NA PRAGU

     76.
     "Savršeno", reče Tesa Vendel. "Savršeno, savršeno, savršeno!" Napravila je gest kao da nešto prikucava na zid, čvrsto i snažno. "Savršeno."
     Krajl Fišer je znao o čemu ona govori. Dva puta već behu, u dva različita pravca, prošli kroz hipersvemir. Dva puta je Krajl primetio kako se zvezdana slika unekoliko menja. Dva puta je pogledom tražio Sunce; prvi put je bilo nešto manje sjajno, drugi put blistavije. Već je počeo da se oseća kao stari hipersvemirski vuk.
     "Sunce više ne deluje na nas, zar ne", upita on.
     "Oh, deluje, ali na savršeno predvidljiv način. Fizičko dejstvo Sunca čini nam sada, da se tako izrazim, psihološko zadovoljstvo - ako razumeš šta hoću da kažem."
     Fišer, međutim, kao da je želeo da stvari tera do kraja. "Ipak, sada je već prilično udaljeno. Njegovo gravitaciono dejstvo mora da je u ovom času blizu nule."
     "Svakako", odvrati Vendelova, "ali sasvim blizu nule nije nula. Uticaj Sunca se da izračunati. Dva puta smo prošli kroz hipersvemir, pri čemu nam se, jednom prilikom, virtualna putanja približavala Suncu, a drugi put išla u suprotnom smeru. Vu je to, razumljivo, prethodno bio precizno proračunao i putanja se složila sa proračunima do najmanje decimale. Taj čovek je pravi genije. Ne možeš ni zamisliti kakve sve prečice pravi u kompjuterskom programu."
     "Siguran sam da je tako", promrmlja Krajl.
     "Znači, Krajle, sada je sve jasno. Već sutra se možemo naći u blizini Susedne zvezde; štaviše, možda i do kraja današnjeg dana, ako nam se zbilja žuri. Ipak, iz razumljivih razloga, ne preblizu. Moraćemo joj, iz predostrožnosti, polako prilaziti. Osim toga, ne poznajemo dovoljno dobro masu Susedne zvezde da bismo mogli sebi dozvoliti da joj se previše približimo. Ne želimo da budemo nenadano odbačeni, pa da opet moramo da izračunavamo kako da ponovo nađemo put do nje." Ona zaneseno zatrese glavom. "Oh, taj Vu. Toliko sam zadovoljna njime. Ne možeš ni zamisliti."
     "Bojim se da malo preteruješ", primeti Fišer oprezno. "Nisi li, zapravo, pomalo zabrinuta?"
     "Zabrinuta? Kako to misliš?" Gledala ga je s čuđenjem. "Nije valjda da misliš da treba da sam ljubomorna?"
     "Pa, u stvari, ne znam. Ima li ikakvih izgleda da Čao-Li Vu stekne zasluge za razrađivanje nadsvetlosnog leta - mislim, za iznalaženje važnih pojedinosti - a ti da budeš zaboravljena, da te se sećaju tek kao preteče projekta?"
     "Nikako, Krajle. Lepo je od tebe što se brineš za mene, ali to su sigurne stvari. Moj rad je zabeležen do najmanje pojedinosti. Temeljna matematika nadsvetlosnog leta je moja. Doprinela sam i inženjerskim razradama, premda će drugima pripasti veće zasluge za projektovanje broda, što je i pravo. Ono što je Vu učinio bilo je da je dodao jedan korektivni činilac u osnovne jednačine. Reč je, razume se, o izuzetno važnom doprinosu, jer bez toga, sada vidimo, nadsvetlosni let ne bi u praksi bio moguć; ali, to je tek šlag povrh kolača. Kolač je i dalje moj.
     "Odlično. Ukoliko si sigurna da je tako, onda sam i ja srećan."
     "U stvari, Krajle, ja se nadam da će Vu preuzeti vođstvo u razvoju nadsvetlosnog leta. Da će Vu stati na čelo projekta. Činjenica je da sam već prevalila svoje najbolje godine, naravno - sa stanovišta nauke, najme. Samo sa stanovišta nauke, Krajle."
     Fišer se isceri. "Znam."
     "Međutim, kao naučnik, počinjem da se spuštam nizbrdo. Moj rad poslednjih godina predstavljao je samo razradu zamisli do koje sam došla još kao student. Već dvadeset pet godina izvlačim zaključke i mislim da sam svetu dala sve što sam mogla. Ono što je sada potrebno jesu sasvim nove, sveže zamisli, suštinski nova razmišljanja, razgranavanje u neosvojena područja. A ja to više ne mogu da činim."
     "Hajde, Tesa, nemoj potcenjivati sebe."
     "Ne, Krajle, nisam ja od te sorte. Za nove ideje potrebni su mladi ljudi. Ne samo mladi mozgovi koje imaju mladi ljudi, već novi mozgovi. Vu ima genom kakav čovečanstvo do sada nije poznavalo. Njegova su iskustva bitno njegova - i, ničija više.. On može da smisli nešto suštinski novo. Naravno, osloniće se na ono što sam ja izgradila pre njega i duguje veoma mnogo onome što je naučio od mene. On je moj učenik, Krajle, dete mog intelekta. Sve što on dobro učini, govori dobro i o meni. Da budem ljubomorna na njega? Pa, ja sam ponosna na njega. Šta je sad, Krajle? Ne izgledaš mi baš zadovoljan."
     "Zadovoljan sam i srećan ako si i ti, Tesa, bez obzira na to kako izgledam. Nevolja je, međutim, što imam utisak da me kljukaš načelnim razmišljanjima o progresu u nauci. Zar nije bilo toliko slučajeva u istoriji nauke, kao i u svemu drugom, da je ljubomora dolazila do izražaja i da su učitelji mrzeli svoje učenike baš zbog toga što su ih ovi prevazišli?"
     "Naravno. Mogla bih ovog trenutka, bez po muke, da ti nabrojim deset takvih slučajeva. Ali to su zaista izuzeci, a i činjenica je da se ja tako ne osećam. Ne kažem da, možda, jednog dana neću izgubiti strpljenje sa Vuom i celom Vaseljenom, ali, bar ovog trenutka, stvari ne stoje tako, a ja želim da uživam u ovom trenutku dok... Oh, šta je sada?"
     Ona pritisnu dugme za prijem i na prenosniku se pojavi trodimenziona slika lica Meri Blankovic.
     "Kapetane", reče ona uz oklevanje, "raspravljamo nešto i pitam se da li bismo mogli da se posavetujemo s vama."
     "Nešto nije u redu sa letom?"
     "Ne, kapetane. Samo razmatramo buduću strategiju."
     "Razumem. Ne mora da ide ovako. Doći ću u strojarnicu."
     Vendelova isključi prijemnik.
     "Blankoviceva obično nije tako ozbiljna", promrmlja Fišer. "Šta li imaju na umu?"
     "Neću da nagađam. Idem da vidim šta je posredi." Pokretom ruke ona dade znak Fišeru da pođe za njom.

     77.
     U strojarnici je bilo troje naučnika; sve troje je sedelo na podu, uprkos činjenici da su se trenutno nalazili van domašaja gravitacije. Svako je od njih mogao, isto tako, sedeti i na nekom od zidova, ali to bi odudaralo od ozbiljnosti situacije i bilo možda protumačeno kao izraz nepoštovanja prema kapetanu. Za bestežinsko stanje bila su smišljena posebna složena pravila ponašanja.
     Vendelova nije volela bestežinsko stanje i da je htela da iskoristi svoj kapetanski autoritet mogla je narediti da brod neprestano rotira, stvarajući centrifugalni efekat, što bi proizvelo bar neki osećaj gravitacije. No, znala je i to da je proračunavanje putanje neuporedivo lakše ukoliko brod u odnosu na svemir miruje i translaciono i rataciono mada, s druge strane, ni proračunavanje pri stalnoj rotacionoj brzini ne bi tebalo da bude odveć teško.
     Insistirati, međutim, na takvom kretanju predstavljalo bi izraz nepoštovanja prema osobi za kompjuterom. I opet, pravila ponašanja.
     Tesa Vendel zauze svoje mesto i Fišer nije mogao da (uz pritajeni smešak) ne primeti kako se blago zateturala. Uprkos svom naseobinskom poreklu, Tesa očigledno nije bila za svemir. S druge strane, on, Zemljanin (novi pritajeni, ovog puta samozadovoljni smešak) snalazio se u bestežinskom stanju kao da je rođen u njemu.
     Čao-Lu Vu duboko udahnu vazduh. Imao je široko lice - od onih kakva obično pripadaju omanjim, zdepastim ljudima , ali, kada bi ustao, bilo je jasno da je viši od proseka. Kosa mu je bila tamna i savršeno ravna, a oči samo dva uzana proreza.
     "Kapetane", poče on blago.
     "Šta je, Čao-Li? Ako mi kažeš da se javio još neki problem u programiranju, imaš odlične izglede da budeš prikucan uza zid."
     "Ne, nema novih problema, kapetane. Nikakvih. U stvari, to odsustvo problema upravo me i navodi na pomisao da je naš zadatak obavljen i da je vreme da se vratimo na Zemlju. Želeo sam da vam to i zvanično predložim."
     "Da se vratimo na Zemlju?" Vendelova je malo zastala pre no što je to kazala, a na licu joj se pojavio izraz zapanjenosti. "Zašto? Još uvek nismo priveli kraju naš zadatak."
     "Mislim da jesmo, kapetane", odvrati Vu; lice mu je postalo bezizražajnije. "U stvari, i nismo znali šta nam je tačno zadatak. Razradili smo sistem nadsvetlosnog leta, a to nismo imali kada smo se otisnuli sa Zemlje."
     "Znam. Ali, šta s tim?"
     "Osim toga, nemamo baš nikakvog načina da komuniciramo sa Zemljom. Ako sada krenemo u susret Susednoj zvezdi i nešto nam se desi, nešto pođe loše, Zemlja neće imati praktični nadsvetlosni let i mi ne možemo reći hoće li ga ikada dobiti. To bi se moglo ozbiljno odraziti na evakuacione planove Zemlje, u vezi sa približavanjem Susedne zvezde. Mislim da je vrlo važno da se sada vratimo i izvestimo o onome što smo do sada postigli."
     Vendelova ga je pažljivo slušala. "Shvatam. A ti, Džarlou, deliš li njegovo mišljenje?"
     Henri Džarlou je bio visok, plav i turoban; neka neodređena melanholija, neprestano prisutna na njegovom licu, davala je potpuno pogrešnu sliku o njegovom karakteru. Osim toga, njegovi dugi prsti (pri tom ne i krhki) behu poput prstiju čarobnjaka u trenucima kada se bavio kompjuterom ili bilo kojim drugim instrumentom na brodu.
     "Iskreno, mislim da ima smisla u onome što Vu predlaže", oglasi se Džarlou. "Kada bismo imali mogućnost nadsvetlosne komunikacije, jednostavno bismo preneli poruku Zemlji i nastavili dalje. Šta bi se s nama posle toga dogodilo, više ne bi bilo bitno ni za koga osim za nas. Kako stvari stoje, ne možemo se ozbiljno pozabaviti gravitacionom korekcijom."
     "A ti, Blankoviceva?" upita tiho Vendelova.
     Meri Blankovic se nesigurno promeškolji. Bila je to oniska, mlada žena, dugačke kose i ravno podsečenih šiški koje su joj se spuštale do nosa. Bila je nežnog telesnog sastava, što joj je sve, uz brze pokrete, davalo izgled minijaturne Kleopatre.
     "Ne znam, zbilja", odgovori ona. "Nemam nikakve određene stavove u vezi s tim i čini mi se da su me Vu i Džarlou uvalili u ovo. Ali zar i vi ne smatrate da je bitno preneti informaciju na Zemlju? Savladali smo sve značajne dosadašnje nepoznanice prilikom ovog leta, i sada su nam potrebni veći i savršeniji brodovi, snabdeveni kompjuterima koji će u obzir uzimati i gravitacionu korekciju. Bićemo onda u mogućnosti da jednim skokom stignemo od Sunca do Susedne zvezde; uz snažniju gravitaciju mogli bismo krenuti neposredno od Sunca i doskočiti mnogo bliže Susednoj zvezdi. Ne bismo morali trošiti nedelje i nedelje prevaljujući mala rastojanja pre skoka u polasku kao i na poskok u dolasku. Čini mi se da Zemlja mora dobiti te obaveštenja."
     "Razumem", reče Vendelova. "U stvari, glavno je pitanje da li bi bilo mudro odmah odneti informaciju o gravitacionoj korekciji na Zemlju. Vu, je li to zbilja toliko značajno koliko ti se čini? Tebi ta ideja o gravitacionoj korekciji nije pala na pamet ovde i sada, na brodu. Čini mi se da si o tome raspravljao sa mnom pre više meseci." Ona se zamisli na trenutak. "Ima tome oko godinu dana."
     "Nije to, zapravo, bila rasprava, kapetane. Koliko se sećam, bili ste prilično nestrpljivi, i niste me saslušali do kraja."
     "Da, priznajem da sam pogrešila. Ali ti si to stavio na papir. Rekla sam ti da podneseš zvanični izveštaj o tome i da ću ga pogledati kad budem imala vremena." Ona podiže ruku. "Znam, međutim, da nikada nisam stigla da se time pozabavim, čak se ne sećam ni da sam primila neki takav izveštaj, ali, znajući te, Vu, verujem da si sve vrlo podrobno razradio u svom izveštaju, sa svim matematičkim proračunima. Zar nije tako, Vu? Taj tvoj izveštaj mora biti negde zaveden."
     Vuove usne se zgrčiše, ali se ton njegovog glasa nimalo ne promeni. "Da, načinio sam izveštaj, kapetane, ali u pitanju su bile tek spekulacije, i ne verujem da je iko na to obratio pažnju. Kao što ni vi niste, kapetane."
     "Zašto tako misliš? Vu, nisu baš svi priglupi kao ja."
     "Čak i da je neko obratio pažnju, ponavljam da je reč samo o spekulacijama. Kada se budemo vratili, bićemo u mogućnosti da pružimo i dokaze."
     "Kada spekulacija postoji, neko će, jednom, sigurno doći i do dokaza. Ti znaš kako nauka dejstvuje."
     Vu polako i značajno reče: "Neko."
     "Ah, Vu, sada prelazimo na stvar... Nije tebe briga hoće li Zemlja ovladati praktičnim metodom nadsvetlosnog leta. Tebe brine mogućnost da priznanje ne pripadne tebi. Jesam li u prvu?"
     "Kapetane, u tome nema ničeg lošeg. Naučnik ima sva prava da nastoji da sačuva prvenstvo svojih otkrića."
     Vendelova šmrknu. "Nisi, nadam se, zaboravio da sam ja zapovednik ovog broda i da sam ja ta koja donosi odluke?"
     "Ne, nisam", odvrati Vu, "ali ovo nije jedrenjak iz osamnaestog veka. Svi smo mi, prevashodno, naučnici i mislim da moramo na demokratski način donositi odluke. Ako većina želi da se vrati..."
     "Čekajte", umeša se oštro Fišer. "Pre no što se ovo nastavi, imate li nešto protiv ako se i ja uključim u raspravu? Jedini sam ovde koji još nije izneo svoje mišljenje i, ukoliko težite demokratiji, onda bih i ja želeo da joj dam svoj prilog. Smem li, kapetane?"
     "Hajde, samo napred", odobri Vendelova, stišćući i otvarajući desnu šaku kao da ima nameru da nekog ščepa za vrat.
     "Pre otprilike sedam i po vekova", poče Fišer, "Kristifor Kolumbo je otplovio zapadno od Španije i, konačno otkrio Ameriku, iako ni sam, do kraja života, nije znao šta je postigao. Uz put je otkrio i da se odstupanje magnetnog kompasa od pravog severa, takozvana "magnetska deklinacija", menja sa geografskom dužinom. Bilo je to vrlo značajno otkriće - štaviše, prvo čisto naučno otkriće načinjeno tokom jedne prekomorske plovidbe.
     E, sada, koliko vas zna da je Kolumbo otkrio promenljivost magnetske deklinacije? Niko, pretpostavljam. Koliko vas zna da je Kolumbo otkrio Ameriku? Svi, naravno. Zamislite, sada, šta bi se desilo da je Kolumbo, otkrivši devijaciju, naprasno rešio da se vrati s pola puta da bi kralju Ferdinandu i kraljici Izabeli, s ponosom saopštio svoje otkriće, obezbedivši sebi prvenstvo? Otkriće bi, verovatno, bilo dostojno pozdravljeno, a onda bi monarsi poslali drugu ekspediciju, na čelu sa, recimo, Amerigom Vespučijem, koji bi onda i stigao do Amerike. I ko bi se onda i sećao da je Kolumbo došao do nekakvog otkrića sa kompasom? Doslovce niko. Ko bi pamtio da je Vespuči otkrio Ameriku? Doslovce svi.
     Dakle: da li da se vratimo? Otkriće gravitacione korekcije, uveravam vas, upamtiće tek nekolicina kao beznačajan uzgredni efekat nadsvetlosnog putovanja. Međutim, posada sledeće ekspedicije koja će konačno stići do Susedne zvezde biće zapamćena kao prva koja je nadsvetlosnim letom stigla do jedne zvezde. Vas troje - čak i vi, Vu - bićete, eventualno, pominjani u fusnoti.
     Mogli biste pomisliti da ćete, blagodareći ovom velikom Vuovom otkriću, baš vi biti ponovo poslati na sledeće putovanje. No, bojim se da neće biti tako. Vidite, Igor Koropatski, Upravnik Zemaljskog Istražnog Biroa, koji nas iščekuje nazad na Zemlji, zainteresovan je prevashodno za informacije o Susednoj zvezdi i njenom planetanom sistemu. On bi, verujte mi, eksplodirao kao Krakatit kada bi saznao da smo bili na pragu odredišta i da smo se odatle vratili. Pored toga, neminovno, kapetan, Vendelova bila bi prinuđena da izvesti kako je do povratka došlo zato što ste se vas troje pobunili, što je izuzetno ozbiljna optužba, čak i ako nismo na nekom jedrenjaku iz osamnaestog veka. Bojim se da ne samo da nećete biti na spisku za sledeće putovanje, nego da više očima nećete videti ni laboratoriju. Računajte s tim. Ono što ćete verovatno videti, bez obzira na vaše naučne zasluge, jeste samica. Nemojte potcenjivati bes nekoga kao što je Koropatski.
     Bolje vam je, dakle, da razmislite. Napred, ka Susednoj zvezdi ili natrag na Zemlju?"
     Zavladala je tišina. Izvesno vreme niko ništa nije rekao.
     "Pa, onda", poče Vendelova hrapavim, oštrim glasom, "mislim da vam je Fišer prilično jasno predstavio situaciju. Ima li ko šta da doda?"
     Blankoviceva se konačno oglasi tihim glasom. "U stvari, ja nisam ni bila sasvim sigurna. Mislim da treba da idemo dalje."
     "I ja", progunđa Džarlou.
     "A ti, Čao-Li?" upita Vendelova.
     On sleže ramenima. "Neću protiv većine."
     "Drago mi je da to čujem. Što se mene tiče, ovaj incident je već zaboravljen, bar što se tiče vlasti na Zemlji, ali bolje da se ne ponovi bilo šta slično, bilo šta što miriše na pobunu."

     78.
     "Nadam se da ti ne smeta što sam se umešao", upita Fišer kada su se vratili u svoje prostorije. "Plašio sam se da ćeš prasnuti bez ikakvog učinka."
     "Ne, bilo je savršeno. Nikada se ne bih setila te analogije sa Kolumbom. Hvala ti, Krajle." Ona uze njegovu ruku i snažno je stisnu.
     "Morao sam da na neki način ostavim traga na ovom brodu", objasni on smešeći se.
     "Bogami, dobro si se potvrdio. I ne mogu ti opisati koliko mi se smučilo Vuovo ponašanje, neposredno pošto sam ti govorila koliko mi je drago zbog njegovog uspeha i priznanja koja ga za to čekaju. Osećala sam se toliko dostojanstveno što sam spremna da podelimo zasluge, zbog etike naučnog istraživanja koja nam omogučava da svako dobije zasluženi deo slave, a onda ti on, lepo, stavi svoj lični ponos iznad važnosti misije."
     "Svi smo mi ljudi, Tesa."
     "Znam. Iako Vu izvesno ima tamne mrlje na svojoj etici, to ne umanjuje njegovu naučničku oštroumnost."
     "Bojim se, međutim, da su moji argumenti proistekli pre iz privatnih pobuda nego iz, da tako kažem, dušebrižništva za opšte dobro. Ja želim da stignem do Susedne zvezde iz razloga koji nemaju nikakve veze sa ovom misijom."
     "Znam, ali i dalje sam ti zahvalna." Fišera pomalo zateče to što su joj oči bile pune suza, koje je žmirkanjem pokušavala da otkloni.
     On je poljubi.

     79.
     Bila je to tek zvezda, nedovoljno sjajna da bi se na bilo koji način isticala. Zapravo, Krajl Fišer bi je i izgubio iz vida da na ekranu nije stajala posred kompjutersko-grafičke mreže, uokvirena koncentričnim krugovima.
     "U stvari, jedva da izgleda kao zvezda, zar ne?" oglasi se Fišer, lica koje je gotovo uvek, kada nije bio nasmejan, poprimalo uobičajeni zlovoljni izraz.
     Meri Blankovic, koja je bila jedina s njim na osmatračnici, odvrati: "Pa da, Krajle, ali ipak jeste zvezda."
     "Mislim, izgleda tako - slabašno. A tako smo joj blizu."
     "Blizu ili ne, zavisi kako posmatraš. Još smo udaljeni od nje jednu desetinu svetlosne godine, što baš i nije tako malo. Kapetan je, jednostavno, oprezan. Ja bih privela Nadsveslosnog znatno bliže. Volela bih, zapravo, da smo već znatno bliže. Jedva čekam."
     "Pre ovog poslednjeg skoka, Meri, bila si rešila da ideš kući."
     "Pa, ne sasvim. Nagovorili su me na to - ona dvojica. Shvatila sam, naravno, kakva sam budala ispala, posle onog tvog malog govora. Stvarno sam bila ubeđena da će nas ponovo poslati ovamo, kada se vratimo, ali ti si nam uistinu razjasnio situaciju. Oh, a sada tako žudim da upotrebim ND."
     Fišer je znao šta je ND. Neuronski detektor, naravno. I sam je osećao uzbuđenje. Otkriti inteligenciju bilo bi neuporedivo značajnije od otkrića bilo kakvih metala, stenja, leda ili isparenja na koje bi mogli naići.
     "Možeš li da nešto razabereš, na ovoj udaljenosti?" upita on oklevajući.
     Ona odmahnu glavom. "Ne, morali bismo da budemo znatno bliže. No, ne možemo nastaviti sa sporim približavanjem. Na to bi nam otišla puna godina dana. Kada kapetan bude zadovoljna sa onim što odavde možemo doznati o Susednoj zvezdi, preduzećemo novi skok. Očekujem da ćemo se najviše kroz dva dana naći na samo dve astronomske jedinice od Susedne zvezde i onda ću početi da vršim osmatranja i da budem od neke koristi. Ovako se osećam kao suvišan teret."
     "Da", odvrati suvo Fišer. "Znam."
     Izraz nelagodnosti prelete preko lica Blankoviceve. "Žao mi je, Krajle. Nisam mislila na tebe."
     "Mogla si, slobodno, da imaš i mene u vidu. Može se ispostaviti da ne budem ni od kakve koristi, ma koliko se približili Susednoj zvezdi."
     "Bićeš od koristi ukoliko otkrijemo prisustvo inteligentnih bića. Razgovaraćeš s njima. Ti si Rotorijanac i to je baš ono što nam je potrebno."
     Fišer se mračno nasmeši. "Da, Rotorijanac, ali s kratkim stažom."
     "Ali, sasvim dovoljnim, zar ne?"
     "Videćemo." On namerno promeni temu. "Jesi li sigurna da će neuronski detektor raditi bez problema?"
     "Potpuno sam sigurna. Možemo utvrditi prisutnost bilo koje Naseobine na orbiti samo putem njenog pleksonskog zračenja."
     "Šta su pleksoni, Meri?"
     "Ah, naziv sam ja smislila. Reč je o fotonski kompleksnim osobenostima mozgova sisara. Mogli bismo na primer, ako nismo suviše daleko, detektovati konje. Veći broj ljudskih mozgova, međutim, možemo otkriti i na astronomskim razdaljinama."
     "A otkud ti pade na pamet 'pleksoni'?"
     "Od 'kompleksno'. Jednog dana, videćeš, radiće na pleksonima ne samo da bi otkrili prisustvo života, već i da bi istraživali složene funkcije mozga. I to sam smislila, zvaće se 'pleksopsihologija'. Ili, možda, 'pleksoneuronika'."
     "Misliš da su nazivi toliko bitni?" upita Fišer.
     "Naravno, jer ti daju mogućnost da se precizno izražavaš. Ne moraš, na primer reći 'područje nauke koje se bavi tim i tim'. Kažeš, lepo, 'pleksoneuronika' - i ceo te svet razume. To je prečica. Manje ti opterećuje mozak i oslobađa ga za druge stvari. Pored toga..." Ona zastade, oklevajući.
     "Da?"
     Reči su joj užurbano navirale sa usana. "Ako smislim naziv i on bude opšte usvojen, dobiću svoju fusnotu u istoriji nauke. Na primer, pisaće ovako: 'Termin plekson predložila je Merili Odžina Blankovic 2237. godine prilikom pionirskog leta broda Nadsvetlosni.' Pošto je sva prilika da me neće pominjati u bilo kom drugom kontekstu, zadovoljiću se i time."
     "A šta, Meri, ako budeš registrovala pleksone, a ispostavi se da tamo nema ljudskih bića?" upita Fišer.
     "Misliš, ako otkrijemo strane oblike života? Bilo bi to još uzbudljivije nego ustanoviti prisutnost ljudskih bića. Međutim, mali su izgledi za to. Neprestano se suočavamo sa razočaranjima. Mislili smo da će na Mesecu, Marsu, Kalistu i Titanu biti bar primitivnih oblika života. Ali nikad ništa. Ljudi su razmišljali o svim mogućim, čak i zastrašujućim oblicima života - o živim galaksijama, živim oblacima prašine, životu na površini neutronske zvezde, i o takvim stvarima. Međutim, nemamo dokaza za bilo šta od toga. Ne, ako otkrijem bilo šta, biće to ljudi. Ubeđena sam."
     "Ne bi li se moglo dogoditi da, zapravo, registruješ pleksone koje emitujemo nas petero, sa ovog broda? Zar to ne bi prigušilo sve drugo što se nalazi milionima kilometara oko nas?"
     "Da, Krajle, to bi moglo zapetljati stvari. Moramo tako podesiti ND da eliminiše nas petoro, a to se mora učiniti veoma precizno. Ukoliko i malo 'procurimo' potpuno će biti prigušeno sve što bismo drugde otkrili. Jednog dana, Krajle, automatski neuronski detektori biće upućeni kroz hipersvemir, zalazeći na sva moguća mesta, u potrazi za pleksonima. Neće biti ljudskih bića u njihovoj blizini usled čega će biti bar za nekoliko redova veličine osetljiviji nego sada, kada se mi motamo oko instrumenata. Ustanovićemo mesta gde postoje inteligentni oblici života mnogo pre no što i samo tamo odemo."
     Pojavi se Čao-Li. Pogledavši Fišera sa blagim izrazom gađenja, on ravnodušno upita: "Kako je Susedna zvezda?"
     "Ne izgleda naročito sa ove udaljenosti", odgovori Blankoviceva.
     "Pa, verovatno ćemo sutra-prekosutra načiniti još jedan skok, a onda ćemo videti."
     "Biće uzbudljivo, zar ne?" upita Blankoviceva.
     "Biće - ako pronađemo Rotorijance", odgovori Vu, a onda, bacivši brz pogled na Fišera, dodade: "Ali, da li ćemo ih pronaći?"
     Ako je pitanje i bilo upućeno Fišeru, on nije odgovorio. Samo ga je bezizražajno gledao.
     Hoćemo li, zbilja? - pomisli on.
     Dugo čekanje bližilo se kraju.

