“Well,” the Scotsman shifted his weight and sighed, “all collected data goes through a complicated screening system which involves both human and mechanical checking, so that the problem is not likely to arise.—But let us ignore that. Humans are fallible, also corruptible, and ordinary mechanical devices are liable to mechanical failure.
   “The real point of the matter is that what we call a ‘wrong datum’ is one which is inconsistent with all other known data. It is our only criterion of right and wrong. It is the Machine’s as well. Order it for instance, to direct agricultural activity on the basis of an average July temperature in Iowa of 57 degrees Fahrenheit. It won’t accept that. It will not give an answer.—Not that it has any prejudice against that particular temperature, or that an answer is impossible; but because, in the light of all the other data fed it over a period of years, it knows that the probability of an average July temperature of 57 is virtually nil. It rejects that datum.
   “The only way a ‘wrong datum’ can be forced on the Machine is to include it as part of a self-consistent whole, all of which is subtly wrong in a manner either too delicate for the Machine to detect or outside the Machine’s experience. The former is beyond human capacity, and the latter is almost so, and is becoming more nearly so as the Machine’s experience increases by the second.”
   Stephen Byerley placed two fingers to the bridge of his nose, “Then the Machine cannot be tampered with—And how do you account for recent errors, then?”
   “My dear Byerley, I see that you instinctively follow that great error—that the Machine knows all. Let me cite you a case from my personal experience. The cotton industry engages experienced buyers who purchase cotton. Their procedure is to pull a tuft of cotton out of a random bale of a lot. They will look at that tuft and feel it, tease it out, listen to the crackling perhaps as they do so, touch it with their tongue, and through this procedure they will determine the class of cotton the bales represent. There are about a dozen such classes. As a result of their decisions, purchases are made at certain prices; blends are made in certain proportions.—Now these buyers cannot yet be replaced by the Machine.”
   “Why not? Surely the data involved is not too complicated for it?”
   “Probably not. But what data is this you refer to? No textile chemist knows exactly what it is that the buyer tests when he feels a tuft of cotton. Presumably there’s the average length of the threads, their feel, the extent and nature of their slickness, the way they hang together, and so on.—Several dozen items, subconsciously weighed, out of years of experience. But the quantitative nature of these tests is not known; maybe even the very nature of some of them is not known. So we have nothing to feed the Machine. Nor can the buyers explain their own judgment. They can only say, ‘Well, look at it. Can’t you tell it’s class-such-and-such?’ “
   “I see.”
   “There are innumerable cases like that. The Machine is only a tool after all, which can help humanity progress faster by taking some of the burdens of calculations and interpretations off its back. The task of the human brain remains what it has always been, that of discovering new data to be analyzed, and of devising new concepts to be tested. A pity the Society for Humanity won’t understand that.”
   “They are against the Machine?”
   “They would be against mathematics or against the art of writing if they had lived at the appropriate time. These reactionaries of the Society claim the Machine robs man of his soul. I notice that capable men are still at a premium in our society; we still need the man who is intelligent enough to think of the proper questions to ask. Perhaps if we could find enough of such, these dislocations you worry about, Coordinator, wouldn’t occur.”

   Earth (Including the uninhabited continent, Antarctica)
   Area: 54,000,000 square miles (land surface)
   Population: 3,300,000,000
   Capital: New York

   The fire behind the quartz was weary now, and sputtered its reluctant way to death.
   The Co-ordinator was somber, his mood matching the sinking flame.
   “They all minimize the state of affairs.” His voice was low. “Is it not easy to imagine that they all laugh at me? And yet Vincent Silver said the Machines cannot be out of order, and I must believe him. Hiram Mackenzie says they cannot be fed false data, and I must believe him. But the Machines are going wrong, somehow, and I must believe that, too; and so there is still an alternative left.”
   He glanced sidewise at Susan Calvin, who, with closed eyes, for a moment seemed asleep.
   “What is that?” she asked, prompt to her cue, nevertheless.
   “Why, that correct data is indeed given, and correct answers are indeed received, but that they are then ignored. There is no way the Machine can enforce obedience to its dictates.”
   “Madame Szegeczowska hinted as much, with reference to Northerners in general, it seems to me.”
   “So she did.”
   “And what purpose is served by disobeying the Machine? Let’s consider motivations.”
   “It’s obvious to me, and should be to you. It is a matter of rocking the boat, deliberately. There can be no serious conflicts on Earth, in which one group or another can seize more power than it has for what it thinks is its own good despite the harm to Mankind as a whole, while the Machines rule. If popular faith in the Machines can be destroyed to the point where they are abandoned, it will be the law of the jungle again.—And not one of the four Regions can be freed of the suspicion of wanting just that.
   “The East has half of humanity within its borders, and the Tropics more than half of Earth’s resources. Each can feel itself the natural rulers of all Earth, and each has a history of humiliation by the North, for which it can be human enough to wish a senseless revenge. Europe has a tradition of greatness, on the other hand. It once did rule the Earth, and there is nothing so eternally adhesive as the memory of power.
   “Yet, in another way, it’s hard to believe. Both the East and the Tropics are in a state of enormous expansion within their own borders. Both are climbing incredibly. They cannot have the spare energy for military adventures. And Europe can have nothing but its dreams. It is a cipher, militarily.”
   “So, Stephen,” said Susan, “you leave the North.”
   “Yes,” said Byerley, energetically, “I do. The North is now the strongest, and has been for nearly a century, or its component parts have been. But it is losing relatively, now. The Tropic Regions may take their place in the forefront of civilization for the first time since the Pharaohs, and there are Northerners who fear that.
   “The ‘Society for Humanity’ is a Northern organization, primarily, you know, and they make no secret of not wanting the Machines.—Susan, they are few in numbers, but it is an association of powerful men. Heads of factories; directors of industries and agricultural combines who hate to be what they call ‘the Machine’s office-boy’ belong to it. Men with ambition belong to it. Men who feel themselves strong enough to decide for themselves what is best for themselves, and not just to be told what is best for others.”
   “In short, just those men who, by together refusing to accept the decisions of the Machine, can, in a short time, turn the world topsy-turvy; just those belong to the Society.
   “Susan, it hangs together. Five of the Directors of World Steel are members, and World Steel suffers from overproduction. Consolidated Cinnabar, which mined mercury at Almaden, was a Northern concern. Its books are still being investigated, but one, at least, of the men concerned was a member. Francisco Villafranca, who, single-handed, delayed the Mexican Canal for two months, was a member, we know already—and so was Rama Vrasayana, I was not at all surprised to find out.”
   Susan said, quietly, “These men, I might point out, have all done badly—”
   “But naturally,” interjected Byerley. “To disobey the Machine’s analyses is to follow a non-optimal path. Results are poorer than they might be. It’s the price they pay. They will have it rough now but in the confusion that will eventually follow—”
   “Just what do you plan doing, Stephen?”
   “There is obviously no time to lose. I am going to have the Society outlawed, every member removed from any responsible post. And all executive and technical positions, henceforward, can be filled only by applicants signing a non-Society oath. It will mean a certain surrender of basic civil liberties, but I am sure the Congress—”
   “It won’t work!”
   “What!—Why not?”
   “I will make a prediction. If you try any such thing, you will find yourself hampered at every turn. You will find it impossible to carry out. You will find your every move in that direction will result in trouble.”
   Byerley was taken aback, “Why do you say that? I was rather hoping for your approval in this matter.”
   “You can’t have it as long as your actions are based on a false premise. You admit the Machine can’t be wrong, and can’t be fed wrong data. I will now show you that it cannot be disobeyed, either, as you think is being done by the Society.”
   “That I don’t see at all.”
   “Then listen. Every action by any executive which does not follow the exact directions of the Machine he is working with becomes part of the data for the next problem. The Machine, therefore, knows that the executive has a certain tendency to disobey. He can incorporate that tendency into that data,—even quantitatively, that is, judging exactly how much and in what direction disobedience would occur. Its next answers would be just sufficiently biased so that after the executive concerned disobeyed, he would have automatically corrected those answers to optimal directions. The Machine knows, Stephen!”
   “You can’t be sure of all this. You are guessing.”
   “It is a guess based on a lifetime’s experience with robots. You had better rely on such a guess, Stephen.”
   “But then what is left? The Machines themselves are correct and the premises they work on are correct. That we have agreed upon. Now you say that it cannot be disobeyed. Then what is wrong?”
   “You have answered yourself. Nothing is wrong! Think about the Machines for a while, Stephen. They are robots, and they follow the First Law. But the Machines work not for any single human being, but for all humanity, so that the First Law becomes: ‘No Machine may harm humanity; or, through inaction, allow humanity to come to harm.’
   “Very well, then, Stephen, what harms humanity? Economic dislocations most of all, from whatever cause. Wouldn’t you say so?”
   “I would.”
   “And what is most likely in the future to cause economic dislocations? Answer that, Stephen.”
   “I should say,” replied Byerley, unwillingly, “the destruction of the Machines.”
   “And so should I say, and so should the Machines say. Their first care, therefore, is to preserve themselves, for us. And so they are quietly taking care of the only elements left that threaten them. It is not the ‘Society for Humanity’ which is shaking the boat so that the Machines may be destroyed. You have been looking at the reverse of the picture. Say rather that the Machine is shaking the boat very slightly—just enough to shake loose those few which cling to the side for purposes the Machines consider harmful to Humanity.
   “So Vrasayana loses his factory and gets another job where he can do no harm—he is not badly hurt, he is not rendered incapable of earning a living, for the Machine cannot harm a human being more than minimally, and that only to save a greater number. Consolidated Cinnabar loses control at Almaden. Villafranca is no longer a civil engineer in charge of an important project. And the directors of World Steel are losing their grip on the industry—or will.”
   “But you don’t really know all this,” insisted Byerley, distractedly. “How can we possibly take a chance on your being right?”
   “You must. Do you remember the Machine’s own statement when you presented the problem to him? It was: ‘The matter admits of no explanation.’ The Machine did not say there was no explanation, or that it could determine no explanation. It simply was not going to admit any explanation. In other words, it would be harmful to humanity to have the explanation known, and that’s why we can only guess—and keep on guessing.”
   “But how can the explanation do us harm? Assume that you are right, Susan.”
   “Why, Stephen, if I am right, it means that the Machine is conducting our future for us not only simply in direct answer to our direct questions, but in general answer to the world situation and to human psychology as a whole. And to know that may make us unhappy and may hurt our pride. The Machine cannot, must not, make us unhappy.
   “Stephen, how do we know what the ultimate good of Humanity will entail? We haven’t at our disposal the infinite factors that the Machine has at its! Perhaps, to give you a not unfamiliar example, our entire technical civilization has created more unhappiness and misery than it has removed. Perhaps an agrarian or pastoral civilization, with less culture and less people would be better. If so, the Machines must move in that direction, preferably without telling us, since in our ignorant prejudices we only know that what we are used to, is good—and we would then fight change. Or perhaps a complete urbanization, or a completely caste-ridden society, or complete anarchy, is the answer. We don’t know. Only the Machines know, and they are going there and taking us with them.”
   “But you are telling me, Susan, that the ‘Society for Humanity’ is right; and that Mankind has lost its own say in its future.”
   “It never had any, really. It was always at the mercy of economic and sociological forces it did not understand—at the whims of climate, and the fortunes of war. Now the Machines understand them; and no one can stop them, since the Machines will deal with them as they are dealing with the Society,—having, as they do, the greatest of weapons at their disposal, the absolute control of our economy.”
   “How horrible!”
   “Perhaps how wonderful! Think, that for all time, all conflicts are finally evitable. Only the Machines, from now on, are inevitable!”
   And the fire behind the quartz went out and only a curl of smoke was left to indicate its place.

