MI ZNAMO SUDBU...     


Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

Мостарске кише

У Мостару сам волео неку Светлану jедне jесени,
jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава,
jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе
jош недозреле.

Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,
све сам jоj говорио.
И плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.
Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме jе питала.
Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако
сачуваj Боже,
да ли jе волим, тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
не смем да кажем,
имала jе младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли девоjку,
волим ли Рилкеа - све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еj, Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе атомски век,
Де Гол, Гагарин и коjештариjе,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак jе носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског jоj говорио,
што jе диван, шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку,
смеjала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамиjе jе водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће jе однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела, ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,
бледуњаво сунце - изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех што jе умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Биjелом Брегу,
Бог jе велики, говорила jе, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о jесен бесплодна, њена jесен...

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила jе Клаjд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смеjао сам се - он jе убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
"Ослобођења", ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, маjке ми,
ништа друго нисмо.

После су опет била лета, после су опет биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
jа више не могу, jа више не умем
избрисати.

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону jесен,
на оне кише,
она jе и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да jоj веруjем, да се смеjем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш ниjе стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову, о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову књигу,
читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви;
смеjали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смеjали се jер ниjе лето, а они скачу - баш су деца,
говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа...

Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад jе она тражила - могао сам побећи
у саму реку - нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао,
ваљда jе стално ћурила кроз прсте.
Волела jе кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету,
веруjе ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам jе питао,
понекад глупо, знам jа то и те како;
питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења - хоће, хоће,
а онда, наjедном, падала jе у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да jе он у наjмању руку
Брандо или такви.

Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам jоj говорио.
Ништа ми ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише...

Стварно сам волео ту Светлану
jедне jесени,
jао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
jао, кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.



Pero Zubac

Head wrapped in your hair
In a box lined with silk
You can't learn to talk
and the air is your milk

Erasing my face
I want you so bad
I want to be you
it's futile it's sad


I could live with you in another world
I could live with you in another world
I could live with you in another world

Muscle against silk
Tears fall from the burn
A smell of perfume
In a moment you'll turn

In a moment you'll turn
Your face will change shape
We exchange just one gift:
to see like an ape


I could live with you in another world
I could live with you in another world
I could live with you in another world

Oh so easy to go
drawn in the vacuum
At the time I'm in you
I'm alone in the back room

Down to the last raw
My eyes open wide
To collect all the scraps
Ten more years and they'll cry


I could live with you in another world
I could live with you in another world
I could live with you in another world
Not this one

Richard Hell

Jevropi

Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
uvreda tvojih žaoci jetki
potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
milion grudi prosipa krv -
milionima pale kućište,
milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,
useva naših otima plod.
Presudi, silna, da l' živet može
u takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!"
"Pa izginite!"
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
potražićemo život il' grob!"


Đura Jakšić

 Vrati mi moje krpice


Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Vasko Popa

Bela vrana i crna ovca
.


Na mom srcu leži rana
reče jedna bela vrana

I kad letim i kad trčim
pitaju me zašto štrčim

Kao da sam za sve kriva
prosto žalim što sam živa

Ne govori glupa slovca
Reče na to crna ovca

Treba da smo obe sretne
što smo tako izuzetne.



Ljubivoje Ršumović

Božji dar

Ta zar se jedan nado od ljudi?
Jednog je kletva stizala, zar?
Mnoge su teret nosile grudi,
kletva je, srce, božiji dar.

Ne očajavaj, strpljivo samo
suđenju svome stupaj u kob!
Budućnost?... Mi je ne gledamo.
Možda spasenja donosi... grob.

Vi'š kako potok, raskidan, žuri
kroz hladnu goru, kamen i dol;
smeje se gromu, prkosi buri,
pa gorom mirno pronosi bol.

Često nad njime orlovi sami
okreću tiho lagani let,
pa tamo gore u višnjoj tami
preziru davno prezreni - svet...

Ne očajavaj, strpljivo samo
suđenju svome stupaj u kob!
Ta i ja i ti - mi jedno znamo:
da nam spasenja donosi... grob...


Đura Jakšić