43.
   Usred objašnjavanja pravog razloga za De Sojinu misiju, kardinal Lurdusami se zavaljuje u naslon svog prestola i pokazuje rukom prema visokoj tavanici. "Šta misliš o ovoj prostoriji, Federiko?"
   Otac Kapetan de Soja, spreman da čuje nešto od suštinske važnosti, može samo da trepne i podigne lice. Velika dvorana kitnjasta je kao i ostale u Odajama Bordžija - još kitnjastija, shvata, jer boje su življe, vibrantnije - a onda uviđa razliku: ove tapiserije i freske savremenije su i prikazuju papu Julija VI kako prima kruciformu od anđela Gospodnjeg, Boga kako poseže naniže - u odjeku Mikelanđelove tavanice u Sikstinskoj kapeli - da bi Juliju podario sakrament Vaskrsenja. Vidi zlog antipapu, Tejara I, koga izgoni arhanđeo sa plamenim mačem. Druge slike na tavanici i zidnim tapiserijama objavljuju slavu prvog velikog veka sopstvenog vaskrsenja Crkve i ekspanzije Paksa.
   "Prvobitna ovdašnja tavanica srušila se 1500. godine nove ere", grmi kardinal Lurdusami, "i umalo nije ubila papu Aleksandra. Najveći deo prvobitnih dekoracija tada je uništen. Lav Deseti dao je da se ona zameni posle smrti Julija Drugog, ali njegovo delo bilo je slabije od originalnog. Njegova Svetost naručio je nove radove pre stotinu pedeset standardnih godina. Primetićeš središnju fresku - oslikao ju je Halaman Gena sa Renesanse Vektor. Tapiserija Uspona Paksa - tamo - delo je Ćirokua. Arhitektonska restauracija bila je delo krema umetnika sa Pacema, uključujući Pitera Bejnsa Kort-Bilgruta."
   De Soja učtivo klima glavom iako nema pojma kakve to ima veze sa onim o čemu su razgovarali. Možda je kardinal, kao što je to inače istina za mnoge moćne muškarce i žene, navikao na samovoljne digresije zbog kojih njima potčinjeni nikada ne protestuju.
   Kao da čita misli sveštenika-kapetana, Lurdusami se kikoće i spušta meku šaku na kožnu površinu stola. "Pominjem ovo s razlogom, Federiko. Da li si saglasan da su Crkva i Paks doneli čovečanstvu doba mira i prosperiteta za koje ne postoji raniji primer?"
   De Soja okleva. Čitao je istoriju, ali nije siguran da ne postoje raniji primeri za ovo doba. A kada je u pitanju 'mir'... sećanja na plamteće orbitalne šume i opustošene svetove još ga progone u snovima. "Crkva i njeni saveznici u Paksu svakako su poboljšali situaciju na većini bivših svetova Mreže koje sam posetio, Vaša Ekselencijo", kaže on. "A niko ne može da porekne dar vaskrsenja koji nema preteču."
   Lurdusami se oglašava razgaljenom tutnjavom iz grla. "Neka nas sveci izbave... diplomata!" Kardinal trlja gornju usnu. "Da, da, savršeno si u pravu, Federiko. Svako doba ima svoje nedostatke, a naše obuhvata neprestanu borbu protiv Proteranih i još hitniju borbu da se uspostavi vladavina Našeg Gospoda i Spasitelja u srcima svih muškaraca i žena. Ali, kao što vidiš" - on ponovo pokazuje rukom prema freskama i tapiserijama - "nalazimo se usred Renesanse podjednako stvarne koliko je bila ona prožeta duhom ranog Preporoda, što nam je dala Kapelu Nikolasa Petog i druga čuda koja si video kada si dolazio ovamo. A ovo je istinska Renesansa duha, Federiko..."
   De Soja čeka.
   "Ova... nakaza... uništiće sve to", kaže Lurdusami i glas mu je sada smrtno ozbiljan. "Kao što sam ti rekao pre godinu dana, mi ne tragamo za detetom, već za virusom. A sada znamo odakle taj virus dolazi."
   De Soja sluša.
   "Njegova Svetost imao je jednu od svojih vizija", kaže kardinal glasom tako tihim da je jedva čujniji od šapata. "Svestan si, Federiko, da je Sveti Otac često posećivan snovima koje mu daruje Bog?"
   "Čuo sam priče o tome, Vaša Ekselencijo." Ovaj magični vid Crkve oduvek je za Soju bio najmanje privlačan. On čeka.
   Lurdusami maše rukom kao da hoće da opovrgne gluplja govorkanja. "Istina je da je Njegova Svetost dobio veoma važna otkrovenja posle mnogo molitvi, mnogo posta i ispoljavanja krajnje poniznosti. Takvo otkrovenje bilo je izvor našeg znanja o tome kada i gde će se dete pojaviti na Hiperionu. Njegova Svetost tačno je znao trenutak, zar ne?"
   De Soja klima glavom.
   "A jedno od tih svetih otkrovenja nagnalo je Svetog Oca da zatraži da ti ovo obaviš, Federiko. Video je da su tvoja sudbina i spasenje naše Crkve i društva nerazdvojno povezani."
   Otac Kapetan de Soja u stanju je samo da zuri bez treptanja.
   "A sada", tutnji kardinal Lurdusami, "pretnja za budućnost čovečanstva otkrivena je u mnogo više pojedinosti." Kardinal ustaje, ali kada De Soja i Monsinjor Odi pohitaju da se osove na noge, ogromni čovek pokazuje im da ostanu u stolicama. De Soja seda i posmatra džinovsku masu crvene i bele boje kako se kreće kroz krugove svetla u tamnoj prostoriji, dok meso kardinalovih obraza blista, a oči su mu izgubljene u senkama koje bacaju okačene svetiljke.
   "Ovo je, zaista, veliki pokušaj AI TehnoSrži da nas unište, Federiko. Isto mehaničko zlo koje je uništilo Staru Zemlju, koje se hranilo umovima i dušama čovečanstva preko svojih parazitskih dalekobacača, i koje je podstaklo napade Proteranih što su prethodili Padu... Isto to Zlo ovde je na delu. Kibridov potomak, ta... Anea... njihovo je oruđe. Zbog toga su dalekobacači za nju proradili iako nisu propustili nikog drugog. Zbog toga je demon Šrajk pobio hiljade naših ljudi, a ubrzo bi mogao da pobije milione - možda milijarde. Ukoliko ne bude zaustavljen, taj... succubus... uspeće da nas vrati Vladavini Mašine."
   De Soja posmatra kako se veliko crveno obličje kardinala kreće iz svetlosti u tamu. Ništa od svega toga nije mu novo.
   Lurdusami prestaje da korača. "Ali Njegova Svetost sada zna da kibridov nakot nije samo agent Srži, Federiko... ona je oruđe Mašinskog Boga."
   De Soja shvata. Kada ga je Inkvizicija ispitivala o Spevu, njegova utroba pretvorila se u pihtije na pomisao o kazni za čitanje zabranjene poeme. Ali čak je i ta knjiga iz Indeksa priznala da su elementi Srži vekovima radili na tome da proizvedu Ultimativnu Inteligenciju - kibernetsko božanstvo koje će svoju moć proširiti unazad kroz vreme da bi zavladalo Vaseljenom. Zaista, i Spev i zvanična istorija Crkve priznaju borbu kroz vreme između tog lažnog boga i Našeg Gospoda. Kitsov kibrid - u stvari, kibridi, pošto je došlo da zamene kada je jedna sekta Srži uništila prvog u megasferi - bio je lažno predstavljen kao kandidat za mesiju 'ljudske UI', tog svetogrdnog tejarovskog koncepta o evoluiranom ljudskom bogu, u zabranjenom Spevu. Ta poema tvrdila je da je empatija ključ za ljudsku duhovnu evoluciju. Crkva je to ispravila, istakavši da je poštovanje Volje Božje izvor otkrovenja i spasenja.
   "Kroz otkrovenje", nastavlja Lurdusami, "Njegova Svetost zna gde se nakot kibrida i njeni pomagači nalaze ovog trenutka."
   De Soja se naginje napred. "Gde, Vaša Ekselencijo?"
   "Na napuštenom ledenom svetu Sol Drakoni Septem", grmi kardinal. "Njegova Svetost tu nema nikakvih sumnji. I sasvim su mu jasne posledice ukoliko ona ne bude zaustavljena." Lurdusami obilazi oko velikog stola i staje blizu sveštenika-kapetana. De Soja diže pogled da bi ugledao blistavo crvenu boju, brilijantno belu, i sitne oči koje svrdlaju po njemu. "Ona sada beži kako bi pronašla saveznike", čuje se kardinalovo iskreno režanje. "Saveznike da joj pomognu u uništenju Paksa i srknavljenju Crkve. Do ovog trena, bila je kao smrtonosni virus u nenaseljenoj oblasti - potencijalna opasnost, ali nešto što se da suzbiti. Ubrzo, ako nam sada umakne, sazreće i postići punu moć... punu moć Zlog."