   “And that is all,” said Dr. Calvin, rising. “I saw it from the beginning, when the poor robots couldn’t speak, to the end, when they stand between mankind and destruction. I will see no more. My life is over. You will see what comes next.”
   I never saw Susan Calvin again. She died last month at the age of eighty-two.

Asimov Isak -  NEMEZIS


AUTOROVA BELEŠKA

     Ova knjiga ne pripada seriji Zadužbina, niti, pak, serijama Roboti ili Carstvo, već stoji nezavisno. Samo sam želeo da vam na to skrenem pažnju kako bi se izbegli nesporazumi. Naravno, jednog dana možda ću napisati roman koji će ovu priču povezati sa drugima, ali to se možda i neće desiti. Na kraju krajeva, koliko ću još biti u stanju da nagonim svoj um da smišlja zamršene sadržaje buduće istorije?
     Još nešto. Odavno sam već odlučio da u pisanju poštujem jedno zlatno pravilo: da budem jasan. Odustao sam od svake pomisli da pišem poetično ili eksperimentalno, ili da se izražavam kroz simbole, ili na bilo koji način koji bi mi, uspešno primenjen, doneo Pulicerovu nagradu. Želeo bih da, jednostavno, budem jasan - da na taj način stvorim topao odnos između svojih čitalaca i sebe. A profesionalna kritika - pa, niko ih ne sprečava da učine šta god žele.
     Kako god bilo, moje priče se pišu same i bojim se da je i ova jedna od takvih. Tak sam kasnije uočio da pišem na dva nivoa: jedan red događaja odigrava se u prezentu priče, dok je drugi smešten u prošlost iste priče - približavajući se, lagano ali sigurno, "sadašnjosti". Uveren sam da nećete imati problema u praćenju redosleda događaja, ali, pošto smo dobri drugari, mislio sam da bi bio red da vas na to upozorim.

PROLOG

     Sedeo je tamo sam, ograđen.
     Tamo napolju su bile zvezde, među njima i jedna posebna zvezda sa svojim malenim sistemom svetova. Mogao je da je vidi i zatvorenih očiju, mnogo jasnije nego što bi je video kada bi, jednostavno, prozor učinio prozirnim.
     Mala zvezda, ružičastocrvenkasta, boje krvi i uništenja, imena koje joj sasvim odgovara.
     Nemezis!
     Nemezis, Boginja Božanske Odmazde.
     Ponovo se prisećao priče koju je jednom čuo, još u mladosti - legende, mita, bajke o sveobuhvatnom Potopu koji je sa lica zemlje zbrisao degenerisano i grešno čovečanstvo, ostavljajući tek jednu porodicu da bi sve započelo iznova.
     Ovog puta neće biti Potopa. Ali, tu je Nemezis.
     Čovečanstvo se ponovo degenerisalo i odmazda će uslediti, ukoliko se poštuju red i poredak stvari. Ali neće to biti Potop. Bilo bi to suviše jednostavno.
     Čak i ono malo mogućih preživelih - gde bi se sklonili?
     Zašto nije osećao nikakvo sažaljenje? Čovečanstvo više na ovaj način nije imalo kud. Odumiralo je lagano kroz svoja sopstvena nedela. Kada bi se ta agonija zamenila bržom smrću, da li bi bilo razloga za sažaljenje?
     Ovde, kružeći oko Nemezis, nalazi se jedna planeta. Oko planete kruži satelit. Oko satelita Rotor.
     Taj pradavni Potop preživela je samo šačica ljudi u Kovčegu spasenja. Imao je tek najopštiju predstavu o tome šta je Kovčeg zapravo predstavljao, ali Rotor je svakako imao istu svrhu. Nosio je sobom uzorke čovečanstva koji će ostati u bezbednosti i od kojih će se izgraditi jedan daleko bolji svet.
     Ali, za stari svet - postojaće samo Nemezis!
     Misli mu se vratiše k njoj. Zvezda crveni patuljak, na svom nepokolebljivom kursu. Ona sama i njeni svetovi bili su sigurni. Zemlja, međutim, nije.
     To je njena meta, Zemlja!
     Svrha: Božanska Odmazda.

MARLENA

     1.
     Marlena je posednji put videla Sunčev sistem neposredno posle svog prvog rođendana. Nije ga se, naravno, sećala.
     Puno je, međutim, čitala o njemu, iako to u njoj nikada nije proizvelo osećaj pripadnosti sistemu, niti pripadnost sistema njoj.
     Kao petnaestogodišnjakinja, znala je samo za Rotor. Uvek je o njemu razmišljala kao o velikom svetu. Na kraju krajeva, prečnik od osam kilometara nije mala stvar, zar ne? Redovno, još od svoje desete godine, najmanje jednom mesečno, ukoliko bi joj to bilo moguće, pešačila bi oko njega, koristeći ponekad niskogravitacione staze pošto je volela i da lebdi. To je uvek bila sjajna stvar. Rotor se stalno pružao pred njom, bilo da je hodala ili lebdela, sa svojim zgradama, parkovima, farmama i, većinom, svojim ljudima.
     Ponekad bi se zadržala ceo dan, ali se njena mati nije brinula. Rekla je jednom da je Rotor savršeno bezbedan. "Za razliku od Zemlje", umela je da doda, ali nikada nije htela da objasni zašto Zemlja nije bila bezbedna. "Nebitno je", govorila je.
     Marleni su se, zapravo, ljudi najmanje dopadali. Po novom popisu, govorili su, ispostaviće se da ih je na Rotoru čitavih šezdeset hiljada. Previše. Više nego previše. I svi sa svojim maskama. Marlena se gnušala tih ljudskih maski, znajući da se pod njima skriva nešto drugo. Ali ništa nije govorila. Pokušala je, doduše, kad je bila mlađa, no majka bi se razljutila i opomenula je da ne priča svašta.
     Kako je odrastala, Marlena je lakše uočavala laž, ali, to ju je sve manje zanimalo. Naučila je da stvari prima zdravo za gotovo i najviše je vremena provodila sama sa sobom i svojim mislima.
     U poslednje vreme, međutim, misli su joj često hrlile ka Eritru, planeti oko koje su neprestano kružili. Nije znala šta je navodi na ta razmišljanja, pa ipak, provodila je sate i sate na platformi za posmatranje, zureći žudno u planetu, osećajući neizrecivu želju da bude tamo. Baš tamo, na Eritru.
     Nikada nije mogla naći odgovor kada bi je majka upitala - šta bi mogla tražiti na jednoj praznoj, jalovoj planeti - samo bi govorila: "Ali ja to tako želim..."
     I sada je, ovog trenutka, netremice zurila u nju, na platformi za osmatranje. Rotorijanci su ovamo dolazili srazmerno retko. Bili su već sve videli, nagađala je Marlena i, iz izvesnog razloga, niko nije delio njeno interesovanje za Eritro.
     Planeta je bila tamo, vidljiva kao polumesec, budeći u njoj nekakva maglovita sećanja - kako je podižu da vidi planetu koja im ulazi u vidokrug, sve veća i veća, kako joj se Rotor primicao, pre poprilično godina.
     Je li to zaista bilo sećanje? Imala je tada oko četiri godine. Da, može biti.
     No, sada su ta sećanja - stvarna ili ne - bila prekrivena drugim mislima, prvenstveno onima u vezi sa veličinom planete. Eritrov prečnik iznosio je preko dvanaest hiljada, a ne pukih osam kilometara. Marlena tako nešto nije mogla ni da zamisli. Jer, na ekranu nije izgledala tako velika. Nije bilo izgleda ni da zamisli kako, recimo, stoji na površini planete i pogledom obuhvata stotine - čak hiljade kilometara. No, znala je da to žarko želi.
     Orinel, na njeno razočaranje, uopšte nije bio zainteresovan za Eritro. Izjavio je kako je zauzet drugim stvarima, prvenstveno pripremama za koledž. Bilo mu je sedamnaest i po, a Marlena beše tek napunila petnaest. No, dureći se katkad, tešila se kako devojčice brže sazrevaju, pa razlika među njima zapravo i nije tako velika.
     U stvari, devojčice bi trebalo da brže sazrevaju od dečaka. Pogledavši se, uz uobičajeno poražavajuće razočaranje pomisli kako i dale izgleda kao klinka, sitna i žgoljava.
     Potom ponovo skrenu pogled ka Eritru, velikom, divnom, i sunđerasto crvenom. Bio je dovoljno velik za planetu, ali, bio je u stvari satelit. Kružio je oko Megasa, još mnogo većeg, koji je zbilja bio planeta (mada su mnogi i Eritro nazivali tim imenom). Megas i Eritro, kao i Rotor, kružili su oko zvezde Nemezis.
     "Marlena!"
     Prepoznala je Orinelov glas. Uvek bi joj se pred njim zavezao jezik i to iz razloga koji ju je nervirao. Volela je, zapravo, način na koji je on izgovarao njeno ime. Nekako kao Mar-LEIJ-n, sa nečujnim "n" na kraju, uz vrskavo "r". Sva bi se preznojila od ushićenja kad bi ga čula.
     Osvrnula se i promrmljala: "Zdravo, Orinele", sva se upevši da ne pocrveni.
     Izbekeljio joj se. "Opet zijaš u Eritro, zar ne?"
     Nije mu odgovorila. Naravno da je upravo to činila. Svi su znali da je opsednuta Eritrom. "A otkud ti ovde?" upita ga. (Uh, samo kad bi odgovorio da je došao zbog mene.)
     "Poslala me tvoja mama", reče Orinel.
     (Tako, znači.) "A zašto?"
     "Rekla je da si loše raspoložena i da dolaziš ovamo kad god osetiš sažaljenje prema samoj sebi, kao i da ja moram da dođem ovamo po tebe, i još je rekla da ćeš sigurno zapasti u potištenost ako ostaneš sama ovde. A zašto si, uopšte, loše raspoložena?"
     "Nisam. A i da jesam, imam svoje razloge."
     "Kakve razloge? Ma hajde! Nisi više mala. Ako nešto ima, reci. Nauči da se izražavaš."
     Marlena podiže obrve. "Umem da se izražavam, hvala. Volela bih da putujem, to su moji razlozi."
     Orinel se nasmeja. "Pa, putovala si, Marlena. Više od dve svetlosne godine daleko. Niko u čitavoj istoriji Sunčevog sistema nije putovao ni delić svetlosne godine. Osim nas. Stoga nemaš pravo da se žališ. Ti si Marlena Insinja Fišer, Galaktička Putnica."
     Marlena jedva zadrža kikot. Insinja je bilo devojačko ime njene majke i, kad god bi Orinel u celosti izgovorio njeno ime i prezime, pozdravio bi rukom kao oficir i napravio grimasu, a to mu se već dugo, dugo nije dogodilo. Marlena je pogađala da je to zbog toga što i on odrasta i što mora da vežba da se obuzdava.
     "Uopšte se ne sećam tog putovanja", reče ona. "I sam znaš da se ne sećam. A ako se ne sećam, onda se to ne računa, zar ne? Jednostavno smo ovde, dve svetlosne godine od Sunčevog sistema, i ne vraćamo se."
     "Kako znaš?"
     "Ma hajde, Orinele. Jesi li ikada čuo da iko pominje povratak?"
     "Pa šta ako se ne vraćamo? Zemlja je prenaseljen svet, a i čitav Sunčev sistem postaje prezagušen. Ovde nam je bolje - bar si sam svoj gospodar."
     "Nije baš tako. Tu je i Eritro, a nikako da postanemo i njegovi gospodari."
     "Šta pričaš! Imamo bazu na Eritru. To znaš i sama."
     "Ali, to je samo za neke naučnike. Govorim o nama. Ne daju nam da idemo tamo."
     "Sve u svoje vreme", veselo odvrati Orinel.
     "Aha, kad budem bila baba. Ili kad umrem."
     "Nisu stvari baš tako loše kakvima ih predstavljaš. Bilo kako bilo, vrati se u svet živih i usreći svoju majku. Ja ne mogu više da ostanem ovde. Imam posla... Doloreta!"
     Marleni se smrknu pred očima. Nije čula šta je Orinel dodao, dovoljna je bila samo ta reč - Doloreta!
     Mrzela ju je, Doloretu. Bila je tako visoka i bezizražajna.
     Ali kakve koristi od mržnje? Orinel se neprestano šunjao oko nje i Marlena nije morala ni da ga pogleda pa da zna šta on oseća prema Doloreti. Mora da je bio besan što su ga poslali da nju potraži i tako s njom gubi svoje dragoceno vreme. Mogla je besprekorno da ga pročita - savršeno je dobro znala kako je upravo sada bio nestrpljiv da se vrati onoj - onoj Doloreti. (Zašto je uvek bila u stanju da sve tako lepo shvati i ukapira? To je ponekad tako bolno.)
     I odjednom zažele da ga povredi, da nađe reči koje će mu pričiniti bol. Istinite reči. Nije htela da ga laže. "Mi se nikada nećemo vratiti u Sunčev sistem", reče ona. "A ja znam i zašto."
     "O, pa zašto?" Pošto nije dobio nikakav odgovor, on dodade: "Tajna, a?"
     Marlena ostade zatečena. Ne bi trebalo da brblja o tome. "Neću da ti kažem", promrmlja ona. "Ni ja to ne bih smela da znam." Ali želela je da to iskaže. U tom tenutku želela je da svi budu loše raspoloženi.
     "Ipak, meni ćeš reći. Pa drugari smo, zar ne?"
     "Jesmo li?" naglo upita ona. "Pa dobro, evo. Ne vraćamo se na Zemlju jer će Zemlja biti uništena."
     Orinel, međutim, nije reagovao onako kako je očekivala. Tačnije, prsnuo je u smeh. Trebalo mu je vremena da se sabere, dok ga je ona ogorčeno posmatrala.
     "Otkud ti to, Marlena?" upita je on konačno. "Gledaš suviše horor-filmova."
     "Nije TAČNO!"
     "Pa, otkud ti, onda, to?"
     "Znam! Sigurna sam. Znam po onome što ljudi govore, a ne iskazuju, onome što čine, a toga nisu svesni. I na osnovu onoga što mi kompjuter kaže kada mu postavim pravilna pitanja."
     "Šta ti kaže kompjuter?"
     "Neću da ti kažem."
     "Da li je moguće", poče on, "postoji li i najmanja mogućnost da uobražavaš stvari?" dovrši Orinel i pokaza joj prstom prema slepoočnici.
     "Ne, nije moguće. Zemlja neće odmah biti uništena - možda čak ni kroz hiljadu godina - ali će biti uništena." Ona uverljivo zaklima glavom, sva napeta. "I ništa to ne može sprečiti."
     Rekavši to, naglo se okrete i udalji, besna što joj Orinel ne veruje. Ne, čak ni to nije bilo u pitanju. Orinel verovatno misli da je sišla s uma. I ponovo smo na istom. Opet je pričala više nego što treba i opet nije postigla nikakav rezultat. Sve je pošlo naopačke.
     Orinel ostade gledajući za njom. Osmeh mu beše nestao sa dečačkog lica, a pod nabrano čelo uvuče se nemir.