KONVERGIRANJE

     80.
     Kao što je već ranije bilo uočeno, Janus Pit nije sebi često dozvoljavao luksuz da zapadne u samosažaljenje. Kod bilo koga drugog, on bi to smatrao neizrecivo lošim znakom slabosti i samopovlađivanja. Bilo je, ipak, trenutaka kada bi se s tugom pobunio nad činjenicom da su Rotorijanci uvek bili spremni da mu prepuste donošenje svih neprijatnih odluka.
     Postojao je, naravno, Savet - primereno izabran i veoma delatan kada je u pitanju bilo sprovođenje zakona i donošenje odluka - svih osim onih koje su bile bitne, a koje su se odnosile na budućnost Rotora.
     To je njemu prepuštano.
     Možda, u stvari, i nesvesno; stvari od značaja bile su kao nekim prećutnim dogovorom jednostavno zanemarivane, naprosto kao da ne postoje.
     Nalazili su se tu, u jednom pustom sistemu, dokono gradeći nove Naseobine, potpuno uvereni da na raspolaganju imaju neograničeno mnogo vremena. Svi su nekako, s pouzdanjem, uzimali zdravo za gotovo da će jednog dana, kada sasvim ispune ovaj njihov asteroidalni pojas (zadatak narednih naraštaja, koji je u ovom času malo koga neposredno zaokupljao) tehnika hiperpogona uznapredovati do te mere da će biti srazmerno lako dati se u potragu za novim planetama i zauzeti ih.
     Vremena je bilo napretek. Vreme se protezalo u večnost.
     Samo je Pit bio svestan toga da vreme, ipak, nije baš tako neograničeno i da bi u bilo kom trenutku, bez prethodne najave, rokovi mogli isteći.
     Kada će, konačno, i u Sunčevom sistemu, postati svesni postojanja Nemezis? Kada će još neka Naseobina odlučiti da sledi put kojim Rotor beše krenuo?
     Jednog će se dana to morati desiti. Pošto se Nemezis neumoljivo približava Suncu, konačno će doći do one tačke - zvezda će, doduše, i dalje biti daleko, ali i srazmerno blizu - kada će žitelji Sunčevog sistema morati biti slepi da je ne vide.
     Jedan programer, ubeđen da rešava problem od čisto naučnog interesa, došao je na Pitovom kompjuteru do procene da će u roku od hiljadu godina otkriće Nemezis postati neizbežno, kao i da će, otprilike u isto vreme, Naseobine početi da se razilaze.
     Pit je, onda, postavio pitanje: hoće li se te Naseobine upraviti ka Nemezis?
     Odgovor je bio odrečan. Do tog vremena hiperpogon će postati mnogo efikasniji i mnogo jeftiniji. Naseobine će o obližnjim zvezdama znati mnogo više - koje od njih poseduju planetne sisteme i kakve vrste. Ne bi se opterećivale jednim običnim crvenim patuljkom, već bi pažnju uperili ka suncolikim zvezdama.
     To bi Zemlju u potpunosti prepustilo njoj samoj, što bi je dovelo u očajnički položaj. Sputana iskonskim strahom od svemira, već u poodmaklom stadijumu nazadovanja, još većma, tokom te hiljade godina, utonula u bedu i siromaštvo... šta bi mogla učiniti kada joj se ukaže sudnji dan u vidu Nemezis? Njeni žitelji nisu bili kadri za duga svemirska putovanja. Bili su to ljudi Zemlje. Prikovani za površinu. Beznadežno bi čekali dok se Nemezis sasvim ne približi. Nije za njih bilo nade da bi mogli da odu bilo gde drugde.
     Pitu se ukaza slika jednog oronulog sveta koji pokušava da nađe sigurnost u čvršćem sistemu Nemezis, sistemu dovoljno stabilnom da ostane na okupu u trenutku dok, prilikom mimoilaženja, bude uništavao Sunčev sistem.
     Bio je to užasan scenario, pa ipak neizbežan.
     A kad bi se Nemezis udaljavala od Sunca, umesto da mu se primiče? Sve bi, namah, bilo drugačije. Otkrivanje Nemezis postajalo bi, vremenom, sve manje verovatno, a čak i da se zvezda napokon uoči, bila bi manje poželjna, a i manje dosegljiva kao utočište. U stvari, da se Nemezis udaljava, Zemlja ne bi ni tragala za utočištem.
     Međutim, nije bilo tako. Zemljani će doći: zemaljski ološ, sa svojim surogatnim i abnormalnim mnoštvom kultura, sve će preplaviti. Šta bi drugo Rotorijancima preostalo do da ih unište dok su još u svemiru? Ali hoće li i tada biti nekog Janusa Pita da ih uveri da im je to jedini izbor? Hoće li tada imati nekog Janusa Pita da ih uveri da Rotor mora imati i oružja i odlučnosti da na to bude pripravan i da učini što treba kada za to dođe trenutak?
     Ipak, na kraju krajeva, kompjuterska analiza bila je optimistička. Kompjuter beše ustvrdio da će do otkrivanja Nemezis iz Sunčevog sistema morati da dođe tokom tekućih hiljadu godina. Ali kada, tačno? Možda već sutra? Možda je do toga već došlo, pre, recimo, tri godine? Nije li bilo moguće da se neka Naseobina, u pokušaju da dostigne najbližu zvezdu, i ne znajući ništa korisno o onim udaljenijim, već sada kreće bivšom Rotorovom stazom?
     Pit se svako jutro budio uz pomisao: hoće li danas biti taj dan?
     Zašto je taj jad bio njemu prepušten? Zbog čega su svi drugi mogli mirno da spavaju, u krilu bezvremenosti, dok se samo on svakog dana nosio sa mogućnošću zlog usuda?
     Naravno, neke korake već beše preduzeo. Ustanovio je stalnu Osmatračku službu, širom asteroidnog pojasa, telo zaduženo da nadgleda automatske receptore koji su sve vreme šarali nebom, ne bi li, na što većoj udaljenosti, otkrili izvor obilnog utroška energije koji bi ukazao na to da se neka Naseobina približava.
     Bilo je potrebno nešto vremena da se stvar uhoda, ali, evo, već dvanaestak godina beše minulo kako se svaki sumnjivi znak proveravao i o svemu dovoljno važnom lično Pit obaveštavao. I svaki put kada se to dogodilo, alarmno zvonce zazvonilo bi u Pitovoj glavi.
     I, naravno, uvek se ispostavljalo da ništa značajno nije bilo posredi, a početno olakšanje bi se preobraćalo u neku vrstu besa prema Osmatračkoj službi. Jer, ukoliko ona ne bi bila sigurna šta je u pitanju, jednostavno bi oprala ruke od svega i problem prepustila Pitu. Neka se on pozabavi time, neka se on znoji, neka on donosi teške odluke.
     U takvim bi trenucima on zapadao u gotovo plačevno samosažaljenje, osećajući istovremeno nelagodnost pri pomisli da iz njega izbija slabost.
     Evo, baš sada, na primer. Prelistavao je izveštaj koji mu je kompjuter dešifrovao i osećao kako mu se ponovo budi samosažaljenje nad samim sobom zbog te neprestane, teško podnošljive i nedovoljno uvažavane službe rotorijanskom narodu.
     Bio je to prvi izveštaj koji mu je podnet u poslednja četiri meseca i opet mu se činilo da je od veoma malog značaja. Neki sumnjivi izvor energije beše se primicao Rotoru, ali imajući u vidu njegovu verovatnu udaljenost, bio je to neuobičajeno mali izvor - gotovo četiri reda veličine manji no što bi se to moglo očekivati da je u pitanju Naseobina. Bio je toliko malen da se jedva dao razlikovati od pukog šuma.
     Mogli su ga, baš, toga i poštedeti. Izveštaj je pominjao čudan sklop talasnih dužina, ali pripisivati mu ljudsko poreklo činilo se smešno. Kako su bilo šta mogli zaključiti o tako slabašnom izvoru energije - osim da nije posredi neka Naseobina, te, samim tim, ni ljudskog porekla, bez obzira na talasne dužine?
     Ti idiotski Osmatrači ne bi me smeli uznemiravati na ovaj način, pomisli Pit.
     On mrzovoljno odloži izveštaj u stranu i uze u ruke najnoviji izveštaj Renej D'Obison. Onaj devojčurak Marlena još nije dobila kugu. Kao da je ta mala i dalje smišljala sve savršenije i savršenije načine izlaganja opasnosti - pa ipak, ništa joj se nije dešavalo.
     Pit uzdahnu. Pa, možda nije ni bilo važno. Devojčurak je izgleda, želela da ostane na Eritru; pa, ako tako i bude, možda bi to bilo podjednako dobro kao i da dobije kugu. Zapravo, to bi i Evgeniju Insinju primoralo da ostane s njom i tako bi se istovremeno oslobodio obe. Razume se, Pit bi se osećao mirnijim kada bi D'Obisonova, a ne Dženar, bila Zapovednik Kupole. Na taj bi način i majka i kćer, čini se, bile bolje nadgledane. To bi trebalo u bližoj budućnosti srediti, ali tako da od Dženara ne načini mučenika.
     Da li bi, recimo, bilo bezbedno da Dženara postavi za Načelnika Novog Rotora? To bi, bez sumnje, bilo protumačeno kao unapređenje, i ovaj to teško da bi mogao odbiti, pogotovo što bi ga, bar u teoriji, stavilo u isti red sa samim Pitom. S druge strane, ne bi li to značilo dati Dženaru previše stvarne moći, pored one prividne? No, da li je postojalo ikakvo drugo rešenje?
     Moraće da porazmisli o tome.
     Smešno! Koliko bi stvari bile jednostavnije da se ta mala, Marlena, jednostavno zarazila i dobila kugu. Pod navalom besa zbog izneverenih očekivanja, Pit odbaci izveštaj iz Kupole i ponovo uze u ruke izveštaj Osmatračke službe.
     Gledaj, tek ovo! Nekakvo slabo energetsko šištanje i oni ga odmah gnjave s time. E pa, neće moći tako. On podesi kompjuter za trenutni prenos poruka. Neće više dozvoljavati da ga uznemiravaju i najsitnijim pojedinostima. Pazite da se neka Naseobina ne pojavi!

     81.
     Za to vreme na Nadsvetlosnom otkrića su se ređala jedno za drugim, kao udarci čekića. Još su bili vrlo daleko od Susedne zvezde, kad im postade jasno da oko nje kruži jedna planeta.
     "Šta sam vam rekao", primeti Krajl Fišer ne skrivajući osećaj trijumfa. "Planeta..."
     "Ne", odvrati žurno Tesa Vendel. "Nije to ono što misliš. Utuvi sebi u glavu, Krajle, da ima planeta i planeta. Gotovo svaka zvezda poseduje neku vrstu planetnog sistema. Na kraju krajeva, više od polovine zvezda u Galaksiji pripada, zapravo, višečlanim zvezdanim sistemima, a planete su, znaš, naprosto zvezde koje su premale da bi to stvarno i bile. Planeta koju vidimo pred sobom nije nastanjiva. Da jeste, ne bismo je mogli videti s ove udaljenosti, pogotovo ne pri čkiljavoj setlosti Susedne zvezde."
     "Hoćeš da kažeš da je posredi gasni džin?"
     "Naravno. Više bih se iznenadila da u ovom sistemu nema bar jedne takve planete, nego što sam iznenađena da je ova tu."
     "Ali ako postoji tako velika planeta, moglo bi biti i manjih."
     "Možda", dopusti Vendelova, "ali, teško da su nastanjive. Ili su suviše hladne, ili im je rotacija zaustavljena, tako da su uvek okrenute ka zvezdi samo jednom svojom stranom, što bi ih činilo pakleno toplim s jedne, a ledenim s druge strane. Sve što bi preostalo Rotoru - naravno, ako je tu - bilo bi da se postavi na orbitu oko zvezde, ili, možda, oko gasnog džina."
     "Možda je upravo to ono što su i učinili."
     "I to čine sve ove godine?" Vendelova sleže ramenima. "Pretpostavljam da je to teorijski moguće, ali, Krajle, ipak ne računaj mnogo s tim."

     82.
     Sledeći udarci bili su još snažniji.
     "Satelit?" upita Tesa Vendel. "Pa, zašto da ne? Jupiter ima četiri velika satelita. Zašto bi bilo iznenađujuće ako ovaj gasni džin ima jedan?"
     "Ovaj nije nalik ni na jedan iz Sunčevog sistema, kapetane", primeti Henri Džarlou. "Približno je velik kao Zemlja - ako je suditi po merenjima koja sam za sada mogao da obavim."
     "Pa", upita Vendelova, zadržavajući ravnodušnost, "šta možeš zaključiti iz toga?"
     "Ništa nužno", odgovori Džarlou. "Ali satelit ispoljava neka čudna svojstva. Voleo bih da sam astronom."
     "I ja bih, u ovom trenutku, volela da je to bar neko na ovom brodu", složi se Vendelova. "Ali, molim te, nastavi. Nisi ti baš potpuno neupućen u astronomiju."
     "Stvar je u sledećem: prilikom kruženja oko gasnog džina satelit je uvek istom stranom okrenut ka njemu, ali ga pri tom Susedna zvezda obasjava sa svih strana. Dalje, orbita satelita je takva da, koliko mogu da procenim, temperatura na njegovoj površini omogućuje postojanje vode u tečnom stanju. Najzad, satelit ima i atmosferu. U ovom tenutku još nemam potpuni uvid u stvar. Pored toga, kao što rekoh, nisam ni astronom. Pri svemu tome, čini mi se da postoje dobri izgledi da se satelit pokaže kao svet pogodan za život."
     Krajl Fišer primi te novosti uz širok osmeh. "Nisam nimalo iznenađen. Igor Koropatski je predvideo mogućnost postojanja nastanjive planete. Učinio je to bez ikakvih konkretnih podataka; stvar čiste dedukcije."
     "Koropatski? Zaista? A kada je, pitam se samo, on to razgovarao s tobom?"
     "Neposredno pred naš polazak. Pretpostavio je da se Rotoru ništa nije dogodilo na putu do Susedne zvezde. A pošto se nisu vratili, mora biti da su našli planetu pogodnu za kolonizovanje. I, eto je."
     "A reci mi, samo, zašto ti je on to napomenuo?"
     Krajl za trenutak zastade, razmišljajući, a onda odgovori: "Bio je zainteresovan da sazna može li se s tom nastanjivom planetom računati kao sa mogućim odredištem zemaljske evakuacije, kada za to dođe vreme."
     "A zašto to onda nije i meni rekao? Šta misliš? Imaš li ikakvu ideju?"
     "Pretpostavljam", odgovori on oprezno, "da je smatrao da će mene lakše impresionirati, da ću snažnije podsticati da se planeta istraži..."
     "Zbog tvoje kćerke."
     "Da, Tesa, on zna moju situaciju."
     "A zašto mi ti to nisi rekao?"
     "Nisam smatrao da je u pitanju nešto važno. Pomislio sam da je možda bolje da sačekam i vidim da li je Koropatski u pravu. Pošto se ispostavilo da jeste, kažem ti, evo, sada. Ova planeta, u skladu sa predviđanjima Koropatskog, morala bi biti nastanjiva."
     "Ovo je satelit", procedi Vendelova, očigledno uzbuđena.
     "Ta distinkcija je bez značaja."
     "Slušaj, Krajle", nastavi Vendelova. "Izgleda da niko nije imao u vidu moj položaj u svemu ovome. Koropatski ti je napunio glavu besmislicama, ne bi li nas naveo da ovaj sistem pažljivo istražimo, a onda da se vratimo s novostima na Zemlju. Vu je bio nestrpljiv da se vratimo s novostima pre nego što smo i stigli do sistema. Ti želiš da se sretneš sa svojom porodicom, ne mareći za šire aspekte misije. Pri svemu tome, izgleda da niko ne vodi računa o činjenici da sam ja kapetan i da ću ja biti ta koja će donositi odluke."
     Fišerov glas odjednom postade ulagujući. "Budi razumna, Tesa. Kakve su to odluke koje treba doneti? Kakvog izbora imaš? Kažeš da me je Koropatski napumpao besmislicama, ali nije tako. Eto, pred nama, planete. Ili satelita, ako ti se tako više dopada. On mora biti ispitan. Njegovo postojanje može za Zemlju značiti život. Možda je posredi budući dom čovečanstva. Zapravo, jedan deo čovečanstva se tamo, možda, već nalazi."
     "Ti budi razuman, Krajle! Jedan svet može biti odgovarajuće veličine i temperature, ali i dalje nepogodan za život iz niza raznolikih razloga. Pretpostavimo, na primer, da mu je atmosfera otrovna. Ili, da je prepun živih vulkana. Ili da mu je stepen radioaktivnosti previsok. Satelit raspolaže tek jednim bednim crvenim patuljkom da ga obasjava i greje i, povrh svega, nalazi se u neposrednoj blizini gasnog džina. To nije baš normalna sredina za svet zemaljskog tipa i sasvim je neizvesno kako bi ona delovala na njega?"
     "Ipak, treba ga brižljivo ispitati, makar i samo stoga da bi se ispostavilo da je zaista nepogodan za život."
     "Što se toga tiče, možda neće biti neophodno da se spuštamo na površinu", primeti mračno Vendelova. "Približićemo mu se i tako doći u priliku da ga bolje procenimo. Krajle, molim te, nemoj se suprotstavljati činjenicama. Ne bih mogla da podnesem tvoje razočaranje."
     Fišer klimnu glavom. "Pokušaću - pa ipak, Koropatski je predvideo postojanje nastanjive planete, dok su svi drugi tvrdili da je tako nešto nemoguće. I ti, Tesa, između ostalih. Neprestano si mi to ponavljala. Ali, evo je pred nama i možda jeste nastanjiva. Pusti me, stoga, da se nadam dok mogu. Možda su ljudi sa Rotora sada na tom svetu, i možda je tamo i moja kćer."

