ПРОЦЕС ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ - НЕКИ ПРАВНИ И АПСОЛУТНО НЕПРАВНИ АСПЕКТИ
Пише: Иван Иванов   
29 август 2011


25. августа у Међународном трибуналу за бившу Југославију одржано је редовно заседање суда по предмету генерала Ратка Младића. После громогласног почетка увођења у процес одмах после његовог хапшења крајем јуна, наступило је скоро двомесечно ћутање. Оно се умногоме објашњава летњим одморима Трибунала. Али не само тиме. У суштини, догађаји се развијају врло драматично и не наговештавају ништа добро.
Главно питање, које је суд разматрао 25. августа, је у захтеву тужилаштва да се оптужница подели на две, и да се направе два судска процеса – за сваку од њих, одвојено. У захтеву тужилаштво тврди да ће то бити јако корисно и за тужилаштво, и за одбрану. Нема сумње – за тужитеље ће то стварни бити врло корисно. А корист ће се састојати у томе, да одбрана неће имати ама баш никакве користи. Напротив, истовремено вођење два различита процеса ће одбрану да постави у врло компликовану ситуацију. Док буде вођен први поступак, посебна група тужилаца ће да се припрема за други процес. Али, одбрана се састоји само од једног адвоката, и он ће бити принуђен да замењује вођење једног процеса припремањем за други, што је чисто физички потпуно немогуће. Осим тога, треба да подсетимо да омиљену тактику тужилаштва представља давање одбрани стотина хиљада, може се мирно рећи и милиона (а у електронском облику и читава милијарда) страница „оптужујућих“ материјала, од којих се у стварности искористе један или два процента, или се уопште ништа не искористи. То окупира сво време одбране. Без обзира на спољну „безначајност“ такве тактике, она је способна да уништи невероватно много. Међутим, најважније се састоји у томе, да захтев тужилаштва да се уместо једног процеса воде два у потпуности мења смисао тужбе против Младића. Ако садашња оптужница полази од тога, да су сви злочини извршени као резултат заједничке завере (на језику Трибунала – „учешће у заједничком злочиначком подухвату“), сада тужиоци „одједном“ – 12 година после подизања оптужнице – мењају своје гледиште. По новој верзији тужилаштва генерал Младић је учествовао у једној завери „за читаву Босну“, а „само о Сребреници“ је посебно прављена завера. Никада пре тужилаштво није правило овакве пируете. То говори да тужилаштво све до сада – већ пошто је суд потврдио оптужбу – у ствари није сигурно за шта да терети Генерала!

Постоји још један разлог због кога је тужилаштво одлучило да направи два процеса, уместо једног, а који је само тужилаштво навело на самом крају дугачког списка „осталих“ разлога. То су „године живота“ и „лоше здравствено стање, које може још да се погорша“. Таква отвореност трибунала значи само једно: руководство МТБЈ зна нешто, што може да значи прекид процеса у било ком тренутку, те зато Младића хоће да осуди по сваку цену, макар то значило вођење „посебног – издвојеног малецког победоносног процеса“ на коме ће Генерал бити безусловно осуђен. А после – како год буде! Уосталом, зашто би после тога уопште и размишљали о затворенику? Једино из финансијских разлога: јер наставак процеса је, ипак, охо-хо колико, користан за судије и тужиоце МТБЈ! А још уколико се има у виду преношење функција МТБЈ на нови трибунал (МОМУТ) од 2013. године, онда то постаје врло осетљиво питање. Мало ко је обратио пажњу на једну ситницу у Статуту МОМУТ-а. А та ситница је у следећем: иако „југословенска секција“ МОМУТ-а почиње са радом 1. јула 2013. Статут ипак дозвољава МТБЈ-у да води поступке до 31.12.2014. године. Шта више, тај рок није одређен као захтев, већ као „молба да се предузму мере за завршетак рада до тог датума“. У Савету безбедности ОУН Русија упорно подвлачи да предмети Р.Караџића и Р.Младића не треба да постану повод за продужетак рада МТБЈ. Али је врло тешко поверовати у чињеницу, да ће их послушати. Јер ако процес Младићу и почне пре 1.07.2013. и при том се не заврши до 31.12 2014. – биће немогуће да се рад МТБЈ прекине, јер ће у том случају морали да започну нов процес! Уосталом, да није можда то главни разлог хашких судија – да се „закаче“ за рокове, и да само зароне у нови трибунал на таласу процеса који није завршен?

Неколико дана пре заседања суда 25. августа генерал Младић је подвргнут операцији. Детаљи о здрављу оптуженика МТБЈ представљају тајну, за чије обелодањивање следују најозбиљније санкције, тако да је чак и адвокат Генерала – Бранко Лукић – дипломатски изјавио да су му „детаљи непознати“. Међутим, ипак се сазнало (а ако је то тако, онда се то десило, вероватно, тако што је „цурење те вести организовао баш трибунал) да „Р.Младић није напуштао територију истражног изолатора ОУН у Шевенингену“, што значи да је операција извршена у самом затвору. Необичност ситуације је у томе, што се хируршке операције по затворима не врше. Над свим досадашњим оптуженицима МТБЈ операције су вршене у холандским клиникама (као по правилу – у „Броново“). Због чега је операција морала да буде извршена директно у затвору? Па није ваљда да се трибунал уплашио да ће Младић побећи док буде превожен у болницу? Можда, ко зна. Па сигурно да није случајно, што тешко болесног човека, који чак и хода са великим тешкоћама, из затвора у трибунал возе са лисицама на рукама и уз остала специјална средства (на пр. са маском преко лица, која онемогућује да се било шта види). Ето, са каквим демократама ми имамо посла. Уосталом, зашто се, па, чудимо – па бившег председника Либерије, Чарлса Тејлора, су у том истом Хагу (у Међународном кривичном суду, који је у комшилуку МТБЈ-а ), водили у ланцима! Али, ипак, у вези са „операцијом на лицу места“ највећа бојазан је најпре у томе, да затворске власти неће Р.Младића да покажу „туђим“ лекарима. Наравно, како се испоставило код С.Милошевића, имају они своје лекаре, који су спремни да чине све могуће услуге, али сада, вероватно, МТБЈ је одлучио да не рескира. Ако се присетимо захтева тужилаштва – ускоро се може очекивати почетак „малог“ процеса, и управо то и изазива највећи страх.

