16. OPTUŽENIK

     Diplomatija ima svoj jezik i svoj način gledanja na stvari. Odnosi između predstavnika suverenih država su, ako se ovi dosledno pridržavaju protokola, stilizovani i izgledaju smešni. Fraza 'neprijatne posledice' postaje sinonim za rat, a 'odgovarajuće podešavanje' za predaju.
     Kada je god radio na svoju ruku, Abel nije baš voleo da se služi diplomatskim dvosmislenim jezikom. Pošto ga je sa Fifom povezivao čvrsti lični tele-zrak, mogao je da uz čašu vina prijateljski s njim popriča kao jedan postariji čovek sa drugim.
     "Teško je bilo dopreti do tebe, Fife", primeti on.
     Fif se osmehnu. Ponašao se neusiljeno i činilo se da ga baš ništa nije brinulo. "Naporan dan, Abele", odgovori on.
     "Da. Načuo sam ponešto o tome."
     "Stin?" upita Fif, kao uzgred.
     "Delimično. Stin je proveo s nama otprilike sedam časova."
     "Poznato mi je. Za to sam takođe lično odgovoran. Razmatrate li mogućnost da nam ga predate?"
     "Bojim se da ne."
     "On je kriminalac."
     Abel se zakikota i okrenu pehar u šaci, posmatrajući pri tom lenjo mehuriće. "Mislim da stvar možemo predstaviti kao da je u pitanju politička izbeglica. Na trantorskoj teritoriji štiti ga međuzvezdani zakon."
     "Hoće li te tvoje vlada podržati?"
     "Mislim da hoće, Fife. Nisam proveo u Uredu za spoljne poslove trideset sedam godina zato što nisam znao šta će Trantor podržati, a šta neće."
     "Mogu isposlovati da Sark zahteva da te opozovu?"
     "Čemu bi to poslužilo? Ja sam miroljubiv čovek, koga dobro poznaješ. Moj naslednik možda ne bi bio takav."
     Nastupi pauza i Fifovo lavovsko lice se smežura. "Čini mi se da imaš nekakav predlog."
     "I imam. Kod tebe je jedan naš čovek."
     "Kakav vaš čovek?"
     "Istraživač svemira. Domorodac sa planete Zemlje, koja je, uzgred budi rečeno, deo trantorskog carstva."
     "To ti je Stin rekao?"
     "Kao i neke druge stvari."
     "Da li je on video tog Zemljanina?"
     "Nije tvrdio da jeste."
     "Znači nije. S obzirom na okolnosti, sumnjam da mu možeš verovati na reč."
     Abel odloži čašu. Pošto je ovlaš prepleo prste u krilu, on reče: "Nije važno, ubeđen sam da taj Zemljanin postoji. Kažem ti Fife, što se ovog tiče trebalo bi da se nagodimo. Ja imam Stina, a ti imaš Zemljanina. Na neki način smo izjednačeni. Pre no što nastaviš da sprovodiš svoje trenutne planove, pre no što istekne vreme tvog ultimatuma i na snagu stupi tvoj coup d'etat, zašto ne bismo uopšteno porazgovarali o tome kako trenutno stoje stvari sa kirtom?"
     "Ne vidim da je to potrebno. Ono što se upravo dešava na Sarku predstavlja samo našu unutrašnju stvar. Voljan sam da lično jemčim kako ovdašnji politički događaji neće uticati na trgovinu kirtom. Smatram da bi to trebalo da zadovolji trantorske pravne interese."
     Abel srknu malo vina i za trenutak razmisli, a onda reče: "Izgleda da imamo još jednog političkog izbeglicu. Čudan slučaj. Reč je o jednom vašem, florinijanskom podaniku. Nekom varošaninu. Tvrdi da se zove Mirlin Terens."
     Fifove oči iznenada blesnuše. "Pretpostavljali smo da je to posredi. Sarka mu, Abele, postoji granica do koje se može tolerisati otvoreno mešanje Trantora u poslove ove planete. Čovek koga ste oteli je ubica. Njega ne možete prikazati kao političkog izbeglicu."
     "E, pa, želite li vi da se dočepate tog čoveka?"
     "Razmišljaš o pogodbi? Je li to posredi?"
     "Spomenuo sam neki razgovor."
     "U zamenu za jednog florinijanskog ubicu. Razume se da ne pristajem!"
     "Ali način na koji je varošanin uspeo da prebegne k nama veoma je zanimljiv. Možda bi te zanimalo..."

     Junc je koračao odmahujući glavom. Noć je već bila dobrano poodmakla. Voleo bi da može da zaspi, ali je znao da bi mu i ovog puta bio potreban somnin da u tome uspe.
     "Mogao sam da im zapretim silom, kao što je Stin predložio", reče Abel. "To, međutim, ne bi ispalo na dobro. Rizik bi bio prevelik, a ishod neizvestan. Jedino što sam smatrao da treba činiti, dok se nismo domogli varošanina, bilo je da čekam i ništa ne preduzimam."
     Junc žestoko zatrese glavom. "Ne. Nešto treba preduzeti. Ali to mu dođe kao ucena."
     "Tehnički gledano, pretpostavljam da tako izgleda. A šta je trebalo da učinim?"
     "Upravo ono što ste učinili. Nisam licemer, Abele. Ili, bar, pokušavam da to ne budem. Neću osuditi vaše metode kada nameravam da izvučem što više mogu iz rezultata koje njima postignete. Ali šta će biti sa devojkom?"
     "Ništa joj se neće desiti sve dok se Fif bude držao svog dela pogodbe."
     "Žalim je. Zamrzeo sam sarkitsku aristokratiju zbog onoga što su učinili sa Florinom, ali nje mi je, jednostavno, žao."
     "Da, žalite je kao jedinku. Ali pravu odgovornost za sve snosi sam Sark. Čujte, stari druže, da li ste ikada poljubili devojku u površinskom vozilu?"
     Osmeh zaigra u uglovima Juncovih usana. "Jesam."
     "I ja sam, mada pretpostavljam da ja moram dublje da posegnem u sećanje nego vi. Moja najstarija unuka verovatno to sada upražnjava, što me ne bi začudilo. A šta predstavlja ukradeni poljubac u površinskom vozilu, osim iskazivanja najprirodnijeg osećanja u Galaksiji?
     Čujte, čoveče. Devojka koja je u pitanju neosporno je pripadnica visokih društvenih krugova, koja se greškom našla u istim kolima sa jednim kriminalcem. On je iskoristio pruženu mu priliku da je poljubi. Učinio je to nagonski, bez njenog pristanka. Kako bi trebalo ona da se oseća? Kako bi trebalo njen otac da se oseća? Ozlojeđeno? Možda. U neprilici? Svakako. Ljutito? Uvređeno? Sve to. Ali osramoćeno? Ne! Dovoljno osramoćeno da svesno ugrozi važne poslove kako bi izbegao izbijanje čitave stvari na videlo? Gluposti.
     Ali situacija je upravo takva kakvom sam je opisao, i to se može dogoditi na Sarku. Gospa Samija je kriva samo za svoju samovoljnost i izvesnu naivnost. Ubeđen sam da joj to nije bio prvi poljubac u životu. Ako koga ponovo poljubi, ako bude nebrojeno puta poljubila, bilo koga, samo da to ne bude neki Florinijanac, niko ništa neće reći. Ali ona je poljubila jednog Florinijanca.
     Nije važno što ona nije znala da je on Florinijanac. Nije važno što ju je on na to primorao. Ako bismo javno objavili fotografiju Gospe Samije u zagrljaju tog Florinijanca - fotografiju koju imamo - zagorčali bismo život i njoj i njenom ocu. Video sam izraz na Fifovom licu kada je ugledao reprodukciju. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je varošanin Florinijanac. Na sebi je imao sarkitsko odelo, a svetlu kosu mu je sasvim dobro zaklanjala kapica natučena na uši. Koža mu jeste svetlela, ali to nije dovoljan dokaz. Pa ipak, Fif je znao da će mnogi rado poverovati glasinama jer im ide u prilog da dođe do skandala i senzacije, tako da bi tu sliku prihvatili kao neoborivi dokaz. Takođe je znao da bi njegovi politički neprijatelji iz toga izvukli najviše Što bi mogli. Možete to, Junce, nazvati ucenom, možda ona to i jeste, ali to je ucena koja ne bi prošla ni na jednoj drugoj planeti u Galaksiji. Njihov vlastiti bolesni društveni sistem stavio nam je u ruke oružje, i ja se neću premišljati da li da ga upotrebim."
     Junc uzdahnu. "I šta ste se na kraju dogovorili?"
     "Sastaćemo se sutra u podne."
     "Znači da je njegov ultimatum odložen?"
     "Pa, moglo bi se tako reći. Biću lično prisutan u njegovoj kancelariji."
     "Da li je potrebno da toliko rizikujete?"
     "Nije to neki veliki rizik. Biće svedoka. A ja jedva čekam da se nađem licem u lice sa tim istraživačem svemira za kojim ste tako dugo tragali."
     "Da li ću i ja biti prisutan?" upita Junc zabrinuto.
     "Svakako. Kao i varošanin. Biće nam potreban da identifikuje istraživača. A i Stin, razume se. Svi ćete vi biti prisutni posredstvom svojih trodimenzionalnih personifikacija."
     "Hvala vam."
     Trantorski ambasador zakloni šakom usta dok je zevao i trepćući vlažnim očima, pogleda Junca. "Ako nemate ništa protiv, bio sam budan dva dana i jednu noć, te se bojim da moje staro telo ne može da podnese više antisomnina. Moram da odspavam."

     Pošto su trodimenzionalne personifikacije bile dovedene do savršenstva, važni sastanci su retko kada održavani licem u lice. Fif je smatrao da je fizičko prisustvo starog ambasadora, u stvari, izraz krajnje nepristojnosti. Ne bi se moglo reći da je njegov maslinasti ten baš potamneo, ali sve crte lica odavale su tihi bes koji ga je ispunjavao.
     Morao je da ćuti. Nije smeo ništa da kaže. Mogao je samo mrzovoljno da zuri u čoveka ispred sebe.
     Abel! Stara senilna budala u dotrajaloj odeći, sa milion svetova oko sebe.
     Junc! Tamnoputi uljez vunaste kose čija je istrajnost i dovela do ove krize.
     Stin! Izdajnik! Boji se da susretne njegov pogled!
     Varošanin! Najteže je bilo gledati u njega. Bio je to domorodac koji je, svojim dodirom, obeščastio njegovu kćer, i koji je mogao zauvek da ostane van domašaja, iza zidina trantorske ambasade. Rado bi, da je bio sam, zaškrgutao zubima i lupio pesnicom po stolu. Ali s obzirom na situaciju, nijedan mišić na njegovom licu se ne sme pomeriti mada mu je napetost razdirala i telo i um.
     Da Samija nije... Ali nije bilo vredno mozgati sada o tome. Sam je bio kriv što je postala tako svojeglava, tako da sada nije mogao samo nju da za to krivi. Nije ni pokušala da se izvini, ili, bar, ublaži svoju krivicu. Ispričala mu je istinu o tome kako je pokušala da izigrava međuzvezdanog špijuna i kako se to na užasan način okončalo. U svojoj sramoti i ogorčenosti računala je na njegovo razumevanje, i to će od njega i dobiti. Dobiće ga čak i pod uslovom da to izazove razaranje zdanja koje je gradio sa toliko pažnje i strpljenja.
     "Ovaj sastanak mi je nametnut", započe on. "nemam razloga da bilo šta kažem. Ovde sam da slušam."
     "Verujem da bi Stin želeo prvi da govori", oglasi se odmah Abel.
     Fifov pogled ispuni se takvim prezirom da Stin skoči kao oparen.
     Stin povika: "Ti si me, Fife, naterao da se okrenem Trantoru", povika on. "Ti si narušio princip autonomnosti. Zar si očekivao da ću te u tom podržati? Kaži!"
     Fif ništa ne odgovori, a Abel ga opomenu sa vidnim zadovoljstvom. "Pređi na stvar, Stine. Rekao si da imaš nešto da izjaviš. Izjavi, onda!"
     Stinove žućkaste jagodične kosti se zarumeneše i bez rumenila. "I hoću, i to odmah. Razume se, ja ne tvrdim da sam detektiv kakvim se predstavlja Vlastelin od Fifa, ali i ja umem da razmišljam. Stvarno! I ja sam razmišljao. Fif nam je juče servirao priču o nekom tajanstvenom izdajniku koga je nazvao Iksom. Odmah mi je bilo jasno da je to smišljeno, kako bi mogao da objavi stanje krajnje opasnosti. Nijednog trenutka nije uspeo da me zavara."
     "Zar Iks ne postoji?" upita tiho Fif. "A zašto si onda pobegao? Čovek koji beži sam sebe optužuje."
     "Ma nemoj? Stvarno?" povika Stin. "E pa, da znaš da bih pobegao i iz zapaljene zgrade čak i u slučaju da nisam podmetnuo požar."
     "Nastavi, Stine", podstaknu ga Abel.
     Stin se obliznu i na kratko se zagleda u svoje nokte. Nežno ih je gladio dok je govorio. "Ali, upitah se zatim, zašto mu je bilo potrebno da izmisli čitavu tu priču sa svim tim zavrzlamama i ostalim stvarima? To ne liči na njega. Stvarno! Fif tako ne radi. Poznajem ga. Svi ga poznajemo. On uopšte nije maštovit, Vaša ekselencijo. Sirov je to čovek! Gotovo isto tako grozan kao i Bort."
     Fif se namršti. "Abele, hoće li on već nešto pametno reći ili će nastaviti da trabunja?"
     "Nastavi, Stine", reč Abel.
     "Hoću, ako mi dozvolite. Gospode! Na čijoj ste vi strani? Rekoh sebi (posle večere), upitah se zašto bi čovek poput Fifa izmislio jednu takvu priču? Postoji samo jedan odgovor. On nije bio u stanju da je izmisli. Ne sa njegovim umom. Znači, priča je bila istinita. Morala je biti istinita. Razume se, patroldžije su stvarno ubijene, iako je Fif sasvim sposoban da tako nešto udesi."
     Fif slegnu ramenima.
     "Samo, ko je Iks?" nastavi Stin. "Ja nisam. Stvarno! Znam da to nisam ja! Međutim, priznajem da to može biti samo neki veliki vlastelin. A koji je veliki vlastelin znao o svemu tome najviše? Koji je veliki vlastelin pokušavao, ima tome već godinu dana, da proturi tu priču o istraživačima svemira da bi zastrašio ostale i naterao ih da, kako on to kaže, 'ujedine snage' - a što ja nazivam predajom i potpadanjem pod Fifovu diktaturu?
     Reći ću vam ko je ustvari Iks." Stin ustade, a vrh glave mu očeša ivicu receptorske kocke i postade sasvim ravan, pošto mu je teme bilo odsečeno, nestavši u ništavilu. On upre svoj drhtavi prst. "On je taj Iks. On, Vlastelin od Fifa. On je pronašao tog istraživača svemira. Uklonio ga je s puta, a kada se uverio da na nas ostale nisu ostavile baš snažan utisak njegove luckaste primedbe za vreme prvog sastanka ponovo ga je izvukao na videlo pošto je već pripremio vojni udar."
     Fif se zabrinuto okrenu prema Abelu. "Je li završio? Ako jeste, uklonite ga. On predstavlja nepodnošljivu uvredu za svakog pristojnog čoveka."
     "Imaš li šta da primetiš u vezi s ovim što je rečeno?" upita Abel.
     "Razume se da nemam. Nije vredno toga. Taj čovek je očajan. Izgovoriće bilo šta što mu padne na pamet."
     "Ne možeš tek tako da se ogradiš od toga, Fife", povika Stin. Zatim se osvrnu oko sebe. Oči mu se suziše, dok mu koža na nozdrvama pobele usled napetosti. Pri svemu tome, ostade da stoji. "Čujte. Kazao je da su njegovi ljudi pronašli dosije u jednoj od doktorovih kancelarija. Rekao je da je doktor poginuo nesrećnim slučajem, pošto je utvrdio da je istraživač svemira bio žrtva psihosondiranja. Rekao je da ga je ubio Iks, kako bi identitet istraživača ostao nepoznat. To je ono što nam je on sam rekao. Pitajte ga. Pitajte ga da li nam je upravo to ispričao?"
     "Pa šta i ako jesam?" upita Fif.
     "Upitajte ga, onda, kako je magao da dođe do dosijea iz kancelarije doktora koji je poginuo i bio sahranjen pre više meseci, sem u slučaju da sve vreme nisu bili kod njega. Stvarno!"
     "To je ludo", odvrati Fif. "Ovako možemo u nedogled da traćimo vreme. Jedan drugi doktor preuzeo je praksu umrlog, a samim tim i dosijea. Da li iko od vas misli da se medicinski dosjei uništavaju po smrti doktora?"
     "Razume se da ne", odvrati Abel.
     Stin se zatetura, a zatim sede.
     "Šta je sada na redu?" upita Fif. "Ima li još neko od vas nešto da kaže? Ima li još optužbi? Bilo čega?" Glas mu je bio prigušen. Iz njega je izbijala ogorčenost.
     "Stin je rekao šta je imao", odgovori Abel "i neka na tome ostane. Junc i ja smo ovde zbog jedne druge stvari. Voleli bismo da vidimo tog istraživača svemira."
     Fifove šake počivale su na stolu. U ovom trenutku se podigoše i čvrsto stegoše njegovu ivicu. Crne obrve mu se spojiše.
     "U pritvoru držimo maloumnog čoveka koji tvrdi da je istraživač svemira", reče on. "Narediću da ga dovedu!"