     83.
     Čao-Li se oglasi, prilično nezainteresovano. "Kapetanka nam je zbilja besna. Poslednja stvar koju bi mogla poželeti jeste to da naiđemo na planetu - svet, zapravo, pošto nam ne dozvoljava da ga zovemo planetom - koji, pride, može biti i nastanjiv. To znači da bismo morali da ga istražimo i vratimo se sa informacijama koje smo prikupili. I sama znaš da to nije u skladu sa njenim željama. Ovo joj je jedina prilika da bude duboko u svemiru; kada se jednom i to svrši, više do kraja života neće leteti. Drugi će nastaviti da rade na nadsvetlosnim tehnikama, drugi će istraživati svemir. Gurnuće je u penziju; biće, eventualno, savetnik. I biće besna što tako mora biti."
     "A ti, Čao-Li? Bi li se ti ponovo otisnuo u svemir, ukoliko bi ti se ukazala prilika?" upita Meri Blankovic.
     Odgovor stiže istog trenutka. "Nisam siguran da bih bio rad da ponovo tumaram po svemiru. Nemam ja te istraživačke bubice. Međutim, znaš, prošle noći palo mi je nešto sablasno na pamet - naime, možda bih bio spreman i da se zauvek skrasim ovde - ukoliko je ovaj svet nastanjiv. A ti?"
     "Skrasiti se ovde? Ni slučajno. Ne kažem da bih volela da ostanem zauvek prikovana za Zemlju, ali bih sigurno poželela da neko vreme proboravim na njoj, pre nego što se ponovo otisnem napolje."
     "I ja sam o tome razmišljao. Ovaj satelit je jedan među - pa, koliko? Deset hiljada? Ko bi pomislio da postoji nastanjiv svet u sistemu jednog crvenog patuljka? On mora da se istraži. Bio bih spreman da zarad toga ostanem neko vreme ovde i da se neko drugi vrati na Zemlju i pobrine se oko mog prvenstva u otkriću gravitacionog efekta. Ti bi štitila moje interese, zar ne, Meri?"
     "Naravno da bih, Čao-Li. I kapetan Vendelova, isto tako. Ona ima sve podatke, potpisane u prisustvu svedoka."
     "Tu smo, dakle. Mislim da kapetan greši što želi da ide dalje i istražuje Galaksiju. Mogla bi se približiti stotinama zvezda i ne naići na ovako neobičan svet. Čemu težiti kvantitetu, kad ti je kvalitet tu, na dohvat ruke?"
     "Lično mislim da nju najviše brine mogućnost da Fišer pronađe svoju kćerku", primeti Blankoviceva. "Šta ako se to desi?"
     "Pa šta? Može je povesti sa sobom na Zemlju. To Vendelovoj ne bi ništa značilo."
     "Ali, ne zaboravi, tu je i Fišerova bivša žena."
     "Jesi li ga ikada čula da je uopšte pominje?"
     "To ne znači nužno da on..."
     Ona naglo prekinu, začuvši zvuk spolja. Uđe Fišer, naklonivši se oboma.
     Blankoviceva brzo upita, kao da želi da sasvim potisne prethodni razgovor: "Je li Henri završio sa spektroskopijom?"
     "Ne mogu da odredim", odgovori Fišer, tužno odmahnuvši glavom. "Jadnik je prilično nervozan. Pretpostavljam da se pribojava mogućnosti da pogrešno protumači stvari."
     "Hajde, hajde", oglasi se Vu. "Kompjuter je taj koji će protumačiti dobijene podatke. Uvek se time može pokriti."
     "E, ne može!" upade Blankoviceva vatreno. "To mi se baš strašno sviđa! Vi, teoretičari, mislite da mi, osmatrači, ne činimo ništa drugo osim što zasednemo za kompjuter, kucnemo po njemu nekoliko puta, kažemo 'hajde, dobra kuco', i potom samo očitamo rezultate. Ono što će kompjuter reći zavisi od onoga što staviš u njega - a ja nikada nisam doživela da teoretičar, našavši se pred rezultatom osmatranja koji mu ne odgovara, posle toga ne okrivi osmatrača. Nijednom još nisam čula da, na primer, kažu 'Možda nešto nije u redu sa komp...'"
     "Sačekaj", upade Vu. "Hajde da se ne preganjamo u ovom trenutku. Jesi li mene ikada čula kako se ljutim na osmatrače?"
     "Pa, ako ti se, na primer, nisu dopala Henrijeva osmatranja..."
     "Prihvatam ih, bez obzira na sve. Nemam nikakvih vlastitih teorija o ovom svetu."
     "I zato bi i prihvatio sve što bi ti Henri ponudio."
     U tom trenutku uđe Henri Džarlou u pratnji Tese Vendel. Izgledao je kao oblak koji se premišlja da li će izliti kišu.
     "Eto, Džarlou, sada smo svi na okupu", reče Vendelova. "Hajde, sad, reci nam. Kako ti izgleda?"
     "Nevolja je", poče Džarlou, "što u svetlosti ove slabašne zvezde nema ultraljubičastog zračenja ni toliko da dobješ opekotinu usled efekta albino. Morao sam da pribegnem mikrotalasima, i oni su mi, istog časa, potvrdili da u atmosferi satelita ima vodene pare."
     Na njegove reči Vendelova nestrpljivo sleže ramenima. "Nisi nam ti bio neophodan da to doznamo. Svaki svet Zemljine veličine u temperaturnom opsegu vode u tečnom stanju sigurno poseduje vodu, te samim tim i vodenu paru. To čitavu stvar za još jedan pedalj usmerava ka zaključku da je satelit nastanjiv. Ali, tek pedalj; i to sasvim očekivan."
     "Oh, nije reč o tome", primeti Džarlou. "Satelit jeste nastanjiv. U tom pogledu nema nikakve sumnje."
     "Zbog vodene pare?"
     "Ne. Imam nešto bolje od toga."
     "Šta?"
     Džarlou pređe smrknutim pogledom preko lica svih prisutnih, pa reče: "Da li biste neki svet proglasili nastanjivim ukoliko je on, zapravo, već nastanjen?"
     "Da, mislim da bih sebi mogao dopustiti tako nešto", odgovori mirno Vu.
     "Hoćeš li da kažeš da i sa ove udaljenosti možeš da razaznaš da je satelit nastanjen?" upita oštro Vendelova.
     "Upravo to želim da kažem, kapetane. U atmosferi ima slobodnog kiseonika - i to u priličnim količinama. Možete li mi objasniti otkud kiseonik, osim ako posredi nije fotosinteza? I možete li mi objasniti otkud fotosinteza, ukoliko život nije posredi? Napokon, kako bi planeta mogla biti nenastanjiva, ukoliko na njoj ima životnih oblika koji proizvode kiseonik?"
     Nastade za trenutak mrtva tišina, a onda se ponovo oglasi Vendelova. "To je tako neverovatno, Džarlou. Jesi li siguran da nisi nešto zabrljao u programiranju?"
     Blankoviceva značajno podiže veđe, pogledavši prema Vuu, kao da bi da mu kaže: 'Šta sam ti rekla!'
     Džarlou suvo odvrati: "Nikada do sada nisam 'zabrljao', kako vi to kažete, ali sam, naravno, spreman da prihvatim ispravku od svakoga ko se na ovom brodu smatra većim stručnjakom od mene za infracrvenu analizu atmosfere. To nije moja uža struka, ali sam se u punoj meri oslonio na Blanka i Nkrumaha."
     Krajl Fišer, koji se od čarke sa Vuuom, povodom njegove želje da se prevremeno vrate, u priličnoj meri osmelio, nije se libio da istupi sa svojim mišljenjem.
     "Gledajte" reče on, "kada budemo prišli još bliže, ovo će se ili potvrditi ili opovrgnuti, ali zašto ne bismo pretpostavili da je analiza dr Džerloua tačna i videli kuda nas ona vodi? Ako u atmosferi ovog sveta postoji kiseonik, ne bi li bilo razložno pretpostaviti da je, možda, teraformirana?"
     Sve se oči okrenuše ka njemu.
     "Teraformirana?" upita tupo Džarlou.
     "Da, teraformirana. Zašto da ne? Imate ovaj svet koji je pogodan za život, osim što u njegovoj atmosferi preovlađuju ugljen-dioksid i azot, baš kao i na svetovima bez života poput Marsa i Venere; a onda, jednostavno, položite alge u okean i ubrzo usledi ono - 'pa-pa, ugljen-dioksidu' i 'dobar dan kiseoniku'. A ima, možda, i drugih načina. Nisam stručnjak."
     Svi su ga i dalje netremice posmatrali.
     "Razlog zbog kojeg ovo pominjem", nastavi Fišer, "jeste to što sam se setio razgovora o teraformiranju na farmama Rotora. Radio sam na njima. Pohađao sam čak i neke seminare o tome, utoliko gorljivije jer sam pomišljao da bi sve to moglo imati neke veze sa programom hipersvemirskih letova. Nije imalo, ali sam bar stekao izvesnu predstavu o teraformiranju."
     Javi se, napokon, Džarlou. "Jeste li, Fišeru, na tim seminarima kojim slučajem čuli da iko pominje koliko bi takav proces mogao potrajati?"
     Fišer raširi ruke. "Recite mi vi, dr Džarlou. Siguran sam da će nam to uštedeti silno vreme."
     "U redu. Rotoru su, da bi stigao ovamo, bile potrebne dve godine, ukoliko je uopšte uspeo. To bi značilo da se ovde nalazi već trinaest godina. Da je cela Naseobina bila ispunjena samo algama i da su sve izručene u okean, gde su potom nastavile da žive, rastu i proizvode kiseonik do sadašnjeg obima, koji procenjujem na nekih osamnaest odsto, dok je ugljen-dioksid prisutan tek u tragovima, pretpostavljam da bi za to bilo potrebno bar hiljadu godina. Možda i samo nekoliko stotina, ukoliko bi uslovi bili neverovatno povoljni. Ali sigurno je da bi za to bilo neophodno više od trinaest godina. Pored toga, iskreno rečeno, zemaljske alge su posebno prilagođene uslovima na Zemlji. Na nekom drugom svetu možda ne bi uspevale, ili bi to činile veoma usporeno, dok se ne prilagode. Za trinaest godina stvari se ne bi nimalo promenile."
     Fišera to, međutim, kao da nije pokolebalo. "Vrlo dobro, ali činjenica je da u atmosferi satelita ima puno kiseonika, a gotovo nimalo ugljen-dioksida. Ako to nije rotorijansko delo, kako je, onda, do toga došlo? Zar vam se ne čini sasvim umesnom pretpostavka da na satelitu postoji neki nezemaljski oblik života?"
     "To je upravo ono što sam mislio", reče Džarlou.
     "To je ono što odmah treba da prihvatimo", umeša se Vendelova. "Tamošnja vegetacija vrši fotosintezu. To, dabome, ni za trenutak ne mora značiti da se Rotorijanci nalaze na tom svetu, niti da su ikada stigli do ovog sistema."
     Fišer je izgledao razljućen. "Pa, dobro, kapetane", reče on sa upadljivom zvaničnošću, "moram primetiti da to takođe ne znači ni da Rotorijanci nisu tamo, odnosno da uopšte nisu stigli do ovog satelita. Ukoliko planeta ima vlastitu vegetaciju, to samo znači da nikakvo teraformiranje nije ni bilo neophodno i da su se Rotorijanci odmah mogli naseliti."
     "Ne znam", oglasi se Blankoviceva. "Čini mi se, međutim, da ne bi trebalo da bude razumnih izgleda da vegetacija koja se razvila na jednom stranom svetu može da posluži kao hrana ljudskim bićima. Sumnjam da bi ljudska bića mogla da je svare, odnosno da je asimiliju ako je i svare. Ja bih se lično kladila da bi se ta hrana pokazala i otrovna. A ako tamo postoji biljni svet, vrlo je zamislivo da postoji i životinjski. Ne znamo, zaista, gde bi nas to moglo dalje odvesti."
     "Čak i u tom slučaju", primeti Fišer, "još je moguće da su Rotorijanci zaposeli neki mali deo tamošnjeg tla, odstranili lokalne oblike života i zasadili vlastito bilje. Zamišljam da je to tuđinsko sađenje - ukoliko pristanete da to tako nazovemo - moglo s vremenom uzimati maha."
     "Pretpostavka na pretpostavku", promrmlja Vendelova.
     "U svakom slučaju", završi Fišer, "potpuno je beskorisno sedeti ovde i izmišljati razne mogućnosti, kada je sasvim logično ispitati taj svet što je podrobnije moguće - i iz što veće blizine. Možda, čak, i sa njegove površine - ukoliko bi se to pokazalo ostvarljivim."
     "Potpuno se slažem", reče Vu s iznenadnom žestinom.
     "Ja sam biofizičar", dodade Blankoviceva, "i ako tamo ima života, kakvog god oblika bio, dužnost nam je da ga ispitamo.
     Vendelova pređe pogledom od jednog do drugog i, lako porumenevši, reče: "Pa, pretpostavljam da je tako kako kažete."

     84.
     "Što se više približavamo", primeti Vendelova, "i što više podataka sakupljamo, stvar postaje sve zapetljanija. Dovodi li se, međutim, u pitanje to da je ovo, po svemu sudeći, ipak mrtav svet? Na noćnoj hemisferi nema ni traga osvetljenju; niti, ima bilo kakvih znakova biljnog života, odnosno bilo kakvog života."
     "Nema uočljivih znakova", ispravi je hladno Vu, "ali nešto proizvodi kiseonik, zar ne? Budući da nisam hemičar, ne mogu da smislim nikakav hemijski proces koji bi to omogućavao. Može li bilo ko od vas?"
     Nije ni sačekao eventualni odgovor. "Zapravo", nastavi on, "ozbiljno sumnjam da bi i hemičar mogao iznaći neko hemijsko objašnjenje. Ako tamo ima kiseonika, mora postojati neki biološki proces koji ga proizvodi. Ni za šta drugo ne znamo."
     "Reći tako nešto", primeti Vendelova, "znači prosuđivati na osnovu jedne jedine atmosfere s kiseonikom za koju znamo - zemaljske. Možda će nas zbog toga jednog dana ismejavati. Moglo bi se ispostaviti da je Galaksija doslovno prepuna kiseoničkih atmosfera, koje nemaju nikakve veze sa životom. U tom slučaju ostaćemo zapamćeni po tome da smo zatajili samo stoga što nas je zavelo naše iskustvo sa jednom jedinom planetom, nekom vrstom izroda, u smislu da je njen izvor kiseonika biološke prirode."
     "Ne", usprotivi se Džarlou ljutito. "Tako možemo do sutra, kapetane. Možete smišljati sve vrste scenarija, ali ne možete očekivati da se zakoni prirode menjaju u skladu sa vašim trenutnim potrebama. Ukoliko istrajavate na ideji o nebiološkom izvoru kiseoničke atmosfere, moraćete da predložite neki drugačiji mehanizam."
     "Ali, nema znakova prisutnosti hlorofila u svetlosti koja se odbija sa tog sveta."
     "A zašto bi ga moralo biti?" upita Džarlou. "Postoji mogućnost da se, usled posebnog pritiska svetlosti sa jedne zvezde crvenog patuljka, razvila donekle neka drugačija vrsta molekula. Mogu li da vam, u tom pogledu, iznesem svoje mišljenje?"
     "Samo izvoli", saglasi se Vendelova sa prizvukom gorčine. "Čini mi se da ništa drugo i ne radiš."
     "Vrlo dobro. Sve što sa izvesnošću možemo reći jeste da su kopnena prostranstva ovog sveta lišena bilo kakvih znakova života. Ali to još ništa ne znači. Kopnena prostranstva Zemlje bila su, do pre četiri stotine miliona godina, isto tako pusta, ali naša praplaneta tada je već posedovala kiseoničnu atmosferu, kao i život koji je bujao."
     "Život u moru."
     "Da, kapetane. Nema ničeg spornog sa životom u moru. To bi, dakle, pretpostavilo prisustvo algi, ili nekih drugih, odgovarajućih, mikroskopskih biljaka koje bi savršeno dobro poslužile kao fabrika kiseonika. Alge u zemaljskim morima proizvode osamdeset procenata kiseonika koji se svake godine izlije u zemaljsku atmosferu. Zar to nije i konačno objašnjenje? Objašnjenje za prisutnost kiseonika u atmosferi tog sveta, uz, naravno, prividno odsustvo života na kopnu. Ovo, dalje, znači da se bez opasnosti možemo spustiti na beživotno kopno tog sveta i onda početi da proučavamo njegove morske dubine sa instrumentima koji su nam pri ruci - a da nekoj kasnijoj, bolje opremljenoj ekspediciji, prepustimo detaljnija istraživanja."
     "Da, ali ljudska bića žive na kopnu. Da je Rotor uspeo da dopre do ovog sistema, sigurno bi pokušali da nasele kopnena prostranstva - a o tome nema ni najmanjeg nagoveštaja. Zar je zbilja neophodno istraživati taj svet?", upita Tesa retorički.
     "Naravno da jeste", odvrati brzo Vu. "Ne smemo se vratiti sa pukim pretpostavkama. Potrebne su nam činjenice. A moguće je i da nas čekaju iznenađenja."
     "Zaista očekuješ nešto slično tome?" upita Vendelova s prizvukom besa.
     "Nije bitno očekujem li to ili ne. Smemo li sebi dopustiti da se vratimo na Zemlju i saopštimo im - prethodno ne proverivši stvar - da ne treba očekivati nikakva iznenađenja? Ne izgleda mi nimalo uputno."
     "Sve mi se čini", primeti Vendelova, "da si prilično drastično izmenio svoj stav. Ti si, donedavno, bio taj koji je zahtevao da se vratimo na Zemlju, a da se ni ne približimo Susednoj zvezdi."
     "Koliko se sećam, bio sam i navođen na promenu mišljenja", odvrati Vu. "Pod ovim okolnostima, međutim, moramo u svakom slučaju istražiti satelit. Jasno mi je, kapetane, da postoji iskušenje da se iskoristi prilika i da se krene u posetu još nekim zvezdanim sistemima; ali, ovog časa, kada pred sobom imamo jedan, po svemu sudeći, nastanjiv svet, moramo se vratiti na Zemlju sa što više informacija o nečemu što se, u praktičnom smislu, za našu planetu može pokazati daleko važnije nego što bi to bio kataloški pregled nekoliko obližnjih zvezda. Osim toga" on neodređeno mahnu prema osmatračkom prozoru, "ja želim da izbliza pogledam taj svet. Imam osećaj da ćemo na njemu biti sasvim bezbedni."
     "Ti imaš osećaj", ponovi sarkastično Vendelova.
     "Često se oslanjam na intuiciju, kapetane."
     Meri Blankovic se umeša, prilično muklim glasom: "Kapetane, i ja se povodim za svojom intuicijom i mogu reći da sam zabrinuta."
     Vendelova uputi iznenađen pogled prema mladoj ženi. "Deluješ kao žalosna vrba."
     "Ne, kapetane. Samo sam prilično uznemirena."
     "Zašto?"
     "Upotrebila sam ND."
     "Neuronski detektor? Zarad ovog pustog sveta? Zašto?"
     "Zato što sam došla ovamo da bih ga upotrebila", odvrati Blankoviceva. "Zato jer mi je to dužnost."
     "I, rezultati su negativni", zaključi Vendelova. "Žao mi je, Meri, ali biće još prilika - ukoliko posetimo i druge zvezde."
     "Ali, kapetane, upravo je o tome reč - rezultati nisu negativni. Otkrila sam prisustvo inteligencije na tom svetu i to je ono što me uznemirava. Nalaz je zbilja smešan, i, naprosto, ne znam šta da mislim."
     "Možda aparat ne radi kako treba", napomenu Džarlou. "Posredi je nova naprava, te ne bi bilo iznenađujuće ukoliko bi se pokazala nepouzdana."
     "Ali zbog čega detektor ne bi radio kako treba? Zar ne registruje naše prisustvo na brodu? Ili možda mislite da mu je pozitivna reakcija na naše prisustvo na brodu - lažna? Proverila sam. Snop je savršeno dobro usmeren i ukoliko daje lažan pozitivan nalaz, tako bi moralo biti svuda. Međutim, nema pozitivnih reakcija sa gasnog džina, recimo, ili sa Susedne zvezde, odnosno sa drugih, nasumično uzetih tačaka u svemiru; ali svaki put kada ga usmerim ka satelitu, dobijam pozitivan nalaz."
     "Hoćeš da kažeš", upita Vendelova, "da si na tom svetu, na kom ne možemo da ustanovimo prisustvo života, otkrila prisustvo inteligencije?"
     "Signal je vrlo slab. Jedva sam ga uhvatila."
     "U stvari, kapetane", umeša se Fišer, "šta ćemo sa Džarlouovim stanovištem? Ako postoji život u tamošnjem okeanu koji mi nismo u stanju da detektujemo ispod vodene površine, to ne bi isključivalo mogućnost da je reč o inteligentnom životu, i možda je upravo to ono što je dr Blankoviceva registrovala."
     "Fišer je, izgleda, rekao pravu stvar", ponovo se oglasi Vu. "Napokon, malo je verovatno da bi neki životni oblik u moru - ma koliko inteligentan bio - mogao razviti tehnologiju. Vatru, pod morem, ne možete imati. Netehnološki oblici života ne mogu biti naročito uočljivi, pa ipak mogu biti inteligentni. A vrste bez tehnologije, ma koliko inteligentna bila, ne treba se plašiti, pogotovo ukoliko nije u stanju da napusti svoju vodenu životnu sredinu i ako mi ostanemo na kopnu. To samo čini stvari još zanimljivijim i dodatno povećava neophodnost da se istraže."
     "Svi pričate toliko brzo i toliko mnogo da nikako ne uspevam da iskažem ono što želim", primeti Blankoviceva nervozno. "Grešite, svi. Da je posredi inteligentan život pod morem, dobila bih pozitivnu reakciju samo iz okeana. Međutim, dobijam je odasvud, u podjednakoj meri. I sa kopna i iz mora. To je ono što ne mogu da razumem."
     "I sa kopna?" upita Vendelova, s primetnom nevericom. "Onda, znači, nešto ipak mora biti pogrešno."
     "Ali, ne mogu da ustanovim nikakvu grešku", reče Blankoviceva. "To je ono što me uznemirava. Jednostavno, ništa ne razumem." A onda dodade, kao objašnjenje: "Signal, naravno, jeste vrlo slab, ali, tu je."
     "Mislim da imam moguće objašnjenje", oglasi se ponovo Fišer.
     Svi se pogledi namah upreše u njega i on istog trenutka oseti kako postaje neodlučan. "Možda nisam naučnik", reče on, "ali to ne znači da sam nesposoban da uvidim nešto što se čini prilično jasno. Inteligencija je pod vodom, ali mi je ne možemo uočiti ispod morske površine. To, očigledno, ima smisla. Ali, inteligencije ima i na kopnu. Znači, dakle, da je i ona na neki način skrivena. Gde, drugde, ako ne pod zemljom."
     "Pod zemljom?" Džarlou je gotovo eksplodirao. Zašto bi bila tamo? Ništa joj ne smeta ni napolju; ni vazduh, ni temperatura, niti bilo šta što možemo da uočimo. Od čega bi se inteligencija krila pod zemljom?"
     "Od svetlosti, na primer", upade silovito Fišer. "Govorim o Rotorijancima. Pretpostavimo da jesu kolonizovali planetu. Zbog čega bi ostali na površini, pod crvenom svetlošću Susedne zvezde, pod kojom rotorijanski biljni život ne bi uspevao i pod kojom bi i oni sami postajali sve utučeniji? Pod zemljom bi mogli uvesti veštačku rasvetu, pod kojom bi i njima i njihovim biljkama bilo mnogo ugodnije. Pored toga..."
     On zastade, a Vendelova ga ohrabri: "Nastavi. Šta ima još?"
     "Pa, morali biste da poznajete Rotorijance. Oni žive u unutrašnjosti svog sveta. Na to su navikli i to smatraju normalnim. Bojim se da se ne bi osećali prijatno na spoljašnjoj strani nekog sveta. Zapravo, odmah bi se ukopali pod zemlju."
     "Znači, tvoje je mišljenje da ND registruje prisustvo ljudskih bića ispod površine planete", upita Vendelova.
     "Da. Zašto da ne? Debeli sloj zemljišta između njihovih eventualnih nastambi i površine planete uzrokuje, po svoj prilici, da slabe signali koje beleži neuronski detektor."
     "Ali Blankoviceva registruje manje-više istu jačinu signala i sa mora i sa kopna", primeti Vendelova.
     "Sa čitave planete", dodade Blankoviceva. "Jačina signala je svuda ista."
     "U redu. Izvorna inteligencija je pod morem. Rotorijanci su pod zemljom. Zašto ne bi bilo tako?" upita Fišer.
     "Čekajte", upade Džarlou. "Meri, signale dobijaš odasvud, zar ne?"
     "Tako je. Na određenim mestima neznatno su jači ili slabiji, ali, sve u svemu, jedva uspevam da ih registrujem, tako da ne mogu biti sasvim sigurna. Međutim, izvesno je da se inteligencija rasprostire svuda po planeti."
     "Pretpostavljam", ponovo će Džarlou, "da je to moguće kad je more u pitanju, ali šta ćemo sa kopnom? Zar zaista verujete da su Rotorijanci, tokom samo trinaest godina, izgradili mrežu tunela ispod čitave površine tog sveta? Da, recimo, signal stiže samo sa jednog kopnenog područja, ili, čak, dva - sa jednog malenog odsečka ukupne površine planete - mogao bih i da progutam da se radi o jazbinama Rotorijanaca. Ali pod čitavom površinom? Molim vas! Pa u to ne bi poverovalo ni maloumno dete."
     "Treba li", upita Vu "da to protumačim, Henri, kao tvoju saglasnost sa idejom da se neka tuđinska inteligencija nalazi posvuda ispod površine planete?" upita Vu.
     "Ne vidim do kakvog bismo drugog zaključka mogli doći" odgovori Džarlou, "osim ukoliko ne prihvatimo mogućnost da je Merina sprava potpuno neupotrebljiva."
     "U tom slučaju", umeša se Vendelova, "pitam se da li bi bilo bezbedno spustiti se na površinu i istraživati. Strana inteligencija ne mora bezuslovno biti i prijateljski raspoložena, a Nadsvetlosni baš nije neki bojni brod."
     "Bojim se, ipak, da ne možemo odustati", reče Vu. "Moramo ustanoviti kakav je oblik života dole prisutan i kako bi - eventualno - mogao stati na put planovima o evakuaciji Zemlje i prebacivanju njenog stanovništva ovamo."
     "Postoji jedno mesto, jedna tačka, sa koje mi stiže unekoliko snažniji impuls", javi se Blankoviceva. "Nije bogzna šta, ali treba li da pokušam ponovo?"
     "Pokušaj", složi se Vendelova. "Najpre ćemo brižljivo ispitati sve što možemo, pa tek onda doneti odluku silazimo li ili ne."
     Vu se ledeno nasmeši. "Siguran sam da ćemo biti savršeno bezbedni."
     Vendelova ga samo ošinu mrkim pogledom.

