PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…

Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život – 
to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.

Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.
Znam: neću se nikad vratiti.

Dragana Konstantinović
.

MOST NA VEDARCU

Prašnjav i izbrazdan pruža se puteljak
i vezuje selo s blagim šumskim hladom.
Zasavačka bara cakli kroz kiseljak,
stapa se s mostićem i grli ga kradom.

Na obronku hlada, na rubu svežine
natruleli mostić utočište nudi
dok glasanja čaplji i rojeve ine
žablji hor potiska i titrajem budi.

Pogled se rastače duž zelene duge,
obilazi trsku, miluje lokvanje...
Na tom čarnom mestu nema misli druge,
sve su jedne iste stopljene u sanje.

Rascvetali lokvanj uz mace se stiska.
Upijam sve zvuke što mile kroz pruće.
Osećaj prostranstva sve drugo potiska
i sve što je lepo postaje moguće.

U magičnom plesu u senci Vedarca
stapam se sa nebom i sa ptica pojem.
Dok me nežno njiše miris povetarca,
čas sam trska, voda, čas nijansa boje.

Protežem se šibljem, vijugam duž bare,
klizim poput kosca što po vodi šeta...
Udišem tu čežnju, gladim grede stare
na tom mestu gde se dotiču dva sveta.

Godine su prošle, mosta više nema,
samo bara sama na mahove sine,
al' već izrođena moja čežnja drema
i kroz most u meni nazire daljine.

Dragana Konstantinović

SAN ILI JAVA

Vidim crvenu jesen,
prosula se duž šuma,
zlatna joj kosa pala i zakitila travu...
U smeđem ruhu hrast
sav raskošan i zanesen
šara mi granice smisla
i krajnjeg besmisla uma,
i ne znam da li sve vidim
kroz san ili kroz javu...

Čujem jelenju riku,
razleže se i ječi,
navlači se k'o plašt i priziva i zove...
Tupi udarci roga
privlače lovačku kliku
i dok na pustoj čuki
lovac već pripremljen kleči,
ja ne znam da li sve čujem
kroz javu ili kroz snove...

Nazirem lik u daljini,
magličast obris vesnika,
kako u sneno jutro polako podiže glavu...
I znam, i on se vidi,
i isto mu se čini,
da ne postoji prolaznost
za čoveka i pesnika,
i ne znam da li to znam
kroz snove ili kroz javu...

Rekla bih, neka plava
i zlatnim protkana rima
po snovima mi luta i šara moje stvarnosti...
Rekla bih, moja java
napojena je snima...
Šareno spletenim snima, tim slikama... realnosti...

Dok nekom sivi dani polako postaju sivlji,
drugi sve isto živi u spletu duginih tkanja.
Koji je od njih živ?
Koji je od njih življi?
Verujem, čovek je živ onoliko koliko sanja.

Dragana Konstantinović
..

PRVA NACIJA

Bičevi crne kose spuštaju se do struka -
slapovi divljeg vetra i beskrajne širine.
Ležeran, mačkast hod ritmično prati ruka
dok snen, zakošen pogled krije neke dubine...

Privlači me taj tamni vrisak njegovog oka
te u trenu uronih poneta bojom krika.
Nesvesna sve te snage nađoh se usred skoka
i odjednom mi puče jasna i živa slika:

Vetrovi šibaju nebom. Navlače se oluje.
Duž prostrane ravnice krdo bizona gega.
Dok se stapa sa nebom on kroz oblake čuje
da je sve njega deo, da je on deo svega.

Po uzburkanom moru pluta kedrova ljuska.
U zagrljaju moći potiska veslom jače.
Voda se stapa sa njim kroz kanonadu pljuska
dok se on stapa s orkom koja uz njega skače.

Uz vonj spaljenog kedra sušen losos miriše.
U senci svog totema pored vigvama seda.
Dok svaki njegov predak njegovim dahom diše,
on kroz vrisak divljine okom predaka gleda...

Odvajam se polako od ovog deteta vode,
nepojmljivog prostranstva, daha zemlje i neba.
Kroz vrevu koja se razli vrisak se rastoči, ode,
a on nastavi meko, korakom koji vreba.

Upravo ovaj vrisak boji njegovu tminu
koja u gradskoj džungli nekad zaiskri samo.
Dok pratim tužnu senku kroz Sunčev dah mi sinu:
on može tu da živi al' srce mu je tamo...

Dragana Konstantinović
..
.

ŽVAKA

Odluka je pala čvrsta,
jos me drže bube,
kada malo još porastem
biću Dr. za zube.

I kod mene neće biti
onih strašnih sprava,
plombi, burgija, igala -
ničeg što je strava.

Izmisliću nešto ekstra
što će bol da spreči -
specijalnu slatku žvaku
koja zube leči.

Prožvaćeš je dva tri puta
i pogledaj čuda,
odjednom ti osmeh krase
zdravi zubi svuda!

Odluka je pala, ipak,
ovo dete moli
da ga prvo gornja dvojka
prestane da boli.

Dragana Konstantinović

CRNO-BELA PRIČA

U beloj sobi beloga dvora 
kraljica uze haljinu letnju, 
belu, naravno, jer tako mora, 
pa zatim klisnu sama u šetnju. 