     Valona Marč nikada u životu nije ni sanjala da nešto tako nemoguće može igde postojati. Već preko jednog dana, od samog trenutka kada se spustila na ovu planetu Sark, sve je bilo tako čudnovato. Čak su i zasebne zatvorske ćelije u koje su smestili nju i Rika izgledale nestvarno veličanstvene. Voda je izlazila kroz rupu u cevi kada bi se pritisnulo dugme. Toplota je izbijala iz zidova, iako je spoljašnji vazduh bio hladniji no što je ona pretpostavljala da vazduh može biti. I svi koji su s njom govorili imali su tako lepu odeću!
     Bila je u prostorijama u kojima su se nalazile svakakve stvari koje nikada ranije nije videla. Ova, u koju su je sada smestili, bila je veća od prethodnih, ali gotovo prazna. Mada je u njoj bilo više ljudi... Za jednim stolom sedeo je neki ozbiljan čovek, te jedan mnogo stariji, naborani, koji je sedeo u stolici, i drugi...
     Jedan od njih bio je varošanin!
     Ona poskoči i potrča njemu. "Varošanine! Varošanine!"
     Ali njega tu nije bilo!
     On ustade i mahnu njoj. "Vrati se na mesto, Lona. Vrati se!" Ona prođe pravo kroz njega. Posegnula je za njegovim rukavom, ali joj se i on izmaknu. Baci se potom unapred, posrnu i - prođe pravo kroz njega. Na trenuak Lona izgubi dah. Varošanin se u međuvremenu okrenuo: sada je ponovo gledao u nju, ali ona je samo zurila u svoje noge.
     Obe su joj prolazile kroz masivni naslon stolice u kojoj je varošanin sedeo. Jasno ju je vedela, razabirući njenu boju i čvrstoću. Obuhvatila joj je noge, ali ona to nije osećala. Valona stoga ispruži drhtavu ruku, ali joj prsti upadoše inč duboko u naslon koji takođe nije mogla da oseti. Prsti su joj se, međutim, i dalje videli.
     Ona vrisnu i pade, i poslednje čega se sećala bile su ruke varošanina koje je nesveno ispružio da je prihvati; ali ona je pala kroz njih kao da su od vazduha obojenog bojom mesa.
     Ponovo se nalazila u stolici, Rik ju je čvrsto držao za jednu ruku, a stari, naborani muškarac se nadnosio nad njom.
     "Ne plaši se, draga", govorio joj je. "To je samo slika. Fotografija, znaš."
     Valona se osvrnu oko sebe. Varošanin je i dalje sedeo na istom mestu. Nije gledao u nju.
     Ona upre prst. "Zar se on ne nalazi tamo?" upita ona.
     "To je trodimenzionalna personifikacija, Lona", reče Rik iznenada. "On se nalazi negde drugde, ali mi ga možemo odavde videti."
     Valona stade da odmahuje glavom. Ako Rik tako kaže, onda je sve u redu. Ali ipak obori pogled. Nije se usuđivala da pogleda ljude koji istovremeno i jesu i nisu bili prisutni.
     Abel se obrati Riku. "Znači, vama je, mladiću, poznato šta je trodimenzionalna personifikacija?"
     "Da, gospodine." I za Rika je ovo bio veliki dan, ali ono što je Valonu neizmerno zbunjivalo, njemu je bilo neobično poznato i razumljivo.
     "Gde ste to naučili?"
     "Ne znam. Ranije sam znao... pre no što sam zaboravio."
     Fif se nije bio pomerio sa svog mesta za stolom, dok je Valona Marč onako divlje hitala varošaninu u susret.
     Sada on zajedljivo primeti: "Izvinjavam se što sam morao da izazovem nered za vreme sastanka dovevši ovamo ovu histeričnu domorotkinju. Ali takozvani istraživač svemira je zahtevao da i ona bude prisutna."
     "Sve je u redu", odvrati Abel. "Ali primetio sam da vaš mentalno zaostali Florinijanac veoma dobro zna šta je to trodimenzionalna personifikacija."
     "Pretpostavljam da je prošao dobru obuku", odvrati Fif.
     "Da li je bio podvrgnut ispitivanjima od kada je prispeo na Sark?" upita Abel.
     "Razume se da jeste."
     "Kakav je ishod?"
     "Nema novih obaveštenja."
     Abel se okrenu ka Riku. "Kako se zoveš?"
     "Rik je jedino ime koga se sećam", odvrati Rik staloženo.
     "Poznaješ li bilo koga ovde?"
     Rik bez straha stade da posmatra lica oko sebe. "Samo varošanina", reče napokon. "I, razume se, Lonu."
     "Ovo je", reče Abel, pokazavši prema Fifu, "najveći Vlastelin koji je ikada živeo. Poseduje čitav jedan svet. Šta misliš o njemu?"
     "Ja sam Zemljanin", odvrati Rik smelo. "nisam njegovo vlasništvo."
     Abel se okrenu ka Fifu. "Smatram da niko ne može jednog odraslog Florijanca obučiti da ovako prkosno odgovara", primeti on.
     "Čak ni psihosondiranjem?" odvrati prezrivo Fif.
     "Poznajete li ovog gospodina?" upita Abel ponovo se okrenuvši ka Riku.
     "Ne, gospodine."
     "Ovo je dr Selim Junc. On je važan službenik u Međuzvezdanom svemirsko-istraživačkom birou."
     Rik se pomno zagleda u Junca. "Znači da je on jedan od mojih pretpostavljenih. Ali", razočarano dodade, "ne poznajem ga. Ili ga se, jednostavno, ne sećam."
     Junc mračno odmahnu glavom. "Nikada ga nisam video, Abele."
     "To treba uneti u zapisnik", promrmlja Fif.
     "Slušaj me sada, Rik", ponovo poče Abel. "Ispričaću ti jednu priču. Želim da me što pažljivije saslušaš i da pri tom razmišljaš o onome što si čuo. Misli i misli! Razumeš li?"
     Rik potvrdno klimnu.
     Abel je lagano govorio. Dugo je njegov glas predstavljao jedini zvuk u prostoriji. Što je duže pričao to su se Rikovi kapci više spuštali i sve čvršće sklapali. Usne su mu se uvukle unutra, pesnice pale na grudi, a glava klonula napred. Ličio je na čoveka u agoniji.
     Abel je nastavljao da govori, rekonstruišući na sve moguće načine događaje kako ih je prvobitno predstavio Vlastelin od Fifa. Naveo je izvornu poruku o nesreći, o tome kako ju je neko presreo, pričao je o navodnom susretu Rika i Iksa, o psihosondiranju, o tome kako je Rik pronađen i odveden na Florinu, o doktoru koji je postavio dijagnozu, a potom umro, i o tom kako je počelo da mu se vraća sećanje.
     "I to je čitava priča, Rik", zaključi on. "Sve sam ti ispričao. Da li ti se bilo šta u njoj učilo poznatim?"
     Lagano, gotovo bolno, Rik progovori: "Sećam se poslednjih delova. Znate, poslednjih nekoliko dana. Sećam se nekih stvari od ranije. Možda doktora, kada sam prvi put počeo da govorim. Sve je vrlo nejasno... Ali ničeg drugog."
     "Ipak se sećaš i nekih stvari od ranije", primeti Abel. "Sećaš se da Florini preti neka opasnost."
     "Da. Da. To je bila prva stvar koje sam se setio."
     "Zar ne možeš da se setiš šta se potom dogodilo? Spustio si se na Sark i sreo nekog čoveka."
     "Ne mogu!", zavapi Rik. "Ne mogu da se setim!"
     "Pokušaj! Pokušaj!"
     Rik podiže pogled. Bledo lice bilo mu je obliveno znojem. "Sećam se jedne reči."
     "Koje reči, Rik?"
     "Ali to nema nikakvog smisla?"
     "Ipak nam reci."
     "U vezi je sa nekim stolom, Bilo je to davno, davno. Veoma je nejasno. Sedeo sam. Mislim da je možda još neko sedeo. Zatim je ustao i gledao me odozgo. Tu je i ta reč."
     Abel je bio krajnje strpljiv. "Koja reč?"
     Rik stegnu pesnice i prošapta: "Fif!"
     Svi sem Fifa ustadoše i Stin zavrišta: "Rekoh vam" i prsnu u kreštavi kikot.