   Iznad kardinalovog blistavog ramena De Soja vidi prilike koje se uvijaju na fresci na tavanici.
   "Svi stari portali dalekobacača otvoriće se istovremeno", tutnja prilika u crvenom. "Demon Šrajk... u milion primeraka... stupiće kroz njih da izvrši pokolj hrišćana. Proterani će biti osnaženi oružjem TehnoSrži i strašnom tehnologijom AI. Već su koristili subcelularne mašine da bi od sebe načinili nešto više i manje nego ljudsko. Već su trampili svoje besmrtne duše za mašine koje ih prilagođavaju svemiru, pomoću kojih jedu sunčevu svetlost, postoje kao... kao biljke u tami. Njihove ratničke sposobnosti biće hiljadu puta uvećane zahvaljujući tajnim mašinama Srži. Tu groznu snagu neće moći da porekne čak ni Crkva. Milijarde ljudi umreće stvarnom smrću, kruciforme će biti istrgnute iz njih, duše će im biti isščupane iz tela kao srca koja još kucaju iz živih grudi. Desetine milijardi će umreti. Proterani će vatrom sebi prokrčiti put kroz Paks i opustošiti ga kao Vandali i Vizigoti, uništavajući Pacem, Vatikan i sve što poznajemo. Ubiće mir. Poreći će život i oskrnaviti naša načela dostojanstva pojedinca."
   De Soja sedi i čeka.
   "Ovo ne mora da se dogodi", kaže kardinal Sekretarijata Lurdusami. "Njegova Svetost moli se svakog dana da se to ne dogodi. Ali ovo su opasna vremena, Federiko... za Crkvu, za Paks, za budućnost rase čoveka. On je video ono što može biti i sve naše živote i svete počasti Prinčeva Crkve posvetio sprečavanju rađanja tako grozne stvarnosti."
   De Soja diže pogled dok se kardinal naginje bliže.
   "U ovom trenutku moram nešto da ti otkrijem, Federiko, nešto što milijarde Vernih neće saznati još mesecima... Danas, u ovom satu, na Međuzvezdanom biskupskom sinodu... Njegova Svetost objavljuje Krstaški rat."
   "Krstaški rat?" ponavlja De Soja. Čak i postojani Monsinjor Odi oglašava se tihim zvukom u grlu.
   "Krstaški rat protiv napasti Proteranih", tutnji kardinal Lurdusami. "Vekovima smo se branili - Veliki Zid je odbrambeno ratno lukavstvo koje stavlja hrišćanska tela, brodove i živote na put agresiji Proteranih - ali od današnjeg dana, uz blagoslov Boga, Crkva i Paks krenuće u ofanzivu."
   "Kako?" pita De Soja. On zna da bitke već besne na ničijoj zemlji, u sivom prostoru između Paksa i područja Proteranih, tako da su hiljade parseka ispunjenje napadima i pariranjem flote, udarima i povlačenjem. Ali sa vremenskim dugom - maksimalno putovanje od Pacema do najudaljenijih delova Velikog Zida iznosi dve godine brodskog vremena, više od dvadeset godibna vremenskog duga - ne može postojati bogzna kakva koordinacija, bilo da je u pitanju ofanziva, bilo odbrana.
   Lurdusami se mračno osmehuje i odgovara. "Dok mi ovde razgovaramo, od svakog sveta Paksa i Protektorata traži se... zapoveda mu se... da planetne resurse posveti izgradnji jednog velikog broda... po jedan brod za svaki svet."
   "Imamo na hiljade brodova..." započinje sveštenik-kapetan, pa prekida.
   "Da", prede kardinal. "Ovi brodovi koristiće novu tehnologiju arhanđela. Ali oni neće biti poput tvog Rafaela - lako naoružani kuriri - već najsmrtonosnije borbene krstarice koje je ovaj deo spirale ikada video. Kadre za prebacivanje bilo gde u Galaksiji za manje vremena nego što padobrodu treba da se digne na orbitu. Svaki brod dobiće ime po svom matičnom svetu, svaki će imati posadu odanih oficira Paksa poput tebe - muškarce i žene voljne da trpe smrt i primaju vaskrsenje - i svaki će biti sposoban da uništava čitave Rojeve."
   De Soja klima glavom. "Da li je to odgovor Svetog Oca na otkrovenje o pretnji tog deteta, Vaša Ekselencijo?"
   Lurdusami se vraća za svoj sto i spušta na presto sa visokim naslonom, kao da je iscrpljen. "Delimično, Federiko. Delimično. Izgradnja ovih novih letelica započeće za jednu standardnu deceniju. Tehnologija je teška... veoma teška. U međuvremenu, kibridni succubus nastavlja da širi bolest oko sebe kao virus. Taj deo zavisi od tebe - od tebe i tvoje pojačane posade lovaca na viruse."
   "Pojačane?" ponavlja De Soja. "Mogu li narednik Gregorijus i kaplar Ki i dalje da putuju sa mnom?"
   "Da", tutnji kardinal. "Već su dobili zaduženje."
   "Kakvo je onda to pojačanje?" pita De Soja, strepeći od mogućnosti da će njegovoj misiji biti pridodat i neki kardinal iz Svete Kancelarije.
   Kardinal Lurdusami širi debele prste kao da diže poklopac sa kovčega sa blagom. "Samo jedan dodatni član posade, Federiko."
   "Oficir Crkve?" zahteva da zna sveštenik-kapetan, pitajući se hoće li papski disključ preći u ruke nekog drugog zapovednika.
   Lurdusami odmahuje glavom. Veliki podvaljci njišu mu se i prate taj pokret. "Običan ratnik, Oče Kapetane de Soja. Nova vrsta ratnika, stvorena za obnovljenu Hristovu Vojsku."
   De Soja ne razume. To zvuči kao da Crkva odgovara na nanotehnologiju Proteranih sopstvenim biomodifikacijama. To bi prkosilo svim doktrinama Crkve kojima su De Soju učili.
   Još jednom, kardinal kao da čita misli sveštenika-kapetana. "Ni nalik tome, Federiko. Izvesna... poboljšanja... i mnogo jedinstvenog treninga u novom rodu vojske Paksa, ali i dalje potpuno ljudski... i hrišćanski."
   "Jedan vojnik?" kaže De Soja, zbunjen.
   "Jedan ratnik", kaže Lurdusami. "Ne nalazi se u lancu komande Flote Paksa. Prvi pripadnik elitne Legije koja će predvoditi Krstaški rat što će ga Njegova Svetost danas objaviti."
   De Soja trlja bradu. "A da li će on biti pod mojom neposrednom komandom, kao što su to bili Gregorijus i Ki?"
   "Naravno, naravno", tutnji Lurdusami, zavaljen u naslon, sa rukama prekrštenim na pozamašnom trbuhu. "Biće tu samo jedna izmena, koju je Njegova Svetost, posavetovavši se sa Svetom Kancelarijom, smatrala neophodnom. Ona će imati sopstveni papski disključ, za odvojena ovlašćenja u pogledu vojnog odlučivanja i onih postupaka koji se smatraju neophodnim za očuvanje Crkve."
   "Ona", ponavlja De Soja i upinje se iz sve snage da to shvati. Ako i on i ta tajanstvena 'ratnica' imaju istovetno papsko ovlašćenje, kako onda uopšte mogu da donose odluke? Svaki vid njihove dosadašnje potrage za detetom imao je vojne aspekte i implikacije. Svaka odluka koju je donosio bila je posvećena očuvanju Crkve. Bilo bi bolje da ga jednostavno otpuste i zamene umesto da ga nateraju na ovakvu lažnu podelu vlasti.
   Pre nego što stiže to da artikuliše, kardinal Lurdusami naginje se napred i govori onoliko tiho koliko njegova bas tutnjava može da dozvoli. "Federiko, Njegova Svetost i dalje vidi da si ti umešan u ovo... i primarno odgovoran. Ali Naš Gospod otkrio je i strašnu neophodnost koju Sveti Otac teži da uzme iz tvojih ruku, znajući da si krajnje savestan čovek."
   "Strašna neophodnost?" kaže De Soja, znajući smesta, u potpunosti zgromljen, o čemu je tačno reč.
