strahujem stalno od suva lisca
i od livada kad pada rosa....

idem da spavam...ne prenes li me...
srcem cu biti kraj tebe skoncan...

sta iz daljine to jeci....ljubav...
vjetar po oknu..
ljubavi moja...

stavih ti nisku alema zore....
sto ostavljas me
sred puta toga...

udaljis li se...
tuzice tica...
i vina nece dati loza....

sta iz daljine
to jeci... ljubav....

vjetar po oknu...
jubavi moja...

da l ikad znade...sfingo od snega...
koliko silno tih praskozorja
voleo bih te...kad pljusti kisa
i s grana ruse gnezda se trosna...

sta iz daljine to jeci...ljubav....
vjetar po oknu...
ljubavi moja...

niko nije shvatio miris tamne
magnolije tvoga tela...
niko nije znao da zubima mucis
kolibrica ljubavi...

moji persijski konjici spavali su na trgu
sa lunom tvoga cela
dok sam cetiri noci grlio tvoj struk...
neprijatelja snega...

izmedju gipsa i jasmina pogled ti je bio
bleda grana semena....
trazio sam u svom srcu da ti dam
slova od sedefa u kojima bi bilo napisano ...uvek...

...uvek...uvek.... gaju moje agonije...
tvoje telo bezi...
krv tvojih vena na mojoj usni...
tvoja usta bez svetlosti za moju smrt...

nepoznat netko donio je jesen
u sjevernu sobu....
o...sada...
kad sve je boja... berba i miris vina...
i kada se cuje pjesma stvari i zivina...
i kad mrtvaci vicu od ceznje u grobu...

nepoznat netko donio je jesen
na srebrnom pladnju
u sobu...
grozdje i kruske... jabuke i smokve...
a vani se puse suncanog soka lokve...
i cuje se kroz prozor
gdje u svili dana
pjeva negdje zena...

i cvrkucu ptice....

vidim te vec....
istina...kao u nekoj srebrnoj magli...
ali divno te vidim...
na nogama ti cizme od sedam milja...
u ruci aladinova lampa...
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci...
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama...

mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu...
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar...

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke...
ogromne...
nedostizne...

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina...
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca...

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas....

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo...
tako sam jednom leteo
cak do kumove slame....

dve..tri..pet casa vina
u restoranu kraj reke...
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja...

i jedan obican osmeh...
i jedno jesenje vece...
tako sam trazio nove
zlatogrive komete....

tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila...

zato i hocu samo da te zamolim...
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu...
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...

dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda...
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara...
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu... gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa...,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti...
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo...
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura..
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica...

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo...
I podari im vazduh
da disu i da ozive...

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti...

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo...
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke...
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko...

...to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde....

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam. Tamo sam.
Jedno sam. Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Ni Bog nam nije verovao tih dana.
Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

Gospodjice,
dalje zaista nemam vise sta da vam kazem.
Osim...mozda..
Da ste ostali najlepsa medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali
Gospodjice
Ja nisam za vama bio onako obicno
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane....

Neprevazidjeni Mika

----------------------------------------
Zamisli da sam umrla

Zamisli da sam umrla,
a onda se zapitaj da li si živ.

Osluškuj i posmatraj:

ptice i dalje cvrkuću,
reka i dalje blista,
šuma i dalje peva,
beskrajni plavi krug
skriva u svojoj utrobi zvezdu.
Ljudi se i dalje rađaju i umiru,
a ti se i dalje pitaš ko si,
šta tražiš
i šta nalaziš.
I dalje se vrtiš u krug.
i niko te više ne podseća da je to krug.
i niko ti više ne prećutkuje ono što te boli,
i niko ti više ne govori da može bez tebe,
ali da je život sa tobom stvarniji, vredniji, draži.
Da si me ikad pitao u čemu je smisao jedne ovakve ljubavi,
objasnila bih ti:

Kad bi se pojavilo Proviđenje s neba
i upitalo me s kim bih želela da provedem ostatak života,
bez dvoumljenja bih
izrekla tvoje ime.

Ima li veće radosti od toga
da shvatimo da od svih ljudi na svetu
želimo јednu јedinu osobu?

Znati u svakom trenutku šta želimo –
osećaј јe nezamenljiv,
čak i kad onaј koga želimo ne zna da јe željen.

Blagosloven neka јe onaј trenutak
u kome spoznah da si ti onaј koga želim,
u kome otkrih sebe u tebi,
u kome shvatih da si moј život!

Šta mari što ne znaš ko sam јa zaista?
Čovek i onako o drugom čoveku ništa ne može znati,
osim – da smo u ovoј Dolini plača
na samoću osuđeni,
sve dok ne otkriјemo u drugome sebe
i drugoga u sebi.
Tada počinjemo stvarno da živimo
i da se raduјemo.

Šta mari što mi nisi video sva lica?
Јa sam ona koјu poznaјeš
iako ti nisam rekla ni reč o sebi,
јa sam ona koјa te voli,
iako јoј nikad nisi govorio o ljubavi.
Јa sam ona u koјoј istinski živiš.

Zamisli da sam umrla,
a onda se zapitaј da li si živ.

Violeta Milićević

sto sam... tko sam... ja sam samo sanjar...
ciji pogled gasne u magli i memli...
ziivio sam uspu... ko da sanjam...
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji...

i tebe sad ljubim po navici.. dijete...
zato sto sam mnoge ljubio.. boleciv..
zato usput... ko sto palim cigarete..
govorim i sapcem zaljubljene rijeci...

uvijek  i  ljubljena  i  upamtit cu...
a u dusi vazda ista pustos zraci...
ako dirnes strast u covjekovu bicu...
istine.. bez sumnje...nikad neces naci..

zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja..neshvacene tuge..
ti si.. moja gipka.. lakonoga brezo...
stvorena i za me i za mnoge druge...

a'l.. ako trazec neku srodnu dusu...
vezan protiv zelje..utonem u sjeti...
nikad necu da te ljubomorom gusim...
nikad necu tebe grditi ni kleti...

sto sam...tko sam.. ja sam samo sanjar...
ciji pogled gasne u magli i meml...
i volim te usput.. ko da sanjam...
kao mnoge druge na toj zemlji...

 Nocas moja dusa pati, nocas mene srce boli,
Zato case neka budu pune vina.
Svirajte mi pesmu nasu, da ispijem gorku casu,
Da zaboravim na kletu ljubav svoju.

Dunav, dunav, tiho tece, vratiti se ona nece.
Osta samo zelja pusta, medna usta.
Nikad, nikad necu moci, da zaboravim te oci.
Laki korak ko' u srne, kose crne.

Ne pomaze casa vina, niti placna violina,
Lazna uteha je s' njima, sve je lazno.
Zato dunavom u zoru, zaplovicu ja ka moru.
Da u plave vale bacim, tugu svoju.

Otisla si bese jesen, ja sam kriv jer sav zanesen,
Brojah lisce koje pada, kapi kise.
Osvrnuh se al' nju vise, ne ugledah pokraj sebe,
Osta samo pesma ova, uspomene.