     85.
     Čudna stvar sa Saltadom Leveretom (za razliku od Janusa Pita) bilo je to što se njemu zaista dopadalo tamo napolju, u asteroidnom pojasu. Očigledno, postojali su i ljudi koji su zaista uživali u posvemašnjoj praznini i koji su zaista voleli sveopštu beživotnost.
     "Nije da ne volim ljude", govorio bi Leveret. "Ali sve što od njih želim mogu da dobijem na holoviziji - da pričam s njima, da ih slušam, da se smejem zajedno s njima. Sve, dakle, osim da ih osetim ili pomirišem - ali, kome je do toga, uopšte, stalo? Pored toga, u asteroidnom pojasu u toku je izgradnja pet novih Naseobina, te ću bez po muke moći da posećujem bilo koju od njih i da zadovoljim i ono malo potreba za ličnim dodirom sa ljudima, ma šta mi to, inače, značilo."
     A kada bi se našao na Rotoru, koji je, iz nekog razloga, nazivao "metropolom", unezvereno se obazirao svuda oko sebe, kao da očekuje da će ga ljudi skoliti sa svih strana.
     Čak je i na stolice sedao sumnjičavo; spuštao se na njih kao da postrance uklizava, u nadi da će na taj način odstraniti sve što prethodna stražnjica beše tu ostavila.
     Janus Pit ga je oduvek smatrao idealnim Izvršnim načelnikom Asteroidnog Projekta. Taj mu je položaj, zapravo, davao potpuno odrešene ruke u pogledu svega što bi bilo potrebno obaviti na spoljnom rubu sistema Nemezis. A to je značilo ne samo nadležnost nad Naseobinama u izgradnji, već i nad Osmatračkom službom.
     Upravo behu završili sa obedom, u privatnim Pitovim odajama, budući da bi Saltad, verovatno, radije ostao gladan nego što bi pristao da jede na javnom mestu, makar prisutna bila samo još jedna osoba koju on nije poznavao. U stvari, Pita beše donekle iznenadilo da je Leveret prihvatio da obeduje čak i sa njim.
     Proučavao ga je, neusiljeno. Leveret je bio toliko mršav i smežuran i odavao je do te mere utisak usukanosti, gotovo, rskavičavosti - da se činilo da nikada nije bio mlad i da nikada neće ostariti. Oči su mu bile bledoplave, a kosa bledožuta.
     "Kada si poslednji put bio na Rotoru, Saltade?" upita ga Pit.
     "Ima već skoro dve godine i nimalo nije lepo od tebe, Januse, što me uvlačiš u sve ovo."
     "Zašto, šta sam učinio? Ja ti nisam naredio da dođeš, ali, razume se, pošto si već tu, stari prijatelju, osećaj se dobrodošlim."
     "Mogao si, isto tako, narediti da dođem. Kako treba da protumačim tvoju skorašnju poruku da ne želiš da te uznemiravaju beznačajnim stvarima? Znači li to da smatraš da si postao toliko veliki, da treba da se nosiš samo sa velikim stvarima?"
     Pitov osmeh namah dobi kiseo izraz. "Ne znam o čemu govoriš, Saltade."
     "Dobio si naš izveštaj. Otkriven je mali izvor zračenja koji dolazi iz svemira. Poslali smo ti izveštaj o tome, a zauzvrat smo dobili nešto slično opomeni da te više ne gnjavimo takvim sitnicama."
     "Oh, to!" (Setio se; bilo je to onda kada ga beše preplavio osećaj samosažaljenja i razdraženosti. Pa dobro, svakom se to dešava.) "Pa, tvoji ljudi treba da nas upozore ukoliko opaze Naseobinu. Ne treba, zbilja, da me opterećuju sitnicama."
     "Ako tako misliš, u redu. Ali dogodilo se da je uočeno nešto što nije Naseobina i moji ljudi nisu želeli da te o tome gnjave. Izvestili su mene i zatražili da te ipak ja na to upozorim uprkos tvom nalogu da ne budeš uznemiravan sitnim stvarima. Oni smatraju, Januse, da je moja dužnost da se nosim s tobom, ali ja to radije ne bih. Bojim se da u svom zrelom dobu postaješ preveć mrzovoljan."
     "Saltade, ne lupetaj. Šta su pronašli?" upita Pit, ispoljavajući više nego tračak mrzovolje.
     "Uočili su neku letelicu."
     "Kako to misliš - letelicu? Ne Naseobinu?"
     Leveret podiže svoju čvornovatu šapu. "Ne, ne Naseobinu. Rekoh, letelicu."
     "Ne razumem."
     "Šta tu ima da se razume? Da li ti je potreban kompjuter? Ako je tako, tu ti je, pod nosom. Letelica je objekat koji se kreće kroz svemir, noseći neki teret ili posadu."
     "Koliko je velika?"
     "Mogla bi, pretpostavljam, da ponese petoro-šestoro ljudi."
     "Onda mora biti neka od naših."
     "Ne, nije. Proverili smo. Letelica, van svake sumnje, nije rotorijanskog porekla. Osmatračka služba možda nije bila voljna da te o tome obavesti, ali ona dobro radi svoj posao. Nijedan od naših kompjutera nije bio korišćen u izgradnji takve letelice, a jedna slična letelica nikako nije mogla biti izgrađena bez pomoći kompjutera, bar u nekoj fazi."
     "I, šta zaključuješ na osnovu toga?"
     "Da nije reč o rotorijanskoj letelici. Da dolazi odnekud, sa nekog drugog mesta. Sve dok su postojali i najmanji izgledi da je letelica naša, da potiče iz našeg sistema, moji su momci ostali tihi, ne želeći da te uznemiravaju, u saglasnosti sa tvojim nalozima. Međutim, pošto se nedvosmisleno ispostavilo da nije neka od naših, obavestili su mene, napomenuvši da bi i ti to morao znati, mada oni sami nisu želeli da ti ponovo šalju izveštaj. Znaš, Januse, posle određene granice, tvoja strahovlada izvrgava se u svoju suprotnost."
     "Zaveži", dobaci mu Pit džandrljivo. "Kako bi ta letelica mogla biti nerotorijanskog porekla? Odakle bi mogla poticati?"
     "Pretpostavljam da nam stiže iz Sunčevog sistema."
     "Nemoguće! Brod tih dimenzija, sa šest članova posade, ne bi mogao načiniti taj put, od Sunčevog sistema dovde. Čak i uz hiperpogon, a sasvim je zamislivo da njime već raspolažu, šestoro ljudi u tako skučenom prostoru, sa dve godine leta pred sobom, ne bi stigli živi do kraja puta. Moguće je da su našli takvu izuzetnu posadu, dobro obučenu i neverovatno prilagođenu zadatku, koja bi prevalila taj put i privela ga kraju bar delimično zdravog razuma, ali niko se u Sunčevom sistemu ne bi smeo upustiti u takav rizik. Samo bi neka Naseobina, samodovoljni svet sa ljudima sviklim na takve uslove od rođenja, možda bila u stanju da obavi međuzvezdano putovanje sa srećnim ishodom."
     "Bez obzira", nije popuštao Leveret. "Pred sobom imamo neku malu letelicu nerotorijanskog porekla. To je činjenica, Januse, i uveravam te da nemaš drugog izbora do da to tako i prihvatiš. Šta je tvoje mišljenje, odakle bi mogla doći? Najbliža zvezda je Sunce, što je, takođe, činjenica. A ako nam ne stiže sa Sunca, onda stiže iz nekog drugog zvezdanog sistema, što ujedno znači da putuje neuporedivo duže od puke dve godine. Ukoliko se, međutim, putovanje od dve godine teško može preživeti, sve preko toga je, slažem se, sasvim sigurno nemoguće."
     "Pretpostavimo da letelica nije uopšte ljudskog porekla", reče Pit. "Recimo da su u njoj neki drugačiji oblici života, drugačije psihologije, koji mogu da izdrže dugotrajna putovanja sabijeni u malom prostoru."
     "Ili, recimo da su ovolicni." Leveret odmeri nekoliko centimetara između svog palca i kažiprsta. "Možda, u tom slučaju, to vozilo predstavlja njihovu Naseobinu. Ipak, ne verujem u to. Ovde nije reč o nekoj tuđinskoj rasi. Nisu u pitanju 'mali zeleni'. Letelica ne potiče sa Rotora, ali jeste delo ljudskih ruku. Budući da očekujemo da tuđinske rase budu sasvim drugačije od ljudske - i letelice bi im, prirodno, morale biti potpuno različite od naših. Ova letelica je ljudskog porekla, čak sa serijskim oznakama ispisanim na trupu - i to zemaljskom azbukom."
     "To mi sad kažeš!"
     "Nisam smatrao neophodnim da to ranije pomenem."
     "Neka letelica i bude delo ljudskih ruku", prihvati konačno Pit, "ali možda je sasvim automatizovana. Možda joj posadu čine roboti."
     "Moglo bi biti tako", složi se Leveret. "Treba li je, u tom slučaju, uništiti? Ako na brodu nema ljudi, ne postavlja se nikakav etički problem. Istina, uništavaš nečiju imovinu, ali, na kraju krajeva, reč je o uljezima."
     "Upravo o tome i razmišljam", reče Pit.
     Leveret se široko nasmeja. "Nemoj! Ovo vozilo nije putovalo pune dve godine kroz svemir."
     "Kako to misliš?"
     "Zar se ne sećaš stanja u kome se Rotor nalazio kada smo konačno stigli ovamo? Mi jesmo proveli više od dve godine na putovanju, ali polovinu tog vremena bili smo u normalnom svemiru, krećući se tek nešto malo sporije od brzine svetlosti. Pri toj brzini, površina Naseobine bila je sva izbrazdana usled sudara sa atomima, molekulima i česticama prašine. Koliko se sećam, bilo nam je potrebno podosta vremena za opravke i glačanje. Zar se ne sećaš?"
     "A ovaj brod?" upita Pit, ne zamajavajući se prisećanjem.
     "Sav blista, kao da nije prešao više od nekoliko miliona kilometara pri normalnim brzinama."
     "Nemoguće! Prestani da me zamajavaš tim smicalicama."
     "Nije nemoguće. Nekoliko miliona kilometara i jeste razdaljina koju je taj brod prevalio pri normalnoj brzini. Ostatak - kroz hipersvemir."
     "O čemu to govoriš?" Pitovo strpljenje beše se opasno istanjilo.
     "Nadsvetlosni let. Ostvarili su ga."
     "To je i teorijski nemoguće."
     "Je li? Pa, ako imaš neko drugo obrazloženje, izvoli."
     Pit je zurio u njega poluotvorenih ustiju. "Ali..."
     "Znam. Fizičari kažu da je to nemoguće, ali izgleda da im je ipak pošlo za rukom. Dopusti mi sada da ti kažem i ovo: ako su ovladali nadsvetlosnim letom, onda raspolažu i nadsvetlosnom komunikacijom. U tom slučaju, u Sunčevom sistemu savršeno dobro znaju da je brod ovde i znaju šta se dešava. Ako letelicu oduvamo s neba, Sunčev sistem će istog časa saznati za to i uskoro ćemo se suočiti sa čitavom flotilom ovakvih letelica, koje će otvoriti vatru na nas."
     "I šta bi ti u tom slučaju preduzeo?" Pit oseti kako, privremeno, uopšte nije u stanju da razmišlja.
     "Šta nam drugo preostaje nego da ih prihvatimo na prijateljski način, da ispitamo šta su, ko su, šta rade i šta žele? Pri svemu tome, pomišljam da nameravaju da se spuste na Eritro. Bojim se da ćemo i mi morati da učinimo isto i da tamo porazgovaramo s njima."
     "Na Eritru?"
     "Ako se oni spuste na Eritro, Januse, gde bi mi trebalo da budemo za to vreme? Moramo se tamo suočiti sa njima. Nema nam druge."
     Pit oseti kako mu moždane vijuge polako ponovo počinju da dobijaju zamah. "Pošto je to, po svemu sudeći, neizbežno, pristaješ li da to sam i obaviš? Sa brodom i posadom, razume se."
     "Znači, ti to ne želiš lično da učiniš?"
     "Kao Načelnik? Ne mogu tek tako otići tamo i sačekati neki nepoznat brod."
     "Smatraš to nečim ispod svog dostojanstva. Shvatam. Znači, ja treba da se bez tebe sustretnem sa tuđincima, ili malim zelenima, ili robotima, ili ma čime što bude pomolilo glavu iz tog broda."
     "Bićemo u neprekidnoj vezi, Saltade. I glasom i slikom."
     "Ali, na priličnoj udaljenosti."
     "Da. Ali ako se ta tvoja misija uspešno okonča, bićeš, veruj mi, odgovarajuće nagrađen."
     "Tako, znači? U tom slučaju..." Leveret se zagleda u svog sagovornika, razmišljajući.
     Pit malo sačeka, a onda reče: "Dobro, reci mi cenu."
     "Da, predložiću ti cenu. Ukoliko želiš da se s tim brodom susretnem na Eritru, onda zauzvrat želim Eritro."
     "Kako to misliš?"
     "Želim Eritro za svoj dom. Muka mi je već od asteroida. Umoran sam od osmatranja. Umoran sam od ljudi. Dosta mi je svega. Želim taj svet, potpuno pust, samo za sebe. Želim da sebi izgradim nastambu, da dobijam hranu i zalihe iz Kupole, da imam svoju farmu i svoje životinje koje bih uzgajao."
     "Koliko dugo to već priželjkuješ?"
     "Ne znam. Ali ta želja sve više raste u meni. A pošto sam, sticajem okolnosti, sada ovde i pošto sam, ponovo, dobro osmotrio Rotor, pun gužve i buke, Eritro mi izgleda privlačniji no ikada."
     "Znači, već vas je dvoje", namršti se Pit. "Ti i ona mala ludača."
     "Kakva ludača?"
     "Kćerka Evgenije Insinje. Insinju, pretpostavljam, poznaješ."
     "Astronom Insinja? Da, naravno. Ali, njenu kćerku nisam upoznao."
     "Potpuno je luda. Želi da živi na Eritru."
     "Pa, ja to ne shvatam kao ludilo, naprotiv, smatram to vrlo suptilnim. Dobro, ako i ona želi da živi tamo, mislim da ću moći da podnesem jednu ženu..."
     Pit upozoravajuće podiže prst. "Rekao sam - mala ludača."
     "Koliko joj je godina?"
     "Petnaest."
     "Oh? Pa, porašće. Na nevolju, porašću i ja."
     "Nije baš jedna od onih tvojih raspamećujućih lepotica."
     "Pa, Januse, ako dobro pogledam, nisam ni ja neki lepotan. Eto, čuo si moj uslov."
     "Želiš li da i zvanično uđe u kompjuterski zapisnik?"
     "Tek kao formalnost, Januse?"
     Pit se, međutim, ne nasmeši. "Vrlo dobro. Postaraćemo se da osmotrimo gde će se taj brod spustiti, a tebe ćemo opremiti za Eritro."

SUSRET

     86.
     Glasom koji se činio napola zlovoljnim a napola začuđenim, Evgenija Insinja primeti: "Marlena je jutros pevušila nešto kao 'Dome, dome, dome među zvezdama, gde svetovi plešu, slobodni'."
     "Znam tu pesmu", reče Dženar, klimnuvši glavom. "Otpevao bih ti je ako mi obećaš da nećeš pobeći, zgrožena mojim sluhom."
     Upravo behu završili s ručkom. Sada su ručavali zajedno svakog dana, na šta je Dženar gledao s tihim zadovoljstvom, mada je tema razgovora uvek bila Marlena, i mada je Dženar osećao da mu se Insinja, možda, okrenula iz očaja - jer, s kim je drugim mogla da bez bojazni o tome razgovara?
     Nije mu to bilo važno. Šta god da je bilo po sredi...
     "Nikada je ranije nisam čula da peva", nastavi Insinja. "Mislila sam da uopšte nema sluha. Međutim, ispostavilo se da ima vrlo lep alt."
     "To je, Evgenija, samo znak da je srećna - ili uzbuđena - ili, jednostavno, vrlo zadovoljna zbog nečega. Moje lično mišljenje je da je našla svoje mesto u svemiru, da je našla neki svoj poseban smisao življenja. Nije nam svima suđeno da ga nađemo. Većina među nama, zapravo, pliva u prazno, nastojeći da pronađe smisao svom životu, da bi se sve okončalo ili u gromovitom očaju ili tihoj predaji. Ja, lično, pripadam ovom drugom tipu."
     Insinji pođe za rukom da iscedi osmeh. "Nadam se da ne misliš tako i o meni."
     "Ne, Evgenija, ti nisi 'gromovito očajna', ali imaš običaj da nastavljaš da vojuješ izgubljene bitke."
     Ona obori pogled. "Misliš li na Krajla?"
     "Ako ti misliš da mislim, onda mislim", odgovori Dženar. "Ali, zapravo, mislio sam na Marlenu. Bila je napolju već desetinu puta. Uživa u tome, to je čini srećnom, a ti i dalje sediš tu i jadikuješ. Šta te to toliko muči u vezi s time, Evgenija?"
     Insinja se odsutno igrala svojom viljuškom. "Osećaj gubitka" odgovori ona napokon. "Nepravde. Krajl beše doneo svoju odluku, i ja sam ga izgubila. Marlena je donela svoju - i sada gubim i nju. Ako nije u pitanju kuga, onda je u pitanju Eritro."
     "Znam." On posegnu za njenom rukom, i ona mu je, nesvesno, prepusti.
     "Marlena sve više vremena provodi napolju, u toj potpunoj pustolini, i sve je manje zainteresovana da bude ovde, s nama. Naposletku će iznaći način da neprekidno boravi napolju, da se vraća u sve dužim razmacima - i napokon će zauvek tamo ostati."
     "Verovatno si u pravu, ali život i nije ništa drugo do li simfonija stalnih gubitaka. Gubiš svoju mladost, pa roditelje, svoje ljubavi, prijatelje, utehe, zdravlje, i na kraju život. Poricati to, svejedno bi značilo izgubiti sve to, i izgubiti, pri tom, i svoj unutrašnji mir."
     "Ona nikada nije bila srećno dete, Sivere."
     "Sebe kriviš zbog toga?"
     "Mogla sam imati... više razumevanja za nju."
     "Nikada nije prekasno. Marlena je želela za sebe čitav jedan svet, sada ga ima. Želela je da svoje moći, koje su za nju oduvek predstavljale samo teret, preobrati u sredstvo neposrednog opštenja sa nekim drugim umom, a sada je i to dobila. Želiš li da je primoraš da se toga odrekne? Zar bi poželela da sopstveni gubitak - njeno manje ili više neprekidno prisustvo u tvojoj blizini - nadoknadiš tako što ćeš nju gurnuti u gubitak veći no što oboje možemo i zamisliti - da ne ispolji sva izvanredna svojstva svog izuzetnog uma?"
     Isinja se za trenutak nasmeja iako su joj oči iskrile od suza. "Ti bi, Sivere, i zeca nagovorio da izađe iz svoje rupe!"
     "Zaista? Ipak sve moje reči nikada nisu bile tako delotvorne kao Krajlovo ćutanje."
     "Bilo je i drugih uticaja", odvrati Insinja i namršti se. "Ipak, ne mari. Sada si tu, Sivere, i predstavljaš mi najveću utehu."
     Dženarov glas zvučao je žalostivo. "To je najpouzdaniji znak da sam zaista star onoliko koliko mi je godina - da mi je, naime, najveća uteha to što tebi služim kao uteha. Vatra još samo tinja kada od nje više ne očekujemo ništa drugo do li da posluži kao uteha."
     "Nema, naravno, ništa lošeg u tome."
     "Naravno, ni najmanje. Verujem, čak, da su mnogi parovi prošli kroz žestine strasti i duboke ekstaze, ne našavši, nikad, oslonac jedno u drugome; i, naposletku, mogu poželeti da sve to zamene za malo međusobne podrške. Ne znam. Tihe pobede su tako tihe. Suštinske, ali, često, nedovoljno cenjene."
     "Misliš na sebe, jadni moj Sivere?"
     "Znaš, Evgenija, proveo sam čitav svoj život trudeći se da ne upadnem u zamku samosažaljenja i nemoj me uterivati u to, samo da bi gledala kako se uvijam."
     "Oh, Sivere, nisam to mislila da kažem."
     "Najzad! To sam hteo da čujem. Vidiš kako sam bistar. Ali, znaš, ako ti treba zamena za Marlenino prisustvo, ja sam tu, i biću tu kad god ti zatreba oslonac. Ništa me ne bi moglo odvojiti od tebe - osim tebe same, ako me ne želiš."
     Ona stisnu njegovu ruku. "Sivere, ja te ne zaslužujem."
     "Nemoj to koristiti kao izgovor. Spreman sam da se žrtvujem za tebe, i ne treba da me u tome sprečavaš."
     "Zar, zbilja, nisi nikada našao nekog vrednijeg od mene?"
     "Nisam ni tražio. Niti sam ikada osetio da su žene Rotora bile imalo zainteresovane za mene. Osim toga, šta bih učinio s nekim 'vrednijim'? Bilo bi glupo od mene dati se nekom kao zaslužen poklon. Mnogo je romantičnije biti nezasluženi poklon, dar nebesa."
     "Da izigravaš božansko, udostojavajući nedostojnog?"
     Dženar spremno klimnu glavom. "Da, da, to mi se dopada. Upravo je to slika koja mi se mota po glavi."
     Insinja se ponovo nasmeja, ovog puta znatno opuštenije. "I ti si šašav, znaš. Iako to do sada, iz nekog razloga, nisam uočila."
     "Svako ima svoje skrivene vrtove. Kada me budeš, bez žurbe, naravno, još bolje upoznala - "
     Prekinu ga oštar zvuk komunikatora.
     Lice mu se smrači. "Eto ti, Evgenija. Taman te namamim, ni sam ne znajući kako, taman si spremna da se istopiš u mom naručju, i prekine nas ovo. Oho-ho!" Glas mu se najednom sasvim izmeni. "Od Saltada Levereta."
     "Ko je to?"
     "Ne poznaješ ga. Teško da ga bilo ko zna. Osoba najbliža pustinjaku od svih ljudi koje sam ikada upoznao. Radi u asteroidnom pojasu, naprosto stoga jer mu se tamo sviđa. Doduše, tog matorog kešu nisam video već godinama. Ni sam ne znam zbog čega ga nazivam matorim; naime, mojih je godina... Gle, poruka je zapečaćena - namenjena samo meni. Dovoljno poverljiva, da bi trebalo da zatražim da se udaljiš pre no što je otvorim.
     Insinja odmah ustade, ali joj Dženar dade znak da ponovo sedne. "Ma daj, ne budi luda. Tajnost je jedna od boleština birokratije. Mene za to nije briga."
     On pritisnu palčevima na odgovarajuća mesta i na papiru se ukazaše slova. "Ponekad se pitam šta bi se dogodilo da primalac poruke slučajno ostane bez palčeva..." zausti Dženar, a onda zaneme.
     I dalje nem, on joj pruži poruku.
     "Smem li da pročitam ovo?" upita ona.
     Dženar zavrte glavom. "Ne bi smela, ali koga je briga? Pročitaj."
     Ona prelete pogledom preko redova. "Tuđinski brod? Spušta se ovde?"
     Dženar potvrdno klimnu glavom. "Tako piše."
     "A Marlena? Ona je tamo napolju?!" uzviknu uzbuđeno Insinja.
     "Eritro će je štititi."
     "Otkud znaš? Možda je brod pun tuđinaca. Stvarnih. Vasionaca. Ta stvar na Eritru možda ne može ništa protiv njih..."
     "I mi smo tuđinci za njega, pa ipak nas lako drži u šahu."
     "Moram napolje."
     "Kakvog bi to smi..."
     "Moram biti uz nju. Pođi sa mnom, pomozi mi! Vratićemo je nazad u Kupolu."
     "Ako su ti osvajači zbilja moćni i zlih namera, ni ovde nećemo biti sigurni."
     "Oh, Sivere, je li sad vreme za logiku? Molim te. Moram biti sa svojom kćerkom!"