   Lurdusamijevo lice prekriveno je jarkim svetlom i dubokim senkama dok se naginje preko stola. "Succubus, kibridov nakot, mora biti uništen. Satrt. Virus se mora izbrisati iz Tela Hristovog kao prvi korak prema korektivnoj hirurgiji koja će tek uslediti."
   De Soja broji do osam pre nego što progovori. "Ja treba da nađem dete", kaže. "A ta... ratnica... da ga ubije."
   "Da", kaže Lurdusami. Nema zbora o tome da li će Otac Kapetan de Soja prihvatiti ovu preinačenu misiju. Preporođeni hrišćani, sveštenici, Jezuiti naročito, i oficiri Flote Paksa, ne raspravljaju se kada im Sveti Otac i Sveta Majka Crkva odrede dužnost.
   "Kada ću sresti tu ratnicu, Vaša Ekselencijo?" pita De Soja.
   "Rafael će se prebaciti još ovog popodneva do Sol Drakoni Septema", javlja se Monsinjor Odi sa mesta iza i levo od De Soje. "Vaša nova članica posade već se ukrcala."
   "Mogu li saznati njeno ime i čin?" pita De Soja i okreće se da pogleda visokog Monsinjora.
   Sekretar kardinal Simon Avgustino Lurdusami odgovara. "Ona još nema nikakav formalni čin, Oče Kapetane de Soja. Biće oficir u novoformiranoj Krstaškoj Legiji. Za sada, vi i vaši vojnici možete joj se obraćati po imenu."
   De Soja čeka.
   "A ono glasi Nemes", tutnji kardinal. "Radamant Nemes." Njegove sitne oči načas prelaze na Lukasa Odija. Monsinjor ustaje. De Soja se žurno diže. Audijencija je očigledno završena.
   Lurdusamijeva bucmasta šaka diže se u troprstom blagoslovu. De Soja klanja glavom.
   "Neka vas Naš Gospod i Spasitelj, Isus Hrist, čuva i sačuva, i neka vam podari uspeh na ovom najvažnijem od svih putovanja. Tražimo to u ime Isusovo."
   "Amin", mrmlja Monsinjor Lukas Odi.
   "Amin", kaže De Soja.
   

44.
   Nije to bila samo jedna zgrada zamrznuta u ledu. Čitav grad bio je zakopan tu u resublimiranoj atmosferi Sol Drakoni Septema, delić oholosti stare Hegemonije zaleđen na jednom mestu kao drevni insekt zarobljen u ćilibaru.
   Otac Glaukus bio je blag, duhovit, velikodušan čovek. Ubrzo smo saznali da je prognan na Sol Drakoni Septem i tako kažnjen za pripadnost jednom od poslednjih tejarovskih redova u Crkvi. Kada je njegov red odbio osnovna načela Tejara pošto je Julije VI objavio bulu kojom je antipapinu filosofiju proglasio za svetogrđe, red je bio rasformiran, a njegovi pripadnici ili ekskomunicirani ili poslati u zabačene krajeve Paksovog dominiona. Otac Glaukus nije govorio o pedeset sedam standardnih godina koje je proveo u ovom ledenom grobu kao o izgonu - nazivao je to svojom misijom.
   Iako je priznao da niko od Čitčatuka nije pokazao ni najmanje zanimanje za preobraćenje, Otac Glaukus poverio im je da ga nije mnogo zanimalo njihovo privođenje veri. Divio se njihovoj hrabrosti, poštovao njihovo poštenje, a opčinjavala ga je njihova s mukom stečena kultura. Pre nego što je oslepeo - nazvao je to snežnim slepilom, a ne pukim kataraktama... kombinacijom hladnoće, vakuuma i jakog površinskog zračenja - Otac Glaukus putovao je sa brojnim grupama Čitčatuka. "Tada ih je bilo više", rekao je stari sveštenik dok smo sedeli u njegovoj jarko osvetljenoj radnoj sobi. "Osipanje je uzelo svoj danak. Tamo gde je u ovom području pre pedeset godina bilo na desetine hiljada Čitčatuka, danas je preživelo samo nekoliko stotina."
   Prvih dan ili dva, dok su Anea, A. Betik i slepi sveštenik razgovarali, ja sam najviše vremena proveo u istraživanju zamrznutog grada.
   Otac Glaukus osvetlio je četiri sprata jedne visoke zgrade fenjerima sa gorivom u obliku loptica. "Da bih oterao utvare", rekao je. "One mrze svetlo." Pronašao sam stepenište i spustio se u tamu sa ručnom svetiljkom i puškom na gotovs. Dvadeset i nešto spratova niže, lavirint ledenih tunela vodio je u druge gradske zgrade. Decenijama ranije, Otac Glaukus označio je ulaze u te zakopane građevine svetlosnim penkalom - SKLADIŠTE, SUDNICA, KOMUNIKACIONI CENTAR, KUPOLA HEGEMONIJE, HOTEL i tako dalje. Istražio sam neke od njih i video tragove sveštenikovih nedavnih poseta. Prilikom trećeg istraživanja, pronašao sam duboka spremišta gde su čuvane loptice sa energetskim gorivom. Oni su bili jedini izvor za toplotu i svetlost starom svešteniku, a takođe su predstavljali glavno sredstvo koje je dovodilo Čitčatuke u posetu.
   "Utvare im daju sve osim materijala za sagorevanje", rekao je on. "Loptice im daju svetlost i malo toplote. Uživamo u toj trampi - oni mi daju meso utvara i kože, a ja im dajem svetlost, toplotu i opširne razgovore. Mislim da su prvi put počeli sa mnom da razgovaraju zato što se moja grupa sastojala od najelegantnijeg prostog broja... jedan! Na početku sam krio mesto gde se nalazilo skladište. Sada znam da me Čitčatuci nikada ne bi pokrali. Čak ni kada bi im život od toga zavisio. Čak ni kada bi život njihove dece od toga zavisio."
   U zakopanom gradu nije bilo još mnogo toga da se vidi. Tamo dole, tama je bila potpuna, a moja ručna svetiljka teško je razgonila pomrčinu. Ako sam i gajio neke pritajene nade da ću pronaći lakši način da se spustimo nizvodno do drugog luka - možda džinovsku let-svetiljku ili fuzionu bušilicu - te nade ubrzo su bile ugašene. Grad je bio, sa izuzetkom četiri sprata Oca Glaukusa ispunjena nameštajem, knjigama, svetlom, hranom, toplotom i razgovorom, hladan i mrtav kao deveti krug pakla.
   
   Trećeg ili četvrtog dana koji smo proveli tamo, neposredno pre obroka, pridružio sam im se u radnoj sobi starog sveštenika dok su tamo čavrljali. Već sam pregledao knjige na polici: tomovi filosofije i teologije, misterije, astronomski tekstovi, etnološke studije, novoantropološke knjige, pustolovni romani, vodiči za stolarstvo, medicinski tekstovi, knjige o zoologiji...
   "Najveća tuga slepila koje me je snašlo pre trideset godina", rekao je Otac Glaukus, tog prvog dana kada nam je pokazao biblioteku, "ogledala se u tome što nisam više mogao da čitam svoje drage knjige. Ja sam osujećeni Prospero. Ne možete zamisliti koliko mi je vremena trebalo da donesem te tri hiljade tomova iz biblioteke pedeset spratova niže!"
   Popodne, dok sam istraživao i dok je A. Betik sam čitao, Anea je naglas čitala starom svešteniku. Jednom, kada sam ušao u prostoriju bez kucanja, ugledao sam suze na obrazima drevnog misionara.
   Tog dana kada sam im se pridružio, Otac Glaukus objašnjavao je Tejara - prvobitnog Jezuitu, ne antipapu koga je nasledio Julije VI.
   "On je nosio ranjenike u Prvom svetskom ratu", govorio je Otac Glaukus. "Mogao je da bude kapelan i da ostane izvan vatrene linije, ali odabrao je da nosi ranjenike na nosilima. Dali su mu medalju za hrabrost, uključujući i jednu koja se zvala Legija Časti."
   A. Betik se učtivo nakašlja. "Izvinite, Oče", reče on tiho. "Da li ispravno pretpostavljam da je Prvi svetski rat bio prehedžirski sukob ograničen na Staru Zemlju?"
   Bradati sveštenik se osmehnu. "Baš tako, baš tako, prijatelju dragi. Početkom dvadesetog veka. Strašan sukob. Strašan. A Tejar je bio usred njega. Njegova mržnja prema ratu potrajala je do kraja života."
