* * *

        Ovo što mi se desilo do sada još nikome nisam ispričao. Čuvao sam tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila prisutna u meni. I odlučivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlučio za studij psihologije nečovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno da subjekata mojih istraživanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
        Do pre godinu dana radio sam u "Svezemaljskom istraživačkom centru inteligentnih vrsta Univerzuma" kao jedan od vodećih projektanata. Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosečna, prijatelji su mi zavideli. Onda sam upoznao Selenu, oženio se, kupio malu ali udobnu kuću u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopečenog oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu. Samo, ja sam oduvek želeo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da povučem crtu i kažem: "Evo, postigao sam ono što sam hteo, sada sam srećan". Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve što sam do tada postigao, bio sam nezadovoljan.
        Iznenadni poziv Udruženja aldebaranskih i algolskih stručnjaka da im se pridružim na terenu prihvatio sam sa oduševljenjem. Znao sam samo da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili važni. Konačno, predamnom je bilo nešto novo...
        Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se mene kao putnika ticč, putovanje bi trajalo oko godinu dana. Sećam se da je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i ružna kada se ja vratim i da je to naš rastanak. (Zašto su žene uvek tako patetične? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.)
        - Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je.
        Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
        I tako sam otišao.

* * *

        Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći, ali i puno zadovoljstava. Ipak, vreme koje čovek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka čežnja i čak i ono što te je nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda čudno što sam sate i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
        Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam napuštao kućni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan mali život. Osim toga, mene čeka put do Oriona, pa do Vege, zatim do... Kada se budem konačno vratio na Zemlju nje više neće biti! Možda je bolje da je uopšte ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju.
        A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li liči na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne smem da izgubim!
        A znao sam i kako ću da ga zadržim...
        Kao sumanut trčao sam od radnje do radnje tražeci šareni plašt kojim ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred očima mi je igrala slika Velikog Čarobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je trebalo toliko vremena da shvatim? 

* * *

        Kad sam ga našao, sedeo je na klupi i čitao knjigu.
        - Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim.
        Mala kuštrava glava se podigla i u bistrim crnim očima ugledao sam bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog oca i mog dede imati dovoljno vremena da ga tražim i da ga nađem negde među zvezdama...

        Dragana Konstantinović

TAJNA JEZERA

        Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon prirode. Moje je mišljenje da sve što počne na jednom mestu teži da se završi na tom istom mestu, i, upravo malopre, tu sam svoju teoriju i potvrdio.
        Prosto je neverovatno kako jezero izgleda mirno i kako mu je površina glatka i nestvarna, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da ga ništa ne interesuje. Kao da ne želi da ga išta interesuje. A upravo malopre sam u njegove dubine poslao čoveka kojeg sam ubio svojim rukama. Pre pet minuta, ovde je bila borba na život i smrt u kojoj je on izgubio. Pojavio se iznenada kao i obično i pogledao me sa strahom u očima - ili se to meni samo učinilo - i ja sam morao da mu stanem na put. Ja sam morao da ga ubijem jer je to bilo jedino rešenje. Kad sam mu prišao sa stisnutim pesnicama, jato ptica je iz obližnjeg šumarka poletelo uvis praveći neviđenu galamu. Zatim je usledila tuča i stenjanje i pljesak talasa. I to je bilo sve. Jezerski mir je bio poremećen na trenutak, ali samo na trenutak. Iza toga ponovo je nastupila tišina, a iz daljine je ponovo počelo da dopire samo udaljeno cvrkutanje ptica. Kao da se ništa i nije dogodilo...
        Čudno, ali i ja se osećam mirno, kao da sam uradio najnormalniju stvar na svetu, kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da je to jedini razumljiv način za rešavanje problema. Mislite da sam lud? Ne nisam. Ali, moraću da vam objasnim sve iz početka da biste me razumeli.

