dusa sebi bira drustvo
i zatvara vrata svoj 
preuzvisenoj vecini 
njoj nenazocnoj...   

kocija uz ulaz ceka     
dusu to ne prijeci         
da je hladna i kad car joj           
uz prostirku kleci...           

znam je...
kada s odabranom       
jednom dusom krene     
ventil paznje zatvara se   
tvrdji je od stijene...

kad bi covjek mogao reci ono sto voli...
kad bi covjek mogao uzdici svoju ljubav do neba...
kao sto je oblak uzdignut u svjetlosti...
kad bi poput zidova sto se ruse
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u sredistu...

kad bi covjek mogao razoriti svoje tijelo...
ostavljajuci samo istinu svoje ljubavi...
istinu samoga sebe...

koje se ne zove slava... sreca ili ambicija...
nego ljubav ili zelja...

ja bih konacno bio onaj... kako sam se zamisljao..
onaj sto svojim jezikom... svojim ocima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu...
istinu svoje istinske ljubavi....

ne poznajem slobodu... osim slobode
da budem zarobljen u nekome...
cije ime ne mogu cuti bez uzbudjenja...

zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju...
za koga sam danju i nocu ono sto zeli...
a moj duh i telo plove u njenom duhu i tijelu...
kao izgubljeno drvlje sto ga more dize ili topi..
slobodno...sa slobodom ljubavi...
jedinom slobodom koja me ushicuje...
jedinom slobodom za koju umirem....

ti opravdavas moje postojanje...
da te ne poznam ne bih zivio...
da umirem neznajuci te..
ne bih umro... jer nisam zivio....

Žena

Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rodjena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.

Desanka Maksimović

Naša tajna

O tebi necu govoriti ljudima
Necu im reci da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U nasim snovima i zivotima
Dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
Zedji ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce nase
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo

Necu im reci kakav je sklad
Oci nase cesto spajao
U sazvezdje zedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
Ili od smrti strah
Spajao nase reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo vise
Od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
Sta je moglo ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini
Duse nase kroz citav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo sto je doslo
Onom sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni vecito
Da li opija toplo
Kao sume nase s proleca
Ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
Da si se radosna ili boleca
Pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetloscu sja
I zora i noc i dan,
Tamo gdje su podjednako tople i sreca i bol ziva,
Tamo gde je od istog vecnog tkiva
I covek i njegov san

Odlaze, neke jeseni prolaze
U svoja sigurna skrovišta
Da spavaju do nove zimske zore
Da zimu ne more.
Odlaze, neki ljudi, idu putevima
Sredinom tih staza, što možda
Sve sudbine idu bez putokaza.
Odlaze vode u virove, u svoje izvore
Teku želucima i grlima
Teku putevima,
I potoci, kroz korita, rastu, vriju
Odlaze ptice da se na zapadu greju.

Odlaze gradovi, zemlje se prose
Odlaze od žita, priproste kose
One su žnjele i travanma smrt nosile
Odlaze polja, što su ih naše ruke kosile.
Odlaze koraci, za nogama se gube
Odlaze ljudi, što prestaju da vole, da ljube
Ljubavi, što se mimoilaze, evo beže
Odlaze snjegovi, tamo da sneže.

Odlaze zime, da svoja proleća traže
Lutaju rime,kako će koja da se složi i da se snađe
Odlaze pjesme, sele se u življe duše
Gdje djeca rastu i život ruše.
Dolaze mladosti da se raspredaju.
Po sedim kosama, to se prvi poljupci rose
Rađaju se samo noge bose.
Mladosti zriju da prkose, da život nose.

Prohodali su mali ljudi
Po velim stazama života.
Pale su kupine sa dračinog plota.
Prezrele-ubraše ih crvi što zemlju plode.
Opet će da se začmu i da se rode te žetve i žita.
Razvaliće se rečna korita.

Jeseni i zime, možda će uplašiti ptice
Pa i sede vlasi ako budu žice
Po kojima razgrću se nove pelene života
U njima pesme, što ih obuvaju noge bose
Što ih mladosti po sebi iznose
Nove će ljubavi da se prose.
Po novim poljpcima, želje će da se nose
Evo dolaze...
Evo dolaze,
Onima koji odlaze
Neke staze
Po kojima samo oni znaju
Da ih gaze.

Zastanem na po puta kad shvatim
da me ni druga polovina ne bi
odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim, a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgrađa
u kome mi je sve neznano kao
da sam već dopro do tvoga mesta: lađa
se vidi s' jednog ugla gde sam stao
i sunce što se gasi ili rađa...

Prođe još jedan dan za koji vele
da je običan bio: videše me
gde se u uskoj ulici (kraj skele)
s prolaznicima sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, žele.

Krenuću sutra (ali ne polako)
do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kažu da lutam bez cilja.

Ja idem prema tebi, makar tako.

Stevan Raičković

potpuna zeno... putena jabuko... topli mjesece...
gusti mirisu alga... blato i svjetlo smrvljeno...
kakav se tamni sjaj otvara izmedju tvojih stupova...
kakva drevna noc dira covjeka svojim culima...

jao... ljubiti je putovanje s vodom i zvijezdama...
sa zrakom utopljenim i grubim olujama brasna...
ljubiti je borba bljeskova
i dvaju tijela jedinim medom porazena...

od cjelova do cjelova prelazim tvoj mali beskraj...
tvoje rubove... tvoje rijeke i tvoja sicusna sela...
i oganj genitalni preobrazen u slast

juri osjetljivim putevima krvi
sve dok se ne srusi kao karanfil nocni...
sve dok bude i ne bude jedino munja u sjeni...

Samo smo misao

Čovek je samo misao.

Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.

Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.

Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.

Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.

I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao.

Ali ti možeš osetiti moje emocije.

Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...

Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.

Kako?!

Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.

Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.

Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.

Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.

Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.

Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.

Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.

Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.

Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.

Kada sam čovek? Kada sam živ?!

Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.

Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.

A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!

Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.

Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?

U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.

Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.

Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.

Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.

Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.

Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...

Ratko Petrović

Boldovani deo 

Šikam

i jedem salatu
pričam telefonom
kaži mi šta da uradim
nacrtaj mi
pa još jednom
pa opet
ne ljuti se što ne pamtim ništa
ponovi
nasmej se iz stomaka onako
uzimaj pola moje cigarete
jer sam dosta pušila
i sutra
i opet
i nemoj da voliš moje prijatelje
uzimaj mi knjige
donosi mi knjige
samo ti idi težim putem
samo ti budi takav
izvuci mi uši
naljuti se
viči
ne javljaj se neko vreme
pa onda objasni što nisi
samo nikad nikad
molim te
molim te
nikad nikad
nemoj ljubavi
nemoj da digneš ruke
od mene


Milena Marković