17. TUŽITELJ

     Jedva se obuzdavajući, Fif uzviknu: "Okončajmo ovu farsu!"
     Napravio je pauzu pre nego što je počeo da govori, tvrdog pogleda bezizražajnog lica, dok drugi, u čistom antiklimaksu, nisu bili primorani da ponovo zauzmu svoja mesta. Rik je sedeo povijene glave, čvrsto zatvorenih očiju, pokušavajući da prodre u vlastiti izmučeni um. Valona ga je privukla k sebi, trudeći se iz sve snage da ga ljuljuška u svom naručju, nežno ga milujući po obrazu.
     Abel najzad prozbori druhtavim glasom. "Zašto misliš da je ovo farsa?" upita on.
     "Zar nije?" odvrati Fif. "Pristao sam na ovaj sastanak jedino zato što si me pretnjama primorao na to. Da sam znao da će se ovaj sastanak pretvoriti u suđenje meni, i da će odmetnici i ubice izigravati i tužioce i porotu, odbio bih bez obzira na posledice."
     Abel se naršti i odvrati ledenim, službenim glasom. "Nije ovo nikakvo suđenje, Vlaseline", napomenu on. "Dr Junc je ovde da bi pomogao jednom članu MSIB-a da se povrati, što je njegovo pravo i njegova dužnost. Ja sam ovde da bih u ovim nesigurnim vremenima zaštitio interese Trantora. Uopšte ne sumnjam da je ovaj čovek, Rik, nestali istraživač svemira. Taj deo sastanka možemo odmah okončati, ako pristanete da tog čoveka predate dr Juncu radi daljih pregleda, u koje će biti uključena i provera psihičkih stanja. Razume se, tražićemo od vas da nam i dalje pomažete u traganju za osobom koja je kriva za ovo psihosondiranje, kao i da povedete više računa kako se u buduće ne bi nešto slično ponovilo, a protiv čega se konačno zalaže i međunarodna agencija koja se dosledno trudi da bude iznad oblasne politike."
     "Kakav govor!" uzviknu Fif. "Ali ono što je očigledno i dalje ostaje očigledno, a vaši planovi su providni. Šta bi se desilo ako bih vam predao ovog čoveka? Zapravo, smatram da će MSIB uspeti da pronađe upravo ono što želi da pronađe. MSIB tvrdi da je međuzvezdana agencija koja nema nikakve veze sa pojedinačnim oblastima, ali neosporna je činjenica, zar ne, da Trantor obezbeđuje dve trećine njenog godišnjeg budžeta? Sumnjam da bi bilo koji razuman posmatrač smatrao da je ona stvarno neutralna u današnjoj Galaksiji. Nema sumnje da bi njeni nalazi, vezani za ovog ovde čoveka, u svemu odgovarali carskim interesima Trantora.
     A kakvi će biti ti nalazi? I to je očigledno. Čovekovo sećanje će se lagano povratiti. MSIB će izdavati izveštaje svakodnevno. Malo po malo, on će se prisetiti potrebnih pojedinosti. Majpre mog imena. Zatim moje pojave. Zatim podrobno svega što je izgovorio. I ja ću svečano biti proglašen krivim. Zahtevaće odštetu i Trantor će biti primoran da privremeno okupira Sark, a ta će okupacija, već, nekako, postati trajna.
     Postoje granice iza kojih nikakva ucena ne može da urodi plodom. Vaša, gospodine ambasadore, završava s ovim. Ako želite ovog čoveka, neka Trantor po njega pošalje flotu!"
     "Upotreba sile ne dolazi u obzir" odvrati Abel. "Ali primetio sam da ste pažljivo izbegli da demantujete poslednje reči istraživača svemira."
     "Ta njegova izjava nije vredna opovrgavanja. Seća se jedne reči, ili, bar, kaže da je se seća. Pa, šta s tim?"
     "Zar to što je se seća ništa ne znači?"
     "Baš ništa. Ime Fif je dobro poznato na Sarku. Čak i ako pretpostavimo da je takozvani istraživač svemira iskren, na raspolaganju je imao čitavu godinu da to ime čuje na Florini. Stigao je na Sark brodom koji je prevozio moju kćer, gde je takođe mogao da čuje ime Fif. Šta je prirodnije nego da se to ime preplete sa njegovim isprekidanim sećanjima? Razume se, on ne mora biti iskren. Možda je samo dobro uvežbao da se tobože s vremena na vreme tek ponečeg priseti."
     Abel nije znao šta da mu odgovori i samo podiže glavu prema ostalima. Junc se mračno mrštio dok je prstima desne ruke lagano gnječio bradu. Stin se glupavo smejuljio i nešto mrmljao onako za sebe. Florinijanac varošanin tupo je zurio u svoja kolena.
     Rik je bio taj koji je progovorio, pošto se izvukao iz Valoninog zagrljaja i ustao. "Čujte!" nastavi Rik, ne obazirući se na upadicu. "Sedeli smo za stolom. Čaj je bio drogiran. Svađali smo se. Ne sećam se zbog čega. A onda više nisam mogao da se pokrenem. Mogao sam samo da sedim. Nisam mogao da govorim. Već samo da mislim. Svemira mu, bio sam drogiran. Želeo sam da vičem, vrištim, potrčim, ali nisam mogao. A onda je došao onaj drugi Fif. Pre toga je vikao na mene. Potom više nije. Nije morao. Stajao je nadnoseći se nada mnom. Nisam bio u stanju ni reč da izustim. Nisam mogao ništa da preduzmem. Jedino sam mogao da pokušam da podignem očne jabučice prema njemu."
     Rik ostade da stoji, bez reči.
     "Taj drugi čovek bio je Fif?" upita Junc.
     "Sećam se da se zvao Fif."
     "Pa, je li to taj čovek?"
     Rik se, međutim, ne okrenu da pogleda u označenom pravcu, već samo odgovori: "Ne mogu da se setim kako je izgledao."
     "Jeste li sigurni?"
     "Pokušavao sam." Zatim iz njega provali: "Ne znate kako je to teško. Boli! Kao da vam se u mozak zabada crvena usijana igla. Duboko! Ovde unutra!" I on spusti šake na glavu.
     "Znam da nije lako", blago primeti Junc. "Ali morate pokušati. Shvatate li, morate nastaviti da pokušavate. Pogledajte tog čoveka! Okrenite se i pogledajte ga!"
     Rik se obazre prema Vlastelinu od Fifa. Trenutak je zurio u njega, a zatim odvrati pogrled.
     "Da li ga se sada sećate?" upita Junc.
     "Ne! Ne!"
     Fif se mračno osmehnu. "Da li je vaš čovek zaboravio tekst", zadovoljno upita on, "ili mislite da će priča biti uverljivija ako se mog lica priseti u narednoj rundi?"
     "Nikada ranije nisam video ovog čoveka, niti sam ikada ranije s njim razgovarao", odvrati Junc uzbuđeno. "Ne postoji nikakav dogovor o tome da se vi saterate u ćošak i već mi je dosta vaših optužbi s tim u vezi. Mene jedino zanima istina!"
     "Mogu li onda da mu postavim nekoliko pitanja?"
     "Samo izvolite!"
     "Hvala vam, baš ste ljubazni. Ti... Rik, ili kako god da ti je pravo ime..."
     Sada se ponašao kao Vlastelin koji se obraća nekom Florinijancu.
     Rik podiže pogled. "Da, gospodine."
     "Sećaš se da je onaj čovek počeo da ti se približava s druge strane stola, dok si ti sedeo drogiran i bespomoćan?"
     "Da, gospodine."
     "Poslednje čega se sećaš jeste da je taj čovek s visine zurio u tebe?"
     "Da, gospodine."
     "A ti si podigao pogled prema njemu, ili si, bar, to pokušao?"
     "Da, gospodine."
     "Sedi!"
     Rik ga posluša.
     Jedan trenutak Fif ostade nepokretan. Možda je tek nešto čvršće stisnuo svoja bezusna usta, a vilični mišići pod plavocrnim sjajem čekinjaste brade na obrazima i brazi se neznatno zategoše. A onda skliznu sa stolice.
     Skliznu! Izgledalo je kao da se spustio na kolena tamo iza stola.
     Ali kada ga je zaobišao jasno se videlo da je stajao.
     Junc oseti vrtoglavicu. Čovek koji je tako upečatljivo i veličanstveno izgledao dok je sedeo, odjednom se bez upozorenja pretvorio u sažaljenja vrednog kepeca.
     Fifove deformisane noge su se s mukom kretale, noseći napred nezgrapnu masu torzoa i glave. Lice mu je gorelo, ali pogled mu je i dalje bio krajnje arogantan. Stin stade ludo da se kikoće, ali se zagrcnu kada se te oči usmeriše put njega. Ostali su sedeli kao omađijani.
     Rik ga je širom otvorenih očiju gledao kako mu se približava.
     "Da li sam ja taj čovek koji vam se približio, zaobišavši sto?" upita Fif.
     "Ne mogu da mu se setim lica, gospodine."
     "Ne tražim od tebe da se setiš njegovog lica. Zar si mogao ovo da zaboraviš?" On obema rukama pokaza na svoje telo.
     "Zar si mogao da zaboraviš moju pojavu, moj hod?"
     "Izgleda da nije trebalo, gospodine, ali ne znam", odvrati Rik, sav očajan.
     "Ali ti si sedeo, on je stajao, i ti si podigao pogled prema njemu?"
     "Da, gospodine."
     "On te je posmatrao odozgo; u stvari, nadnosio se nad tobom?"
     "Da, gospodine."
     "Bar se toga sećaš? Siguran si da je tako bilo?"
     "Da, gospodine.'
     Njih dvojica su se sada nalazila licem u lice.
     "Da li te ja posmatram s visine?"
     "Ne, gospodine", odgovori Rik.
     "Da li si ti podigao pogled prema meni?"
     Rik koji je sedeo i Fif koji je stajao gledali su izravno jedan u drugoga.
     "Ne, gospodine."
     "Jesi li siguran?"
     "Da, gospodine."
     "Ali i dalje tvrdiš da se sećaš imena Fif?"
     "Tako je, tog se imena sećam", bio je i dalje uporan Rik.
     "Znači da je ta osoba, ko god da je , upotrebila moje ime kao paravan?"
     "Mora... mora da je tako!"
     Fif se okrenu i dostojanstveno se, laganim korakom, vrati do svog stola, a zatim se pope u stolicu.
     "Nikome do sada", reče on, "još od kako sam odrastao, nisam dozvolio da me vidi dok stojim. Postoji li još koji razlog zbog koga bi ovaj sastanak trebalo da se nastavi?"
     Abel se odjednom oseti postiđenim i zabrinutim. Sastanak se izmetnuo u nešto neočekivano. Sve vreme Fifu je polazilo za rukom da sebe prikaže u pozitivnoj, a ostale u negativnoj svetlosti. Uspešno se predstavio kao mučenik. Trantorijanac ga je ucenio da održi ovaj sastanak, a onda od njega načinio predmet lažnih optužbi koje je ovaj jednim pokretom malog prsta oborio.
     Fif će se, dakako, pobrinuti da njegova verzija sastanka obiđe Galaksiju, a i neće morati mnogo da izvrće činjenice da bi od svega ovoga napravio odličan materijal za antitrantorsku propagandu.
     Abel bi veoma voleo da je mogao da smanji gubitke. Psihosondirani istraživač svemira sada više nije mogao da posluži Trantoru. Čega god da se od sada pa nadalje seti biće ismejano, koliko god da bude istinito. Svi će ga smatrati oruđem trantorskog imperijalizma - i to polomljenim oruđem.
     Oklevao je, tako da prvi progovori Junc.
     "Meni se čini da postoji jedan krajnje valjan razlog zbog koga ne bismo još smeli da okončamo ovaj sastanak", reče on. "Još nismo utvrdili ko je odgovoran za ovo psihosondiranje. Vi ste optužili Vlastelina od Stina, a Stin je optužio vas. Ako nijedan od vas nije bio u pravu i ako ste obojica nevini, i dalje ostaje vaša tvrdnja prema kojoj je za to kriv jedan od velikih vlastelina. Ali koji?"
     "Zar je to važno?" upita Fif. "Ubeđen sam da vam to ni najmanje nije važno. To bi do sada već bili utvrđeno da se Trantor i MSIB nisu uplitali u naš posao. Ja ću na kraju, ipak, pronaći izdajicu. Nemojte zaboraviti da je prvobitna namera onoga ko je izvršio psihosondiranje bila da prigrabi monopol nad trgovinom kirtom, tako da baš nisam voljan da ga pustim da utekne. Kada utvrdimo ko je to učinio i kada se postaramo za njega, vratićemo vam vašeg čoveka neozleđenog. To je jedino što mogu da vam ponudim i smatram da je moja ponuda razumna."
     "Šta ćete učiniti sa čovekom koji je izvršio psihosondiranje?"
     "To je čisto naša unutrašnja stvar koja se vas ne tiče."
     "Ali tiče nas se", odvrati Junc energično. "Nije u pitanju samo istraživač. Posredi je nešto od mnogo većeg značaja i čudi me da to još niko nije pomenuo. Ovaj ovde čovek, Rik, nije bio podvrgnut psihosondiranju samo zato što je istraživač svemira."
     Abel nije baš bio siguran na šta Junc smera, ali se ipak upusti u raspravu i naslepo primeti: "Dr Junc, razume se, misli na prvobitnu poruku o opasnosti koju je istraživač uputio."
     Fif sleže ramenima. "Koliko je meni poznato, niko do sada nije tome pridavao nimalo važnosti, pa ni dr Junc tokom protekle godine. Ali vaš čovek je ovde, doktore. Upitajte ga šta sve to treba da znači."
     "On se toga neće setiti", odvrati ljutito Junc. "Psihosondiranje najviše pogađa najintelektualnije lance rezonovanja smeštene u umu. Taj čovek možda nikada neće uspeti da povrati sve kvantitativne aspekte svog života."
     "Znači, s tim je gotovo", zaključi Fif. "Šta se može učiniti?"
     "Nešto vrlo određeno. U tome i jeste stvar. Postoji još neko ko zna, a to je osoba koja je izvršila psihosondiranje. Ta osoba možda nije istraživač; možda nije upoznata sa svim pojedinostima. Međutim, ta osoba je razgovarala sa ovim čovekom dok mu je um još bio nedirnut. Verovatno je dosta toga saznala što bi nas sada moglo uputiti na pravi trag. Da nije dovoljno saznala, ne bi se ni usudila da uništi izvor svojih obaveštenja. Pa ipak, samo zapisnika radi, sećaš li se, Rik?"
     "Samo da postoji opasnost i da su u to umešane svemirske struje", promrmlja Rik.
     "Čak i da saznate o čemu je reč", oglasi se ponovo Fif, "šta ćete time postići? Koliko su pouzdane zapanjujuće teorije koje nam sve vreme serviraju bolesni istraživači svemira? Mnogi od njih smatraju da su im poznate tajne Vaseljene, a u stvari su toliko bolesni da ne mogu ni da očitavaju instrumente."
     "Možda ste u pravu. Plašite li se da ja to proverim?"
     "Protivim se svakom širenju glasina koje bi mogle, bez obzira na to pokažu li se tačnim ili lažnim, da ugroze trgovinu kirtom. Slažeš li se sa mnom, Abele?"
     Abel začkilji. Fif je pokušavao da sebi stvori uslove koji će mu omogućiti da svaki prekid u isporukama kirta do koga bi moglo doći zbog njegovog udara prikaže kao posledicu trantorskog uplitanja. Ali Abel je bio dobar kockar. Povećao je ulog mirno, ne unevši u to nimalo uzbuđenja.
     "Ne slažem se", odgovori on. "Predlažem ti da saslušaš dr Junca."
     "Hvala", prihvati Junc. "Rekli ste, Vlasteline od Fifa, da je osoba koja je izvršila psihosondiranje, bez obzira ko to bio, odgovorna i za smrt doktora koji je pregledao ovog čoveka ovde, Rika. To bi podrazumevalo da je ta osoba na neki način motrila na Rika tokom njegovog boravka na Florini."
     "Pa?"
     "Onda mora da postoje i neki tragovi o tome."
     "Hoćete da kažete kako smatrate da bi ovi domoroci trebalo da znaju ko je motrio na njih?"
     "Zašto da ne?"
     "Niste Sarkit i stoga grešite", odgovori Fif. "Uveravam vas da domoroci znaju gde im je mesto. Ne prilaze Vlastelinima, a ako se Vlastelini njima približe znaju da treba da obore pogled. Kako bi oni mogli znati da li ih iko posmatra?"
     Junc vidno uzdrhta od besa. Vlastelini su se toliko navikli na svoj despotizam da su otvoreno i bez srama govorili o njemu.
     "Možda je to slučaj sa običnim domorocima", primeti on izazovno. "Ali ovde je i jedan čovek koji baš nije običan domorodac. Mislim da nam je prilično jasno stavio do znanja da baš nije jedan od onih Florinijanaca koji Vlastelinima iskazuju dužno poštovanje. Do sada nije učestvovao u ovoj raspravi, te je vreme da i njemu postavimo nekoliko pitanja."
     "Eventualni dokazi tog domoroca su potpuno bezvredni", usprotivi se Fif. "U stvari, još jednom koristim priliku da zahtevam od Trantora da nam preda tog čoveka kako bi mu se po propisu sudilo na Sarku."
     "Dozvolite mi najpre da porazgovaram s njim."
     "Mislim da nikome nećemo nauditi ako mu postavimo nekoliko pitanja, Fife", blago primeti Abel. "Ako se pokaže da ne želi da sarađuje, ili da je nepouzdan, mogli bismo razmotriti i tvoj zahtev za izručenjem."
     Terens, koji je sve vreme do sada proveo uporno posmatrajući prste na svojim sklopljenim šakama, na trenutak podiže pogled.
     Junc se okrenu ka Terensu. "Rik se u vašem gradu nalazio od kada je pronađen na Florini, zar ne?" upita on.
     "Da."
     "A i vi ste sve to vreme proveli u gradu? Hoću da kažem, niste bili odsutni zbog nekih dužih poslovnih putovanja?"
     "Varošani ne idu na poslovna putovanja. Oni svoj posao obavljaju u svojim varošicama."
     "U redu. Opustite se i ne vređajte se zbog svake sitnice. Pretpostavljam da u vašu nadležnost spada da znate da li se u vašoj varošici pojavio neki Vlastelin?"
     "Svakako. Naravno, kada dođu."
     "Jesu li dolazili?"
     Terens sleže ramenima. "Jednom ili dvaput. Uveravam vas da su to bile čisto rutinske posete. Vlastelini ne prljaju ruke kirtom. Mislim na neobrađeni kirt."
     "Malo više poštovanja!" zagrme Fif.
     Terens ga pogleda i odvrati: "Možete li me na to naterati?"
     Abel se mirno umeša. "Neka ovo ostane razgovor između ovog čoveka i dr Junca, Fife. Ti i ja smo posmatrači."
     Junc oseti kako varošanin likuje zbog svoje drskosti, te nastavi odrešitije. "Molim vas, varošanine, da na moja pitanja odgovarate bez nepotrebnih primedbi. A sada mi recite ko su bili ti Vlastelini koji su posetili vašu varošicu tokom prošle godine?"
     "Otkud ja to da znam?" odvrati Terens besno. "Ne mogu da vam odgovorim na to pitanje. Vlastelini su Vlastelini, a domoroci su domoroci. Ja možda jesam varošanin, ali za njih sam i dalje samo domorodac. Kada dođu ne dočekujem ih na varoškim kapijama i ne tražim da mi saopšte svoja imena.
     Samo primim obaveštenje i to je sve. Adresovano je na 'Varošanina'. U njemu stoji da će nekakav Vlastelin doći u inspekciju toga i toga dana, te da sam obavezan da izvršim potrebne pripreme. Moram se pobrinuti da toga dana radnici u mlinu budu odeveni u svoju najbolju odeću, da mlin bude očišćen i da se rad obavlja po planu, da zaliha kirta bude velika, da svi izgledaju zadovoljni i srećni, da kuće budu očišćene, a ulice da se sijaju, da pri ruci bude nekoliko igrača u slučaju da Vlastelin poželi da pogleda neki zabavan ples domorodaca, a možda i nekoliko lepih d..."
     "To nije bitno, varošanine", preseče ga Junc.
     "Vama to nije bitno. Meni jeste!"
     Posle iskustva koje je imao sa Florinijancima u Civilnoj službi, varošanin je za Junca predstavljao pravo osveženje. Odlučio je da upotrebi sav uticaj MSIB-a kako bi sprečio da varošanin bude predat vlastelinima.
     Terens, međutim, nastavi nešto mirnijim glasom. "Bilo kako bilo, u tome se sastoji moja uloga", objasni on. "Kada stignu, stajem u red sa ostalima. Ne znam ko su. Ne razgovaram sa njima."
     "Da li je otprilike nedelju dana pre no što je ubijen doktor neko dolazio u inspekciju? Pretpostavljam da znate kada se to dogodilo?"
     "Mislim da sam čuo o tome u vestima. Mislim da u to vreme nijedan Vlastelin nije dolazio u inspekciju. Ali ne bih se mogao zakleti."
     "Kome pripada vaša zemlja?"
     Terens obesi uglove usana. "Vlastelinu od Fifa."
     U tom trenutku se javi i Stin, umešavši se u ovu razmenu pitanja i odgovora sa iznenađujućom spremnošću. "Oho, čujte. Stvarno! Tim svojim načinom ispitivanja idete na ruku Fifu, dr Junce. Zar ne shvatate da vas to nikuda neće odvesti? Stvarno! Zar stvarno mislite da bi se Fif, da je želeo da nadgleda to stvorenje, mučio da putuje na Florinu? Čemu onda služe patroldžije? Stvarno!"
     Junc je bio ozlojeđen. "Kada je posredi jedan ovakav slučaj, kada ekonomija jednog sveta, a možda i njegova lična bezbednost, počivaju na sadržaju uma jednog čoveka, prirodno bi bilo da osoba koja je izvršila psihosondiranje ne želi da prepusti nadzor patroldžijama."
     "Čak i pošto je potpuno uništio taj um?" dobaci Fif.
     Abel isturi donju usnu i namršti se. Uviđao je da i poslednji njegovi aduti prelaze u Fifove ruke, kao i sve ostalo.
     Oklevajući, Junc ponovo pokuša. "Da li vam je možda za petama stalno bio neki određeni patroldžija ili skupina patroldžija?" upita on.
     "Kako ja to da znam? Za mene su oni samo iniforme."
     Junc se, zatim, sasvim nenadano, okrenu ka Valoni. Trenutak pre toga ona je prebledela, razrogačivši oči. Juncu to nije promaklo.
     "A ti, devojko?" upita on.
     Ali ona samo nemo odmahnu glavom.
     Abel mračno pomisli: ništa se više ne može učiniti. Sve je gotovo.
     Ali Valona ustade, vidljivo drhteći, i prozbori pištavim šapatom: "Želim nešto da kažem."
     "Samo napred devojko", ohrabri je Junc. "Šta to?"
     Valona poče da govori bez daha, dok se u čitavoj njenoj pojavi i u nervoznom kršenju prstiju ogledao strah. "Ja sam samo seljanka", započe ona. "Molim vas, nemojte se ljutiti na mene. Samo, meni se čini da stvari mogu stajati samo ovako. Da li je moj Rik bio toliko važan? Hoću da kažem, onoliko koliko ste vi to rekli?"
     "Mislim da je bio veoma, veoma važan", odvrati blago Junc. "Mislim, čak, da je i dalje važan."
     "Onda mora da je onako kako ste rekli. Ko god da ga je doneo na Florinu ne bi se usudio da ga ni na minut izgubi iz vida. Je li tako? Mislim, pretpostavimo da je Rika prebio neki predradnik u mlinu, da su ga kamenovala deca, ili da se razboleo i umro. U tom slučaju ga ne bi ostavili bespomoćnog u polju, zar ne, gde je mogao da umre pre no što ga iko pronađe? Oni se ne bi oslonili na puku sreću da će se sve dobro završiti." Sada je već govorila sasvim glatko.
     "Nastavi", ohrabri je Junc, posmatrajući je.
     "Ali postojala je jedna osoba koja je motrila na Rika od samog početka. On ga je pronašao u poljima, sredio da se ja brinem o njemu, štitio ga od svih nevolja i u svakom trenutku znao gde je. Čak je znao sve i o doktoru, pošto sam mu ja to ispričala. To je on! On!"
     Zavrištavši, ona upre prst u Mirlina Terensa, varošanina.
     Ovog puta čak je i Fifov nadnaravni mir bio poljuljan, tako da stisnu pesnice na stolu i podiže se sa svog sedišta čitav jedan inč, dok je glavu hitro okrenuo ka varošaninu.