* * *

        Rođen sam ovde kraj ovog jezera, tamo u onoj maloj drvenoj kući koja delom proviruje iz gustiša. Moja majka je tu svratila jednog vikenda pre dvadeset i pet godina da bi dobila inspiraciju za pisanje, a onda je, neplanirano i dva meseca pre očekivanja, dobila mene. Možda sam baš zato voleo da toliko vremena provodim na ovom mestu. Ne znam, ali, nekako od malena to jezero je za mene imalo posebnu draž. Tu sam dolazio kao dete da se kupam, da skupljam kamenčiće na šljunkovitoj obali, da pecam. Tu sam dolazio da razmišljam kad sam imao problema, i da podelim sa jezerom svoje zadovoljstvo i sreću kad mi je sve išlo kako je planirano.
        Moja priča i pocinje u to vreme kad sam kao dečak jednog letnjeg popodneva sedeo na obali i nezainteresovano bacao kamenčiće u vodu. Moji roditelji su bili otišli u grad u nabavku i ja sam sedeo tu dosađujući se i čekajući da se vrate.
        Površina jezera je bila mirna, baš kao i sad. Zalazeće sunce je obasjavalo njegovu levu polovinu, dok su se sa desne strane nad njega nadnosile dugačke, dugačke senke drveća koje ga je opisivalo. Tad sam ugledao tu stvar po prvi put. U plićaku ispred mene nešto je zasvetlucalo i kad sam prišao blize ugledao sam metalni obruč prečnika oko tri fita. Obruč je bio srebrnkast i tako sjajan, kao da je upravo sad napravljen i uglačan. Nikada pre toga nisam našao ništa u jezeru. Na naš zabačeni plac slučajni prolaznici nisu svraćali, a ako je to izbacio u jezero neki zalutali čamdžija, kako nije potonulo? Pa to je metal!
        Nisam mnogo razmišljao o tome. Konačno sam našao nesto što je privuklo moju pažnju i makar na trenutak mi razbilo dosadu. Ponovo sam seo na obalu, ovaj put sa obručem u ruci, i zainteresovano ga okretao razmišljajući kojoj bi svrsi mogao da posluži. I upravo tada, ispred mene se pojavio neznanac.
        Bio je visok i krupan, obučen u farmerice i majicu. I bio mi je nekako poznat mada nisam uspevao da dosegnem odakle. Možda upravo zbog toga nisam odmah pobegao. Neznanac je spustio ruke kojima je do tada zaklanjao lice, zbunjeno se osvrnuo par puta oko sebe, a onda me je pogledao sa dozom čuđenja na licu.
        - Baci tu stvar, - rekao je iznenada. - To ti ne treba.
        Upravo tada su se pojavili moji roditelji i dok sam se ja okrenuo da im se javim gde se nalazim, neznanac je iščezao. Jednostavno, kad sam se ponovo okrenuo, njega više nigde nije bilo. Uzalud sam roditeljima pričao šta mi se dogodilo u vreme njihovog odsustva, oni mi nisu verovali.
        Mesecima posle toga ja sam se igrao sa tim obručem. Kotrljao bih ga stazom i trčao uporedo sa njim. Nakon toga, valjda sam jednostavno prerastao tu vrstu igre, okačio sam ga u podrumu o jedan klin i zaboravio za njega.

* * *

        Kad sam sledeći put došao u dodir sa obručem već sam imao dvadeset pet godina. Pozvao sam neko društvo da sa mnom provede vikend i sišao sam u podrum da tamo ostavim flaše sa vinom. Uvek je bolje kad se vino hladi prirodnim putem nego kad se hladi u frižideru. I tad sam ga ugledao kako visi, srebrn i tanan. I podjednako sjajan, isti kao onog trenutka kad sam ga našao. Setio sam se dečačkih dana, vedrih i bezbrižnih, setio sam se sunčanih popodneva provedenih na obali. Setio sam se dana kad sam ga pronašao.  Uspomene su bile vrlo žive. Osetio sam potrebu da ga dodirnem i polako sam pružio ruku. Međutim, kad sam ga dotakao, obruč je nekako skliznuo sa klina i pao preko moje glave. Opisao je moje telo i uz zveket pao na pod. Istog delića sekunde, oči su me zabolele od neke iznenadne jake svetlosti. Bila je to sunčeva svetlost. Pokrio sam oči rukama, a kad sam ih sklonio shvatio sam da se nalazim na obali jezera ispred brvnare. Ništa mi nije bilo jasno, trenutak pre sam se nalazio u podrumu! A onda sam ispred sebe ugledao dečaka kako sedi na obali i drži u rukama obruč, taj isti obruč koji je malopre pao preko mene. Pa to sam ja! Da li je moguće da me je taj obruč vratio u prošlost? Ali kako bi tako nešto moglo da bude moguće!?
        Dečak me je zbunjeno pogledao.
        - Baci tu stvar, to ti ne treba! - Viknuo sam uplašeno, ali mi dečak nije odgovorio. Uzeo je obruč i otrčao prema kući.
        Trenutak kasnije, ponovo sam se nalazio u podrumu, prenesen tamo na podjednako čudnovat i nestvaran način kao što sam i iznesen iz njega. Ponovo mi je trebalo par trenutaka da priviknem oči, sad na tamu koja je vladala unutra, a onda, kako su obrisi oko mene počeli da dobijaju formu, sagnuo sam se i dohvatio obruč sa namerom da ga vratim tamo gde je bio. Da li je moguće da sam malopre tu na obali ovog istog jezera sreo samog sebe iz vremena kad sam imao desetak godina? Da li je moguće da ja u ruci držim vremeplov? Ne, to je verovatno samo moja mašta i mozda nedostatak kiseonika u ovoj maloj, zatvorenoj prostoriji. A onda, između mnoštva poznatih stvari u podrumu, ugledao sam tačno ispred sebe siluetu čoveka. Stajao je tamo mirno i samo me nemo posmatrao. Nešto kasnije kad su mi se oči vec privikle na mrak, shvatio sam da je ta osoba ispred mene - ja sam. Čak je bio isto obučen kao ja sad.
        - Zakasnio sam, je l' da? - Pitao je, gledajući čas mene, čas obruč u mojim rukama.
        Nisam morao ništa da mu odgovorim, bilo mi je jasno da sve zna. Samo sam slegnuo ramenima i uradio ono što sam i nameravao. Okačio sam obruč o klin.