2.
     Evgenija Insinja beše već sredovečna dama kada se otisnula prema Nemezis i nameravala je da po dolasku tu i ostane. Kroz sve ove godine uveravala je sebe, s vremena na vreme: ovo je za ceo život. I za život naše dece u dalekoj budućnosti.
     Te misli bi je uvek činile umornom i sumornom.
     Zašto? Znala je da je to neizbežna posledica onoga što su učinili onog trenutka kada je Rotor napuštao Sunčev sistem. Svi na Rotoru - svi dobrovoljci - svi su to znali. Oni koji se nisu mogli odlučiti na doživotno izgnanstvo napustili su Rotor pre poletanja. Među njima je bio i...
     Evgenija ne završi misao. Često joj je navirala i uvek ostajala tako, nedovršena.
     I, eto ih, na Rotoru. Može li se Rotor nazvati "domom"? Bio je to, možda, "dom" za Marlenu. Ona i nije znala za bilo koji drugi dom. Ali za nju, za Evgeniju, dom su bili Zemlja, Mesec, Sunce, Mars i svi ostali svetovi, svedoci osvita i istorije čovečanstva, pratioci života otkad je život nastao. Svest o tome kako Rotor nije i ne može biti "dom" beše neprestano prisutna.
     Na kraju, prvih dvadeset osam godina života provela je u Sunčevom sistemu, a Zemlja je bila tema njenog diplomskog ispita, tamo negde, kada je imala dvadeset tri godine.
     Čudno kako bi se pomisao na Zemlju povremeno tako nečujno uvlačila u njen um. Zemlja joj se, zapravo, uopšte nije dopadala. Sa svim tim gužvama, dezorganizacijom, kombinacijom anarhije kada su u pitanju ozbiljne stvari i vladavine sile kada su u pitanju gluposti. Nije volela njene nalete lošeg vremena, ožiljke na ispošćenom tlu, okeane krcate otpacima... Bila se vratila na Rotor prepuna zahvalnosti i s novim mužem kome je želela da podari sve od sebe - sav svoj mali svet, da mu ga učini prijatnim i ugodnim, onakvim kakav je bio za nju samu, koja se potpuno saživela sa njim.
     No, on je bio svestan samo malih dimenzija tog novog sveta. "Dojadi ti za nekoliko meseci", rekao je.
     Ona, pak, nije ispoljavala zainteresovanost ni za šta veće. Pa, dobro...
     Njoj samoj ionako nije bilo spasa. Evgenija Insinja bila je zauvek izgubljena između svetova. A potomstvo... Evgenija je bila rođena na Rotoru i mogla je da živi bez Zemlje. Marlena je bila rođena (tačnije, jedva rođena) na Rotoru i mogla je bez Sunčevog sistema, iako je, možda, prema njemu mogla osećati daleku pripadnost. Njena deca, međutim, toga ne samo da neće biti svesna, nego neće ni mariti. Za njih će Zemlja i Sunčev sistem biti poput mita, dok će Eritro biti svet u ubrzanom razvitku.
     Bar se nadala da će biti tako. Marlena je već ispoljavala tu čudnu opčinjenost Eritrom, iako je Evgenija to tek nedavno primetila. No, moglo se to naglo izgubiti, baš kao što se iznenada i javilo.
     Sve u svemu, samo najveći nezahvalnici su se mogli žaliti. Niko nije mogao ni zamisliti da će na orbiti oko Nemezis postojati nastanjiv svet. Uslovi koji behu omogućili tu nastanjivost bili su zbilja izuzetni. Procenite verovatnoću za tako nešto, a onda je sagledajte iz perspektive blizine Nemezis Sunčevom sistemu, pa ćete morati da poreknete da se tako nešto uopšte moglo dogoditi.
     Ona se vrati dnevnim izveštajima, koje je kompjuter čekao da joj isporuči, beskrajno strpljiv, kao i svi predstavnici njegovog plemena.
     Ali pre nego što je zaustila da ih zatraži, čula je pozivni signal i iz malog zvučnika, veličine dugmeta, pričvršćenog na njenom levom ramenu, začu se mekani glas. "Orinel Pampas želi da vas vidi. Nema zakazano."
     Insinja učini grimasu, no onda se seti da ga je poslala po Marlenu. "Pustite ga, neka uđe", odvrati ona.
     Na trenutak uputi pogled ka ogledalu. Dobro je izgledala. Izgledala je čak i mlađom od četrdesetogodišnjakinje. Valjda je to bilo i opšte, a ne samo njeno mišljenje.
     Izgledalo je glupo brinuti toliko o svom izgledu ako očekujete jednog sedamnaestogodišnjeg dečaka, ali Evgenija Insinja već beše uočila poglede koje je sirota Marlena upućivala tom dečku, znajući dobro šta oni znače. Bilo je jasno da Orinel, nesumnjivo samozaljubljenik, jedva da o Marleni misli osim kao o zabavnom detetu, tim pre što Marlena još nije bila sposobna da se okane svoje detinje jogunastosti. Ipak, ako se Marleni izjalovi ovo sa Orinelom, neka bar ne misli da je njena majka tome doprinela.
     U svakom slučaju će mene kriviti, uzdahnu Insinja, dok je momak ulazio sa osmehom koji je i dalje otkrivao adolescentsku sramežljivost.
     "Pa, Orinele, jesi li je našao?"
     "Jesam, gospođo. Bila je tamo gde ste rekli da ću je naći i rekao sam joj da ste je zvali."
     "I, kako se ponašala?"
     "Pa, ako baš želite da znate, dr Insinja - ne znam da li se to zove potištenost ili nešto slično tome, ali ona ima neke čudne ideje u glavi. Ne znam da li bi joj se dopalo ako bih vam rekao."
     "Pa, ni ja baš ne uživam da za njom šaljem žbire, ali ona je uvek puna čudnih ideja i to me brine. Molim te, šta je rekla?"
     Orinel zatrese glavom. "Dobro, ali nemojte joj spominjati da sam vam ja rekao. Ovo je zbilja ludo. Znate, smatra da će Zemlja biti uništena."
     Očekivao je da se Insinja nasmeši.
     Međutim, ova je doslovno eksplodirala. "Šta?! Otkud joj to?"
     "Ne znam, dr Insinja. Ona jeste vrlo bistro dete, ali ima neke tako čudne ideje. U stvari, pomislio sam da me vuče za nos."
     Insinja ga prekide. "Verovatno je upravo to posredi. Ima čudan smisao za humor. Prema tome, slušaj me dobro. Neću da to ode dalje, znaš. Neću da počnu da kolaju priče. Razumeš?"
     "Naravno, gospođo."
     "Ozbiljno mislim. Ni reči."
     Orinel žustro zaklima glavom.
     "Ipak, hvala ti što si mi rekao, Orinele. To je bilo važno. Razgovaraću s njom i videću šta je to što je muči - i tebe neću pominjati."
     "Hvala", odvrati Orinel. "Ima još nešto..."
     "Da?"
     "Hoće li Zemlja zaista biti uništena?"
     Insinja je zurila neko vreme u njega, a onda se, kao, nasmeši: "Ah, naravno da neće. Možeš sada ići."
     Gledala je za njim, kivna na sebe što ga nije uverljivije slagala.