Постоји још један врло битан фактор. Некако смо одавно навикли да сви више или мање важни процеси у МТБЈ пролазе уз активно учешће главних оптуженика: процес Слободану Милошевићу, Војиславу Шешељу, Радовану Караџићу. У свим тим процесима оптуженици су се бранили лично (истина, морали су да се изборе за то своје право, а у Шешељевом случају – то је био тек тридесетодневни штрајк глађу), и њихов је глас, без обзира на микрофоне који су мало-мало па искључивани, могао да се чује. Међутим, на процесу генералу Младићу тога неће бити. Оптуженик ће бити постављен у положај „присуства“ процесу, али неће моћи да говори. У ствари, то је опште правило МТБЈ, али ми га баш и нисмо могли видети на делу. Зато што је главни део процеса, ипак, остајао са оне стране свакодневне пажње средстава за масовну комуникацију. То правило МТБЈ значи да оптуженик може да говори само када је он сведок у свом сопственом процесу (мада је то врло опасна процедура, јер у том случају оптуженик – сведок подлеже унакрсном испитивању од тужилаштва и налази се под заклетвом да „говори само истину“, док је истовремено као оптуженик његов правни положај подтпуно другачији), или када га суд нешто запита. Али, на жалост: суд окривљеног не пита ни о чему! Разговор се води између суда и адвоката. У низу случајева (на пример, на процесу В.Благојевићу – а, уосталом, до сада је то био један од главних случајева о Сребреници) оптуженик је месецима захтевао да га саслушају, али му суд до краја суђења није пружио такву могућност!

Биће да ће и на предстојећем процесу генералу Младићу да се деси исто то. Да ће се то десити суд је већ упозорио: на првом појављивању оптуженог у суду председавајући судија А.Ори је уместо да одговор на питање да ли је оптуженик схватио суштину оптужби добије од самог оптуженика, он је одговор затажио од адвоката. И без обзира што је генерал покушавао да одговори да никакву оптужницу није примио (те су се речи чуле, мада је микрофон био искључен), адвокат је одговорио: Да, ваша висости, он разуме!“ Да би слика била заокружена треба да се констатује још једна одлука суда. Оптужба је тврдила да је ради „заштите сведока“ неопходно да имена свих сведока оптужбе остану тајна за јавност, а за окривљеног, па чак и за његовог адвоката – чак и место боравка тих сведока! Таквим одлукама се постижу два циља – прво, ствара се утисак о опасности која долази од оптуженог и његовог браниоца, који, како се чита између редова те одлуке, могу наведене сведоке да уклоне. А друго – место боравка тих истих сведока може стварно да буде врло интересантно. И шта, уосталом, има да се прича због којих заслуга трибуналу је сведок из Босне добио ново пребивалиште у Норвешкој или у некој другој предивној земљи…

Какви се основни закључци могу направити после прва два месеца припреме процеса против генерала Младића?

Прво, трибунал покушава да из све снаге искључи учешће руског адвоката у процесу. Трибунал је изјавио да је критика која се могла видети у чланцима и иступањима руског правника А.Мезјајева, непријатељска у односу на трибунал и да „може да повуче за собом смањење поверења јавности према трибуналу“. То је била база да се он одбије као бранилац Генерала. О томе, да поверење у трибунал може да се подрије не због критике А.Мезјајева, већ због поступака које је тај руски правник критиковао, хашким тужиоцима, очигледно, није ни на памет пало.

Друго, тужилаштво тражи сваку могућност да одбрани ускрати време за комплетну припрему за процес.

Треће, већ на овој етапи се доносе одлуке како би процес био максимално затворен за јавност. Већ се сада може претпоставити да ће незаштићени сведоци, они који ће претрчавати са једног процеса на други, бити „експерти“ тужилаштва који, у ствари, лично нису ништа видели. А они сведоци, који су, као, били на месту злочина, биће, као и обично, „заштићени“. Најзад, разматра се и могућност да се обави посебан убрзани процес по једној тачки оптужнице како би ипак „правда успела да стигне Младића“. Као што је ред, „перспективе за „праведан судски процес у складу са нормама међународног права“ се назиру сасвим јасно…

Извор: Фонд стратешке културе, Москва

Дипломатске депеше из Хага – Милошевић у очима Америке
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Љиљана Смајловић   
четвртак, 22. септембар 2011.

(Време, 22. 9. 2011)

Клифорд Собел
Америчке дипломатске депеше из Хага, које су у јавност процуреле посредством Викиликса, пружају нове доказе за старе тврдње да је у Хашком трибуналу све конце, све време, вукао Вашингтон. Увид у шифроване телеграме Клифорда Собела, који је од 2001. до 2005 био амерички амбасадор у Хагу, показује да је Америка, када је Трибунал посреди, била чаробњак који се крио иза застора и вешто управљао представом.

Није реч само о томе да су водеће личности Трибунала виделе Американце као појединачно најмоћнију земљу у сложеној структури светске организације па су се зато бориле за наклоност функционера те земље у међусобним споровима. Америчка амбасада је била та којој су председник суда и тужиоци, али и нижи службеници, подносили редовне и детаљне извештаје, и од које су очекивали савете, упутства и решења за међусобне задевице.

Хашки трибунал су основале Уједињене нације, али прави газда Трибунала била је америчка држава. Ако би избио неспоразум међу водећим играчима, Американци су били ти од којих је тражена интервенција и очекивано решење, баш као од класичног послодавца у најамном односу.

Приликом ишчитавања депеша које се тичу суђења Милошевићу, најпре упадају у очи редовност, исцрпност, поклањање пажње детаљима. Извештаји амбасадора Собела далеко су детаљнији и опширнији од оних који се у то време појављују у светским медијима, укључујући српску штампу. Упечатљиво је, међутим, да се поруке америчког амбасадора не разликују превише од закључака српских извештача из Хага, који су у оно време били под жестоким притиском невладиног сектора у Србији, који их је оптуживао да су превише импресионирани Милошевићевим држањем у Хагу, односно његовом вештином у унакрсном испитивању.

АМБАСАДОР И НЕВЛАДИН СЕКТОР: Ево шта о тим вештинама каже амерички амбасадор Собел у депеши од 14. новембра 2003. године, после сведочења лорда Дејвида Овена (који се у хашкој судници појавио као сведок суда, а не тужилаштва, јер је сматрао да је то прикладније његовој улози међународног посредника): "Милошевић и Овен успоставили су учтив однос пун поштовања током унакрсног испитивања. Милошевић је био сабран и ефикасан, вешто наводећи сведока да похвали његову улогу ‘миротворца’ на Балкану. Штавише, Овен је Милошевићу повремено упућивао оправдања и похвале чак и када га Милошевић на то није наводио."