18. POBEDNICI

     Odjednom kao da su svi zanemeli. Čak je i Rik, s nevericom u očima, bio samo u stanju da ukočeno zuri najpre u Valonu, a potom u Terensa.
     A onda se začu Stinov piskavi smeh i tišina je bila narušena.
     "Verujem u to!" uzviknu on. "Stvarno! Odavno to govorim. Rekoh vam da je taj domorodac Fifov plaćenik. To vam govori kakav je Fif čovek. Potplatio je domoroca da..."
     "To je paklena laž!"
     Te reči, međutim, ne beše izgovorio Fif, već varošanin. Ustao je, a oči su mu strastveno sijale.
     Abel, koji je izgleda od svih njih bio najmanje uzbuđen, upita: "Šta je paklena laž?"
     Terens se za trenutak zagleda u njega, ne shvatajući, a zatim, zagrcnuvši se, odvrati: "Ono što je taj Vlastelin upravo rekao. Nikakav Sarkit nije mene potplatio."
     "A ono što je devojka kazala? Da li je i to laž?"
     Terens ovlaži suve usne vrhom jezika. "Ne, to je istina. Ja sam izvršio psihosondiranje", reče on, a onda žurno dodade: "Nemoj me tako gledati, Lona. Nisam želeo da ga povredim. Nisam želeo ništa od onoga što se dogodilo." A potom ponovo sede.
     "Ovde je reč o nekakvoj spravici", upade Fif. "Ne znam tačno šta ste smislili, Abele, ali ni za trenutak ne dolazi u obzir da je ovaj kriminalac odgovoran i za ovaj određeni zločin. Nema sumnje da samo neki veliki vlastelin poseduje znanje i mogućnosti da nešto tako učini. Ili si možda nestrpljiv da svog čoveka Stina skineš sa udice, tako što ćeš mu natovariti na vrat lažno priznanje?"
     Terens čvrsto stisnu šake jednu uz drugu i nagnu se napred na svom sedištu. "Ne primam ja nikakav novac ni od Trantora!"
     Fif, međutim, ne obrati pažnju na njega.
     Junc poslednji dođe k sebi. Nekoliko minuta nije mogao da se prilagodi činjenici da se varošanin ne nalazi u istoj prostoriji sa njim, da je negde drugde na tlu ambasade, da ga može videti jedino kao lik, nimalo stvarniji no što je to bio Fif, udaljen dvadesetak milja. Želeo je da priđe varošaninu, da ga ščepa za ramena i nasamo s njim popriča, ali nije mogao. "Nema smisla prepirati se", predloži on, "pre no što čujemo šta ovaj čovek ima da nam kaže. Čujmo pojedinosti. Ako je on odista osoba koja je izvršila psihosondiranje, onda su nam pojedinosti i te kako potrebne. A ako nije, onda će pojedinosti koje će pokušati da nam servira to i pokazati."
     "Ako želite da saznate šta se dogodilo", povika Terens, "reći ću vam. Nikakve koristi ne mogu više imati od prikrivanja činjenica. Konačno, reč je o tome da li će pobediti Sark ili Trantor; stoga, u svemir s tim. Bar mi se pružila prilika da neke stvari iznesem na videlo!"
     On prezrivo upre prst put Fifa. "Evo jednog Velikog Vlastelina. Taj veliki vlastelin kaže da jedino neki veliki vlastelin poseduje znanje i mogućnosti da učini ono što je učinila osoba koja je izvršila psihosondiranje. On u to i veruje. Ali šta on zna? Šta bilo koji Sarkit zna?
     Oni ne upravljaju državom. To rade Florinijanci! Florinijanska Civilna služba. Oni pribavljaju papire, prave papire, popunjavaju papire. A papiri su ti koji upravljaju Sarkom. Razume se, većina nas je odveć izmučena, tako da ne može čak ni da zajeca, ali da li ste svesni šta bismo mogli da učinimo kada bismo želeli? Čak i ispred nosa naših prokletih Vlastelina? Vidite li šta sam ja učinio?
     Izvesno vreme, pre godinu dana, radio sam kao upravnik saobraćaja u svemirskoj luci. I to je spadalo u moju obuku. Zavedeno je u dosje. Malo ćete morati da se pomučite dok to ne iskopate, pošto je zvanično imenovani upravnik saobraćaja Sarkit. On je imao titulu, a ja sam obavljao posao. Moje ćete ime pronaći u specijalnoj rubrici pod nazivom Domorodački personal. Nijedan Sarkit ne bi ukaljao svoj pogled da tamo zaviri.
     Ja sam primio poruku istraživača svemira, koju je lokalni MSIB poslao u luku uz napomenu da brod sačekaju bolnička kola. Prosleđivao sam ono što je bilo pouzdano. Ovu poruku o uništenju Florine nisam prosledio.
     Sredio sam stvari tako da istraživač sačeka u maloj luci u predgrađu. To je bilo krajnje lako. Sve žice i konci kojima se tada upravljalo Sarkom nalazili su se u mojim rukama. Ne zaboravite da sam bio u Civilnoj službi. Da je tako nešto želeo da učini neki veliki vlastelin - ne bi uspeo, sem ako ne bi naložio nekom Florinijancu da to učini umesto njega. Ja sam, pak, mogao sve sam da obavim. Toliko o znanju i mogućnostima.
     Dočekao sam istraživača svemira i sklonio ga i od MSIB-a i od Sarka. Iscedio sam iz njega onoliko obaveštenja koiko sam mogao i spremao sam se da ih iskoristim protiv Sarka, a u korist Florine."
     Fif samo uspe da procedi: "Ti si, znači, poslao ona prva pisma?"
     "Da, ja sam poslao ta prva pisma, veliki vlasteline", odvrati mirno Terens. "Mislio sam da ću moći da zadobijem kontrolu nad dosta poseda sa kirtom kako bih se nagodio sa Trantorom pod mojim uslovima i oterao vas sa planete."
     "Bio si lud!"
     "Možda. U svakom slučaju, nisam uspeo. Istraživaču sam se predstavio kao Vlastelin od Fifa. Morao sam, pošto je znao da je Fif najveći na planeti i sve dok je mislio da sam ja Fif, otvoreno je sa mnom razgovarao. Teralo me je na smeh njegovo ubeđenje da Fif jedva čeka da učini sve što je najbolje za Florinu.
     Na nesreću, bio je nestrpljiviji od mene. Uporno je ponavljao da svaki izgubljeni dan predstavlja veliku nesreću, dok sam ja znao da za pregovore sa Sarkom moram dobiti na vremenu. Bilo mi je teško da ga dalje obuzdavam, te sam na kraju bio primoran da se poslužim psihosondiranjem. Bio sam u prilici da se domognem jedne sonde. Viđao sam kako ih koriste po bolnicama. Ponešto sam i sam znao o tome. Ali na nesreću, premalo.
     Podesio sam sondu da ga oslobodi zabrinutosti u površinskim slojevima uma. To je jednostavno izvesti. Ali ne znam šta se dalje dogodilo. Mora da je njegova zabrinutost zadirala dublje, mnogo dublje, i da ju je sonda automatski sledila, izbrisavši pri tom i najveći deo svesnog u njegovom umu. Na rukama mi je ostalo bezumno stvorenje... Žao mi je, Rik."
     Rik, koji ga je pomno slušao, tužno primeti: "Nije trebalo da se sukobiš sa mnom, varošanine, ali jasno mi je kako mora da si se osećao."
     "Da", reče Terens, "živeo si izvesno vreme na toj planeti. Znaš sve o patroldžijama i Vlastelinima, te o razlici između Donjeg i Gornjeg Grada."
     On se ponovo vrati na svoju priču. "I tako sam se našao sa potpuno nemoćnim istraživačem. Nisam smeo da dozvolim da ga pronađe bilo ko, ko bi mogao da otkrije njegov identitet. Nisam, međutim, mogao ni da ga ubijem. Bio sam ubeđen da će mu se sećanje vratiti, a i dalje mi je bilo potrebno njegovo znanje, a da i ne pominjem činjenicu da bih proigrao naklonost Trantora i MSIB-a ukoliko bih ga ubio, a oni su mi mogli zatrebati. Konačno, u to vreme još nisam bio sposoban da ubijam.
     Sredio sam da me premeste na Florinu u svojstvu varošanina i istraživača sam poveo sa sobom, pribavivši mu lažna dokumenta. Sredio sam da ga drugi pronađu i izabrao Valonu da se brine o njemu. Kada je sve to prošlo više mi nije pretila nikakva opasnost, sem ono jednom kada ga je Valona odvela doktoru. Tada sam morao da prodrem u elektranu u Gornjem Gradu. To nije bilo nemoguće. Inženjeri su Sarkiti, ali su zato vratari Florinijanci. Na Sarku sam dosta toga naučio o energetskoj mehanici, tako da sam znao kako se može skratiti energetska nit. Trebalo mi je tri dana da utvrdim odgovarajuće vreme za tako nešto. Posle toga, više nije bilo teško ubiti ga. Ali nisam znao da je taj doktor imao duplikate u obe kancelarije. Voleo bih da jesam."
     Terens je mogao da vidi Fifov hronometar sa mesta na kome je sedeo. "A onda, pre sto sati... čini mi se kao da je prošlo sto godina... Rik je počeo ponovo da se priseća. I to vam je čitava priča."
     "Ne", usprotivi se Junc, "nije. Navedite nam pojedinosti iz priče istraživača svemira koje su u vezi sa uništenjem planete."
     "Zar mislite da sam ja razumeo ono što mi je govorio? To mi je sve ličilo... izvini Rik... na ludilo."
     "Nije tačno", planu Rik. "Nije moguće!"
     "Istraživač je imao brod", nastavi Junc. "Gde je brod sada?"
     "Odavno je na otpadu", odvrati Terens. "Bio je izdat nalog za slanje na otpad. Potpisao ga je moj pretpostavljani. Nijedan Sarkit nikada ne čita papire, razume se. Isečen je na otpadu, bez ikakvog problema."
     "A Rikovi dokumenti" Spomenuli ste da vam je pokazao svoje dokumente!"
     "Predajte nam tog čoveka", iznenada izjavi Fif, "i mi ćemo već utvrditi šta zna."
     "Ne", usprotivi se Junc još jednom. "Prvi zločin počinio je protiv MSIB-a. Kidnapovao je jednog istraživača svemira i oštetio mu um. On pripada nama."
     "Junc je u pravu", složi se Abel.
     "Saslušajte me", ponovo se javi Terens. "Više ni reč neću reći sem ako ne budem dobio zaštitu. Ja znam gde su Rikovi papiri. Nijedan Sarkit ili Trantorijanac neće biti u stanju nikada da ih pronađe. Ako ih želite, moraćete se složiti oko toga da sam ja politička izbeglica. Sve što sam učinio - učinio sam iz rodoljublja i iz brige za svoju planetu. I Sarkit i Trantorijanac ima pravo da izjavi kako je rodoljub; zašto to ne bi mogao da kaže i Florinijanac?"
     "Ambasador je rekao", poče Junc, "da ćeš biti predat MSIB-u. Dajem ti reč da nećeš biti izručen Sarku. Biće ti suđeno za ono što si učinio ovom istraživaču. Ne mogu da ti jemčim kakav će biti ishod, ali ako sada budeš sarađivao to će ti biti uvaženo kao olakšavajuća okolnost."
     Terens se upitno zagleda u Junca, a onda se odluči i reče: "Rizikovaću, doktore... Prema mišljenju istraživača, Florinino sunce je u stanju pre-nove."
     "Šta!" Svi sem Valone povikaše u isti glas.
     "Sprema se eksplozija", izjavi zlobno Terens. "A kada do toga dođe, sva Florina će se - paf! - pretvoriti u duvanski dim."
     "Nisam istraživač svemira", umeša se Abel, "ali čuo sam da se ne može predvideti kada će neka zvezda eksplodirati."
     "To je tačno. Bar je do sada bilo tako. Da li je Rik objasnio šta ga je navelo da tako misli?" upita Junc.
     "Pretpostavljam da ćete to saznati iz njegovih papira. Sećam se samo da je pominjao ugljenične struje."
     "Šta?"
     "Stalno je ponavljao: Ugljenične svemirske struje. Ugljenične svemirske struje. To, i katalitički efekat. To je sve."
     Stin se zakikota, Fif se namršti, dok je Junc zurio preda se.
     "Izvinite na trenutak, odmah se vraćam", promrmlja Junc. On iziđe izvan granica receptora i nestade.
     Vratio se za petnaest minuta, i stade se iznenađeno osvrtati oko sebe. Bili su prisutni još samo Abel i Fif.
     "Gde... " zausti on.
     Abel ga istog časa prekinu. "Čekali smo vas, dr Junce. Istraživač i devojka su na putu za ambasadu. Sastanak je okončan."
     "Okončan! Galaksije mu, tek smo počeli. Moram vam objasniti kakve sve mogućnosti postoje kada je u pitanju stvaranje jedne nove."
     Abel se zbunjeno pomeri na stolici. "To neće biti potrebno, doktore."
     "To je neophodno. U tome je cela stvar. Dajte mi pet minuta."
     "Pustite ga neka govori", reče Fif. Osmehivao se.
     "Krenimo iz početka", poče Junc. "Na osnovu najstarijih zapisanih naučnih radova galaktičke civilizacije poznato nam je da zvezde dobijaju energiju nuklearnim preobražajima u svojoj unutrašnjosti. Takođe je još onda bilo poznato da, prema onome što znamo o unutrašnjosti zvezda, samo dva tipa - samo dva tipa! - nuklearnih probražaja mogu da proizvedu potrebnu energiju. U oba slučaja reč je o pretvaranju vodonika u helijum. Prvi preobražaj je direktan: dva vodonikova atoma i dva neutrona se spajaju i stvaraju jezgro jednog helijumovog atoma. Drugi je posredan i sastoji se iz nekoliko faza. Završava se tako što vodonik postaje helijum, ali u međufazama učestvuju i jezgra ugljenika. Ta jezgra ugljenika, međutim, ne ostaju statična već se u nastavku procesa ponovo oformljuju, tako da se neznatna količina ugljenika može stalno iznova koristiti i služiti za preobražaj velikih količina vodonika u helijum. Ugljenik tu, drugim rečima, ima ulogu katalizatora. Sve je to bilo poznato još u danima predistorije, u vreme kada je ljudska rasa bila sputana, živeći na jednoj jedinoj planeti - ako je takvo vreme ikada postojalo."
     "Ako nam je svima to poznato", javi se Fif, "onda mi se čini da vi samo zalud trošite vreme, ne otkrivajući nam ništa novo."
     "Ali to je ujedno i sve što o tome znamo. Nikada nije bilo utvrđeno koji se od pomenuta dva procesa odvija u zvezdama, niti da li se možda ne odvijaju oba. Oduvek su postojale škole koje su se opredeljivale za jednu ili drugu verziju. Obično je preovlađivalo mišljenje da je reč o direktnoj promeni vodonika u helijum, pošto je taj proces jednostavniji.
     Rikova teorija mora da se zasniva na tome. Direktna promena vodonika u helijum predstavlja normalan izvor energije zvezda, ali pod izvesnim uslovima ugljenikovi katalizatori doprinose procesu tako što ga požuruju, ubrzavaju, zagrevaju zvezdu.
     U svemiru postoje struje. To vam je svima dobro poznato. Neke od tih struja su ugljenikovog porekla. Prolazeći kroz te struje zvezde pokupe neobrojeno mnogo atoma. Međutim, ukupna masa na taj način privučenih atoma mikroskopski je mala u odnosu na težinu zvezda i ni na koji način ne utiče na nju. Osim u slučaju kada je u pitanju ugljenik! Zvezda koja prolazi kroz struju koja sadrži neobičnu koncentraciju ugljenika postaje nestabilna. Nije mi poznato koliko je godina, vekova ili miliona godina potrebno da atomi ugljenika prodru u unutrašnjost zvezde, ali verovatno je u pitanju veliko vremensko razdoblje. To znači da ugljenična struja mora biti široka i da je zvezda mora seći pod malim uglom. U svakom slučaju, kada jednom količina ugljenika koja je prodrla u unutrašnjost zvezde pređe izvesnu kritičnu granicu zračenje zvezde iznenada postaje neobično snažno. Spoljašnji slojevi popuštaju usled nezamislive eksplozije i tako nastaje nova.
     Shvatate li?"
     Junc je čekao.
     Fif se prvi pribra. "Jeste li vi sve to dokonali za samo dva minuta na osnovu jedne neodređene rečenice za koju se varošanin setio da ju je istraživač svemira izgovorio pre godinu dana?"
     "Tako je. Tako je. U tome nema ničeg iznenađujućeg. Istraživanje svemira bilo je na tragu te teorije. Da do nje nije došao Rik, ubrzo bi to bio neko drugi. U stvari, sličnih teorija bilo je i ranije, ali ih nikada niko nije ozbiljno shvatao. Iznošene su i pre no što su se razvile tehnike istraživanja svemira, ali nikada nikom nije pošlo za rukom da obrazloži kako je neka određena zvezda došla do viška ugljenika.
     Ali sada nam je poznato da postoje ugljenične struje. Možemo proračunati njihov kurs, saznati koje su zvezde u proteklih deset hiljada godina presecala te kurseve, te sve to proveriti i usaglasiti sa našim zapisima o stvaranju novih i promenama u zračenju. To je ono što je Rik verovatno učinio. Mora da je te proračune i posmatranja pokušao da pokaže varošaninu. Ali to su sve nagađanja.
     Sada je najvažnije da se organizuje hitna evakuacija Florine!"
     "Znao sam da će se na tome završiti", primeti Fif staloženo.
     "Žao mi je, Junce", dodade Abel, "ali to je nemoguće."
     "Zašto je nemoguće?"
     "Kada će eksplodirati Florinino sunce?"
     "Ne znam. Sudeći prema Rikovoj uznemirenosti pre godinu dana, rekao bih da nam je ostalo sasvim malo vremena."
     "Ali niste u stanju da odredite datum?"
     "To je nemoguće. Čak i ako dobijemo Rikove proračune, moraćemo najpre da ih sve proverimo."
     "Možete li garantovati da će se pokazati da je teorija tog istraživača svemira ispravna?"
     Junc se namršti. "Ja sam lično ubeđen da jeste, ali nijedan naučnik ne može unapred garantovati da je neka teorija tačna."
     "Znači, proizlazi da vi želite da evakuišete Florinu na osnovu pukih pretpostavki?"
     "Smatram da ne bi trebalo da raizikujemo da nastrada celokupno stanovništvo jedne planete."
     "Da je Florina obična planeta - složio bih se s vama. Ali Florina snabdeva kirtom čitavu Galaksiju. To se, jednostavno, ne može učiniti."
     "Jeste li se to s Fifom dogovorili dok sam bio odsutan?" upita Junc ljutito.
     Fif oseti da treba da se umeša. "Dozvolite mi da objasnim, dr Junce", reče on. "Vlada Sarka nikada ne bi pristala da evakuiše Florinu, pa čak ni u slučaju da MSIB izjavi kako poseduje dokaze za tu vašu teoriju o novama. Trantor ne može na to da nas primora, jer mada bi Galaksija još i mogla da podrži rat protiv Sarka kako bi se očuvala trgovina kirtom, ona to nikada ne bi učinila da bi tu trgovinu okončala."
     "Tačno", potvrdi Abel. "Bojim se da nas ni naši ljudi ne bi podržali u jednom takvom ratu."
     Junc oseti snažno gnušanje. Planeta puna ljudi nije imala nikakvog značaja kada su u pitanju bile ekonomske potrebe!
     "Saslušajte me", pokuša on još jednom. "Ovde nije reč samo o jednoj planeti, već o čitavoj Galaksiji. Svake godine se u Galaksiji javlja po dvadesetak zrelih nova. Zatim, nekih dve hiljade zvezda od stotinu milijardi, koliko ih ima u Galaksiji, menja osobine svog zračenja u dovoljnoj meri da učini nenastanjivom svaku nastanjenu planetu u svojoj okolini. Ljudska bića zauzimaju milion zvezdanih sistema u Galaksiji. To znači da otprilike na svakih pedeset godina negde neka naseljena planeta postaje suviše vruća da bi se na njoj živelo. Takvi slučajevi su beleženi kroz istoriju. Svakih pet hiljada godina neka naseljena planeta ima pedeset posto izgleda da bude pretvorena u gas zbog neke nove.
     Ukoliko Trantor ne preduzme ništa u vezi sa Florinom, ukoliko dozvoli da ona ispari zajedno sa svim ljudima na njoj, to će svim ljudima u Galaksiji poslužiti kao upozorenje da ne treba da očekuju nikakvu pomoć kada na njih dođe red - ako bi ta pomoć ekonomski ugrozila nekoliko moćnih ljudi. Možete li rizikovati, Abele?
     S druge, pak, strane, ukoliko pomognete Florini pokazaćete da su ljudi ove Galaksije važniji za Trantor od pukih vlasničkih prava. Trantor će na taj način osvojiti mnogo više nego što bi osvojio silom."
     Abel pognu glavu, ali časak kasnije zabrinuto njome odmahnu. "Ne, Junce. Ono što ste upravo rekli ostavilo je na mene dubok utisak, ali nije praktično. Ne mogu računati da ću, apelujući na osećanja drugih, postići istih efekat kakav ima proverena politika pokušaja da se stavi tačka na trogovinu kirtom. U stvari, smatram da bi bilo mudro kada ne bismo proveravali tu teoriju. I sama pomisao da bi se ona mogla pokazati tačnom pričinila bi mnogo štete."
     "Ali šta ako jeste tačna?"
     "Moramo pretpostaviti da nije. Pretpostavljam da ste, dok vas malopre nije bilo, stupili u vezu sa MSIB-om?"
     "Tako je."
     "Nije važno. Mislim da je Trantor dovoljno uticajan da spreči njihova istraživanja."
     "Bojim se da nije. Bar ne ova istraživanja. Gospodo, uskoro ćemo otkriti tajnu jeftinog kirta. Za godinu dana više neće biti monopola nad kirtom, bez obzira na to ima li nove ili ne."
     "Kako to mislite?"
     "Sada, Fife, dolazimo do onog glavnog na ovom sastanku. Od svih naseljenih svetova, kirt raste samo na Florini. Na drugim mestima njegovo seme daje samo običnu celulozu. Florina je verovatno jedina naseljena planeta koja je trenutno pre-nova, a verovatno je bila pre-nova još od vremena kada je prvi put ušla u ugljenične struje, možda pre mnogo hiljada godina, pod uslovom da je ugao presesecanja bio mali. Stoga je vrlo verovatno da su kirt i stanje pre-nove u nekakvoj vezi."
     "Gluposti", javi se Fif.
     "Mislite? Mora postojati razlog zašto je kirt na Florini kirt, a drugde pamuk. Naučnici su pokušali, na sve moguće načine, da veštačkim putem stvore kirt na drugim mestima; međutim, pipali su u mraku, tako da nijednom nisu uspeli. Sada će znati da sve zavisi od faktora koji nastaju u zvezdanim sistemima pre-novih."
     "Pokušali su da oponašaju kvalitete zračenja Florininog sunca?" dobaci Fif podrugljivo.
     "Sa odgovarajućim svetlosnim lukom, da, koji je duplirao samo vidljiv i ultraljubičasti deo spektra. Ali šta je s zračenjem u njegovom infracrvenom delu i iza njega? Šta je sa magnetskim poljima? Šta je sa emisijom elektrona? A sa učinikom kosmičkih zrakova? Ja nisam fizičar ni biohemičar, te stoga možda postoje činioci o kojima ništa ne znam. Ali fizičari i biohemičari iz čitave Galaksije sada će početi da tragaju. U roku od godinu dana, uveravam vas, rešenje će biti pronađeno.
     Sada je i ekonomija na strani čovečnosti. Galaksija želi jeftin kirt, i ako ga nađe, ili samo uobrazi da će ga uskoro pronaći, poželeće da se Florina evakuiše, ne samo iz čovečnosti, već iz želje da se konačno osveti Sarkitima koji su tako dugo jedini gajili kirt."
     "Blefirate!" zareža Fif.
     "Zar i vi to mislite, Abele?" upita Junc. "Ako pomognete Vlastelinima, Trantor će biti smatran ne za spasioca trgovine kirtom, već, takođe, za nosioca monopola nad kirtom. Smete li to da rizikujete?"
     "Može li Trantor da rizikuje rat?" upita Fif.
     "Rat! Gluposti! Vlasteline, za godinu dana će vaši posedi na Florini biti bezvredni, bilo da nova postoji ili ne. Prodajte ih. Prodajte čitavu Florinu. Trantor je u stanju da je plati."
     "Da kupi planetu?" upita zbunjeno Abel.
     "Zašto da ne? Trantor ima fondove, a pokazavši narodima Vaseljene svoju dobru volju hiljadu puta će nadoknaditi ulog. Kažite im da ste spasli stotine miliona života, a ako ni to ne bude dovoljno, saopštite im da ćete im prodati jeftin kirt. To će biti dovoljno."
     "Razmisliću o tome", reče Abel.
     Abel pogleda Vlastelina, ali Fif obori pogled.
     Posle poduže pauze, ipak, i on reče: "Razmisliću."
     Junc se oporo nasmeja. "Nemojte suviše dugo razmišljati. Priča o jeftinom kirtu će se uskoro pročuti. Nju ništa više ne može zaustaviti. Posle toga nijedan od vas dvojice neće imati odrešene ruke. Ali ovog časa, obojica možete postići bolji dogovor."