* * *

        Bila je nedelja veče. Moje društvo se razišlo, a ja sam iznenada rešio da produžim svoj boravak ovde još jedan dan. Trebalo mi je malo samoće i jezerskog mira da sednem i razmislim o svemu.
        Izašao sam i seo na obalu. Noć je bila topla i zvezdana, toliko zvezdana da su se zvezde caklile na površini vode. Iz daljine do mene je dopirala pesma cvrčaka i šum talasa koji su se poigravali sa šljunkom. Prijala mi je ta atmosfera.
        Šta da radim, razmišljao sam. Da li uopšte vredi da bilo šta radim? Možda je to samo procep u vremenu i prostoru koji se događa jednom u milion godina? Možda je to samo moja mašta koja je za trenutak napustila svoje okvire. Možda je to  halucinacija? A najverovatnije mi se nikada više ništa tako čudno neće ponovitii.
        Sa tim mislima sam ustao i krenuo ka kući.

* * *

        Nisam dobro ni zakoračio u sobu kad sam primetio da još jedno moje "ja" sedi u mojoj fotelji.
        - Slušaj, moramo da razgovaramo, - reklo je to moje "ja". - Mislim da ti je jasno o čemu se radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
        Bio sam zbunjen. Taman sam sebe ubedio da je ceo događaj posledica neartikulisanog rada moždanih ćelija, a sad ovo.
        - Da, - nastavilo je moje "ja" iz fotelje kao da čita moje misli, - bilo je to putovanje kroz vreme. Samo, to mora da prestane!
        - Pa to je bar lako, - promrmljao sam. - Jednostavno više neću da diram onaj obruč i gotova stvar.
        - Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom? Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
        Naglo je zastao u pola reči i okrenuo se prema vratima od spavaće sobe. Tamo se upravo pojavilo jos jedno moje "ja", samo što je ovo bilo obučeno u pižamu i delovalo je pospano i zbunjeno u isto vreme.
        - Šta sam ti rekao, - reklo je moje "ja" koje je sedelo u fotelji.
        Nemoćno sam se spustio na sofu i zario glavu u ruke.
        - Dobro, nešto mora da se uradi, ali šta? - Rekao sam.
        Ostao sam tako neko vreme, razmišljajuci. Kad sam konačno podigao glavu, istog trenutka sam shvatio da sam ponovo sam u sobi. Moji dvojnici bili su nestali.

* * *

        Razmišljao sam. Dobro, ako pretpostavimo da je istina da ja toliko privlačim taj obruč, onda je jedino rešenje da mi taj obruč pomogne da se vratim nazad u proslost i upozorim svoje staro "ja" da se kloni obruča. Recimo, u trenutku kad sam ostavljao vino, kad sam pokušao da skinem obruč pa mi je pao na glavu. Kad bih mogao sebe da upozorim pre trenutka kad sam posegnuo da dodirnem obruč, onda se sve ovo i ne bi dogodilo. Samo da ne zakasnim, samo da ne stignem posle "putovanja"... Da, to bi bilo najbolje. Ustao sam sa namerom da odem do podruma i da pokušam da nađem način na koji ću da iskoristim obruč za još jedno putovanje, kad me je kuckanje na ulaznim vratima prenulo iz razmišljanja. Ko bi to sad mogao da bude? Još jedno moje "ja"? Ovaj put to me ne bi iznenadilo.
        Otvorio sam vrata i ostao ukopan u mestu. Ispred mene ugledao sam obruč koji je lebdeo negde u visini mojih ramena. Bože, da li ja to sanjam? Bio sam šokiran. Obruč je lebdeo tako još par trenutaka, a onda se lagano primakao i dotakao me po grudima. Jednostavno nisam stigao da reagujem. Istog trenutka sam se nasao u podrumu posmatrajući svoje staro "ja" kako se zbunjeno saginje i podiže sa zemlje obruč koji ga je upravo vratio sa prvog putovanja.
        - Zakasnio sam, je l' da? - Pitao sam, mada možda bez ikakve potrebe.

* * *

        Nikako nisam uspevao da zaspim. Glava mi je bila puna zbrkanih misli a kako bih zatvorio oči, pred mene bi iskrsavalo mnoštvo mojih "ja" i gušilo me svojim prisustvom do iznemoglosti. Bio sam iscrpljen ali san nije mogao da mi dođe na oči. Naprotiv, samo sam samog sebe iscrpljivao pokušavajući da zaspim. Ustao sam i širom otvorio prozor misleći da ce mi svež noćni vazduh pomoći da se opustim. Ponovo sam legao, i ponovo su mi pred oči iskrsli prizori koje sam proživeo večeras. Da mi je neko pričao da ću jednog dana ući u kuću pored jezera i tamo ugledati sebe samog...
        Sve što je usledilo, mislim da se desilo u deliću sekunde. Nisam primetio kad je obruč kroz otvoren prozor uplovio u sobu, nisam ga video ni da mi prilazi. Samo sam osetio dodir hladnog metala na ruci. Nakon toga, stajao sam u sobi, zbunjen, pospan, onako u pižami, i posmatrao svoja dva "ja" kako nešto razgovaraju.
        Mislim da je sve trajalo samo tren. Nakon toga ponovo sam se nalazio u svom krevetu i onda sam konačno zaspao snom bez snova.

