bilo sasvim površno, ali možeš biti siguran da je nisam gubila iz vida, nastojeći da ona to ne primeti. Jednog trenutka upustila se u razgovor sa nekim od tvojih stražara - imaš ih posvuda ovde."
     "Teorijski posmatrano", promrmlja Dženar, "Kupola je vojna ispostava. Vojnici su tu da održavaju red, da ti pomognu kada je potrebno..."
     "Da, valjda", reče Insinja uz prizvuk prezira. "To je, zapravo, način da vas Janus Pit sve drži pod prismotrom, ali pustimo sad to. Marlena i stražar pričali su poduže i izgledalo je kao da se oko nečega raspravljaju. Pošto je Marlena otišla, prišla sam stražaru i upitala ga o čemu su pričali. On nije bio voljan da mi to kaže, ali sam ipak nekako izvukla iz njega. Rekao je da je želela da obezbedi nekakvu propusnici koja bi joj omogućavala da slobodno izlazi iz Kupole i vraća se u nju.
     'I šta si joj ti odgovorio?' upitala sam.
     'Kazao sam joj da to treba rešiti sa zapovednikom, ali da ću ja pokušati da joj pomognem', odgovorio mi je on.
     Začudila sam se. 'Šta znači da ćeš ti pokušati da joj pomogneš?' upitala sam. 'Kako si joj to mogao ponuditi?'
     'Morao sam nešto da učinim, gospođo', uzvratio je on. 'Svaki put kada bih pokušao da joj kažem da je stvar neizvodljiva, osetio bih mučninu.'"
     Dženar je sve ovo saslušao nepomično. "Pokušavaš li ti to da mi kažeš da je ovo nešto što Marlena radi nesvesno, da svi koji probaju da joj se suprotstave osete mučninu, a da ona čak i ne zna da je odgovorna za to?"
     "Ne, razume se da ne. Ne vidim kako bi uopšte mogla da radi tako nešto. Da je to neka njena nesvesna osobina, već bi se ispoljila na Rotoru, a to se nikada nije dogodilo. A stvar je i protivurečna. Poželela je da za večerom sinoć dobije i drugu porciju deserta, a ja sam, sasvim smetnuvši s uma da ne smem da joj protivurečim, oštro odvratila: 'Ne, Marlena!' Izgledala je strašno buntovnički, ali se povinovala, a ja sam se osećala savršeno normalno, uveravam te. Ne, mislim da joj se ne treba suprotstavljati jedino u vezi sa Eritrom."
     "Ali zašto misliš da je to posredi, Evgenija? Izgleda da o svemu ovome imaš neku ideju. Da sam Marlena, pročitao bih te kao otvorenu knjigu i kazao bih ti koja je to ideja, ali kako nisam, znači da ti to meni moraš reći."
     "Mislim da Marlena uopšte nije ta koja sve ovo čini. To je... to je sama planeta."
     "Planeta!"
     "Da, Eritro! Planeta. Ona kontroliše Marlenu. Zašto bi inače bila tako uverena da je imuna na kugu i da joj ništa neće biti? Kontroliše i nas ostale. Naudio ti je kada si pokušao da je zaustaviš. Isto se dogodilo i sa mnom. I sa stražarom. Mnogim ljudima je naudio u ranim danima Kupole zato što je smatrao da se preduzima invazija na njega, te je tako stvorio kugu. A onda, kada ste se vi zadovoljili time da se držite Kupole, on je prestao i kuga je iščezla. Vidiš li kako se sve uklapa?"
     "Misliš li, onda, da planeta želi da Marlena iziđe na površinu?"
     "Tako izgleda."
     "Ali zašto?"
     "Ne znam. Ne tvrdim da to razumem. Samo ti govorim kako mi izgleda."
     "Evgenija", reče Dženar mekšim glasom, "moraš biti svesna da planeta ne može da učini ništa. To je samo gomila stenja i metala. Postala si mistična."
     "Nisam. Sivere, ne pribegavaj tom triku da me proglasiš glupom ženom. Ja sam prvorazredni naučnik i u mom načinu razmišljanja nema ničeg mističnog. Kada kažem planeta, nemam na umu stenje i metal. Mislim da na planeti postoji neki moćan, rasprostranjen oblik života."
     "Onda bi morao da bude nevidljiv. Ovo je go svet bez ikakvog života iznad prokariota, a kamoli inteligencije."
     "Šta ti znaš o ovom golom svetu, kako ga nazivaš? Je li valjano istražen? Je li podrobno ispitan?"
     Dženar lagano odmahnu glavom, a zatim reče molećivim glasom: "Evgenija, obuzima te histerija."
     "Misliš, Sivere? Razmisli i sam i reci mi možeš li da nađeš neko bolje objašnjenje. Kažem ti da nas život na ovoj planeti - ma šta on bio - ne želi. Sa nama je gotovo. A šta hoće sa Marlenom" - glas joj zadrhta - "ne mogu ni da zamislim."

UZLETANJE

     61.
     Zvanično, imala je veoma složeno ime, ali ono malo Zemljana koji su imali priliku da je pominju nazivali su je Stanica četiri. Iz imena je neposredno proishodilo da su ranije postojala tri takva objekta - od kojih se više nijedan nije koristio, budući da su bili doslovce raskomadani. Postojala je i Stanica pet, ali ona nikada nije završena, ostavši konačno napuštena.
     Najveći deo žitelja Zemlje teško da je ikada i pomislio na Stanicu četiri koja se lagano kretala oko Zemlje orbitom što se nalazila prilično daleko iza Mesečeve.
     Rane stanice predstavljale su Zemljine lansirne rampe za izgradnju prvih Naseobina, a onda, kada su sami Naseljivači preuzeli posao pravljenja Naseobina, Stanica četiri trebalo je da se koristi za letove sa Zemlje na Mars.
     Došlo je, međutim, samo do jednog takvog leta na Mars, budući da se ispostavilo da su Naseljivači u psihološkom pogledu znatno vičniji dugim letovima (živeći i inače u svetovima koji su predstavljali ogromne zatvorene svemirske brodove), te im je Zemlja to i prepustila uz uzdah olakšanja.
     Stanica četiri sada se retko koristila u bilo koju svrhu i održavana je jedino kao Zemljina odskočna daska u svemir, kao simbol da Naseljivači nisu bili jedini vlasnici prostranstava što su se pružala iza Zemljine atmosfere.
     No, sada se ponovo javila jedna svrha Stanice četiri.
     Jedan veliki teretnjak sporo se kretao u njenom pravcu, noseći sa sobom glasine (među Naseljivačima) da se priprema novi pokušaj - prvi u dvadeset trećem stoleću - upućivanja zemaljske ekipe na Mars. Neki su smatrali da je cilj ove misije samo istraživanje, drugi da se priprema vaspostavljanje zemaljske kolonije na Marsu kako bi se zaobišlo nekoliko Naseobina na orbiti oko crvene planete; treći su bili mišljenja da je u pitanju nastojanje da se, na kraju, podigne mostobran na nekom većem asteroidu na koji još nijedna Naseobina nije istakla pravo.
     Ono, međutim, što se uistinu nalazilo na teretnjaku bio je Nadsvetlosni i njegova posada koja je trebalo da ga povede ka zvezdama.
     Iako se Tesa Vendel nije micala sa površine planete već punih osam godina, sasvim mirno je primila putovanje svemirom, kao što bi to prirodno učinio svaki rođeni Naseljivač. Svemirski brodovi bili su, u načelu, znatno sličniji Naseobinama nego planeti Zemlji. Upravo stoga, iako se Krajl Fišer mnogo puta ranije otiskivao u svemir, sada se ipak osećao pomalo nelagodno.
     Ovoga puta, napetosti na teretnjaku doprinosilo je još nešto pored neprirodnosti svemira. "Ne mogu da izdržim čekanje, Tesa", reče Fišer. "Bile su nam potrebne godine da stignemo do ove tačke; Nadsvetlosni je sada spreman, a mi i dalje čekamo."
     Vendelova ga zamišljeno pogleda. U početku uopšte nije imala nameru da se ovoliko veže za njega. Sve što je želela bili su trenuci opuštanja kako bi malo odmorila um preopterećen složenošću projekta i osvežena i čilija vratila se na posao. Takva joj je bar bila namera; no, na kraju je ispalo nešto sasvim drugo.
     Sada je bila bespomoćno vezana za njega, tako da su njegovi problemi postali i njeni. Godine njegovog čekanja na kraju će se zacelo pokaziti uzaludne, a već sada ju je zabrinjavao očaj koji će ga obuzeti posle neumitnog razočarenja. Ona je pokušavala da razumno preliva njegove snove hladnom vodom, da ohladi njegova pregrejana nadanja u ponovno viđenje sa kćerkom, ali u tome nije imala uspeha. Naprotiv, tokom poslednjih godina on je postajao sve optimističniji u pogledu te mogućnosti - i to bez nekog očiglednog razloga, odnosno bar joj taj razlog nikada nije objasnio.
     Tesa je u krajnjoj liniji bila zadovoljna (a i osećala je olakšanje) što je Krajl žudeo da vidi kćerku, a ne suprugu. Doduše, ona nikako nije uspevala da razume tu žudnju za kćerkom koju je video još kao bebu, ali on ni ovde nije sam od sebe davao neko objašnjenje, a ona nije htela da ispituje stvar. Uostalom, kakva korist od toga? Bila je sigurna da mu kćerka nije živa, da niko i ništa na Rotoru nije živo. Ukoliko se Rotor nalazio u blizini Susedne zvezde, onda je predstavljao džinovsku grobnicu koja je plutala svemirom, osuđena na večno lutanje - i bez ikakvih izgleda, osim neverovatnom podudarnošću, da bude otkrivena. Valjalo se pobrinuti oko toga da Krajl Fišer nekako izdrži udarac koji će mu biti zadat kada ova neumitna perspektiva postane stvarnost.
     "Predstoji nam samo još dva meseca čekanja", reče Tesa udvorički. "Najviše dva. Budući da smo čekali već godinama, izdržaćemo i ta dva meseca."
     "Upravo prethodno višegodišnje čekanje čini ova dva dodatna meseca još nepodnošljivija", promrmlja Fišer.
     "Gledaj na stvari drugačije, Krajle", reče Vendelova. "Nauči da se povinuješ nužnosti. Globalni Kongres naprosto nam ne dozvoljava da se otisnemo ranije. Naseobine pomno motre na nas, a nikako ne možemo biti sigurni da će se one sve saglasiti sa idejom da idemo ka Marsu. Bilo bi čudno da to prihvate, s obzirom na Zemljinu neslavnu istoriju u svemiru. Ako ništa ne budemo preduzimali dva meseca, one će pretpostaviti da imamo poteškoća - neće im biti teško da u to poveruju i biće im prilično milo zbog toga - tako da više neće mnogo obraćati pažnju."
     Fišer srdito odmahnu glavom. "Šta nas briga ako i znaju šta radimo? U međuvremenu ćemo da se otisnemo na put, a one neće biti u stanju još godinama da naprave kopiju nadsvetlosnog pogona. Kada se to dogodi, mi ćemo već raspolagati flotom nadsvetlosnih letelica kojima ćemo uveliko preduzimati pohod na Galaksiju."
     "Nemoj uzeti to zdravo za gotovo. Lakše je napraviti kopiju i preteći konkurenciju nego izumeti stvar. A i zemaljska vlada, s obzirom na njenu neslavnu istoriju u svemiru pošto su Naseobine stekle zrelost, očigledno silno drži do toga da dođe do jasnog preimućstva iz psiholoških razloga." Ona slegnu ramenima. "Uz to, potrebno nam je izvesno vreme da napravimo neke probe sa Nadsvetlosnim u uslovima niske gravitacije."
     "Te vaše probe nikako da se okončaju, zar ne?"
     "Ne budi nestrpljiv. Posredi je sasvim nova i neispitana tehnika, veoma različita od svega drugog što je čovečanstvo do sada imalo, tako da uopšte nije teško smisliti nove testove, naročito s obzirom na okolnost da smo pomalo nesigurni u pogledu načina na koji će nivo gravitacionog polja delovati na ulaženje u hipersvemir i izlaženje iz njega. Ozbiljno, Krajle, ne možeš nam prebacivati što smo obazrivi. Uostalom, još samo pre jednu deceniju nadsvetlosni let smatran je za teorijski nemoguć."
     "Može se preterati čak i u opreznosti."
     "Možda. Na kraju, ja ću odlučiti kada smo preduzeli sve što se razložno moglo očekivati, a onda ćemo krenuti. Obećavam ti, Krajle, da nećemo bezrazložno čekati. Neću preterati u opreznosti."
     "Nadam se."
     Vendelova mu uputi sumnjičav pogled. Morala je da ga pita. "Znaš, Krajle", reče ona, "ne ličiš na sebe u poslednje vreme. Ima već dva meseca kao da goriš od nestrpljenja. Neko vreme se malo ohladiš, a onda te ponovo obuzme uzbuđenje. Da li se dogodilo nešto što ja ne znam?"
     Fišer se najednom primiri. "Ništa se nije dogodilo. Šta je moglo da se dogodi?"
     Vendelovoj se učinilo da se on prebrzo smirio, da je iznenada počeo da, prilično upadljivo, glumi normalnost. "Ja tebe pitam šta je moglo da se dogodi. Pokušavala sam da te upozorim, Krajle, da po svoj prilici nećemo zateći Rotor kao funkcionalan svet, odnosno da ga možda uopšte nećemo naći. Nećemo naći tvoju... verovatno je da nećemo zateći nijednog žitelja Rotora u životu." Sačekala je nekoliko trenutaka, ali on je samo tvrdoglavo ćutao, tako da ona nastavi. "Zar te nisam upozoravala na tu mogućnost?"
     "Jesi, često", reče Fišer.
     "Pa ipak, sada deluješ kao neko ko jedva čeka na sasvim izvestan srećan susret sa porodicom. Opasno je gajiti nade za koje je malo verovatno da će se ispuniti, polagati sve na njih. Odakle sad iznenada ovaj novi stav? Da li si možda razgovarao sa nekim ko je bio neosnovano optimističan?"
     Fišera obli rumenilo. "Zašto sam morao da razgovaram sa nekim? Zašto nisam sam mogao da izvedem zaključke o ovoj stvari, odnosno o bilo kojoj drugoj? Samo zbog toga što nisam upućen u teorijsku fiziku isto koliko i ti ne znači da sam budalast i priglup."
     "Ne, Krajle", reče Vendelova. "Nikada tako nešto nisam o tebi ni pomislila ni nagovestila. Reci mi šta ti misliš o Rotoru."
     "To što mislim nije ni posebno duboko ni istančano. Naprosto mi izgleda da u svemiru nije bilo ničeg što bi, sa visokom verovatnošću, moglo da uništi Rotor. Lako je reći da Rotor sada možda predstavlja samo mrtvi trup nekadašnje Naseobine, kao i da po svoj prilici uopšte nije stigao do Susedne zvezde, ali šta je to što ih je moglo uništiti bilo na putu ili kada su stigli tamo? Voleo bih da mi izložiš neki određen scenario uništenja - sudar, recimo, susret sa tuđinskom inteligencijom ili bilo šta drugo."
     "Ne mogu, Krajle", uzvrati Vendelova iskreno. "Nemam mistične vizije o nečemu što se dogodilo. Stvar je, naprosto, u njihovoj verziji hiperpogona. Posredi je varljiva tehnika, Krajle. Veruj mi na reč. Ona ne koristi ni svemir ni hipersvemir na postojan način, već ide duž njihovog dodirišta, skrećući nakratko na jednu ili drugu stranu; proishodi da brod možda više puta u minutu prelazi iz svemira u hipersvemir, a onda natrag iz hipersvemira u svemir. Ovaj prelaz iz jednog svemira u drugi mogao se, dakle, dogoditi milion ili više puta tokom putovanja odavde do Susedne zvezde."
     "Pa šta s tim?"
     "Nevolja je u tome što su prelazi znatno opasniji od postojanog leta bilo kroz svemir ili hipersvemir. Ne znam u kojoj su meri Rotorijanci ovladali hiperspacijalnom teorijom, ali sva je prilika da je to bilo u sasvim rudimentarnom obliku, budući da bi inače došli do pravog nadsvetlosnog leta. U okviru našeg projekta, koji se temelji na veoma podrobno razrađenoj hiperspacijalnoj teoriji, uspeli smo da ustanovimo koja dejstva trpe materijalni objekti prilikom prolaska iz svemira u hipersvemir i obrnuto.
     Ukoliko je dati objekat tačka, on ne trpi nikakvo napinjanje tokom prelaza. Ako, međutim, nije tačka - onda uvek postoji neki konačan interval tokom koga je jedan njegov deo u svemiru, a drugi u hipersvemiru. Ova okolnost stvara napinjanje - pri čemu njegov obim zavisi od veličine objekta, njegovog fizičkog sastava, brzine prelaska i tako dalje. Čak i kada je u pitanju objekat veličine Rotora, opasnost koja se javlja samo pri jednom prelazu - odnosno, pri deset prelaza - sasvim je mala tako da se može zanemariti.
     Kada Nadsvetlosni bude putovao nadsvetlosnom brzinom do Susedne zvezde, sva je prilika da ćemo napraviti desetak prelaza, a možda i samo dva. Biće to sasvim bezbedan let. Sa druge strane, prilikom korišćenja primitivnijih verzija hiperpogona, dolazi do milion prelaza tokom samo jednog leta, što povećava izglede za kobno napinjanje."
     Fišer preblede. "Jesu li izvesni izgledi da dođe do tog kobnog napinjanja?"
     "Ne, ništa nije izvesno. Sve je stvar statistike. Neki brod može da prođe kroz milion prelaza - ili milijardu - a da se ništa ne dogodi. Sa druge strane, takođe je moguće da bude uništen prilikom prvog prelaza. Izgledi se, međutim, brzo povećavaju sa porastom broja prelaza.
     Pretpostavljam da se Rotor otisnuo na putovanje, uviđajući tek sasvim malo koje se opasnosti javljaju prilikom prelaza. Da su više znali, nikada ne bi krenuli. Sasvim je, dakle, verovatno da su iskusili nekakvo napinjanje koje je moglo biti slabo, u kom slučaju bi bez poteškoća stigli do Susedne zvezde, ili pak snažno, što bi ih onda došlo glave. Prema tome, tamo možemo zateći olupinu, ili možda ništa."
     "A moguće je i da zateknemo Naseobinu koja je preživela put", reče buntovnički Fišer.
     "Moguće je", uzvrati Vendelova. "Baš kao što je moguće da mi doživimo napinjanje, iako su izgledi za to ništavni, da budemo uništeni, te stoga ne nađemo ništa. Sve što tražim od tebe jeste da budeš pripravljen na mogućnosti, a ne izvesnosti. Takođe imaj na umu da oni koji razmišljaju o ovoj stvari, bez pouzdane upućenosti u hiperspacijalnu teoriju, ne mogu očekivati da dođu do valjanih zaključaka."
     Fišer ništa nije odgovorio. Utonuo je u duboko i očigledno depresivno ćutanje, dok ga je Vendelova posmatrala sa osećanjem nelagodnosti.