У коментару на крају исте депеше, Собел је закључио: "Током судског суочавања са Дејвидом Овеном, Милошевић је демонстрирао усредсређеност и борбеност који се слажу са опсервацијама Милошевићевих редовних гледалаца (из редова особља амбасаде) да потоњи посебно ужива у унакрсном испитивању оних које сматра себи једнакима. Његово жустро, полетно унакрсно испитивање изнело је на светло дана сложену природу Овенових гледишта, која заправо и нису била корисна Тужилаштву. У том смислу, оптужени има право да овог сведока уброји у своје успехе."

На тај део наше медијске и политичке историје, у међувремену, пао је заборав, али није згорег сетити се да су и мањи комплименти од ових српске извештаче из Хага својевремено излагали жестоким поругама и увредама оног дела цивилног сектора који је био ангажован у писању хашких оптужница, посредно или непосредно. Тако је "Време" 2002. године уступило простор Наташи Кандић и Лазару Стојановићу, незадовољним што српски новинари нису у извештајима из суднице Милошевићевог шефа Државне безбедности Радета Марковића назвали лажовом када је тврдио да није знао да су остаци убијених Албанаца сакривени у гробницама на терену САЈ, чији је он шеф био. Захтев да новинари у извештајима из суднице коментаришу помањкање истинољубивости сведока гарниран је увредама: извештавање из Хага названо је "лавежом" и "производњом лажи и фалсификата", а извештачи "апологетским хором" и "завртњима у пропагандној машини", а затим и "ђавољим савезницима". Треба разумети контекст у ком се то одвијало: Милошевић је тих дана бесомучно утеривао у лаж албанске сведоке који су порицали и само постојање Ослободилачке војске Косова у време НАТО бомбардовања, а поготово да је ОВК нападала српску полицију или починила било који злочин у месецима који су претходили бомбардовању. Наташа Кандић је била огорчена што "Милошевић цинично и безобразно користи судски поступак да жртвама у лице говори да лажу, што је ситна огавна фарса за локалну употребу у овој све ужој Србији… " Било је то, подсетимо читаоца, у време када је Милошевић несрећног Агима Зећирија ухватио како прво тврди да у селу није било ОВК, да би затим признао да је његово село "хранило и облачило три стотине бораца ОВК", или сведокињу из Избице да тврди како јој је муж, борац ОВК, погинуо "као цивил", или Фехима Ељшанија како каже да је из политичких разлога, као Албанац добио отказ, да би се онда испоставило да је 1991. године отишао у пуну пензију.

Милошевић у Хагу

Није Милошевићева вештина у унакрсном испитивању сведока, међутим, доводила до очајања западне посматраче суђења, већ нешто много важније: његова контрола, односно доминација над целином хашког суђења. Првог новембра 2004. године Собел обавештава Вашингтон да је опет дошло до обрта на суђењу: апелационо веће, са председником суда Теодором Мероном на челу, одлучило је да је судско веће које је Милошевићу одузело право да сам себе брани у процесу направило "фундаменталну правну грешку" у ограничавању његовог права на одбрану, а наметнути браниоци Стивен Кеј и Џилијан Хигинс затражили су да их Трибунал ослободи обавезе да Милошевића бране против његове воље. У моменту када Собел извештава Стејт департмент, још није сасвим јасно како ће се суђење наставити, али амерички амбасадор своју анализу новонастале ситуације завршава наизглед резигнираном опаском: "Као што је то био случај највећим делом суђења, Милошевић је и даље тај који управља процесом и који ће одредити његов даљњи ток."

"КО УПРАВЉА ОВИМ СУДОМ": За америчку амбасаду је то, с једне стране, био незадовољавајући и разочаравајући исход велике битке за контролу суднице (једна од Собелових претходних депеша била је насловљена "Ко управља овим судом", што је у часу дебате око Милошевићевог права да сам себе брани узрујано током процеса узвикнуо незадовољни Џефри Најс: "Ко управља овим судом, судије или оптужени?"). Тужилаштво је годинама водило бесомучну битку да се Милошевићу одузме право да се сам брани, и кроз Собелове депеше уочљиво је америчко навијање за такав исход спора око интерпретације Милошевићевих права у судници. Из бројних депеша које се исцрпно баве правним аспектима аргумената "за" и "против" Милошевићеве самоодбране, јасно је да амбасада неколико година пре Милошевићеве изненадне смрти у марту 2006. антиципира да ће се његово здравље драматично погоршати и жури се да предухитри опцију да се суђење оконча пре пресуде. У другој половини 2004, наиме, суд Милошевићу намеће британске браниоце, а Џефри Најс се жарко нада да ће се суђење можда брзо и напрасно окончати, што би се по свој прилици и десило да судска одлука није ускоро измењена интервенцијом апелационог већа. (Милошевићеви сведоци, наиме, нису пристајали да сведоче, тако да је суђење врло брзо доспело у озбиљну кризу.) Собел је претходно у депешама континуирано извештавао амбасаду да је само питање дана када ће Милошевићево здравље "неминовно да крене низбрдо". Радио је то чак и у време када је Џефри Најс јавно оптуживао Милошевића да срчане тегобе тобож наручује када лоше прође у судару са каквим тешким сведоком у судници.

Истовремено, упадљиво је да Собел прижељкивање брзог окончања процеса, којим више неће управљати оптужени, не претпоставља потреби да суђење задржи легитимност. Амбасади је више него Џефрију Најсу стало да процес у очима јавности не изгуби на правичности. Постоји стварна, а не фингирана америчка брига за перцепцију суђења. И Собел би, додуше, волео да се ствар брзо приведе крају, али не по цену губитка легитимитета Хашког трибунала: зато су његове депеше у знаку бриге да ће се процес хаотично "распасти", да праве одбране неће бити и да ће се то видети као из авиона. Идеално би било да Милошевић не говори у судници и да не испитује сведоке, већ да то чини Стивен Кеј, али тако да Милошевић на такав ток суђења макар и делимично пристане. Без Милошевићевог пристанка такав исход није могућ, и Собел то у потпуности разуме. Зато је за њега одлука о враћању права одбране Милошевићу делимично добра, мада отвара многе нове неизвесности.