 3.
     Janus Pit beše čovek impresivnog izgleda, koji mu je nesumnjivo pomogao pri usponu ka mestu Načelnika Rotora. U prvim danima naseljavanja Rotora prednost su imali ljudi prosečne visine i težine, zbog nastojanja da se smanje potrebe po glavi putnika u pogledu prostora i potrošnih dobara. Kasnije je to odbačeno kao nepotrebno, ali, ipak, ostalo je u genima prvobitnih naseljivača, tako da je prosečni Rotorijanac bio za dva-tri centimetra niži od prosečnog žitelja potonjih naseobina.
     Pit je, pak, bio visok, čvrst, čelično sive kose, duguljasta lica, kao indigo plavih očiju i tela koje mu je i dalje bilo u dobroj formi, bez obzira na pedeset šest godina života.
     On pogleda naviše i nasmeši se pri ulasku Evgenije Insinje, ali, istovremeno, oseti i uobičajeni dašak nemira. Postojalo je nešto u njoj što je kod čoveka izazivalo osećaj nelagodnosti. Imala je ona neke svoje Razloge (sa velikim R) s kojima se katkad bilo teško nositi.
     "Hvala ti što si našao malo vremena, Januse", reče ona.
     "Hajde, samo bez formalnosti", odvrati on, odloži svoj kompjuter i zavali se, pokušavajući namerno da atmosferu učini opuštenijom. "Toliko toga smo prevalili zajedno."
     "I toliko toga podelili", dodade Insinja.
     "Tako je", složi se Pit. "Kako ti je kćer?"
     "Zbog nje sam, zapravo, i došla. Čuje li nas iko?"
     "A od koga bismo se krili i zašto?" odgovori Pit pitanjem, dižući obrve.
     I to pitanje, upravo, podstače Pita da razmotri čudnu situaciju u kojoj se Rotor nalazio. Praktično, bio je usamljen u svemiru. Od Sunčevog sistema delilo ih je više od dve svetlosne godine, a nije postojao nikakv svet na kome bi se nalazila neka druga inteligencija u krugu prečnika koji se merio stotinama, odnosno, koliko je uopšte bilo poznato, čak milijardama svetlosnih godina unaokolo.
     Rotorijanci možda bejahu usamljeni i pomalo nesigurni, ali, nisu se morali plašiti nikakvog spoljnjeg ugrožavanja. Odnosno, gotovo da se nisu morali plašiti, pomisli Pit.
     "Znaš šta treba kriti", pripomenu Insinja. I sam si uvek insistirao na diskreciji."
     Pit aktivira zaštitno polje i odvrati: "Moramo li opet o tome? Molim te, Insinja, pa to je već sve rešeno. Bilo je rešeno još pre četrnaest godina, kada smo krenuli. Znam da te to katkad tišti, ali..."
     "Tišti? Pa, zašto da ne? To je moja zvezda..." Ona mahnu rukom neodređeno, misleći, naravno, na Nemezis. "To je i moja odgovornost."
     Pitove se vilice zategoše. Zar moramo opet o tome, pomisli on.
     "Sada nas niko ne može čuti", reče on naglas. "Šta te to muči?"
     "Marlena. Moja kćerka. Ona, nekako, zna."
     "Šta zna?"
     "O Nemezis i o Sunčevom sistemu."
     "Otkud bi mogla znati? Osim ako joj ti nisi rekla?"
     Insinja bespomoćno raširi ruke. "Naravno da joj nisam rekla, ali, očigledno, nisam ni morala. Marlena, na neki način, na kraju sve sazna i sve uvidi. Iz ono malo stvari što čuje i vidi, ona izvodi zaključke. Uvek je bila vrlo sposobna za takve stvari, ali njena moć se opasno pojačava poslednjih godina."
     "Pa, recimo da nagađa i recimo da je ponekad u pravu. Reci joj da nije u pravu i da ne priča okolo o tome."
     "Ali već je to izbrbljala jednom momku koji je to posle rekao meni. Tako i znam za celu stvar. Orinel Pampas mu je ime, sin je porodičnih prijatelja."
     "Da, znam ga. Reci mu, jednostavno, da ne veruje u ono što izmišlja jedna balavica."
     "Petnaest joj je godina. Nije više tako balava."
     "Za njega jeste, uveravam te. Rekoh ti da znam tog momčića. Imam utisak da se veoma trudi da izgleda stariji nego što jeste. Sećam se kako sam ja izgledao u njegovim godinama i znam šta sam tada misio o petnaestogodišnjim devojčicama, naročito ako su..."
     Insinja ga mrko prekide. "Znam. Naročito ako su male, debeljuškaste i neprivlačne. Zar nije bitno to što je, očigledno, natprosečno inteligentna?"
     "Tebi i meni sigurno da je bitno. Međutim, ne i Orinelu. Čuj, ako smatraš da je potrebno, razgovaraću sa njim. Ti razgovaraj sa Marlenom. Reci joj da je takva ideja smešna, netačna i da ne sme da ide okolo šireći besmislice i uznemirujuće izmišljotine."
     "A šta ćemo ako to jeste istina?"
     "Trenutno je to nebitno. Vidi, Evgenija, ti i ja smo krili tu mogućnost godinama i bolje je da tako i nastavimo. Ako se vest proširi, biće sigurno i preterivanja i rastuće, nepotrebne sentimentalnosti prema čitavoj stvari. To će nas samo odvući od posla kome smo se posvetili od trenutka kada smo napustili Sunčev sistem i kome ćemo se, najverovatnije, posvećivati i naredna pokolenja."
     Ona mu uputi pogled - zgranut, pun neverice.
     "Zar nemaš nikakvih osećanja prema Sunčevom sistemu, Zemlji, prapostojbini svih nas?"
     "Da, Evgenija, imam sve vrste osećanja. Ali ona su trošna i ne smem dopustiti da me zavedu. Napustili smo Sunčev sistem onda kada smo shvatili da je za čovečanstvo vreme da počne da se širi. Drugi će, siguran sam, krenuti za nama. Možda to već i čine. Učinili smo da čovečanstvo postane galaktička rasa i ne smemo više razmišljati u okvirima jednog jedinog planetnog sistema. Naš je posao ovde."
     Gledali su se, dugo. A onda Evgenija progovori, sa prizvukom beznađa u glasu. "Ubedićeš me pričom. Ubeđivao si me tolike godine."
     "I sledeće godine i, verovatno, one tamo. Nećeš da shvatiš, Evgenija, i zameraš mi. Trebalo je da ti već odavno postane jasno." I on se ponovo okrenu ka svom kompjuteru.