     62.
     Stanica četiri učinila se Tesi Vendel prilično neobična. Izgledalo je kao da je neko sagradio malu naseobinu, ali je opremio tako da sadrži samo laboratoriju, opservatoriju i lansirnu rampu. Na njoj nije bilo farmi, domova i svega ostalog što čini jednu Naseobinu, ma koliko ona mala bila. Nije bila opremljena čak ni uređajima za okretanje koji bi stvarali prikladno pseudogravitaciono polje.
     Bio je to, zapravo, tek svemirski brod sa manjim dodacima. Iako je na njemu moglo stalno da se živi, pod uslovom da se obezbedi stalni priliv hrane, vazduha i vode (postojale su mogućnosti za izvesno recikliranje, ali to nije bilo dovoljno), bilo je očigledno da niko sam ne bi mogao ovde dugo da opstane.
     Krajl Fišer izrekao je opori komentar da Stanica četiri liči na starinske svemirske postaje iz ranih dana svemirske ere koja se nekako provukla u dvadeset treće stoleće.
     U jednom pogledu, međutim, ona je bila jedinstvena. Sa nje se pružao panoramski pogled na sistem Zemlja-Mesec. Iz Naseobina koje su orbitirale oko Zemlje, dva tela retko su se mogla videti u njihovom pravom odnosu. Iz Stanice četiri, međutim, Zemlja i Mesec nikada nisu bili razmaknutiji više od petnaest lučnih minuta; kako je Stanica četiri kružila oko gravitacionog središta tog sistema (što je približno odgovaralo kruženju oko Zemlje), promenljive šare dva sveta, kako ucelo viđenih, tako i u fazama, kao i promenljiva veličina Meseca (već u zavisnosti od toga da li se nalazi na Staničinoj strani Zemlje ili na suprotnoj) predstavljale su neprekidno čudo.
     Sunce je automatski bivalo blokirano naročitim uređajem koji se nazivao "vešpom" (raspitavši se, Vendelova je doznala da je posredi skraćenica od "veštačko pomračenje") i jedino onda kada bi se sasvim primaklo Zemlji ili Mesecu na nebu stanice prizor bi bio narušen.
     Naseljivačko poreklo Vendelove počelo je sada da se ispoljava, budući da je silno uživala u posmatranju igre Zemlje i Meseca, ponajpre stoga (objasnila je) što joj je to jasno stavljalo do znanja da se više ne nalazi na Zemlji.
     Kazala je to Fišeru, koji se samo oporo osmehnuo. Primetio je da je uputila brzi pogled levo i desno dok je govorila.
     "Vidim", reče on, "da mi to kažeš bez ustručavanja, iako sam ja Zemljanin koga to može da uvredi. Ali, ne boj se, neću nikome reći."
     "Imam puno poverenje u tebe, Krajle." Ona mu uputi zadovoljni osmeh. Prilično se promenio od onog ključnog razgovora koji su vodili neposredno pošto su stigli na Stanicu četiri. Bio je i dalje smrknut, da, ali bolje i to nego prekomerna očekivanja onoga što nije moglo biti.
     "Da li stvarno misliš", upita on, "da im u ovoj fazi igre smeta to što si Naseljivač?"
     "Svakako da im smeta. To nikada ne zaboravljaju. Oni su u podjednakoj meri uskogrudi ljudi kao i ja koja nikako ne zaboravljam da su oni Zemljani."
     "Očigledno, međutim, zaboravljaš da sam ja Zemljanin."
     "To je stoga što si ti Krajl i ne spadaš ni u jednu drugu kategoriju. A ja sam Tesa. I time je sve rečeno."
     "Da li ti ikada smeta, Tesa", upita Fišer zamišljeno, "što si radila na nadsvetlosnom letu za Zemlju, a ne za svoju Naseobinu, Adeliju?"
     "Ali ja nisam radila za Zemlju, niti bih radila za Adeliju pod drugačijim okolnostima. U oba slučaja radila bih za samu sebe. Suočila sam se sa problemom koji je valjalo rešiti i uspešno sam obavila posao. Sada ću ući u istoriju kao izumitelj nadsvetlosnog leta i to je ono što sam učinila za sebe. Možda zvuči pretenciozno, ali radila sam i za čovečanstvo. Sasvim je svejednom na kome je svetu ostvareno otkriće, znaš. Neka osoba ili osobe na Rotoru izumeli su hiperpogon, ali njime sada raspolažemo i mi i sve Naseobine. Na kraju, sve će Naseobine isto tako imati nadsvetlosni pogon. Ma gde dođe do napretka, pre ili kasnije od toga celo čovečanstvo ima koristi."
     "Zemlji je on, međutim, potrebniji nego Naseobinama."
     "Misliš stoga što se približava Susedna zvezda koju Naseobine mogu lako da izbegnu tako što će se udaljiti, ako bude neophodno, što Zemlja ne može da učini. Pa, ostavljam to kao problem vođama Zemlje. Ja sam im pružila sredstvo, a oni neka razrade modele kojim će ga koristiti na najbolji način."
     "Koliko razumem, polećemo sutra", reče Krajl.
     "Da, konačno. Napraviće holografske snimke celog spektakla, ali teško je reći kada će ih javno emitovati i uputiti Naseobinama."
     "To ne može biti pre našeg povratka", uzvrati Fišer. "Nema nikakvog smisla obnarodovati stvar ako ne mogu da budu sigurni da ćemo se uopšte vratiti. I za njih će to biti mučno čekanje, budući da neće biti ni u kakvoj vezi sa nama. Prilikom prvog spuštanja na Mesec astronauti su sve vreme bili u vezi sa Zemljom."
     "Tačno", uzvrati Vendelova, "ali kada se Kolumbo otisnuo na Atlantik, španski monarsi nisu čuli ni glasa od njega sve dok se nije vratio sedam meseci kasnije."
     "Zemljin ulog je sada mnogo veći", uzvrati Fišer, "nego što je bio Španijin pre sedam i po stoleća. Uistinu je šteta što ne možemo da imamo nadsvetlosnu komunikaciju kada već raspolažemo nadsvetlosnim letom."
     "I ja tako mislim. Baš kao i Koropatski, koji me je silno pritiskao da pronađem način za telekomunikaciju. Ali odgovorila sam mu da ja nisam nikakav nadsvetlosni čarobnjak koji može da izvuče iz šešira sve što je nekome potrebno. Jedno je uputiti masu kroz hipersvemir, a nešto sasvim drugo emitovati zračenja. To dvoje se pokorava različitim zakonima čak i u običnom svemiru, što je i uslovilo da Maksvel dođe do jednačina o elektromagnetizmu puna dva stoleća pošto je Njutn došao do jednačina o gravitaciji. Za masu i zračenje važe različiti zakoni i u hipersvemiru, a zakoni kojima se pokorava zračenje još su nam nepoznati. Jednog dana ćemo doći do nadsvetlosnog komuniciranja, ali danas još ne raspolažemo njime."
     "Baš šteta", reče Fišer zamišljeno. "Može se pokazati da bez nadsvetlosne komunikacije ni nadsvetlosni let nije praktičan."
     "Zašto?"
     "Nepostojanje nadsvetlosne komunikacije preseca pupčanu vrpcu. Mogu li Naseobine da žive daleko od Zemlje - daleko od ostatka čovečanstva - i da opstanu?"
     Vendelova nabra veđe. "Kakav ti je sad to novi pogled na svet?"
     "Samo sam razmišljao. Tebi, Tesa, kao Naseljivaču naviklom na taj status, možda uopšte nije palo na pamet da živeti na jednoj Naseobini nije, zapravo, prirodno za ljudska bića."
     "Zaista? Meni nikada nije izgledalo neprirodno."
     "To je stoga što zapravo nikada nisi živela na samo jednoj Naseobini. Živela si u celom sistemu Naseobina među kojima je jedna bila velika planeta sa milijardama žitelja na njoj. Zar se ne bi moglo dogoditi da Rotorijanci zaključe, pošto jednom stignu do Susedne zvezde, da je život na izolovanoj Naseobini nezadovoljavajući? U tom slučaju, oni bi se sigurno vratili na Zemlju, ali to se nije dogodilo. Možda stoga što su pronašli planetu na kojoj sada žive?"
     "Nastanjivu planetu koja kruži oko jedne zvezde crvenog patuljka? Krajnje neverovatno."
     "Priroda ima načine da nas nadmudri i da uzdrma tobožnje pouzdanosti. Zamislimo da tamo ipak postoji nastanjiva planeta. Zar je ne bi trebalo pomno izučiti?"
     "Ah", uzvrati Vendelova, "počinjem da shvatam na šta ciljaš. Smatraš da brod može doći do Susedne zvezde i da ustanovi da tamo postoji nekakva planeta. U tom slučaju registrovali bismo je, zaključili iz daljine da nije nastanjiva i nastavili pohod u susret novim istraživanjima. Tebi bi se, međutim, više dopalo da se spustimo i da je detaljno istražimo, kako bismo na taj način bar pokušali da ti pronađemo kćerku. Šta, međutim, ako naš neuronski detektor ne registruje ni traga od neke inteligencije u eventualnom planetnom sistemu Susedne zvezde? Da li bismo, uprkos tome, morali i dalje da se upuštamo u pretraživanje pojedinačnih planeta?"
     "Da", uzvrati Fišer posle kraćeg oklevanja. "Ako se imalo pokaže da su nastanjive, moramo ih izučiti. Bar meni tako izgleda. Moramo što više doznati o svakoj eventualnoj planeti. Možda ćemo morati ubrzo da evakuišemo Zemlju, te stoga moramo znati kuda da povedemo njene žitelje. Sasvim je razumljivo što si ti to previdela, budući da se Naseobine naprosto mogu udaljiti bez ikakve evaku..."
     "Krajle! Prestani da se prema meni ponašaš kao prema neprijatelju! Nemoj odjednom da o meni misliš kao o Naseljivaču. Ja sam Tesa. Ako postoji neka planeta, ispitaćemo je u onoj meri u kojoj to budemo mogli, obećavam ti. Ali ako postoji i ako su je Rotorijanci zauzeli, onda... Pa, ti si proveo nekoliko godina na Rotoru, Krajle. Trebalo bi da dobro poznaješ Janusa Pita."
     "Ne znam ga lično. Nikada se nismo sreli, ali moja žena... moja bivša žena radila je za njega. Prema njenim rečima, on je veoma sposoban čovek, veoma inteligentan, veoma prodoran."
     "Veoma prodoran. Znamo za njega i na drugim Naseobinama. I ne može se reći da je baš omiljen. Ako je to bio njegov plan da se nađe mesto za Rotor koje bi bilo skriveno od ostatka čovečanstva, onda nije bilo boljeg rešenja do da se ode do Susedne zvezde, budući da je ona sasvim blizu i da za njeno postojanje u to vreme nije znao niko izvan Rotora. A ako je, iz bilo kog razloga, želeo jedan sistem samo za sebe, on bi se, budući Janus Pit, pribojavao mogućnosti da drugi krenu za njim i tako ugroze njegov monopol. Ukoliko se dogodilo da je našao neku planetu koju bi Rotor mogao da iskoristi, onda bi bio još odbojniji prema uljezima."
     "Na šta ciljaš?" upita Fišer, koji je izgledao pometen, kao da je već znao šta je ona imala na umu.
     "Mi sutra krećemo i neće proći dugo pre no što se obremo u blizini Susedne zvezde. Ako oko nje uistinu bude kružila neka planeta, kao što ti, izgleda, smatraš da može, i ako nađemo da su je Rotorijanci zaposeli, onda neće biti tako jednostavno spustiti se na površinu i reći: 'Uja! Evo nas!' Bojim se da će nam, čim nas bude spazio, prirediti dobrodošlicu u svom stilu i bez ikakvog oklevanja zbrisati nas sa neba."