     87.
     Proučavali su, napokon, sveže pristigle fotografije. Tesa Vendel je klimala glavom. "Neverovatno. Čitav svet je potpuno pust, sem ovde."
     "Inteligencija je posvuda", oglasi se Meri Blankovic, nabrana čela. "Više nema dvoumljenja, iz ove blizine. Bio ovaj svet pust, ili ne, inteligencija je tu."
     "I, kažeš, najintenzivnije prisutna pod tom kupolom?"
     "Da, kapetane. Lako se da uočiti, i posve je prepoznatljiva. Izvan kupole impulsi su nešto drugačiji i nije mi jasno šta mogu predstavljati."
     "Nismo nikada do sada bili u prilici da se susretnemo sa bilo kojom drugom vrstom visoke inteligencije, te, stoga, naravno... zausti Vu.
     Vendelova se okrete ka njemu. "Misliš li da je inteligencija van kupole ne-ljudskog porekla?"
     "Budući da smo se složili da ljudi tokom trinaest godina nisu stigli da iskopaju tunele uzduž i popreko satelita, kakav nam drugi zaključak preostaje?"
     "A kupola? Jesu li tamo ljudi?"
     "To je potpuno druga stvar", odgovori Vu, "i ona niukoliko ne zavisi od pleksona Blankoviceve. Mogu se videti astronomski instrumenti. Kupola - ili jedan njen deo - služi kao astronomska osmatračnica."
     "Pa, zar ne bi i vanzemaljci mogli biti astronomi?" dobaci sarkastično Džarlou.
     "Naravno", ozbiljno odgovori Vu, "ali sa odgovarajućim svojim instrumentima. Međutim, ovo što vidim meni izgleda kao kompjuterizovani infracrveni skener identičan onima koje imamo na Zemlji... Ali, hajde da stvar postavimo ovako: Zaboravimo na prirodu inteligencije koju imamo pred sobom. Ja prepoznajem instrumente koji su ili načinjeni u Sunčevom sistemu, ili su ugrađeni po nacrtima iz Sunčevog sistema. Oko toga, čini mi se, nema dvojbe. Teško bi mi bilo da zamislim da bi neka tuđinska inteligencija, bez kontakta sa ljudskom rasom, bila u stanju da izgradi nešto do te mere identično našim instrumentima."
     "Vrlo dobro", prihvati Vendelova. "Slažem se s tobom, Vu. Šta god da se nalazi na satelitu, ljudska bića jesu, ili su bila, pod tom kupolom."
     Krajl Fišer se odlučno umeša. "Nemoj tek tako reći 'ljudska bića', kapetane. Bolje reci - 'Rotorijanci'. Drugih ljudskih bića ovde ne može biti, izuzev nas samih."
     "I to je nepobitno", saglasi se Vu.
     "Ali, to je malena kupola", umeša se Blankoviceva. "Na Rotoru je bilo na desetine hiljada ljudi."
     "Šezdeset hiljada", promrmlja Fišer.
     "Nisu se mogli svi smestiti u tu kupolu."
     "Što se toga tiče", reče Fišer, "možda ima još kupola. Mogli bismo obleteti ovaj svet i hiljadu puta, i da nam ipak promakne niz stvari."
     "Ovo je jedino mesto gde sam uočila promenu u ponašanju pleksona", primeti Blankoviceva. "Da ima još kupola, sigurna sam da bih uočila bar još neku od njih."
     Fišer nije odustajao. "Postoji i druga mogućnost - naime da vidimo samo delić nekog većeg zdanja koje bi se, po svemu što znamo, moglo protezati miljama ispod površine planete."
     "Rotorijanci su došli ovamo sa svojom Naseobinom", reče Vu. "Naseobina, možda, još uvek postoji. Možda ih je i mnogo više. Ova kupola možda je tek neka vrsta ispostaje."
     "Nismo uočili nikakvu Naseobinu", primeti Džarlou.
     "Nismo ni gledali", odvrati Vu. "U celosti smo se usredsredili na satelit."
     "Nisam zapazila inteligenciju nigde, osim na ovom svetu", napomenu Blankoviceva.
     "Ni ti nisi gledala", brecnu se Vu. "Da bismo otkrili Naseobinu, ili više njih, trebalo je da pretražujemo ovdašnji prostor tačku po tačku. Ali od trenutka kada si otkrila pleksone na ovom svetu, prestala si da se dalje obazireš."
     "Ako hoćeš da ponovo pogledam, učiniću to."
     Vendelova podiže ruku. "Ako ima Naseobina, zašto one nisu dosad nas primetile? Nismo učinili ništa da prikrijemo rad naših generatora. Na kraju krajeva, bili smo prilično sigurni da je ovaj zvezdani sistem sasvim pust."
     "Možda su malo previše samopouzdani, kapetane", primeti Vu. "Ni oni nisu tragali za nama, i jednostavno su nas prevideli. Ili, ukoliko su nas i uočili, možda nisu sigurni ko smo, ili šta smo, te, baš kao i mi, oklevaju da prvi povuku potez. Ipak, ono što bih naglasio jeste da nam je poznata bar jedna tačka na ovom ogromnom satelitu gde mora biti ljudskih bića, i moje je mišljenje da nam ne preostaje drugo nego da se spustimo i stupimo u kontakt s njima."
     "Misliš li da bismo bili bezbedni?" upita Blankoviceva.
     "Verujem da bismo", odvrati Vu čvrsto. "Ne mogu nas tek tako upucati. Pre toga, sigurno bi poželeli da saznaju više o nama. Osim toga, ako nam se sva hrabrost iscrpljuje u tome da ostanemo i visimo ovde u neznanju, u tom slučaju ništa nećemo uraditi, te bi još jedina preostala stvar bila da se vratimo i ispričamo šta smo otkrili. Zemlja će nakon toga poslati ovamo čitavu flotu nadsvetlosnih letelica, ali nam baš neće biti zahvalna što smo se vratili sa minimumom informacija. Ući ćemo u istoriju kao ekspedicija koja je ustuknula pred ciljem." On se neodređeno nasmeši. "Vidite, kapetane, dobro sam savladao Fišerovu lekciju."
     "Znači, ti predlažeš da se ide dole i da se stupi u kontakt", zaključi Vendelova.
     "Apsolutno."
     "Ti, Blankoviceva?"
     "Radoznala sam. Ne toliko zbog kupole, koliko zbog mogućeg prisustva neke tuđe inteligencije. Volela bih da ustanovimo o čemu se radi."
     "Džarlou?"
     "Voleo bih da smo naoružani, ili da imamo vezu sa Zemljom. Ukoliko nam se nešto loše desi, Zemlja neće apsolutno ništa saznati o ishodu naše misije. Moguće je da će potom našim tragom poći neko isto tako nepripremljen kao i mi, i isto tako lišen svakog predznanja. Ukoliko, pak, preživimo kontakt, vratićemo se sa suštinski značajnim otkrićima. Mislim da treba da prihvatimo rizik."
     Fišer upita tihim glasom: "Nameravaš li da i mene pitaš za mišljenje, Kapetane?"
     "Znam da želiš da se spustiš da bi video Rotorijance."
     "Upravo tako, i zato bih da predložim da se spustimo što tiše i neprimetnije. Ja ću izaći iz broda, sam, kao osmatrač. Ukoliko bilo šta krene naopako, vi ćete brzo uzleteti i krenuti ka Zemlji, ostavljajući me ovde, za sobom. Možemo sebi dozvoliti da me otpišete kao gubitak, što, dabome, nije slučaj s ovim brodom."
     "Zašto baš ti?" upita brzo Vendelova, i licem joj minu senka napetosti.
     "Zato što - u najmanju ruku - poznajem Rotorijance. A i želim da idem."
     "I ja, takođe", oglasi se Vu. "Moram biti s vama."
     "Zašto da se obojica izlažemo opasnosti?"
     "Jer su dvojica bezbednija nego jedan. I zato što, u slučaju nužde, jedan možda može da se spase dok drugi odvlači pažnju napadača. A ponajviše želim da pođem baš zbog toga što, kako rekoste, poznajete Rotorijance. Moguće je i da ih krivo prosudite."
     "Dobro, onda, spustićemo se", zaključi Vendelova. "Fišer i Vu izići će iz broda. Ako se, u bilo kom trenutku, ne slože u pogledu onoga što im valja činiti, Vu će biti taj koji će odlučiti."
     "Zašto?" upita razočarano Fišer.
     "Vu upravo reče da Rotorijance, baš zato što ih poznaješ, možeš krivo prosuditi", odgovori Vendelova odlučno ga pogledavši. "I, ja se slažem s njim."

     88.
     Marlena je plivala u sreći. Osećala se kao da je obujmljuju neke nežne ruke, kako je zaštićuju i skrivaju. Posmatrala je crvenkastu svetlost Nemezis i osećala vetrić na obrazima. Oblaci bi povremeno zastirali deo ili i čitavo zamašno telo Nemezis, čineći da svetlost zgasne i sve poprimi nekakav sivkasti preliv.
     Mogla je, međutim, da podjednako dobro vidi i pri sivkastoj i pri crvenkastoj svetlosti, kao i pri senkama i polusenkama koje su stvarale nepojmljivo lepe oblike. Bez obzira na to što bi povetarac postajao svežiji kada god bi oblaci zaklonili Nemezis, nikada joj nije bilo neprijatno hladno. Činilo se kao da joj Eritro prosvetljava vidike, kao da zagreva vazduh oko njenog tela kada se ukaže potreba, kao da se, jednostavno, o njoj brine na sve moguće načine.
     I, mogla je da i dalje razgovara s njim. Već je o ćelijama koje su tvorile život na Eritru naučila da razmišlja kao o Eritru samom. Kao o planeti. Zašto da ne? Kako je, uostalom, moglo biti drugačije? Svaka je ćelija, sama za sebe, bila samo ćelija - mnogo, zapravo, primitivnija nego ćelije njenog vlastitog tela. Tek su sve prokariote zajedno tvorile organizam koji je, obavijajući planetu, povezujući je milijardama triliona tanušnih veza i ispunjavajući je, prožimajući i podvrgavajući je sebi, mogao i sam biti smatran planetom.
     Kako je to čudno, pomisli Marlena. Taj džinovski životni oblik nikada, pre nailaska Rotora, ni pojma nije imao da osim njega postoji i neka drugačija vrsta života.
     Njena pitanja i utisci nisu, međutim, morali da se zadrže isključivo u njenom umu. Eritro bi se katkad uobličio pred njom, poput tankih pramenova sivkaste izmaglice, poprimajući utvarni izgled ljudskog stvora koji je na rubovima podrhtavao. Uvek je, istovremeno, bio prisutan osećaj nestvarnosti. Nije ih mogla videti, ali je van svake sumnje mogla osetiti kako milioni nevidljivih ćelija nestaju svakog sekunda i istog časa ustupaju mesto milionima novih. Nijedna pojedinačna prokariota nije mogla dugo opstati izvan svoje vodene koprene, te je svaka tek za trenutak bila deo obličja; ali samo obličje bilo je onoliko trajno koliko je to želelo da bude, i nikad nije menjalo svoj privid.
     Eritro, međutim, nikada nije ponovo poprimio Orinelov oblik. Shvatio je, a da mu to nije trebalo reći, da taj oblik budi određen nemir u Marleni. Njegova pojava bila je sada neutralna, menjajući se, ponekad, u skladu sa Marleninim lutalačkim mislima. Eritro je, uverila se, bio u stanju da prati tanane promene u njenom umu bolje i od nje same; prilagođavao im se, izgledajući sasvim kao neki lik iz njenih najskrivenijih misli, ali, isto tako, čim bi ona pokušala da se na njega usredsredi i raspozna ga, lagano bi se povukao i poprimio neki drugačiji izgled. Ponekad bi krajičkom oka mogla da uoči pojedinosti: liniju majčinog obraza, istaknut Siverov nos, crte lica devojčica i dečaka s kojima je išla u školu.
     Prava simfonija međusobnog opštenja. Nije to toliko bio razgovor koji su među sobom vodili koliko neka vrsta mentalnog baleta koji nije umela da opiše - nešto beskrajno umirujuće, beskrajno raznoliko, delimično menjajući obris, delimično menjajući glas, i delom menjajući misao.
     Bila je to komunikacija u toliko mnogo različitih dimenzija da bi se osetila potpuno ispražnjenom, lišenom života i na samu pomisao da bi se iz nekog razloga morala vratiti na opštenje isključivo putem reči. Njen dar percepcije, prepoznavanja govora tela, beše se rascvetao i preobrazio u nešto drugo, što nikada ranije nije mogla ni zamisliti. Misli su mogle biti razmenjivane brže - i dublje - nego putem neverovatne sirovosti reči.
     Eritro joj je protumačio - ispunio je, bolje rečeno - šokom neizbežnim pri svakom susretu sa drugim umovima. Umovima. U množini. Sa jednim umom je lako. Drugi svet, drugi um. Ali sustret sa mnoštvom umova, nagomilanih jedan preko drugog, svaki sa svojim osobenostima, pretapajući se međusobno u malenom prostoru... Nezamislivo.
     Misli kojima je Eritro ispunjavao Marlenin um bile su, možda, tek maglovito izrecive rečima, i na krajnje nezadovoljavajući način. Iza tih reči, preplavljujući ih i potiskivajući ih, stajala su osećanja, emocije, kao i neuronski treptaji koji su Eritro primoravali na sve nove i nove promene u sagledavanju stvari.
     Eksperimentisao je sa umovima - pokušavao da ih "oseti". Ne da ih oseti u ljudskom smislu reči; u pitanju je bilo nešto sasvim drugačije, nešto što je tek izdaleka moglo biti izraženo ljudskim jezikom i saznanjima. Pri svemu tome, neki od tih umova su se izvitoperavali, osipali, pa i postajali neprijatni. Eritro je napokon prekinuo sa tim svojim nasumičnim traganjem za umovima, usredsređujući se na one koji su mogli podneti kontakt s njim.
     "I tako si naišao na mene?" upita Marlena.
     "Našao sam te."
     "Ali, zašto? Zašto si me uopšte tražio?" upita ona, ne prikrivajući radoznalost.
     Obličje se ustalasa i postade čvršće. "Tek da te nađem."
     To nije bio nikakav odgovor. "Zašto želiš da budem s tobom?"
     Obličje poče ponovo da bledi i misao koja dopre do nje beše zamagljena. "Samo zato da bi bila sa mnom."
     A onda ga nestade.
     Beše nestao, zapravo, samo njegov privid. Marlena se i dalje osećala zaštićenom, kao u nečijem toplom naručju. Ali, zašto je prikaza nestala? Da li ju je uznemirila svojim pitanjima?
     A onda začu neki zvuk.
     Na jednom pustom svetu čovek vrlo brzo upamti sve zvuke, jer ih nema mnogo. Tu su zvuk vode koja teče, i znatno tananije strujanje vazduha u pokretu; tu su i predvidljivi šumovi koje čovek sam stvara, bilo da je u pitanju stopalo koje dotiče tle, šuškanje odeće ili zvuk sopstvenog daha.
     Marlena, međutim, beše začula nešto što nije bilo nijedno od toga, i okrenu se u pravcu iz kojeg zvuk beše prispeo. I iznad stene što joj se uzdizala s leve strane pojavi se glava nekog čoveka.
     Prva joj je pomisao, naravno, bila da je po sredi neko iz Kupole ko je došao po nju, i namah oseti navalu besa. Hoće li je već jednom ostaviti na miru? Nikada više neće poneti sa sobom taj odašiljač, i oni će, zaista, moći da je ulove tek pukim slučajem.
     Ali, nije prepoznala lice - a do tada već beše upoznala svakoga u Kupoli. Nije ih, možda, znala sve poimenično, niti išta o njima, ali znala bi, posve sigurno, kada bi ugledala neko lice iz Kupole, da ga je već ranije srela.
     Ovo lice, međutim, nikada ranije ne beše srela u Kupoli.
     Oči su netremice zurile u nju. Usta su bila delom otvorena, kao u čoveka koji dahće. A onda, ko god da je to bio, gotovo se strmeknu preko stene i potrča ka njoj.
     Nije se ni makla. Osećaj zaštićenosti nije jenjavao. Nije se plašila.
     Čovek se zaustavi na nekoliko metara od nje, i dalje ne skidajući pogleda sa njenog lica, naginjući se unapred kao da se susreo s preprekom koju ne može da pređe, koja mu ne dozvoljava da načini ijedan dalji korak.
     Napokon, on se oglasi, glasom čoveka koji kao da se guši: "Rouzen!"

     89.
     Marlena ga je pažljivo posmatrala. Njegovi jedva vidljivi pokreti odavali su žudnju i zračili nečim što je delovalo prisvajajuće: izražavao je posedovanje, bliskost, pripadnost.
     Marlena ustuknu jedan korak. Kako je to moguće? Zašto bi on...
     Bleda uspomena na holosliku koju beše jednom videla dok je još bila sasvim malena devojčica...
     I, na posletku, više nije imalo smisla da poriče. Koliko god to nemoguće zvučalo, koliko god bilo nezamislivo...
     Ona se još više zguri u svom zaštitnom omotaču i promuca: "Oče?"
     On pojuri k njoj kao da želi da je uzme u naručje, ali ona ponovo ustuknu. On zastade, zateturavši se i uhvati se rukom za čelo kao da ga obuzima vrtoglavica.
     "Marlena", izgovori on. "Marlena, hteo sam da kažem."
     Izgovorio joj je ime nepravilno, pomisli ona. Akcenat nije na prvom slogu. Ali, njemu se to moglo činiti ispravnim. Kako je i mogao znati?
     A onda se pojavi još jedan čovek i stade pored njega. Imao je ravnu crnu kosu, široko lice, uzane oči i žućkastu boju kože. Marlena nikada ne beše videla čoveka koji bi ličio na ovog. Ona proguta knedlu i pokuša da ne zija toliko.
     Drugi čovek tiho, s nevericom, upita prvog: "Je li to vaša kćerka, Fišere?"
     Marlena razrogači oči. Fišer! To jeste bio njen otac.
     Njen otac, međutim, i ne pogleda drugog čoveka. Nije skidao pogled s nje. "Jeste."
     "Znači, već u prvom deljenju karata, Fišere", dodade drugi čovek, još tiše. "Stigli ste ovamo i prva osoba koju ste ugledali bila je vaša kćer."
     Fišer s naporom pokuša da odvoji pogled od svoje kćeri, ali bez uspeha. "Da, Vu, mislim da je to ona. Marlena, tvoje prezime je Fišer, zar ne? Majka ti se zove Evgenija Insinja. Jesam li u pravu? Moje ime je Krajl Fišer i ja sam tvoj otac."
     On raširi ruke.
     Marlena je bila savršeno svesna da preklinjući izraz u očima njenog oca beše potpuno iskren, ali ona ipak odstupi još jedan korak i hladno upita: "Kako to da si ovde?"
     "Došao sam sa Zemlje da bih te našao. Da bih tebe našao. Posle svih ovih godina."
     "Zašto si želeo da me nađeš? Ostavio si me dok sam još bila beba."
     "Morao sam to tada da učinim, ali nikada nisam odustajao od toga da dođem po tebe."
     Jedan drugi glas - oštar, čeličan - odjednom se umeša u razgovor. "Znači, došao si po Marlenu? Ni zbog čega drugog?"
     Evgenija Insinja stajala je tamo, bleda, bezbojnih usana, drhtavih ruku. Iza nje je stajao Siver Dženar, više nego zaprepašćen, ali s jasnom namerom da se drži po strani. Nijedno od njih dvoje nije nosilo zaštitnu odeću.
     "Mogla sam to i pomisliti", nastavi Insinja užurbanim, poluhisteričnim glasom. "Znala sam da se radi o ljudima sa neke od Naseobina, o ljudima iz Sunčevog sistema. Pomišljala sam i da bi se moglo raditi o nekoj tuđinskoj vrsti života. Pretresla sam sve mogućnosti kojih sam se mogla setiti, sve mi je padalo na um kada mi je saopšteno da na planetu sleće brod stranog porekla, ali nikada ni pomislila ne bih da se to Krajl Fišer vraća u velikom stilu. I to, po Marlenu!"
     "Došao sam s drugima, u jednoj veoma važnoj misiji. Ovo je Čao-Li Vu, kolega iz posade. I... i..."
     "I eto, sretosmo se. Je li ti ikada palo na pamet da bismo se nas dvoje mogli ponovo sresti? Ili su ti misli bile zaokupljene isključivo Marlenom? U čemu se sastoji ta tvoja veoma važna misija? Da nađeš Marlenu?"
     "Ne, nije to cilj naše misije. To je bila samo moja želja."
     "A ja?"
     Fišer obori pogled. "Došao sam po Marlenu."
     "Došao si po nju? Da je povedeš sa sobom?"
     "Mislio sam..." poče Fišer, ali glas mu zape u grlu.
     Vu ih je radoznalo posmatrao. Dženar se zamišljeno mrštio, ispunjen pritajenom ljutnjom.
     Insinja se okrete svojoj kćeri. "Marlena, želiš li da pođeš bilo kuda s ovim čovekom?"
     "Ne idem nikud i ni sa kim, majko", odvrati Marlena mirno.
     "Eto ti odgovora, Krajle", reče Insinja. "Ne možeš me ostaviti sa jednogodišnjim detetom, i doći posle petnaest godina i naprosto reći: 'Onako uzgred, poveo bih je sa sobom'. A da na mene i ne pomisliš. Ona jeste tvoja kćer, ali samo biološki, nikako drugačije. Moja je po pravu trinaestogodišnje ljubavi i pažnje."
     "Nema smisla da se raspravljaš zbog mene, majko", reče Marlena.
     Čao-Li Vu istupi korak napred. "Izvinite. Mene jesu predstavili, ali niko meni nije bio predstavljen. Gospođo?"
     "Evgenija Insinja Fišer", odvrati ona i pokaza prstom na Krajla. "Njegova nekadašnja žena."
     "A ovo je vaša kćerka, gospođo?"
     "Da. Ovo je Marlena Fišer."
     Vu se lagano izvi. "A ovaj gospodin?"
     "Moje ime je Siver Dženar", reče Dženar, "i zapovednik sam Kupole koju vidite tamo na horizontu."
     "Ah, odlično. Zapovedniče, voleo bih da porazgovaram s vama. Žao mi je što je ovde posredi porodični spor, ali on nema nikakve veze s našom misijom."
     "A u čemu se, zapravo, sastoji vaša misija?" dopre do njih jedan novi glas. Prema njima je koračao čovek sede kose i izvijenih usana, držeći u rukama nešto što je veoma podsećalo na neko vatreno oružje.
     "Zdravo, Sivere", dobaci on prolazeći pored Dženara.
     Dženar beše zaprepašćen. "Saltade? Šta ćeš ti ovde?"
     "Zastupam Načelnika Pita sa Rotora. Ponavljam svoje pitanje, gospodine. U čemu se sastoji vaša misija? I kako vam je ime?"
     "Ah, na ovo drugo nije teško odgovoriti", reče Vu. "Ja sam dr Čao-Li Vu. A vi, gospodine?"
     "Saltad Leveret."
     "Drago mi je. Dolazimo u miru", dodade Vu, bacivši pogled na oružje.
     "Nadam se da je tako", primeti smrknuto Leveret. "Moja flotila ima šest brodova i svi motre na vašu letelicu."
     "Odista?" upita Vu. "Ovako mala Kupola sa tako snažnom flotom?"
     "Ta mala kupola samo je naša ispostava", odvrati Leveret. "Moja flota zaista je u blizini. I nemojte ništa pokušavati."
     "Verujem vam na reč", prihvati Vu. "Ali, samo jedan maleni brod dolazi sa Zemlje. Stigao je dovde jer raspolažemo mogućnošću nadsvetlosnog letenja. Znate na šta mislim? Let brži od svetlosti."
     "Znam šta ste mislili da kažete."
     Dženar iznenada upita: "Govori li on istinu Marlena?"
     "Da čika Sivere", stiže odgovor.
     "Zanimljivo", promumla Dženar.
     "Ushićen sam činjenicom da je ova mlada dama potvrdila moje reči", nastavi Vu mirno. "Treba li, možda, da pretpostavim da je ona rotorski ekspert za pitanja nadsvetlosnih letova?"
     "Bez suvišnih pitanja", odvrati Leveret nestrpljivo. "Zašto ste ovde? Niko vas nije zvao."
     "Ne, odista, niko. Nismo znali da ovde ima ikoga ko bi se protivio našem dolasku. Ali, molim vas da se, bez stvarne potrebe ne prepuštate neprijateljskim osećanjima. Na bilo koji vaš pogrešan potez, naš će brod nestati u hipersvemiru."
     "Nije sasvim siguran u to", upade Marlena hitro.
     Vu se namršti. "Dovoljno sam siguran. Čak i da pokušate, i uspete, da nam uništite brod, naša matična baza na Zemlji zna gde smo i dobija neprekidne izveštaje. Ako nam se bilo šta loše desi, sledeća ekspedicija će se sastojati od pedeset nadsvetlosnih borbenih krstarica. Nemojte to rizikovati, gospodine."
     "Laže", ponovo upade Marlena.
     "Šta time misliš, Marlena?" upita Dženar.
     "Pa, to što kaže da baza na Zemlji zna gde se nalaze. To nije tačno, i on to vrlo dobro zna."
     "Sasvim dovoljno, Saltade", zaključi Dženar. "Ovi ljudi ne raspolažu mogućnošću hiperkomunikacije."
     Vuov izraz lica ne promeni se ni za dlaku. "Zasnivate li svoj stav na nagađanjima jedne devojčice?"
     "Nije to nagađanje. Nema sumnje da je tako, Saltade. Objasniću ti kasnije. Za sada, veruj mi na reč."
     "Pitajte mog oca", iznenada reče Marlena. "On će vam reći." Nije ni sama sasvim shvatala kako je njen otac mogao išta znati o njenom daru - sigurno ga nije imala, ili, bar, ispoljavala kao jednogodišnja beba. Ipak, bilo joj je savršeno jasno da on zna. Kao da je to u njoj odzvanjalo, mada ostali nisu ništa primećivali.
     "Ne vredi Vu", reče napokon Fišer. "Marlena nas čita kao otvorenu knjigu."
     Po prvi put je izgledalo da Vua napušta njegova hladnokrvnost. On se namrgodi i zajedljivo upita: "Kako išta možeš znati o ovoj devojci, makar ti i bila kćer? Nisi je video petnaest godina."
     "Imao sam, nekada, mlađu sestru", odvrati Fišer tiho.
     Odjednom se zainteresovavši Dženar upita: "Ah, pa to vam je, dakle, u porodici. Zanimljivo. Pa, dr Vu, kao što vidite, imamo ovde pravi, živi detektor laži, te prema tome nema smisla obmanjivati nas. Budimo, dakle, otvoreni jedni prema drugima. Zašto ste došli ovamo?"
     "Da bismo spasli Sunčev sistem. Pitajte mladu damu - pošto je ona, izgleda, ovde apsolutni autoritet - da li vam sada govorim istinu."
     "Naravno da govorite istinu, dr Vu", primeti Marlena. "Znamo za opasnost koja vam preti. Moja je majka, zapravo, to ustanovila."
     "I mi smo otkrili opasnost", dodade Vu, "bez ikakve pomoći vaše majke."
     Saltad Leveret stade pažljivo odmeravati sve prisutne. "Mogu li znati o čemu to govorite?"
     "Veruj mi, Saltade, Janus Pit zna sve o tome", odgovori Dženar. "Žao mi je što ti to nije saopštio, ali, ako ga sada pozoveš, budi siguran da će to učiniti. Reci mu da imamo posla s ljudima koji su u stanju da putuju nadsvetlosnim brzinama, i da možda postoji mogućnost da se nagodimo s njima."