NEMEZIS

     4.
     Prvi put ju je ubedio 2220. godine, pre šesnaest godina, te uzbudljive godine u kojoj su se pred njima otvorile mogućnosti što im pružaše Galaksija.
     Kosa Janusa Pita tada je još imala ovu tamnosmeđu boju. Još uvek se nije bio uspeo do položaja Načelnika Rotora, ali već se o njemu govorilo kao o čoveku čije vreme tek dolazi. Rukovodio je, u to doba, Odeljenjem za istraživanje i trgovinu, pa je i sama Daljinska sonda bila njegovo delo i rezultat njegovih stremljenja.
     Bio je to prvi pokušaj da se materija pokrene duž svemira pomoću hiperpogona.
     Koliko je bilo znano, samo Rotor beše ovladao hiperpogonom i Pit je spadao u grupu najvatrenijih zagovornika tajnosti otkrića.
     Na sastanku Saveta jednom je rekao: "Sunčev sistem je prezagušen. Naseobine sve teže pronalaze nove prostore. Čak je i asteroidni pojas tek privremeno rešenje. I on će uskoro postati nepodnošljivo tesan. Štaviše, svaka Naseobina poseduje svoju vlastitu ekološku ravnotežu, a u tom pogledu se sve više razlikujemo. Trgovina nam zamire usled straha da nam neko ne prokrijumčari tuđe kulture parazita ili patogena.
     Jedino rešenje za nas, poštovane kolege, jeste da napustimo Sunčev sistem - i to bez fanfara, bez upozorenja. Dopustimo sebi da odemo i pronađemo novi dom, na kome ćemo izgraditi novi svet, sa novim čovečanstvom, novim društvom, novim načinom života. To nećemo postići bez hiperpogona - ali i njime smo ovladali. Druge Naseobine će, kasnije, verovatno, usavršiti istu tehniku i takođe se iseliti. Sunčev sistem će biti kao maslačak pretvoren u seme, čije će se klice razvejati po Vaseljeni.
     No, ako mi krenemo prvi na put, pronaći ćemo sebi novi svet mnogo pre no što bilo ko pođe našim stopama. Ustoličićemo se čvrsto, tako da, kada za nama stigne pratnja, možemo biti dovoljno moćni da ih pošaljemo u drugom pravcu. Galaksija je velika i za sve će biti mesta."
     Bilo je, razume se, prigovora, čak vrlo isključivih. Bilo je onih koji su se protivili iz čistog straha - straha od napuštanja poznatog. Bilo je i onih koji su se jogunili iz sentimentalnosti prema planeti-pramajci. Bilo je, napokon, i idealista koji su saznanje tražili za sve, kako bi i ostali mogli otići ako to zažele, odmah.
     Pit je, međutim, znao da će pobediti. Samo zato što mu je odlučujući argument pružila Evgenija Insinja. Kakva neverovatna sreća da je sa svojim otkrićem došla najpre k njemu.
     Tada je još bila prilično mlada, tek dvadeset i šest godina, udata, ali ne još i trudna. Bila je uzbuđena, jedra, ruku prepunih tabaka kompjuterskih crteža.
     Sećao se da ju je dočekao namršten. On je bio Sekretar Odeljenja, a ona, zapravo, niko i ništa. Sve do tog trenutka, naravno.
     Sve to on tada još nije mogao znati. Nervirala ga je njena upornost i način na koji se probila do njega. Grčio se gledajući njeno oduševljenje. Očekivao je da ga mlada žena udavi beskrajnom složenošću onoga, šta god to bilo, što je nosila u naručju, i to sa entuzijazmom koji će ga vrlo brzo potpuno iscrpsti.
     Trebalo je da se najpre obrati nekom od njegovih pomoćnika. To joj je i rekao: "To je, dakle, dr Insinja, ono sa čime želite da me upoznate. Biće mi drago da tome posvetim svoje vreme. Zašto to ne ostavite kod nekoga iz Odeljenja?" Pokazao joj je rukom prema vratima, svesrdno se nadajući da će se ona okrenuti i izaći. (Ponekad, u posebnim trenucima, kasnijih godina, pitao se šta bi bilo da je ona tada zaista tako postupila).
     Ona, međutim, reče: "Ne, ne, gospodine. Došla sam da se vidim sa vama i ni sa kim drugim." Glas joj je podrhtavao, kao da jedva obuzdava unutrašnju napetost. "Ovo što imam najznačajnije je otkriće još od - od..." Pokušala je, pa odustala. "To je najznačajnije otkriće."
     Pit se zagleda u tabake papira u njenim rukama. Delovali su izazovno, ali on sa svoje strane nije osećao nikakvo vatreno uzbuđenje. Ti stručnjaci - maleni napredak u malenom polju njihove malene struke uvek smatraju pravom naučnom revolucijom.
     "Pa, doktorko, možete li mi ukratko objasniti o čemu je reč?" upita on uzdahnuvši.
     "Čuje li nas iko, gospodine?"
     "Zar je potrebno da nas niko ne čuje?"
     "Ne želim da iko sazna za ovo dok ne budem sasvim... sasvim sigurna... dok ne proverim još jednom, i još jednom, dok ne otklonim i najmanju sumnju. Ali ne, nema nikakve sumnje. Ovo vam izgleda besmisleno, zar ne?"
     "Ne, nimalo", hladno odvrati Pit, pritiskajući dugme. "Sada smo sasvim zaštićeni. Recite."
     "Sve je ovde... evo, pokazaću vam."
     "Ne, najpre mi recite. Ukratko."
     Ona duboko udahnu. "Gospodine, otkrila sam najbližu zvezdu." Oči joj bejahu poput tanjirića. Disala je ubrzano.
     "Najbliža zvezda Zemlji je Alfa Kentaura i to znamo već vekovima", primeti Pit.
     "Do sada je bilo tako. Otkrila sam još jednu, bližu. Sunce ima bliskog suseda. Možete li da poverujete u to?"
     Pit ju je pažljivo odmeravao. Tipično, tipično. Samo neka su dovoljno mladi, entuzijasti, neiskusni, uvek će vas opaliti nekim novim otkrićem.
     "Jeste li sigurni?" upitao je.
     "Jesam. Potpuno. Dajte da vam pokažem podatke. Ovo je najuzbudljivija stvar koja se desila na polju astronomije još od..."
     "Ako je tačno to što tvrdite. Ne, nemojte mi pokazivati podatke, pogledaću ih kasnije. Ispričajte mi. Ako postoji zvezda bliža Suncu nego što je to Alfa Kentaura, zašto do sada nije bila otkrivena? Zašto je to palo u deo baš vama, dr Insinja?" Znao je da je sarkastičan, ali ona nije obraćala pažnju na njegov ton. Bila je suviše uzbuđena.
     "Postoje razlozi. Zvezda se nalazi iza oblaka, tamnog oblaka, gomile prašine, koji se nalazi tačno između nas i nje. Bez apsorpcije koju vrši prašina, bila bi to zvezda osme veličine i do sada bi bez sumnje bila otkrivena. Prašina umanjuje njen sjaj i čini je zvezdom devetnaeste veličine, izgubljenom među milionima zvezda koje jedva naziremo. Nije bilo razloga da joj iko posveti pažnju. Daleko je na južnom nebu Zemlje, tako da mnogi teleskopi iz vremena pre Naseobina nisu čak ni mogli da se usmere u tom pravcu."
     "Ako je tako, kako da ste je vi otkrili?"
     "Zahvaljujući Daljinskoj sondi. Vidite, zvezda-sused i Sunce menjaju, razume se, svoje relativne položaje. Pretpostavljam da kruže oko zajedničkog središta, i to sasvim polako, u periodu koji se meri milionima godina. Nekoliko vekova unazad, položaj im je mogao biti takav da smo, možda, mogli videti zvezdu-suseda van oblaka u punom sjaju, ali i tada samo pomoću teleskopa. A teleskopi su izumljeni tek pre šest stotina godina. Prekasno da bi se, sa pojedinih mesta na Zemlji, u to doba, zvezda-sused mogla uočiti. Za nekoliko stoleća, zvezda-sused će se opet jasno videti, sada sa druge strane oblaka. No, ne moramo toliko dugo da čekamo. Imamo Daljinsku sondu."
     Pit je osećao kako se plamen u njemu razbuktava, kako mu se unutrašnjost odjednom zagreva. "Hoćete da kažete da je taj deo neba snimljen pomoću Daljinske sonde, koja, budući da je dovoljno isturena u svemiru, može, bez obzira na oblak, da 'vidi' vašu zvezdu u punom sjaju?"
     "Upravo to. Imamo zvezdu osme veličine tamo gde je ne bi trebalo biti. Spektar je pokazao da je reč o crvenom patuljku. Crvene patuljke ne možete uočiti na velikoj udaljenosti, stoga ispada da je ovaj vrlo blizu."
     "Da, ali zašto bliže nego Alfa Kentaura?"
     "Prirodno, ispitivala sam taj deo neba, onako kako se vidi sa Rotora i nikakve zvezde osme veličine nije bilo. Ipak, na očekivanom mestu naišla sam na zvezdu devetnaeste veličine, koje nije bilo na fotografijama što ih je načinila Daljinska sonda. Zaključila sam da je posredi isto telo, samo zatamnjeno, a činjenica da nisu bile na baš sasvim istom mestu posledica je paralaktičkog pomaka."
     "Da, razumem. Bliski predmeti čine nam se kao da su na različitim mestima, prema udaljenoj pozadini, ukoliko ih gledamo sa različitih strana."
     "Tačno, ali zvezde su toliko udaljene da, čak i kad bi Daljiska sonda bila još udaljenija, recimo dobar deo jedne svetlosne godine, ne bismo na fotografijama videli bitniju razliku u slučaju udaljenijih zvezda. Međutim, položaj obližnjih zvezda bi se drastično promenio. Kod zvezde-suseda javio se ogroman pomak - relativno ogroman, razume se. Posmatrala sam nebo na snimcima koje je Daljinska sonda načinila na raznim mestima kako se udaljavala. Postoje tri fotografije snimljene tokom onih intervala kada se nalazila u normalnom svemiru; na njima zvezda-sused izgleda sve sjajnija kako se, viđena sa sonde, približava rubu oblaka. Na osnovu paralaktičkog pomaka pokazalo se da nas do zvezde-suseda deli tek nešto malo više od dve svetlosne godine. A to je dvostruko manje nego do Alfa Kentaure."
     Pit ju je zamišljeno posmatrao. U tišini koja je usledila devojka je osećala kako u njoj rastu napetost i iščekivanje.
     "Gospodine Pit", progovori ona najzad, "želite li da sada pogledate proračune?"
     "Ne", odvrati on. "Zadovoljan sam onim što ste mi rekli. Ali sada vam moram postaviti nekoliko pitanja. Čini mi se, ako sam vas pravilno razumeo, da su zanemarljivi izgledi da se neko iz čista mira usredsredi na jednu zvezdu devetnaeste veličine, kako bi joj izračunao paralaksu i odredio udaljenost?"
     "Skoro nepostojeći."
     "Ima li drugih načina da se otkrije da nam je jedna zatamnjena zvezda zapravo nadohvat ruke?"
     "Pa, možda je njeno vlastito kretanje veliko - za jednu zvezdu, naravno. Hoću reći, ako biste je neprestano posmatrali, primetili biste da se kreće manje-više pravolinijski.
     "Da li bi se to registrovalo i u ovom slučaju?"
     "Možda. Međutim, nemaju sve zvezde veliko vlastito kretanje, čak iako su nam sasvim blizu. One se kreću u tri dimenzije - a mi pratimo njihovo vlastito kretanje isključivo u dvodimenzionoj projekciji. Mogu to da vam objasnim..."
     "Ne treba, verujem vam na reč. Da li je kod ove zvezde primetno vlastito kretanje?"
     "Da bih to ustanovila potrebno mi je izvesno vreme. Imam nekoliko snimaka tog dela neba, starijeg datuma, na kojima bih mogla odrediti eventualno primetno vlastito kretanje ove zvezde. Ali to bi iziskivalo dodatna istraživanja."
     "Ipak, smatrate li da zvezda-sused ima takvo vlastito kretanje koje bi učinilo da se astronomi, pod pretpostavkom da je uopšte uoče, za tu zvezdu zainteresuju?"
     "Ne. Ne smatram."
     "Onda je sasvim moguće da smo mi, na Rotoru, jedini koji znamo za zvezdu-suseda, jer smo jedini otposlali Daljinsku sondu. Tu smo na vašem terenu, dr Insinja. Slažete li se da smo jedini koji smo poslali Daljinsku sondu?"
     "Daljinska sonda nije poduhvat koji se baš sasvim drži u tajnosti. Znamo za eksperimente drugih Naseobina i svi zajedno smo pretresali ovaj problem. Čak i Zemlja, koja, doduše, u ova vremena i nije baš mnogo zainteresovana za astronomiju."
     "Da, prepustili su inicijativu Naseobinama, što je prilično razumno. Ali jesu li, ili nisu, druge Naseobine poslale svoje Daljinske sonde i to možda zadržale u tajnosti?"
     "Veoma sumnjam u to, gospodine. Za Daljinsku sondu potreban je hiperpogon, a tehnika hiperpogona predstavlja potpunu tajnu. Znali bismo da su i drugi ovladali hiperpogonom. Pretodno bi bili prinuđeni da izvode eksperimente po svemiru koji bi ih odali."
     "Prema Ugovoru o otvorenoj nauci, svi podaci dobijeni posredstvom Daljinskih sondi morali bi biti javno objavljeni. Znači li to da ste već obavestili..."
     Insinja ga nestrpljivo prekide. "Ne, naravno da nisam. Moram još mnogo toga da istražim pre no što bilo šta obnarodujem. Ono što sada imam tek je preliminarni rezultat koji vam saopštavam u poverenju."
     "Ali vi niste jedini astronom koji radi na Daljinskoj sondi. Pretpostavljam da ste svoje rezultate pokazali i drugima."
     "Ne, nisam." Insinja pogleda u stranu, a onda nastavi, kao da se brani. " Ja sam bila ta koja je uočila stvar. Ja sam preduzela da je istražim. Ja sam razabrala njen značaj. Ja. Shodno tome, želim da obezbedim da otkriće meni padne u zaslugu. Postoji samo jedna zvezda koja je najbliža Suncu i želim da uđem u anale nauke kao osoba koja ju je otkrila."
     "Možda ima još neka, bliža", primeti Pit, uz prvi osmeh na licu još od kako je razgovor otpočeo.
     "Ta bi sigurno već duže bila poznata. Čak i moja zvezda - i ona bi odavno bila otkrivena, samo da nije krajnje neuobičajenog postojanja tog tanušnog, zatamnjujućeg oblaka. To - da postoji i bliža zvezda od ove - mislim da je to potpuno isključeno."
     "E, onda smo na sledećem, dr Insinja: vi i ja smo jedini ljudi koji znaju za zvezdu-suseda. Jesam li u pravu? Niko više?"
     "Da. Samo vi i ja. Za sada."
     "Ne za sada. To mora ostati naša tajna dok ne budem spreman da stvar saopštim određenim ličnostima."
     "Ali Ugovor... ugovor o otvorenoj nauci..."
     "Moramo ga zanemariti. Uvek u svemu ima izuzetaka. Vaše otkriće vezano je za bezbednost Naseobina. A kada je to posredi, ništa nas ne obavezuje da obznanimo otkriće. Uostalom, ni o hiperpogonu ništa nismo obnarodovali, zar ne?"
     "Ali postojanje zvezde-suseda nema nikakve veze sa bezbednošću Naseobina!"
     "Naprotiv, dr Insinja, i te kako ima veze. Možda vi to još ne shvatate, ali vaše otkriće može promeniti sudbinu ljudske rase."