   Otac Glaukus odavno je napravio sopstvenu stolicu za ljuljanje i sada se ljuljao napred-nazad pred vatrom od loptica sa gorivom zapaljenom u grubo sačinjemom kaminu. Zlatni žar bacao je dugačke senke i odavao više toplote nego što smo osetili otkad smo došli kroz portal dalekobacača. "Tejar je bio geolog i paleontolog. Baš je u Kini - nacional-državi Stare Zemlje, prijatelji - 1930. godine razvio svoju teoriju o evoluciji kao nedovršenom procesu, koji ipak ima određeni cilj. Vaseljenu je video kao Božji naum da spoji Hrista Evolucije, Lično, i Vaseljensko u jedan svesni entitet. Tejar de Šarden video je svaki korak evolucije kao znak koji uliva nadu - čak je i masovno uništenje bilo razlog za radost - a kosmogeneza, njegova reč, dogodiće se kada čovečanstvo postane središnje za Vaseljenu, noogeneza kao nastavljena evolucija ljudskog uma, a hominizacija i ultrahominizacija kao faze evolucije Homo sapiensa do istinske ljudskosti."
   "Izvinite, Oče", začuo sam sebe kako postavljam pitanje, jedva svestan neumesnosti ove apstraktne rasprave usred zamrznutog grada, pod zamrznutom atmosferom, u okruženju utvara-ubica i hladnoće, "ali zar nije Tejarova jeres glasila da čovečanstvo može da evoluira u Boga?"
   Slepi sveštenik odmahnu glavom, i dalje sa ljubaznim izrazom na licu. "Za života, sine moj, Tejar nikada nije bio sankcionisan zbog jeresi. Godine 1962, Sveta Kancelarija - tada je to bila jedna sasvim drugačija Sveta Kancelarija, uveravam vas - izdala je monitum..."
   "Šta to?" upita Anea, koja je sedela na tepihu blizu vatre.
   "Monitum je upozorenje protiv nekritičkog prihvatanja njegovih zamisli", reče Otac Glaukus. "A Tejar nije rekao da će čovečanstvo postati Bog... rekao je da je čitava svesna Vaseljena deo procesa evolucije prema danu - nazivao je to Tačkom Omega - kada će svekolika tvorevina, uključujući i čovečanstvo, postati jedno sa Božanskim."
   "Da li bi Tejar uključio i TehnoSrž u tu evoluciju?" upita Anea tiho. Rukama je obuhvatila kolena.
   Slepi sveštenik prestade da se ljulja i pročešlja prstima bradu. "Tejarovski naučnici rvali su se sa time vekovima, draga moja. Ja nisam naučnik, ali siguran sam da bi on u svom optimizmu tu uključio i Srž."
   "Ali oni potiču od mašina", reče A. Betik. "A njihovo viđenje Ultimativne Inteligencije potpuno je drugačije od hrišćanskog - hladni, obestrašćeni um, prediktivna moć kadra da apsorbuje sve varijable."
   Otac Glaukus je klimao glavom. "Ali oni misle, sine moj. Njihovi najraniji samosvesni začetnici sačinjeni su od žive DNK..."
   "Sačinjeni su iz DNK da bi računali", rekoh ja, užasnut zbog pomisli da postoji ikakva sumnja koja omogućava eventualno postojanje duše kod mašina Srži.
   "A za šta je naša DNK bila sačinjena prvih nekoliko stotina miliona godina, sine moj? Za ishranu? Ubijanje? Razmnožavanje? Da li smo bili imalo plemenitiji na svojim počecima od prehedžirskih AI od silikona i DNK? Kako bi Tejar to rekao, Bog je stvorio svest da bi ubrzao vaseljensku samosvest kao sredstvo za razumevanje Njegove volje."
   "TehnoSrž je želela da upotrebi čovečanstvo kao deo svog UI projekta", rekoh ja, "a onda da nas uništi."
   "Ali nije to učinila", reče Otac Glaukus.
   "Ne zahvaljujući Srži", rekoh ja.
   "Čovečanstvo je evoluiralo - onoliko koliko jeste evoluiralo", nastavi stari sveštenik, "ali ne zahvaljujući svojim precima ili samom sebi. Evolucija dovodi do ljudskih bića, ljudska bića, kroz dug i bolan proces, donose čovečanstvo."
   "Empatija", reče Anea tiho.
   Otac Glaukus okrenu svoje slepe oči prema njoj. "Baš tako, draga moja. Ali mi nismo jedino ovaploćenje čovečanstva. Kada su jednog dana naše računarske mašine dosege samosvest, postale su deo tog plana. One se mogu tome odupirati. Mogu pokušati da ga osujete zbog sopstvenih složenih razloga. Ali Vaseljena nastavlja sa tkanjem sopstvenog plana."
   "Govorite o Vaseljeni i njenim procesima kao o mašini", rekoh ja. "Programiranoj, nezaustavljivoj, neizbežnoj."
   Starac lagano odmahnu glavom. "Ne, ne... nipošto to nije mašina. I nipošto nije neizbežno. Ako nas je Hristov dolazak ičemu naučio, onda je to činjenica da ništa nije neizbežno. Ishod je uvek neizvestan. Uvek sami treba da donesemo odluku o priklanjanju svetlu ili tami - mi i svi drugi svesni entiteti."
   "Ali Tejar je mislio da će svest i empatija pobediti?" upita Anea.
   Otac Glaukus mahnu koščatom šakom prema polici sa knjigama iza nje. "Tamo bi trebalo da se nalazi jedna knjiga... na trećoj polici... poslednji put kada sam je prelistao, pre trideset i nešto godina, imala je plavu knjižnu oznaku. Da li je vidiš?"
   "Dnevnici, sveske i pisma Tejara de Šardena?" upita Anea.
   "Da, da. Otvori je na mestu gde se nalazi plava knjižna oznaka. Da li vidiš pasus koji sam podvukao? To je jedna od poslednjih stvari koje su ove stare oči videle pre nego što ih je savladala tama..."
   "Zapis označen datumom 'Dvanaesti decembar 1919'?" upita Anea.
   "Da. Pročitaj to, molim te."
   Anea prinese knjigu bliže svetlosti vatre.
   "'Dobro upamtite ovo'", stala je da čita, "'ne pripisujem nikakvu konačnu niti potpunu vrednost raznolikim ljudskim konstrukcijama. Verujem da će one nestati, da će se preoblikovati u novu celinu koju još ne možemo ni zamisliti. Istovremeno, priznajem da one imaju suštinsku privremenu ulogu - one su neophodne, neizbežne faze kroz koje mi (mi ili rasa) moramo da prođemo na putu prema svojoj metamorfozi. Ono što ja u njima volim nije njihova pojedinačna forma, već njihova funkcija, koja se sastoji u građenju, na neki tajanstveni način, najpre nečeg kadrog za obogotvorenje - a zatim, kroz blagoslov Hristov koji nam obasjava trud, nečeg božanskog.'"
   Nastade trenutna tišina koju je remetilo samo tiho šištanje vatre od loptica sa gorivom i krckanje i stenjanje desetina miliona tona leda iznad i oko nas. Konačno, Otac Glaukus reče: "Ta nada bila je Tejarova jeres u očima sadašnjeg pape. Vera u tu nadu moj je veliki greh. Ovo" - on mahnu prema spoljnjem zidu gde su led i tama pritiskali staklo - "ovo je moja kazna."
   Niko od nas nije progovarao za trenutak.
   Otac Glaukus se nasmeja i spusti koščate šake na kolena. "Ali majka me je naučila da nema kazne niti bola kada su tu prijatelji, hrana i razgovor. A mi imamo sve to. Č. Betiče! Kažem 'Č. Betiče' zato što vam vaša oznaka ne služi na čast, ser. Ona vas razdvaja od čovečantsva lažnim izmišljanjem lažnih kategorija. Č. Betiče!"
   "Ser?"
   "Da li bi učinio uslugu ovom starcu i otišao u kuhinju da doneseš kafu koja bi trebalo da je već spremna? Ja ću se postarati za gulaš i hleb koji se podgrevaju. Č. Endimione?"
   "Da, Oče?"
   "Da li bi želeo da siđeš u vinski podrum i odabereš najfinije godište koje se tamo nalazi?"
   Osmehnuh se, znajući da stari sveštenik ne može da me vidi. "A niz koliko spratova moram da siđem da bih pronašao podrum, Oče? Nadam se, ne pedeset devet."
   Starčevi zubi pomoliše se kroz bradu. "Ja vino pijem uz svaki obrok, sine moj, pa bih, da je tako, bio u mnogo boljoj fizičkoj formi. Ne, ovako mator i lenj, vino čuvam u jednom plakaru sprat niže. Blizu okna stepeništa."