     90.
     Njih četvorica sedeli su u Dženarovim odajama pod Kupolom, i Dženar je pokušavao da od sebe odagna osećaj, koji ga je svega preplavljivao, da se radi o istorijskom trenutku. Bio je to prvi slučaj interstelarnog pregovaranja u čitavoj povesti ljudske rase. Čak i da su sva četvorica do tada bili potpuno anonimni ljudi, samo zbog ovog sadašnjeg trenutka njihova imena ostaće da na vjeki vjekov odzvanjaju hodnicima istorije.
     Dvojica naspram dvojice.
     Tamo, na strani Sunčevog sistema (zapravo Zemlje - ali ko bi i pomislio da će rastrošena Zemlja zastupati Sunčev sistem, da će upravo Zemlja ostvariti letove nadsvetlosnim brzinama, a ne neka od naprednijih, samosvesnih Naseobina) nalazili su se Čao-Li Vu i Krajl Fišer.
     Vu je bio govorljiv i ubedljiv. Matematičar, ali i pragmatičan duh. Nasuprot njemu, Fišer (Dženar, zapravo, još nije mogao da poveruje da ponovo vidi tog čoveka pred sobom), sedeo je tih, izgubljen u mislima, i sa malim udelom u raspravi.
     S druge strane kraj njega, sedeo je Saltad Leveret, sumnjičav i nesiguran zbog živog kontakta sa trojicom ljudi odjednom, ali čvrst; nedostajala mu je jedino Vuova urođena govorljivost, ali mu to, dabome, nije ni malo smetalo da se jasno i precizno izrazi.
     Što se njega samog tiče, on je, kao i Fišer, uglavnom ćutao, čekajući da preostali reše stvar - jer je znao nešto što ostaloj trojici nije bilo poznato.
     Beše se već spustila i noć, i časovi su se otegli. Najpre im je bio poslužen ručak, a potom i večera. Povremeno bi, da odagnaju napetost, prekidali pregovore, i Dženar iskoristi jednu takvu pauzu da bi obišao Insinju i Marlenu.
     "Ne ide tako loše", reče im on. "Obe strane mogu mnogo da dobiju."
     "A Krajl?" upita Insinja nervozno. "Je li potezao pitanje Marlene?"
     "Iskreno rečeno, Evgenija, Marlena uopšte nije predmet razgovora i ta tema nije ni pokretana. Međutim, mislim da je vrlo nesrećan."
     "I treba da bude", procedi Insinja puna gorčine.
     Dženar je oklevao. "Šta ti kažeš, Marlena?"
     Marlena ga pogleda svojim tamnim, nedokučivim očima. "Ja sam to već prevazišla, čika Sivere."
     "To tvoje malo srce prilično je surovo", primeti Dženar.
     Ali Insinja prasnu na njega. "Zašto i ne bi bilo? Napustiti dete u detinjstvu!"
     "Ne, nisam surova", nastavi Marlena, razmišljajući. "Ako budem u stanju da ga smirim, biću vrlo zadovoljna. Ali, vidiš, ja ne pripadam njemu. Niti tebi, majko. Žao mi je, ali meni je mesto ovde, na Eritru. Čika Sivere, reći ćeš mi šta je odlučeno, zar ne?"
     "Već sam ti obećao da hoću."
     "Važno mi je."
     "Znam."
     "Trebalo bi da sam tamo s vama, i da zastupam Eritro."
     "Mislim da je Eritro sve vreme prisutan, ali i ti ćeš biti uključena pre no što se sve okonča. Čak ni da ti to nisam obećao - a jesam - mislim da će se Eritro svakako za to postarati." Dženar se potom brzo vrati da se priključi razgovoru.
     Čao-Li sedeo je zavaljen u svoju naslonjaču i na njegovom kamenom licu nije bilo ni tračka umora.
     "Hajde da sumiramo dosadašnji razgovor", predloži on. "Bez mogućnosti nadsvetlosnog leta Susedna zvezda - ili, Nemezis, kako je vi nazivate - ostaje najbliža zvezda Sunčevom sistemu, tako da bi svaki brod sa Zemlje, koji se uputi ka zvezdama, morao ovde imati svoju prvu stanicu. Međutim, kada čitavo čovečanstvo bude ovladalo nadsvetlosnim brzinama razdaljine više neće predstavljati odlučujući faktor, i ljudi više neće tragati za najbližom, već za najpogodnijom zvezdom. Tragaće se za zvezdama poput Sunca, oko kojih bi kružila bar jedna planeta slična Zemlji. Nemezis bi u takvim okolnostima bila ostavljena po strani.
     Rotor, koji je do sada, očigledno, u nameri da zaštiti ovaj sistem od drugih i zadrži ga samo za sebe, od tajnovitosti stvorio pravi fetiš, neće više za tim imati nikakve potrebe. Ne samo da ovaj sistem više neće izgledati poželjan drugim Naseobinama, nego bi to možda mogao biti slučaj i sa samim Rotorom. I on bi mogao da bira, ukoliko to zaželi, i da se i sam uputi u potragu za zvezdama poput Sunca. U spiralnim kracima galaksije postoje milijarde takvih zvezda.
     Može se, takođe, dogoditi da vi sada jednostavno uperite svoje oružje u mene i zatražite da vam kažem sve što znam o letovima nadsvetlosnim brzinama, kako biste Rotoru pribavili neophodna saznanja. Međutim, ja sam matematičar, i to teorijski, i ono što znam bilo bi vam od ograničene koristi. Čak i da zarobite naš brod, vrlo biste malo saznali. Ono što treba da učinite jeste da grupu svojih naučnika i tehničara pošaljete na Zemlju, gde bi dobili odgovarajuća saznanja i obuku.
     Zauzvrat, želimo ovaj svet, koji nazivate Eritrom. Imam utisak da ga ni na koji način niste još zaposeli, sa izuzetkom, razume se, ove Kupole ovde, koja se koristi za astronomska i razne druge vrste istraživanja. Vaš se život ne odvija ovde, već na Naseobinama.
     Naseobine Sunčevog sistema uvek mogu da otplutaju u potrazi za novim, suncolikim zvezdama. Ljudi na Zemlji, međutim, nemaju tu mogućnost. Ima nas osam milijardi koji moramo biti evakuisani tokom narednih nekoliko hiljada godina, i što se sistem Nemezis bude više približavao Sunčevom sistemu, Eritro će kao prihvatna stanica postajati sve pogodniji za Zemljane, bar dotle dok ne pronađemo svetove nalik na Zemlju, gde bismo se potom prebacili.
     Predlažem, dakle, da se vratimo na Zemlju sa jednim Rotorijancem po vašem izboru, da bismo imali dokaz da smo zaista bili ovde. Izgradiće se još brodova i ponovo ćemo doći ovamo - možete biti sigurni u to, jer nam je Eritro neophodan. U povratku na Zemlju povešćemo i vašu grupu naučnika, i upoznati ih sa svim pojedinostima letova nadsvetlosnim brzinama - isto saznanje podelili bismo i sa ostalim Naseobinama. Čini li vam se da sam verno preneo sve o čemu smo se do sada dogovorili?"
     "Nije to tako jednostavno", odvrati Leveret. "Eritro bi morao biti teraformiran da bi mogao da prihvati veći broj Zemljana."
     "Jeste, izostavio sam tehničke pojedinosti", složi se Vu. "I o tome bi trebalo da se porazgovara, ali taj ćemo posao prepustiti drugima."
     "Upravo tako. U ime Rotora nastupaće Načelnik Pit i Savet."
     "Svezemaljska vlada zastupaće našu stranu. Međutim, imajući u vidu koliki je ulog u pitanju, ne vidim gotovo nikakvu mogućnost da ne postignemo dogovor."
     "Moraćemo da se pobrinemo za obezbeđenje. Koliko možemo verovati Zemlji?"
     "Pa, pretpostavljam, isto onoliko koliko se i Zemlja može pouzdati u Rotor. Trebaće nam godinu dana, možda pet, možda i svih deset, da se stvar u potpunosti osigura. U svakom slučaju, biće potrebne godine da se izgradi dovoljno brodova da bi se započelo sa programom - programom koji će potrajati nekoliko hiljada godina i biti priveden kraju kada budemo morali da napustimo Zemlju, odnosno započnemo kolonizaciju Galaksije."
     "Pod pretpostavkom da se u to ne umešaju tuđe civilizacije", progunđa Leveret.
     "Na tome moramo stajati sve dok se ne uverimo u suprotno. Ipak, to ostaje za budućnost. Da li ste sada spremni da porazgovarate sa svojim Načelnikom? Možete li što pre odabrati Rotorijanca koji će poći s nama, i dozvoliti nam da odemo što je pre moguće?"
     Fišer se odjednom nagnu unapred. "Mogu li da predložim da moja kćer, Marlena, bude ta koja..."
     Ali, Dženar mu ne dozvoli da završi misao. "Žao mi je, Krajle. Razgovarao sam s njom. Ona ne želi da napušta ovaj svet."
     "Ako njena majka želi da pođe s njom, onda, možda..."
     "Ne, Krajle. Njena majka nema nikakve veze s tim. Čak i da vi poželite da vam se Evgenija vrati, i da Evgenija odluči da pođe s vama, Marlena bi ipak ostala na Eritru. A ukolko biste vi odlučili da ostanete ovde sa njom, ni time ne biste ništa dobili. Marlena je izgubljena za vas, baš kao i za svoju majku."
     "Ali, ona je dete!" uzviknu ljutito Fišer. "Ona nije u stanju da donosi odluke!"
     "Na nesreću po vas, i Evgeniju, i sve nas ovde, a možda i po čovečanstvo, ona jeste u stanju da donosi te odluke. Zapravo, obećao sam joj da ćemo je kada završimo s razgovorom - a mislim da smo završili - upoznati s našim odlukama."
     "Ali, sigurno je da to nije neophodno", primeti Vu.
     "Hajde, Sivere, ne moramo valjda jednu devojčicu da pitamo za odobrenje", dobaci Leveret.
     "Molim vas, saslušajte me. Jeste neophodno, i bojim se da je moramo pozvati. Dopustite mi jednu malu probu. Predlažem da Marlena dođe ovamo i da joj saopštimo naše odluke. Ako neko od vas misli da to nije poželjno, neka izađe. Neka lepo ustane i izađe."
     "Mislim, Sivere, da gubiš osećaj za realnost", usprotivi se Leveret. "Ja nemam nameru da se natežem s jednom malodobnicom. Idem da razgovaram s Pitom. Gde ti je komunikator?"
     On se pridiže, ali se istog trenutka zatetura i pade.
     Vu odskoči, sav uzbunjen. "Gospodine Leveret..."
     Leveret se obrnu na leđa i ispruži ruku... "Molim vas, neka mi neko pomogne..."
     Dženar mu pomože da se pridigne i sedne u stolicu. "Šta se dogodilo?" upita on.
     "Ne znam", odgovori Leveret. "Osetio sam, za trenutak, gotovo zaslepljujući bol u glavi."
     "Znači, nisi bio u stanju da izađeš iz prostorije", zaključi Dženar i okrenu se Vuu. "Pošto i vi smatrate da nema potrebe razgovarati s Marlenom, biste li vi pokušali da izađete iz prostorije?"
     Vrlo pažljivo, netremice gledajući Dženara, Vu se polako podiže sa fotelje, trgnu se, i sruči nazad.
     "Možda je ipak bolje da pozovete mladu damu", učtivo primeti on.
     "Da, mislim da ćemo morati", složi se Dženar. "Ono što ta gospođica zahteva jeste, u najmanju ruku, zakon na ovom svetu."

     91.
     "Ne!" uzviknu Marlena sa tolikom žestinom da joj se glas skoro pretvori u vrisak. "Ne smete to da učinite!"
     "Ne smemo da učinimo - šta?" upita Leveret. Sede obrve kao da mu se behu skupile u jednu jedinu tačku iznad očiju.
     "Da koristite Eritro kao tranzitnu stanicu - ili za bilo šta drugo."
     Leveret je ljutito zurio u nju. Usne mu se skupiše kao da će nešto da kaže, ali se Vu umeša. "Zašto ne, gospođice? Ovo je pust, neiskorišćen svet."
     "Nije pust. I nije neiskorišćen. Čika Sivere, reci im."
     "Ono što Marlena želi da kaže jeste da se na Eritru nalazi bezbroj ćelija prokariota, sposobnih za fotosintezu. Otuda i kiseonik u atmosferi."
     "Vrlo dobro", reče Vu. "Kakve to ima veze?"
     Dženar pročisti grlo. "Svaka za sebe, ćelije su primitivne kao i bilo koji oblik života na nivou virusa, ali, po svemu sudeći, ne smemo ih posmatrati kao pojedinačne ćelije. Sve zajedno, one čine neku vrstu organizma neverovatne složenosti, koji se proteže širom planete."
     "Organizma?" upita Vu, i dalje veoma učtivo.
     "Da, jedinstvenog organizma, i Marlena ga naziva imenom planete, pošto su njih dvoje u vrlo prisnim odnosima."
     "Ozbiljno govorite? A kako ste saznali za taj organizam?"
     "Uglavnom preko Marlene."
     "Preko ove mlade dame", upita Vu, "koja je možda, naprosto - histerična?"
     "Nemojte ubuduće izricati ništa protiv nje", upozori ga Dženar opominjuće podižući prst. "Nisam baš siguran da Eritro - organizam - ima mnogo smisla za humor. Kako rekoh, saznali smo poglavito preko Marlene - ali ne isključivo preko nje. Kada je Saltad Leveret maločas ustao da pođe, nešto ga je oborilo na pod. Kada ste i vi, po svemu sudeći, pokušali da učinite isto to, ispoljili ste nesumnjive znake nelagodnosti. Na taj način dejstvuje Eritro. On štiti Marlenu, delujući neposredno na naše umove. U ranim danima našeg prisustva na ovom svetu, planeta je, najverovatnije nenamerno, prouzrokovala malu epidemiju mentalnog obolenja koju smo nazvali kugom. Bojim se da je planeta, ukoliko to zaželi, u stanju da u svakome od nas izazove nepopravljive mentalne poremećaje; isto tako, i da nas poubija. Molim vas da se ne igrate s tim."
     "Hoćete reći da nije Marlena ta koja..." zausti Fišer.
     "Ne, Krajle. Marlena poseduje određene moći, ali ne takve da bi mogla da ljudima nanese bol. Eritro je ovde opasan."
     "Kako da otklonimo tu opasnost?" upita Fišer.
     "Za početak, treba slušati šta Marlena kaže. Dalje, dopustite meni da razgovaram s njom. Eritro me, napokon, poznaje. I, verujte mi na reč kada vam kažem da ću raditi u interesu Zemlje. Ni ja ne želim da milijarde ljudi stradaju bez razloga."
     On se onda okrenu ka Marleni. "Ti, dušo, zar ne, znaš da je Zemlja u opasnosti? Majka ti je pokazala kako prolazak Nemezis blizu Zemlje može ovu potonju sasvim uništiti."
     "Znam to, čika Sivere", odvrati Marlena, već na ivici plača, "ali Eritro pripada samom sebi."
     "Možda bi on i bio spreman da nam iziđe u susret. Dozvoljava, eto, da Kupola opstane na njegovoj površini. Izgleda da mu to ne smeta."
     "Ali, pod Kupolom je manje od hiljadu ljudi i svi su oni unutra. Eritru Kupola ne smeta, jer mu omogućava da proučava ljudska bića."
     "Može to nastaviti da čini i kada ovamo dođe još ljudi sa Zemlje."
     "Osam milijardi ljudi?"
     "Ne, ne svih osam milijardi. Ovde bi ostali samo privremeno, a onda bi, posle nekog vremena, krenuli dalje. Ni u jednom trenutku broj ljudi na Eritru ne bi premašivao tek delić ukupne populacije."
     "Ali, bilo bi ih na milione. Sigurna sam. Nijh ne biste mogli nagurati pod jednu kupolu i snabdevati ih hranom i vodom i svime što bi im bilo potrebno. Morali biste da ih rasporedite po Eritru, i, dabome, da ga teraformirate. Eritro to ne bi preživeo. Morao bi, znači, da se brani."
     "Jesi li sigurna u to?"
     "Morao bi. Zar se ti ne bi branio?"
     "To bi značilo smrt milijardi ljudi."
     "Žao mi je", odvrati ona i stisnu usne. "Postoji, možda, i drugačiji način", dodade ona malo potom.
     "Kakav drugačiji način?" gunđavo dobaci Leveret. "Šta to ona priča?"
     Marlena brzo osmotri Levereta, a onda ponovo vrati pogled na Dženara. "Ne znam, ali Eritro zna. U stvari, kaže - kaže da način postoji, ali da nije u stanju da mi ga objasni."
     Dženar podiže obe ruke da zaustavi, kako se činilo, pravu bujicu pitanja. "Pustite mene da govorim", zatraži on.
     Potom se ponovo obrati Marleni, tihim i blagim glasom. "Marlena, budi spokojna. Nema nikakve svrhe da budeš zabrinuta zbog Eritra. Dobro ti je poznato da se i sam može od svega odbraniti. Reci mi, šta hoćeš da kažeš time da Eritro nije u stanju da ti objasni."
     Marlena kao da beše ostala bez daha, boreći se za vazduh. "Eritro zna da način postoji, ali, budući da nema ljudsko iskustvo, ljudsku nauku, ni ljudski način razmišljanja, nije u stanju da objasni."
     "Saznanje o načinu je, dakle, ovde, u našim umovima?"
     "Da, čika Sivere."
     "Zar ne može, onda, da istraži ovde prisutne umove?"
     "Boji se da ih ne povredi. Može, da ga ne povredi, da istraži smo moj um."
     "Nadam se", primeti Dženar. "Ali, da li je to saznanje prisutno u tvom umu?"
     "Nije, naravno. Ali, on može da upotrebi moj um kao sondu da prodre u ostale, ovde prisutne. U tvoj. Očev. Svih ostalih."
     "Da li je to bezbedno?"
     "Eritro misli da jeste, ali - oh, čika Sivere, toliko se plašim!"
     "Sve je to ludost", prošapta Vu, i Dženar brzo stavi prst na svoje usne.
     Fišer ustade. "Marlena, ne smeš..."
     Dženar mu ljutito naloži da sedne. "Ništa ne možete da učinite, Krajle. U pitanju je sudbina milijardi - to u beskraj ponavljamo - i, organizmu mora biti omogućeno da učini sve što uzmogne. Marlena?"
     Marlena pogleda uvis. Izgledalo je kao da je u transu. "Čika Sivere", promuca ona. "Zagrli me!"
     Primicala se Dženaru, klecavih kolena, na ivici da padne. Dženar je primi u naručje i čvrsto zagrli. "Marlena - opusti se, sve će biti dobro." I on pažljivo sede u svoju stolicu, čvrsto i dalje grleći njeno ukrućeno telo.

     92.
     Bilo je to poput neme eksplozije svetlosti posvuda oko čitavog sveta. Ništa drugo van toga nije postojalo.
     Dženar čak nije bio svestan da je Dženar. Njegovo ja nije postojalo. Postojala je samo blistava, sveprožimajuća magla velike složenosti; širila se i razdvajala u pramenove koji su, čak i razdvojeni, poprimali istu tu složenost.
     Uskovitlavanje, najpre, i smirivanje, potom, a onda širenje u trenutku kada bi se sve još jednom ponovilo. I tako, unedogled, hipnotički, kao nešto što je oduvek postojalo i što će zauvek postojati, bez kraja.
     Neprestano survavanje u otvor koji se stalno širio, a da nije izgledao širi. Neprestna promena bez stvarne promene. Mali pramenovi što obrazuju nove složenosti.
     Stalno iznova. Bez zvuka, bez osećaja. Čak i bez ičeg vidljivog. Svest o nečemu što je imalo svojstva svetlosti a da nije bilo svetlost. Bio je to um koji postaje svestan sebe.
     A onda, bolno - ukoliko je bol postojao u vaseljeni - i uz jecaj - ukoliko je u vaseljeni postojao taj zvuk - počelo je da bledi i obrće se sve brže i brže, u jednu tačku svetlosti koja još jednom sevnu i nestade.

     93.
     Vaseljena je bila gotovo opipljiva u svom postojanju.
     Vu se protegnu i upita: "Je li još neko ovo osetio?"
     Fišer potvrdno klimnu glavom.
     "Ja sam po prirodi vernik", reče Leveret. "Ako je ovo ludilo, svi smo, onda, zajedno ludi."
     Međutim, Dženar se i dalje, uz izraz neizrecivog bola, nadvijao nad Marlenu. Ona je rastrzano disala.
     "Marlena, Marlena."
     Fišer skoči na noge. "Je li joj dobro?"
     "Ne mogu vam na to odgovoriti", promrmlja Dženar. "Živa je, ali, to nije dovoljno."
     Ona otvori oči. Gledala je u Dženara, praznim, neusredsređenim pogledom.
     "Marlena", prošapta očajnički Siver.
     "Čika Sivere", oglasi se napokon devojčica tanušnim glasom.
     Dženar duboko udahnu vazduh. Ipak, prepoznala ga je.
     "Ne mrdaj se", reče joj on. "Čekaj dok sasvim ne prođe."
     "Prošlo je. Tako mi je drago da je prošlo."
     "Jesi li dobro?"
     Oklevala je za tenutak, a onda potvrdi: "Mislim da jesam. I Eritro kaže da jesam."
     "Jeste li dosegnuli to skriveno saznanje koje nam je neophodno?" upita je Vu.
     "Jesam, dr Vu. Jesam." Ona podiže ruku da obriše znoj koji joj se beše skupio na obrvama. "Saznanje o tome, upravo, nalazi se u vama."
     "U meni?" ponovi silovito Vu. "O čemu se u stvari radi?"
     "Ja to nisam u stanju da razumem", reče Marlena. "Možda ćete vi biti u stanju, ako pokušam da vam objasnim."
     "Da mi objasnite - šta?"
     "Nešto, kao da gravitacija odbija stvari umesto da ih privlači."
     "Gravitaciono odbijanje, da", reče Vu. "Propratna pojava kretanja nadsvetlosnim brzinama." On udahnu vazduh i jedva primetno se isprsi. "Moje otkriće."
     "Pa, u tom slučaju", nastavi Marlena, "ako nadsvetlosnom brzinom prođete blizu Nemezis, doći će do gravitacionog odbijanja. Što se brže krećete, veće će odbijanje biti."
     "Da. Brod će biti pomeren s putanje."
     "Ali, zar neće i Nemezis biti odgurnuta u suprotnom pravcu?"
     "Da, srazmerno svojoj masi. Ali, njeno pomeranje bilo bi sasvim neznatno."
     "Ipak, ukoliko bi se to neprestano ponavljalo, tokom stotina godina?"
     "I dalje bi otklon bio skoro zanemarljiv."
     "Ali, putanja zvezde bi se pomerila, i tokom svetlosnih godina razlika između sadašnje i buduće putanje sve više bi se povećavala, tako da bi, na kraju, Nemezis možda prošla na dovoljnoj udaljenosti od Zemlje, ne nanoseći nikakvu štetu."
     "Pa..." zausti Vu.
     "Može li se tako nešto sprovesti u delo?" upita Leveret.
     "Možemo da pokušamo. Jedan asteroid, prolazeći normalnom brzinom, uranja u hipersvemir u trilionitom delu sekunde, vraćajući se, ponovo normalnom brzinom, milion milja dalje. Asteroidi u orbiti oko Nemezis uvek bi prelazili u hipersvemir sa iste strane." Za trenutak, izgledao je sasvim izgubljen u mislima. Sigurno bih i sam došao na tu zamisao, samo da sam imao malo vremena za razmišljanje", reče on kao da se pravda.
     "Ipak, još uvek možete steći priznanje, kao da se radi o vašem otkriću", reče Dženar. "Na kraju krajeva, Marlena je tu ideju izvukla iz vašeg uma."
     On prelete pogledom preko ostale trojice i dodade: "Pa, gospodo, osim ukolko nešto zbilja opasno ne krene naopačke, zaboravimo na Eritro kao prihvatnu stanicu - što on ionako ne bi dozvolio. Više ne treba da brinemo ni oko evakuacije Zemlje - ukoliko uspemo da u punoj meri i funkcionalno iskoristimo gravitaciono odbijanje. I, mislim da smo mnogo dobili time što smo i Marlenu uključili u naš mali razgovor."
     "Čika Sivere", oglasi se Marlena.
     "Da, dušo?"
     "Strašno sam pospana."