5.
     Stajala je pred njim, kao ukočena, netremice ga posmatrajući.
     "Sedite, molim vas. Sada smo zaverenici i moramo se ponašati prijateljski. Preći ćemo na ti i oslovljavaćemo se po imenu kada smo sami."
     "Nisam sigurna da baš tako treba", promrmlja Insinja.
     "Mora tako biti, Evgenija. Ne možemo biti zaverenici ako smo hladni i zvanični jedno prema drugome."
     "Ali ja ne želim ni sa kim i ni o čemu da kujem zaveru, i to je jednostavno tako. Dalje, ne vidim razloge zbog kojih bih morala da u tajnosti držim otkriće zvezde-suseda."
     "Pretpostavljam da se bojiš da će ti izmaći priznanje?"
     "E pa, Januse, možeš se kladiti u svoj poslednji kompjuterski čip da je tako", odvrati Insinja posle kraćeg oklevanja. "Tako je. Želim priznanje."
     "Za trenutak", nastavi Janus, "moraš zaboraviti da zvezda-sused uopšte postoji. Znaš i sama da se već duže zalažem za to da Rotor konačno napusti Sunčev sistem. Kako ti, uopšte, gledaš na to? Da li bi ti napustila Sunčev sistem?"
     Ona sleže ramenima. "Nisam sasvim sigurna. Bilo bi divno izbliza videti jedno takvo astronomsko telo, ali to je i pomalo zastrašujuće, zar ne?"
     "Misliš, ostaviti dom?"
     "Da."
     "Ali ti uopšte ne bi napuštala svoj dom. Ovo je tvoj dom, Rotor." On raširi ruke. "Tvoj dom pošao bi sa tobom."
     "Čak i da je tako, gosp... Januse, nije samo Rotor ono što nazivamo 'domom'. Imamo i susedstvo, druge Naseobine, planetu Zemlju, čitav Sunčev sistem."
     "Tako je, ali u tom susedstvu je strašna gužva. Ranije ili kasnije, moraćemo se iseliti, hteli to ili ne. Nekada, davno, ljudi na Zemlji bili su prinuđeni da plove preko okeana i prelaze preko planinskih venaca. Pre samo dva stoleća, bili su primorani da se sa Zemlje otisnu put Naseobina. To je samo još jedan korak dalje u priči koja se neprestano ponavlja."
     "Razumem. Ali ima i onih koji se nikada nisu pomerili. Na Zemlji ima još ljudi. Ima onih koji žive na jednom mestu kroz nebrojena pokolenja."
     "I ti bi da budeš jedna od tih, nepokretnih."
     "Mislim da bi Krajl, moj suprug, tako želeo. On ima prilično loše mišljenje o tvojim idejama, Januse."
     "Pa, na Rotoru raspolažemo slobodom mišljenja i izražavanja, te se tvoj suprug i ne mora složiti sa mnom. Ima, međutim, nešto drugo što bih želeo da te pitam. Kada ljudi na Rotoru, onako uopšteno, razmišljaju o preseljenju, gde vide svoje odredište?"
     "Misle na Alfu Kentaura, naravno. Svi veruju da nam je to najbliža zvezda. Čak i uz pomoć hiperpogona ne bismo mogli putovati brže od svetlosti, te bi nam bile potrebne četiri godine. Na bilo koju drugu stranu da se zaputimo, trebalo bi nam mnogo više. A i četiri godine su dugo razdoblje za putovanje."
     "A ako pretpostavimo da je moguće putovati i brže od toga i ako bi nam domet bio mnogo, mnogo dalji, kuda bismo onda krenuli?"
     Insinja se za trenutak zamisli. Pretpostavljam opet na Alfu Kentaura. Ipak je to 'stari kraj'. Zvezdano nebo bi noću izgledalo gotovo isto. To bi bila umirujuća okolnost. A bili bismo i bliže domu, ukoliko poželimo da se vratimo. Osim toga, Alfa Kentaura A, najveća od tri zvezde u sistemu, praktično je Sunčev blizanac. Alfa Kentaura B je manja, mada ne mnogo. Čak i ako zanemarimo treću, Alfu Kentaura C, koja je crveni patuljak, i dalje bismo imali dve zvezde umesto jedne. Dve garniture planeta, da se tako izrazim."
     "Pretpostavimo da se neka Naseobina otisne put Alfe Kentaura i nađe zgodno mesto gde bi osnovala novi svet, i da se kod kuće, u Sunčevom sistemu, sazna za to. Gde bi onda otišle druge Naseobine, kada i one odluče da je došlo vreme za selidbu?"
     "Pa, na Alfu Kentaura, naravno", odvrati istog časa Insinja.
     "Dakle, ljudska rasa bi stremila jednom određenom mestu, i, ukoliko jedna Naseobina uspe, druge bi vrlo brzo usledile, sve dok novi svet ne postane prenatrpan kao i stari, dok se ne namnože različite kulture, različite Naseobine sa različitim ekologijama."
     "Onda će doći vreme da se selimo na druge zvezde."
     "Ali Evgenija, uspeh na jednom mestu uvek će povlačiti za sobom nove i nove Naseobine. Čim se otkrije jedna blagotvorna zvezda, jedna dobra planeta, svi će odmah pohrliti tamo."
     "Pretpostavljam da si u pravu."
     "Ali ako mi odemo na zvezdu koja je tek nešto više od dve svetlosne godine daleko, na pola puta do Alfe Kentaura, i za to niko ne bude znao osim nas samih, ko bi nas onda pratio?"
     "Niko, sve dok se ne otkrije postojanje zvezde-suseda."
     "A za to će možda biti potrebno mnogo vremena. U međuvremenu, naseliće oni već Alfu Kentaura, ili će iskoristiti neke druge očigledne mogućnosti. Nikada neće ni primetiti crvenog patuljka na svom kućnom pragu. Čak i da ga primete, otpisaće ga kao nepodobnog za život - ne znajući, naravno, da ljudi na njemu već poodavno obitavaju."
     Insinja je s nevericom posmatrala svog sagovornika. "Ali šta bi to sve značilo? Neka i odemo na zvezdu-suseda i neka niko ne sazna. Šta dobijamo time?"
     "Prednost je u tome što ćemo imati sav prostor za sebe. Ako tamo postoji nastanjiva planeta..."
     "Neće je biti. Ne u sistemu crvenog patuljka."
     "Onda možemo slobodno iskoristiti sve sirovine koje tamo nađemo i stvoriti neograničeno veliki broj Naseobina."
     "Misliš, biće više mesta za nas?"
     "Mnogo više mesta nego ako čitava jata budu stizala za nama."
     "Znači, Januse, imali bismo nešto više vremena na raspolaganju. No, na kraju bismo ipak ispunili sav raspoloživi prostor oko zvezde-suseda, čak i da smo sasvim sami. Trebalo bi nam, dakle, pet stotina godina umesto dve stotine. Ne vidim veliku razliku."
     "Razlika je, Evgenija, veća nego što zamišljaš. Pustiti Naseobine da se naseljavaju kako im padne na pamet značilo bi imati hiljadu različitih kultura, koje bi sa sobom donele sav arsenal mržnji i neprilagođenosti koje pamtimo iz istorije Zemlje. Ako nam daš vremena, ako nam daš da tamo budemo sami, stvorićemo sistem Naseobina koji će biti jedinstven u kulturi, jedinstven u ekologiji. Biće to neuporedivo bolja pozicija - manje haotična, manje anarhična."
     "Isto tako i manje interesantna. Mrtvija."
     "Nije baš tako. Razlikovaćemo se. Da, Naseobine će se međusobno razlikovati, ali će zajedništvo uvek postojati. Imaćemo divne Naseobine... a čak i da grešim, uviđaš valjda i sama da se radi o eksperimentu koji se mora preduzeti. Zašto ne bismo našu zvezdu posvetili tom razumnom razvoju i videli hoće li nam to poći za rukom? Uzećemo tu zvezdu, taj otpad za koji niko neće biti zainteresovan, i videti jesmo li u stanju da izgradimo novi tip društva - i, ako je moguće, bolji."
     "Da vidimo šta možemo da učinimo", nastavi on, "ako nam energija ne bude odlazila i rasipala se na slamanje nepotrebnih kulturnih barijera i na očuvanje biologije koju bi neprestano ugrožavale strane ekološke stranputice."
     Insinja je osećala kako se zagreva za ideju. Čak i ako ne uspeju, čovečanstvo će nešto naučiti: da tako nešto nije moguće. A opet, ako upali... No, ona samo zavrte glavom. "To je sanjarija, beskorisna sanjarija. Zvezda-sused će biti otkrivena, ma koliko se trudili da je sakrijemo."
     "Ali, Evgenija, koliko je samo tvom otkriću doprinela puka slučajnost? Budi iskrena prema sebi. Desilo se da si primetila zvezdu. Desilo se da si ono što si videla uporedila sa drugom slikom. Ne misliš li da se moglo desiti i da omaneš? I zar ne bi, možda, pod istim uslovima, i drugi omanuli?"
     Insinja ništa ne odgovori, ali je izraz na njenom licu u potpunosti zadovoljavao Pita.
     Njegov glas postade mekši, poput hipnotičkog siktanja. "A ako bude zakašnjenja, od samo stotinu godina, ako dobijemo stotinu godina da izgradimo naše novo društvo, bićemo dovoljno moćni i snažni da odagnamo one koji bi, eventualno, pošli našim stopama. Nećemo morati toliko dugo da se krijemo."
     Insinja je i dalje ćutala.
     "Jesam li te ubedio?" upita Pit.
     "Ne u potpunosti." Insinja kao da se sva strese.
     "Onda, razmišljaj o tome. I molim te za još jednu uslugu. Dok o svemu budeš razmišljala, nikome ni reči o zvezdi-susedu i daj mi sve podatke u vezi s njom kako bih ih držao na sigurnom. Neću ih uništiti. Obećavam ti. Biće nam potrebni ako stvarno budemo putovali. Učini mi makar to, Evgenija. Hoćeš li?"
     "Dobro", zacvile ona napokon. No, odmah potom se sva razbukta. "Međutim, i ja imam jednu želju. Ja ću joj dati ime. To je moja zvezda."
     Pit se načas nasmeši. "Pa, kako ćeš je nazvati? Insinjeta? Evgenijeta?"
     "Ne, nisam toliko luda. Ime će joj biti Nemezis."
     "Nemezis? N-E-M-E-Z-I-S?"
     "Da."
     "Ali zašto?"
     "U jednom trenutku, tokom dvadesetog veka, ljudi su se već bavili pretpostavkom da postoji zvezda u neposrednoj Sunčevoj blizini. Naravno, u to doba još nisu bili sposobni da bilo šta i dokažu. Zvezda-sused nije pronađena, ali ime koje su joj tada dali glasilo je Nemezis - u pisanim dokumentima iz tog vremena. Želim da učinim po volji tim dalekovidim naučnicima."
     "Nemezis... zar ne postoji boginja u grčkoj mitologiji sa tim imenom? I to zla boginja?"
     "Boginja odmazde, pravedne osvete, kazne. Ušla je u jezik kao višeznačna reč. Proverila sam u kompjuteru. Označio ju je kao 'arhaičnu' reč."
     "A zašto su ti tvoji davni istomišljenici neku nepostojeću zvezdu nazvali tim imenom, Nemezis?"
     "Mislim da je posredi bilo nešto u vezi sa kometnim oblakom. Povremeno bi Nemezis, tokom svog obilaska oko Sunca, prolazila kroz kometni oblak i indukovala kosmičke udare koji bi uništavali znatan deo života na Zemlji, svakih dvadeset šest miliona godina."
     "Stvarno?" Pit očigledno beše zadivljen.
     "U stvari, ne. Ta hipoteza je bila odbačena, ali je ime ostalo. I hoću da ostane zauvek. I hoću da se zna da sam joj ja dala ime."
     "To ti obećavam, Evgenija. To jeste tvoje otkriće - i to će ući u anale. Kada, napokon, čovečanstvo sazna za Oblast Nemezis - nazovimo je tako - znaće ko ju je, i kako, prvi otkrio. Tvoja zvezda, tvoja Nemezis, biće prva zvezda, pored Sunca, koja je obasjala ljudsku rasu. I nesumnjivo prva zvezda koja obasjava ljudsku civilizaciju poteklu odnekud drugde."
     Pit je posmatrao kako Insinja odlazi. Osećao je narastajuće samopouzdanje. Odlično. To što ju je pustio da zvezdi da ime, to je, doslovce, majstorski potez. Naravno da će, jednog dana, hteti da ode na "svoju" zvezdu. Biće joj u interesu da se na njenoj zvezdi začne logična i sređena civilizacija. Civilizacija kojoj će svi zavideti, širom Galaksije.
     I onda, ponesen vizijom svoje zlatne budućnosti, odjednom oseti kako se tračak užasa uvlači u tu viziju, tračak koji je njegovom umu bio gotovo nepoznat i stran.
     Zašto baš Nemezis? Zašto baš to ime, ime boginje odmazde?
     Kao da je to ime nosilo u sebi neki opaki "omen".