   "Pronaći ću ga", rekoh.
   "Ja ću postaviti sto", reče Anea. "A sutra uveče ja ću da kuvam."
   Svi se raziđosmo da obavimo svoje dužnosti.
   

45.
   Rafael usporava u sistem Sol Drakoni Septema. Suprotno objašnjenjima koja su dobili Otac kapetan de Soja i ostali koji putuju arhanđelom, njegov pogonski mehanizam nije preinačenje drevnog Hokingovog pogona koji je prkosio barijeri brzine svetlosti još pre Hedžire. Rafaelov pogon je najvećim delom prevara: kada dosegne brzine bliske kvantnim, on uključuje signal za medij nekada poznat kao Praznina Koja Spaja. Izvor energije sa nekog drugog mesta aktivira drevno sredstvo koje buši pod-ravan tog medija i cepa tkanje samog prostora i vremena. To cepanje trenutno je kobno za ljudsku posadu, koja umire u agoniji - ćelije prskaju, kosti se mrve u prah, sinapse daju pogrešne signale, creva se prazne, organi pretvaraju u tečnost. Nikada neće saznati pojedinosti: svako sećanje na poslednje mikrosekunde užasa i smrti briše se za vreme rekonstrukcije kruciforme i vaskrsenja.
   Sada Rafael započinje sa trajektorijom kočenja prema Sol Drakoni Septemu i njegov stvarni fuzioni pogon usporava brod ispod pritiska od dve stotine gravitacija. U svojim ležajevima za ubrzanje/komorama za vaskrsavanje, Otac Kapetan de Soja, narednik Gregorijus i kaplar Ki leže mrtvi, i smrvljena tela ponovo su im razorena zato što brod automatski štedi energiju tako što ne aktivira unutrašnja polja sve dok vaskrsenje ne poodmakne. Pored tri mrtva čoveka na brodu, tu je još jedan par očiju. Radamant Nemes otvorila je poklopac svoje komore za vaskrsavanje i sada leži na otvorenom ležaju; njeno kompaktno telo istumbano je, ali ne i oštećeno strašnim usporavanjem. Prema standardnom programu, sistemi za održavanje života u zajedničkoj kabini isključeni su; nema kiseonika, atmosferski pritisak je previše nizak da bi ljudskom biću omogućio da preživi bez svemirskog odela, a temperatura je trideset stepeni Celzijusa ispod nule. Nemes je ravnodušna. U svom grimiznom kombinezonu, ona leži na ležaju i posmatra monitore, uz povremeno zapitkivanje broda i pristizanje odgovora preko vlaknaste veze za prenos podataka.
   Šest sati kasnije, pre uključivanja unutrašnjih polja i pre početka popravljanja tela u njihovim složenim sarkofazima, čak dok je kabina praktično još u vakuumu, Nemes ustaje i bez ijedne grimase nosi na ramenima dve stotine gravitacija, pa odlazi u kabinu za konferencije, do stola za planiranje. Priziva mapu Sol Drakoni Septema i brzo pronalazi nekadašnji tok reke Tetis. Naredivši brodu da uključi svoje dalekometne vizuelne uređaje, prelazi prstima preko holo-slika ledenih potočića, sestrugi-dina i glečerskih pukotina. Vrh jedne zgrade izdiže se iz atmosferskog glečera. Nemes ponovo proverava mapu: udaljenost je trideset kilometara od zakopane reke.
   Posle jedanaest sati kočenja, Rafael se ubacuje na orbitu oko blistavo bele grudve Sol Drakoni Septema. Unutrašnja polja odavno su uključena, sistemi za održavanje života potpuno su funkcionalni, ali Radamant Nemes to ne primećuje baš kao što nije primećivala ni težinu niti vakuum. Pre napuštanja broda, ona proverava monitore komora za vaskrsavanje. Ima više od dva dana pre nego što će De Soja i njegovi vojnici početi da se meškolje u svojim komorama.
   Smestivši se u padobrod, Nemes priključuje optičko vlakno iz ručnog zgloba za konzolu, naređuje razdvajanje i vodi brod preko terminadora u atmosferu bez konsultacije instrumenata ili kontrola. Osamnaest minuta kasnije, padobrod se spušta na površinu dve stotine metara od zatupastog, ledom okovanog tornja.
   Sunčeva svetlost brilijantna je na terasastom glečeru, ali nebo je potpuno crno. Ne vide se nikakve zvezde. Iako je atmosfera ovde zanemarljiva, planetni masivni termalni sistemi koji teku od jednog do drugog pola izazivaju neprekidne 'vetrove' koji nose ledene kristale do brzine od četiri stotine kilometara na sat. Prenebregavši svemirsko odelo i odeću za rizičnu atmosferu koja visi u vazdušnoj komori, Radamant Nemes aktivira otvaranje vrata. Ne sačekavši izbacivanje lestvica, ona skače sa visine od tri metra na površinu i dočekuje se uspravno u polju od 1.7 g. Ledene iglice udaraju u nju brzinom hica iz flešetnog pištolja.
   Nemes uključuje unutrašnji izvor koji aktivira biomorfno polje na udaljenosti od 0,8 milimetara od njenog tela. Za spoljnjeg posmatrača, zdepasta žena kratke crne kose i potpuno crnih očiju iznenada postaje skulptura od žive u ljudskom obliku, prekrivena odrazima. Obličje trči preko nazubljenog leda brzinom od trideset kilometara na sat, zaustavlja se kod zgrade, ne pronalazi ulaz, pa pesnicom razbija panel od plastila. Kročivši kroz procep, sa lakoćom hoda preko glatkog leda do vrha okna lifta. Istrže iskrivljena vrata. Liftovi su odavno pali u podrum osamdeset i nešto spratova niže.
   Radamant Nemes stupa u otvoreno okno i pušta se, u sunovratu brzinom od 108.8 stopa u sekundi, kroz mrak. Kada ugleda blesak svetla u prolazu, grabi čeličnu gredu da bi se zaustavila. Već je dosegla krajnje ubrzanje od više od pet stotina klika na sat, a usporava do nule za manje od tri stota dela sekunde.
   Nemes ulazi iz okna u sobu, zapaža nameštaj, fenjere, police sa knjigama. Starac je u kuhinji. Glava mu se diže na zvuk brzih koraka. "Role?" kaže on. "Anea?"
   "Baš tako", kaže Radamant Nemes, zarivši dva prsta ispod ključne kosti starog sveštenika i podigavši ga sa poda. "Gde je devojčica Anea?" pita ona tiho. "Gde su svi oni?"
   Začudo, slepi sveštenik ne ječi od bola. Njegovi trošni zubi stegnuti su, a slepe oči zure mu u tavanicu dok izgovara samo: "Ne znam."
   Nemes klima glavom i ispušta sveštenika na pod. Opkoračivši mu grudi, nabija mu kažiprst u oko i ispaljuje tragača sa mikrovlaknom u njegov mozak, tako da sonda pronalazi tačno određeno područje cerebralnog korteksa.
   "A sad, Oče", kaže ona, "da probamo ponovo. Gde je devojčica? Ko je sa njom? Gde su oni?"
   Odgovori počinju da teku kroz mikrovlakno kao šifrovani naleti umiruće nervne energije.
   

46.
   Naši dani sa Ocem Glaukusom ostali su vredni pamćenja zbog udobnosti, sporog ritma posle toliko nedelja hitanja tamo-amo, kao i zbog razgovora. Ponajviše se, mislim, sećam razgovora.
   Nešto pre povratka Čitčatuka, saznao sam za jedan od razloga zbog kojih je A. Betik krenuo sa mnom na ovo putovanje.
   "Imaš li braće ili sestara, Č. Betiče?" upitao je Otac Glaukus, i dalje odbijajući da koristi androidsku oznaku.
   Na moje veliko čuđenje, A. Betik reče: "Da." Kako je to bilo moguće? Androidi su bili dizajnirani i biofakturisani, sklapani od komponentnih genetskih elemenata i odgajani u rezervoarima... kao organi koji se odgajaju za presađivanje, tako sam oduvek mislio.
   "Za vreme biofakture", nastavio je A. Betik posle sveštenikovog podsticaja, "androidi su se tradicionalno klonirali u kolonijama rasta koje su brojale po pet - obično četiri muška i jedan ženski."
   "Petorke", reče Otac Glaukus sa svoje stolice za ljuljanje. "Imaš tri brata i sestru."
   "Da", reče plavokožac.