* * *

        Probudio sam se nešto bolje raspoložen. Skuvao sam sebi kafu i izašao na verandu. Nije bilo ničeg što sam voleo više od jutarnje kafe na verandi dok se ipred mene jezero svetluca obasjano jutarnjim suncem.
        Dobro, sad mi je glava bistrija. Da razmislim. Očigledno su sva moja putovanja kroz prostor i vreme bila inicirana obručem, tom čudnom stvarčicom koju je jednom davno na površinu izbacilo ovo jezero. Dalje, sva ta moja putovanja bila su potpuno neplanirana. Zapravo, ja bih razmišljao o nekom detalju iz moje prošlosti i obruč bi me odnosio upravo tamo...
        Ispred mene, obalom je protrčalo jedno moje "ja", trčeći kao da mu je život u pitanju. I mašući pri tom rukama kao da se brani od nečega. Nisam se dao omesti. Ono što je meni trebalo u ovom trenutku bila je logika i hteo sam na miru da razmišljam.
        Dakle, od obruča ne mogu da pobegnem. Jedini način da prestanu ova glupa putovanja je da prestanem da razmišljam o svojoj prošlosti. Da sam, recimo, sinoć znao da ne smem da razmišljam o proteklim događajima, ja se ne bih ni obreo tamo u sobi dok su ona dvojica razgovarala. Da sam znao...
        Metalni predmet koji me je tog trenutka dodirnuo po leđima samo mi je dao do znanja da sam se upecao u zamku sopstvenih razmišljanja. Dalje nisam stigao da razmišljam jer sam se već sledeceg trenutka obreo u sobi zavaljen u moju omiljenu fotelju. Odmah zatim, vrata su se otvorila.

* * *

        - Slušaj, moramo da razgovaramo, - rekao sam ne dajući mu priliku ni da se povrati od iznenađenja. Vreme je bilo vrlo bitno jer nisam znao kad ću se ponovo vratiti u ovo sadašnje. - Mislim da ti je jasno o čemu se radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
        - Da, bilo je to putovanje kroz vreme, - iznervirano sam dodao kad sam video izraz neverice na njegovom licu. - Samo, to mora da prestane!
        - Pa to je bar lako, - odgovorilo mi je moje staro "ja". - Jednostavno više neću da diram onaj obruč i gotova stvar.
        - Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom? Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
        U tom trenutku me je prekinulo otvaranje vrata spavaće sobe. Tu sam ugledao sebe u pižami. Bože, ima li kraja ovom ludilu!
        - Šta sam ti rekao, - produžio sam otupelo.
        Nisam stigao da nastavim jer sam se istog trenutka ponovo našao tamo gde sam i bio - na verandi sa šoljom kafe u ruci. Zar ja zaista nisam u stanju da se iščupam iz ovog vrtloga?

* * *

        Posle kafe odlučio sam da prošetam obalom. Da li ste ikada pokušali da ne razmišljate ni o čemu? Ja sam tada pokušao i to mi je jako teško polazilo za rukom. Čovek nije ni svestan koliko je povezan sa prošlošću dok ne pokuša da ne razmišlja o njoj. Eto, recimo, malopre sam pio kafu, a sada je to već postala prošlost.
        Čudan zvuk za trenutak mi je zaparao uši. Ne, to nije bilo škripanje šljunka pod mojim nogama, to nije bio ni cvrkut neke ptice, ni šum vode pored mene. To mora da je...
        Zvuk se ponovio. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao obruč kako seče vazduh negde visoko iznad moje glave. Kretao se kružno i pri tom izazivao te čudne zvuke koji su me uznemirili.
        Ne, nećeš opet, pomislio sam i počeo da trčim što me noge nose. Hteo sam da pobegnem, da se sklonim, da ga primoram da odustane. Trčao sam i trčao, mahnito, bez daha. Nisam ni osetio kad me je dodirnuo, samo sam u deliću sekunde shvatio da upravo protrčavam pored verande na kojoj moje "ja" od pre pola sata stoji i pije svoju jutarnju kafu. Počeo sam da mašem rukama kao izbezumljen, kao da će mi to pomoći da se oslobodim napasti.