MAJKA

     6.
     Bilo je vreme večere i Insinja beše usred jednog od svojih raspoloženja tokom kojih se pomalo pribojavala svoje kćeri.
     Ta raspoloženja bejahu nešto naglašenija u poslednje vreme, a zašto je bilo tako - nije znala. Možda usled toga što je Marlena postala izrazito ćutljiva, povučena, kao da se neprestano bavila mislima suviše složenim da bi se izrekle.
     I, ponekad, osećanje nemira i straha stupalo bi zajedno sa osećanjem krivice: krivice usled nedostatka majčinskog strpljenja prema devojčici; krivice usled osećanja jasne svesti o devojčinim izrazitim fizičkim nedostacima. Marlena svakako nije nasledila ništa od prijatnog izgleda svoje majke, ili nešto od svog neuobičajeno zgodnog oca.
     Marlena je bila majušna i odbojna. Jedina reč koja se savršeno uklapala u karakter Insinjine sirote kćerke.
     I, naravno, sirota. Pridev koji joj se, malte ne, neprestano nametao u svesti, u toj meri da je morala da se kontroliše da joj ne izleti i na usta.
     Majušna i odbojna. Popunjena, ali ne i debela, to je bila Marlena. Ničega očaravajućeg u njoj. Njena kosa bila je tamnosmeđa, poduža, ravna. Nos pomalo boćkast; usne su joj se sasvim blago krivile naniže u uglovima; brada mala, a opšte držanje pasivno i okrenuto prema sebi.
     Bile su tu, doduše, njene oči, velike i blistavo tamne, pravilne, mrke obrve koje su se nad njima nadvijale i duge trepavice koje gotovo da su izgledale veštačke. Ipak, oči nisu mogle da nadoknade sve ostalo - koliko god opčinjujuće da su bile u određenim trenucima.
     Insinji beše jasno, još od Marlenine pete godine, da će njena kćer, svojim fizičkim izgledom, teško privući bilo kog muškarca, što je, kako su godine promicale, postajalo sve očiglednije.
     Orinel ju je, doduše, ranije čežnjivo pogledavao, pre no što je postala tinejdžerka, očigledno impresioniran njenom briljantnom inteligencijom i gotovo trenutnim razumevanjem stvari. A Marlena se u njegovom prisustvu ponašala sramežljivo i blagonaklono, kao da je naslućivala da ima nešto u toj stvari koja se zove "dečko" što joj se čini dragim, ali bez saznanja šta bi to moglo biti.
     Insinji je izgledalo da je Marlena, tokom poslednjih nekoliko godina, konačno shvatila šta znači to - "dečko". Njeno neumorno čitanje knjiga i gledanje filmova, preteških za njen uzrast, ako ne već i za intelekt, bez sumnje je doprinelo tome. Ali i Orinel beše odrastao, njegovi hormoni su proradili i doneli promene. Dečje igre više nisu spadale u red stvari njemu potrebnih.
     I za stolom za obedovanje, te večeri, Insinja upita: "Jesi li lepo provela dan, dušo?"
     "Pa, bio je to običan dan. Orinel je došao da me traži i verovatno ti je rekao. Izvini što si morala da me juriš unaokolo."
     Insinja uzdahnu. "Ali Marlena, ne mogu da se otmem pomisli da si, ponekad, tako nesrećna. Nije li prirodno da se brinem? Suviše vremena provodiš sama."
     "Volim da budem sama."
     "Nisam sasvim sigurna u to. Ne izgledaš zadovoljna kada si sama. Ima puno ljudi koji bi se rado družili s tobom, ako im to samo dopustiš. Orinel ti je prijatelj."
     "Bivši. Sada ga interesuju drugi. To je danas bilo tako očigledno. Razbesneo me je. Sve vreme misli samo na Doloretu."
     "Pa, ne možeš ga kriviti zbog toga", primeti Insinja. "Na kraju, vršnjaci su."
     "Samo po godištu", odvrati Marlena. "Kakva tikvetina!"
     "Godište je vrlo bitno u tom uzrastu."
     "To se po njemu i vidi. I on je tikvan. Što više trabunja o Doloreti i šunja se oko nje, to postaje sve tuplji. To se baš vidi."
     "Ali nastaviće on da sazreva. A kada još malo odraste, Marlena, možda će shvatiti da fizički izgled nije najbitnija stvar u životu. A i ti ćeš porasti, znaš..."
     Marlena stade načas da ispitivački posmatra majku, a onda reče: "Ma hajde, mama. Ni sama ne veruješ u ono što želiš da mi dočaraš. Ni sekunda ne veruješ u to."
     Insinja se zarumene. Odjednom je shvatila da Marlena uopšte ne nagađa. Ona zna - ali, kako? Insinja beše pokušala da svoju primedbu izloži što je moguće bezbolnije, da se sama uživi u ono o čemu govori. No, Marlena ju je pročitala bez problema. I to nije bilo prvi put. Insinja je stoga počela da veruje da Marlena odmerava izraze, oklevanja, pokrete i da uvek uspeva da sazna ono što biste hteli da sakrijete od nje. I to je pojačalo njen strah od tog deteta. Stvarno ne želite da budete nečije prozirno staklo.
     Šta je to bilo, na primer, što je Insinja nagovestila, a što je Marlenu navelo da veruje kako će Zemlju snaći uništenje? To mora da se rasčisti.
     Insinja se odjednom oseti strahovito umornom. Ako nije mogla da obmane svoju kćer, zašto bi uopšte pokušavala? Stoga reče: "Hajde, dušo, da govorimo sasvim otvoreno. Šta ti, zapravo, želiš?"
     "Vidim da zbilja želiš da znaš, stoga ću ti reći", odvrati Marlena. "Želim da odem."
     "Da odeš?" Insinja nije shvatala smisao veoma jednostavnog izraza koji je devojčica upotrebila. "Gde to misliš da odeš?"
     "Rotor nije ceo svet, majko."
     "Naravno da nije. Ali nema ničega u prečniku od dve svetlosne godine oko nas."
     "Nije tako, majko. Samo dve hiljade kilometara odavde nalazi se Eritro."
     "To se teško može računati. Tamo ne bi mogla da živiš."
     "Ali ima ljudi koji tamo žive."
     "Da, ali pod Kupolom. Grupica naučnika i inženjera koji obavljaju nužan istraživački posao. Kupola je znatno manja nego Rotor. Ako se ovde osećaš sputanom, kako bi ti tek bilo tamo?"
     "Van Kupole na Eritru postoji ceo jedan svet. Jednog dana će ljudi nastaniti čitavu planetu."
     "Možda. Ali to nipošto nije sigurno."
     "Naprotiv, mislim da je to vrlo izvesno."
     "Čak i da je tako, za to su potrebna stoleća."
     "Ali to mora jednom početi. Zašto ja ne mogu da budem deo tog početka?"
     "Marlena, postaješ smešna. Ovde imaš vrlo udoban dom. Kada si počela da razmišljaš o tome?"
     Marlena stisnu usne. "Nisam sigurna. Pre nekoliko meseci, ali, sada se pogoršalo. Jednostavno, ne mogu više da izdržim ovde, na Rotoru."
     Insinja se namršti na svoju kćer, pomislivši: oseća da je izgubila Orinela, srce joj je zauvek slomljeno, otići će i kazniti ga na taj način. Poslaće sebe u izgnanstvo na pusti svet, a on će žaliti za njom...
     Da, to je bilo sasvim moguće rešenje. Setila se sebe sa petnaest godina. Mlada srca su tako osetljiva - najmanji drhtaj je za njih ogroman potres. Malo im, doduše, treba da se povrate, ali pokušaj to da objasniš jednoj pubertetlijki! Petnaest godina. To je kasnije, kasnije nego...
     Ne, nema smisla razmišljati o tome.
     "Šta te to toliko privlači ka Eritru, Marlena?"
     "Ne znam. To je veliki svet. Nije li prirodno želeti jedan svet veliki kao..." Oklevala je, pre nego što je dodala "...kao Zemlja?" Jedva je to izgovorila.
     "Kao Zemlja?" ponovi Insinja sa žestinom. "Nikada nisi bila tamo. Ne znaš ništa o Zemlji!"
     "Videla sam puno toga, majko. Biblioteke su prepune filmova o Zemlji."
     (Zaista, tako je. Pit već duže govori kako bi te filmove, u najmanju ruku, trebalo probrati, ako ne već sasvim uništiti. On misli da odlazak iz Sunčevog sistema zbilja mora biti odlazak. Zašto zadržavati taj veštački romantizam i sentiment u vezi sa Zemljom? Insinja se žestoko protivila, ali sada kao da je uviđala na šta, zapravo, Pit misli.)
     "Marlena, ne možeš suditi po tim filmovima... Oni idealizuju stvari. Najčešće je reč o dalekoj prošlosti, kada je stanje na Zemlji bilo bolje, a i tada nije bilo tako dobro kao što filmovi žele da prikažu."
     "Neka je čak i tako."
     "E, ne može tako. Znaš li na šta liči Zemlja? Tamo je neopisiva zbrka. Zato su je ljudi i napuštali, da bi osnivali Naseobine. Iz tog ogromnog, odvratnog sveta odlazili su i stvarali male, civilizovane Naseobine. Niko nije išao u suprotnom smeru."
     "Milijarde ljudi i dan-danas žive na Zemlji."
     "Zato ona i predstavlja takav lom. A i oni koji su preostali odlaze ubrzanim tempom. Zato i ima toliko Naseobina i zato su one male da prihvate sve. Zbog toga smo i mi, dušo, napustili Sunčev sistem i stigli ovako daleko."
     Marlena spusti glas. "Otac je bio Zemljanin. On nije napustio Zemlju, iako je imao tu mogućnost."
     "Ne, ostao je. Ostao je tamo." Insinja se namršti, pokušavajući da ne promeni ton.
     "Zašto, majko?"
     "Hajde, Marlena, o tome smo već govorile. Mnogo je ljudi ostalo. Nisu želeli da napuste svoja ognjišta. Gotovo svaka porodica na Rotoru ima članove koji su ostali na Zemlji. To dobro znaš. Želiš li da se vratiš na Zemlju? Je li to ono što hoćeš?"
     "Ne, majko. Nije to u pitanju."
     "Čak i da to zbilja želiš, udaljena si dve svetlosne godine koje ne možeš preleteti. Toliko valjda razumeš."
     "Naravno da razumem. Samo sam htela da kažem da ovde, pred nosom, imamo još jednu Zemlju. Eritro. Tamo hoću da idem. Tamo žudim da odem."
     Insinja nije uspela da oćuti, iako je gotovo sa užasom saslušala svaku svoju reč koju je izgovorila. "Znači, i ti hoćeš da me ostaviš, kao i tvoj otac?"
     Marlena se trže, ali ne ustuknu. "Je li doista tačno, majko, da te je otac ostavio? Možda bi se drugačije završilo da si se ti drugačije ponašala." A onda dodade, smireno, kao da oglašava da je završila sa večerom. "Ti si ga, majko, oterala, nije li tako?"