   "Ali svakako niste bili..." započeh, pa zaćutah. Protrljah bradu. Obrijao sam se u neobičnom domu Oca Glaukusa - to mi se činilo civilizovanim činom - pa me je tamo prenuo dodir glatke kože. "Ali svakako niste zajedno odrasli", rekoh ja. "Hoću reći, zar androidi nisu..."
   "Biofakturisani kao odrasli?" upita A. Betik sa istim lakim osmehom. "Ne. Naš proces rasta bio je ubrzan - sazrevali smo za približno osam standardnih godina - ali postojalo je razdoblje kada smo bili bebe i razdoblje detinjstva. Taj nedostatak bio je jedan od razloga što je biofaktura androida bila gotovo nemoguće skupa."
   "Kako ti se zovu braća i sestra?" upita Otac Glaukus.
   A. Betik zatvori knjigu koju je prelistavao. "Tradicija je bila da se imena svakom od pet članova grupe daju abecednim redom", reče on. "Moji braća i sestra zvali su se A. Antibe, A. Corezon, A. Darja i A. Evik."
   "Ko je bila tvoja sestra?" upita Anea. "Darja?"
   "Da."
   "Kako ti je izgledalo detinjstvo?" upita devojčica.
   "Prevashodno su me podučavali, obučavali za izvrašavanje dužnosti i određivali parametre službe", reče A. Betik.
   Anea je ležala na tepihu, sa bradom oslonjenom o šake. "Jesi li išao u školu? Jesi li se igrao?"
   "Imali smo tutore u fabrici, mada je najveći deo mog znanja potekao od transfera RNK." Ćelavi muškarac pogleda Aneu. "A ako pod 'igranjem' mislite na pronalaženje vremena da se opustim sa braćom i sestrom, odgovor je potvrdan."
   "Šta se dogodilo sa tvojom braćom i sestrom?"
   A. Betik sporo zavrte glavom. "Bili smo prvobitno prebačeni u zajedničku službu, ali ubrzo posle toga razdvojeni smo. Mene je kupilo Kraljevstvo Monaka u izgnanstvu i prebacilo me na Askvit. U to vreme, shvatio sam da će svako od nas služiti u drugom kraju Mreže ili Zabačenosti."
   "I nikada više nisi čuo za njih?" rekoh ja.
   "Ne", reče A. Betik. "Iako je veliki broj androidskih radnika uvezen radi izgradnje Grada Pesnika kada je Kralj Vilijam Dvadeset Treći prebacio koloniju na taj svet, većina ih je služila pre mene na Askvitu, a niko nije susreo nekog od moje braće ili sestru u razdobljima pretovara."
   "U danima Mreže", rekoh ja, "trebalo je da bude lako da pretražiš druge svetove putem dalekobacača ili preko datasfere."
   "Da", reče A. Betik, "osim što je androidima bilo zabranjeno zakonom i RNK inhibitorima da putuju dalekobacačima ili neposredno pristupaju datasferi. I, naravno, biofaktura ili posedovanje androida postali su ilegalni u Hegemoniji vrlo brzo posle mog stvaranja."
   "Dakle, koristili su vas u Zabačenosti", rekoh ja. "Na dalekim svetovima kao što je Hiperion."
   "Upravo tako, Č. Endimione."
   Udahnuh duboko. "I da li si zbog toga poželeo da kreneš na ovo putovanje? Da bi pronašao nekog od svojih... brata ili sestru?"
   A. Betik se osmehnu. "Izgledi da naiđem na nekog od svoje klonirane braće ili na sestru zaista su beskrajno mali, Č. Endimione. Ne samo što bi takva slučajnost bila neverovatna, već i sami izgledi da je iko od njih preživeo čitavo uništenje androida posle Pada bili bi vrlo mršavi. Ali..." A. Betik zastade i raširi ruke kao da objašnjava koliko je budalast.
   
   Te poslednje večeri, pre nego što se grupa vratila, čuo sam prvi put kako Anea raspravlja o svojoj teoriji ljubavi. Započelo je to tako što nas je ispitivala o Spevu Martina Silenusa.
   "U redu", rekla je ona. "Shvatam da je stavljen u Indeks Zabranjenih Knjiga čim je Paks zauzeo vlast, ali šta je sa onim svetovima koje Paks još nije progutao kada je to izišlo? Da li je autor dobio pohvale kritičara za kojima je toliko žudeo?"
   "Sećam se da smo raspravljali o Spevu u semeništu", zakikotao se Otac Glaukus. "Znali smo da je zabranjen, ali to ga je samo činilo još primamljivijim. Odolevali smo čitanju Vergilija, ali čekali smo na red da bismo pročitali raskupusani primerak Speva, te črčkarije."
   "Je li to bila črčkarija?" upita Anea. "Uvek sam smatrala čika Martina velikim pesnikom, ali samo zato što mi je on rekao da je tako. Majka mi je uvek pričala da je pravi davež."
   "Pesnici mogu da budu i jedno i drugo", reče Otac Glaukus. Ponovo se zakikota. "U stvari, čini se da su često i jedno i drugo. Koliko pamtim, većina kritičara otpisala je Spev u ono malo književnih krugova koji su postojali pre nego što ih je Crkva apsorbovala. Neki su ga shvatili ozbiljno... kao pesnika, ne kao letopisca onoga što se zaista dogodilo na Hiperionu neposredno pre Pada, ali većina je ismevala njegovu apoteozu ljubavi pri kraju drugog toma..."
   "Sećam se toga", rekoh ja. "Lik Sola - starog naučnika čija je kćerka starila unazad - on otkriva da je ljubav odgovor na ono što je on nazivao Avramova Nedoumica."
   "Sećam se jednog gadnog kritičara koji je napisao prikaz poeme u našoj prestonici", kikotao se Otac Glaukus. "Naveo je grafit pronađen na zidu nekog iskopanog grada na Staroj Zemlji pre Hedžire: 'Ako je ljubav odgovor, kako je glasilo pitanje?'"
   Anea me pogleda u iščekivanju objašnjenja.
   "U Spevu", rekoh ja, "lik naučnika izgleda da otkriva da je ljubav ono što je Srž AI nazivala Prazninom Koja Spaja. Da je ljubav osnovna sila Vaseljene, kao gravitacija i elektromagnetizam, kao jaka i slaba nuklearna sila. U poemi, Sol uviđa da Ultimativna Inteligencija Srži nikada neće biti kadra da shvati da je empatija nerazdvojiva od tog izvora... od ljubavi. Stari pesnik opisao je ljubav kao 'subkvantnu nemogućnost koja prenosi informacije od fotona do fotona...'"
   "Tejar mu ne bi protivrečio", reče Otac Glaukus, "mada bi to drugačije rekao."
   "U svakom slučaju", rekoh ja, "gotovo opšta reakcija na poemu - kako mi je pričala Grandam - bila je da je slaba zbog te sentimentalnosti."
   Anea je odmahivala glavom. "Čika Martin je bio u pravu", reče ona. "Ljubav jeste jedna od osnovnih sila Vaseljene. Znam da je Sol Vejntraub zaista verovao da je to otkrio. Toliko je rekao majci pre nego što su on i njegova kćerka nestali u Sfingi, na putu prema budućnosti tog deteta."
   Slepi sveštenik prestade da se ljulja i nagnu se napred, oslonjen laktovima o koščata kolena. Njegova postavljena mantija izgledala bi komično na nekom manje dostojanstvenom čoveku. "Da li je to složenije od tvrdnje da je Bog ljubav?" upita on.
   "Da!" reče Anea, koja je sada stajala ispred vatre. U tom trenutku izgledala mi je starija, kao da je odrasla i sazrela tokom tih meseci koje smo proveli zajedno. "Grci su videli kako deluje gravitacija, ali objašnjavali su to tako što jedan od četiri elementa - zemlja - 'hita natrag svojoj porodici'. Ono što je Sol Vejntraub načas ugledao bio je delić fizike ljubavi... gde ona obitava, kako deluje, kako se može shvatiti i obuzdati. Razlika između 'Bog je ljubav' i onoga što je Sol Vejntraub video - onoga što je čika Martin pokušao da objasni - jeste razlika između grčkog objašnjenja gravitacije i jednačina Isaka Njutna. Jedno je mudra fraza. Drugo posmatra samu stvar."
   Otac Glaukus odmahnu glavom. "Po tebi, draga moja, to se može kvantifikovati, kao nešto mehaničko."