ТУЖИЛАШТВО И ОДБРАНА: Уочи одлуке, он овако извештава Вашингтон: "Мерон каже да му је жалба на одлуку о наметању адвоката одбране најтежа одлука у читавом хашком мандату. Ако његово веће промени одлуку, онда ће суђење сигурно опет постати таоцем Милошевићевог непоузданог здравља. Ако не промени одлуку, онда је исто тако сигурно да Милошевић неће учествовати у суђењу и да ће остати без праве одбране. Улог је висок: већ пољуљана оставштина овог суђења директно зависи од тога хоће ли посматрачи процес сматрати легитимним, хоће ли рећи да су поштовани високи критеријуми правичности у односу на оптуженог и хоће ли пружити убедљиву основу за закључак о томе да ли је Тужилаштво своју оптужницу доказало ван разумне сумње (beyond a reasonable doubt). Тужилаштво би изгледа било јако задовољно да се случај оконча за неколико седмица и да веће крене у доношење пресуде. Али други, који мисле о целокупној оставштини овог трибунала, верују да има наде да ће Апелационо веће наћи праву меру да се Милошевићу досуди бранилац, али и да му се дозволи да задржи разумну меру контроле над процесом, тако да на крају, шта год био исход, кредибилитет овог суђења и ове установе може да издржи пробу времена."

(Председник Суда, Теодор Мерон, само је један у низу званичника и службеника Трибунала који са америчком амбасадом у Хагу деле своје утиске и прогнозе. У депеши је наведена и кратка размена коју је тужилац Најс имао са службеником амбасаде, ком се пожалио да му се чини да је одбрана "победила" у расправи о жалби поводом наметања браниоца. Утисак га, као што знамо, није преварио.)

У исто време, у Србији, у цивилном сектору који је овде ватрено подржавао рад Хашког суда, преовладавали су веома другачији тонови. Адвокат Срђа Поповић објавио је у листу "Данас" коментар у ком се подсмехивао идеји да Милошевић има право да се сам брани, проглашавајући његову дотадашњу одбрану "злоупотребом процесних овлашћења" и "држањем несувислих и бајатих политичких говора" "пред камерама". Поповић се нервирао што је Адвокатска комора Србије критиковала одлуку о наметању бранилаца, и узвикивао "Зар то сваком адвокату није јасно? Одуговлачење и саботирање поступка – није одбрана!" Његова једина примедба на одузимање Милошевићевог права на одбрану била је што му то право није још пре одузето зато што је "вређао и учеснике у поступку и достојанство суда".

Собел, као што смо видели, није делио Поповићеве утиске о делотворности Милошевићевог судског наступа, но депеше указују да је америчка амбасада повремено очајавала због неделотворности својих највећих савезника у судници – тужилаца. Собел насловљава једну од својих најдужих депеша (од чак три хиљаде речи) са "Тужилаштво шепало у завршници" (Prosecution limps to close its case). Жали се да су "водећи тужиоци и истражитељи са правним саветницима амбасаде поделили своје разочарање завршетком фазе доказивања оптужнице Милошевићу". Џефри Најс је рекао да је то била права "збрка" и да су протекле три седмице, за време којих је енергично тражио да се оптуженом саопшти ситуација са оболелим судијом Ричардом Мејом, за њега биле најтежи део суђења. Собел јавља да је тужилаштво било "самодеструктивно" у завршници и да су тужиоци више лизали ране из својих обрачуна него што су доказивали оптужницу. Џефри Најс је због унутрашњих битака, нарочито са Карлом дел Понте око тога има ли Тужилаштво етичку обавезу да обавести Милошевића о скорој оставци болесног судије Меја, очекивао да ће поднети оставку до краја овог дела суђења, али је после оставке Меја дошло до "детанта" између њега и главне тужитељице. Дел Понте је, са своје стране, службеницима америчке амбасаде рекла да је морала да "покаже Најсу ко је газда".

Дел Понте и Најс

Депеше износе на светло дана завидну количину интриге и персоналних размирица и међусобних подвала у Трибуналу (Мерон долази у амбасаду да предложи да се Карли дел Понте не продужи мандат, она њега денунцира да подрива њен ауторитет у Савету безбедности, Карла и Џефри се не подносе и међусобно потцењују), али све то амбасаду занима само из угла ефикасности Трибунала. Хоће ли оптужница остати на ногама? Собел не коментарише чињеницу да пред крај тужилачког дела процеса холандска стручна јавност озбиљно сумња да је Милошевићу могуће доказати одговорност за геноцид у Сребреници, али не крије да га и самог мучи та брига. Суштина проблема видљива је из једне полуреченице која му се отела при коментарисању сведочења лорда Овена. Собел каже: Све зависи од тога да ли ће судско веће бити спремно да Милошевића осуди у случају који се углавном заснива на делима нечињења (acts of omision). То је алузија на чињеницу да већ почетком 2004, дакле након две године суђења, нико озбиљан у међународној стручној јавности није сматрао да је Милошевићу доказано дело геноцида. Представница Коалиције за међународну правду, групе за подршку Трибуналу, изјавила је у "Чикаго трибјуну" да не зна никога ко верује да је "тужилаштво доказало да је постојала свесна намера да се уништи читав један народ", док је Саманта Пауер, сада веома моћна саветница Барака Обаме, а тада само харвардска ауторка чувене књиге о геноциду, изјавила да страхује да ће на крају суђења новински наслови гласити: Милошевић добио доживотну робију и Ослобођен од оптужби за геноцид. Наиме, геноцид је тешко доказати логиком "могао је да зна, пропустио је да учини", која се примењује кад је реч о командној одговорности (ако командант не казни лица хијерархијски испод њега која су починила злочине за које је могао да зна). За геноцид није довољно изнети доказе да се на терену десио злочин геноцидних размера, већ се мора доказати свесна, унапред смишљена намера починиоца: генерал Крстић је проглашен одговорним за геноцид у Сребреници у својству саучесника, али неко је тај геноцид морао испланирати и наредити. Карла дел Понте је инсистирала на оптужници за геноцид против Милошевића, да би и сама почела да се вајка средином 2004. да јој није пошло за руком да пронађе пословични "пиштољ који се пуши". Тужилаштво је на процесу Милошевићу доказало да је на терену почињено мноштво злочина, али није успело да повеже лично Милошевића са наређењима да се ти злочини почине. Остали су онда "греси нечињења", што није спречио или није лечио, односно кажњавао друге. У часу када је Милошевић умро, америчка амбасада се, дакле, у најбољем случају, надала да ће Милошевића да осуде у Хагу на основу командне одговорности.