* * *

        Ako ne smem da razmišljam o prošlosti, onda mogu da razmišljam o budućnosti. Ta misao mi je prošla kroz glavu kad sam po povratku, premoren od trčanja, seo na šljunak pored obale. Nekako sam osećao da obruč nema tu sposobnost da me nosi u budućnost. Budućnost mi nije definisana, a on me je do sada vraćao samo u vremena u kojima su mi se već bile dogodile neke određene stvari.
        A šta bi bilo kad bih se ja sad ubio? Jednostavno bih presekao lanac događaja i tako napravio kraj svemu. Ali, ja imam samo dvadeset pet godina i do pre par dana vodio sam savršeno normalan život. Zašto bih se sad ubijao!?
        A da ubijem njega? Da ubijem tu avet iz moje budućnosti koja mi se stalno pojavljuje iznova i iznova terajući me da posle toga idem njegovim stopama? Ako njega izbrišem ostajem samo ja. I onda ću moći da gradim svoju budućnost onako kako ja hoću!
        Da, tako je. To je jedino resenje.
        A bio sam siguran da će neko moje "ja" iz budućnosti opet da se pojavi. Bio sam apsolutno siguran i bio sam spreman da ga čekam.

* * *

        Ne znam koliko sam vremena proveo sedeći na obali jezera i zabavljajući se brojanjem svetlucavih traka koje je sunce neumorno iscrtavalo po njegovoj površini. To je bio jedini način da zaposlim um i da nateram sebe da ne razmišljam ni o čemu drugom. Nisam smeo da dozvolim sebi taj luksuz da ponovo odlutam negde u prošlost.
        Kad sam ga konačno ugledao stajao je tačno ispred mene. U očima sam mu video strah. Gotovo istog trenutka počeo je unezvereno da maše glavom i da korača unazad. Kako sam ga mrzeo u tom trenutku! Pa on je bio apsolutno svestan šta mi radi! Ne, to je moralo da prestane.
        Polako sam mu prišao i raspalio ga pesnicom preko zuba iz sve snage. Sručio se u plićak. Pljesak koji je izazvao padom poplašio je jedno jato ptica koje je uzletelo sa drveća i pobeglo ko zna gde. Ponovo sam mu prišao i ponovo ga udario. A onda, kao da su mi bes i očaj dali snagu, nastavio sam da ga udaram rukama, nogama, čime sam stigao. Podigao je okrvavljene ruke ali nije uspevao da se odbrani. Udarao sam ga i udarao, nisam prestao čak ni kada je njegovo telo postalo mlitavo i beživotno. Hteo sam da ga nema a svaki novi udarac kao da mi je vraćao izgubljenu životnu energiju i terao me da ga sledeći put udarim još jače.
        Kad sam postao siguran da u njemu više nema života, zakoračio sam u vodu i odvukao ga dublje u jezero. Sve je počelo ovde na ovom jezeru, a neka se tu i završi. Nekako mi je bilo najlogičnije da telo ostavim baš tu.
        Vratio sam se na obalu i seo. Ubio sam čoveka, ljudsko bice, a jedino što sam osećao bilo je čisto zadovoljstvo. Iznad glave mi je proleteo obruč i nastavio svoj let iznad površine jezera. Zadovoljno sam posmatrao kako srebrni krug počinje da se spušta sve niže i niže, sve dok ga jezero nije poklopilo.
        Da, bio sam u pravu. Njegovim ubistvom, ja sam prekinuo začarani krug i sebi otvorio vrata budućnosti. Obruč se vratio tamo odakle je i došao. Konačno sam bio slobodan.
        Osećao sam se mirno, kao da sam uradio najnormalniju stvar na svetu, kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da je to jedini razumljiv način za rešavanje problema. Uostalom, u mom slučaju to i jeste bila najnormalnija stvar, zar ne?
        Stvarno sam uživao ubijajući ga...

* * *

        Da li mi se to čini ili se nešto stvarno presijava u plićaku?
        Nisam stigao dva puta da pogledam. Uz pljesak srebrnasti krug je izleteo iz vode i bacio se na mene svom silinom.
        U prvi mah nisam shvatio da li sam to ja sam od straha skočio na noge, ili... A onda sam ugledao svoje malopređašnje "ja" kako sedi na obali ispred mene i čeka - mene.
        Ne, ovo je nemoguće, ovo je suludo. Nemoguće je da se ludilo i dalje nastavlja. Pa ja sam prekinuo krug! I, ja ne želim da umrem, pa ja imam samo dvadeset pet godina! Ja hoću da živim!
        Kad je ustao i pošao prema meni, kad sam ugledao taj bes i tu mržnju u njegovim očima, shvatio sam da mi spasa nema. I za ovo je već napisan scenario. Koraknuo sam unazad da dobijem na vremenu ali mi ništa pametno nije padalo na pamet. Zažmurio sam i hrabro prihvatio prvi udarac.
        Negde visoko iznad moje glave proletelo je jato ptica.

* * *

       Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon prirode. A sve što počne na jednom mestu, teži da se završi na tom istom mestu.
        Nikoga nije bilo u blizini da vidi kružni metalni predmet koji je nekoliko puta u niskom letu obleteo jezero. A onda, tiho i nečujno, zaronio je ispod površine i potonuo u dubine svog tvorca. Tu je nastao jednom davno stvoren nerazumljivom igrom prirode, zato je tu je morao i da se vrati.
        Tu mu je oduvek bilo mesto.