     Varošanin je izgledao pobeđen. "Znači, stvarno je istina?" stalno je ponavljao. "Stvarno? Neće više biti Florine?"
     "Istina je", odgovori Junc.
     Terens raširi ruke, a zatim ih pusti da nemoćno klonu. "Ako želite papire koje sam dobio od Rika, naći ćete ih među dosjeima sa važnim podacima u mom rodnom gradu. Birao sam zaboravljena dosjea, zapise rađene pre jednog veka, pa i ranije. Niko nikada neće ni zbog kakvog razloga tamo zaviriti."
     "Čujte", reče Junc, "ubeđen sam da možemo postići sporazum sa MSIB-om. Na Florini će nam biti potreban čovek koji poznaje Florinijance, koji nam može pomoći da im objasnimo činjenice, koji zna kako bi bilo najbolje organizovati evakuaciju, kako izabrati najprikladnije planete za naseljavanje. Hoćete li nam pomoći?"
     "I na taj način pobediti u igri, hoćete da kažete? Izvući se sa ubistvom na savesti? Zašto da ne?" Iznenada se u očima varošanina pojaviše suze. "Ali ja u svakom slučaju gubim. Neću više imati svoj svet, niti dom. Svi mi gubimo. Florinijanci gube svoj svet, Sarkiti bogatstvo. Trantorijanci mogućnost da se dokopaju tog bogatstva. Uopšte nema pobednika."
     "Ima", reče blago Junc, "ako shvatite da će u novoj Galaksiji... Galaksiji nad kojom neće visiti pretnja nestabilnosti zvezda, Galaksiji u kojoj će kirt svima biti dostupan, i u Galaksiji u kojoj će postojati manje političkih razlika... ipak biti i pobednika. Jedan kvadrilion pobednika. Žitelji čitave Galaksije - oni su pobednici!"

Epilog: GODINU DANA KASNIJE

     "Rik! Rik!" Selim Junc pohita preko luke ka brodu, raširenih ruku. "I Lona! Nikad vas ne bih prepoznao. Kako ste? Kako ste?" "Ne bismo mogli ni poželeti da bude bolje. Vidim da ste primili naše pismo", odvrati Rik.
     "Razume se. Recite mi, šta o svemu tome mislite?" Vraćali su se zajedno prema Juncovoj kancelariji.
     "Jutros smo posetili našu staru varošicu", reče tužno Valona. "Polja su tako prazna." Sada je na sebi imala odeću kakvu su nosile žene iz Carstva, i nije se više odevala u haljine seljanki sa Florine.
     "Da, mora da je tamo sad strašno turobno za nekoga ko je u tim poljima proveo veći deo života. Čak i meni postaje turobno, ali ostaću dok budem mogao. Pravljenje zabeležaka o zračenju Florininog sunca je od velikog teorijskog interesa."
     "Toliko je ljudi evakuisano za manje od godinu dana! To govori da je organizacija odlična."
     "Činimo sve što je u našoj moći, Rik. Oh, možda bi trebalo da te oslovljavam tvojim pravim imenom."
     "Molim vas, nemojte. Nikada se neću ponovo navići na njega. Zovem se Rik. To je jedino ime koga se sećam."
     "Da li si odlučio da se vratiš istraživanju svemira?" upita Junc.
     Rik odmahnu glavom. "Odlučio sam, ali da se ne vratim. Nikada se više neću svega setiti. Taj deo je zauvek izgubljen. Mada mi to i ne smeta baš mnogo. Vratiću se na Zemlju... Uzgred budi rečeno, nadao sam se da ću videti varošanina."
     "Mislim da nećeš. Odlučio je da danas ode. Čini mi se da baš ne bi voleo da se sretne s tobom. Verovatno se oseća krivim. Jesi li kivan na njega?"
     "Nisam", odgovori Rik. "Želeo je dobro i u mnogo čemu mi je promenio život nabolje. Kao prvo, sreo sam Lonu." Rekavši to, rukom je obgrli oko ramena.
     Valona ga pogleda i nasmeši se.
     "Pored toga", nastavi Rik, "izlečio me je od nečega. Otkrio sam zbog čega sam bio istraživač svemira. Sada znam zbog čega se trećina svih istraživača regrutuje sa jedne jedine planete, Zemlje. Svako ko živi na radioaktivnom svetu mora da raste u strahu i nesigurnosti. Jedan pogrešan korak može da znači smrt, tako da je površina naše vlastite planete najveći neprijatelj koga imamo.
     U nas je usađena jedna vrsta bojazni, dr Junce, strah od planeta. Jedino smo srećni kada se nalazimo u svemiru; jedino se tamo osećamo sigurnim."
     "Ali ti više ne osećaš ništa od toga, Rik?"
     "Nipošto. Čak se ni ne sećam da sam se nekada tako osećao. U tome i jeste stvar, shvatate. Varošanin je podesio svoju psiho-sondu da ukloni osećanje bojazni, ali se nije potrudio da odredi jačinu. Smatrao je da treba samo da se pobrine za nedavno nastalu, veštačku nevolju. Ali u moj um je bila usađena duboka bojazan o kojoj on ništa nije znao. On me je oslobodio i jedne i druge. Jednom reči, vredelo je osloboditi se toga, iako je ujedno tako mnogo stvari bilo izbrisano. Sada više ne moram da boravim u svemiru. Mogu se vratiti na Zemlju. U stanju sam da tamo radim, a Zemlji su potrebni ljudi. I uvek će biti."
     "Znate", ponudi se Junc, "zašto ne bismo mogli da učinimo za Zemlju ono što upravo činimo za Florinu? Nema potrebe da Zemljani rastu u takvom strahu i nesigurnosti. Galaksija je velika."
     "Ne", odvrati strastveno Rik. "Sa Zemljom je drugačije. Ona ima svoju prošlost, dr Junce. Mnogi to ne veruju, ali mi koji potičemo sa Zemlje znamo da je ljudska rasa potekla sa Zemlje."
     "Možda i jeste. Ne mogu da tvrdim ni jedno ni drugo."
     "Jeste. To je planeta koja ne može biti napuštena; ne sme biti napuštena. Jednog dana ćemo je izmeniti, preobraziti njenu površinu u onakvu kakvu je nekada bila. Do tada... ostajemo."
     "I ja sam sada Zemljanka", blago primeti Valona.
     Rik se zagleda prema obzorju. Gornji Grad je bio kričav kao i uvek, ali u njemu više nije bilo ljudi.
     "Koliko ih je još ostalo na Florini?" upita on.
     "Oko dvadeset miliona", odgovori Junc. "Radimo sve sporije. Povlačenje mora da bude ravnomerno izvedeno. Ljudi koji ostaju moraju, u svakom trenutku, u mesecima koji preostaju, da predstavljaju ekonomsku jedinicu. Zato je raseljavanje tek u prvim fazama. Većina evakuisanih se još nalazi u privremenim kampovima na obližnjim svetovima. Prate ih neizbežne nedaće."
     "Kada će i poslednja osoba da ode?"
     "U stvari, nikada."
     "Ne razumem?"
     "Varošanin je neslužbeno zatražio da ostane. Dozvoljeno mu je, takođe neslužbeno. To nigde neće biti javno zabeleženo."
     "Da ostane?" Rik je bio zaprepašćen. "Ali, Galaksije mu, zašto?"
     "Ne znam", odvrati Junc, "ali mislim da si ti to objasnio kada si govorio o Zemlji. On oseća isto što i ti. Kaže da je za njega nezamislivo da pusti Florinu da umre sama..."

Asimov Isak

NEMEZIS
Prevod: Živković Zoran/Bogdanović Ognjen

Asimov Isaac NEMESIS, 1989.


POLARIS
1989.

AUTOROVA BELEŠKA

     Ova knjiga ne pripada seriji Zadužbina, niti, pak, serijama Roboti ili Carstvo, već stoji nezavisno. Samo sam želeo da vam na to skrenem pažnju kako bi se izbegli nesporazumi. Naravno, jednog dana možda ću napisati roman koji će ovu priču povezati sa drugima, ali to se možda i neće desiti. Na kraju krajeva, koliko ću još biti u stanju da nagonim svoj um da smišlja zamršene sadržaje buduće istorije?
     Još nešto. Odavno sam već odlučio da u pisanju poštujem jedno zlatno pravilo: da budem jasan. Odustao sam od svake pomisli da pišem poetično ili eksperimentalno, ili da se izražavam kroz simbole, ili na bilo koji način koji bi mi, uspešno primenjen, doneo Pulicerovu nagradu. Želeo bih da, jednostavno, budem jasan - da na taj način stvorim topao odnos između svojih čitalaca i sebe. A profesionalna kritika - pa, niko ih ne sprečava da učine šta god žele.
     Kako god bilo, moje priče se pišu same i bojim se da je i ova jedna od takvih. Tak sam kasnije uočio da pišem na dva nivoa: jedan red događaja odigrava se u prezentu priče, dok je drugi smešten u prošlost iste priče - približavajući se, lagano ali sigurno, "sadašnjosti". Uveren sam da nećete imati problema u praćenju redosleda događaja, ali, pošto smo dobri drugari, mislio sam da bi bio red da vas na to upozorim.

PROLOG

     Sedeo je tamo sam, ograđen.
     Tamo napolju su bile zvezde, među njima i jedna posebna zvezda sa svojim malenim sistemom svetova. Mogao je da je vidi i zatvorenih očiju, mnogo jasnije nego što bi je video kada bi, jednostavno, prozor učinio prozirnim.
     Mala zvezda, ružičastocrvenkasta, boje krvi i uništenja, imena koje joj sasvim odgovara.
     Nemezis!
     Nemezis, Boginja Božanske Odmazde.
     Ponovo se prisećao priče koju je jednom čuo, još u mladosti - legende, mita, bajke o sveobuhvatnom Potopu koji je sa lica zemlje zbrisao degenerisano i grešno čovečanstvo, ostavljajući tek jednu porodicu da bi sve započelo iznova.
     Ovog puta neće biti Potopa. Ali, tu je Nemezis.
     Čovečanstvo se ponovo degenerisalo i odmazda će uslediti, ukoliko se poštuju red i poredak stvari. Ali neće to biti Potop. Bilo bi to suviše jednostavno.
     Čak i ono malo mogućih preživelih - gde bi se sklonili?
     Zašto nije osećao nikakvo sažaljenje? Čovečanstvo više na ovaj način nije imalo kud. Odumiralo je lagano kroz svoja sopstvena nedela. Kada bi se ta agonija zamenila bržom smrću, da li bi bilo razloga za sažaljenje?
     Ovde, kružeći oko Nemezis, nalazi se jedna planeta. Oko planete kruži satelit. Oko satelita Rotor.
     Taj pradavni Potop preživela je samo šačica ljudi u Kovčegu spasenja. Imao je tek najopštiju predstavu o tome šta je Kovčeg zapravo predstavljao, ali Rotor je svakako imao istu svrhu. Nosio je sobom uzorke čovečanstva koji će ostati u bezbednosti i od kojih će se izgraditi jedan daleko bolji svet.
     Ali, za stari svet - postojaće samo Nemezis!
     Misli mu se vratiše k njoj. Zvezda crveni patuljak, na svom nepokolebljivom kursu. Ona sama i njeni svetovi bili su sigurni. Zemlja, međutim, nije.
     To je njena meta, Zemlja!
     Svrha: Božanska Odmazda.

MARLENA

     1.
     Marlena je posednji put videla Sunčev sistem neposredno posle svog prvog rođendana. Nije ga se, naravno, sećala.
     Puno je, međutim, čitala o njemu, iako to u njoj nikada nije proizvelo osećaj pripadnosti sistemu, niti pripadnost sistema njoj.
     Kao petnaestogodišnjakinja, znala je samo za Rotor. Uvek je o njemu razmišljala kao o velikom svetu. Na kraju krajeva, prečnik od osam kilometara nije mala stvar, zar ne? Redovno, još od svoje desete godine, najmanje jednom mesečno, ukoliko bi joj to bilo moguće, pešačila bi oko njega, koristeći ponekad niskogravitacione staze pošto je volela i da lebdi. To je uvek bila sjajna stvar. Rotor se stalno pružao pred njom, bilo da je hodala ili lebdela, sa svojim zgradama, parkovima, farmama i, većinom, svojim ljudima.
     Ponekad bi se zadržala ceo dan, ali se njena mati nije brinula. Rekla je jednom da je Rotor savršeno bezbedan. "Za razliku od Zemlje", umela je da doda, ali nikada nije htela da objasni zašto Zemlja nije bila bezbedna. "Nebitno je", govorila je.
     Marleni su se, zapravo, ljudi najmanje dopadali. Po novom popisu, govorili su, ispostaviće se da ih je na Rotoru čitavih šezdeset hiljada. Previše. Više nego previše. I svi sa svojim maskama. Marlena se gnušala tih ljudskih maski, znajući da se pod njima skriva nešto drugo. Ali ništa nije govorila. Pokušala je, doduše, kad je bila mlađa, no majka bi se razljutila i opomenula je da ne priča svašta.
     Kako je odrastala, Marlena je lakše uočavala laž, ali, to ju je sve manje zanimalo. Naučila je da stvari prima zdravo za gotovo i najviše je vremena provodila sama sa sobom i svojim mislima.
     U poslednje vreme, međutim, misli su joj često hrlile ka Eritru, planeti oko koje su neprestano kružili. Nije znala šta je navodi na ta razmišljanja, pa ipak, provodila je sate i sate na platformi za posmatranje, zureći žudno u planetu, osećajući neizrecivu želju da bude tamo. Baš tamo, na Eritru.
     Nikada nije mogla naći odgovor kada bi je majka upitala - šta bi mogla tražiti na jednoj praznoj, jalovoj planeti - samo bi govorila: "Ali ja to tako želim..."
     I sada je, ovog trenutka, netremice zurila u nju, na platformi za osmatranje. Rotorijanci su ovamo dolazili srazmerno retko. Bili su već sve videli, nagađala je Marlena i, iz izvesnog razloga, niko nije delio njeno interesovanje za Eritro.
     Planeta je bila tamo, vidljiva kao polumesec, budeći u njoj nekakva maglovita sećanja - kako je podižu da vidi planetu koja im ulazi u vidokrug, sve veća i veća, kako joj se Rotor primicao, pre poprilično godina.
     Je li to zaista bilo sećanje? Imala je tada oko četiri godine. Da, može biti.
     No, sada su ta sećanja - stvarna ili ne - bila prekrivena drugim mislima, prvenstveno onima u vezi sa veličinom planete. Eritrov prečnik iznosio je preko dvanaest hiljada, a ne pukih osam kilometara. Marlena tako nešto nije mogla ni da zamisli. Jer, na ekranu nije izgledala tako velika. Nije bilo izgleda ni da zamisli kako, recimo, stoji na površini planete i pogledom obuhvata stotine - čak hiljade kilometara. No, znala je da to žarko želi.
     Orinel, na njeno razočaranje, uopšte nije bio zainteresovan za Eritro. Izjavio je kako je zauzet drugim stvarima, prvenstveno pripremama za koledž. Bilo mu je sedamnaest i po, a Marlena beše tek napunila petnaest. No, dureći se katkad, tešila se kako devojčice brže sazrevaju, pa razlika među njima zapravo i nije tako velika.
     U stvari, devojčice bi trebalo da brže sazrevaju od dečaka. Pogledavši se, uz uobičajeno poražavajuće razočaranje pomisli kako i dale izgleda kao klinka, sitna i žgoljava.
     Potom ponovo skrenu pogled ka Eritru, velikom, divnom, i sunđerasto crvenom. Bio je dovoljno velik za planetu, ali, bio je u stvari satelit. Kružio je oko Megasa, još mnogo većeg, koji je zbilja bio planeta (mada su mnogi i Eritro nazivali tim imenom). Megas i Eritro, kao i Rotor, kružili su oko zvezde Nemezis.
     "Marlena!"
     Prepoznala je Orinelov glas. Uvek bi joj se pred njim zavezao jezik i to iz razloga koji ju je nervirao. Volela je, zapravo, način na koji je on izgovarao njeno ime. Nekako kao Mar-LEIJ-n, sa nečujnim "n" na kraju, uz vrskavo "r". Sva bi se preznojila od ushićenja kad bi ga čula.
     Osvrnula se i promrmljala: "Zdravo, Orinele", sva se upevši da ne pocrveni.
     Izbekeljio joj se. "Opet zijaš u Eritro, zar ne?"
     Nije mu odgovorila. Naravno da je upravo to činila. Svi su znali da je opsednuta Eritrom. "A otkud ti ovde?" upita ga. (Uh, samo kad bi odgovorio da je došao zbog mene.)
     "Poslala me tvoja mama", reče Orinel.
     (Tako, znači.) "A zašto?"
     "Rekla je da si loše raspoložena i da dolaziš ovamo kad god osetiš sažaljenje prema samoj sebi, kao i da ja moram da dođem ovamo po tebe, i još je rekla da ćeš sigurno zapasti u potištenost ako ostaneš sama ovde. A zašto si, uopšte, loše raspoložena?"
     "Nisam. A i da jesam, imam svoje razloge."
     "Kakve razloge? Ma hajde! Nisi više mala. Ako nešto ima, reci. Nauči da se izražavaš."
     Marlena podiže obrve. "Umem da se izražavam, hvala. Volela bih da putujem, to su moji razlozi."
     Orinel se nasmeja. "Pa, putovala si, Marlena. Više od dve svetlosne godine daleko. Niko u čitavoj istoriji Sunčevog sistema nije putovao ni delić svetlosne godine. Osim nas. Stoga nemaš pravo da se žališ. Ti si Marlena Insinja Fišer, Galaktička Putnica."
     Marlena jedva zadrža kikot. Insinja je bilo devojačko ime njene majke i, kad god bi Orinel u celosti izgovorio njeno ime i prezime, pozdravio bi rukom kao oficir i napravio grimasu, a to mu se već dugo, dugo nije dogodilo. Marlena je pogađala da je to zbog toga što i on odrasta i što mora da vežba da se obuzdava.
     "Uopšte se ne sećam tog putovanja", reče ona. "I sam znaš da se ne sećam. A ako se ne sećam, onda se to ne računa, zar ne? Jednostavno smo ovde, dve svetlosne godine od Sunčevog sistema, i ne vraćamo se."
     "Kako znaš?"
     "Ma hajde, Orinele. Jesi li ikada čuo da iko pominje povratak?"
     "Pa šta ako se ne vraćamo? Zemlja je prenaseljen svet, a i čitav Sunčev sistem postaje prezagušen. Ovde nam je bolje - bar si sam svoj gospodar."
     "Nije baš tako. Tu je i Eritro, a nikako da postanemo i njegovi gospodari."
     "Šta pričaš! Imamo bazu na Eritru. To znaš i sama."
     "Ali, to je samo za neke naučnike. Govorim o nama. Ne daju nam da idemo tamo."
     "Sve u svoje vreme", veselo odvrati Orinel.
     "Aha, kad budem bila baba. Ili kad umrem."
     "Nisu stvari baš tako loše kakvima ih predstavljaš. Bilo kako bilo, vrati se u svet živih i usreći svoju majku. Ja ne mogu više da ostanem ovde. Imam posla... Doloreta!"
     Marleni se smrknu pred očima. Nije čula šta je Orinel dodao, dovoljna je bila samo ta reč - Doloreta!
     Mrzela ju je, Doloretu. Bila je tako visoka i bezizražajna.
     Ali kakve koristi od mržnje? Orinel se neprestano šunjao oko nje i Marlena nije morala ni da ga pogleda pa da zna šta on oseća prema Doloreti. Mora da je bio besan što su ga poslali da nju potraži i tako s njom gubi svoje dragoceno vreme. Mogla je besprekorno da ga pročita - savršeno je dobro znala kako je upravo sada bio nestrpljiv da se vrati onoj - onoj Doloreti. (Zašto je uvek bila u stanju da sve tako lepo shvati i ukapira? To je ponekad tako bolno.)
     I odjednom zažele da ga povredi, da nađe reči koje će mu pričiniti bol. Istinite reči. Nije htela da ga laže. "Mi se nikada nećemo vratiti u Sunčev sistem", reče ona. "A ja znam i zašto."
     "O, pa zašto?" Pošto nije dobio nikakav odgovor, on dodade: "Tajna, a?"
     Marlena ostade zatečena. Ne bi trebalo da brblja o tome. "Neću da ti kažem", promrmlja ona. "Ni ja to ne bih smela da znam." Ali želela je da to iskaže. U tom tenutku želela je da svi budu loše raspoloženi.
     "Ipak, meni ćeš reći. Pa drugari smo, zar ne?"
     "Jesmo li?" naglo upita ona. "Pa dobro, evo. Ne vraćamo se na Zemlju jer će Zemlja biti uništena."
     Orinel, međutim, nije reagovao onako kako je očekivala. Tačnije, prsnuo je u smeh. Trebalo mu je vremena da se sabere, dok ga je ona ogorčeno posmatrala.
     "Otkud ti to, Marlena?" upita je on konačno. "Gledaš suviše horor-filmova."
     "Nije TAČNO!"
     "Pa, otkud ti, onda, to?"
     "Znam! Sigurna sam. Znam po onome što ljudi govore, a ne iskazuju, onome što čine, a toga nisu svesni. I na osnovu onoga što mi kompjuter kaže kada mu postavim pravilna pitanja."
     "Šta ti kaže kompjuter?"
     "Neću da ti kažem."
     "Da li je moguće", poče on, "postoji li i najmanja mogućnost da uobražavaš stvari?" dovrši Orinel i pokaza joj prstom prema slepoočnici.
     "Ne, nije moguće. Zemlja neće odmah biti uništena - možda čak ni kroz hiljadu godina - ali će biti uništena." Ona uverljivo zaklima glavom, sva napeta. "I ništa to ne može sprečiti."
     Rekavši to, naglo se okrete i udalji, besna što joj Orinel ne veruje. Ne, čak ni to nije bilo u pitanju. Orinel verovatno misli da je sišla s uma. I ponovo smo na istom. Opet je pričala više nego što treba i opet nije postigla nikakav rezultat. Sve je pošlo naopačke.
     Orinel ostade gledajući za njom. Osmeh mu beše nestao sa dečačkog lica, a pod nabrano čelo uvuče se nemir.