NEPRIJATELJ

     63.
     Kao i svi stalni žitelji Kupole na Eritru, Renej D'Obison je periodično posećivala Rotor. Bilo je to neophodno - ponovni osećaj doma, povratak korenima, sakupljanje obnovljene snage.
     Ovoga puta, međutim, D'Obisonova je "otišla gore" (kako se obično nazivao prelazak sa Eritra na Rotor) nešto ranije nego što je to bilo rasporedom predviđeno. Uzrok tome bio je poziv Janusa Pita.
     Sedela je u njegovoj kancelariji, zapažajući vičnim okom majušne znake starenja koji su se pojavili od kada ga je poslednji put videla pre nekoliko godina. Ona nije, razume se, u okviru svog redovnog posla, često dolazila u priliku da ga viđa.
     Glas mu je, međutim, i dalje bio snažan, pogled oštar, a ona nije uspela da uoči nikakvo slabljenje mentalne bodrosti.
     "Primio sam vaš izveštaj o incidentu koji se zbio izvan Kupole", reče on, "i uvažavam oprez kojim ste pristupili proceni situacije. Ali sada, neslužbeno i bez zapisnika, šta se tačno dogodilo Dženaru? Ova prostorija je zaštićena i možete slobodno govoriti."
     "Bojim se da je moj izveštaj", uzvrati D'Obisonova oporo, "iako obazriv, ipak istinit i potpun. Mi stvarno ne znamo šta se dogodilo sa zapovednikom Dženarom. Skeniranje mozga ukazalo je na promene, ali one su bile sasvim male i nisu se poklapale ni sa čim iz našeg pređašnjeg iskustva. I bile su privremene, budući da su, zapravo, brzo iščezle."
     "Ali nešto se ipak dogodilo sa njim."
     "Oh, da, ali u tome i jeste stvar. Sve što možemo reći o tome jeste 'nešto'."
     "Da nije, možda, posredi neka vrsta kuge?"
     "Nijedan od simptoma koji su bili zabeleženi u prošlosti nije se javio kod njega."
     "Ali u prvo vreme kuge skeniranje mozga još je bilo srazmerno primitivno. Tada još ne biste otkrili simptome koje ste zabeležili sada, tako da je možda ipak posredi neki blag oblik kuge, zar ne?"
     "Moglo bi se tako reći, ali stvar bi se teško mogla dokazati, a u svakom slučaju Dženar je sada normalan."
     "Izgleda normalan, pretpostavljam, ali mi zapravo ne znamo da li se stvar možda neće povratiti."
     "Isto tako nema razloga za pretpostavku da hoće."
     Senka nestrpljenja minu Pitovim licem. "Oponiraš mi, D'Obisonova. Savršeno dobro znaš da je Dženarov položaj od izuzetne važnosti. Situacija u Kupoli stalno je kritična, budući da ne znamo da li će i kada će kuga ponovo udariti. Dženarova vrednost očitovala se u tome što je izgledao imun na nju, ali sada ga teško više možemo smatrati imunim. Nešto se dogodilo i mi se moramo pripremiti da ga zamenimo."
     "Na vama je da donesete tu odluku. Ja ne predlažem zamenu kao medicinsku nužnost."
     "Ali pomno ćete motriti na njega i imaćete na umu takvu nužnost, nadam se."
     "Smatraću to delom svojih medicinskih dužnosti."
     "Dobro. Naročito s obzirom na to što sam, u slučaju zamene, imao vas na umu."
     "Mene?" Rumenilo uzbuđenja nakratko joj obli lice pre no što je uspela da ga obuzda.
     "Da, zašto da ne? Dobro je poznato da nikada nisam bio naročito oduševljen projektom kolonizacije Eritra. Oduvek sam smatrao nužnim da se zadrži pokretljivost čovečanstva i da nikako ne smemo dozvoliti da ponovo padnemo u ropstvo jedne velike planete. Međutim, bilo bi mudro ako bismo mogli da kolonizujemo planetu ne kao mesto namenjeno prvenstveno nastanjivanju, već kao izvor ogromnih resursa - slično kao što smo postupali prema Mesecu u starom Sunčevom sistemu. Ali to ne možemo učiniti ukoliko nam kuga stoji nad glavom, zar ne?"
     "Tako je."
     "Prema tome, naš osnovni zadatak jeste da rešimo ovaj problem. To ranije nismo učinili. Kuga se naprosto primirila i mi smo to prihvatili - ali ovaj najnoviji incident pokazuje nam da opasnost još nije minula. Bez obzira na to da li je Dženar dobio kugu ili nije, on je svakako nešto pretrpeo i ja želim da se toj stvari da najviše preimućstvo. Vi ste prirodan izbor za vođu projekta."
     "Biće mi drago da prihvatim tu odgovornost. To znači da ću raditi ono što, u svakom slučaju, i pokušavam da radim, ali sada uz veća ovlašćenja. Nije mi lako da se saživim sa tim da treba da budem zapovednik Kupole na Eritru."
     "Kao što ste sami kazali, na meni je da to odlučim. Pretpostavljam da nećete odbiti to mesto ukoliko vam ga ponudim."
     "Neću, Načelniče. Biću veoma počastvovana."
     "Da, uveren sam u to", uzvrati oporo Pit. "A šta se dogodilo sa devojkom?"
     Za trenutak je izgledalo da je D'Obisonovu pomela ova iznenadna promena teme razgovora. Gotovo da je zamucala kada je uzvratila: "Devojkom?"
     "Da, sa devojkom koja je bila izvan Kupole sa Dženarom i koja je skinula zaštitno odelo."
     "Marlena Fišer?"
     "Da, tako se zove. Šta se dogodilo sa njom?"
     D'Obisonova je oklevala za trenutak. "Pa, ništa, Načelniče."
     "Tako stoji i u izveštaju. Ali pitam vas sada. Baš ništa?"
     "Ništa što bi se otkrilo skleniranjem mozga ili na neki drugi način."
     "Hoćete da kažete da se u isto vreme kada je Dženar, koji je nosio E-odelo, bio oboren toj devojci, Marleni Fišer, koja je skinula E-odelo, ništa nije dogodilo?"
     D'Obisonova slegnu ramenima. "Baš ništa, koliko to mi možemo da razaberemo."
     "Zar vam to ne izgleda neobično?"
     "Ona je neobična mlada žena. Rezultati skeniranja njenog..."
     "Znam za te rezultate skeniranja. Znam takođe za njene neobične sposobnosti. Jeste li ih zapazili?"
     "Oh, da. I te kako sam ih zapazila."
     "I kako vam te sposobnosti deluju? Da nije možda posredi čitanje uma?"
     "Ne, Načelniče. To je nemoguće. Ideja o telepatiji puka je fantazija. Volela bih, zapravo, da je u pitanju čitanje uma, jer to onda ne bi bilo opasno. Misli se mogu staviti pod kontrolu."
     "Šta je to, onda, kod nje što je opasnije?"
     "Ona, navodno, čita jezik tela, koji mi ne možemo kontrolisati. Svaka kretnja nešto govori." Kazala je to uz prizvuk gorčine u glasu koji Pitu nije promakao.
     "Da li ste imali neko lično iskustvo u tom smislu?" upita Pit.
     "Svakako." D'Obisonova se smrknu. "Nemoguće je biti u blizini te mlade žene a ne iskusiti nelagodnost pred njenom sklonošću da zapaža stvari."
     "Da, ali šta se konkretno dogodilo?"
     "Ništa što bi bilo posebno važno, ali bilo je neprijatno." D'Obisonovu obli rumenilo i usne joj se za trenutak stisnuše kao da je pomislila da obmane svog sabesednika. Ali to brzo minu. Kada se ponovo oglasila, bio je to gotovo šapat: "Pošto sam pregledala zapovednika Kupole Dženara, Marlena me je upitala kako mu je. Kazala sam joj da nije ozbiljno ozleđen i da su veoma dobri izgledi da će se potpuno oporaviti.
     Na to je ona uzvratila: 'Zašto vas to razočarava?'
     Bila sam zatečena ovim pitanjem i samo sam rekla: 'Nisam razočarana. Drago mi je što je tako.'
     'Ali jeste razočarani', odgovorila je ona. 'To je sasvim jasno. Nestrpljivi ste.'
     Bilo je to prvi put da sam se neposredno susrela sa tom stvari, iako sam prethodno čula od drugih za nju. Nisam mogla u trenutku da smislim ništa bolje do da joj se suprotstavim. Kazala sam: 'Zašto bih bila nestrpljiva? Zbog čega?'
     Ona me je svečano pogledala svojim krupnim, tamnim, nemirnim očima, a onda rekla: 'Kako izgleda, uzrok je čika Siver...'"
     Pit je prekide: "Čika Siver? Jesu li oni u nekom srodstvu?"
     "Nisu. Mislim da je to samo izraz prisnosti. Zatim je ona dodala: 'Čini mi se da je u pitanju čika Siver i pitam se da li je stvar u tome što želite da ga zamenite na mestu zapovednika Kupole.'
     Na to sam se samo okrenula i otišla."
     "Kako ste se osećali kada vam je to kazala?" upita Pit.
     "Bila sam, prirodno, besna?"
     "Zato što vas je lažno optužila? Ili zato što je bila u pravu?"
     "Pa, na izvestan način..."
     "Ne, ne. Nemojte izvrdavati, doktore. Da li je bila u pravu ili nije? Da li ste bili dovoljno razočarani Dženarovim oporavkom da to devojka primeti, ili je cela stvar predstavljala blesak njene izuzetne uobrazilje?"
     "Osetila je nešto što je uistinu postojalo." Reči kao da su same sebi probile put sa usana D'Obisonove. Prkosno se zagledala u Pita. "Ja sam samo čovek i ne mogu protiv svojih poriva. A i sami ste upravo nagovestili da bi mi moglo biti ponuđeno to mesto, što znači da me smatrate pozvanim za njega."
     "Potpuno vas razumem", uzvrati Pit bez ikakvog prizvuka humora u glasu. "Ali da vidimo nešto drugo. Imate tu mladu ženu, koja je posebna, veoma neobična, kako se to vidi i iz rezultata skeniranja njenog mozga i iz njenog ponašanja - a, osim toga, na nju, kako izgleda, ne deluje ni kuga. Jasno, može postojati neka veza između njenog neuronskog sklopa i otpornosti na kugu. Zar u tom slučaju ne bi mogla biti korisno sredstvo za izučavanje kuge?"
     "Ne bih mogla reći. Mislim da nije isključeno."
     "Stvar bi se mogla ispitati?"
     "Možda, ali kako?"
     "Izlažite je uticaju Eritra što je više moguće", uzvrati Pit prigušenim glasom.
     "Ona to, zapravo, i sama želi", uzvrati D'Obisonova zamišljeno, "a zapovednik Dženar, kako izgleda, nema ništa protiv."
     "Dobro. Onda ćete vi pružiti dodatne medicinske razloge za to."
     "Razumem. A ako mlada žena dobije kugu?"
     "Ne smemo izgubiti iz vida da je rešenje problema važnije od dobrobiti jedne jedinke. Pred nama je svet koji valja osvojiti i za to možda treba platiti žalosnu, ali neophodnu cenu."
     "A ako Marlena bude uništena i to nam ne pomogne da bolje razumemo kugu ili da joj se suprotstavimo?"
     "Taj rizik moramo prihvatiti", uzvrati Pit. "Uostalom, takođe je moguće da ona ostane neugrožena i da nam ta neugroženost, brižljivo proučena, pruži način za odsutno razumevanje kuge. U tom slučaju, dobijamo bez ikakvog gubitka."
     Tek kasnije, pošto je D'Obisonova krenula u svoje odaje na Rotoru, Pitova gvozdena rešenost dopustila mu je da o sebi razmišlja kao o potvrđenom neprijatelju Marlene Fišer. Pravu pobedu predstavljalo bi da Marlena bude uništena, a problem kuge ostane nerešen. Tako bi se jednim udarcem oslobodio nezgodne devojke, koja bi inače, jednom, mogla da dobije potomke slične sebi, i nezgodnog sveta, koji bi inače, jednom, mogao da ima žitelje u podjednakoj meri neželjene, zavisne i nepokretne kao što su to bili žitelji Zemlje.

     64.
     Njih troje sedelo je pod Kupolom Eritra - Siver Dženar oprezan, Evgenija Insinja duboko zabrinuta i Marlena Fišer očigledno nestrpljiva.
     "Upamti, Marlena", reče Insinja. "Nemoj zuriti u Nemezis. Znam da su te upozorili na infracrvenu svetlost, ali takođe je činjenica da je Nemezis zvezda na kojoj se javljaju buktinje. Svaki čas na njenoj površini dogodi se neka eksplozija koju prati prasak bele svetlosti. To traje samo minut ili dva, ali i to je dovoljno da izazove šok na tvojim mrežnjačama, a ne može se unapred reći kada će se stvar dogoditi.
     "Mogu li astronomi da predvide kada će do toga doći?" upita Dženar.
     "Za sada ne. Posredi je jedan u nizu haotičnih vidova prirode. Još nismo uspeli da razaberemo pravila koja stoje u osnovi stelarnih turbulencija, a među nama ima i onih koji smatraju da se ta pravila nikada u celosti neće moći odgonetnuti. Ona su naprosto odveć složena."
     "Zanimljivo", primeti Dženar.
     "Mora se, međutim, reći da smo i te kako zahvalni ovim buktinjama. Tri odsto ukupne energije koja stiže na Eritro sa Nemezis potiče od buktinja."
     "Ne izgleda mi mnogo."
     "Ipak jeste. Bez buktinja Eritro bi bio ledeni svet na kome bi bilo znatno teže živeti. Buktinje, međutim, stvaraju probleme Rotoru koji mora da brzo prilagođava korišćenje zvezdane svetlosti kad god bukne neka buktinja i da pojača svoje polje za apsorpciju čestica."
     Marlena ih je naizmenice posmatrala dok su razgovarali, a onda se konačno umešala uz izvestan prizvuk ozlojeđenosti. "Dokle vas dvoje mislite ovako? Pričate samo da biste me zadržali ovde. To se lako može razabrati."
     "Kuda bi pošla kada se nađeš napolju?" upita Insinja žurno.
     "Tumarala bih unaokolo. Do one rečice, ili potoka - kako ga već zovete."
     "Zašto?"
     "Zato što je zanimljiv. Voda samo teče na otvorenom, a ne vidiš kraj tome i pri tom znaš da je ništa ne pumpa natrag na početak."
     "Ali pumpa je", reče Insinja. "Toplota Nemezis."
     "To se ne računa. Mislim, to ne rade ljudska bića. Osim toga, hoću da naprosto stojim tamo i da gledam."
     "Nemoj piti tu vodu", reče Insinja strogo.
     "Nemam nameru. Mogu pun sat da izdržim bez vode. Ako ogladnim, ožednim - ili bilo šta drugo - vratiću se. Pravite silnu frku ni oko čega."
     Dženar se osmehnu. "Želiš, dakle, da sve recikliraš ovde u Kupoli."
     "Razume se. Zar to svi ne žele?"
     Dženarov osmeh se proširi. "Znaš, Evgenija", reče on, "sasvim sam siguran da je življenje u Naseobinama trajno promenilo čovečanstvo. Sasvim smo se saživeli sa neophodnošću recikliranja. Na Zemlji naprosto odbacuješ stvari, pretpostavljajući da će se prirodno reciklirati, što se, naravno, uvek ne dogodi."
     "Dženare", uzvrati Insinja, "ti si sanjar. Moguće je da ljudska bića steknu dobre navike pod pritiskom, ali čim pritisak popusti rđave navike odmah se vraćaju. Nizbrdo je uvek lakše nego uzbrdo. Posredi je drugo načelo termodinamike i ako ikada budemo kolonizovali Eritro, predviđam da ćemo ga začas celog prekriti otpacima."
     "Ne, nećemo", reče Marlena.
     "Zašto to misliš, dušo?" upita Dženar tonom učtive radoznalosti.
     "Zato što nećemo", uzvrati Marlena nestrpljivo i žestoko. "Mogu li sada da pođem napolje?"
     Dženar pogleda Insinju i reče: "Mogli bismo je pustiti, Evgenija. Ne možemo je u nedogled zadržavati. Osim toga, čemu to? Renej D'Obison, koja se upravo vratila sa Rotora, podrobno je proučila dokumentaciju i kazala mi juče da rezultati skeniranja Marleninog mozga izgledaju tako stabilni da je uverena da joj ništa neće biti na Eritru."
     Marlena, koja se u međuvremenu uputila ka vratima, kao da je bila spremna da krene prema vazdušnoj komori, sada se okrenula natrag. "Čekaj, čika Sivere, umalo da zaboravim. Moraš biti oprezan sa dr D'Obisonovom."
     "Zašto? Ona je izvrstan neurofizičar."
     "Nisam na to mislila. Bilo joj je milo kada si se našao u nevolji posle onog izlaska napolje, a prilično se razočarala kada si se oporavio."
     Na Insinjinom licu pojavi se izraz iznenađenja i ona automatski reče: "Zašto to misliš?"
     "Zato što znam?"
     "Ali ne razumem to. Sivere, zar nisi u dobrim odnosima sa D'Obisonovom?"
     "Svakako da jesam. Sasvim se dobro slažemo. Nikada nije bilo problema. Ali ako Marlena kaže..."
     "Zar Marlena ne može da pogreši?"
     "Ne mogu", uzvrati Marlena odmah.
     "Uveren sam da si u pravu, Marlena", reče Dženar, a zatim, okrenuvši se prema Insinji, dodade: "D'Obisonova je amobiciozna žena. Ako se meni bilo šta dogodi, ona je logičan izbor za mog naslednika. Raspolaže već bogatim iskustvom ovde dole i svakako je najupućeniji stručnjak za kugu, ukoliko ponovo bukne. Štaviše, starija je od mene i verovatno smatra da više nema puno vremena na raspolaganju. Ne mogu joj prebaciti ukoliko stvarno želi da me nasledi i što joj je srce malo brže zakucalo kada mi nije bilo dobro. Sva je, međutim, prilika da uopšte nije svesna tih osećanja."
     "Svesna ih je", uzvrati zloslutno Marlena. "I te kako ih je svesna. Čuvaj se, čika Sivere."
     "Dobro, hoću. Jesi li spremna sada?"
     "Razume se da sam spremna."
     "Poći ću onda s tobom do vazdušne komore. Hajde sa nama, Evgenija, i nastoj da ne izgledaš tako tragično."
     I tako je Marlena izišla na površinu Eritra, sama i bez zaštitnog odela, prvi put. Bilo je to, po zemaljskom standardnom vremenu, u 21:20 petnaestog januara 2237. Po Eritrovom vremenu zbilo se to sredinom jutra.