   "Ne", reče Anea i glas joj je bio najsnažniji otkad sam je sreo. "Baš kao što ste vi objasnili kako je Tejar znao da evolucija Vaseljene prema višoj svesti nikada ne bi mogla da bude čisto mehanička... da sile nisu obestrašćene, kao što je nauka oduvek pretpostavljala, već su derivati potpune strasti božanstva... pa, tako i shvatanje da je ljubav deo Praznine Koja Spaja nikada ne može biti mehaničko. U određenom smislu, ona je suština ljudskosti."
   Suzbio sam poriv da se nasmejem. "Dakle, ti tvrdiš da je potreban novi Isak Njutn koji će objasniti fiziku ljubavi?" rekoh. "Da nam da njene zakone termodinamike, njena pravila entropije? Da nam pokaže proračun ljubavi?"
   "Da!" reče devojčica; tamne oči bile su joj ozarene.
   Otac Glaukus još se naginjao napred i sada je vrlo čvrsto stezao kolena. "Jesi li ti ta osoba, mlada Anea sa Hiperiona?"
   Anea se brzo okrenu i gotovo iziđe iz svetlosti u mrak i led iza veštačkog stakla, pre nego što se ponovo okrenula i lagano vratila u krug toplote. Lice joj je bilo snuždeno. Trepavice vlažne od suza. Kada je progovorila, glas joj je bio tih, gotovo drhtav. "Da", rekla je. "Plašim se da jesam. Ne želim to da budem. Ali jesam. Ili bih mogla da budem... ako preživim."
   Od tih reči osetih žmarce na leđima. Zažalio sam što smo zapodenuli taj razgovor.
   "Hoćeš li nam sada reći?" upita Otac Glaukus. U glasu mu se čula jednostavna molećivost deteta.
   Anea podiže lice, a onda lagano odmahnu glavom. "Ne mogu. Nisam spremna. Žao mi je, Oče."
   Slepi sveštenik zavali se natrag u stolicu; najednom je izgledao veoma star. "U redu je, dete moje. Upoznao sam te. I to je nešto."
   Anea priđe starcu u stolici za ljuljanje, zagrli ga i ostade tako jedan dugi trenutak.
   

Kučijat se vratio sa svojom grupom sledećeg jutra pre nego što smo se probudili i ustali iz kreveta i odora za spavanje. U danima koje smo proveli sa Čitčatucima gotovo smo se navikli na to da spavamo u razdobljima od po nekoliko sati, a onda da nastavimo sa maršem kroz ledenu pomrčinu, ali ovde, sa Ocem Glaukusom, poštovali smo njegov sistem - blago prigušivanje svetiljki u unutrašnjim prostorijama tokom punih osam sati 'noći'. Ja sam napomenuo da se čovek neprestano oseća umorno u okruženju od 1,7 g.
   Čitčatuci nisu voleli da zalaze duboko u zgradu, pa su ostali kod otvorenog prozora, koji je više predstavljao ledeni tunel od enterijera, i naricali su blago i raznoliko dok smo se mi žurno oblačili i hitali ka njima.
   Grupa je ponovo imala zdravo brojno stanje od dvadeset troje; Otac Glaukus to nije pitao, a mi ostali nikada nismo saznali, gde su pronašli svog novog člana - jednu ženu. Kada sam ušao u prostoriju, zatekao sam sliku koja je tada bila upečatljiva i ostala mi je urezana u sećanje - snažni Čitčatuci odeveni u odore utvara, koji čuče u svom najtipičnijem položaju, Otac Glaukus koji čuči i čavrlja sa Kučijatom, dok se postavljena mantija starog sveštenika prepuna zakrpa širi na ledu kao crni cvet, sjaj fenjera sa lopticama prelama svetlost na kristalima kod ulaza u ledenu pećinu, a - iza veštačkog stakla - taj strašni utisak leda, težine i tame koja pritiska... pritiska.
   Mnogo ranije, zamolili smo Oca Glaukusa da nam bude tumač u postavljanju - zapravo, ponovnom postavljanju - zahteva domorocima da nam pomognu, i starac je sada načeo tu temu, zapitavši prilike odevene u belo da li zaista žele da nam pomognu da prebacimo splav nizvodno. Čitčatuci su odgovorili jedan za drugim, i svaki je sačekao svoj red da se obrati Ocu Glaukusu i nama ostalima pojedinačno, a svaki je rekao u suštini isto - bili su spremni da krenu na to putovanje.
   To neće biti jednostavan put. Kučijat je potvrdio da postoje tuneli koji se spuštaju sasvim do reke kod drugog luka, gotovo dve stotine metara niže od mesta na kome smo sada sedeli, i da postoji deonica sa otvorenom vodom tamo gde reka protiče ispod drugog dalekobacača, ali...
   Nisu postojali tuneli koji bi povezali ovo mesto i drugi luk udaljen nekih dvadeset osam kilometara severno.
   "Baš sam mislila da pitam", reče Anea. "Otkud uopšte ovi tuneli? Suviše su okrugli i pravilni da bi bili pukotine ili procepi. Da li su ih Čitčatuci napravili nekada ranije?"
   Otac Glaukus pogleda dete sa izrazom bradate neverice. "Hoćeš da kažeš da ne znaš?" upita on. Zatim okrenu glavu i zazveketa slogovima pred Čitčatucima. Njihova reakcija bila je bezmalo eksplozivna - uzbuđeno brbljanje, gotovo lavež, koji smo povezivali sa smehom.
   "Nadam se da te nisam uvredio, draga moja", reče stari sveštenik. Osmehivao se i slepe oči okrenule su se prema Anei. "Naprosto, to je toliko već deo našeg postojanja ovde, da se meni - a i Nedeljivim Ljudima - učinilo neobično smešno da neko može da se kreće kroz led, a da to ne zna."
   "Nedeljivim Ljudima?" upita A. Betik.
   "Čitčatucima", reče Otac Glaukus. "To znači 'nedeljivi' - ili pravom prizvuku reči više odgovara - 'nesposobni da budu savršeniji'."
   Anea se osmehivala. "Nisam uvređena. Samo bih volela da i sama čujem tu šalu. Šta jeste načinilo te tunele?"
   "Utvare", pretpostavio sam ja pre nego što je sveštenik stigao da progovori.
   Njegov osmeh okrenu se prema meni. "Baš tako, prijatelju Role. Baš tako."
   Anea se namršti. "Kandže su im zastrašujuće, ali čak ni odrasli ne bi mogli da proseku tako obimne tunele kroz tako čvrsti led... zar ne?"
   Odmahnuh glavom. "Mislim da nismo ni videli kako zaista izgleda jedan od odraslih."
   "Baš tako, baš tako." Starac je duboko klimao glavom, po svom običaju. "Rol je u pravu, draga moja. Čitčatuci love najmlađe mladunce kada mogu. Stariji mladunci love Čitčatuke kada mogu. Ali mladunče utvare koje vidite u ovom obliku samo je faza larve tog stvorenja. Ono se hrani i kreće po površini za vreme te faze, ali posle tri orbite Sol Drakoni Septema..."
   "To bi bilo dvadeset devet standardnih godina", promrmlja A. Betik.
   "Baš tako, baš tako", zaklima sveštenik glavom. "Za tri lokalne godine, dvadeset devet standardnih, nezrela utvara - 'mladunče', iako se ta reč obično koristi za sisare - prolazi kroz preobražaj i postaje prava utvara, koja buši led brzinom od otprilike dvadeset kilometara na sat. Ona je dugačka oko petnaest metara i... pa, možete lako naići na jednu od njih kada pođete ka severu."
   Nakašljah se. "Mislim da su nam Kučijat i Čiaku objašnjavali da ne postoje tuneli koji povezuju ovu oblast sa tunelima kod dalekobacača nekih dvadeset osam klika prema severu..."
   "A, da", reče Otac Glaukus i nastavi razgovor na zvonkom jeziku Čitčatuka. Kada je Kučijat odgovorio, slepi čovek reče: "Približno dvadeset pet kilometara preko površine, što je više nego što Nedeljivi Ljudi vole da pređu odjednom. A Ajčakut ljubazno ukazuje na to da je ova oblast prepuna utvara - kako mladunaca, tako i odraslih - i da su Nedeljivi Ljudi koji su tu vekovima živeli svi odreda pretvoreni u ogrlice od lobanja koje utvare nose. On ističe da ovog meseca površinom besne letnje oluje. Ali za vas, prijatelji, voljni su da krenu na put."
   Zavrteo sam glavom. "Ne razumem. Površina je praktično bez vazduha, zar ne? Hoću reći..."
   "Role, sine moj, oni imaju sve što će vam biti potrebno za putovanje", reče Otac Glaukus.
   Ajčakut zareža nešto. Kučijat dodade nešto umerenijim tonom.