     2.
     Evgenija Insinja beše već sredovečna dama kada se otisnula prema Nemezis i nameravala je da po dolasku tu i ostane. Kroz sve ove godine uveravala je sebe, s vremena na vreme: ovo je za ceo život. I za život naše dece u dalekoj budućnosti.
     Te misli bi je uvek činile umornom i sumornom.
     Zašto? Znala je da je to neizbežna posledica onoga što su učinili onog trenutka kada je Rotor napuštao Sunčev sistem. Svi na Rotoru - svi dobrovoljci - svi su to znali. Oni koji se nisu mogli odlučiti na doživotno izgnanstvo napustili su Rotor pre poletanja. Među njima je bio i...
     Evgenija ne završi misao. Često joj je navirala i uvek ostajala tako, nedovršena.
     I, eto ih, na Rotoru. Može li se Rotor nazvati "domom"? Bio je to, možda, "dom" za Marlenu. Ona i nije znala za bilo koji drugi dom. Ali za nju, za Evgeniju, dom su bili Zemlja, Mesec, Sunce, Mars i svi ostali svetovi, svedoci osvita i istorije čovečanstva, pratioci života otkad je život nastao. Svest o tome kako Rotor nije i ne može biti "dom" beše neprestano prisutna.
     Na kraju, prvih dvadeset osam godina života provela je u Sunčevom sistemu, a Zemlja je bila tema njenog diplomskog ispita, tamo negde, kada je imala dvadeset tri godine.
     Čudno kako bi se pomisao na Zemlju povremeno tako nečujno uvlačila u njen um. Zemlja joj se, zapravo, uopšte nije dopadala. Sa svim tim gužvama, dezorganizacijom, kombinacijom anarhije kada su u pitanju ozbiljne stvari i vladavine sile kada su u pitanju gluposti. Nije volela njene nalete lošeg vremena, ožiljke na ispošćenom tlu, okeane krcate otpacima... Bila se vratila na Rotor prepuna zahvalnosti i s novim mužem kome je želela da podari sve od sebe - sav svoj mali svet, da mu ga učini prijatnim i ugodnim, onakvim kakav je bio za nju samu, koja se potpuno saživela sa njim.
     No, on je bio svestan samo malih dimenzija tog novog sveta. "Dojadi ti za nekoliko meseci", rekao je.
     Ona, pak, nije ispoljavala zainteresovanost ni za šta veće. Pa, dobro...
     Njoj samoj ionako nije bilo spasa. Evgenija Insinja bila je zauvek izgubljena između svetova. A potomstvo... Evgenija je bila rođena na Rotoru i mogla je da živi bez Zemlje. Marlena je bila rođena (tačnije, jedva rođena) na Rotoru i mogla je bez Sunčevog sistema, iako je, možda, prema njemu mogla osećati daleku pripadnost. Njena deca, međutim, toga ne samo da neće biti svesna, nego neće ni mariti. Za njih će Zemlja i Sunčev sistem biti poput mita, dok će Eritro biti svet u ubrzanom razvitku.
     Bar se nadala da će biti tako. Marlena je već ispoljavala tu čudnu opčinjenost Eritrom, iako je Evgenija to tek nedavno primetila. No, moglo se to naglo izgubiti, baš kao što se iznenada i javilo.
     Sve u svemu, samo najveći nezahvalnici su se mogli žaliti. Niko nije mogao ni zamisliti da će na orbiti oko Nemezis postojati nastanjiv svet. Uslovi koji behu omogućili tu nastanjivost bili su zbilja izuzetni. Procenite verovatnoću za tako nešto, a onda je sagledajte iz perspektive blizine Nemezis Sunčevom sistemu, pa ćete morati da poreknete da se tako nešto uopšte moglo dogoditi.
     Ona se vrati dnevnim izveštajima, koje je kompjuter čekao da joj isporuči, beskrajno strpljiv, kao i svi predstavnici njegovog plemena.
     Ali pre nego što je zaustila da ih zatraži, čula je pozivni signal i iz malog zvučnika, veličine dugmeta, pričvršćenog na njenom levom ramenu, začu se mekani glas. "Orinel Pampas želi da vas vidi. Nema zakazano."
     Insinja učini grimasu, no onda se seti da ga je poslala po Marlenu. "Pustite ga, neka uđe", odvrati ona.
     Na trenutak uputi pogled ka ogledalu. Dobro je izgledala. Izgledala je čak i mlađom od četrdesetogodišnjakinje. Valjda je to bilo i opšte, a ne samo njeno mišljenje.
     Izgledalo je glupo brinuti toliko o svom izgledu ako očekujete jednog sedamnaestogodišnjeg dečaka, ali Evgenija Insinja već beše uočila poglede koje je sirota Marlena upućivala tom dečku, znajući dobro šta oni znače. Bilo je jasno da Orinel, nesumnjivo samozaljubljenik, jedva da o Marleni misli osim kao o zabavnom detetu, tim pre što Marlena još nije bila sposobna da se okane svoje detinje jogunastosti. Ipak, ako se Marleni izjalovi ovo sa Orinelom, neka bar ne misli da je njena majka tome doprinela.
     U svakom slučaju će mene kriviti, uzdahnu Insinja, dok je momak ulazio sa osmehom koji je i dalje otkrivao adolescentsku sramežljivost.
     "Pa, Orinele, jesi li je našao?"
     "Jesam, gospođo. Bila je tamo gde ste rekli da ću je naći i rekao sam joj da ste je zvali."
     "I, kako se ponašala?"
     "Pa, ako baš želite da znate, dr Insinja - ne znam da li se to zove potištenost ili nešto slično tome, ali ona ima neke čudne ideje u glavi. Ne znam da li bi joj se dopalo ako bih vam rekao."
     "Pa, ni ja baš ne uživam da za njom šaljem žbire, ali ona je uvek puna čudnih ideja i to me brine. Molim te, šta je rekla?"
     Orinel zatrese glavom. "Dobro, ali nemojte joj spominjati da sam vam ja rekao. Ovo je zbilja ludo. Znate, smatra da će Zemlja biti uništena."
     Očekivao je da se Insinja nasmeši.
     Međutim, ova je doslovno eksplodirala. "Šta?! Otkud joj to?"
     "Ne znam, dr Insinja. Ona jeste vrlo bistro dete, ali ima neke tako čudne ideje. U stvari, pomislio sam da me vuče za nos."
     Insinja ga prekide. "Verovatno je upravo to posredi. Ima čudan smisao za humor. Prema tome, slušaj me dobro. Neću da to ode dalje, znaš. Neću da počnu da kolaju priče. Razumeš?"
     "Naravno, gospođo."
     "Ozbiljno mislim. Ni reči."
     Orinel žustro zaklima glavom.
     "Ipak, hvala ti što si mi rekao, Orinele. To je bilo važno. Razgovaraću s njom i videću šta je to što je muči - i tebe neću pominjati."
     "Hvala", odvrati Orinel. "Ima još nešto..."
     "Da?"
     "Hoće li Zemlja zaista biti uništena?"
     Insinja je zurila neko vreme u njega, a onda se, kao, nasmeši: "Ah, naravno da neće. Možeš sada ići."
     Gledala je za njim, kivna na sebe što ga nije uverljivije slagala.

     3.
     Janus Pit beše čovek impresivnog izgleda, koji mu je nesumnjivo pomogao pri usponu ka mestu Načelnika Rotora. U prvim danima naseljavanja Rotora prednost su imali ljudi prosečne visine i težine, zbog nastojanja da se smanje potrebe po glavi putnika u pogledu prostora i potrošnih dobara. Kasnije je to odbačeno kao nepotrebno, ali, ipak, ostalo je u genima prvobitnih naseljivača, tako da je prosečni Rotorijanac bio za dva-tri centimetra niži od prosečnog žitelja potonjih naseobina.
     Pit je, pak, bio visok, čvrst, čelično sive kose, duguljasta lica, kao indigo plavih očiju i tela koje mu je i dalje bilo u dobroj formi, bez obzira na pedeset šest godina života.
     On pogleda naviše i nasmeši se pri ulasku Evgenije Insinje, ali, istovremeno, oseti i uobičajeni dašak nemira. Postojalo je nešto u njoj što je kod čoveka izazivalo osećaj nelagodnosti. Imala je ona neke svoje Razloge (sa velikim R) s kojima se katkad bilo teško nositi.
     "Hvala ti što si našao malo vremena, Januse", reče ona.
     "Hajde, samo bez formalnosti", odvrati on, odloži svoj kompjuter i zavali se, pokušavajući namerno da atmosferu učini opuštenijom. "Toliko toga smo prevalili zajedno."
     "I toliko toga podelili", dodade Insinja.
     "Tako je", složi se Pit. "Kako ti je kćer?"
     "Zbog nje sam, zapravo, i došla. Čuje li nas iko?"
     "A od koga bismo se krili i zašto?" odgovori Pit pitanjem, dižući obrve.
     I to pitanje, upravo, podstače Pita da razmotri čudnu situaciju u kojoj se Rotor nalazio. Praktično, bio je usamljen u svemiru. Od Sunčevog sistema delilo ih je više od dve svetlosne godine, a nije postojao nikakv svet na kome bi se nalazila neka druga inteligencija u krugu prečnika koji se merio stotinama, odnosno, koliko je uopšte bilo poznato, čak milijardama svetlosnih godina unaokolo.
     Rotorijanci možda bejahu usamljeni i pomalo nesigurni, ali, nisu se morali plašiti nikakvog spoljnjeg ugrožavanja. Odnosno, gotovo da se nisu morali plašiti, pomisli Pit.
     "Znaš šta treba kriti", pripomenu Insinja. I sam si uvek insistirao na diskreciji."
     Pit aktivira zaštitno polje i odvrati: "Moramo li opet o tome? Molim te, Insinja, pa to je već sve rešeno. Bilo je rešeno još pre četrnaest godina, kada smo krenuli. Znam da te to katkad tišti, ali..."
     "Tišti? Pa, zašto da ne? To je moja zvezda..." Ona mahnu rukom neodređeno, misleći, naravno, na Nemezis. "To je i moja odgovornost."
     Pitove se vilice zategoše. Zar moramo opet o tome, pomisli on.
     "Sada nas niko ne može čuti", reče on naglas. "Šta te to muči?"
     "Marlena. Moja kćerka. Ona, nekako, zna."
     "Šta zna?"
     "O Nemezis i o Sunčevom sistemu."
     "Otkud bi mogla znati? Osim ako joj ti nisi rekla?"
     Insinja bespomoćno raširi ruke. "Naravno da joj nisam rekla, ali, očigledno, nisam ni morala. Marlena, na neki način, na kraju sve sazna i sve uvidi. Iz ono malo stvari što čuje i vidi, ona izvodi zaključke. Uvek je bila vrlo sposobna za takve stvari, ali njena moć se opasno pojačava poslednjih godina."
     "Pa, recimo da nagađa i recimo da je ponekad u pravu. Reci joj da nije u pravu i da ne priča okolo o tome."
     "Ali već je to izbrbljala jednom momku koji je to posle rekao meni. Tako i znam za celu stvar. Orinel Pampas mu je ime, sin je porodičnih prijatelja."
     "Da, znam ga. Reci mu, jednostavno, da ne veruje u ono što izmišlja jedna balavica."
     "Petnaest joj je godina. Nije više tako balava."
     "Za njega jeste, uveravam te. Rekoh ti da znam tog momčića. Imam utisak da se veoma trudi da izgleda stariji nego što jeste. Sećam se kako sam ja izgledao u njegovim godinama i znam šta sam tada misio o petnaestogodišnjim devojčicama, naročito ako su..."
     Insinja ga mrko prekide. "Znam. Naročito ako su male, debeljuškaste i neprivlačne. Zar nije bitno to što je, očigledno, natprosečno inteligentna?"
     "Tebi i meni sigurno da je bitno. Međutim, ne i Orinelu. Čuj, ako smatraš da je potrebno, razgovaraću sa njim. Ti razgovaraj sa Marlenom. Reci joj da je takva ideja smešna, netačna i da ne sme da ide okolo šireći besmislice i uznemirujuće izmišljotine."
     "A šta ćemo ako to jeste istina?"
     "Trenutno je to nebitno. Vidi, Evgenija, ti i ja smo krili tu mogućnost godinama i bolje je da tako i nastavimo. Ako se vest proširi, biće sigurno i preterivanja i rastuće, nepotrebne sentimentalnosti prema čitavoj stvari. To će nas samo odvući od posla kome smo se posvetili od trenutka kada smo napustili Sunčev sistem i kome ćemo se, najverovatnije, posvećivati i naredna pokolenja."
     Ona mu uputi pogled - zgranut, pun neverice.
     "Zar nemaš nikakvih osećanja prema Sunčevom sistemu, Zemlji, prapostojbini svih nas?"
     "Da, Evgenija, imam sve vrste osećanja. Ali ona su trošna i ne smem dopustiti da me zavedu. Napustili smo Sunčev sistem onda kada smo shvatili da je za čovečanstvo vreme da počne da se širi. Drugi će, siguran sam, krenuti za nama. Možda to već i čine. Učinili smo da čovečanstvo postane galaktička rasa i ne smemo više razmišljati u okvirima jednog jedinog planetnog sistema. Naš je posao ovde."
     Gledali su se, dugo. A onda Evgenija progovori, sa prizvukom beznađa u glasu. "Ubedićeš me pričom. Ubeđivao si me tolike godine."
     "I sledeće godine i, verovatno, one tamo. Nećeš da shvatiš, Evgenija, i zameraš mi. Trebalo je da ti već odavno postane jasno." I on se ponovo okrenu ka svom kompjuteru.