PRELAZ

     65.
     Krajl Fišer pokušao je da priguši uzbuđenje, da ima isti staloženi izraz koji je video na licima ostalih.
     Nije znao gde se trenutko nalazi Tesa Vendel. Nije mogla biti daleko, budući da je Nadsvetlosni bio srazmerno mali, premda sav ispregrađen, tako da je neko u jednom delu mogao biti sasvim izvan vidokruga nekoga u drugom.
     Ostala tri člana posade Fišeru su predstavljala samo parove vrednih ruku. Svako je od njih imao nešto da radi i bio je zaokupljen time. Jedino Fišer nije imao nikakav posebni zadatak, osim možda da vodi računa o tome da ne ometa druge.
     Posmatrao je ostalih troje (dva muškarca i jednu ženu) gotovo kradomice. Poznavao ih je i sa njima često razgovarao. Svo troje bilo je mlado. Najstariji je bio Čao-Li Vu, hiperspacijalist, kome je bilo trideset osam godina. Potom je dolazio Henri Džarlou, trideset petogodišnjak, i konačno Meri Blankovic, najmlađi član ekipe. Imala je dvadeset sedam godina i mastilo se još nije osušilo sa njene doktorske diplome.
     U poređenju sa njom, Vendelova, koja je napunila pedeset petu, bila je starica, ali istovremeno i izumitelj, projektant i poluboginja ovog pogona i leta.
     U ekipu se jedino Fišer nije uklapao. Naredni rođendan biće mu pedeseti, a to se prilično primaklo; uz to, nije raspolagao nikakvom stručnom obučenošću. Mereno mladošću ili znanjem, on nije imao prava da bude na ovom brodu.
     Ali svojevremeno je bio na Rotoru. A to se računalo. A i Vendelova ga je želela sa sobom, što se još više računalo. Tanajama i Koropataski takođe su želeli da bude tu, što se najviše računalo.
     Brod je poleteo i sada je napredovao kroz svemir. Fišer je to mogao da razabere, iako nije bilo fizičkih pokazatelja da je tako. Osećao je to finim nervima u utrobi - ako ih je tamo uopšte bilo. Bio sam u svemiru, pomisli on srdito, duže nego svi ostali zajedno, nebrojeno puta na nebrojeno brodova. Ja mogu da razaberem da nema ničeg luksuznog u ovom brodu samo zahvaljujući osećaju. Oni to ne mogu.
     Nadsvetlosti je morao da oskudeva u luksuzu. Normalni izvori energije, koji su pokretali kroz svemir obične svemirske brodove, bili su na Nadsvetlosnom smanjeni ili odstranjeni. Tako je moralo biti, budući da je najveći deo broda iskorišćen za smeštaj hiperspacijalnih motora.
     Nalikovao je kakvoj morskoj ptici koja je nezgrapno hodala po tlu zato što je sazdana za vodu.
     Iznenada se pojavi Vendelova. Kosa joj je pomalo bila u neredu i izgledala je oznojena.
     "Je li sve u redu, Tesa?" upita Fišer.
     "Oh, da. Savršeno." Smestila se u jedno zgodno udubljenje u zidu (vrlo korisno, ima li se u vidu da je u brodu postojala samo niska pseudogravitacija). "Nema problema."
     "Kada ulazimo u hipersvemir?"
     "Kroz nekoliko časova. Želimo da dođemo na odgovarajuće koordinate gde će svi predviđeni izvori gravitacije zakrivljavati prostor upravo onako kako je proračunato."
     "Stvar se, dakle, ne može tačno predvideti?"
     "Tako je."
     "U tom slučaju, hiperspacijalni let ne izgleda odveć praktičan", primeti Fišer. "Šta ako ne znate sve pojedinosti? Šta ako ste u žurbi i nemate vreme da izračunate svako gravitaciono izobličenje?"
     Vendelova podiže pogled prema Fišeru uz iznenadni osmeh. "Nikada ranije nisi pitao nešto slično tome? Zašto pitaš sada?"
     "Još nikada nisam bio na hiperspacijalnom letu. Pod trenutnim uslovima, međutim, to pitanje najednom mi je postalo veoma važno, znaš."
     "Ovo i mnoga druga pitanja javljala su se preda mnom uz najveću moguću važnost tokom niza godina. Dobro došao u klub."
     "Ali odgovori mi."
     "Rado. Pre svega, postoje instrumenti koji mere ukupni gravitacioni intenzitet, kako skalarski, tako i tenzorski, u bilo kojoj tački prostora, bez obzira na to da li poznaješ dotičnu sredinu ili ne. Rezultat, međutim, nije podjednako tačan kao što bi bio ako bi mukotrpno merio svaki gravitacioni izvor, a onda ih zbrajao, ali je ipak dovoljno približan - ukoliko je vreme dragoceno. A ako je vreme još dragocenije i moraš da pritisneš hiperspacijalno dugme, tako reći, uzdavši se u sreću da gravitacija nije odveć snažna, ali se ispostavi da ipak donekle jeste, onda bi se prelaz grubo mogao uporediti sa svojevrsnim cimajem - kao kad pri ulasku u kuću zapneš nogom za prag. Ako to možemo da izbegnemo, tim bolje, ali ako već ne možemo, ishod nije nužno fatalan. Razume se, nastojaćemo da prvi prelaz izvedemo što je glatkije moguće radi psihološkog mira - ako već ništa drugo."
     "Šta ako ti se žuri, smatraš da je gravitacija zanemarljiva, ali se pokaže da nije?"
     "Moraš se nadati da se to neće dogoditi."
     "Govorila si o naprezanju za vreme prelaza. To znači da bi već naš prvi prelaz mogao biti fatalan, čak i ako nemamo problema sa gravitacijom."
     "Možda, ali izgledi da dođe do fatalnog ishoda pri bilo kom datom prelazu izuzetno su mali."
     "Čak i ako ne bude fatalan, zar ne može da bude neprijatan?"
     "To je teže reći, zato što je posredi subjektivna procena. Imaj u vidu da ovde ne dolazi do ubrzanja. Kod prvobitne verzije hiperpogona brod je morao da dostigne brzinu svetlosti, pa čak i malo preko nje, na mahove, koristeći niskoenergetsko hiperspacijalno polje. Efikasnost je tu niska, brzine su velike, baš kao i rizici, a, iskreno govoreći, nemam pojma u kojoj meri cela stvar može biti neudobna.
     Kod našeg nadsvetlosnog leta, međutim, prilikom koga se koristi visokoenergetsko hiperspacijalno polje, do prelaza dolazi pri normalnim brzinama. U jednom trenutku možemo se kretati brzinom od hiljadu kilometara u sekundi, a već u narednom brzinom od hiljadu miliona kilometara u sekundi - bez ikakvog ubrzanja. A kako nema ubrzanja, mi ga i ne osećamo."
     "Kako nema ubrzanja kada se brzina poveća milion puta u trenutku?"
     "Zato što je prelaz matematički ekvivalent ubrzanja. Dok, međutim, tvoje telo reaguje na ubrzanje, ono ne reaguje na prelaz."
     "Ali kako to znaš?"
     "Tako što smo slali životinje kroz hipersvemir iz jedne tačke u drugu. One su u hipersvemiru samo delić mikrosekunde, ali ono što nas zabrinjava jeste prelaz iz svemira u hipersvemir, a imamo najmanje dva takva prelaza čak i pri najkraćem mogućem zadržavanju u hipersvemiru."
     "I slali ste životinje?"
     "Razume se. Kada su stigle u prijemnu tačku, nisu nam, jasno, mogle opisati kako im je bilo, ali prispele su u jednom komadu, sasvim neozleđene i mirne. Bilo je očigledno da im baš ništa nije bilo. Stvar smo proverili sa više desetina životinja raznih vrsta. Ispitali smo je čak i na majmunima - i svi su normalno preživeli, osim u jednom slučaju."
     "Ah. A šta se dogodilo u tom slučaju?"
     "Životinja je stigla mrtva, groteskno unakažena, ali do toga je došlo usled greške u programiranju. Stvar uopšte nije bila u prelazu. Nešto slično može se i nama dogoditi. Nije verovatno, ali može. Isto kao kada bi, prilikom ulaska u kuću, zapeo o prag, pao i pri tom slomio vrat. I takvih nesrećnih slučajeva je, doduše, bilo, ali ne očekujemo da se to dogodi svaki put kad ulazimo u kuću. Je li tako?"
     "Mislim da nemam izbora", uzvrati Fišer smrknuto. "U redu."
     Dva časa i dvadeset sedam minuta kasnije brod je bezbedno prešao u hipersvemir, pri čemu sam prelaz niko na brodu nije osetio, i otpočeo je prvi nadsvetlosni let brzinom znatno većom od svetlosne.
     Prelaz se odigrao, po zemaljskom standardnom vremenu, u 9:20 petnaestog januara 2237.

IME

     66.
     Tišina!
     Marlena ju je otkrila - tim više što je mogla da je naruši ako je to želela. Zastala je da bi uzela jedan oblutak, a zatim ga je hitnula prema nekoj steni. Razlegao se kratki tupi zvuk, da bi potom kamičak pao na tle i sve ponovo utonulo u tišinu.
     Izišavši iz Kupole sa isto tako malo odeće kao da se nalazi na Rotoru, osećala se savršeno slobodno.
     Krenula je pravo iz Kupole prema potoku, uopšte ne hajući za orijentaciju.
     Poslednje reči koje joj je uputila majka bile su molba iskazana slabim glasom. "Molim te, Marlena, seti se da si obećala da ćeš ostati u vidokrugu Kupole."
     Kratko se osmehnula, ali nije obratila naročitu pažnju na to. Mogla je ostati u vidokrugu, ali možda i neće. Nije želela da bude sputana, bez obzira na to kakva je obećanja bila prisiljena da da kako bi sačuvala mir. Uostalom, uza se je imala talasni odašiljač. Mogli su je pronaći u bilo kom trenutku. Takođe, ona je bila u prilici da koristi prijemni kraj veze kako bi odredila u kom je pravcu odašiljač u Kupoli.
     Ako joj se dogodi neka nezgoda - ukoliko padne ili se povredi na neki drugi način - lako mogu doći po nju.
     Ako je, međutim, pogodi meteor - onda joj, ipak, nema spasa. Tu niko ne bi ništa mogao da preduzme, čak i da se nalazi u vidokrugu Kupole. Čak i uz uznemirujuću pomisao na meteore, međutim, na Eritru je sve delovalo tako mirno i čudesno. Na Rotoru je uvek vladala buka. Ma kuda se uputili, vazduh bi potresao, udarao i zapljuskivao vaše bubne opne zvučnim talasima. Na Zemlji mora da je još gore, sa njenih osam milijardi žitelja, bilionima životinja, žestokim olujama i pomahnitalim navalama vode iz mora i vazduha. Jednom je pokušala da sluša snimak pod naslovom "Zvuci Zemlje", ali ju je stvar šokirala, tako da je brzo odustala.
     Ali ovde, na Eritru, vladala je čudesna tišina.
     Marlena je stigla do potoka. Voda je tekla pokraj nje uz mekani, žuboravi zvuk. Dohvatila je jedan krzavi kamičak i hitnula ga u vodu, što je izazvalo kratki pljusak. Zvuci nisu bili zabranjeni na Eritru; ovde su, naprotiv, predstavljali slučajne ukrase koji su služili da okružujuća tišina deluje još dragocenije.
     Stala je stopalom na meku glinu uz rub potoka. Začuo se kratak, tup zvuk, a onda, kada je podigla nogu, na tlu je ostao nejasan otisak stopala. Sagla se, zahvatila u šaku malo vode i prosula je po tlu pred sobom. Zemlja je postala vlažna i tmastija - ružičasti ton pretvorio se u grimizan. Dolila je još vode i konačno spustila desnu cipelu na tamnu mrlju, zagazivši. Kada je podigla cipelu, otisak stopala bio je tu dublji.
     U koritu potoka bilo je mestimičnih stena i ona ih je iskoristila kao ostrvca da pregazi vodu.
     Marlena je nastavila da poletno korača, mašući rukama i duboko udišući vazduh. Znala je dobro da je postotak kiseonika nešto niži nego na Rotoru. Ukoliko bi trčala, ubrzo bi se umorila, ali nije osećala poriv za trčanjem. Kada bi trčala, brže bi utrošila ovaj svet.
     Želela je sve da vidi!
     Osvrnula se i primetila da i dalje može da vidi Kupolu, naročito mehur na vrhu u kome su bili smešteni astronomski uređaji. To ju je rasrdilo. Želela je da se nalazi dovoljno daleko, tako da, kada se osvrne unaokolo, obzorje oko nje predstavlja savršen - premda nepravilan - krug, bez ikakvog narušavanja koje bi izazvalo prisustvo ljudskih bića (sa jedinim izuzetkom nje same).
     (Da li da pozove Kupolu? Treba li da kaže majci da će neko vreme nestati sa vidika? Ne, samo bi se raspravljale. Oni ionako primaju njen noseći talas. To će im biti dovoljno da znaju da je živa, zdrava i da se kreće u okolini. Ako je pozovu, odlučila je, ignorisaće ih. Stvarno! Moraju je prepustiti samoj sebi.)
     Oči su joj se privikavale na ružičasti sjaj Nemezis i predela koji ju je okruživao u svim pravcima. To nije bila tek puka ružičasta boja; postojali su tamni i svetli prelivi, purpurni i narandžasti tonovi, gotovo žuti na nekim mestima. S vremenom, njena izoštrena čula uspeće ovde da razaberu čitavu jednu paletu boja, podjednako raznovrsnih kao na Rotoru, ali manje drečavih.
     Šta će se dogoditi ako se jednoga dana ljudi nastane na Eritru, uvedu život ovde, podignu gradove? Da li će oskrnaviti ovo? Ili će se držati nauka sa Zemlje i ovde postupiti na drugačiji način, uzevši u izvornom obliku ovaj novi, nedirnuti svet i učiniti ga tek nešto bližim svojim željama.
     Čijim željama?
     U tome je i bio problem. Različiti ljudi imali bi različite ideje, te bi tako došlo do prepirki i uzaludnog nastojanja da se pomire potpuno suprotna gledišta. Da li je u tom slučaju bolje ostaviti Eritro ovakav kakav je sada?
     Da li bi to, s druge strane, bilo pravo, kada ljudi na njemu mogu toliko da uživaju? Marlena je dobro znala da ona ne želi da ga napusti. Prijalo joj je da bude na ovom svetu. Nije joj bilo sasvim jasno zašto, ali ovde se osećala više kod kuće nego ikada na Rotoru.
     Da li je posredi neki mračan, atavistički spomen na Zemlju? Da li je u njenim genima postojala uvrežena naklonost prema jednom ogromnom, beskrajnom svetu; žudnja koju jedan mali, veštački, rotirajući grad u svemiru nije mogao da zadovolji? Kako je to moguće? Zemlja se nesumnjivo razlikovala od Eritra na svaki mogući način; povezivala ih je jedino sličnost u pogledu veličine. A ako je Zemlja bila u njenim genima, zašto onda ne bi bila i u genima svakog ljudskog bića?
     Ali mora postojati neko objašnjenje. Marlena odmahnu glavom kao da je želela da je razbistri i stade da se okreće unaokolo kao da se nalazi usred beskrajnog prostora. Čudnovato kako Eritro nije izgledao ogoljen. Na Rotoru mogli ste videti čitava jutra žita ili voćnjaka, zelenu i ćilibarnu izmaglicu, kao i pravolinijsku nepravilnost ljudskih zdanja i konstrukcija. Ovde, na Eritru, međutim, pred očima vam je bilo jedino valovito tle, prošarano kamenjem svih veličina, kao da ga je neka džinovska ruka rasula unaokolo - neobična, uznoseća, utihla obličja, uz rečice tu i tamo, koje su tekle oko njih i među njima. I sve to bez ikakvog traga života, ako niste računali na nebrojeno mnoštvo majušnih bacilastih ćelija koje su ispunjavale atmosferu kiseonikom, zahvaljujući energetskom prilivu iz crvene svetlosti Nemezis.
     A Nemezis će, kao i svaki crveni patuljak, brižljivo nastaviti sa ovim odlivom svojih energetskih zaliha još nekoliko stotina milijardi godina, obezbeđujući sve to vreme Eritru i njegovim majušnim prokariotama toplotu i ugodnost. Dugo pošto Zemljino Sunce bude umrlo, kao i ostale sjajne zvezde, rođene još kasnije, Nemezis će i dalje nepromenjeno sijati, kao što će i Eritro nepromenjen kružiti oko Megasa, dok će prokariote živeti i umirati, takođe u osnovi nepromenjene.
     Ljudska bića zacelo nemaju pravo da dođu na ovaj svet pošteđen promena i da ga menjaju. No, ako bi ona bila sama na Eritru, bila bi joj potrebna hrana - i društvo.
     Mogla je s vremena na vreme odlaziti u Kupolu po zalihe ili da zadovolji potrebu za viđanjem drugih ljudi, ali da i dalje najveći deo vremena provodi sama na Eritru. No, zar se u tom slučaju i ostali ne bi poveli za njenim primerom? Kako ih je mogla sprečiti u tome? A uz druge, ma koliko ih malo bilo, zar Eden neće neumitno biti narušen? Zar nije narušen već i time što je ona stupila na njega - samo ona?
     "Ne!" uzviknu Marlena. Izgovorila je to glasno, udovoljivši iznenadnom porivu da vidi da li će ova tuđinska atmosfera zadrhtati i preneti joj glas do ušiju.
     Začula je vlastiti glas, ali na ravnom terenu nije bilo odjeka. Uzvik joj je zamukao istog trena kada se razlegao.
     Ponovo se osvrnula. Kupola je sada predstavljala samo tanku senku na obzorju. Gotovo da se mogla prenebreći, ali ne sasvim. Poželela je da se više uopšte ne može videti. Nije htela da vidi ništa drugo do sebe i Eritro.
     Začula je slabašni dašak vetra i znala je da dobija na brzini. Još nije bio dovoljno snažan da bi se osetio. Temperatura takođe nije pala, niti je bila neprijatna.
     Bilo je to samo prigušeno "Ah-h-h-h."
     Ona veselo pokuša da ga oponaša: "Ah-h-h-h-h."
     Zatim se radoznalo zagleda u nebo. Prema prognozi meteorologa, dan je trebalo da bude vedar. Da li je moguće da se na Eritru oluje podižu iznenada i nepredvidljivo? Da li će se vetar pojačati i postati neugodan? Da li će oblaci stati da šibaju preko neba, a kiša početi da pada pre no što uspe da se vrati u Kupolu?
     Bilo je to smešno, podjednako smešno kao i pomisao na meteore. Kiša je, razume se, padala na Eritru, ali u ovom trenutku na nebu je bilo samo nekoliko pramenova ružičastih oblaka. Oni su se lenjo kretali spram tmastog i nezaprečenog neba. Na vidiku nije bila nikakva oluja.
     "Ah-h-h-h-h!, prošaputa vetar. "Ah-h-h-h-h ai-i-i-i."
     Bio je to dvostruki zvuk i Marlena nabra veđe. Šta može da proizvodi taj zvuk? Vetar to sigurno ne može sam od sebe da čini. Morao bi da prolazi pored neke prepreke i da pri tom zviždi. Ali nikakve prepreke nije bilo na vidiku.
     "Ah-h-h-h-h ai-i-i-i-i uh-h-h-h-h."
     Bio je to sada trostruki zvuk, sa naglaskom na drugi.
     Marlena se zbunjeno osvrnu unaokolo. Nije mogla da razabere odakle dolazi. Da bi takav zvuk nastao, nešto mora da vibrira, ali ona nije ništa ni videla ni osećala.
     Eritro je izgledao prazan i utihao. On nije mogao da stvara nikakve zvuke.
     "Ah-h-h-h ai-i-i-i uh-h-h-h."
     Ponovo. Jasnije nego ranije. Izgledalo joj je kao da joj se nalazi u glavi, a na tu pomisao srce kao da joj se steže i ona zadrhta. Osetila je kako joj se koža ježi na rukama; nije morala da pogleda da bi se uverila u to.
     Ništa nije moglo da bude sa njenom glavom. Ništa!
     Sačekala je da ponovo čuje zvuk i on se začuo. Glasniji. Još jasniji. Najednom, kao da je stekao oreol moći, kao da se uvežbavao i postajao bolji.
     Uvežbavao? Šta uvežbavao?
     I nehotice, sasvim nehotice, ona pomisli: to kao da neko ko ne može da izgovara suglasnike pokušava da kaže moje ime.
     Kao da je postojao neki signal, ili su njene misli oslobodile novi grč moći, ili joj se možda izoštrila uobrazilja, tek ona začu:
     "Mah-h-h lai-i-i nah-h-h."
     Automatski, ne znajući šta radi, ona podiže šake i prekri njima uši.
     Marlena, pomisli ona - bešumno.
     A onda se začu zvuk, oponašajući: "Mahr-lai-nuh."
     Trenutak potom, bio je tu ponovo, gotovo lako, gotovo prirodno. "Marlena."
     Ona slegnu ramenima i prepoznade glas. Bio je Orinelov - Orinela sa Rotora, koga nije videla još od onog dana na Rotoru kada mu je kazala da će Zemlja biti uništena. Gotovo da uopšte nije pomislila na njega od tada - ali i kada jeste, bilo je to uz bol.
     Zašto sada čuje njegov glas tamo gde njega nema - odnosno bilo koji glas tamo gde nema nikog.
     "Marlena."
     Konačno je popustila. Bila je to eritroska kuga za koju je zasigurno smatrala da je neće zahvatiti.
     Stala je da trči slepo, slepo, ka Kupoli, ne zaustavljajući se da se uveri gde se nalazi.
     Uopšte nije bila svesna da je vrištala.