     94.
     Tesa Vendel posmatrala je Krajla Fišera s dubokom ozbiljnošću. "Ponavljam sebi, neprestano - on se vratio, on se vratio. Mislila sam da se nikada više nećeš vratiti, pošto jednom pronađeš Rotorijance."
     "Marlena je bila prva osoba - baš prva osoba na koju sam naišao."
     Zurio je u prazno, i Vendelova ga prepusti njegovim mislima. Moraće da ponovo dobro o svemu razmisli. U stvari, pred oboma je stajalo mnogo razmišljanja, i to mnogo stvari.
     Behu poveli sa sobom jednog žitelja Rotora: bila je to Ranai D'Obison, neurofizičar. Pre dvadeset godina, radila je u jednom sanatorijumu na Zemlji. Trebalo bi da to bude nepobitan dokaz za one koji je se sećaju i koji će je prepoznati. Postojaće i podaci pomoću kojih će biti izvršena identifikacija. Biće živi dokaz onoga što su postigli.
     I Vu se, kao ličnost, beše izmenio. Bio je pun planova kako bi se gravitaciono odbijanje moglo iskoristiti da se Nemezis pomeri sa svoje putanje. (Prihvatio je to ime, Nemezis, ali, ako mu pođe za rukom da načini plan, ta zvezda, ispostaviće se na kraju, uopšte neće biti Zemljina zla sudbina.)
     Postao je i znatno skromniji. Nije nameravao da traži nikakvo priznanje za svoja otkrića, u šta Vendelova jedva da je bila u stanju da poveruje. Rekao je samo da se do ideje došlo tokom zajedničkog sastanka, i nakon toga se o tome od njega više nije mogla izvući nijedna reč.
     Štaviše, beše doneo konačnu odluku da se vrati u sistem Nemezis, i to ne samo zato da bi rukovodio projektom. Želeo je da ostane tamo. "Otići ću, makar i pešice", imao je običaj da kaže.
     Vendelova postade svesna da je Fišer posmatra i da se, jedva primetno, mršti. "Zašto si mislila da se neću vratiti, Tesa?"
     Ona smesta odluči da ne treba okolišati. "Tvoja žena je mlađa od mene, Krajle. Bila sam sigurna da će se čvrsto držati svoje kćeri. I, pošto si ti bio toliko očajnički uporan u tome da ponovo zadobiješ svoju kćer, mislila sam..."
     "Da bih ostao sa Evgenijom, jer bi to bio jedini način?"
     "Otprilike."
     Fišer odmahnu glavom. "Bojim se da to ne bi bilo rešenje, kako god da su se stvari razvijale. Najpre mi se učinilo da preda mnom stoji Rouzen - moja sestra. Zbog očiju, prevashodno, mada ne samo zbog njih. Marlena liči na Rouzen, ali je i mnogo više od toga. Tesa, moja kćerka nije više ljudsko biće. Objasniću ti to kasnije. Ja..." On zastade i odmahnu glavom.
     "Nije važno, Krajle. Objasnićeš mi kada to budeš mogao."
     "Nije to potpuni gubitak. Video sam je, živa je, dobro joj je. Pa, najzad, mislim da, zapravo, više od toga nisam ni želeo. Nekako je, posle ovog iskustva, Marlena postala - pa, naprosto Marlena. Što se ostatka mog života tiče, Tesa, ti si jedino što želim."
     "Na najbolji mogući način, Krajle?"
     "Na najbolji mogući, Tesa. Razvešću se, i formalno. Mi ćemo se formalno venčati. Vuu ću prepustiti Rotor i Nemezis, a ti i ja ćemo se vratiti na Zemlju, ili neku Naseobinu na kojoj želiš da živiš. Oboje ćemo imati dobre mirovine, i možemo mirno prepustiti Galaksiju, sa svim njenim problemima, drugim ljudima. Mi smo dovoljno učinili, Tesa. Da li je to ono što i ti želiš?"
     "Jedva čekam na to, Krajle."
     Sat vremena kasnije, još uvek su bili u zagrljaju.

     95.
     "Toliko mi je bilo drago što nisam bila prisutna", reče Insinja. "Stalno mislim na to. Jadna Marlena. Mora da se napatila."
     "Jeste. Ali, uspela je, uspela je da spase Zemlju. Sada tu više ni Pit ništa ne može. Na neki način, sve što je u životu činio pokazuje se, sada, beskorisnim. Ne samo da više nema svrhe sav taj njegov projekat oko tajnog podizanja nove civilizacije, već će, šta više, morati da pomogne oko projekta spasavanja Zemlje. Moraće. Rotor više nije skriven. Može se do njega stići kad god se poželi, i čitavo bi se čovečanstvo, na Zemlji i van nje, okrenulo protiv nas ukoliko se ne bismo ponovo priključili ljudskoj rasi. A sve to ne bi bilo moguće bez Marlene."
     Insinja, trenutno, nije razmišljala o opštem dobru. "Ali, kada je bila u nevolji, ustrašena, tebi se okrenula da je zaštitiš, ne Krajlu."
     "Da."
     "I ti si je prihvatio, ne Krajl."
     "Da, Evgenija, ali nemoj da gradiš nikakve mistične predstave o tome. Jednostavno, mene poznaje, Krajla ne."
     "Ti baš kao da ne uviđaš tananost čitave stvari, Sivere. Ali, šta da radim, takav si. Drago mi je, naravno, što je tebi pošla u zagrljaj. On to nije zasluživao."
     "Ostanimo na tome. On to nije zasluživao. Ali, sada - molim te, Evgenija, Krajl sada odlazi. Nikada se više neće vratiti. Video je svoju kćer. Video ju je kako iznalazi način da se spasi Zemlja. Sve zajedno, ne zavidim mu, a ne bi trebalo ni da mu ti zavidiš. Pa, ako nemaš ništa protiv, promenio bih temu. Znaš li da Ranai D'Obison odlazi s njima?"
     "Da, svi pričaju o tome. Pa, neće mi nedostajati. Mislim da joj Marlena nije bila bogzna kako simpatična."
     "Na trenutke, Evgenija, to je i sa tobom bio slučaj. Ali, za Ranai je to silna stvar. Kada je jednom postalo jasno da kuga na Eritru više ne predstavlja izazovno polje za istraživanje, Ranain rad ovde izgubio je svaki dalji smisao. Ali, na Zemlji, dobiće priliku da svet upozna sa modernim tehnikama skeniranja. Veruj mi, ta će žena napraviti sjajnu karijeru."
     "Dobro. Dobro za nju."
     "Međutim, Vu će se vratiti ovamo. Izuzetno bistar čovek. Njegov je um bio na pragu otkrića. Znaš, siguran sam da će, kada se vrati ovamo da rukovodi Projektom gravitacionog odbijanja, zaželeti da zauvek ostane na Eritru. Mislim da ga je Eritro prihvatio, ili da ga poziva, kao i Marlenu. I, što je još zabavnije, mislim da je pozvao i Levereta."
     "Šta misliš, Sivere, kako on to čini?"
     "Kako bira, misliš? Zašto bira Vua, a ne Krajla? Zašto Levereta, a ne mene?"
     "Pa, moram priznati da Vu osetno nadmašuje Krajla. Ali, Sivere, ti si, svakako, u svakom pogledu iznad Levereta. To, naravno, nikako ne znači da bih želela da te izgubim."
     "Hvala ti. Pa, pretpostavljam da Eritro mora imati neke svoje kriterijume. Čak mi se ponekad javi maglovita ideja kakvi bi ti kriterijumi mogli biti."
     "Ozbiljno?"
     "Da. Kada je došlo do prodora u moj um, Eritro je to činio preko Marlene. Ulazio je, kroz Marlenu, u nas. Tada sam, čini mi se, uhvatio tračak njegovih misli. Ne svesno, naravno, ali kada je sve to prošlo, činilo mi se da znam neke stvari koje do tada nisam znao. Marlena ima tu čudnu moć da može da komunicira sa organizmom Eritra, i da Eritru omogućava da, putem njenog uma komunicira s drugim umovima; ipak, mislim da je to tek njena praktična prednost. Mislim da je Eritro odabrao nju iz nekog mnogo neobičnijeg razloga."
     "Šta bi to moglo biti?"
     "Zamisli, Evgenija, da si jedna nit konca. Kako bi se osećala kad bi iznenadno i nehotice postala svesna čipke u svojoj blizini? Ili, zamisli da si kružnica. Kako bi se osećala oči u oči sa savršenom kuglom? Eritro poznaje samo jednu vrstu uma - svog sopstvenog. Njegov je um ogromnog kapaciteta, ali, još uvek nije 'prohodao'. A takav je stoga što je sačinjen od triliona triliona ćelijskih jedinica, međusobno povezanih slabim vezama.
     A onda se susreo sa ljudskim umovima, kod kojih je broj ćelija srazmerno vrlo mali, ali koje raspolažu neverovatnim brojem međuveza - neverovatne složenosti. Čipka umesto končića. Mora da je ostao zadivljen tom lepotom. Mora biti da mu se Marlenin um učinio najdivnijim od svih. Zato je i posegnuo za njom. Zar ne bi i ti učinila isto? Kada bi, recimo, imala priliku da se domogneš nekog Rembrantovog ili Van Gogovog originala? Zato ju je i štitio tako pomno. Zar ti ne bi na isti način štitila jedno neprocenjivo umetničko delo? Pa ipak, Eritro je bio spreman da Marlenu žrtvuje zarad dobrobiti čovečanstva. Nimalo prijatno po nju, ali, nesumnjivo, vrlo velikodušan potez od Eritra.
     Zato i razmišljam o umu Eritra kao o strastvenom skupljaču neprocenjivih umetničkih dela, kolekcionaru predivnih umova."
     Insinja se nasmeši. "Po tome, i Vuov i Leveretov um trebalo bi da su nešto veoma lepo."
     "Eritru verovatno i jesu. I, nastaviće da ih prikuplja, kako naučnici sa Zemlje budu dolazili. Znaš, moguće je da će se na kraju izdvojiti grupa ljudi potpuno drugačijih od normalnih ljudi. Eritrova grupa. Možda će im, čak, pomoći da nađu sebi nov dom u svemiru, i, na koncu, možda će u galaksiji postojati dve vrste svetova: svetovi Zemljana, i svetovi mnogo efikasnijih pionira, pravih Vasionaca. Zanima me kako će to na kraju ispasti. To će sigurno značiti da će budućnost biti na strani pionira. U stvari, pomalo žalim zbog svega toga."
     "Nemoj sada misliti na to", reče Insinja žurno. "Pusti da ljudi budućnosti lupaju glavu zbog budućnosti. Ovog trenutka, nas dvoje smo ljudska bića koja se međusobno odmeravaju po ljudskim standardima."
     Dženar se radosno nasmeši, pokazujući ponovo svu dobroćudnost svog lica. "Drago mi je zbog toga, jer i ja nalazim da je tvoj um predivan, a nadam se da i ti slično misliš o mom."
     "Oh, Sivere, uvek sam to mislila. Uvek."
     Dženarov osmeh unekoliko izblede. "Ali, ima drugih tipova divota, znaš."
     "Za mene više ne. Ti, Sivere, poseduješ sve vrste divota. Izgubili smo, možda, jutro, ali popodne je tek pred nama."
     "U tom slučaju, Evgenija, šta bih više poželeo nego da kažem - dobro je što smo izgubili jutro, ako ćemo popodne moći da podelimo."
     I njihove se ruke dodirnuše.

EPILOG

     Ponovo je Janus Pit sedeo sam, u tišini svojih odaja.
     Crveni patuljak više nije predstavljao mašinu smrti. Bio je to tek mali crveni patuljak kojeg će u stranu odgurnuti jedno sve osionije čovečanstvo, čija će moć, šta više, još većma rasti.
     Ali, Nemezis je i dalje postojala - iako više nije bila zvezda.
     Milijardama je godina život na Zemlji tekao samostalno, izvodeći svoj posve izdvojen opit, uzdižući se i tonući, cvetajući i podležući brojnim uništenjima. Možda ima i drugih svetova na kojima postoji život, takođe prepušten sebi samom tokom milijardi godina.
     Svi ti opiti - ili skoro svi - neuspesi su kada se gleda na dug rok. Ali neka samo jedan ili možda dva uspeju, i biće to dovoljno da se nadoknadi sve ostalo.
     Ali, samo u slučaju da je Vaseljena dovoljno prostrana da može da sakrije sve te opite. Da je Rotor - njihova - Nojeva barka - uspeo da ostane prepušten sam sebi, kao, svojevremeno, Zemlja i Sunčev sistem, možda bi to bio onaj uspešni eksperiment.
     Ali, sada...
     On stisnu pesnice prepun besa - i beznađa. Jer, jasno mu beše, od sada će čovečanstvo prelaziti razdaljine između zvezda sa istom onom lakoćom sa kojom je nakada savladavalo razdaljine između kontinenata, ili, još davnije, među zemljama i gradovima. Neće više biti izdvojenosti, niti posve izdvojenih opita. Njegov veličanstveni opit bio je otkriven i upropašćen.
     Ista ona anarhija, degenerisanost, kratkovidost, i sve one kulturne i socijalne različitosti nastaviće da dolaze do izražaja - ali sada rasuti širom Galaksije.
     Šta će iz svega toga proisteći? Galaktičke imperije? Svi gresi i ludila, umnoženi od jednog do miliona svetova? Svaki jad i svaka tegoba, monstruozno uvećani?
     Ko će biti u stanju da da smisao čitavoj Galaksiji, kada se ne beše našao niko ko bi smisao dao samo jednom svetu? Ko će biti u stanju da nauči da gleda daleko ispred sebe i predviđa budućnost kada se čovečanstvo bude razastrlo čitavom Galaksijom?
     Nemezis je, zbilja, na pragu.

Preface
   
Back in the 1950s, I wrote a series of six derring-do novels about David “Lucky” Starr and his battles against malefactors within the Solar System. Each of the six took place in a different region of the system, and in each case I made use of the astronomical facts—as they were then known.
   Now, more than a quarter-century later, these novels are being published in new editions; but what a quarter-century it has been! More has been learned about the worlds of our Solar System in this last quarter-century than in all the thousands of years that went before.
   DAVID STARR: SPACE RANGER was written in 1951 and at that time, there was still a faint possibility that there were canals on Mars, as had first been reported three-quarters of a century earlier. There was, therefore, a faint possibility that intelligent life existed there, or had existed at one time.
   Since then, though, we have sent probes past Mars and around it to take photographs of its surface, and map the entire planet. In 1976, we even landed small laboratories on the Martian surface to test its soil.
   There are no canals. There are instead, craters, giant volcanoes and enormous canyons. The atmosphere is only 1 percent as dense as Earth’s and is almost entirely carbon dioxide. There is no clear sign of any life at all upon Mars, and the possibility of advanced life upon it, now or ever, seems nil.
   If I had written the book today, I would have had to adjust the plot to take all this into account.
   I hope my Gentle Readers enjoy the book anyway, as an adventure story, but please don’t forget that the advance of science can outdate even the most conscientious science-fiction writer and that my astronomical descriptions are no longer accurate in all respects.
   Isaac Asimov

1  The Plum from Mars
   
David Starr was staring right at the man, so he saw it happen. He saw him die.
   David had been waiting patiently for Dr. Henree and, in the meanwhile, enjoying the atmosphere of International City’s newest restaurant. This was to be his first real celebration now that he had obtained His degree and qualified for full membership in the Council of Science.
   He did not mind waiting. The Cafe Supreme still glistened from the freshly applied chromosilicone paints. The subdued light that spread evenly over the entire dining room had no visible source. At the wall end of David’s table was the small, self-glowing cube which contained a tiny three-dimensional replica of the band whose music filled in a soft background. The leader’s baton was a half-inch flash of motion and of course the table top itself was of the Sanito type, the ultimate in force-field modernity and, except for the deliberate flicker, quite invisible.
   David’s calm brown eyes swept the other tables, half-hidden in their alcoves, not out of boredom, but because people interested him more than any of the scientific gadgetry that the Cafe Supreme could gather. Tri-television and force-fields were wonders ten years before, yet were already accepted by all. People, on the other hand, did not change, but even now, ten thousand years after the pyramids were built and five thousand years after the first atom bomb had exploded, they were still the insoluble mystery and the unf aded wonder.
   There was a young girl in a pretty gown laughing gently with the man who sat opposite her; a middle-aged man, in uncomfortable holiday clothing, punching the menu combination on the mechanical waiter while his wife and two children watched gravely; two businessmen talking animatedly over their dessert.
   And it was as David’s glance flicked over the businessmen that it happened. One of them, face congesting with blood, moved convulsively and attempted to rise. The other, crying out, stretched out an arm in a vague gesture of help, but the first had already collapsed in his seat and was beginning to slide under the table.
   David had risen to his feet at the first sign of disturbance and now his long legs ate the distance between the tables in three quick strides. He was in the booth and, at a touch of his finger on the electronic contact near the tri-television cube, a violet curtain with fluorescent designs swept across the open end of the alcove. It would attract no attention. Many diners preferred to take advantage of that sort of privacy.
   The sick man’s companion only now found his voice. He said, “Manning is ill. It’s some sort of seizure. Are you a doctor?”
   David’s voice was calm and level. It carried assurance. He said, “Now sit quietly and make no noise. We will have the manager here and what can be done will be done.”
   He had his hands on the sick man, lifting him as though he were a rag doll, although the man was heavyset. He pushed the table as far to one side as possible, his fingers separated uncannily by an inch of force-field as he gripped it. He laid the man on the seat, loosening the Magno-seams of his blouse, and began applying artificial respiration.
   David had no illusion as to the possibility of recovery. He knew the symptoms: the sudden flushing, the loss of voice and breath, the few minutes’ fight for life, and then, the end.
   The curtain brushed aside. With admirable dispatch the manager had answered the emergency signal which David had tapped even before he had left his own table. The manager was a short, plump man, dressed in black, tightly fitting clothing of conservative cut. His face was disturbed. “Did someone in this wing“ He seemed to shrink in upon himself as his eyes took in the sight.
   The surviving diner was speaking with hysterical rapidity. “We were having dinner when my friend had this seizure. As for this other man, I don’t know who he is.”
   David abandoned his futile attempts at revival. He brushed his thick brown hair off his forehead. He said, “You are the manager?”
   “I am Oliver Gaspere, manager of the Cafe Supreme,” said the plump man bewilderedly. “The emergency call from Table 87 sounds and when I come, it is empty. I am told a young man has just run into the booth of Table 94, and I follow and find this.” He turned. “I shall call the house doctor.”
   David said, “One moment. There is no use in that This man is dead.”
   “What!” cried the other diner. He lunged forward, crying, “Manning!”
   David Starr pulled him back, pinning him against the unseeable table top. “Easy, man. You cannot help him and this is no time for noise.”
   “No, no,” Gaspere agreed rapidly. “We must not upset the other diners. But see here, sir, a doctor must still examine this poor man to decide the cause of death. I can allow no irregularities in my restaurant.”
   “I am sorry, Mr. Gaspere, but I forbid the examination of this man by anyone at the moment.”
   “What are you talking about? If this man dies of a heart attack “
   “Please. Let us have co-operation and not useless discussion. What is your name, sir?”
   The living diner said dully, “Eugene Forester.”
   “Well, then, Mr. Forester, I want to know exactly what you and your companion ate just now.”
   “Sir!” The little manager stared at David, with eyes swelling out of their sockets. “Are you suggesting that something in the food caused this?”
   “I’m not making suggestions. I’m asking questions.”
   “You have no right to ask questions. Who are you? You are nobody. I demand that a doctor examine this poor man.”
   “Mr. Gaspere, this is Council of Science business.”
   David bared the inner surface of his wrist, curling the flexible Metallite sleeve above it. For a moment it was merely exposed skin, and then an oval spot darkened and turned black. Within it little yellow grains of light danced and flickered in the familiar patterns of the Big Dipper and of Orion.
   The manager’s lips trembled. The Council of Science was not an official government agency, but its members were nearly above the government
   He said, “I am sorry, sir.”
   “No apologies are necessary. Now, Mr. Forester, will you answer my first question?”
   Forester muttered, “We had the special dinner number three.”
   “Both of you?”
   “That’s right.”
   David said, “Were there no substitutions on either part?” He had studied the menu at his own table. The Cafe Supreme featured extraterrestrial delicacies, but the special dinner number three was one of the more ordinary meals native to Earth: vegetable soup, veal chops, baked potato, peas, ice cream, and coffee.
   “Yes, there was a substitution.” Forester’s brows drew together. “Manning ordered stewed marpluhis for dessert.”
   “And you didn’t?”
   “No.”
   “And where are the marpluhis now?” David had eaten them himself. They were pluhis grown in the vast Martian greenhouses, juicy and pitless, with a faint cinnamon flavor superimposed on their fruit-iness.
   Forester said, “He ate them. What do you suppose?”
   “How soon before he collapsed?”
   “About five minutes, I think. We hadn’t even finished our coffee.” The man was turning sickly pale. “Were they poisoned?”
   David did not answer. He turned to the manager, “What about the marplums?”
   “There was nothing wrong with them. Nothing.” Gaspere seized the curtains of the alcove and shook them in his passion, but did not forget to speak in the softest of whispers. “They were a fresh shipment from Mars, government tested and approved. We have served hundreds of portions in the last three nights alone. Nothing like this has happened till now.”
   “Just the same you had better give orders to eliminate marplums from the list of desserts until we can inspect them again. And now, in case it wasn’t the marpluhis at all, please bring me a carton of some sort and we will transfer what is left of the dinner for study.”
   “Immediately. Immediately.”
   “And of course speak to no one of this.”
   The manager returned in a few moments, smearing his brow with a feathery handkerchief. He said, “I cannot understand it. I really cannot.”
   David stowed the used plastic dishes, with scraps of food still adhering to them, in the carton, added what was left of the toasted rolls, recapped the waxed cups in which the coffee had been served, and put them aside. Gaspere left off rubbing his hands frantically to reach a finger toward the contact at the edge of the table.
   David’s hand moved quickly, and the manager was startled to find his wrist imprisoned.
   “But, sir, the crumbs!”
   “I’ll take those too.” He used his penknife to collect each scrap, its sharp steel sliding easily along the nothingness of the force-field. David himself doubted the worth of force-field table tops. Their sheer transparency was anything but conducive to relaxation. The sight of dishes and cutlery resting on nothing could not help but leave diners tense, so that the field had to be put deliberately out of phase to induce continual interference sparkles that gave rise to an illusion of substance.
   In restaurants they were popular since at the conclusion of a meal it was necessary only to extend the force-field a fraction of an inch to destroy whatever adhering crumbs and drops remained. It was only when David had concluded his collection that he allowed Gaspere to perform the extension, removing the safety catch first by a touch of the finger and then permitting Gaspere to use his special key. A new, absolutely clean surface was instantly presented.
   “And now, just a moment.” David glanced at the metal face of his wrist watch, then flicked a corner of the curtain aside.
   He said softly, “Dr. Henree!”
   The lanky middle-aged man who was sitting on what had been David’s seat fifteen minutes earlier stiffened and looked about him with surprise.
   David was smiling. “Here I am!” He put a linger to his lips.
   Dr. Henree rose. His clothes hung loosely upon him and his thinning gray hair was combed carefully over a bald spot. He said, “My dear David, are you here already? I had thought you were late. But is anything wrong?”
   David’s smile had been short-lived. He said, “It’s another one.”
   Dr. Henree stepped within the curtain, looked at the dead man, and muttered, “Dear me.”
   “That’s one way of putting it,” said David.
   “I think,” said Dr. Henree, removing his glasses and playing the mild force-beam of his pencil-cleaner over the lenses before replacing them, “I think we had better close down the restaurant.”
   Gaspere opened and closed his mouth soundlessly, like a fish. Finally he said in a strangled gasp, “Close the restaurant! It has been open only a week. It will be ruin. Absolute rum!”
   “Oh, but only for an hour or so. We will have to remove the body and inspect your kitchens. Surely you want us to remove the stigma of food poisoning if we can, and surely it would be even less convenient for you to have us make arrangements for this in the presence of the diners.”
   “Very well then. I will see that the restaurant is made available to you, but I must have an hour’s grace to allow present diners to finish their meals. I hope there will be no publicity.”
   “None, I assure you.” Dr. Henree’s lined face was a mask of worry. “David, will you call Council Hall and ask to speak to Conway? We have a procedure for such cases. He will know what to do.”
   “Must I stay?” put in Forester suddenly. “I feel sick.”
   “Who is this, David?” asked Dr. Henree.
   “The dead man’s dinner companion. His name is Forester.”
   “Oh. Then I am afraid, Mr. Forester, you will have to be sick here.”
   The restaurant was cold and repulsive in its emptiness. Silent operatives had come and gone. Efficiently they had gone through the kitchens atom by atom. Now only Dr. Henree and David Starr remained. They sat in an empty alcove. There were no lights, and the tri-televisions on each table were simply dead cubes of glass.
   Dr. Henree shook his head. “We will learn nothing. I am sure of that from experience. I am sorry, David. This is not the proper celebration we had planned.”
   “Plenty of time for celebration later. You mentioned in your letters these cases of food poisoning, so I was prepared. Still, I wasn’t aware of this intense secrecy which seems necessary. I might have been more discreet if I had known.”
   “No. It is no use. We cannot hide this trouble forever. Little by little there are tiny leaks. People see other people die while eating and then hear of still other cases. Always while they’re eating. It is bad and will grow worse. Well, we will talk more of this tomorrow when you talk to Conway himself.”
    “Wait!” David looked deep into the older man’s eyes. “There is something that worries you more than the death of a man or the death of a thousand. Something I don’t know. What is it?”
   Dr. Henree sighed. “I’m afraid, David, that Earth is in great danger. Most of the Council does not believe it and Conway is only half-convinced, but I am certain that this supposed food poisoning is a clever and brutal attempt at seizing control of Earth’s economic life and government. And so far, David, there is no hint as to who is behind the threat and exactly how it is being accomplished. The Council of Science is entirely helpless!”

