PUSTE ŽELJE

Želela sam kuče maleno,
belo što ima tufnu žutu,
da ga jurim unezvereno
kad iz parka krene ka putu,
da ga volim i da ga mazim
kao najboljeg mi drugara,
da ga hranim i da ga pazim
i vodim kod veterinara.
Ali, razbiše sve moje sne
kad su mi kazali svoje: ¨Ne!¨

Želela sam macu na pruge
da joj vežem dve vrpce sjajne,
da joj šapćem u noći duge
svoje male velike tajne,
da je posmatram kako jede,
da je grdim kad negde zbriše,
da sve oprostim kad zaprede,
da je volim od svega više.
Mislila sam ovo ce proći
al' su mi rekli: ¨Neće moći!¨

Želela sam bar papagaja,
nije ni važno koje boje,
da me budi njegova graja,
da imam nešto što je moje.
Shvatili me nisu ni zrnce,
samo se pogledaše važno,
pa dok sam ja brojala trnce
rekoše glasno, vrlo snažno
i majstorski poput maestra:
¨Mani sve to, evo ti - sestra!¨

Dragana Konstantinović
..

ŽUTI CVET

Jedan je žuti cvetuljak smeo
strašno i puno da leti hteo.

Tol'ko je silna ta želja bila
da su mu najzad izrasla krila.

Dobi i tufni šarenih dosta
pa mali leptir od njega posta.

Sad plavi cvet bi leptir da bude,
a što još nije svi mu se čude.

Možda ne želi dovoljno jako,
a možda to baš ne može svako.

Kakva bi naša planeta bila
kad bi svo cveće imalo krila?

Dragana Konstantinović
..

LOVAČKA PRIČA

Orno sam poš'o u lov na vuka,
u ruci puška, o vratu dvogled;
Jest' da još nemam nijednog brka
al' imam hrabrost i opak pogled.

Staj'o sam tiho miran i spreman
sakriven iza poveće stene
kad iznenada ugledah neman -
vuka što skoči pravo pred mene!

Puška mi pade - koja sramota,
moj opak pogled za čas se svali,
a on se nadmoćno zakikota
pa spremno reče: ¨Dobar dan, mali!¨

I jos mi reče: ¨Da li bi hteo
da mi daš dvogled na dva tri sata?
Tako bih rado sad negde seo
i malo gledao ptičja jata...¨

I šta ću, skidoh moj dvogled s mukom
jos zbunjen od tog iznenađenja,
a on ga uze, odmahnu rukom
pa reče: ¨Hvala i doviđenja!¨

Dok je on stavljao oko vrata
ono za čim je tol'ko žudio,
ja začuh zvonjavu moga sata
pa sam se konačno probudio.

I nije važno on sada gde je
ni da l' se s dvogledom važan pravi,
čućemo ko se poslednji smeje
kada ja krenem u lov na javi.

Dragana Konstantinović

JEDNA ANA

Ima u mom razredu jedna Ana
koja se nosi svakog dana
po poslednjoj modi,
sa puno stila,
koja šeta bele sokne,
osmeh na licu, i mašnu lila
što joj čuva plavkaste lokne.

A u svakoj lokni tajna skrivena,
i ako baš nekog zanima,
kad me pogledaju dva oka njena
ja sam izgubljen danima.

Hteo sam da vidi šta ja sve umem
pa sam hteo u isto vreme
bar sa dva dečaka da se potučem,
ili da je za loknu povučem
ili da joj se smejem zbog svega,
al' čudo jedno - ne razumem,
ništa nisam mog'o zbog treme,
il' njenog stila
il' mašne lila,
ili zbog ne znam ni ja čega.

Kažu, dečaci su jača strana.
Kažu, dečaci su prava sila
i ne padaju na boju lila.
Kažu, dečaci baš sve mogu...
Kako onda da kad prođe Ana
ja ne smem ni da joj podmetnem nogu?

Ne, tako stvarno ne može dalje.
Rešio sam da okrenem novu stranu.
Da vam sad ne pričam sve detalje,
al' jednog dana
kad sretnem tu Anu,
te lokne u koje je tajne skrila,
te osmehe vajne
i mašnu lila
i oči zbog kojih moj nemir raste -
pobediću muški, sa puno stila,
i nju i sve te njene tajne.

Čekajte da samo malo porastem.

Dragana Konstantinović
..

ODRASTANJE

Kada porasteš veća od lutke,
veća od stolice, od pidžame,
kada detinjstvo napustiš ćutke
i stanes s mamom rame uz rame...

Kada porasteš veća od škole
i od školica na trotoaru,
kada 'Nena i Aca se vole'
počne da bledi u spomenaru...

Kada porasteš od neba veća,
prevrni zvezdana jata daleka!
Negde u njima krije se sreća
koja samo na tebe čeka...

Dragana Konstantinović
..

ŠTA JE DOMOVINA

Kada kraj ograde nešto izviri,
gvirne i zvirne,
zasvrbi maštu,
pa deran ne može da se smiri,
pa baci pogled
u tuđu baštu
pre nego otrči dalje niz put,
to žuto nešto
što mami vešto -
to vam je deco
neven žut.

Kada na odžak crvenog krova
doleti nešto veliko, belo,
pa dok lomata krilima smelo
prizove male crne ptice
koje začas prhnu sa žice,
začas naprave piruetu
kad se spuste u niskom letu
do onog derana
što večno raste -
to su vam deco
rode i laste.

Kada taj deran se zaleti
ulicom svojom iz sve snage,
pa se usput u trku seti
da mu je dosta
jurke i žmurke,
lopte i igre,
praćke i mača,
pa se zavrti poput čigre,
okrene se k'o suncokret
u pravcu bakinih kolača -
to vam je deco
dečji svet.

A kad se sve to u srce sapne,
neveni žuti neotkinuti,
laste i rode,
dečije zgode,
miris kolača bakinoga
i još puno, puno toga,
tu se šćućuri i zažmiri,
pa se tek ponekad zatalasa
i nešto šapne
u pola glasa,
tiho i setno k'o violina -
e, to je deco
domovina.

Dragana Konstantinović

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4. 

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Dragana Konstantinović