Nije odmakla mnogo daleko 
od svoga blještavo belog dvorca 
kad je odjednom prepade neko 
u liku opakog crnog lovca. 

Šta sad da radi? Oh, da je samo 
slušala savet svog belog kralja! 
Sad mora u beg tamo il' amo, 
jedno je jasno: ovde ne valja! 

Okrenula se ka jednoj strani 
i pokušala da baš požuri. 
Da je bar svita tu da je brani 
sad kad je opaki lovac juri… 

Spas joj je doneo njen konj beli 
i ozario je smeškom sreće. 
Ali, za šetnju sad zna dvor celi - 
slučaj dobija razmere veće… 

Beli je kralj bio jako besan. 
Ne sme kraljicu niko da dira! 
Dvor mu je beli postao tesan, 
zato sad ratnička truba svira! 

Na polje isplovi bela reka: 
svita, topovi, konji, dva lovca… 
Videće crni šta ih tek čeka 
kad oni krenu put crnog dvorca! 

Crni je kralj na sve bio spreman 
pa se sakrio u crnom hladu. 
Da bi odbio tu belu neman, 
naredio je hitnu rokadu! 

Poče u neki čas da se ježi 
od nepoznatog i čudnog vonja… 
I sebe uhvati kako beži 
od jednog običnog belog konja! 

Ubrzo stiže ostala svita 
da ga zaseni svojom belinom. 
Crni kralj htede svoje da pita, 
bore li se svi istom žestinom? 

Nažalost, brzo ga prođe volja 
i shvati da se najgore sprema 
kad baci pogled na prazna polja 
i vide da nikog crnog nema! 

Pokušao je da beži dalje 
ali bi steran u jedan kutak. 
Beli kralj popravi svoje halje 
pa glasno rece: ¨Sad je trenutak! 

Izliću te u crnu baricu 
u ovaj za tebe najcrnji sat! 
Niko ne dira moju kraljicu 
i zato evo ti jedan šah-mat!¨ 

Dragana Konstantinović

KOGA SVE VOLIM

Mamu i tatu volim stvarno
jer su po meni bez mane,
sestru i kad je diram stalno
a svi mi baš to brane.

Mnogo volim i moga dedu,
vodi me gde god da krene,
mislim, to je sasvim u redu
jer i on voli mene.

Volim puno i moju baku
zato što džempere plete,
od svakog strica sestru svaku,
ujake, strine, tete...

Ipak, jos nikom nisam rek'o,
kad bi ih baš sve skupio,
najviše volim onog nekog
ko mi je loptu kupio.

Dragana Konstantinović
..

DEČJI SVET

Slušam mudre retke
moje drage tetke:

         Kad porasteš veliki jednoga dana
         i kad zaboraviš loptu i patike,
         putovaćeš svetom na hiljadu strana
         i postaćeš profesor matematike!

Ali, tata sve to čuje
pa se odmah nadvikuje:

         Kad jednoga dana porasteš k'o tata
         i kada napustiš sve svoje drugare,
         u svet će ti biti otvorena vrata
         i postaćeš stručnjak za sve računare!

Čuje sve i deda
pa se ni on ne da:

         Kada jednog dana budeš malo veći
         i prerasteš igre iz tog dečjeg sveta,
         poletećeš u svet naglavce, trčeći,
         i bićeš košarkaš il' neki atleta!

Ja slušam kako se tetka trudi,
tata pali i deda štreca,
i pitam se jesu li ti ljudi
ikada bili samo deca.
I moram da kažem veoma glasno
da svima već jednom bude jasno:

Pustite vi te svetske stvari
i profesore matematike,
moji drugari su moji drugari
i to su lično moje patike.
I ni za kakve računare tamo
ja ne dam moju loptu u letu,
sportista mogu da budem al' samo
u ovom mojem dečjem svetu.

Ja hoću da budem ovde gde sam
i da ostanem ovo što jesam!

Dragana Konstantinović

SVETI SAVA

Bio je dete od glave do pete,
zvao se kratko - Nemanjić Rastko.

Hteo je da uči, da znanje svije,
al' škole bilo nijedne nije.

Zato je ustao u ranu zoru
i pobegao na Svetu Goru.

Tu je u osami manastira
učio staze ljubavi, mira.

Post'o je mudra, učena glava,
svetitelj srpski - Sveti Sava.

Dragana Konstantinović
.

PAHULJE

Pahulje bele plešu u letu
dok ćutke klize dole s visine,
pa se zavrte u piruetu
k'o prave nebeske balerine.

Od snežnog plašta sve je već belo
ali se one još nebom roje,
u snenom ritmu tiho al' smelo
dodaju svetu još bele boje.

Hoce l' ovako padati slepo
dok ne obele celu planetu?
Ne znam ali bi baš bilo lepo
živeti u tom skroz belom svetu.

Pošto mi nije zima ni malo
jer mi rukavice ruke greju
i glavu čuva kapa sa šalom,
samo nek' plešu i neka veju!

Dragana Konstantinović
..