Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako

Miroslav Antic

Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako mimo tebe, njom da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bi da sklonim je, na neko zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tudji kut u kom nece je tvoje nijati dubine.
Al' ipak, sve sto dodirne nas dvoje,
ko gudalo nas neko spaja,
koje iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.


Rainer Maria Rilke

Mučili nas – učili nas
da budemo sve
samo sinci srpske majke
samo Srbi ne…
Al’ drugujuć s vukom, lisom
lav je ost’o lav
još nas ima što pevamo
ja sam Srbin sav.

Opomena

Vazno je, mozda, i to da znamo:
covek je zeljan tek ako zeli.
I ako sebe celog damo,
tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo tek ako kazemo
reci iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi trazimo,
moci ce neko i nas da sretne.

 

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

Владимир Васић
(1842-1865)