Џокери у америчком рукаву: Американци будно мотре и на остале међународне судове са седиштем у Хагу, али је у депешама ваљда најзанимљивије то колико утицаја имају на суд чији статут нису ратификовали, и у чијем раду не учествују. Реч је о Међународном кривичном суду (слика у фото галерији), чији је први секретар Француз Бруно Катала био апсолутни миљеник Американаца. Допао им се још као секретар Хашког трибунала за бившу Југославију, у ком је увек радо налазио времена да са особљем америчке амбасаде разговара о свему што их је интересовало из делокруга његовог рада. По депеши од 15. јула 2003, рекло би се да се и на новом радном месту у МКС-у наставио понашати као да је амерички службеник. Амбасаду брине личност тужиоца Луиса Морена Окампа, односно то што нису сигурни какав је тачно његов однос према Ираку (читај, његов однос према ратним злочинима у Ираку). Допада им се то што их иза затворених врата уверава да ће бити "опрезан" у подизању оптужница и да се неће фокусирати на Ирак (његов уред је до средине 2003. примио барем 100 пријава за ратне злочине везане за Ирак), али их брине чињеница да у јавности каткад каже и неку погрешну реч. Тако је Морено Окампо на неком сусрету са групом студената и особљем хашког суда рекао да се "тренутно интересује" за поступке британских снага у Ираку. Чак и таква успутна опаска дебело је забринула Американце. Собел јавља да је британски тужилац за ратне злочине, када је чуо ову изјаву, "скоро пао са столице". Собел верује приватним уверавањима тужиоца Окампа да му не пада на памет да се бави злочинима у Ираку, као што му поверљиви и поуздани Бруно Катала и саветује. Од највеће је важности за МКС да се одмах отараси "глупости као што је Ирак" (silly things like Iraq), Катала је саветовао међународног тужиоца, на радост Американаца у Хагу, којим је још рекао да је њему лично битно да односи са америчком владом "глатко теку".

Американци у хашким судовима ипак највише верују Американцима. У депешама се увек посебно напомиње који је службеник у Хашком трибуналу Американац, а апсолутни фаворит им је тужилац Дермот Грум, који је био у лошим односима са Најсом, али се после његовог одласка вратио у суд. Грум је смислио спасоносну формулу о заједничком злочиначком подухвату, правну доктрину на основу које је сваког члана одређене групе могуће осудити због злочина који су починили други чланови, а не он сам (по принципу, ако тројица опљачкају банку, а један убије стражара, у очима закона су сва тројица одговорни за убиство). За Грума се у депешама каже да обавештава амбасаду кога ће Милошевић позвати као сведоке одбране (у време када је то строго поверљива информација) и да планира стратегију "уништавања кредибилитета" Милошевићевих сведока у раној фази одбране, као "показну вежбу" из које ће Милошевић схватити да му сведоци не иду у корист, и одустати од тога да многе зове на клупу за сведоке. Грум обавештава амбасадора да је то било веома успешно у случају против Брђанина, када су сведоци тако успешно поткопавани да је Брђанинова одбрана одустала од њих педесет. Грумова упутства су очигледно слеђена, јер је тужилаштво било необично агресивно према Милошевићевим првим сведоцима (што ове није нимало поколебало). Тако је амерички адвокат Џим Џатрас, први "несрпски" сведок одбране, на клупи подвргнут својеврсној истрази етничког порекла и верских уверења, ваљда како би се кроз његов (грчки) етницитет и (православну) веру доказала његова пристрасност у корист Срба, а против припадника исламске вере. Тужилаштво је рушило Џатрасов кредибилитет кроз његово "дружење са Србима", као да је то само по себи сумњиво и неприлично. Најс је чак упитао Џатраса: А ваш отац, је ли он прави Американац? Када је Џатрас рекао да су и он, и његова мајка и његов отац рођени у Америци, Најс је дигао обрве: "А даље од тога?" Најс је, наравно, унапред знао да је Џатрасов отац, Џорџ Џатрас, не само "прави" Американац него и пензионисани пуковник америчког ратног ваздухопловства, који је обавио 230 борбених летова над Вијетнамом и који је био амерички ваздухопловни аташе у Москви.

Конференција Комитета за одбрану др Војислава Шешеља
9. октобар 2011.

(Преносимо у целости 356. конференцију Комитета за одбрану, објављену на сајту преседника Српске радикалне странке проф.др Војислава Шешеља)

Зоран Красић:Даме и господо, ово је наша редовна конференција посвећена суђењу Војиславу Шешељу у Хашком трибуналу. Почећемо информацијом коју имамо из трибунала, а она гласи: ништа ново. Ни следеће недеље нису планирали да се Шешељ појави у судници, ни у једном од поступака који се воде против њега.

Зато смо изабрали да данас прокоментаришемо нешто што је објављено крајем септембра, а за шта чекамо да видимо каква ће бити одлука. Међутим, на бази информација које имамо из Хашког трибунала познато вам је да је одбачен захтев Војислава Шешеља да је одбачен захтев за обуставу поступка због флагрантног кршења права у разумном року у контексту доктрине злоупотребе поступка. Из те одлуке може да се такључи да постоје само две реченице. Прва је: „Према међународној и европској судској пракси не постоји унапред одређени рок након кога би се поступак сматрао неправичним због непотребног одлагања“. Друга реченица коју користе судије, тужиоци и представници трибунала који обавештавају јавност је: „Од 10.фебруара 2010. године поступак није био одгођен или привремено прекинут, а Шешељ није захтевао да буде привремено пуштен на слободу.“

Значи да поднесак од више од 200 страна, где је до детаља образложено, зашто Војислав Шешељ сматра да поступак треба обустави у контексту доктрине злоупотребе поступка, они су протумачили формално. Кажем формално, јер постоје два услова које користе приликом оцењивања да ли неки захтев испуњава критеријуме да се преиспита нека ранија одлука. Из овога видимо да се судско Веће прави да је у саставу „француских собарица“, да није обавештено. Због јавности ћу објаснити о чему је реч. Војислав Шешељ је почетком новембра 2007. поднео захтев којим је тражио да се обустави поступак применом доктрине злоупотребе поступка. Зашто ? Јер је прекршено толико његових појединачних права из контекста права на фер и правично суђење, да би суђење било очигледна неправда и да сваки разумни просудитељ о чињеницама не би могао да види у чему се огледа разлика између тужилаштва (које је очигледно са Секретаријатом кршило људска и процесна права Војислава Шешеља у претпретресној фази) са радом и понашањем судског већа, уколико се то на неки начин не жигоше.

О том захтеву, који је поднет почетком новембра 2007, претресно веће је одлучивало скоро после годину дана. И нису донели одлуку, већ су рекли да треба да се врати Шешељу, јер поднесак има превелик број речи. Наравно, све су превели и све прочитали. У том захтеву је описано кршење 83 појединачних аспеката нечега што се зове право на фер и правично суђење. У том захтеву, Војислав Шешељ је користио међународне стандарде и судску праксу судова за људска права: америчког, афричког и европског суда. Са конкретним примерима где су ти судови утврдили да је дошло до повреде права на фер и правично суђење. Буквално речено: приручник који се користи у Уједињеним нацијама је искоришћен као матрица, а на то су само додати конкретни примери како то изгледа у предмету против Војислава Шешеља и где постоји идентитет онога што се дешава у предмету против Шешеља са одговарајућим конкретним примером из судске праксе ова три суда за људска права.