     67.
     Uveli su je unutra. Osetili su njeno iznenadno približavanje, trkom. Dva stražara u E-odelima i šlemovima odmah su izišla napolje i čula su je kako vrišti.
     Ali vrištanje je prestalo pre no što su stigli do nje. Trčanje se takođe usporilo i zaustavilo; sve se to dogodilo pre no što je ona, kako izgleda, uopšte postala svesna njihovog približavanja.
     Kada su stigli do nje, mirno ih je pogledala i zapanjila ih pitanjem: "Nešto nije u redu?"
     Nijedan nije odgovorio. Jedna ruka pođe prema njenom laktu, ali je ona odgurnu.
     "Ne dodiruj me", reče ona. "Idem u Kupolu, ako je to ono što želite, ali mogu to i sama da učinim."
     I ona se mirno vratila natrag sa njima. Bila je prilično zaokupljena sama sobom.

     68.
     Suvih i bledih usana, Evgenija Insinja nastojala je da ne izgleda odveć uzbuđena. "Šta se dogodilo napolju, Marlena?"
     "Ništa", uzvrati Marlena. Tamne oči bile su još široke i bezdane. "Baš ništa."
     "Nemoj mi to reći. Trčala si i vrištala."
     "Možda je tako i bilo nakratko - ali samo nakratko. Vidiš, napolju je bilo tiho, tako tiho, da mi se posle izvesnog vremena učinilo da sam zacelo ogluvela. Samo tišina, shvataš. Stoga sam i potrčala, samo da čujem nešto, i zavikala..."
     "Samo da bi čula nešto?" upita Insinja, nabravši veđe.
     "Da, majko."
     "Očekuješ li da poverujem u to, Marlena? Moram ti reći da ne verujem. Snimili smo tvoje krike i to nisu bili krici kao kad neko hoće samo da razbije tišinu. Bili su to krici užasa. Nešto te je prestrašilo."
     "Kazala sam ti. Tišina. Mogućnost da sam ogluvela."
     Insinja se okrenu prema D'Obisonovoj. "Je li moguće, doktore, da ako ne čujete ništa, baš ništa, a navikli ste da neprekidno nešto čujete, onda vaše uši mogu da uobražavaju da nešto čuju kako bi se osećale korisne?"
     D'Obisonova se na silu kratko osmehnu. "Iskazali ste to vrlo živopisno, ali istina je da lišavanje čula spoljnih nadražaja može da izazove halucinacije."
     "To me je uznemirilo, pretpostavljam. Ali pošto sam čula vlastiti glas i bat koraka, primirila sam se. Pitajte onu dvojicu stražara koji su izišli pred mene. Bila sam potpuno mirna kada su došli i bez poteškoća sam krenula za njima u Kupolu. Pitaj ih, čika Sivere."
     Dženar klimnu. "Već su mi to kazali. Uz to, sami smo posmatrali celu stvar. Vrlo dobro, dakle. Tako stoje stvari."
     "Uopšte nije vrlo dobro", odvrati Insinja, i dalje bleda u licu - iz straha, besa, ili i iz jednog i drugog. "Ona više ne izlazi napolje. Sa ogledom je gotovo."
     "Ne, majko", uzvrati srdito Marlena.
     D'Obisonova podiže glas, kao da je želela da predupredi ljutiti sudar volja majke i kćerke. "Ogled još nije završen, doktore Insinja. To da li ide napolje ili ne ide - ovoga časa nije važno. Prethodno nam valja da se suočimo sa posledicama onoga što se dogodilo."
     "Šta hoćete da kažete?" upita Insinja.
     "Hoću da kažem da je lepo pričati o pričinjavanju da se čuju glasovi zato što uho nije naviklo na tišinu, ali sasvim mogućni drugi uzrok ovog sindroma jeste pojava izvesne mentalne nestabilnosti."
     Insinja je izgledala pometeno.
     "Mislite li na eritrosku kugu?" upita Marlena glasno.
     "Nemam konkretno to na umu, Marlena", uzvrati D'Obisonova. "Ne raspolažemo nikakvim dokazima; posredi je samo mogućnost. Potrebno nam je još jedno skeniranje mozga. To je za tvoje dobro."
     "Ne", reče Marlena.
     "Nemoj se protiviti", odvrati D'Obisonova. "Stvar se mora izvesti. Nemamo izbora. Naprosto, moramo."
     Marlena osmotri D'Obisonovu svojim tamnim, pronicljivim očima, pa reče: "Nadate se da imam kugu. Želite da imam kugu."
     D'Obisonova se ukruti, a glas joj postade pucketav. "To je smešno. Kako se usuđuješ da kažeš tako nešto?"
     No, sada se i Dženar upiljio u D'Obisonovu. "Renej", reče on, "raspravljali smo o toj stvarčici vezanoj za Marlenu i ako ona kaže da želiš da ima kugu, onda mora da si se odala na neki način. Odnosno, ako Marlena misli ozbiljno i ne kaže to samo iz straha ili ljutnje."
     "Ozbiljno kažem", reče Marlena. "Upravo sva kipti od nade i uzbuđenja."
     "Dakle, Renej", upita Dženar pomalo hladno, "je li istina?"
     "Shvatamh šta devojka hoće da kaže", odvrati D'Obisonova, namrgodivši se. "Već godinama nisam proučavala svež slučaj poodmakle kuge. A i u ono vreme kada sam za to imala prilike, kada je Kupola još bila primitivna i tek osnovana, nisam raspolagala doslovce nikakvom prikladnom opremom kojom sam mogla da preduzmem izučavanja. Profesionalno govoreći, veoma bih se obradovala prilici da temeljito ispitam slučaj kuge modernim tehnikama i instrumentima, da ustanovim, možda, njen pravi uzrok, da dođem do pravog leka, do prave preventive. To jeste razlog za uzbuđenje, da. Posredi je profesionalno uzbuđenje koje je ova mlada žena, nesposobna da čita misli i bez iskustva u ovim stvarima, protumačila naprosto kao radost. Ali stvar ipak nije tako jednostavna."
     "Možda nije jednostavna", reče Marlena, "ali je zlonamerna. U tome nisam pogrešila."
     "Pogrešila si. Skeniranje mozga se mora izvesti i izvešće se."
     "Neće", odvrati Marlena, praktično vičući. "Moraćete me prisiliti ili omamiti, ali onda neće valjati."
     "Ne želim da se išta uradi protiv njene volje", reče Insinja drhtavim glasom.
     "Ova stvar prevazilazi to da li ona nešto hoće ili neće..." zausti D'Obisonova, a onda se iznenada zatetura, uhvativši se rukama za stomak.
     "Šta je bilo?" upita automatski Dženar.
     Trenutak potom, ne sačekavši na odgovor i prepustivši Insinji da povede D'Obisonovu do najbliže sofe i da je ubedi da malo prilegne, on se okrenu prema Marleni i žurno reče: "Marlena, složi se sa ispitivanjem."
     "Ne želim to. Reći će da imam kugu."
     "Neće. Jemčim ti. Ne, osim ako je stvarno nemaš."
     "Nemam je."
     "Siguran sam da je tako i skeniranje mozga će to potvrditi. Veruj mi, Marlena. Molim te."
     Marlena pređe pogledom od Dženara do D'Obisonove i natrag. "I moći ću ponovo da iziđem na Eritro?"
     "Razume se. Koliko god puta budeš želela. Ako si normalna - a uverena si da si normalna, zar ne?"
     "Sasvim uverena."
     "Onda će to potvrditi skeniranje mozga."
     "Da, ali ona će reći da svejedno ne mogu više napolje."
     "Tvoja majka?"
     "I doktorka."
     "Ne, neće se usuditi da te spreče. Reci sada samo da ćeš dozvoliti skeniranje mozga."
     "U redu. Neka joj bude."
     Renej D'Obison stade da se pridiže.

     69.
     D'Obisonova je pažljivo proučavala rezultate kompjuterske analize skeniranja mozga, dok ju je Dženar posmatrao.
     "Zanimljivo skeniranje", promrmlja D'Obisonova.
     "Znali smo to od početka", primeti Dženar. "Ona je neobična mlada žena. Pitanje je ima li kakve promene?"
     "Nikakve", reče D'Obisonova.
     "Zvučiš razočarano."
     "Ne počinji to ponovo, zapovedniče. Postoji izvesno profesionalno razočarenje. Volela bih da izučim stvar."
     "Kako se ti osećaš?"
     "Upravo sam ti kazala..."
     "Mislim, u fizičkom pogledu. Juče si imala neobičan kolaps."
     "Nije to bio kolaps. Posredi je bila nervna napetost. Ne optužuju me baš svaki čas da želim da se neko ozbiljno razboli - pri čemu još svi u to poveruju."
     "Šta se dogodilo? Bol u želucu?"
     "Nije isključeno. Stomak, u svakom slučaju. I vrtoglavica."
     "Da li ti se to često događa, Renej?"
     "Ne, ne događa mi se", odvrati ona oštro. "Takođe me često ne optužuju za neprofesionalno ponašanje."
     "Bila je to samo jedna uzbuđena mlada žena. Zašto si stvar tako primila k srcu?"
     "Kako bi bilo da promenimo temu razgovora? Rezultati skeniranja njenog mozga ne pokazuju nikakvu promenu. Ako je prethodno bila normalna, onda je to i dalje."
     "U tom slučaju, je li tvoje profesionalno mišljenje da sme da nastavi sa istrživanjem Eritra?"
     "Budući da, kako izgleda, nije pretrpela nikakav uticaj, nemam na osnovu čega da joj to zabranim."
     "Jesi li voljna da odeš korak dalje i da je uputiš napolje?"
     D'Obisonova zauze neprijateljski stav. "Znaš da sam bila na Rotoru da se vidim sa Načelnikom Pitom." Nije zvučalo kao pitanje.
     "Da, znam", uzvrati tiho Dženar.
     "Zatražio je od mene da predvodim novi projekat čiji je cilj da se izuči eritroska kuga. Ovo izučavanje biće izdašno potpomognuto."
     "Mislim da je to dobra zamisao i da je tvoj izbor za predvodnika projekta sasvim u redu."
     "Hvala. Međutim, nije me naimenovao za zapovednika umesto tebe. Prema tome, na tebi je, zapovedniče, da odlučiš da li će Marleni Fišer biti dopušteno da iziđe na Eritro. Ja ću se ograničiti samo na to da izvršim novo skeniranje mozga ukoliko se pojave znaci abnormalnosti."
     "Nameravam da Marleni dam dozvolu da slobodno istražuje Eritro kad god poželi. Mogu li u tome imati tvoju podršku?"
     "Budući da raspolažeš mojim medicinskim mišljenjem da ona nema kugu, neću ništa preduzeti da te sprečim, ali odluka na kraju mora biti samo tvoja. Ako išta treba pripremiti napismeno, moraćeš lično da potpišeš."
     "Ali nećeš pokušati da me zaustaviš?"
     "Nemam razloga za to."

     70.
     Večera je bila završena i u fonu se čula laka muzika. Siver Dženar, koji je vodio računa da priča o drugim stvarima brižnoj Evgeniji Insinji, konačno pređe na stvar: "Reči izgovara, doduše, Renej D'Obison, ali iza njih, zapravo, stoji Janus Pit."
     Insinjin brižni izraz postade još istaknutiji. "Stvarno to misliš?"
     "Mislim - a i ti bi trebalo. Poznaješ Janusa bolje od mene, uostalom. Tako je zao. Renej je dobar lekar, pametna je žena i dobra osoba, ali ambiciozna je - kao i svi mi, doduše, na ovaj ili onaj način - te stoga može biti potkupljena. Ona stvarno želi da uđe u istoriju kao pobednik nad eritroskom kugom."
     "I bila bi spremna da rizikuje Marlenu zarad ostvarenja tog cilja?"
     "Ne spremna u smislu da to želi, da hoće, već spremna u smislu da... razumeš, ako nema drugog načina."
     "Ali moraju postojati drugi načini. Uputiti Marlenu u opasnost, kao opitno sredstvo, krajnje je čudovišno."
     "Ne iz njenog ugla viđenja, a svakako ne iz Pitovog. Vredi izgubiti jedan um ako to spase svet i učini ga pogodnim ljudskim staništem za milione. To je tvrdokoran način gledanja na stvari, ali buduća pokolenja možda će Renej proglasiti za heroja upravo zato što je bila tvrdokorna i saglasiće se sa njenim stanovištem da vredi izgubiti jedan um - ili hiljadu, ako je to cena."
     "Da, naročito ako to nisu njihovi umovi."
     "Razume se. Tokom svekolike istorije ljudska bića bila su spremna da žrtvuju druge. Pit svakako spada u tu grupu. Ili se možda ne slažeš?"
     "Slažem se kada je Pit u pitanju", reče energično Insinja. "Kad samo pomislim da sam sa njim radila sve ove godine."
     "Onda znaš da bi on na sve ovo gledao sa čisto moralističke strane. 'Najveće dobro za najveći broj', rekao bi. Renej priznaje da je razgovarala sa njim prilikom poslednje posete Rotoru i ja sam podjednako uveren da joj je on upravo to kazao, ovako ili onako formulisano, kao što sam siguran da sedim na ovoj stolici."
     "A šta bi on rekao", upita Insinja sa gorčinom, "ukoliko Marlena bude izložena - ili uništena - a kuga ostane neotklonjena? Šta bi on rekao ako bi život moje kćeri bio uzaludno straćen? Šta bi na to rekla doktor D'Obison?"
     "Ona bi bila nesrećna. Siguran sam u to."
     "Zato što bi joj izmakle zasluge za pronalazak leka?"
     "Razume se, ali bila bi nesrećna i zbog Marlene - a, usuđujem se da kažem, javila bi joj se i griža savesti. Ona nije čudovište. Što se, pak, Pita tiče..."
     "On jeste čudovište."
     "Ja ni to ne bih rekao, ali njegovi pogledi svakako su suženi. Sve što on vidi jesu njegovi planovi za budućnost Rotora. Ako bilo šta pođe loše, iz naše perspektive, on će nesumnjivo reći samome sebi da bi se Marlena, u svakom slučaju, kosila sa njegovim planovima, te bi zaključio da je sve što se zbilo bilo na dobrobit Rotora. Stvar mu uopšte ne bi opterećivala savest."
     Insinja blago odmahnu glavom. "Volela bih da grešimo i da Pit i D'Obisonova nisu krivi za te stvari."
     "I ja bih to voleo, ali radije verujem Marleni i njenoj vičnosti da čita telesne znake. Kazala je da je Renej srećna zbog mogućnosti da joj se ukaže prilika za proučavanje kuge. Prihvatam Marlenin sud u ovom pogledu."
     "D'Obisonova je kazala da je srećna iz profesionalnih razloga", reče Insinja. "U stvari, verujem joj to, na neki način. Uostalom, i ja sam naučnik."
     "Razume se da jesi", reče Dženar, dok mu se ne odveć lepo lice izvi u smešak. "Bila si spremna da napustiš Sunčev sistem i otisneš se na pionirsko putovanje dugo više svetlosnih godina da bi povećala astronomska saznanja, iako si znala da to može značiti smrt svake osobe na Rotoru."
     "Činilo mi se da za to postoje sasvim mali izgledi."
     "Svejedno, ipak si rizikovala život svog jednogodišnjeg deteta. Mogla si ostaviti devojčicu sa ocem koji je odlučio da ostane kod kuće i tako se pobrinuti za njenu bezbednost, iako bi to značilo da je više nikada ne vidiš. Umesto toga, rizikovala si njen život - ne, doduše, za dobrobit Rotora, već za vlastitu dobrobit."
     "Prekini, Sivere", reče Insinja. "To je okrutno."
     "Samo pokušavam da ti pokažem da se gotovo sve može posmatrati iz dve suprotne perspektive, ako je čovek dovoljno domišljat. Da, za D'Obisonovu je to profesionalno zadovoljstvo što može da proučava bolest, ali Marlena je kazala da je doktorka zlonamerna, a ja ponovo verujem njenoj proceni."
     "Onda pretpostavljam", reče Insinja, a uglovi usana poviše joj se nadole, "da jedva čeka da Marlena ponovo iziđe na Eritro."
     "I ja tako mislim, ali ona je dovoljno oprezna, te insistira da ja donesem odluku o tome, pa čak predlaže da to bude napismeno. Želi da obezbedi da, ukoliko nešto pođe kako ne treba, krivica padne na mene, a ne na nju. Počinje da razmišlja kao Pit. Naš prijatelj Janus postao je zarazan."
     "U tom slučaju, Sivere, ne smeš poslati Marlenu napolje. Zašto ići Pitu naruku?"
     "Naprotiv, Evgenija. Stvari nisu tako jednostavne. Moramo je poslati napolje!"
     "Šta?"
     "Nemamo izbora, Evgenija. Niti ima opasnosti po nju. Shvataš, sada verujem da si bila u pravu kada si izložila pretpostavku da postoji neki sveprisutni oblik života na planeti, koji može da ima određenu moć nad nama. Uočila si da sam se ja našao na udaru, baš kao i ti, odnosno stražari - i to uvek onda kada smo se suprotstavili Marleni na neki način. Ja sam, pak, sasvim jasno video šta se dogodilo sa Renej. Kada je pokušala da prisili Marlenu da se podvrgne novom skeniranju mozga, pozlilo joj je. Kada sam uverio Marlenu da pristane na skeniranje, Renej se odmah oporavila."
     "I? Gde smo onda, Sivere? Ako na planeti postoji zao oblik života..."
     "Ne, čekaj, Evgenija. Nisam rekao da je zao. Čak i ako taj oblik života, ma šta on bio, izaziva kugu, kako si ti pretpostavila, epidemija je prestala. Kazala si da je to stoga što smo se zadovoljili time da ostanemo u Kupoli, ali ako je ovaj oblik života uistinu zao, naprosto bi nas zbrisao, a ne bi pribegao nečemu što meni izgleda kao civilizovani kompromis."
     "Ne smatram da ima osnove za razmatranje postupaka jednog potpuno tuđinskog oblika života, a onda na osnovu toga izvoditi zaključke o njegovim osećanjima i namerama. Ono što on misli možda se nalazi potpuno izvan naše mogućnosti poimanja."
     "Slažem se, Evgenija, ali on nije naudio Marleni. Sve što je učinio poslužilo je da je zaštiti, da je obezbedi od negativnih uticaja."
     "Ako je tako", reče Insinja, "zašto se onoliko uplašila, zašto je pojurila ka Kupoli, vrišteći? Ni za trenutak nisam poverovala njenoj priči da ju je tišina učinila nervoznom i da je samo pokušavala da napravi malo buke kako bi je raščinila."
     "U to je stvarno teško poverovati. Važno je, međutim, i to da je panika brzo minula. U trenutku kada su nesuđeni spasioci stigli do nje, izgledala je savršeno normalna. Meni izgleda da je Marlenu uplašilo nešto što je učinio tuđinski oblik života - valjda je i njemu podjednako teško da razume naša osećanja, kao što je nama teško da proniknemo u njegova - ali videvši šta je izazvao, brzo je preduzeo da je primiri. To bi objasnilo ono što se dogodilo i ponovo pokazalo da tuđinski oblik života ima ljudsku prirodu."
     Insinja je nabrala veđe. "Nevolja sa tobom, Sivere, jeste u tome što imaš taj užasan poriv da misliš najbolje o svima - i svakome. Ne mogu da imam poverenja u tvoje tumačenje."
     "Imala ili nemala poverenja, uverićeš se se da se ni na koji način ne možeš suprotstaviti Marleni. Ma šta želela da uradi, ona će to učiniti, a oni koji joj se budu našli na putu ostaće pozadi, bez daha od bola ili u nesvestici."
     "Ali šta je taj oblik života?" upita Insinja.
     "Ne znam, Evgenija."
     "A ono što me sada plaši više od svega drugog jeste: šta on hoće sa Marlenom?"
     Dženar odmahnu glavom. "Ne znam, Evgenija."
     Oni ostaše da se netremice posmatraju, bespomoćni.