        Dragana Konstantinović
..

PORUKA U BOCI

        Noćno nebo verno se oslikavalo na svetlucavoj površini vode ispresecanoj mnoštvom ostrvaca od belog peska. Udaljene palme nudile su svoje okrilje i sa setom šaputale tajne prohujalih eona. Niko ih više nije slušao. Sve zvezde su bile mrtve, a ovaj jedini preživeli čovek bio je previše okupiran brigom o sopstvenom opstanku da bi ih primećivao.
        Celu je večnost skupljao otpad koji su nanosili zvezdani talasi. Sve je izgubio osim golog života i nade da je možda tamo negde u nekom zabačenom rukavcu svemira još neko ostao u životu. Da li je moguće da je on jedini preostali pripadnik ljudske vrste? Da li je moguće da će njegovim krajem biti označen i kraj čovečanstva? Prastari zvezdani tragač još je nekako funkcionisao i njime je povremeno uspevao da uhvati davno poslate zalutale poruke, i još češće mrtve i hladne delove brodova, svemirskih stanica ili čak ostatke građevina - neme svedoke uništenih civilizacija. Ipak, istim žarom je nastavljao da lovi iz dana u dan i da traga za još nekim daškom života. To je jedino što mu je bilo preostalo.
        Zamišljeno je posegnuo rukom u unutrašnjost crne kapsule koju je ovaj put ulovio. Smežurana površina kapsule svedočila je o vremenu koje je provela plutajući svemirom. Još jedna ko zna kad poslata poruka, pomislio je. Jedva ju je uhvatio jer je letela skoro brzinom svetlosti. Ko li je slao poruku tom brzinom? Primetio je da kapsula krije još jednu komoru ali se nije obazirao. Verovatno je neko u vreme dok su planete još uvek vrvele životom pokušao da pošalje nešto izbegavajući federacijske carine. Šta god da je unutra, njemu to sad ništa neće značiti.
        Još jedan propali ulov. Još jedna izgubljena noć. Još jedan dan manje do njegovog konačnog kraja...
        Izvadio je memorijsku pločicu koja je stajala na vrhu i uključio je. Ako ništa drugo, bar će još jednom makar na kratko kroz tuđa sećanja da proživi život kojeg više nema...

* * *

        Nikada neću zaboraviti to leto. Bilo je to još u ono vreme kad su Vulkanci živeli u slozi za Marsovcima. Roditelji su me po prvi put pustili samu na letovanje i ja sam se sva srećna sa par drugarica zaputila ka toplom suncu i crvenim plažama Marsa.
        Mars mi nije bio ni nepoznat ni stran. Već sam nekoliko puta letovala tamo, doduše, sa roditeljima. Svi sa Vulkana išli su najčešće upravo na Mars kad bi se uželeli opuštanja i mira. Ipak, ovo putovanje za mene je imalo posebnu draž jer sam ovaj put išla sama.
        Mrko crveno veče polako je donosilo smiraj nakon napornog dana na plaži kad smo odlučile da prošetamo pored izvijugane obale i napravimo par snimaka. Posebno nas je radovalo kad bi u 3D projekciju uhvatili i neku od živahnih zalazećih sunčevih zraka koju bi kasnije pomno proučavali iz svih uglova.
        Došao je red da slikaju mene kad je iznenada do mene doskočio nepoznati mladić, u pravom trenutku da i on bude ovekovečen na snimku zajedno sa mnom. Moje drugarice su se nasmejale ovoj šali i pitale ga kako da i njemu pošalju sliku.
        - Stavite je u bocu i bacite, ja ću da je nađem.
        "Poruka u boci" postala je popularan način za razmenu necenzurisanih poruka između planeta mada dosta nepouzdan jer je bilo dosta teško uhvatiti poruku zvezdanim tragačima, ma kako precizni oni bili. Pored toga, da bi mu poslali poruku u boci trebale su nam i njegove koordinate koje nam on, naravno, nije dao.
        Dugo nakon toga su se moje drugarice šalile na moj racun. Kako to da je baš uskočio sa mnom da se slika? Mora da tu ima nečeg...
        Mislim da im baš zbog toga nisam ispričala o našem sledećem susretu.
        Sedela sam sama na jednoj uzvišici i sa visine posmatrala predeo. Volela sam tako ponekad da se osamim i da se prepustim sopstvenim razmišljanjima, maštanju, ili da se jednostavno opustim i uživam u okolini. To sam radila i ovog puta. Predamnom je pucao pogled na zlatastu vodu oivičenu čudnovato izvijuganom obalom. Crvenkasto smeđa vegetacija činila je prizor magičnim i bliže obale šarala vodu svetlo smeđim senkama dok joj je sredina bila išarana Sunčevim zlatom. Prizor je izgledao kao savršeno urađeno slikarsko platno.
        Nisam primetila kad je došao, samo sam u jednom trenutku osetila nečije prisustvo. On je već sedeo pored mene.
        - Ti si sa Vulkana? - Pitao je.
        To je bilo više nego očigledno jer svi mi Vulkanci imamo karakteristično izduženo lice i preplanuli ten. Prenula sam se iz razmisljanja. Bilo mi je jasno da je tražio nacin da započne razgovor pa sam okrenula na šalu:
        - A ti si sa Marsa?
        Nasmejao se. Primetila sam da su mu pege na licu postale izraženije dok je rukom nehajno otklanjao pramen plavičaste kose sa cela. Da li je na mene delovao taj osmeh, te pege ili svetlucavi odraz sunca u njegovim očima? Ne znam, znam samo da mi se u trenutku učinilo da se znamo već dugo, dugo, i da sam u istom trenutku osetila da je moje mesto upravo tu, pored njega. Prihvatila sam njegovu pruženu ruku kao najnormalniju stvar na svetu i pošla s njim neznajući ni sama kuda. To mi i nije bilo važno.
        U toku sledećih nekoliko dana sate i sate smo provodili zajedno srećni što smo se našli. Reči nam nisu bile neophodne, razumeli smo se i bez njih. Držali smo se za ruke, obilazili predivne usamljene plaže, zaboravljene meandre ili bogate marsovske bašte. Nekako, uz njegovo prisustvo, i lepota prirode je u mojim očima počela da gubi sjaj.
        Kako je vreme prolazilo nad nas se sve više nadvijala senka mog skorog odlaska. Nismo pričali o tome kao da će nam ćutanje na tu temu pomoći da izbegnemo neizbežno. Hteli smo da uživamo, da budemo srećni do tog poslednjeg odsudnog trenutka.
        - Bićemo zajedno jednog dana, - rekao mi je pri našem poslednjem susretu, - nemoj u to nikada da sumnjaš.
        Ja sam stajala nema, otupela, prosto ne verujući da je čas rastanka ipak došao.
        Gurnuo mi je u ruku neko parče papira. Tek dosta kasnije kad se punički brod već nalazio na svojoj putanji ka Vulkanu, ja sam kroz koprenu suza bacila pogled na zgužvano parče papira i ugledala nekoliko našaranih brojeva. Koordinate njegovog zvezdanog tragača...