Дакле, наводно је због много речи Шешељев поднесак врађен на дораду. Новембра 2007. су били испуњени услови за примену доктрине злоупотребе поступка која, у суштини, кажњава тужилаштво и суд што су током прелиминарне фазе, или претресне фазе, толико повређена права оптуженог да би суђење било одраз велике неправде. Јер, ако се ви правите „француска собарица“, „пуј-пике“, ништа се пре тога није десило, пре него што је предмет дошао у њихове руке, то значи да и судско веће на неки начин саучествује са свим онима који су у том ланцу кршења прва на фер и правично суђење учествовали.

Поновићу, то је новембар 2007. Шта се у међувремену десило? Поступак је, суштински, завршен 2008. Зашто? Јер је 62 сведока узведено пред суд, прошли су кроз судницу, а онда је 2009. Искоришћена од стране судског веча и тужилаштва да се крене са непостојећим поступцима за непоштовање суда. Тако је 2009. Саслушано девет сведока, следеће године још девет. И, шта се ради у овом предмету од јуна 2010. до данас у главном предмету? Ништа! Судско веће се бави административним и статусним питања оптуженог. Узимају као дату 10. Фебруар 2010., када су решавали по новом захтеву за примену доктрине злоупотребе поступка. Шта је тежиште у тим захтевима? Право на експедитивно суђење или суђењеу разумном року. Фебруара 2010. кажу да нема повреде права на суђење у разумном року, као само један делић доктрине злоупотребе поступка.

Само давас подсетим да је судија Антонети тада издвојио мишљење и дао конкретне примери зашто сматра да је суђење шешељу неправично. Релкао је да је мегапроцес у палерму, где је више од 350 људи било оптужено, завршен за годину и по дана пресудом где је осуђеновише од 250 људи. Сам број оптужених и осуђених, и количина доказа који су морили да буду изведени пред судским већем указују да је тај предмет далеко сложенији и компликованији и захтевнији од поступка против Шешеља где је један оптужен и 82 сведока.

Антонети је користио и међународну упоредну судску праксу, па је на основу тога закључио да у Европи не може тако дуго да се води поступак, као ни у англосаксонском систему. Антонети је користио и пример Камбоџе, која је свеж пример, где је суђење почело јуна 2008, а завршило се јуна 2009. Претресна фаза је трајала годинудана. Сама чињеница да је први захтев Војислав поднео новембра 2007, и у њему поменуо кршење права на експедитивно суђење, и чињеница да је од тада до данас прошло четири године, отвара питање како је могуће да се ништа није променило у погледу права на суђење у разумном року.   

Не могу они да одговоре на та питања која је Војислав Шешељ отворио захтевом, него мењају питање да би дали овакав одговор: „Не постоји унапред одређен рок после којег би се поступак сматрао неправичним због непотребног одлагања“. Па, Војислав Шешељ њих то није ни питао у свом захтеву. Зар вам овај одговор и одлука не личе на оно када је Република Србија тражила од УН одговор на једно питање поводом самопроглашене независности тзв. Косова, а Међународни суд правде дао одговор на потпуно друго питање, које није ни постављено. Знамо да нигде не постоји рок у коме мора да се обави која фаза поступка у неком суђењу. И Шешељ зна да су критеријуми за утврђивање разумног рока и сложеност предмета, број сведока, предочени докази, понашање страна, тежина оптужби. Све то знамо. Шта је са понашањем страна? Војислав Шешељ као једна страна у поступку не може да утиче на ток поступка. Да ли је неки пут нешто одложено због војислава шешеља? Не. Није одложено ни оног тренутка када је остао сам у судници. Није могао да утиче на ток поступка ни онда када је укинута привилегованакомуникација са свим правним саветницима. Зашто није могао да утиче? Па, није желео да утиче. Војислав Шешељ је 24.2.2003. сам дошао у Хаг да рашчисти рачуне које има са трибуналом и тужиоцем. Видите како се мења. Судије фебруара 2010. кажу да је ту на ивици повређено можда право Шешеља, а после годину и по дана нигде у прописима не постоји рок за разумно суђење. Онда, наравно, да би употпунили ову теорију апсурда која је карактеристична за трибунал, кажу да није захтевао да буде привремено пуштен на слободу. И, то узимају од од 10.фебруара 2010. Али, зар није Шешељ летос рекао да је дошло лето, време да иде на годишњи одмор. Па су се правили опет „као Енглези“, шта је то годишњи одмор. Када им је Војислав показао једну од њихових одлука, где су једном оптуженом рекли да иде на годишњи одмор...

Ево, сада тврде да Шешељ није захтевао. Може да се извуче закључак, нарочито преко медија, да Шешељ није тражио да иде кући и да треба да седи у притвору у Хашком трибуналу. А, човек је лепо рекао да треба да иде на годишњи одмор и објаснио им шта у њиховој терминологији значи годишњи одмор. Онда су се сви проглашавали ненадлежнима да реше његов захтев. То само показује чиме се све користе да би Шешеља што дуже држали у притвору.

Сви сведоци су прошли, главнина 2008. Онда су за 2009. нашли изговор: непоштовање суда. Око тог непоштовања суда треба рећи да они све могу да прогласе кажњивим делом, уколико је наводно у супротности са њиховим бесмисленим налозима. Сада на сајту Хашког трибунала можете видети да се објављују одлуке претресног већа из 2008. и 2009. године, а тичу се заштитних мера за неке сведоке. На једној од прошлих конференција смо вам причаликако тужилаштво обелодањује идентитет неких сведока. Они просто забораве да су скинули заштитне мере са неког сведока, па сада у октобру 2011. објављују одлуке које су донели 2008. Ево, за протеклих 15 дана, сајт Војислав шешељ при Хашком трибуналу, је препун тих одлука. Глуме поступак. И та глума поступка захтева да се примени доктрина злоупотребе поступка.