IZGUBLJENI

     71.
     Krajl Fišer zamišljeno je posmatrao sjajnu zvezdu.
     U prvo vreme bila je odveć blistava da bi se mogla gledati na uobičajeni način. On bi samo tu i tamo bacio letimičan pogled na nju, a kada bi potom zatvorio oči, pred njima bi i dalje bio njen sjajni krug. Tesa Vendel, koju je zbog razvoja događaja zahvatio očaj, prekorevala ga je i govorila mu o oštećenju mrežnjače, tako da je on na kraju zatamnio osmatrački prozor i na taj način sasvim prigušio sjaj zvezde. To je, međutim, smanjilo sjaj i ostalih zvezda do sasvim slabe, bezbojne treptavosti.
     Blistava zvezda bilo je, razume se, Sunce.
     Sa ovako velike udaljenosti još ga nijedno ljudsko biće nije videlo (osim žitelja Rotora prilikom njihovog putovanja izvan Sunčevog sistema). Nalazilo se na dvostruko većoj razdaljini od one do koje stiže Pluton kada je najudaljeniji od njega, tako da se nije videlo kao krug, već je u svemu imalo izgled zvezde. Pa ipak, i dalje je bilo stotinu puta sjajnije od punog Meseca viđenog sa Zemlje, a ta strostruko veća sjajnost nalazila se kondenzovana i zbijena u jednu blistavu tačku. Nikakvo čudo, onda, što još nije bilo moguće upraviti direktan i netremičan pogled u njega kroz nezatamnjeno staklo.
     Stvari su, međutim, postale drugačije. Sunce, obično, nije predstavljalo nikakvu neobičnost. Bilo je odveć sjajno da bi se u njega moglo gledati i nije imalo nikakvog takmaca na nebu. Onaj majušan deo njegove svetlosti koji je atmosfera rasipala u plavet bio je dovoljan da potpuno priguši sve ostale zvezde, a čak i tamo gde do toga nije dolazilo (na Mesecu, na primer) sjaj Sunca toliko ih je nadmašivao da uopšte nije dolazilo u obzir nikakvo poređenje.
     Ovde, duboko usvemiru, Sunce je postalo dovoljno prigušeno da je bar poređenje imalo smisla. Vendelova je kazala da je, viđeno iz ove perspektive, Sunce sto šezdeset hiljada puta sjajnije od Sirijusa, koji je predstavljao naredno najsjajnije nebesko telo. Istovremeno, bilo je možda dvadeset miliona puta sjajnije od najprigušenije zvezde koja se mogla razabrati golim okom. Ova poređenja činila su Sunce još čudesnijim nego kada je sjalo na nebu Zemlje, gde se nije imalo sa čim uporediti.
     Fišer i nije imao mnogo drugog posla do da posmatra nebo, budući da je Nadsvetlosni sada samo plutao. Činio je to već dva dana - dva dana pukog plutanja u svemiru običnim raketnim brzinama.
     Ovom brzinom bilo bi mu potrebno trideset pet hiljada godina da stigne do Susedne zvezde - pod uslovom da ide u dobrom pravcu. A to nije bio slučaj.
     Upravo je ova okolnost, kada je iskrsla pre dva dana, bacila Vendelovu u očaj.
     Sve do tada nije bilo nikakvih poteškoća. Kada je kucnuo čas da uđu u hipersvemir, Fišer se zgrčio, pobojavši se mogućeg bola, prodornog bleska agonije, iznenadnog zaranjanja u večnu tamu.
     No, ništa se od toga nije dogodilo. Sve se odigralo odveć brzo da bi se uopšte moglo iskusiti. Istog trenutka su ušli u hipersvemir i izišli iz njega. Zvezde su se naprosto pojavile u drugačijem rasporedu, bez ikakvog primetnog trenutka u kome se prethodni raspored izgubio i prepustio mesto novom.
     Bilo je to olakšanje u dvostrukom smislu. Ne samo što je još bio živ, nego je i shvatio da ako bi se dogodilo da nešto zakaže i on strada, smrt bi usledila tako munjevito da on nikako ne bi imao vremena da je iskusi. Naprosto bi u trenu postao mrtav.
     Olakšanje je bilo tako snažno da gotovo uopšte nije primetio kako se Tesi oteo uzdah uznemirenosti i bola, posle čega je izjurila i strojarnice, uzviknuvši pri tom.
     Vratila se natrag unezverenog izraza lica - spolja je, doduše, sve bilo kao i ranije, ali iz nje je zračila unutarnja unezverenost. Oči su joj postale pomamne i sada je zurila u Fišera kao da ga uopšte ne prepoznaje.
     "Raspored nije trebalo da se promeni", reče mu ona.
     "Nije?"
     "Nismo daleko otišli. Ili bar nije trebalo da daleko odemo. Samo 1,3 milisvetlosne godine. To ne bi bilo dovoljno da se, posmatrano golim okom, promeni raspored zvezda. Međutim" - ona udahnu vazduh duboko i drhtavo - "nije tako rđavo kao što je moglo biti. Pomislila sam da smo odskočili mnogo hiljada svetlosnih godina."
     "Zar bi to bilo moguće, Tesa?"
     "Razume se da bi bilo moguće. Da naš prolazak kroz hipersvemir nije bio pod pomnom kontrolom, preći hiljadu svetlosnih godina podjednako bi bilo lako kao i prevaliti samo jednu."
     "U tom slučaju, odmah smo mogli da..."
     Vendelova je predvidela njegov zaključak. "Ne, nismo se mogli tek tako vratiti. Ako su naše kontrole tako nepouzdane, svaki prelaz koji bismo preduzeli predstavljao bi potpuno nekontrolisano putovanje koje bi se okončalo u nekoj proizvoljnoj tački, tako da nikada ne bismo uspeli da se vratimo."
     Fišerove veđe se nabraše. Euforija zbog uspešnog prolaska kroz hipersvemir - i preživljavanja - počela je da čili. "Ali kada si upućivala probne objekte, oni su se bezbedno vraćali."
     "Ti objekti bili su znatno manje masivni i prevaljivali su znatno kraće razdaljine. Ali, kao što rekoh, stvari ipak nisu sasvim loše. Pokazalo se da smo prevalili tačnu razdaljinu. Raspored zvezda je ispravan."
     "Ali promenio se. Video sam kako se promenio."
     "Zato što nam se promenila orijentacija. Dužinska osa broda skrenula je pod uglom od dobrih dvadeset osam stepeni. Ukratko, iz nekog razloga kretali smo se zakrivljenom, a ne pravolinijskom putanjom."
     Viđene kroz osmatrački prozor, zvezde su se sada kretale, lagano, postojano.
     "Okrećemo se", reče Vendelova, "da se ponovo upravimo prema Susednoj zvezdi, samo zbog psihološke vrednosti gledanja u dobrom pravcu, ali potom moramo da ustanovim zbog čega je došlo do zakrivljavanja putanje prilikom prelaska."
     Sjajna zvezda, svetionička zvezda, zvezda velike blistavosti uđe u vidno polje osmatračkog prozora i stade da prelazi njime. Fišer zažmirka.
     "To je Sunce", reče Vendelova, odgovorivši na Fišerov zapanjeni izraz lica.
     "Postoji li bilo koje razložno objašnjenje zašto je došlo do zakrivljenog kretanja prilikom prolaska?" upita Fišer. "Ako je Rotor takođe išao zakrivljeno, ko zna gde su završili?"
     "Kao i gde ćemo mi završiti. Još nemam nikakvo razložno objašnjenje. Bar za sada." Ona ga pogleda, očigledno nelagodno. "Ukoliko su naše pretpostavke tačne, onda je trebalo da promenimo položaj, a ne i pravac. Trebalo je da se krećemo pravolinijski, euklidovskom pravom linijom, uprkos relativističkoj zakrivljenosti prostorvremena, zato što se uopšte nismo nalazili u prostorvremenu, shvataš? Možda je došlo do greške u programiranju kompjutera - ili do greške u našim pretpostavkama. Nadam se da je ono prvo posredi. To se, naime, lako može ispraviti."
     Prošlo je pet časova. Vendelova se ponovo pojavila, trljajući oči. Fišer je pogleda uz osećanje nelagodnosti. Gledao je neki film, ali je izgubio zanimanje za njega. Potom je stao da posmatra zvezde, dopustivši da ga njihov prizor hipnotiše, kao da je pod dejstvo anestezije.
     "Dakle, Tesa?" upita on.
     "Sve je u redu sa programiranjem, Krajle."
     "Onda mora da polazne pretpostavke nisu bile u redu?"
     "Da, ali na koji način? Postoji beskonačan broj pretpostavki od kojih smo krenuli. Koje su od njih tačne? Ne možemo sad proveravati jednu za drugom. Nikada ne bismo stvar priveli kraju, a beznadežno bismo se izgubili."
     Neko vreme među njima je vladala tišina, a onda Vendelova reče: "Da je posredi bilo programiranje, onda bi u pitanju bila glupa greška. Ispravili bismo je, ne doznavši ništa, ali bili bismo bezbedni. Ali ovako, ako moramo da se vratimo na same temelje projekta, nije isključeno da ćemo otkriti nešto uistinu značajno; no, sa druge strane, ako ne uspemo, može se dogoditi da nikada ne uspemo da se vratimo."
     Ona zgrabi Fišera za ruku. "Shvataš li, Krajle? Nešto nije u redu i ako ne ustanovimo šta je to, nema načina - osim pukim srećnim sticajem okolnosti - da se vratimo kući. Ma koliko pokušavali, samo bismo nastavili da stižemo na pogrešna mesta i to bi se neprekidno pogoršavalo. To u krajnjoj liniji znači smrt, kada nam recikliranje zakaže ili nam presahnu izvori energije, odnosno kada nam duboki očaj iscrpi svu volju za življenjem. A ja sam ta koja ti je to učinila. Ali prava tragedija bilo bi gubljenje jednog sna. Ako se ne vratimo, oni nikada neće doznati da li je misija bila uspešna ili nije. Mogu da zaključe da smo stradali prilikom hipersvemirskog prelaza, što bi ih navelo da odustanu od daljih pokušaja."
     "Ali ne smeju odustati ukoliko žele da pobegnu sa Zemlje."
     "Možda će odustati od toga; ostaće kukavički tu gde jesu, čekajući da se Susedna zvezda približi i prođe i postepeno umirući." Ona podiže pogled, dok su joj oči brzo šarale, a lice izgledalo užasno iznureno. "A biće to i kraj tvog sna, Krajle."
     Krajlove usne se stisnuše i on ne uzvrati ništa.
     Gotovo stidljivo, Vendelova reče: "Ali imaćeš mene, Krajle, još godinama. Ako ostaneš bez kćerke - bez svog sna - da li sam ja dovoljna zamena?"
     "I ja bih mogao da pitam: ukoliko ništa ne bude od nadsvetlosnog leta, da li sam ja dovoljna zamena?"
     Ni na jedno od ovih pitanja nije postojao laki odgovor, ali onda Vendelova reče: "Ti si na drugom mestu, Krajle, ali na visokom drugom mestu. Hvala ti."
     Fišer se promeškolji. "Govoriš i u moje ime, Tesa, nešto što na početku uopšte ne bih poverovao. Da nisam imao kćerku, onda bi postojala samo ti. Gotovo da želim..."
     "Nemoj to želeti. Drugo mesto je sasvim dovoljno."
     Oni se uhvatiše za ruke. Tiho. I zagledaše ka zvezdama.
     Potrajalo je to neko vreme, a onda se na ulazu pojavi Meri Blankovic.
     "Kapetane Vendel, Vu je došao na jednu ideju. Kazao je, zapravo, da o njoj razmišlja već odavno, ali se nije usuđivao da je pomene."
     Vendelova se zagleda u svoja stopala. "Zašto je odjednom tako snebivljiv?"
     "Kaže da vam je jednom pomenuo tu mogućnost, ali ste mu vi uzvratili da ne bude budala."
     "Ja? A šta ga je uverilo u to da ja nikada ne grešim? Saslušaću ga ponovo i ako je posredi dobra ideja, slomiću mu vrat što me nije prisilio da je ranije bolje razmotrim."
     I ona žurno iziđe.