2 The Breadbasket in the Sky
   
Hector Conway, Chief Counselor of Science, stood at his window in the topmost suite of Science Tower, the slender structure which dominated the northern suburbs of International City. The city was beginning to sparkle in the early twilight. Soon it would turn to streaks of white along the elevated pedestrian promenades. The buildings would light up in jeweled patterns as the windows came to life. Almost centered in his window were the distant domes of the Halls of Congress, with the Executive Mansion snuggled between.
   He was alone in his office, and the automatic lock was adjusted to Dr. Henree’s fingerprints only. He could feel some of his depression lifting. David Starr was on his way, suddenly and magically grown up, ready to receive his first assignment as a member of the Council. He felt almost as though his son were about to visit him. In a way, that was how it was. David Starr was his son: his and Augustus Henree’s.
   There had been three of them at first, himself and Gus Henree and Lawrence Starr. How he remembered Lawrence Starr! They had all three gone through school together, qualified for the Council together, done their first investigations together; and then Lawrence Starr had been promoted. It was to be expected; he was by far the most brilliant of the three.
   So he had received a semi-permanent station on Venus, and that was the first time the three had not tackled a proposition together. He had gone with his wife and child. The wife was Barbara. Lovely Barbara Starr! Neither Henree nor himself had ever married, and for neither were there any girls to compete with Barbara in memory. When David was born, it was Uncle Gus and Uncle Hector, until he sometimes got confused and called his father Uncle Lawrence.
   And then on the trip to Venus there was the pirate attack. It had been a total massacre. Pirate ships took virtually no prisoners in space, and more than a hundred human beings were dead before two hours had passed. Among them were Lawrence and Barbara.
   Conway could remember the day, the exact minute, when the news had reached Science Tower. Patrol ships had shot out into space, tracing the pirates; they attacked the asteroid lairs in a fury that was completely unprecedented. Whether they caught the particular villains who had gutted the Venus-bound ship none could ever say, but the pirate power had been broken from that year on.
   And the patrol ships found something else: a tiny lifeboat winding a precarious orbit between Venus and Earth, radiating its coldly automatic radio calls for help. Only a child was inside. A frightened, lonely four-year-old, who did not speak for hours except to say stoutly, “Mother said I wasn’t to cry.”
   It was David Starr. His story, seen through childish eyes, was garbled, but interpretation was only too easy. Conway could still see what those last minutes within the gutted ship must have been like: Lawrence Starr, dying in the control room, with the outlaws forcing their way in; Barbara, a blast gun in her hand, desperately thrusting David into the lifeboat, trying to set the controls as best she could, rocketing it into space. And then?
   She had a gun in her hand. As long as she could, she must have used it against the enemy, and when that could be no longer, against herself.
   Conway ached to think of it. Ached, and once again wished they had allowed him to accompany the patrol ships so that with his own hands he might have helped to turn the asteroid caves into flaming oceans of atomic destruction. But members of the Council of Science, they said, were too valuable to risk in police actions, so he stayed home and read the news bulletins as they rolled out on the ticker tape of his telenews projector.
   Between them he and Augustus Henree had adopted David Starr, bent their lives to erase those last horrible memories of space. They were both mother and father to him; they personally supervised his tutoring; they trained him with one thought in mind: to make him what Lawrence Starr had once been.
   He had exceeded their expectations. In height he was Lawrence, reaching six feet, rangy and hard, with the cool nerves and quick muscles of an athlete and the sharp, clear brain of a first-class scientist. And beyond that there was something about his brown hair with the suggestion of a wave in it, in his level, wide-set brown eyes, in the trace of a cleft in his chin which vanished when he smiled, that was reminiscent of Barbara.
   He had raced through his Academy days leaving a trail of sparks and the dead ash of previous records both on the playing fields and in the classroohis.
   Conway had been perturbed. “It’s not natural, Gus. He’s outdoing his father.”
   And Henree, who didn’t believe in unnecessary speech, had puffed at his pipe and smiled proudly.
   “I hate to say this,” Conway had continued, “because you’ll laugh at me, but there’s something not quite normal in it. Remember that the child was stranded in space for two days with just a thin lifeboat hull between himself and solar radiation. He was only seventy million miles from the sun during a period of sunspot maximum.”
   “All you’re saying,” said Henree, “is that David should have been burnt to death.”
   “Well, I don’t know,” mumbled Conway. “The effect of radiation on living tissue, on human living tissue, has its mysteries.”
   “Well, naturally. It’s not a field in which experimentation is very feasible.”
   David had finished college with the highest average on record. He had managed to do original work in biophysics on the graduate level. He was the youngest man ever to be accorded full membership in the Council of Science.
   To Conway there had been a loss in all this. Four years earlier he had been elected Chief Counselor. It was an honor he would have given his life for, yet
   he knew that had Lawrence Starr lived, the election would have gone in a worthier direction.
   And he had lost all but occasional contact with young David Starr, for to be Chief Counselor meant that one had no life other than the beetling problehis of all the Galaxy. Even at graduation exercises he had seen David only from a distance. In the last four years he might have spoken to him four times.
   So His heart beat high when he heard the door open. He turned, walking rapidly to meet them as they walked in.
   “Gus old man.” He held out his hand, wrung the other’s. “And David boy!”
   An hour passed. It was true night before they could stop speaking of themselves  and turn to the universe.
   It was David who broke out. He said, “I saw my first poisoning today, Uncle Hector. I knew enough to prevent panic. I wish I knew enough to prevent poisoning.”
   Conway said soberly, “No one knows that much. I suppose, Gus, it was a Martian product again.”
   “No way of telling, Hector. But a marplum was involved.”
   “Suppose,” said David Starr, “you let me know anything I’m allowed to know about this.”
   “It’s remarkably simple,” said Conway. “Horribly simple. In the last four months something like two hundred people have died immediately after eating some Mars-grown product. It’s no known poison, the symptoms are those of no known disease. There is a rapid and complete paralysis of the nerves controlling the diaphragm and the muscles of the chest. It amounts to a paralysis of the lungs, which is fatal in five minutes.
   “It goes deeper than that too. In the few cases where we’ve caught the victims in time, we’ve tried artificial respiration, as you did, and even iron lungs. They still died in five minutes. The heart is affected as well. Autopsies show us nothing except nerve degeneration that must have been unbelievably rapid.”
   “What about the food that poisoned them?” asked David.
   “Dead end,” said Conway. “There is always time for the poisoned item or portion to be completely consumed. Other specimens of the same sort at the table or in the kitchen are harmless. We’ve fed them to animals and even to human volunteers. The stomach contents of the dead men have yielded uncertain results.”
   “Then how do you know it’s food poisoning at all?”
   “Because the coincidence of death after eating a Martian product time after time, without known exception, is more than coincidence.”
   David said thoughtfully, “And it isn’t contagious, obviously.”
   “No. Thank the stars for that. Even so, it’s bad enough. So far we’ve kept this as quiet as we can, with full co-operation from the Planetary Police. Two hundred deaths in four months over the population of all Earth is still a manageable phenomenon, but the rate may increase. And if the people of Earth become aware that any mouthful of Martian food might be their last, the consequences could be horrible. Even though we were to point out that the death rate is only fifty per month out of a population of five billions, each person would think himself certain to be one of those fifty.”
   “Yes,” said David, “and that would mean that the market for Martian food imports would fall through the floor. It would be too bad for the Martian Farming Syndicates.”
   “That!” Conway shrugged his shoulders, thrusting aside the problem of the Farming Syndicates as something of no moment. “Do you see nothing else?”
   “I see that Earth’s own agriculture can’t support five billion people.”
   “That’s it exactly. We can’t do without food from the colonial planets. There would be starvation on Earth in sk weeks. Yet if the people are afraid of Martian food, there will be no preventing that, and I don’t know how long it can be staved off. Each new death is a new crisis. Will this be the one that the tele-news will get hold of? Will the truth come out now? And there’s Gus’s theory on top of everything.”
   Dr. Henree sat back, tamping tobacco gently into His pipe. “I feel sure, David, that this epidemic of food poisoning is not a natural phenomenon. It is too widespread. It strikes one day in Bengal, the next day in New York, the day after in Zanzibar. There must be intelligence behind it.”
   “I tell you—“ began Conway.
   “Let him go on, Uncle Hector,” urged David.
   “If any group were seeking to control Earth, what better move could they make than to strike at our weakest point, our food supply? Earth is the most populous planet in all the Galaxy. It should be, since it is mankind’s original home. But that very fact makes us the weakest world, in a sense, since we’re not self-supporting. Our breadbasket is in the sky: on Mars; on Ganymede; on Europa. If you cut the imports in any manner, either by pirate action or by the much more subtle system being used now, we are quickly helpless. That is all.”
   “But,” said David, “if that were the case, wouldn’t the responsible group communicate with the government, if only to give an ultimatum?”
   “It would seem so, but they may be waiting their time; waiting for ripeness. Or they may be dealing with the farmers of Mars directly. The colonists have minds of their own, mistrust Earth, and, in fact, if they see their livelihood threatened, may throw in with these criminals altogether. Maybe even,” he puffed strenuously, “they themselves  are But I’ll make no accusations.”
   “And my part,” said David. “What is it yqu would have me do?”
   “Let me tell him,” said Conway. “David, we want you to go to Central Laboratories on the Moon. You will be part of the research team investigating the problem. At this moment they are receiving samples of every shipment of food leaving Mars. We are bound to come across some poisoned item. Half of all items are fed to rats; the remaining portions of any fatal pieces are analyzed by all the means at our disposal.”
   “I see. And if Uncle Gus is right, I suppose you have another team on Mars?”
   “Very experienced men. But meanwhile, will you be ready to leave for the Moon tomorrow night?”
   “Certainly. But if that’s the case, may I leave now to get ready?”
   “Of course.”
   “And would there be any objection to my using my own ship?” “Not at all.”
   The two scientists, alone in the room, stared down at the fairy-tale lights of the city for a long time before either spoke.
   Finally Conway said, “How like Lawrence he is! But he’s still so young. It will be dangerous.”
   Henree said, “You really think it will work?”
   “Certainly!” Conway laughed. “You heard his last question about Mars. He has no intention of going to the Moon. I know him that well. And it’s the best way to protect him. The official records will say he is going to the Moon; the men at Central Laboratories are instructed to report his arrival. When he does reach Mars, there will be no reason for your conspirators, if they exist, to take him for a member of the Council, and of course he will maintain an incognito because he will be busy fooling us, he thinks.”
   Conway added, “He’s brilliant. He may be able to do something the rest of us could not do. Fortunately, he’s still young and can be maneuvered. In a few years that will be impossible. He would see through us.”
   Conway’s cohimunicator tinkled gently. He flipped it open. “What is it?”
   “Personal communication for you, sir.”
   “For me? Transmit it.” He looked wildly at Henree. “It can’t be from the conspirators you babble about.”
   “Open it and see,” suggested Henree.
   Conway sliced the envelope open. For a moment he stared. Then he laughed a bit wildly, tossed the open sheet to Henree, and slumped back in his chair.
   Henree picked it up. There were only two scrawled lines which read, “Have it your way! Mars it is.” It was signed, “David.”
   Henree roared with laughter. “You maneuvered him all right.”
   And Conway could not help but join.
   

3 Men for the Farms of Mars
   
To a native Earthman, Earth meant Earth. It was just the third planet from that sun which was known to the inhabitants of the Galaxy as Sol. In official geography, however, Earth was more: it included all the bodies of the Solar System. Mars was as much Earth as Earth itself was, and the men and women who lived on Mars were as much Earthmen as though they lived on the home planet. Legally, at any rate. They voted for representatives in the All-Earth Congress and for Planetary President.
   But that was as far as it went. The Earthmen of Mars considered themselves  quite a separate and better breed, and the newcomer had a long way to go to be accepted by the Martian farmboy as anything more than a casual tourist of not much account.
   David Starr found that out almost at once when he entered the Farm Employment Building. A little man was at his heels as he walked in. A really little man. He was about five feet two and his nose would have rubbed against David’s breastbone if they had stood face to face. He had pale red hair brushed straight back, a wide mouth, and the typical open-collar, double-breasted overall and hip-high, brightly colored boots of the Martian farmboy.
   As David headed for the window over which glowed the legend, “Farm Employment,” footsteps rattled about him, and a tenor voice cried out, “Hold on. Decelerate your footsteps, fella.”
   The little man was facing him.
   David said, “Is there anything I can do for you?”
   The little man carefully inspected him, section by section, then put out one arm and leaned negligently against the Earthman’s waistline. “When did you descend the old gangplank?”
   “What gangplank?”
   “Pretty voluminous for an Earthie at that. Did you get cramped out there?”
   “I’m from Earth, yes.”
   The little man brought his hands down one after the other so that they slapped sharply against his boots. It was the f armboy gesture of self-assertion.
   “In that case,” he said, “suppose you assume a waiting position and let a native attend to his business.”
   David said, “As you please.”
   “And if you have any objection to taking your turn, you can take it up with me when we’re through or any time thereafter at your convenience. My name is Bigman. I’m John Bigman Jones, but you can ask for me anywhere in town by the name of Bigman.” He paused, then added, “That, Earthie, is my cognomen. Any complaints about it?”
   And David said gravely, “None at all.”
   Bigman said, “Right!” and left for the desk, while David, breaking into a smile as soon as the other’s back was safely turned, sat down to wait.
   He had been on Mars for less than twelve hours, just long enough to register his ship under an assumed name in the large sub-surface garages outside the city, take a room for the night at one of the hotels, and spend a few hours of the morning walking through the domed city.
   There were only three of these cities on Mars, and their fewness was to be expected in view of the expense required to maintain the tremendous domes and to supply the torrents of power necessary to provide the temperature and gravity of Earth. This, Wingrad City, named after Robert Clark Wingrad, the first man to reach Mars, was the largest.
   It was not very different from a city on Earth; it was almost a piece of Earth cut out and put on a different planet; it was as though the men on Mars, thirty-five million miles away at the very nearest, had to hide that fact from themselves  somehow. In the center of town, where the ellipsoidal dome was a quarter of a mile high, there were even twenty-story buildings.
   There was only one thing missing. There was no sun and no blue sky. The dome itself was translucent, and when the sun shone on it, light was uniformly spread over all its ten square miles. The light intensity at any region of the dome was small so that the “sky” to a man in the city was a pale, pale yellow. The total effect, however, was about equivalent to that of a cloudy day on Earth.
   When night came, the dome faded and disappeared into starless black. But then the street lights went on, and Wingrad City seemed more than ever like Earth. Within the buildings artificial light was used day and night David Starr looked up at the sudden sound of loud voices.
   Bigman was still at the desk, shouting, “I tell you this is a case of blacklist. You’ve got me blacklisted, by Jupiter.”
   The man behind the desk seemed flustered. He had fluffy sideburns with which his fingers kept playing. He said, “We have no blacklists, Mr. Jones.“
   “My name is Bigman. What’s the matter? Are you afraid to exhibit friendship? You called me Bigman the first few days.”
   “We have no blacklists, Bigman. Farmhands just aren’t in demand.”
   “What are you talking about? Tim Jenkins got placed day before yesterday in two minutes.”
   “Jenkins had experience as a rocket man.”
   “I can handle a rocket as well as Tim any day.”
   “Well, you’re down here as a seeder.”
   “And I’m a good one. Don’t they need seeders?”
   “Look, Bigman,” said the man behind the desk, “I have your name on the roster. That’s all I can do. I’ll let you know if anything turns up.” He turned a concentrated attention on the record book before him, following up entries with elaborate unconcern.
   Bigman turned, then shouted over his shoulder, “All right, but I’m sitting right here, and the next labor requisition you get, I’m being sent out. If they don’t want me, I want to hear them say so to me. To me, do you understand? To me, J. Bigman J., personally.”
   The man behind the desk said nothing. Bigman took a seat, muttering. David Starr rose and approached the desk. No other farmboy had entered to dispute his place in line.
   He said, “I’d like a job.”
   The man looked up, pulled an employment blank and hand printer toward himself. “What kind?”
   “Any kind of farm work available.”
   The man put down his hand printer. “Are you Mars-bred?”
   “No, sir. I’m from Earth.”
   “Sorry. Nothing open.”
   David said, “Well, look here. I can work, and I need work. Great Galaxy, is there a law against Earthmen working?”
   “No, but there isn’t much you can do on a farm without experience.”
   “I still need a job.”
   “There are lots of jobs in town. Next window over.”
   “I can’t use a job in town.”
   The man behind the desk looked speculatively at David, and David had no trouble in reading the glance. Men traveled to Mars for many reasons, and one of them was that Earth had become too uncomfortable. When a search call went out for a fugitive, the cities of Mars were combed thoroughly (after all, they were part of Earth), but no one ever found a hunted man on the Mars farms. To the Farming Syndicates, the best farmboy was one who had no other place he dared go. They protected such and took care not to lose them to the Earth authorities they half-resented and more than half-despised.
   “Name?” said the clerk, eyes back on the form.
   “Dick Williams,” said David, giving the name under which he had garaged his ship.
   The clerk did not ask for identification. “Where can I get in touch with you?”
   “Landis Hotel, Room 212.”
   “Any low-gravity experience at all?”
   The questioning went on and on; most of the blanks had to be left empty. The clerk sighed, put the blank into the slot which automatically microfilmed it, filed it, and thus added it to the permanent records of the office.
   He said, “I’ll let you know.” But he didn’t sound hopeful.
   David turned away. He had not expected much to come of this, but at least he had established himself as a somewhat legitimate seeker after a farming job.
The next step He whirled. Three men were entering the employment office and the little fellow, Bigman, had hopped angrily out of his seat. He was facing them now, arms carried loosely away from his hips although he had no weapons that David could see.
   The three who entered stopped, and then one of the two who brought up the rear laughed and said, “Looks as if we have Bigman, the mighty midget, here. Maybe he’s looking for a job, boss.” The speaker was broad across the shoulders and his nose was flattened against his face. He had a chewed-to-death, unlit cigar of green Martian tobacco in his mouth and he needed a shave badly.
   “Quiet, Griswold,” said the man in front. He was pudgy, not too tall, and the soft skin on his cheeks and on the back of his neck was sleek and smooth.
   His overall was typical Mars, of course, but it was of much finer material than that of any of the other farmboys in the room. His hip-high boots were spiraled in pink and rose.
   In all his later travels on Mars, David Starr never saw two pairs of boots of identical design, never saw boots that were other than garish. It was the mark of individuality among the farmboys.
   Bigman was approaching the three, his little chest swelling and his face twisted with anger. He said, “I want my papers out of you, Hermes. I’ve got a right to them.”
   The pudgy man in front was Hennes. He said quietly, “You’re not worth any papers, Bigman.”
   “I can’t get another job without decent papers. I worked for you for two years and did my part.”
   “You did a blasted lot more than your part. Out of my way.” He tramped past Bigman, approached the desk, and said, “I need an experienced seeder—a good one. I want one tall enough to see in order to replace a little boy I had to get rid of.”
   Bigman felt that. “By Space,” he yelled, “you’re right I did more than my part. I was on duty when I wasn’t supposed to be, you mean. I was on duty long enough to see you go driving wheels-over-sand into the desert at midnight. Only the next morning you knew nothing about it, except that I got heaved for referring to it, and without reference papers “
   Hennes looked over his shoulder, annoyed. “Gris-wold,” he said, “throw that fool out.”
   Bigman did not retreat, although Griswold would have made two of him. He said in his high voice, “All right. One at a time.”
   But David Starr moved now, His smooth stride deceptively slow.
   Griswold said, “You’re in my way, friend. I’ve got some trash to throw out.”
   From behind David, Bigman cried out, “It’s all right, Earthie. Let him at me.”
   David ignored that. He said to Griswold, “This seems to be a public place, friend. We’ve all got the right to be here.”
   Griswold said, “Let’s not argue, friend.” He put a hand roughly on David’s shoulder as though to thrust him to one side.
   But David’s left hand shot up to catch the wrist of Griswold’s outstretched arm, and his right hand straight-armed the other’s shoulder. Griswold went whirling backward, slahiming hard against the plastic partition that divided the room in two.
   “I’d rather argue, friend,” said David.
   The clerk had come to his feet with a yell. Other desk workers swarmed to the openings in the partition, but made no move to interfere. Bigman was laughing and clapping David on the back. “Pretty good for a fellow from Earth.”
   For the moment Hennes seemed frozen. The remaining farmboy, short and bearded, with the pasty face of one who had spent too much time under the small sun of Mars and not enough under the artificial sun lamps of the city, had allowed his mouth to drop ridiculously open.
   Griswold recovered his breath slowly. He shook bis head. His cigar, which had dropped to the ground, he kicked aside. Then he looked up, his eyes popping with fury. He pushed himself away from the wall and there was a momentary glint of steel that was swallowed up in his hand.
   But David stepped to one side and brought up his arm. The small, crooked cylinder that ordinarily rested snugly between his upper arm and body shot down the length of his sleeve and into his gripping palm.
   Hennes cried out, “Watch your step, Griswold. He’s got a blaster.”
   “Drop your blade,” said David.
   Griswold swore wildly, but metal clattered against the floor. Bigman darted forward and picked up the blade, chortling at the stubbled one’s discomfiture.
   David held out his hand for it and spared it a quick glance. “Nice, innocent baby for a farmboy to have,” he said. “What’s the law in Mars against carrying a force-blade?”
   He knew it as the most vicious weapon in the Galaxy. Outwardly, it was merely a short shaft of stainless steel that was a little thicker than the haft of a knife but which could still be held nicely in the palm. Within it was a tiny motor that could generate an invisible nine-inch-long, razor-thin force-field that could cut through anything composed of ordinary matter. Armor was of no use against it, and since it could slice through bone as easily as through flesh, its stab was almost invariably fatal.
   Hennes stepped between them. He said, “Where’s your license for a blaster, Earthie? Put it away and we’ll call it quits. Get back there, Griswold.”
   “Hold on,” said David, as Hennes turned away. “You’re looking for a man, aren’t you?”
   Hennes turned back, his eyebrows lifting in amusement. “I’m looking for a man. Yes.”
   “All right. I’m looking for a job.”
   “I’m looking for an experienced seeder. Do you qualify?”
   “Well, no.”
   “Have you ever harvested? Can you handle a sand-car? In short, you’re just, if I may judge from your costume”—and he stepped back as though to get a better over-all view—“an Earthman who happens to be handy with a blaster. I can’t use you.”
   “Not even,” David’s voice fell to a whisper, “if I tell you that I’m interested in food poisoning?”
   Hennes’s face didn’t change; his eyes didn’t flicker, He said, “I don’t see your point.”
   “Think harder, then.” He was smiling thinly, and there was little humor in that smile.
   Hennes said, “Working on a Mars farm isn’t easy.”
   “I’m not the easy type,” said David.
   The other looked over his rangy frame again. “Well, maybe you’re not. All right, we’ll lodge and feed you, start you with three changes of clothing and a pair of boots. Fifty dollars the first year, payable at the end of the year. If you don’t work out the year, the fifty is forfeited.”
   “Fair enough. What type of work?”
   “The only kind you can do. General helper at the chowhouse. If you learn, you’ll move up; if not, that’s where you spend the year.”
   “Done. What about Bigman?”
   Bigman, who had been staring from one to the other, squawked, “No, sir. I don’t work for that sand-bug, and I wouldn’t advise you to, either.”
   David said over his shoulder. “How about a short stretch in return for papers of reference?”
   “Well,” said Bigman, “a month, maybe.”
   Hermes said, “Is he a friend of yours?”
   David nodded. “I won’t come without him.”
   “I’ll take him too, then. One month, and he’s to keep his mouth shut. No pay, except his papers. Let’s get out of here. My sand-car’s outside.”
   The five left, David and Bigman bringing up the rear.
   Bigman said, “I owe you a favor, friend. You may collect at will.”
   The sand-car was open just then, but David could see the slots into which panels could slide in order that it might be enclosed against the drifting dust storhis of Mars. The wheels were broad to minimize the tendency to sink when crossing the soft drifts. The area of glass was reduced to a minimum and, where it existed, merged into the surrounding metal as though they had been welded together.
   The streets were moderately crowded, but no one paid any attention to the very common sight of sand-cars and f armboys.
   Hennes said, “We’ll sit in front. You and your friend may sit in back, Earthman.”
   He had moved into the driver’s seat as he spoke. The controls were in the middle of the front partition, with the windshield centered above. Griswold took the seat at Hennes’s right.
   Bigman moved into the rear and David followed Him. Someone was behind him. David half turned as Bigman called suddenly, “Watch out!”
   It was the second of Hennes’s henchmen who was now crouching in the car door, his pasty bearded face snarling and taut. David moved quickly, but it was far too late.
   His last sight was that of the gleaming muzzle of a weapon in the henchman’s hand, and then he was conscious of a soft purring noise. There was scarcely any sensation to it, and a distant, distant voice said, “All right, Zukis. Get in back and keep watch,” in words that seemed to come from the end of a long tunnel. There was a last momentary feeling of motion forward, and then there was complete nothingness.
   David Starr slumped forward in his seat, and the last signs of life about him vanished.