У основи те доктрине се налази право оптуженог и право одбране да се не суди појединцу уколико су у току поступка толико прекршена његова људска и процесна права да би свако суђење била очигледна неправда. Има и допдатак: уколико се инсистира на таквом суђењу, онда суштински нема разлике између судског дела и дела који прогања, а то је тужилаштво. Визуелно, та разлика између већа и тужилаштва је могла да се примети и 2008. Али, већ од наредне године на овамо, тужилаштво и судско веће показују органско јединство. Више се не зна ко прогања, а ко суди. Направили су својеврсну фузију. Доказ за њу је овакво понашање претпресног већа, које оно што је свима очигледно, брани реченицом: „Не постоји унапред одређен рок након којег би се поступак сматрао неправичним због непотребног одлагања“. На „добар дан“, дакле, судије одговарају са „што је лепо време“. Како другачије протумачити?

Наравно, ово што је Викиликс објавио у депешама, такође се уклапа у потребу примене доктрине злоупотребе поступка. Али, ево, ми на бази овога, можемо да са пуно права тврдимо, да вероватно у оних 1235 депеша које се тичу рада Хашког трибунла мора да постоји нека депеша која показује каква је веза између судија и појединих западних амбасада или влада западних држава.

Шешељ 1.12.2006. штрајкује глађу, а они кажу да морају да ураде све да он не буде председник Србије.  Имамо оне друге депеше о томе како су правили ову издајничку странку, како је то Тадић осмислио, а Мики Ракић био извођач радова. Зашто? Да би се смањила српска национална свест и да би се на све начине спречило да на челу Србије буду људи који ће да воде рачуна, пре свега, о интересима овог народа и државе. А да се омогући да пета колона вршља и ради ово што ради већ 11 година. То свакако треба тумачити и у контексту Косова и Метохије.

Видите и сами какве све небулозне изјаве се дају. Томислав Николић је постао Јанез Николић. Мада, можете да кажете и да је то Томислав Зукорлић. Вероватно га је онај стиропор озрачио, пошто се представља као да је представник српског народа, па је разговарао са представником другог народа. Наравно, до пре три године је то било незамисливо, док смо то држали под контролом. Али, видите, чим се радикал ослободи,он постане канцероген. То је опасност слободних радикала. То нас учи историја двадесетог века. И пре другог светског рата је било таквих излета. Уосталом, због једног таквог је настала и Демократска странка. То вам је, ваљда, познато. Отпадници од радикала су постали демократе. И то вам је јасно.

Па, ако на овом примеру и на суђењу Војиславу Шешељу нема места примени доктрине злоупотребе поступка, онда ту доктрину треба забранити, уколико на овом примеру не постоји могућност да се санкционише злоупотреба, кршење права на суђење у разумном року, онда разумни рок треба да се избаци из међународног стандарда. Онда никоме није јасно шта значи разуман рок. Која би била санкција ако се суђење не обави у разумном року? Који би то други флагрантан пример био кршења права на суђење у разумном року, ако то није суђење Војиславу Шешељу? Али, и ово показује да их је Војислав прилично притерао уза зид. Наравно, никога не чуди што велики проценат грађана Србије, према анкетама, сви они који су против ЕУ и НАТО су људи који подржавају Шешеља. Он је својеврсни симбол борбе против ЕУ и НАТО пакта. Он сам у Хашком трибуналу и пред међународном заједницом чини далеко боље резултате за овај народ него многи који су на слободи, а који желе да буду вђе српског народа.

Толико смо имали за ову конференцију. Ако има неких питања изволите. Уколико нема, захваљујем вам се.   

Извор: http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/2103

Младић због упале плућа пребачен у болницу

БЕОГРАД – Хашки оптуженик Ратко Младић смештен је на болничко лечење због упале плућа, изјавио је вечерас његов адвокат Милош Саљић.
„Управа затвора у Схевенингену обавестила ме је да је Младић смештен у болницу, наводно због упале плућа, али нису хтрели да кажу у коју“, рекао је Шаљић Танјугу.
Младић је ухапшен 26. маја у селу Лазареву, код Зрењанина, после вишегодишњег скривања, а неколико дана касније пребачен је у притворску јединицу у Хаг, где чека почетак суђења за ратни злочин и геноцид у Босни и Херцеговини. Последња статусна конФеренција у Хашком трибуналу одржана 6. октобра, каснила је више од сат времена због Младићевог лошег здравственог стања.
Tада је оптужени рекао да није био у стању да се сам обуче и спреми за долазак у суд, већ му је у томе помагало особље притворске јединице у Схевенингену.
Говорећи отежано и неповезано, Младић се на статусној конФеренцији пожалио на болове у бубрезима и затражио од судског већа да му одобри да га прегледају лекари из Србије и Републике Српске који су му „дијагностицирали покретање камена у бубрегу 1996. године“.

Извор : Танјуг

mnogo ga dobro cuvaju kada je dobio upalu pluca.

Можеш да замислиш ...

ХАШКО-БЕОГРАДСКА ЗАВЕРА, СУДСКО УБИСТВО НА ДЕЛУ: Тадићеви режимски и западни медији скривају истину о катастрофалном здрављу Ратка Младића… Човек, који је противно свим моралним, медицинским и законским стандардима испоручен тешко болестан анти-српској „хашкој инквизицији“- сада је изложен додатном ускраћивању стручне лекарске неге, и по свему судећи изгледа да ће још један невин српски држављанин бити ликвидиран у тој омраженој институцији, да би се спречило да истина изађе на видело!?
 

Младић спао на 56 кила

Вести | 12.10.2011 | 22:52, Фонд Стратешке Културе Ру.
Младићев адвокат Бранко Лукић изјавио је за „Вести“ да генерал „рапидно слаби и да сада има само 56 килограма“, питајући зашто нико не изађе у јавност и саопшти тај податак. Лукићу је несхватљиво понашање власти у Србији које, како тврди, четири месеца одлажу формирање и слање тима доктора који би Младића прегледали у затвору.

Иначе, бивши командант војске босанских Срба има упалу плућа, одбија храну, а према последњим налазима је и значајно дехидрирао, јер не може да пије воду.

Брамерц: Убрзаћемо процес

Одмах пошто је Хаг невешто покушао да демантује наводе адвоката да је Ратко Младић озбиљно болестан и да је добио упалу плућа, главни тужилац Серж Брамерц је изјавио да ће процес бити убрзан. Брамерц је за сарајевски „Дневни аваз“ изјавио да су „предузете мере за убрзање суђења“, као и да ће тужилаштво учинити све што може како би, како је рекао, суђење било експедитивно.

Брамерцов специјални саветник Фредерик Свинен рекао је да је интервју „Авазу“ дат пре последњих Младићевих здравствених проблема и да је реч о поднесцима који се предају и за друга суђења.

 

Шта је тужилац наумио?

Коментаришући Брамерцову најаву о убрзању процеса Младићу, адвокат Лукић је рекао да верује да Брамерц није мислио на захтев за раздвајање поступака, већ на рад Тужилаштва.

