Дон Кихоту

Кад зареде нове беде,
Кад се смркну бели дани,
кад потавне и побледе
Зраци надом изасјани
Непогода невидовна
Кад ми склопи крила пловна,
Па, док снова не узлетим,
Хоћу мало заветрине,
Ја се тада тебе сетим,
Будалине Саведрине.

Кад ме лепо чедо мамне,
Те за њоме свест заблуди,
Мраком светлим очи тамне
Ужгу срце ми у груди,
Мрежом густом косе прамне
Заклони ми поглед људи,
Па, кад једном сунце зађе,
А с очију мрежа сађе
У облаку мојих јада
Једна ми је паведрина:
Знадем како и ти страда,
Будалино Саведрина.

Кад се после дуге ноћи
Јаве зраци нове зоре
Те помислим: сад ће доћи
Слобода на наше горе,
Те ће бити један, срећан,
Неће бити Саве, Дрине,
ја се опет тебе сећам,
Будалине Саведрине.

У скупштини кад се граја
Дигне на глас мудре речи
Мора да се ум притаја
кад се лудост пред њим печи,
У жестини окршаја
Ветрењача многа звечи,
Кад је глави друго место,
А трбух се за све брине,
Сећам те се врло често,
Будалине Саведрине.

Ал'  кад видим паметаре
Де с'  клањају шупљој сили,
Кад јунаке видим старе
Где их скотска наслад гњили,
Те сад оно пале, жаре,
Чем су били борци чили,
Да желуцу није сметње
Мач отпашу са бедрине --
-- Таке слике нису вредне
Будалине Саведрине.

Лаза Костић

Breza na mesecini

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo cini
Nisam iz tvojih snova
Breza na mesecini

Ti zelis da se vratim
U tvoju ljubav setnu
Da tvoju dusu shvatim
I da me cuvas sretnu

Ne treba meni neznost
Ni tvojih reci svila
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam bila

     Dusko Trifunovic

            Измирење-Јован Дучић

И када те живот болно разочара,
И када престану и жеље,и снови
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.

Памти што је прошло,с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и мена:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.

Па ћеш да запиташ једном,и ненадно-
Нашто само сузе,нашто боли само?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше,све што осећамо!

Ulazis u pesmu kao u vrt


Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.


Pero Zubac

     На дан њеног венчања-Велимир Рајић

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји
Проста ти била моја љубав жива!

Често сам ти.И ти рече:"Хвала""
А да ли знадеш да се,у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви,и у пеп`о расу?...

Ја нећу клети,ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео,
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

А нашто клетве!Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол,јад и патњу смрт једино лечи,
Проста ти била моја љубав жива...

Mi smo oboje nalik
Na jedan osmeh davni
I tako cudno slicni
Ponekoj suzi jasnoj

Mozda je sreca samo
Sto smo k'o nebo ravni
Sisli sa istog voza
Na jednoj stanici kasnoj

I pronasli u sebi
Da zajedno umemo
Da docekamo drumom
I cvetanja i vetar

Pa da idemo bosi
... da idemo... i idemo...
Bez straha dal' postoji
Sledeci kilometar

M.Antic

   Тајна-Десанка Максимовић

Спустила сам очи и заплакала у себи
тамо где нико сузе не види
и задњи невидљиви пут
узела те на своје срце,
и загрлила као што се сан грли.

Пружила сам ти,у себи
увек спутаване руке
и невидљиво за друге
спустила их на твоја рамена.

А ти си с болом слушао
насмејане речи
што сам их као шарене лопте
бацала у гомилу да те заборавим.

Pa daj, budi takvo cudo
sto ne ume nista malo,
vec kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ces?
Ko zna zasto?
Ko zna sta te tamo ceka?

Sve su zelje uvek belje
kad namignu izdaleka.

Pa ako se i pozlatis,
il sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratis.


Miroslav Antic