ZAŠTO

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...

Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti
i samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.

Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,
to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

Dragana Konstantinović
..

ILUZIJA

Trazili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Dragana Konstantinović

PESMA ZA LIDIJU

        Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem. Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

        Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim koralima... A do ustalasane površine u nestašnim skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

        Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam, moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja okeana.

        Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša, jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo  nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje smo obe sazdane...

        Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples  tog nemirnog, talasavog pokrivača.

        Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu. Jednostavno... ne umem...

Dragana Konstantinović

PIŠI MI...
Dragani Tucaković

Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom...

Da li jos uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

Dragana Konstantinović

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinović
..

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

Dragana Konstantinović
..

* * *

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

Dragana Konstantinović

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinović

IZLET

        Ekran je zauzimao ceo prednji zid male brodske kabine. Sedeli su udobno zavaljeni i posmatrali dobro poznate obrise plavkastom maglom obavijene planete. Zauzimala je gotovo polovinu ekrana.
        - TO si hteo da mi pokažeš? - Upitala je Iv razočarano. - Razgledanje rodne planete... Oduvek sam mrzela te đačke ekskurzije.
        On se polako nagnuo i dotakao jedno dugme na komandnoj tabli. Istog trenutka, svi zidovi su postali crni. Samo su svetla na komandnoj tabli prigušeno svetlucala.
        - Automatski pilot? Zašto si ga uključio?
        Nije joj odgovorio. Umesto toga, pritisnuo je još jedno dugme. Malo žuto treperavo svetlo pridružilo se ostalom mnoštvu. U isto vreme, zidovi su počeli da im se približavaju.
        - Vazdušni jastuci! - Rekla je ushićeno. Nestrpljivim pokretima se oslobodila pojaseva i odbacila od stolice. Otplutala je u pravcu desnog zida i sa uživanjem utonula u meko crnilo.
        On je za to vreme jos uvek baratao sa komandama. Obe stolice i komandni sto su elegantno otšetali do donjeg dela ekrana.
        - Jesi li ikada vodila ljubav na nultoj gravitaciji?
        Iv nije bila sigurna da ga je dobro čula. Pokušala je da se okrene, ali se njen pokušaj pretvorio u vratolomnu piruetu i ona je, nakon što se odbila od zida, naglavačke zaplovila ka njemu. Spremno ju je obuhvatio rukama i zaplovio kroz prostor zajedno sa njom.
        - Ti to misliš ozbiljno?
        - Najozbiljnije, - odgovorio je.
        Nestašno se nasmejala i zagrlila ga. Pažljivo je desnom rukom tragala za malim senzorom na njegovim leđima. Kad ga je pronašla spretno se izmigoljila iz njegovog  zagrljaja i otisnula u suprotnom smeru, glasno se smejući.
        Čulo se samo jedno "klik". On je nastavio svoju putanju go, dok ga je smežurana ljuštura pratila na pristojnom rastojanju.
        - Ti, mala veštice...
        Izvežbanim pokretom se okrenuo, odbio od zida i nepogrešivom putanjom uputio ka njoj. Ubrzo je prostorom plutala jos jedna ljuštura, obasjana samo sablasnom  plavom svetlošću sa ekrana...

* * *

        U deliću sekunde, svi zidovi su zasijali jarko žuto.
        - Šta se desilo? - Upitala je Iv uplašeno.
        - Znak za opasnost prvog stepena... Ovo mi se još nikad nije desilo... Pogledaću.
        Uputio se ka komandnoj tabli u dnu ekrana. Zemljino plavetnilo je postalo prigušeno naspram jake svetlosti u kabini.
        - Ne mogu da isključim pilota... U slučaju opasnosti ne može da se isključi...
        - Ali kakve opasnosti, - pitala je Iv. - Kuda idemo?
        - Sektor CK-3... - Odgovorio je mehanički.
        - CK-3!? Pa tamo je...
        - Da... Crna rupa...
        - Ali to je zabranjeni sektor, kako može...
        - Ne znam, - rekao je tupo. - Ne mogu mu ništa...
        Ekran je potamneo, a slika zemlje ustupila je mesto sablasnoj tami svemira. Žutu kabinu je zaposeo užas.
        Mali putnički brod nezadrživo je jurio ka nepoznatom mastiljavom grotlu. Oblaci zvezdane prasine kroz koje je prošao učinili su da mu oklop postane poput pomorandžine kore. Kad ga je obuhvatio vremenski kolaps neprimetno je zadrhtao, a zatim nestao.