- Они су сами објаснили да им је потребно 15 месеци како би нам обелоданили све доказе. Претпостављам, да је Брамерц хтео да каже да ће покушати да скрате тај период на, рецимо, десет месеци. Све остало би било мешање у рад суда – каже Лукић.
Његови браниоци упозоравају да је Младићева здравствена ситуација алармантна због чега су јуче касно поподне имали хитан састанак са представницима Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом у коме су затражили да лекари из Србије што пре отпутују у Хаг.

- Није добро. Генерал је завршио у затворској болници због напада камена у бубрегу, а тамо су му установили и да има запаљење плућа, да не може да једе и да је озбиљно дехидрирао. Сада је хоспитализован, укључени су му инфузија и антибиотици и на њих добро реагује – каже адвокат Лукић.

Он додаје да је због оваквог развоја догађаја захтевао од Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом да што пре пошаљу екипу стручњака „како би се спречило најгоре“.

- Генерал више није случај за лекара опште праксе који га тренутно лечи у затвору – тврди Лукић.

Медицинске налазе одузела БИА

У Националном савету Младићевим адвокатима је речено да морају да им доставе медицинску документацију о здрављу генерала.

- Они одлично знају да је један део те документације у власништву БИА која је то својевремено одузела, а да су други део сачинили лекари из Хашког трибунала те да би обелодањивањем тога ми починили кривично дело. То је апсурдно – истиче адвокат Лукић.
Да подсетимо, током јучерашњег дана појавило се више опречних информација поводом Младићевог здравственог стања.

Портпарол Хашког трибунала Нерма Јелачић је потврдила да је генерал „под медицинским третманом“, али је одбила да да више података. Такође, она је у изјави агенцијама демантовала писање „Вести“ да је Младић прошлог четвртка колабирао, објаснивши да кашњење процеса

„није имало никакве везе са здравственим стањем оптуженог већ са кашњењем његовог превоза из притворске јединице на Међународни суд“.

Адвокат Лукић каже да је ова тврдња „сурово поигравање са чињеницама“.
- Тачно је да је суђење каснило због кашњења превоза, али превоз је каснио зато што је генерал пао у својој ћелији и зато што су га стражари придизали и помагали му да се обуче и да уопште уђе у судницу – подсећа Лукић.

Једва се потписује

Бранко Лукић наглашава и да би се у сагледавању способности генерала Младића да прати суђење требало имати у виду и чињеница да он готово не може да покрене десну руку.

- Сваки пут када треба нешто да потпише је право мучење и за њега и за нас. Ми му буквално оловку стављамо између три прста и он тако ставља свој параф. То говори да су мождани удари итекако оставили траг – каже Лукић док показује на који начин се генерал Младић потписује.

Извор: http://facebookreporter.wordpress.com/2011/10/12/%D1%85%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%81%D1%82/#more-6248

Tribunal hapsi Florens Artman

    Odštampaj
    Make font size smaller Make font size default Make font size larger

16. novembar 2011. 17:55 > 17:59

Međunarodni tribunal u Hagu je danas izdao nalog za hapšenje Florans Artman, svojevremeno portparola glavne tužiteljke, jer nije platila sudsku kaznu.

Artman je prvobitno, zbog nepoštovanja suda, kažnjena novačnom kaznom od 7.000 evra, ali je nije platila, te je su danas tu kaznu pretvori u zatvorsku - od sedam dana.

Artmanova je ignorisala dve naredbe suda da do 25. oktobra plati globu od 7.000 evra.

Žalbeno veće Tribunala je nalog za hapšenje uputilo vlastima Francuske čija je Artman državljanka.

Sud je Artmanovu 2009. proglasio krivom za nepoštovanje suda i osudio na globu od 7.000 evra jer je objavila dve poverljive odluke suda iz procesa protiv Slobodana Miloševića.

Prvostepenu presudu je ove godine potvrdilo Apelaciono veće, odbacivši žalbu Artman koja je od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tadašnje glavne tužiteljke Tribunala Karle Del Ponte.

Pošto Armtan nije platila globu u dve rate do kraja avgusta što je bio roku određen presudom, žalbeno veće Tribunala joj je 12.
oktobra naložilo da kaznu plati do 25. oktobra ili, ako to ne učini, da do 26. oktobra obavesti sud o razlozima.

Ona se, međutim, oglušila i o to naređenje suda.

Artman je, umesto toga, uputila dva pisma predsedniku Tribunala Patriku Robinsonu, tvrdeći da ne može da plati kaznu, uz podsećanje da je sud, tokom postupka protiv nje 2008. godine, prihvatio da ona nema novca ni za odbranu.

Tim pismima, Artman je, međutim, obavestila Tribunal da su "osobe koje su je podržavale" prikupile novac za globu i uplatile ga na račun u jednoj francuskoj banci. Artman je poručila da Tribunal može sam podići novac sa tog računa za kaznu.

Tribunal je, s druge strane, insistirao da Artman sama, na propisan način, uplati novčanu kaznu sudu, što ona nije učinila.

(Beta)

Danas presuda Pećancu za nepoštovanje suda


Pretresno veće Haškog tribunala izreći će danas presudu po optužnici za nepoštovanje suda nekadašnjem obaveštajnom oficiru Vojske Republike Srpske (VRS) Dragomiru Pećancu, saopšteno je ranije iz Haga.

 
Pećanac već dva meseca u zatvoru jer se nije pojavio kao svedok na suđenju

Postupak protiv Pećanca pokrenut je zbog toga što "nije postupio po obavezujućem nalogu suda, prema kojem je trebalo da se pojavi kao svedok na suđenju generalu Zdravku Tolimiru i jer nije naveo valjane razloge da ne postupi po tom nalogu".

 

Odbrana je na kraju suđenja, koje je održano 30. novembra i 1. decembra, tražila oslobađajuću presudu, ili, alternativno, zatvorsku kaznu koja ne prelazi dva meseca, koliko je Pećanac već proveo u pritvoru u Beogradu i Hagu.

 

Tužilaštvo nije bilo strana u ovom postupku, s obzirom na to da je optužnicu podiglo pretresno vieće pred kojim se odvija suđenje Tolimiru i koje donosi presudu u predmetu protiv Pećanca.

 

Najviša zaprećena kazna za nepoštivanje suda, prema pravilniku Tribunala, jeste do sedam godina zatvora ili novčana kazna do 100.000 evra, a mogu da budu izrečene obe kazne

Izvor: Blic

Samo se nadam da ce se svi veliki Srbi vratiti iz tog haskog kazamata ...