NEMEZIS

     4.
     Prvi put ju je ubedio 2220. godine, pre šesnaest godina, te uzbudljive godine u kojoj su se pred njima otvorile mogućnosti što im pružaše Galaksija.
     Kosa Janusa Pita tada je još imala ovu tamnosmeđu boju. Još uvek se nije bio uspeo do položaja Načelnika Rotora, ali već se o njemu govorilo kao o čoveku čije vreme tek dolazi. Rukovodio je, u to doba, Odeljenjem za istraživanje i trgovinu, pa je i sama Daljinska sonda bila njegovo delo i rezultat njegovih stremljenja.
     Bio je to prvi pokušaj da se materija pokrene duž svemira pomoću hiperpogona.
     Koliko je bilo znano, samo Rotor beše ovladao hiperpogonom i Pit je spadao u grupu najvatrenijih zagovornika tajnosti otkrića.
     Na sastanku Saveta jednom je rekao: "Sunčev sistem je prezagušen. Naseobine sve teže pronalaze nove prostore. Čak je i asteroidni pojas tek privremeno rešenje. I on će uskoro postati nepodnošljivo tesan. Štaviše, svaka Naseobina poseduje svoju vlastitu ekološku ravnotežu, a u tom pogledu se sve više razlikujemo. Trgovina nam zamire usled straha da nam neko ne prokrijumčari tuđe kulture parazita ili patogena.
     Jedino rešenje za nas, poštovane kolege, jeste da napustimo Sunčev sistem - i to bez fanfara, bez upozorenja. Dopustimo sebi da odemo i pronađemo novi dom, na kome ćemo izgraditi novi svet, sa novim čovečanstvom, novim društvom, novim načinom života. To nećemo postići bez hiperpogona - ali i njime smo ovladali. Druge Naseobine će, kasnije, verovatno, usavršiti istu tehniku i takođe se iseliti. Sunčev sistem će biti kao maslačak pretvoren u seme, čije će se klice razvejati po Vaseljeni.
     No, ako mi krenemo prvi na put, pronaći ćemo sebi novi svet mnogo pre no što bilo ko pođe našim stopama. Ustoličićemo se čvrsto, tako da, kada za nama stigne pratnja, možemo biti dovoljno moćni da ih pošaljemo u drugom pravcu. Galaksija je velika i za sve će biti mesta."
     Bilo je, razume se, prigovora, čak vrlo isključivih. Bilo je onih koji su se protivili iz čistog straha - straha od napuštanja poznatog. Bilo je i onih koji su se jogunili iz sentimentalnosti prema planeti-pramajci. Bilo je, napokon, i idealista koji su saznanje tražili za sve, kako bi i ostali mogli otići ako to zažele, odmah.
     Pit je, međutim, znao da će pobediti. Samo zato što mu je odlučujući argument pružila Evgenija Insinja. Kakva neverovatna sreća da je sa svojim otkrićem došla najpre k njemu.
     Tada je još bila prilično mlada, tek dvadeset i šest godina, udata, ali ne još i trudna. Bila je uzbuđena, jedra, ruku prepunih tabaka kompjuterskih crteža.
     Sećao se da ju je dočekao namršten. On je bio Sekretar Odeljenja, a ona, zapravo, niko i ništa. Sve do tog trenutka, naravno.
     Sve to on tada još nije mogao znati. Nervirala ga je njena upornost i način na koji se probila do njega. Grčio se gledajući njeno oduševljenje. Očekivao je da ga mlada žena udavi beskrajnom složenošću onoga, šta god to bilo, što je nosila u naručju, i to sa entuzijazmom koji će ga vrlo brzo potpuno iscrpsti.
     Trebalo je da se najpre obrati nekom od njegovih pomoćnika. To joj je i rekao: "To je, dakle, dr Insinja, ono sa čime želite da me upoznate. Biće mi drago da tome posvetim svoje vreme. Zašto to ne ostavite kod nekoga iz Odeljenja?" Pokazao joj je rukom prema vratima, svesrdno se nadajući da će se ona okrenuti i izaći. (Ponekad, u posebnim trenucima, kasnijih godina, pitao se šta bi bilo da je ona tada zaista tako postupila).
     Ona, međutim, reče: "Ne, ne, gospodine. Došla sam da se vidim sa vama i ni sa kim drugim." Glas joj je podrhtavao, kao da jedva obuzdava unutrašnju napetost. "Ovo što imam najznačajnije je otkriće još od - od..." Pokušala je, pa odustala. "To je najznačajnije otkriće."
     Pit se zagleda u tabake papira u njenim rukama. Delovali su izazovno, ali on sa svoje strane nije osećao nikakvo vatreno uzbuđenje. Ti stručnjaci - maleni napredak u malenom polju njihove malene struke uvek smatraju pravom naučnom revolucijom.
     "Pa, doktorko, možete li mi ukratko objasniti o čemu je reč?" upita on uzdahnuvši.
     "Čuje li nas iko, gospodine?"
     "Zar je potrebno da nas niko ne čuje?"
     "Ne želim da iko sazna za ovo dok ne budem sasvim... sasvim sigurna... dok ne proverim još jednom, i još jednom, dok ne otklonim i najmanju sumnju. Ali ne, nema nikakve sumnje. Ovo vam izgleda besmisleno, zar ne?"
     "Ne, nimalo", hladno odvrati Pit, pritiskajući dugme. "Sada smo sasvim zaštićeni. Recite."
     "Sve je ovde... evo, pokazaću vam."
     "Ne, najpre mi recite. Ukratko."
     Ona duboko udahnu. "Gospodine, otkrila sam najbližu zvezdu." Oči joj bejahu poput tanjirića. Disala je ubrzano.
     "Najbliža zvezda Zemlji je Alfa Kentaura i to znamo već vekovima", primeti Pit.
     "Do sada je bilo tako. Otkrila sam još jednu, bližu. Sunce ima bliskog suseda. Možete li da poverujete u to?"
     Pit ju je pažljivo odmeravao. Tipično, tipično. Samo neka su dovoljno mladi, entuzijasti, neiskusni, uvek će vas opaliti nekim novim otkrićem.
     "Jeste li sigurni?" upitao je.
     "Jesam. Potpuno. Dajte da vam pokažem podatke. Ovo je najuzbudljivija stvar koja se desila na polju astronomije još od..."
     "Ako je tačno to što tvrdite. Ne, nemojte mi pokazivati podatke, pogledaću ih kasnije. Ispričajte mi. Ako postoji zvezda bliža Suncu nego što je to Alfa Kentaura, zašto do sada nije bila otkrivena? Zašto je to palo u deo baš vama, dr Insinja?" Znao je da je sarkastičan, ali ona nije obraćala pažnju na njegov ton. Bila je suviše uzbuđena.
     "Postoje razlozi. Zvezda se nalazi iza oblaka, tamnog oblaka, gomile prašine, koji se nalazi tačno između nas i nje. Bez apsorpcije koju vrši prašina, bila bi to zvezda osme veličine i do sada bi bez sumnje bila otkrivena. Prašina umanjuje njen sjaj i čini je zvezdom devetnaeste veličine, izgubljenom među milionima zvezda koje jedva naziremo. Nije bilo razloga da joj iko posveti pažnju. Daleko je na južnom nebu Zemlje, tako da mnogi teleskopi iz vremena pre Naseobina nisu čak ni mogli da se usmere u tom pravcu."
     "Ako je tako, kako da ste je vi otkrili?"
     "Zahvaljujući Daljinskoj sondi. Vidite, zvezda-sused i Sunce menjaju, razume se, svoje relativne položaje. Pretpostavljam da kruže oko zajedničkog središta, i to sasvim polako, u periodu koji se meri milionima godina. Nekoliko vekova unazad, položaj im je mogao biti takav da smo, možda, mogli videti zvezdu-suseda van oblaka u punom sjaju, ali i tada samo pomoću teleskopa. A teleskopi su izumljeni tek pre šest stotina godina. Prekasno da bi se, sa pojedinih mesta na Zemlji, u to doba, zvezda-sused mogla uočiti. Za nekoliko stoleća, zvezda-sused će se opet jasno videti, sada sa druge strane oblaka. No, ne moramo toliko dugo da čekamo. Imamo Daljinsku sondu."
     Pit je osećao kako se plamen u njemu razbuktava, kako mu se unutrašnjost odjednom zagreva. "Hoćete da kažete da je taj deo neba snimljen pomoću Daljinske sonde, koja, budući da je dovoljno isturena u svemiru, može, bez obzira na oblak, da 'vidi' vašu zvezdu u punom sjaju?"
     "Upravo to. Imamo zvezdu osme veličine tamo gde je ne bi trebalo biti. Spektar je pokazao da je reč o crvenom patuljku. Crvene patuljke ne možete uočiti na velikoj udaljenosti, stoga ispada da je ovaj vrlo blizu."
     "Da, ali zašto bliže nego Alfa Kentaura?"
     "Prirodno, ispitivala sam taj deo neba, onako kako se vidi sa Rotora i nikakve zvezde osme veličine nije bilo. Ipak, na očekivanom mestu naišla sam na zvezdu devetnaeste veličine, koje nije bilo na fotografijama što ih je načinila Daljinska sonda. Zaključila sam da je posredi isto telo, samo zatamnjeno, a činjenica da nisu bile na baš sasvim istom mestu posledica je paralaktičkog pomaka."
     "Da, razumem. Bliski predmeti čine nam se kao da su na različitim mestima, prema udaljenoj pozadini, ukoliko ih gledamo sa različitih strana."
     "Tačno, ali zvezde su toliko udaljene da, čak i kad bi Daljiska sonda bila još udaljenija, recimo dobar deo jedne svetlosne godine, ne bismo na fotografijama videli bitniju razliku u slučaju udaljenijih zvezda. Međutim, položaj obližnjih zvezda bi se drastično promenio. Kod zvezde-suseda javio se ogroman pomak - relativno ogroman, razume se. Posmatrala sam nebo na snimcima koje je Daljinska sonda načinila na raznim mestima kako se udaljavala. Postoje tri fotografije snimljene tokom onih intervala kada se nalazila u normalnom svemiru; na njima zvezda-sused izgleda sve sjajnija kako se, viđena sa sonde, približava rubu oblaka. Na osnovu paralaktičkog pomaka pokazalo se da nas do zvezde-suseda deli tek nešto malo više od dve svetlosne godine. A to je dvostruko manje nego do Alfa Kentaure."
     Pit ju je zamišljeno posmatrao. U tišini koja je usledila devojka je osećala kako u njoj rastu napetost i iščekivanje.
     "Gospodine Pit", progovori ona najzad, "želite li da sada pogledate proračune?"
     "Ne", odvrati on. "Zadovoljan sam onim što ste mi rekli. Ali sada vam moram postaviti nekoliko pitanja. Čini mi se, ako sam vas pravilno razumeo, da su zanemarljivi izgledi da se neko iz čista mira usredsredi na jednu zvezdu devetnaeste veličine, kako bi joj izračunao paralaksu i odredio udaljenost?"
     "Skoro nepostojeći."
     "Ima li drugih načina da se otkrije da nam je jedna zatamnjena zvezda zapravo nadohvat ruke?"
     "Pa, možda je njeno vlastito kretanje veliko - za jednu zvezdu, naravno. Hoću reći, ako biste je neprestano posmatrali, primetili biste da se kreće manje-više pravolinijski.
     "Da li bi se to registrovalo i u ovom slučaju?"
     "Možda. Međutim, nemaju sve zvezde veliko vlastito kretanje, čak iako su nam sasvim blizu. One se kreću u tri dimenzije - a mi pratimo njihovo vlastito kretanje isključivo u dvodimenzionoj projekciji. Mogu to da vam objasnim..."
     "Ne treba, verujem vam na reč. Da li je kod ove zvezde primetno vlastito kretanje?"
     "Da bih to ustanovila potrebno mi je izvesno vreme. Imam nekoliko snimaka tog dela neba, starijeg datuma, na kojima bih mogla odrediti eventualno primetno vlastito kretanje ove zvezde. Ali to bi iziskivalo dodatna istraživanja."
     "Ipak, smatrate li da zvezda-sused ima takvo vlastito kretanje koje bi učinilo da se astronomi, pod pretpostavkom da je uopšte uoče, za tu zvezdu zainteresuju?"
     "Ne. Ne smatram."
     "Onda je sasvim moguće da smo mi, na Rotoru, jedini koji znamo za zvezdu-suseda, jer smo jedini otposlali Daljinsku sondu. Tu smo na vašem terenu, dr Insinja. Slažete li se da smo jedini koji smo poslali Daljinsku sondu?"
     "Daljinska sonda nije poduhvat koji se baš sasvim drži u tajnosti. Znamo za eksperimente drugih Naseobina i svi zajedno smo pretresali ovaj problem. Čak i Zemlja, koja, doduše, u ova vremena i nije baš mnogo zainteresovana za astronomiju."
     "Da, prepustili su inicijativu Naseobinama, što je prilično razumno. Ali jesu li, ili nisu, druge Naseobine poslale svoje Daljinske sonde i to možda zadržale u tajnosti?"
     "Veoma sumnjam u to, gospodine. Za Daljinsku sondu potreban je hiperpogon, a tehnika hiperpogona predstavlja potpunu tajnu. Znali bismo da su i drugi ovladali hiperpogonom. Pretodno bi bili prinuđeni da izvode eksperimente po svemiru koji bi ih odali."
     "Prema Ugovoru o otvorenoj nauci, svi podaci dobijeni posredstvom Daljinskih sondi morali bi biti javno objavljeni. Znači li to da ste već obavestili..."
     Insinja ga nestrpljivo prekide. "Ne, naravno da nisam. Moram još mnogo toga da istražim pre no što bilo šta obnarodujem. Ono što sada imam tek je preliminarni rezultat koji vam saopštavam u poverenju."
     "Ali vi niste jedini astronom koji radi na Daljinskoj sondi. Pretpostavljam da ste svoje rezultate pokazali i drugima."
     "Ne, nisam." Insinja pogleda u stranu, a onda nastavi, kao da se brani. " Ja sam bila ta koja je uočila stvar. Ja sam preduzela da je istražim. Ja sam razabrala njen značaj. Ja. Shodno tome, želim da obezbedim da otkriće meni padne u zaslugu. Postoji samo jedna zvezda koja je najbliža Suncu i želim da uđem u anale nauke kao osoba koja ju je otkrila."
     "Možda ima još neka, bliža", primeti Pit, uz prvi osmeh na licu još od kako je razgovor otpočeo.
     "Ta bi sigurno već duže bila poznata. Čak i moja zvezda - i ona bi odavno bila otkrivena, samo da nije krajnje neuobičajenog postojanja tog tanušnog, zatamnjujućeg oblaka. To - da postoji i bliža zvezda od ove - mislim da je to potpuno isključeno."
     "E, onda smo na sledećem, dr Insinja: vi i ja smo jedini ljudi koji znaju za zvezdu-suseda. Jesam li u pravu? Niko više?"
     "Da. Samo vi i ja. Za sada."
     "Ne za sada. To mora ostati naša tajna dok ne budem spreman da stvar saopštim određenim ličnostima."
     "Ali Ugovor... ugovor o otvorenoj nauci..."
     "Moramo ga zanemariti. Uvek u svemu ima izuzetaka. Vaše otkriće vezano je za bezbednost Naseobina. A kada je to posredi, ništa nas ne obavezuje da obznanimo otkriće. Uostalom, ni o hiperpogonu ništa nismo obnarodovali, zar ne?"
     "Ali postojanje zvezde-suseda nema nikakve veze sa bezbednošću Naseobina!"
     "Naprotiv, dr Insinja, i te kako ima veze. Možda vi to još ne shvatate, ali vaše otkriće može promeniti sudbinu ljudske rase."