* * *

        Razmenjivali smo poruke svakodnevno, vrlo često i više puta u toku dana. Smetalo mi je što moramo da budemo razdvojeni ali sam znala da sam ja u njegovim mislima isto kao što je on u mojim.
        Razmenjivali smo misli ali i što šta drugo. On je meni slao svoje kolekcije zlatastih puževa i zrake sunca zarobljene u 3D projekcijama, ja njemu svoje najdraže knjige, uspomene zabeležene na memorijskim pločicama, kopije delova Vulkana koje on još nije video...
        Jednom mi je napravio iznenađenje i doputovao u kapsuli 'boce'! Bila sam ljuta jer me je uplašila pomisao šta je moglo da mu se desi da ja kojim slučajem nisam ulovila poruku. On se smejao. Rekao je da nikada nije sumnjao u mene i da nemam razloga da se plašim jer je on tu, sada i zauvek...
        Još nekoliko puta nakon tog leta on je dolazio na Vulkan, nekoliko puta sam ja odlazila na Mars. Vreme je prolazilo ali se naša osećanja nisu menjala. Naprotiv, postala su još jača. Već smo se oboje osamostaili i počeli smo da razmišljamo o našem zajedničkom životu. Gde ćemo živeti? Ovde na Vulkanu ili na Marsu? Meni je bilo svejedno, njemu takođe. Ti detalji su postajali nevažni pred željom da budemo zajedno.
        Poslednji put smo se videli za moj rođendan. Nije mi javio da dolazi jer je hteo da me iznenadi. I bila sam i iznenadjena i srećna i ispunjena. Samo sa njim moj svet je postajao kompletan i imao je smisla. Ležali smo zagrljeni i kovali planove za budućnost. Ta nasa želja za zajedničkim životom je već postala tako bliska i dostižna, tako ostvariva i na dohvat ruke, tako realna. Oboje smo osećali da će ovaj naš rastanak biti poslednji.
        A onda je iznenada počeo rat...