     72.
     Tokom narednih dan i po Fišer je mogao samo da čeka. I dalje su obedovali zajedno, ali u tišini. Fišer nije znao da li iko od njih uopšte spava. On je spavao samo u kratkim razmacima, budeći se u novi očaj.
     Koliko još dugo možemo ovako? - upita se on drugoga dana, posmatrajući lepotu te nedostižne svetle tačke na nebu koja ga je, pre tako malo vremena, još grejala i obasjavala njegov put na Zemlji.
     Ranije ili kasnije, oni će umreti. Moderna svemirska tehnologija produžuje život. Recikliranje je bilo veoma delotvorno. Čak bi i hrana dugo potrajala ukoliko su bili spremni da prihvate bezukusne kolače od algi koji bi im na kraju jedini preostali. I mikrofuzioni motori još bi dugo obezbeđivali energiju. Ali sigurno niko ne bi želeo da poživi toliko koliko su to sistemi na brodu mogli da pruže.
     Uz sporu, neumitnu, beznadežnu, samotnu smrt na kraju razumno razrešenje bilo bi uzeti prilagodljive demetabolizere.
     Bilo je to omiljeno sredstvo za samoubistvo na Zemlji; zašto se onda ne bi nalazilo i na svemirskim brodovima? Mogli ste - ako ste to želeli - da podesite dozu za jedan puni dan srazmerno normalnog života, da ga proživite što radosnije možete - svesni da vam je to poslednji dan. Na kraju tog dana postali biste, prirodno, pospani. Počeli biste da zevate i konačno više ne biste mogli da ostanete budni, utonuvši u mirno spavanje puno spokojnih snova. Spavanje bi lagano postajalo sve dublje, snovi bi počeli da čile i vi se više ne biste probudili. Blaža smrt nikada nije izumljena.
     A onda, neposredno pred pet po podne, drugoga dana posle prelaza koji se odigrao zakrivljenom, umesto pravolinijskom putanjom, Tesa energično stupi u prostoriju. Oči su joj divlje poigravale i teško je disala. Njena tamna kosa, koja je prilično osedela tokom poslednjih godinu dana, bila je u neredu.
     Očekujući najgore, Fišer se pridiže. "Loše vesti?"
     "Ne, dobre!" uzvrati ona, pre se bacivši u stolicu nego što je normalno sela.
     Fišer nije bio siguran da je dobro čuo, nije bio siguran da ona možda sve to nije kazala ironično. Upiljio se u nju i stao da je posmatra kako se brzo pribira.
     "Dobro je", ponovi ona. "Veoma dobro! Odlično! Krajle, gledaš u jednog idiota. Mislim da se nikada neću oporaviti od ovoga."
     "Dobro, šta se dogodilo?"
     "Čao-Li Vu imao je odgovor. Imao ga je sve vreme. Kazao mi ga je. Sećam se da je to učinio. Pre više meseci. Možda pre godinu dana. Ja sam ga odbacila. Čak ga, zapravo, nisam ni saslušala." Ona zastade da dođe do daha. Uzbuđenje joj je potpuno pomelo prirodan ritam govora.
     "Nevolja je bila u tome", progovori ona ponovo, "što sam sebe smatrala svetskim autoritetom za nadsvetlosni let i bila uverena da mi niko ništa ne može reći što ja već ne znam ili na šta nisam pomislila. A ako mi je neko i izložio nešto što mi je izgledalo neobično, onda sam takvu ideju proglasila naprosto za pogrešnu i, po svoj prilici, idiotsku. Shvataš li šta mislim?"
     "Sretao sam takve ljude", uzvrati Fišer smrknuto.
     "Svi su takvi, s vremena na vreme", reče Vendelova, "u datim uslovima. Čini mi se da su takvi naročito ostareli naučnici. Upravo stoga odvažni, mladi revolucionari nauke postaju stari fosili posle nekoliko decenija. Imaginaciju im sputa samozaljubljenost i to je njihov kraj. Ovo je sada moj kraj... Ali dosta s tim. Bilo nam je potrebno više od jednog dana da razradimo stvar, da prilagodimo jednačine, programiramo kompjutere i izvršimo neophodne simulacije, da iziđemo iz svih ćorsokaka i stignemo na pravi put. Pod normalnim uslovima, na to bi inače otišlo nedelju dana, ali svi smo jedni druge nagonili kao manijaci."
     Vendelova tu zastade, kao da želi da povrati dah. Fišer je sačekao da nastavi, klimajući glavom u znak podrške i uhvativši je za ruku.
     "Stvar je složena", nastavi ona. "Ipak, pokušaću da ti objasnim. Vidi ovako... U trenutku prevaljujemo razdaljinu između dve tačke u prostoru kroz hipersvemir. No, pri tom se ipak krećemo jednom putanjom, koja je svaki put različita, već u zavisnosti od polazne i krajnje tačke. Mi tu putanju ne vidimo, nemamo nikakva iskustva o njoj, niti se krećemo njome na uobičajeni prostorvremenski način. Ona postoji na prilično nepojaman način. Posredi je nešto što nazivamo "virtuelna putanja". Ja sam sama razradila tu zamisao."
     "Ako je ne vidiš, niti je možeš iskusiti, kako onda znaš da uopšte postoji?"
     "Zato što se može izračunati jednačinama koje koristimo da bismo opisali kretanje kroz hipersvemir. Jednačine nam daju putanju."
     "Kako možeš da znaš da jednačine opisuju nešto što je uistinu stvarno? Možda je posredi samo - matematika."
     "Moguće je. I ja sam to mislila. Prešla sam preko cele stvari. No, Vu je bio taj koji je pretpostavio - pre otprilike godinu dana - da stvar možda ima smisla, a ja sam, kao matori idiot, glatko odbacila tu mogućnost. Virtuelna putanja, kazala sam, može imati samo virtuelno postojanje. Ako se ne može izmeriti, onda stoji izvan područja nauke. Bila sam tako kratkovida. Ne mogu da oprostim sebi, kad se samo setim toga."
     "U redu. Pretpostavimo da virtuelna putanja postoji na neki način. I šta onda?"
     "U tom slučaju, ukoliko se virtuelna putanja pruža pored nekog masivnijeg tela, brod će iskusiti gravitaciona dejstva. Bio je to odlučujući momenat i istinski nova zamisao - da gravitacija može da vrši uticaj i duž virtuelne putanje." Vendelova ljutito odmahnu pesnicom. "I sama sam to, na izvestan način, uvidela, ali pretpostavila sam da, budući da će se brod kretati mnogostruko brže od svetlosti, gravitacija neće imati dovoljno vremena da se ispolji u bilo kom merljivom obimu. Putovanje bi, dakle, trebalo - prema mojoj zamisli - da se odigra euklidovski pravom putanjom."
     "Ali nije tako."
     "Očigledno da nije. A Vu je objasnio i zašto. Zamisli da je brzina tačka. Sve brzine manje od svetlosne imale bi, dakle, negativnu vrednost, dok bi sve one veće od svetlosti bile pozitivne. U običnoj Vaseljeni u kojoj mi obitavamo sve brzine bi, znači, bile negativne, saglasno matematičkoj konvenciji, a i, zapravo, moraju biti negativne.
     Vaseljena je sazdana po načelu simetrije. Ako je nešto tako fundamentalno kao brzina kretanja uvek negativno, onda nešto drugo, podjednako fundamentalno, mora da bude uvek pozitivno, a Vu je izložio zamisao da je to nešto gravitacija. U običnoj Vaseljeni ona uvek deluje privlačno. Svaki objekat sa masom privlači svaki drugi objekat sa masom.
     Ako se, međutim, nešto kreće nadsvetlosnom brzinom - dakle, brže od svetlosti - onda je njegova brzina pozitivna, te tada ono što je bilo pozitivno, mora postati negativno. Pri nadsvetlosnim brzinama, drugim rečima, gravitacija postaje odbojna sila. Svaki objekat sa masom odbija svaki drugi objekat sa masom. Vu mi je to izložio odavno, ali ja nisam htela da ga saslušam. Njegove reči naprosto su se odbile od mojih bubnih opni."
     "Ali u čemu je razlika, Tesa?" upita Krajl. "Kada se krećemo ogromnim nadsvetlosnim brzinama, pri kojima gravitaciono privlačenje nema vremena da deluje na nas, onda ne bi trebalo da ima vremena ni gravitaciono odbijanje."
     "Ah, nije tako, Krajle. U tome i jeste lepota cele stvari. I to se okreće. U običnoj Vaseljeni negativnih brzina, što je veća brzina u odnosu na privlačeće telo, to gravitaciono privlačenje manje deluje na pravac kretanja. U Vaseljeni pozitivnih brzina, hipersvemiru, što se brže krećemo u odnosu na odbijajuće telo, to gravitaciono odbijanje snažnije deluje na pravac kretanja. To nama ne izgleda odveć smisleno, budući da smo navikli na situaciju koja postoji u običnoj Vaseljeni, ali kada jednom budeš primoran da promeniš znake iz plusa u minus i obrnuto, postaje ti jasno da se sve uklapa."
     "Matematički. Ali u kojoj se meri može verovati jednačinama?"
     "Proračune proveravaš na činjenicama. Gravitaciono privlačenje najslabija je od svih sila, pa je to slučaj i sa gravitacionim odbijanjem na virtuelnim putanjama. Svaka čestica u brodu i u nama samima odbija sve druge čestice dok se nalazimo u hipersvemiru, ali to odbijanje nemoćno je spram drugih sila koje drže objekte na okupu i nisu promenile predznak. Međutim, naša virtuelna putanja od Stanice četiri dovde išla je u blizini Jupitera. Njegovo odbijanje duž virtuelne hiperspacione putanje bilo je dovoljno snažno, baš kao što bi bilo i privlačenje duž nevirtuelnih prostornih putanja.
     Izračunali smo kako bi Jupiterovo gravitaciono odbijanje uticalo na našu putanju kroz hipersvemir i pokazalo se da bi se ta putanja zakrivila tačno onoliko koliko smo osmatranjem ustanovili da se stvarno dogodilo. Drugim rečima, Vuovo preinačenje mojih jednačina ne samo da ih pojednostavljuje, nego ih i čini operativnim."
     "I jesi li slomila Vuov vrat, Tesa", upita Fišer, "kao što si obećala?"
     Vendelova se nasmeja, prisetivši se pretnje koju je izrekla. "Ne, nisam. U stvari, poljubila sam ga."
     "Ne zameram ti."
     "Razume se, sada je još važnije nego ranije da se bezbedno vratimo, Krajle. O ovom usavršenju vezanom za nadsvetlosni let mora se podneti izveštaj i Vuu se mora odati odgovarajuća počast. On je gradio na mom radu, priznajem, ali učinio je nešto na šta ja možda nikada ne bih pomislila. Hoću da kažem, pomisli samo na posledice."
     "Jasno mi je", uzvrati Fišer.
     "Ne, mislim da nije", reče oštro Vendelova. "Čuj me dobro. Rotor nije imao problema sa gravitacijom zato što su jedva okrznuli brzinu svetlosti - malo ispod nje jedno vreme, pa onda malo iznad nje - tako da su tu gravitaciona dejstva na njih, bilo pozitivna ili negativna, privlačna ili odbojna, bila nemerljivo mala. Tek pri našim pravim nadsvetlosnim letovima, brzinama mnogostruko većim od svetlosne, postaje imperativno uzeti u obzir gravitaciono odbijanje. Moje jednačine postaju beskorisne. One će provesti brod kroz hipersvemir, ali ne u dobrom pravcu. A to još nije sve.
     Oduvek sam smatrala da postoji izvesna neizbežna opasnost skopčana sa izlaskom iz hipersvemira - sa drugom polovinom prelaza. Šta ako se pojaviš u nekom već postojećem objektu? Javila bi se fantastična eksplozija koja bi uništila brod i sve na njemu za jedan bilioniti bilioniti deo sekunde.
     Razume se, mi ne bismo završili u unutrašnjosti neke zvezde, zato što znamo gde se zvezde nalaze i možemo da ih izbegnemo. S vremenom, možemo čak i doznati gde se nalaze njihove planete, pa tako i njih izbeći. Ali ima na desetine hiljada asteroida i na desetine milijardi kometa u susedstvu svake zvezde. Ako bismo prilikom izlaska završili u nekom od ovih objekata, to bi u podjednakoj meri bilo pogubno po nas.
     Jedina stvar koja bi nas spasla, u situaciji kakvu sam do danas zamišljala, bili su zakoni slučaja. Svemir je tako ogroman da su izgledi da se naleti na neki objekat veći od atoma ili, najviše, zrnca prašine izuzetno mali. Pa ipak, uz sve veći broj putovanja kroz hipersvemir, do katastrofalnog poklapanja moralo bi pre ili kasnije doći.
     No, pod uslovima za koje sada znamo da su na snazi, izgledi za tako nešto ravni su nuli. Naš brod i bilo koji objekat sa masom međusobno bi se odbili i težili da se razmaknu. Nema nikakve šanse da izronimo u neko telo, uz poguban ishod. Sva bi se tela, naime, automatski uklanjala sa naše putanje."
     Fišer se počeša po čelu. "Zar se i mi sami ne bismo pri tom uklonili sa naše putanje? Zar to ne bi neočekivano poremetilo naš kurs?"
     "Da, ali mali objekti sa kojima je verovatno da ćemo se susresti promeniće našu putanju u sasvim ograničenom obimu, što vrlo lako možemo kompenzovati - a to je sasvim niska cena za ukupnu bezbednost."
     Vendelova duboko uzdahnu vazduh i proteže se. "Silno se osećam. Kakva će to samo senzacija biti kada se vratimo na Zemlju."
     Fišer se zakikota. "Znaš, Tesa, pre no što si došla ovamo, u glavi mi se gradila morbidna predstava o tome da smo nepovratno izgubljeni; zamišljao sam naš brod kako večno luta, noseći u sebi pet leševa, sve dok ga jednog dalekog dana ne pronađu neka inteligentna bića koja bi dirnula očigledna svemirska tragedija..."
     "To se, ipak, neće dogoditi, uveravam te, dragi moj", reče Vendelova, osmehujući se. I oni se zagrliše.

UM

     73.
     Evgenija Insinja delovala je ucveljeno. "Zbilja si odlučila da ponovo ideš napolje?"
     "Majko", odgovori Marlena s beskonačnim strpljenjem, "govoriš kao da je to odluka koju sam donela pre pet minuta, posle dugog razdoblja premišljanja. Već dugo sam sasvim sigurna da je Eritro, tamo napolju, mesto na kome želim da budem. Nisam se predomislila i neću to učiniti."
     "Znam da si uverena da si sasvim bezbedna, i znam da ti se do sada ništa loše nije desilo, ali..."
     "Na Eritru se osećam bezbedno. Nešto me vuče tamo. Čika Siver to razume."
     Evgenija osmotri svoju kćerku, zausti da ponovo nešto prigovori, ali umesto toga samo zavrte glavom. Marlena je odlučila i ništa je više nije moglo zaustaviti.