OTAC

     7.
     Čudno - možda čak i glupo - kako je još bila u stanju da muči samu sebe takvim mislima - prisećanjima na vreme od pre četrnaest godina.
     Krajl je bio visok oko metar i osamdeset, na Rotoru, gde je prosečna visina muškaraca iznosila nešto ispod metar i sedamdeset. Kao i u slučaju Janusa Pita, to mu je davalo auru komandujuće superiornosti i snage, koja je ostala čak i pošto je Insinja shvatila, iako to sebi nije priznavala, da se na tu snagu ne može osloniti.
     Krajlove crte lica behu oštre; istaknut nos i jagodice, jaka brada - što mu je sve pridavalo izraz divljačnosti i izgladnelosti. Sve je kod njega bilo naglašeno muževno. Gotovo da je mogla da nanjuši tu muževnost, kada ga je prvi put srela, i, naravno, bila potpuno oborena s nogu.
     Insinja je bila taman pred diplomskim ispitom iz astronomije. Završavala je svoju studiju o Zemlji, razmišljala o skorom povratku na Rotor i konkursu za radno mesto u okviru projekta Daljinske sonde. Opčinjavale su je te široke mogućnosti i prednosti koje je Daljiska sonda u sebi sadržala. (Tada nije ni slutila da će ona sama doći do mnogo kapitalnijeg otkrića).
     Onda je srela Krajla, i, sva zrkana, osetila kako se do ušiju zaljubljuje u tog Zemljanina. Zemljanin! Bila je spremna da preko noći odbaci svu svoju buduću blistavu karijeru, spremna da sa njim ostane na Zemlji, samo da bi ga imala kraj sebe.
     Sećala se i njegovog začuđenog pogleda. "Da ostaneš ovde, sa mnom? Radije ću poći s tobom na Rotor." Ne, Insinja nije ni pomišljala da bi on bio u stanju da ostavi svoj svet zbog nje.
     Kako je Krajlu pošlo za rukom da dobije rotorsku ulaznu vizu, Insinja nikada nije saznala.
     Imigracione vlasti bile su stroge. Kada bi bilo koja Naseobina dostigla populaciju koju može komotno da izdržava, zaustavila bi dalje useljavanje. Prvo, jer za nove ljude nije bilo mesta; i dalje, svaka se za sebe trudila, i to očajnički, da održi podnošljivu ekološku ravnotežu. Ljudi kojima bi imigracija ipak, iz raznih važnih razloga, bila dozvoljena - sa Zemlje, ili sa drugih Naseobina - morali bi biti podvrgnuti detaljnim dekontaminacionim procesima, zatim bi provodili određeno vreme u karantinu - i, naravno, vlasti su ih mogle poslati natrag čim bi to našle za shodno.
     No, Krajl, Zemljanin, bio je tu. Žalio joj se, jednom, na taj oduran period dekontaminacije, a ona je, potajno, likovala zbog njegove upornosti. Očito je bilo da mu je vrlo stalo do nje, čim beše pristao na takva maltretiranja.
     A ipak, u trenucima kada bi njen suprug postajao izrazito povučen u sebe i rasejan, pitala se - šta ga je, zapravo, dovelo na Rotor? Možda ona sama i nije bila toliko bitna - možda mu je glavni motiv bio beg sa Zemlje. Nije li on, možda, zločinac u bekstvu? Ili, ima ubice na vratu? Možda se otarasio žene koje se zasitio? Insinja se nikada nije dovoljno odvažila da ga zapita.
     A on, sam od sebe, nije govorio.
     Čak i kada mu je konačno bilo dozvoljeno da kroči na Rotor, postavljalo se pitanje koliko dugo će moći tu i da ostane. U slučaju da mu Imigracioni biro dodeli rotorijansko državljanstvo, mogao bi ostati zauvek. No, nikakvih izgleda koji bi išli tome u prilog nije bilo.
     Insinja je napokon otkrila zašto; naravno, Krajl Fišer nikada ne može biti odviše simpatičan i omiljen među ljudima na Rotoru. Za nju je njegovo zemaljsko poreklo nosilo u sebi dah različitosti, čak glamuroznosti. Ortodoksni Rotorijanci doveka bi ga, međutim, prezirali kao uljeza - čak i da dobije državljanstvo - no, Insinja je svu tu priču o svom suprugu smatrala neodoljivo, erotično uzbudljivom. Bila je spremna da se bori za njega, protiv celog sveta, dok ne pobedi ili ne padne mrtva.
     Kada je Krajl konačno potražio posao koji bi mu obezbedio primanja i na osnovu kojeg bi dobio stan, Insinja beše ta koja ga je podsetila na to da će njegov brak sa Rotorijankom Imigracioni biro učiniti mnogo spremnijim da mu dodeli državljanstvo. Krajl se našao iznenađenim, kao da mu to nije ranije palo na pamet, a onda je izrazio i svoje zadovoljstvo. Beše to malo razočaranje za Insinju; bilo bi romantičnije da su se venčali iz ljubavi, a ne zbog njegovog državljanstva. Ali ako tako mora biti, pomislila je, onda...
     I, tako, posle neuobičajeno duge veridbe, što beše rotorijanska tradicija, napokon su se i venčali.
     Život se nastavio, bez mnogo izmena. Nije bio bogzna kako strastven ljubavnik, ali, nije to bio ni pre braka. Poklanjao joj je neku vrstu odsutne, mlake pažnje, i dovoljno povremenih nežnosti da je drži srećnom. Nikada nije bio otvoreno grub ili neljubazan; na kraju krajeva, on se beše odrekao svog sveta zbog nje i prošao kroz prilične neprijatnosti da bi bio s njom. To mu je išlo u prilog i Insinja mu je to i brojala u prilog.
     Čak i kao legitimni državljanin Rotora, što se dalo srediti neposredno po venčanju, i dalje je izazivao neraspoloženje okoline. Insinji je to bilo jasno - ali se s tim pomirila. On, jednostavno, nije bio rođeni Rotorijanac, a kao doseljeniku mnoge interesantne aktivnosti na Rotoru bejahu mu nedostupne. Insinja čak nije znala ni koja mu je struka, jer on nikada nije pominjao ni stupanj završenog školovanja niti bilo šta slično. Međutim, nije izgledao, niti se ponašao, kao neko neobrazovan. Ničeg lošeg, mislila je Insinja, nema u tome ako si i samouk. Osim toga, znala je da na Zemlji ne postoji obavezno visoko obrazovanje, kao na Naseobinama.
     Ipak, sve ju je to mučilo. Nije marila što je Zemljanin (lako se suočavala sa kolegama i prijateljima kada bi došli na tu temu), ali nije znala kako bi se sama izborila sa neukim Zemljaninom.
     No, niko nikada nije načinio neku opasku tim povodom, a on je strplivo slušao pojedinosti iz njenog rada na Daljinskoj sondi. Ona, razume, nikada nije pokušala da stavi na probu nivo njegovog obrazovanja tako što bi se upustila u raspravljanje o tehničkim vidovima posla. Ponekad je umeo da postavlja pitanja, ili da prokomentariše te stvari, što je ona cenila, budući da je uvek uspevala da uveri samu sebe da su njegova pitanja i komentari bili pametni.
     Fišer je radio na jednoj od farmi. Sasvim pristojan posao, čak prilično važan, ali bez ikakvog društvenog prestiža. Nije se žalio, niti frktao zbog toga, ali nije iskazivao ni zadovoljstvo ni uživanje u svom poslu. No, određen oblak nezadovoljstva kao da je bio njegova uvrežena, prateća aura.
     Stoga je Insinja i prestala da mu postavlja pitanja poput: "I, šta ima novo na poslu, dragi?"
     U nekoliko navrata, s početka, odgovarao bi joj mirno: "Ništa naročito". Uz blagi izraz dosađivanja.
     Kasnije je i ona sama prestala da mu prepričava zgode iz svog poslovnog života. Čak je počela i da se nervira zbog toga, jer bi i to, između ostalog, doprinosilo njegovoj iluziji da je njen posao neuporedivo bitniji od njegovog.
     Bila je svesna da su ta strahovanja pre rezultat njene, nego njegove nesigurnosti. Fišer bi je mirno slušao kada bi samu sebe uvukla u prepričavanje dnevnih događaja sa posla. Čak bi ponekad i upitao, sa bledunjavom zainteresovanošću, ponešto u vezi sa hiperpogonom, ali Insinja je o tome znala veoma malo, ili gotovo ništa.
     Bio je, međutim, zainteresovan za rotorijanski politički život, ispoljavajući pri tom tipično zemaljsko nestrpljenje prema njegovim ograničenim dosezima. Insinja se, pak, trudila da ne pokazuje bilo kakve znake nezadovoljstva zbog toga.
     Ipak, tišina se spuštala između njih dvoje. Tek bi ponekad popričali o filmu koji su zajedno gledali, ili o društvenim obavezama koje su ispunjavali. Tek majušne promene u jednoličnosti.
     Nije to značilo nesrećan život. Jednostavno, sa kolača se prešlo na beli hleb. Bilo je mnogo gorih stvari od belog hleba.
     Imalo je to, čak, i svojih prednosti. Kada se radi na strogo poverljivom poslu, to znači doslovno ni reči o poslu. Koliko je poverljivih ljudi ipak došapnulo koju reč svom supružniku? Insinja to nije činila, nije dolazila u iskušenje, jer ničega tajnovitog nije bilo u onome što je radila.
     No, je li zapadala u iskušenje po otkriću zvezde-suseda, kada je ceo slučaj označen kao najstroža tajna? Bila bi to najprirodnija stvar - reći svom suprugu o otkriću koje će njeno ime uvrstiti u istoriju astronomije dok je sveta i veka. Mogla mu je reći i pre no što je rekla Pitu. Mogla je da utrči u njegove odaje i zavrišti: "Zamisli!! Zamisli!! Nikada nećeš pogoditi!"
     Ali nije to učinila. Smatrala je da Fišer uopšte ne bi ispoljio zainteresovanost. To što bi mu rekla prepričao bi možda svojim kolegama, farmerima, ili radnicima, ali sa njom o tome ne bi govorio.
     Stoga, ništa mu nije kazala o Nemezis i to joj nije teško padalo. Slučaj je za njih dvoje bio stavljen ad acta, nije uopšte postojao, sve do tog odurnog dana kada se njihov brak okončao.