* * *

        Ni on ni ja nismo mogli da verujemo da će Vulkan i Mars stvarno da zarate. Zašto bi? Dve planete koje se nalaze jedna pored druge i na kojima već vekovima živi mešovito stanovništvo, dve planete koje imaju zajedničku privredu i kojima je lakšse da opstanu zajednički pred moćnom imperijom Federacije. Ipak, odjednom su na povrsinu počele da izbijaju stare priče o nekim davnim neprevaziđenim začkoljicama i polako ali sigurno, i jedna i druga planeta počele su da se pripremaju za sukob.
        Dok se sve odvijalo u okvirima pojedinačnih incidenata, mi o tome nismo ni pričali ni razmišljali. Sad mislim da je to zato što jednostavno u to nismo hteli da verujemo i što smo bili duboko ubeđeni da će sve da prođe. I to je bila naša greška jer da jesmo, mogli smo da odemo u bilo koju od zemalja Federacije i da sačekamo da prođe oluja. Mogli smo da sačuvamo i sebe i našu ljubav. Nismo to uradili. Isuviše nam se sve činilo neverovatnim.
        Mislim da smo postali svesni ozbiljnosti situacije tek kad je on dobio poziv da se priključi Marsovskim vojnim snagama. Vulkanska odbrana je već bila u punoj pripravnosti i moj brat je takođe bio mobilisan. Dane bezbrižne mladosti zamenile su noći nesanice. Pred očima su mi titrale scene njegovog nasmejanog pegavog lica okovanog u crvenu marsovsku uniformu, i moga brata i drugih mnogobrojnih prijatelja postrojenih pod vulkanskom zastavom.
        Usijanje je dostizalo vrhunac, polako ali neumitno. Postala sam apsolutno svesna da ovo sad više ne može tek tako da prođe. Nešto mora da se desi, nešto ružno i strašno samo šta? I kad prođe i ako prođe, i ako svi ostanemo u životu, šta će i kako će biti posle? Hoćemo li nas dvoje i onda imati budućnost?
         Hvatala sam poruke jednu za drugom i sa nestrpljenjem očekivala neki tračak nade u njegovim odgovorima. Nije ga bilo. Ubrzo su prestale da stižu i poruke a to je značilo samo jedno - da on više nije kod kuće. Zar su već krenuli? Zar je moguće da je marsovska vojska stvarno na putu ka Vulkanu? Zar je moguće da je on krenuo u napad na Vulkan - na mene? Da li ovom ludilu ima kraja?

* * *

        Da, sve ima svoj kraj. Do sada sam to već shvatila samo ni izbliza nisam mogla da zamislim da će kraj da bude ovakav.
        Već dugo od njega nije stigla nijedna poruka. Ne, nijednog trenutka nisam posumnjala u njega niti u njegovu ljubav. Da je mogao da mi se javi on bi to učinio, znala sam to. To saznanje je jedino koje me je držalo, koje mi je pomagalo da opstanem i da sačuvam plod naše ljubavi.
        Na veliko iznenađenje Vulkanaca Mars je dobio pomoć Federacije i sad su strane flote neviđenih mogućnosti vrvele oko naše atmosfere. Već se znalo i šta im je cilj: uništiti Vulkan i život na njemu. Zašto? Zbog čega? Ima li iko pravo da uništava bilo čiju postojbinu? Ima li iko pravo da uništava nečiji život?
        Ja odgovore na ova pitanja verovatno nikada neću saznati jer je pitanje minuta kad ću doživeti svoj kraj. Nisam na vreme otišla a sada je kasno i da razmišljam o tome. Više i ne želim. Ostalo mi je da uradim još samo jednu stvar - da pošaljem poslednju poruku onome koga volim u nadi da će se vratiti kući na vreme da je uhvati...
        Hoću li uspeti da podesim zvezdani tragač na prave koordinate pre nego što budem raznesena zajedno sa prahom rodne planete?
        Sada i zauvek...

* * *

        Čovek se približio bliže projekciji memorijske pločice kao da će mu to pomoći da bolje sagleda ono što je usledilo.
        Poruka u boci je poletela. Usledila je eksplozija. Planeta se zgrčila a zatim rasprostrla u oblak prašine koji je nastavio da se širi. U jednom trenutku mala kapsula skoro je bila potpuno zahvaćena rasutim ostacima uništene planete. Ipak, ubrzo je odmakla i nastavila svoju putanju kroz svemir. Samo, putanja joj je bila lagano izmenjena i usled uticaja siline eksplozije, počela je da dobija na brzini...
        Isključio je pločicu. Sad mu je postalo jasno zašto je poruka letela onako brzo! I neverovatnom igrom slučaja, uspela je da izbegne sve sledeće ratove i oluje koje su se nakon toga orile svemirom dok konačno i poslednja planeta Federacije nije bila uništena...
        Ali, šta se to nalazi u komori? Šta je to što je ova devojka htela tako očajnički da pošalje pre nego što je proguta večiti mrak?
        Pažljivo je otvorio vrata komore. Zvezde nisu sijale dovoljno jako da bi mogao da vidi unutrašnjost. Ipak, mogao je da primeti da se unutra nalaze dva smotuljka koja se pomeraju.
        Nestrpljivo ih je izvadio i položio na površinu kapsule. Jedno novorođenče je zaplakalo nesvesno prsta sudbine koji im je povećavajući brzinu kapsule osigurao život. Nežno ih je uzeo u naručje. Devojčicino pegavo lice delovalo je nestvarno svetlo naspram lica tamnoputog dečaka.
        Nasmešio im se s ljubavlju. Konačno je uspeo da nađe ono što je tako dugo tražio. Našao je decu koja će uz njegovu pomoć odrasti i postati začetnici jednog novog čovečanstva. Nadao se, boljeg...
        Poneo ih je preko mora peska ka palmama u daljini.
        Blistavo noćno nebo počelo je da gubi sjaj pred naletom ljubičaste zore.

        Dragana Konstantinović
..