     74.
     Ovoga puta je nešto toplije na Eritru, pomisli Marlena. U stvari, toliko je toplo da ovaj vetrić baš prija. Sivkasti oblaci nešto su se brže kretali preko neba i izgledali nešto gušći.
     Za sutra su predskazali kišu i Marlena pomisli kako bi divno bilo stajati napolju na kiši i posmatrati šta se dešava. Pljuštala bi po potočiću, stene bi se ovlažile, a zemljište postajalo blatnjavo.
     Stigla je do jedne ravne stene u blizini potočića. Pogladila ju je rukom i pažljivo sela na nju, zagledavši se u vodu koja je proticala, obilazeći kamenje koje je štrčalo iz nje. U stvari, pomisli ona, kiša je kao tuširanje.
     Kao da je, recimo, tuš veličine neba, pa ne možeš da mu izmakneš. A onda joj pade na pamet da bi možda pri pljusku bilo teško disati.
     Ne, nemoguće. Na Zemlji kiša stalno pada - često, u najmanju ruku - nije čula o tome da se ljudi dave pod pljuskom. Ne, bilo bi baš kao pod tušem, a pod tušem se može disati bez problema.
     Međutim, kiša ne bi bila topla, a ona je uživala u tuširanju toplom vodom. Pustila je da joj misli lenjo plove. Ovde je bilo vrlo tiho i spokojno i mogla je da se odmara; nikoga nije bilo da je vidi, da je posmatra, nikome nije morala ništa da tumači. Divno je, zaista, kada ne moraš ništa da tumačiš.
     Kakva bi temperatura bila? Kiše, naravno. Zašto ne bi bila isto tako prijatno topla kao što je topla Nemezis? Oh, naravno, sva bi bila mokra, a kad mokar izađeš ispod tuša uvek je hladno. I odeća bi joj se sva cedila.
     Ali bilo bi šašavo imati na sebi odeću dok pada kiša. Kad se tuširaš, odeću odlažeš na stranu. Kada bi zakišilo, najrazumnije bi bilo skinuti odeću. Zaista, jedino razumno.
     Ali, gde je staviti? Ovde, napolju, možda bi je mogla gurnuti pod neku stenu, ili bi, možda, mogla da napravi neku malu kućicu u kojoj bi ostavljala odeću tokom kišnih dana. Uostalom, zašto uopšte nositi odeću kada pada kiša?
     Ili, kad je već kod toga, i kada je sunčano?
     Pa, dobro, korisno bi bilo imati je na sebi, ako zahladi. Ali, tokom toplih dana...
     S druge strane, zbog čega ljudi nose odeću na Rotoru, gde je uvek toplo i suvo. Dobro, skidaju se kada idu da plivaju u bazenima - Marlenu to podseti da su mladi ljudi, lepih, dobro oblikovanih tela uvek prvi skidali svoju odeću - i poslednji je ponovo navlačili.
     A osobe poput Marlene uopšte se nisu razodevale pred drugima. Možda zato i postoji odeća. Da se sakrije telo.
     Zašto mozgovi nemaju oblik, pa da ih pokažeš svetu? U stvari, imaju, ali ljudi ih opet ne vole. Ljudi vole da gledaju lepo telo, ali dižu noseve kada se susretnu sa pametnim mozgom. Zašto?
     Ali ovde, na Eritru, gde nema žive duše, mogla se skidati kad god bi vreme bilo lepo. Onda bi bila sasvim slobodna. Ne bi bilo nikog da upire prstom u nju ili joj se smeje.
     U stvari, mogla je da čini sve što joj se ushtedne, jer je na raspolaganju imala čitav jedan ugodan, potpuno pust, samotan svet, da je obmotava i optače kao veliko, mekano ćebe koje je obavija i - tišinu.
     Osećala je kako se prepušta. Samo tišina. I sam njen um joj to predoči šapatom, kao da ne želi da išta poremeti.
     Tišina.
     A onda, naglo se uspravi. Tišina?
     Ali izišla je da ponovo čuje glas. E, nećeš sada vrištati. Bez straha. Gde je sada glas?
     Kao da ga je sama zazvala, kao da je zazviždala...
     "Marlena!"
     Srce joj poskoči.
     Marlena se sva steže. Ne sme da pokaže ni najmanji izraz straha ili nelagodnosti. Jednostavno se osvrnu i upita, što je mogla sabranije: "Gde se nalaziš, molim te?"
     "Nije neop...neophodno da go...go...govoriš."
     Glas je bio Orinelov, ali uopšte nije govorio kao Orinel. Zvučalo je kao da govori s velikim poteškoćama, ali kao da će uskoro zvučati bolje.
     "Zvučaću bolje", reče glas.
     Marlena ostade nema. Ništa ne govoreći, samo je pomislila: Ne moram, znači, da govorim. Dovoljno je da mislim.
     "Dovoljno je da se prilagodiš. To već činiš."
     "Ali čujem tebe kako govoriš."
     "Prilagođavam se tebi. Imaš utisak da me čuješ."
     Marlena nežno obliznu usne. Ne sme dozvoliti da izgleda uplašeno, mora ostati pribrana.
     "Nema ra...razloga za straah", reče glas koji više nije bio sasvim Orinelov.
     Ona pomisli: ti čuješ sve, zar ne?
     "Smeta li ti to?"
     "Smeta mi."
     "Za...što?"
     "Ne želim da sve saznaš. Neke misli želim da zadržim samo za sebe." (Pokušala je da odagna pomisao da je upravo to način na koji ljudi reaguju kada je ona u pitanju, želeći da sačuvaju za sebe svoja osećanja. Ta pomisao, međutim, izmače joj istog trenutka kada je pokušala da je zaustavi.)
     "Tvoje ustrojstvo drugačije je od dru...gih."
     "Moje ustrojstvo?"
     "Mislim, ustro...strojstvo tvog uma. Drugi umovi su zgrčeni... zamršeni. Tvoj je... divan."
     Marlena se ponovo obliznu i nasmeši. Ha, um joj je divan! Ona oseti trijumf i pomisli na devojke koje samo... dobro izgledaju.
     Glas u njenom umu upita: je li to intimna misao?
     "Jeste", izgovori Marlena gotovo naglas.
     "Da, primećujem razliku. Neću reagovati na tvoje intimne misli."
     Marlena odjednom oseti kako žudi za daljim pohvalama. "Jesi li video mnogo ustrojstava?"
     "Osetio sam ih dosta, otkad ste vi lju...di pristigli."
     Nije sasvim siguran u svoj izbor reči, pomisli Marlena. Glas ništa ne odgovori na to i Marlena se iznenadi. Iznenađenje je, kada bolje razmisli, bio intiman osećaj, ali ona ga nije otvoreno u sebi označila kao takav. Intimno je, možda, bilo intimno, ma šta ona o tome mislila. Um joj je rekao da može da oseti razliku i bilo je očito da je to tačno. Pokazivalo se to, izgleda, u samom ustrojstvu.
     Glas ni na ovo ništa ne primeti. Morala je, očigledno, da pitanje usmeri ka njemu, dajući mu do znanja da nije reč o intimnim mislima.
     "Molim te, pogledaj, vidi li se to u mom ustrojstvu." Nije morala da bude određenija. Glas je znao o čemu ona govori.
     "Da, vidi se. Sve se vidi u tvom ustrojstvu, jer je tako dobro oblikovano."
     Marlena se gotovo rasprši od zadovoljstva. Dobila je pohvalu za kojom je žudela. Red je sada bio uzvratiti komplimentom. "I tvoje ustrojstvo mora da je divno oblikovano."
     "Drugačije je. Moje se ustrojstvo proteže u nedogled. Nalazi se u svakoj tački i složeno je tek kada sve uzmeš u obzir. Tvoje je, međutim, složeno od samog početka. U njemu nema jednostavnosti. Pored toga, tvoje se ustrojstvo razlikuje od ustrojstava ostalih pripadnika tvoje vrste. Njihova su - zbrkana. Ne mogu da s njima uspostavim odnos - da komuniciram. Potrebno je prestrojavanje, jer su im ustrojstva veoma krhka. To nisam znao. Moje ustrojstvo, znaš, nije krhko."
     "Je li moje krhko?"
     "Ne. Tvoje se prilagođava."
     "Pokušao si da komuniciraš s drugima, zar ne?"
     "Jesam."
     Eritrova kuga. (Nije bilo odgovora, misao je bila intimna.)
     Marlena zatvori oči, posegnuvši snažno svojim umom, u pokušaju da odredi položaj spoljašnjeg uma koji je dopirao do nje. Činila je to na način koji joj nije bio sasvim jasan; možda je to činila pogrešno, a možda, pak, uopšte nije činila. Tuđinski um bi se mogao podsmehnuti njenoj trapavosti - ukoliko se on uopšte smejao.
     Nije bilo nikakve reakcije.
     "Hajde, pomisli nešto", zatraži ona svojim umom.
     Misao se neumitno odmah vrati: "Na šta da mislim?"
     Misao nije doprla niotkuda. Nije dolazila odvade ili odande, ili bilo odakle. Dolazila je pravo iz njenog uma.
     Ona pomisli (ljutita zbog svoje nesavršenosti): "Kada si otkrio moje ustrojstvo?"
     "Tamo, na novom kontejneru ljudskih bića."
     "Na Rotoru?"
     "Na Rotoru."
     Marlena se odjednom odobrovolji. "Želeo si da dođem ovamo. Zvao si me!"
     "Jesam."
     Naravno. Zašto bi inače onoliko želela da pođe na Eritro? Zbog čega bi, inače, tako čežnjivo posmatrala Eritro onog dana kada je Orinel došao da joj kaže da je majka traži?
     Ona stisnu zube. Morala je da nastavi s pitanjima. "Gde si ti?"
     "Svugde."
     "Jesi li ti planeta?"
     "Nisam."
     "Pokaži se."
     "Ovde." I glas, odjednom, stiže iz određenog pravca.
     Zurila je u potok, i odjednom shvati da je potok jedino što je osećala dok je opštila sa glasom u svom umu. Nije bila svesna ničeg drugog oko sebe. Kao da joj se um bio zatvorio u sebe, da bi što većma bio svestan te jedne stvari što ga je ispunjavala.
     A sada se veo podigao. Voda se kretala među kamenjem, praveći mehurove povrh njih, u malim virovima oivičenim tim mehurovima. Mehurići su se javljali i odmah nestajali, prepuštajući mesto novima, tvoreći jedno ustrojstvo koje se suštinski nije menjalo, mada se u pojedinostima nijednog trenutka nije ponavljalo.
     A onda, jedan po jedan, mehurići bešumno nestadoše i voda postade glatka i bezoblična, ali i dalje u pokretu. Kako je mogla doći do zaključka da voda i dalje teče, ako je bila bezoblična?
     Zato što se neobično presijavala odbijajući ružičastu svetlost Nemezis. Voda je tekla i ona je mogla videti kako teče jer su njeni odblesci obrazovali lukove koji su se kretali u spiralama, stapajući se pri tom. Njen pogled ostade zarobljen tim prizorom, dok je posmatrala kako krugovi na vodi uobličavaju neku karikaturu lica - dve tamne mrlje za oči i jednu veću, za usta.
     Slika se izoštravala, a ona je i dalje zadivljeno posmatrala.
     I konačno se ukaza lice i postade lice, lice koje je praznim očima gledalo u nju, ali dovoljo razgovetno da bi se dalo prepoznati.
     Bilo je to lice Orinela Pampasa.

     75.
     "I tada si otišla", reče polako i zamišljeno Siver Dženar, čineći očigledan napor da smireno gleda na stvari.
     Marlena potvrdno klimnu glavom. "Prošli put sam otišla kada sam mu čula glas. Sada sam otišla kada sam videla Orinelovo lice."
     "Ne krivim te..."
     "Ne ismejavaj me, čika Sivere."
     "Šta treba da uradim? Da te udarim? Pusti da te malo zavitlavam, ako mi se to sviđa. Um, kako ga ti nazivaš, očigledno je preuzeo Ornelov glas i lice iz tvojih misli. Te su stvari morale biti vrlo jasne u tvom umu. Koliko si bila bliska sa Orinelom?"
     Gledala ga je sumnjičavo. "Kako to misliš? Koliko bliska?"
     "Ne mislim ništa strašno. Jeste li bili prijatelji?"
     "Naravno da jesmo."
     "Jesi li bila zatreskana u njega?"
     Marlena zastade i stisnu usne. Malo oklevajući, najzad odgovori: "Verovatno sam bila."
     "Govoriš u prošlom vremenu. Jesi li i dalje?"
     "Pa, čemu? On me smatra za... za... devojčicu. Kao da sam mu, recimo, mlađa sestra."
     "To nije sasvim neprirodno, s obzirom na okolnosti. Ali, još misliš na njega. Zato i prizivaš njegov glas i njegovo lice."
     "Kako to misliš - 'prizivam'? Bili su to stvarni glas i stvarno lice."
     "Sigurno?"
     "Naravno."
     "Jesi li pričala majci o tome?"
     "Ni reči."
     "Zašto?"
     "Oh, čika Sivere, pa dobro je poznaješ. Ne mogu da podnesem njenu... nervozu. Znam, reći ćeš da je to zbog silne ljubavi prema meni, ali to ne olakšava stvari."
     "Ali, meni si spremna da se poveriš, a meni si zbilja vrlo draga."
     "Znam, čika Sivere, ali ti se ne daš tako lako razgoropaditi. Ti stvari posmatraš logično."
     "Da to primim kao kompliment?"
     "To i jeste kompliment."
     "U tom slučaju, da saslušamo priču do kraja, pa da logično razmotrimo stvari."
     "U redu, čika Sivere."
     "Odlično. Za početak, ima nečeg živog na ovoj planeti."
     "Da."
     "Međutim, nije u pitanju sama planeta."
     "Ne, sasvim sigurno. Pitala sam i on je porekao."
     "Ali, živo je biće, zar ne?"
     "Da, stekla sam takav utisak. Nevolja je, čika Sivere, u tome što prijem nije poput onoga što se smatra telepatijom. Nije to kao kad bi čitao misli i tako opštio. Tu su takođe utisci koji te odjednom svega obuzmu, kao kada vidiš celu sliku, a ne komadiće svetlosti i tame iz kojih je ona sazdana.
     "Znači, živo biće."
     "Da."
     "I inteligentno."
     "Vrlo inteligentno."
     "Ali, ne tehnološko. Nikakve tehnološke artefakte na ovoj planeti nismo pronašli. Ta živa stvar, nevidljiva, koja se ne ispoljava, kao da samo bludi planetom - razmišlja, iskazuje misli, ali ne čini ništa. Je li tako?"
     Marlena je za trenutak oklevala. "Nisam sigurna, ali možda si u pravu."
     "A onda smo došli mi. Šta misliš, kada je postalo svesno našeg prisustva?"
     Marlena zavrte glavom. "Ne znam."
     "Draga, tebe je osetio dok si još bila na Rotoru. Mora da je osetio kako jedna tuđa inteligencija ima nameru da prodre u Nemezisin sistem dok smo još bili prilično daleko. Nemaš li taj utisak?"
     "Mislim da nije tako, čika Sivere. Mislim da nije znalo za nas, ljude, sve dok se nismo spustili na Eritro. To mu je privuklo pažnju, a onda, obazrevši se, otkrio je i Rotor.
     "Verovatno si u pravu. A onda je testirao te nove umove koje je osetio na Eritru. Bili su to prvi umovi, osim njegovog, s kojima se do tada susreo, koje je ikada osetio. Koliko je star, Marlena? Imaš li ikakvu predstavu?"
     "Zbilja, ne, čika Sivere, ali imam utisak da je veoma star, možda koliko i sama planeta."
     "Možda. U svakom slučaju, koliko god da je poživeo, prvi put je sada otkrio postojanje drugih umova, mnoštva drugih umova, vrlo različitih od njegovog. To ima smisla?"
     "Da."
     "I dok je ispitivao te nove umove, budući da gotovo ništa nije znao o njima, desilo se da ih je oštetio. To je bila kuga."
     "Tako je", živnu Marlena. "Nije neposredno pominjao kugu, ali utisak je bio snažan.. To njegovo ispitivanje bilo je uzrok bolesti."
     "A kada je shvatio da nam nanosi štetu, odmah je prestao."
     "Da. Zato kuge više nema."
     "Iz toga bi proishodilo da je taj tvoj um dobronameran, da ima osećanje za etiku koje nam je blisko, i da ne želi da naudi drugim umovima."
     "Baš tako", prihvati ushićeno Marlena. "Sigurna sam da je tako."
     "Ali šta predstavlja taj oblik života? Je li u pitanju duh? Nešto nematerijalno? Nešto što je nedostupno našim čulima?"
     "Ne bih ti mogla reći, čika Sivere", uzdahnu Marlena.
     "Pa, hajde da ponovimo šta ti je rekao. Ispravi me ukoliko grešim. Kazao je da se njegovo ustrojstvo 'proteže' posvuda. Da je vrlo 'jednostavan' u svakoj pojedinoj tački, i da postaje složen tek kada se sve tačke imaju u vidu. Dalje, da nije 'krhak'. Jesam li u pravu?"
     "Jesi."
     "Jedini oblik života koji smo otkrili na Eritru jesu prokariote, male ćelije poput bakterija. Ako ne želim nešto spiritualno i nematerijalno, onda mi ne preostaje ništa drugo do te prokariote. Je li moguće da su te majušne ćelije, koje izgledaju razdvojene, zapravo deo jednog organizma planetnih razmera? U tom slučaju bi se ustrojstvo zbilja posvuda 'protezalo'. Bilo bi jednostavo uzeto ponaosob, a složeno tek posmatrano kao celina. I ne bi bio 'krhko', jer čak i kada bi se usmrtio veliki deo, organizmu kao celini teško da bi se naškodilo."
     Marlena je netremice zurila u Dženara. "Hoćeš li da kažeš da sam razgovarala sa klicama?"
     "Ne mogu biti sasvim siguran, Marlena, u pitanju je samo moja pretpostavka, ali sve se divno uklapa i ne mogu se dosetiti ničeg što bolje objašnjava naš problem. Osim toga, Marlena, ako uzmemo u obzir stotinu milijardi ćelija koje čine tvoj mozak, svaka zasebno nije bogzna šta. Ali ti si organizam u kome su ćelije mozga grupisane u celinu. Ali ako razgovaraš s nekim kod koga su moždane ćelije razdvojene, ili povezane na drugi način, recimo nekom vrstom malih radio-talasa, je li to toliko drugačije?"
     "Ne znam", odgovori Marlena, vidno uznemirena.
     "Ali, da postavimo jedno drugo pitanje, vrlo važno pitanje: šta taj životni oblik, šta god da predstavlja, želi od tebe?"
     Marlena je bila zatečena. "On mi govori, čika Sivere. Prenosi mi svoje misli."
     "Misliš, dakle, da on želi tek društvo za ćaskanje? Misliš li da je prvi put shvatio koliko je usamljen tek kada su pristigli ljudi?"
     "Ne znam."
     "Nemaš takav utisak?"
     "Ne."
     "Moglo nas je uništiti." Dženar je sada govorio više za sebe. "Mogao bi nas bez problema uništiti ako mu ti dosadiš, ako ga umoriš."
     "Ne, čika Sivere."
     "Međutim, jasno sam, s druge strane, osetio tegobe kada sam pokušao da stanem na put tvojoj vezi sa umom na ovoj planeti. Isto se desilo i sa D'Obisonovom, sa tvojom majkom, kao i sa stražarem."
     "Ipak, delovao je tek sa onoliko snage koliko je bilo potrebno da te spreči da mi ne staješ na put. Nije ti naškodio više nego što je bilo neophodno."
     "Ali, ide prilično daleko samo da bi te izvukao napolje, tek da bi razgovarao s tobom, da bi mu pravila društvo. To mi, nekako, ne izgleda kao uverljiv razlog."
     "Možda pravi razlog mi ne možemo da shvatimo", primeti Marlena. "Možda mu je um toliko drugačiji da nije u stanju da nam objasni svoje pobude. Ili, možda i može, s tim da nam njegova objašnjenja ništa ne znače."
     "Ali, po svemu sudeći, nije mu um baš toliko različit - imajući u vidu da uspeva da komunicira s tobom. On prati tvoje misli, a ti pratiš njegove. Zar nije tako? Vas dvoje komunicirate, u najužem smislu reči."
     "Da."
     "I toliko te dobro razume da poprima obličje i glas tvog prijatelja, da bi ti se prikazao u što lepšem svetlu."
     Marlena upre pogled u pod pred sobom.
     "Znači, pošto on nas razume", nastavi Dženar blago, "možda bismo mogli da i mi razumemo njega; a ako je tako, onda moraš saznati šta hoće od tebe. Bilo bi to vrlo važno saznati, jer ko zna šta mu je na umu. Nemamo drugog načina da saznamo; ti si nam, Marlena, jedini put."
     Marlena uzdrhta. "Ne znam kako da to izvedem, čika Sivere."
     "Samo nastavi da se ponašaš kao i do sada. On se prijateljski ophodi prema tebi i možda će ti i sam reći."
     Marlena dobro osmotri svog sagovornika. "Ti si preplašen, čika Sivere", reče ona.
     "Naravno da jesam. Imamo posla sa umom daleko moćnijim od nas. Ukoliko dođe do zaključka da mu više nismo potrebni, može nas sve zbrisati jednim jedinim gestom."
     "Ne mislim u tom smislu, čika Sivere. Preplašen si zbog mene."
     Dženar je oklevao. "Još smatraš, Marlena, da si bezbedna na Eritru? Misliš da si bezbedna dok razgovaraš s tim bićem?"
     Marlena se žustro pridiže na noge. "Naravno da jesam. Nema rizika. Neće me povrediti."
     Zvučala je prilično samouvereno, ali Dženarovo srce beše i dalje uznemireno. To što je ona mislila teško da se moglo uzeti u obzir, jer joj je um prilagođen umu Eritra. Može li joj se sada verovati, upita se on.
     Na kraju, zašto taj um, sazdan od biliona biliona prokariota, ne bi imao neke svoje ciljeve kao što ih je, na primer, Pit imao. I zašto taj um, u žudnji da ispuni svoje ciljeve, ne bi ispoljio istu Pitovu dvoličnost?
     Ukratko, šta ako je, iz nekih svojih razloga, um lagao Marlenu?
     Ima li on pravo da, pod tim uslovima, pusti Marlenu u susret tom umu?
     Ipak, da li je uopšte nešto značila činjenica da je u pravu ili nije? Ima li on, uopšte, izbora?