     5.
     Stajala je pred njim, kao ukočena, netremice ga posmatrajući.
     "Sedite, molim vas. Sada smo zaverenici i moramo se ponašati prijateljski. Preći ćemo na ti i oslovljavaćemo se po imenu kada smo sami."
     "Nisam sigurna da baš tako treba", promrmlja Insinja.
     "Mora tako biti, Evgenija. Ne možemo biti zaverenici ako smo hladni i zvanični jedno prema drugome."
     "Ali ja ne želim ni sa kim i ni o čemu da kujem zaveru, i to je jednostavno tako. Dalje, ne vidim razloge zbog kojih bih morala da u tajnosti držim otkriće zvezde-suseda."
     "Pretpostavljam da se bojiš da će ti izmaći priznanje?"
     "E pa, Januse, možeš se kladiti u svoj poslednji kompjuterski čip da je tako", odvrati Insinja posle kraćeg oklevanja. "Tako je. Želim priznanje."
     "Za trenutak", nastavi Janus, "moraš zaboraviti da zvezda-sused uopšte postoji. Znaš i sama da se već duže zalažem za to da Rotor konačno napusti Sunčev sistem. Kako ti, uopšte, gledaš na to? Da li bi ti napustila Sunčev sistem?"
     Ona sleže ramenima. "Nisam sasvim sigurna. Bilo bi divno izbliza videti jedno takvo astronomsko telo, ali to je i pomalo zastrašujuće, zar ne?"
     "Misliš, ostaviti dom?"
     "Da."
     "Ali ti uopšte ne bi napuštala svoj dom. Ovo je tvoj dom, Rotor." On raširi ruke. "Tvoj dom pošao bi sa tobom."
     "Čak i da je tako, gosp... Januse, nije samo Rotor ono što nazivamo 'domom'. Imamo i susedstvo, druge Naseobine, planetu Zemlju, čitav Sunčev sistem."
     "Tako je, ali u tom susedstvu je strašna gužva. Ranije ili kasnije, moraćemo se iseliti, hteli to ili ne. Nekada, davno, ljudi na Zemlji bili su prinuđeni da plove preko okeana i prelaze preko planinskih venaca. Pre samo dva stoleća, bili su primorani da se sa Zemlje otisnu put Naseobina. To je samo još jedan korak dalje u priči koja se neprestano ponavlja."
     "Razumem. Ali ima i onih koji se nikada nisu pomerili. Na Zemlji ima još ljudi. Ima onih koji žive na jednom mestu kroz nebrojena pokolenja."
     "I ti bi da budeš jedna od tih, nepokretnih."
     "Mislim da bi Krajl, moj suprug, tako želeo. On ima prilično loše mišljenje o tvojim idejama, Januse."
     "Pa, na Rotoru raspolažemo slobodom mišljenja i izražavanja, te se tvoj suprug i ne mora složiti sa mnom. Ima, međutim, nešto drugo što bih želeo da te pitam. Kada ljudi na Rotoru, onako uopšteno, razmišljaju o preseljenju, gde vide svoje odredište?"
     "Misle na Alfu Kentaura, naravno. Svi veruju da nam je to najbliža zvezda. Čak i uz pomoć hiperpogona ne bismo mogli putovati brže od svetlosti, te bi nam bile potrebne četiri godine. Na bilo koju drugu stranu da se zaputimo, trebalo bi nam mnogo više. A i četiri godine su dugo razdoblje za putovanje."
     "A ako pretpostavimo da je moguće putovati i brže od toga i ako bi nam domet bio mnogo, mnogo dalji, kuda bismo onda krenuli?"
     Insinja se za trenutak zamisli. Pretpostavljam opet na Alfu Kentaura. Ipak je to 'stari kraj'. Zvezdano nebo bi noću izgledalo gotovo isto. To bi bila umirujuća okolnost. A bili bismo i bliže domu, ukoliko poželimo da se vratimo. Osim toga, Alfa Kentaura A, najveća od tri zvezde u sistemu, praktično je Sunčev blizanac. Alfa Kentaura B je manja, mada ne mnogo. Čak i ako zanemarimo treću, Alfu Kentaura C, koja je crveni patuljak, i dalje bismo imali dve zvezde umesto jedne. Dve garniture planeta, da se tako izrazim."
     "Pretpostavimo da se neka Naseobina otisne put Alfe Kentaura i nađe zgodno mesto gde bi osnovala novi svet, i da se kod kuće, u Sunčevom sistemu, sazna za to. Gde bi onda otišle druge Naseobine, kada i one odluče da je došlo vreme za selidbu?"
     "Pa, na Alfu Kentaura, naravno", odvrati istog časa Insinja.
     "Dakle, ljudska rasa bi stremila jednom određenom mestu, i, ukoliko jedna Naseobina uspe, druge bi vrlo brzo usledile, sve dok novi svet ne postane prenatrpan kao i stari, dok se ne namnože različite kulture, različite Naseobine sa različitim ekologijama."
     "Onda će doći vreme da se selimo na druge zvezde."
     "Ali Evgenija, uspeh na jednom mestu uvek će povlačiti za sobom nove i nove Naseobine. Čim se otkrije jedna blagotvorna zvezda, jedna dobra planeta, svi će odmah pohrliti tamo."
     "Pretpostavljam da si u pravu."
     "Ali ako mi odemo na zvezdu koja je tek nešto više od dve svetlosne godine daleko, na pola puta do Alfe Kentaura, i za to niko ne bude znao osim nas samih, ko bi nas onda pratio?"
     "Niko, sve dok se ne otkrije postojanje zvezde-suseda."
     "A za to će možda biti potrebno mnogo vremena. U međuvremenu, naseliće oni već Alfu Kentaura, ili će iskoristiti neke druge očigledne mogućnosti. Nikada neće ni primetiti crvenog patuljka na svom kućnom pragu. Čak i da ga primete, otpisaće ga kao nepodobnog za život - ne znajući, naravno, da ljudi na njemu već poodavno obitavaju."
     Insinja je s nevericom posmatrala svog sagovornika. "Ali šta bi to sve značilo? Neka i odemo na zvezdu-suseda i neka niko ne sazna. Šta dobijamo time?"
     "Prednost je u tome što ćemo imati sav prostor za sebe. Ako tamo postoji nastanjiva planeta..."
     "Neće je biti. Ne u sistemu crvenog patuljka."
     "Onda možemo slobodno iskoristiti sve sirovine koje tamo nađemo i stvoriti neograničeno veliki broj Naseobina."
     "Misliš, biće više mesta za nas?"
     "Mnogo više mesta nego ako čitava jata budu stizala za nama."
     "Znači, Januse, imali bismo nešto više vremena na raspolaganju. No, na kraju bismo ipak ispunili sav raspoloživi prostor oko zvezde-suseda, čak i da smo sasvim sami. Trebalo bi nam, dakle, pet stotina godina umesto dve stotine. Ne vidim veliku razliku."
     "Razlika je, Evgenija, veća nego što zamišljaš. Pustiti Naseobine da se naseljavaju kako im padne na pamet značilo bi imati hiljadu različitih kultura, koje bi sa sobom donele sav arsenal mržnji i neprilagođenosti koje pamtimo iz istorije Zemlje. Ako nam daš vremena, ako nam daš da tamo budemo sami, stvorićemo sistem Naseobina koji će biti jedinstven u kulturi, jedinstven u ekologiji. Biće to neuporedivo bolja pozicija - manje haotična, manje anarhična."
     "Isto tako i manje interesantna. Mrtvija."
     "Nije baš tako. Razlikovaćemo se. Da, Naseobine će se međusobno razlikovati, ali će zajedništvo uvek postojati. Imaćemo divne Naseobine... a čak i da grešim, uviđaš valjda i sama da se radi o eksperimentu koji se mora preduzeti. Zašto ne bismo našu zvezdu posvetili tom razumnom razvoju i videli hoće li nam to poći za rukom? Uzećemo tu zvezdu, taj otpad za koji niko neće biti zainteresovan, i videti jesmo li u stanju da izgradimo novi tip društva - i, ako je moguće, bolji."
     "Da vidimo šta možemo da učinimo", nastavi on, "ako nam energija ne bude odlazila i rasipala se na slamanje nepotrebnih kulturnih barijera i na očuvanje biologije koju bi neprestano ugrožavale strane ekološke stranputice."
     Insinja je osećala kako se zagreva za ideju. Čak i ako ne uspeju, čovečanstvo će nešto naučiti: da tako nešto nije moguće. A opet, ako upali... No, ona samo zavrte glavom. "To je sanjarija, beskorisna sanjarija. Zvezda-sused će biti otkrivena, ma koliko se trudili da je sakrijemo."
     "Ali, Evgenija, koliko je samo tvom otkriću doprinela puka slučajnost? Budi iskrena prema sebi. Desilo se da si primetila zvezdu. Desilo se da si ono što si videla uporedila sa drugom slikom. Ne misliš li da se moglo desiti i da omaneš? I zar ne bi, možda, pod istim uslovima, i drugi omanuli?"
     Insinja ništa ne odgovori, ali je izraz na njenom licu u potpunosti zadovoljavao Pita.
     Njegov glas postade mekši, poput hipnotičkog siktanja. "A ako bude zakašnjenja, od samo stotinu godina, ako dobijemo stotinu godina da izgradimo naše novo društvo, bićemo dovoljno moćni i snažni da odagnamo one koji bi, eventualno, pošli našim stopama. Nećemo morati toliko dugo da se krijemo."
     Insinja je i dalje ćutala.
     "Jesam li te ubedio?" upita Pit.
     "Ne u potpunosti." Insinja kao da se sva strese.
     "Onda, razmišljaj o tome. I molim te za još jednu uslugu. Dok o svemu budeš razmišljala, nikome ni reči o zvezdi-susedu i daj mi sve podatke u vezi s njom kako bih ih držao na sigurnom. Neću ih uništiti. Obećavam ti. Biće nam potrebni ako stvarno budemo putovali. Učini mi makar to, Evgenija. Hoćeš li?"
     "Dobro", zacvile ona napokon. No, odmah potom se sva razbukta. "Međutim, i ja imam jednu želju. Ja ću joj dati ime. To je moja zvezda."
     Pit se načas nasmeši. "Pa, kako ćeš je nazvati? Insinjeta? Evgenijeta?"
     "Ne, nisam toliko luda. Ime će joj biti Nemezis."
     "Nemezis? N-E-M-E-Z-I-S?"
     "Da."
     "Ali zašto?"
     "U jednom trenutku, tokom dvadesetog veka, ljudi su se već bavili pretpostavkom da postoji zvezda u neposrednoj Sunčevoj blizini. Naravno, u to doba još nisu bili sposobni da bilo šta i dokažu. Zvezda-sused nije pronađena, ali ime koje su joj tada dali glasilo je Nemezis - u pisanim dokumentima iz tog vremena. Želim da učinim po volji tim dalekovidim naučnicima."
     "Nemezis... zar ne postoji boginja u grčkoj mitologiji sa tim imenom? I to zla boginja?"
     "Boginja odmazde, pravedne osvete, kazne. Ušla je u jezik kao višeznačna reč. Proverila sam u kompjuteru. Označio ju je kao 'arhaičnu' reč."
     "A zašto su ti tvoji davni istomišljenici neku nepostojeću zvezdu nazvali tim imenom, Nemezis?"
     "Mislim da je posredi bilo nešto u vezi sa kometnim oblakom. Povremeno bi Nemezis, tokom svog obilaska oko Sunca, prolazila kroz kometni oblak i indukovala kosmičke udare koji bi uništavali znatan deo života na Zemlji, svakih dvadeset šest miliona godina."
     "Stvarno?" Pit očigledno beše zadivljen.
     "U stvari, ne. Ta hipoteza je bila odbačena, ali je ime ostalo. I hoću da ostane zauvek. I hoću da se zna da sam joj ja dala ime."
     "To ti obećavam, Evgenija. To jeste tvoje otkriće - i to će ući u anale. Kada, napokon, čovečanstvo sazna za Oblast Nemezis - nazovimo je tako - znaće ko ju je, i kako, prvi otkrio. Tvoja zvezda, tvoja Nemezis, biće prva zvezda, pored Sunca, koja je obasjala ljudsku rasu. I nesumnjivo prva zvezda koja obasjava ljudsku civilizaciju poteklu odnekud drugde."
     Pit je posmatrao kako Insinja odlazi. Osećao je narastajuće samopouzdanje. Odlično. To što ju je pustio da zvezdi da ime, to je, doslovce, majstorski potez. Naravno da će, jednog dana, hteti da ode na "svoju" zvezdu. Biće joj u interesu da se na njenoj zvezdi začne logična i sređena civilizacija. Civilizacija kojoj će svi zavideti, širom Galaksije.
     I onda, ponesen vizijom svoje zlatne budućnosti, odjednom oseti kako se tračak užasa uvlači u tu viziju, tračak koji je njegovom umu bio gotovo nepoznat i stran.
     Zašto baš Nemezis? Zašto baš to ime, ime boginje odmazde?
     Kao da je to ime nosilo u sebi neki opaki "omen".

MAJKA

     6.
     Bilo je vreme večere i Insinja beše usred jednog od svojih raspoloženja tokom kojih se pomalo pribojavala svoje kćeri.
     Ta raspoloženja bejahu nešto naglašenija u poslednje vreme, a zašto je bilo tako - nije znala. Možda usled toga što je Marlena postala izrazito ćutljiva, povučena, kao da se neprestano bavila mislima suviše složenim da bi se izrekle.
     I, ponekad, osećanje nemira i straha stupalo bi zajedno sa osećanjem krivice: krivice usled nedostatka majčinskog strpljenja prema devojčici; krivice usled osećanja jasne svesti o devojčinim izrazitim fizičkim nedostacima. Marlena svakako nije nasledila ništa od prijatnog izgleda svoje majke, ili nešto od svog neuobičajeno zgodnog oca.
     Marlena je bila majušna i odbojna. Jedina reč koja se savršeno uklapala u karakter Insinjine sirote kćerke.
     I, naravno, sirota. Pridev koji joj se, malte ne, neprestano nametao u svesti, u toj meri da je morala da se kontroliše da joj ne izleti i na usta.
     Majušna i odbojna. Popunjena, ali ne i debela, to je bila Marlena. Ničega očaravajućeg u njoj. Njena kosa bila je tamnosmeđa, poduža, ravna. Nos pomalo boćkast; usne su joj se sasvim blago krivile naniže u uglovima; brada mala, a opšte držanje pasivno i okrenuto prema sebi.
     Bile su tu, doduše, njene oči, velike i blistavo tamne, pravilne, mrke obrve koje su se nad njima nadvijale i duge trepavice koje gotovo da su izgledale veštačke. Ipak, oči nisu mogle da nadoknade sve ostalo - koliko god opčinjujuće da su bile u određenim trenucima.
     Insinji beše jasno, još od Marlenine pete godine, da će njena kćer, svojim fizičkim izgledom, teško privući bilo kog muškarca, što je, kako su godine promicale, postajalo sve očiglednije.
     Orinel ju je, doduše, ranije čežnjivo pogledavao, pre no što je postala tinejdžerka, očigledno impresioniran njenom briljantnom inteligencijom i gotovo trenutnim razumevanjem stvari. A Marlena se u njegovom prisustvu ponašala sramežljivo i blagonaklono, kao da je naslućivala da ima nešto u toj stvari koja se zove "dečko" što joj se čini dragim, ali bez saznanja šta bi to moglo biti.
     Insinji je izgledalo da je Marlena, tokom poslednjih nekoliko godina, konačno shvatila šta znači to - "dečko". Njeno neumorno čitanje knjiga i gledanje filmova, preteških za njen uzrast, ako ne već i za intelekt, bez sumnje je doprinelo tome. Ali i Orinel beše odrastao, njegovi hormoni su proradili i doneli promene. Dečje igre više nisu spadale u red stvari njemu potrebnih.
     I za stolom za obedovanje, te večeri, Insinja upita: "Jesi li lepo provela dan, dušo?"
     "Pa, bio je to običan dan. Orinel je došao da me traži i verovatno ti je rekao. Izvini što si morala da me juriš unaokolo."
     Insinja uzdahnu. "Ali Marlena, ne mogu da se otmem pomisli da si, ponekad, tako nesrećna. Nije li prirodno da se brinem? Suviše vremena provodiš sama."
     "Volim da budem sama."
     "Nisam sasvim sigurna u to. Ne izgledaš zadovoljna kada si sama. Ima puno ljudi koji bi se rado družili s tobom, ako im to samo dopustiš. Orinel ti je prijatelj."
     "Bivši. Sada ga interesuju drugi. To je danas bilo tako očigledno. Razbesneo me je. Sve vreme misli samo na Doloretu."
     "Pa, ne možeš ga kriviti zbog toga", primeti Insinja. "Na kraju, vršnjaci su."
     "Samo po godištu", odvrati Marlena. "Kakva tikvetina!"
     "Godište je vrlo bitno u tom uzrastu."
     "To se po njemu i vidi. I on je tikvan. Što više trabunja o Doloreti i šunja se oko nje, to postaje sve tuplji. To se baš vidi."
     "Ali nastaviće on da sazreva. A kada još malo odraste, Marlena, možda će shvatiti da fizički izgled nije najbitnija stvar u životu. A i ti ćeš porasti, znaš..."
     Marlena stade načas da ispitivački posmatra majku, a onda reče: "Ma hajde, mama. Ni sama ne veruješ u ono što želiš da mi dočaraš. Ni sekunda ne veruješ u to."
     Insinja se zarumene. Odjednom je shvatila da Marlena uopšte ne nagađa. Ona zna - ali, kako? Insinja beše pokušala da svoju primedbu izloži što je moguće bezbolnije, da se sama uživi u ono o čemu govori. No, Marlena ju je pročitala bez problema. I to nije bilo prvi put. Insinja je stoga počela da veruje da Marlena odmerava izraze, oklevanja, pokrete i da uvek uspeva da sazna ono što biste hteli da sakrijete od nje. I to je pojačalo njen strah od tog deteta. Stvarno ne želite da budete nečije prozirno staklo.
     Šta je to bilo, na primer, što je Insinja nagovestila, a što je Marlenu navelo da veruje kako će Zemlju snaći uništenje? To mora da se rasčisti.
     Insinja se odjednom oseti strahovito umornom. Ako nije mogla da obmane svoju kćer, zašto bi uopšte pokušavala? Stoga reče: "Hajde, dušo, da govorimo sasvim otvoreno. Šta ti, zapravo, želiš?"
     "Vidim da zbilja želiš da znaš, stoga ću ti reći", odvrati Marlena. "Želim da odem."
     "Da odeš?" Insinja nije shvatala smisao veoma jednostavnog izraza koji je devojčica upotrebila. "Gde to misliš da odeš?"
     "Rotor nije ceo svet, majko."
     "Naravno da nije. Ali nema ničega u prečniku od dve svetlosne godine oko nas."
     "Nije tako, majko. Samo dve hiljade kilometara odavde nalazi se Eritro."
     "To se teško može računati. Tamo ne bi mogla da živiš."
     "Ali ima ljudi koji tamo žive."
     "Da, ali pod Kupolom. Grupica naučnika i inženjera koji obavljaju nužan istraživački posao. Kupola je znatno manja nego Rotor. Ako se ovde osećaš sputanom, kako bi ti tek bilo tamo?"
     "Van Kupole na Eritru postoji ceo jedan svet. Jednog dana će ljudi nastaniti čitavu planetu."
     "Možda. Ali to nipošto nije sigurno."
     "Naprotiv, mislim da je to vrlo izvesno."
     "Čak i da je tako, za to su potrebna stoleća."
     "Ali to mora jednom početi. Zašto ja ne mogu da budem deo tog početka?"
     "Marlena, postaješ smešna. Ovde imaš vrlo udoban dom. Kada si počela da razmišljaš o tome?"
     Marlena stisnu usne. "Nisam sigurna. Pre nekoliko meseci, ali, sada se pogoršalo. Jednostavno, ne mogu više da izdržim ovde, na Rotoru."
     Insinja se namršti na svoju kćer, pomislivši: oseća da je izgubila Orinela, srce joj je zauvek slomljeno, otići će i kazniti ga na taj način. Poslaće sebe u izgnanstvo na pusti svet, a on će žaliti za njom...
     Da, to je bilo sasvim moguće rešenje. Setila se sebe sa petnaest godina. Mlada srca su tako osetljiva - najmanji drhtaj je za njih ogroman potres. Malo im, doduše, treba da se povrate, ali pokušaj to da objasniš jednoj pubertetlijki! Petnaest godina. To je kasnije, kasnije nego...
     Ne, nema smisla razmišljati o tome.
     "Šta te to toliko privlači ka Eritru, Marlena?"
     "Ne znam. To je veliki svet. Nije li prirodno želeti jedan svet veliki kao..." Oklevala je, pre nego što je dodala "...kao Zemlja?" Jedva je to izgovorila.
     "Kao Zemlja?" ponovi Insinja sa žestinom. "Nikada nisi bila tamo. Ne znaš ništa o Zemlji!"
     "Videla sam puno toga, majko. Biblioteke su prepune filmova o Zemlji."
     (Zaista, tako je. Pit već duže govori kako bi te filmove, u najmanju ruku, trebalo probrati, ako ne već sasvim uništiti. On misli da odlazak iz Sunčevog sistema zbilja mora biti odlazak. Zašto zadržavati taj veštački romantizam i sentiment u vezi sa Zemljom? Insinja se žestoko protivila, ali sada kao da je uviđala na šta, zapravo, Pit misli.)
     "Marlena, ne možeš suditi po tim filmovima... Oni idealizuju stvari. Najčešće je reč o dalekoj prošlosti, kada je stanje na Zemlji bilo bolje, a i tada nije bilo tako dobro kao što filmovi žele da prikažu."
     "Neka je čak i tako."
     "E, ne može tako. Znaš li na šta liči Zemlja? Tamo je neopisiva zbrka. Zato su je ljudi i napuštali, da bi osnivali Naseobine. Iz tog ogromnog, odvratnog sveta odlazili su i stvarali male, civilizovane Naseobine. Niko nije išao u suprotnom smeru."
     "Milijarde ljudi i dan-danas žive na Zemlji."
     "Zato ona i predstavlja takav lom. A i oni koji su preostali odlaze ubrzanim tempom. Zato i ima toliko Naseobina i zato su one male da prihvate sve. Zbog toga smo i mi, dušo, napustili Sunčev sistem i stigli ovako daleko."
     Marlena spusti glas. "Otac je bio Zemljanin. On nije napustio Zemlju, iako je imao tu mogućnost."
     "Ne, ostao je. Ostao je tamo." Insinja se namršti, pokušavajući da ne promeni ton.
     "Zašto, majko?"
     "Hajde, Marlena, o tome smo već govorile. Mnogo je ljudi ostalo. Nisu želeli da napuste svoja ognjišta. Gotovo svaka porodica na Rotoru ima članove koji su ostali na Zemlji. To dobro znaš. Želiš li da se vratiš na Zemlju? Je li to ono što hoćeš?"
     "Ne, majko. Nije to u pitanju."
     "Čak i da to zbilja želiš, udaljena si dve svetlosne godine koje ne možeš preleteti. Toliko valjda razumeš."
     "Naravno da razumem. Samo sam htela da kažem da ovde, pred nosom, imamo još jednu Zemlju. Eritro. Tamo hoću da idem. Tamo žudim da odem."
     Insinja nije uspela da oćuti, iako je gotovo sa užasom saslušala svaku svoju reč koju je izgovorila. "Znači, i ti hoćeš da me ostaviš, kao i tvoj otac?"
     Marlena se trže, ali ne ustuknu. "Je li doista tačno, majko, da te je otac ostavio? Možda bi se drugačije završilo da si se ti drugačije ponašala." A onda dodade, smireno, kao da oglašava da je završila sa večerom. "Ti si ga, majko, oterala, nije li tako?"