   "Spremni su da krenu kad i vi, prijatelji. Kučijat kaže da će biti potrebna dva spavanja i tri marša da se vratite do svog splava. A onda će krenuti severno, sve dok bude prokopanih tunela..." Stari sveštenik zastade i okrenu lice na trenutak u stranu.
   "Šta je bilo?" upita Anea zabrinutim glasom.
   Otac Glaukus okrenu se natrag. Osmeh mu je bio usiljen. On prođe koščatim prstima kroz bradu. "Nedostajaćete mi. Prošlo je mnogo vremena otkad... ha! Postajem senilan. Hajdemo, pomoći ću vam da se spakujete, brzo doručkujete, a videću i da li mogu da vam pronađem nešto namirnica u skladištu."
   
   Rastanak je bio bolan. Pomisao na starca koji ponovo ostaje sam tamo u ledu i tera od sebe utvare i planetni glečer sa nekoliko upaljenih svetiljki... od nje su mi se grudi stezale. Anea je plakala. Kada je A. Betik prišao da se rukuje sa starim sveštenikom, Otac Glaukus je snažno zagrlio zapanjenog androida. "Tvoj dan tek će nastupiti, prijatelju Č. Betiče. Osećam to. Osećam to snažno."
   A. Betik nije odgovorio, ali kasnije, dok smo sledili Čitčatuke u duboki glečer, video sam da se plavokožac osvrće prema visokom obrisu naspram svetla pre nego što smo obišli oko ugla tunela i izgubili iz vidokruga zgradu, svetlost i starog sveštenika.
   Bila su nam potrebna tri marša i dva spavanja da skliznemo i smandrljamo se niz poslednju ledenu strminu, zavijemo kroz uski procep u ledu i iziđemo napolje na mestu gde je splav bio privezan. Nisam video način da se trupci prebace oko okuka i skretanja tih beskrajnih tunela, ali ovaj put Čitčatuci nisu gubili vreme na divljenje plovilu okovanom ledom, već su smesta počeli da razvezuju trupce jedne od drugih i razdvajaju ih.
   Čitava grupa se veoma primetno čudila našoj sekiri prilikom te prve posete, a sada sam bio u mogućnosti da im pokažem kako dejstvuje, iscepkavši jedan trupac u kraće segmente, tako da je svaki segment bio dugačak samo metar i po. Koristeći moju sve slabiju laser-svetiljku, A. Betik i Anea radili su isto to na našoj priručnoj fabričkoj traci - Čitčatuci su strugali led sa gotovo potonulog plovila, sekli ili razvezivali čvorove i dodavali dugačke segmente naviše, gde smo ih mi sekli i slagali. Kada smo završili, kameno ognjište, dodatni fenjeri i led nalazili su se na ledenoj izbočini, a drvo je bilo naslagano u dugačkom tunelu nalik na zalihu ogrevnog drveta za sledeću godinu.
   Ta pomisao isprva me je zabavila, ali onda sam shvatio koliko bi to bila dobrodošla zaliha sagorivog materijala za Čitčatuke - toplota, svetlost koja tera utvare. Sada sam na drugi način gledao naš rastavljeni splav. Pa, ako ne uspemo da se probijemo do sledećeg portala...
   Koristeći sada Aneu kao prevodioca, preneli smo Kučijatu da bismo voleli da im ostavimo sekiru, ognjište i druge drangulije. Pošteno je reći da su lica iza zuba utvara izgledala zapanjeno. Čitčatuci su se uzmuvali i počeli da nas grle i lupaju po leđima dovoljno snažno da nam izbiju vazduh. Čak nas je i ljutiti Ajčakut tapšao i gurkao sa nekom vrstom grube naklonosti.
   Svaki pripadnik grupe nabacio je tri ili četiri segmenta trupaca na leđa; A. Betik, Anea i ja učinili smo isto - bili su teški kao beton u tom polju visoke gravitacije - a onda smo krenuli dugačkom stazom uzbrdo prema površini, vakuumu, oluji i utvarama.
   

47.
   Potrebno je manje od jednog minuta da nervni priključak Radamant Nemes završi sa sondiranjem mozga Oca Glaukusa. U kombinaciji vizuelnih slika, jezika i sirovih sinaptičkih hemijskih podataka, Nemes ima onoliko potpunu sliku o Aneinoj poseti zaleđenom gradu koliko je to moguće bez potpunog neurološkog razgrađivanja. Izvlači mikrovlakno i ostavlja sebi nekoliko sekundi da bi razmotrila podatke.
   Anea, njen ljudski saputnik, Rol, i android otišli su tri i po standardna dana ranije, ali najmanje jedan od tih dana bio je ispunjen rastavljanjem njihovog splava. Drugi dalekobacač nalazi se gotovo trideset klika severno, a Čitčatuci će ih voditi po površini, što podrazumeva opasno i sporo putovanje. Nemes zna da postoje dobri izgledi da Anea nije preživela put po površini - Nemes je u sveštenikovom umu videla primitivna sredstva kojima su Nedeljivi Ljudi pokušavali da se nose sa površinskim uslovima.
   Radamant Nemes hladno se osmehuje. Takve stvari neće prepustiti verovatnoći.
   Otac Glaukus slabašno stenje.
   Nemes zastaje sa jednim kolenom na grudima starog sveštenika. Nervna sonda nije mu mnogo naudila: jedan sofisticirani medkomp mogao bi da zaleči rupu koju je vlakno načinilo između starčevog oka i mozga. A kada je ona stigla, već je bio slep.
   Nemes razmatra situaciju. Susret sa sveštenikom Paksa na ovom svetu nije predstavljao deo jednačine. Dok Otac Glaukus počinje da se pomera i prinosi koščate šake licu, Nemes odmerava ravnotežu: ostavljanje sveštenika u životu predstavljalo bi veoma mali rizik - zaboravljeni misionar, u izgnanstvu, ionako osuđen da umre ovde. S druge strane, Nemes zna, ako ga ne ostavi u životu, neće biti nikakvog rizika. Ta je jednačina jednostavna.
   "Ko... si ti?" stenje sveštenik dok ga Nemes s lakoćom podiže i nosi iz kuhinje, kroz obedovaonicu i biblioteku punu knjiga do hodnika koji vodi prema centralnoj srži zgrade. "Zašto ovo radiš?" kaže starac kada Nemes stiže do do okna lifta, nogom otvara vrata od plastila i drži sveštenika još jedan, poslednji trenutak.
   Oseća se nalet hladnog vazduha koji hrli odozgo, s površine do glečerskih dubina dve stotine metara niže. Buka je takva da se čini kao da to zamrznuta planeta vrišti. U poslednjem trenutku, Otac Glaukus shvata šta se to dešava. "Oh, dragi Isuse, Gospode", šapuće, dok mu ispucale usne drhte. "Oh, Sveti Tejaru... dragi Isuse..."
   Nemes ispušta čoveka u okno i okreće se, samo blago iznenađena što iza sebe ne čuje odjeke krika. Odlazi zaleđenim stepeništem do površine, preskače po četiri ili pet stepenika u otežanom g-polju. Na vrhu, mora sebi da probije put uz ledeni vodopad gde se zamrznuta atmosfera slila niz pet ili šest stepeništa. Dok stoji na krovu zgrade, nebo je crno od vakuuma, oluja prouzrokovana obrušavanjem vazduha šiba joj lice ledenim kristalima i ona aktivira polje faznog pomeranja, pa trči do padobroda.
   Tri mlade utvare istražuju brod. U jednoj sekundi, Nemes analizira stvorenja - nisu sisari, belo 'krzno' zapravo je cevasta krljušt kadra za zadržavanje gasovite atmosfere koja drži telesnu toplotu, oči u dubokom infracrvenom opsegu, prekomerna plućna aktivnost koja im omogućava da dvanaest ili više sati provode bez kiseonika; svaka životinja duža je od pet metara, prednji udovi strahovito su im snažni, dok su zadnji oblikovani za kopanje i rasporavanje žrtava, i svaka zver veoma je brza.
   Okreću se prema njoj dok im se trkom približava. Naspram crne pozadine, utvare više liče na ogromne bele lasice ili iguane nego na bilo šta drugo. Izdužena tela kreću im se zaslepljujućom brzinom.
   Nemes razmišlja o tome da ih zaobiđe, ali ako napadnu brod, to bi moglo da oteža uzletanje. Prebacuje se u brzo vreme. Utvare se zamrzavaju usred pokreta. Uskovitlani kristali leda lebde ukočeni naspram crnog neba.
   Delotvorno, koristeći samo desnu šaku i dijamantski tvrdo sečivo fazno izmenjene podlaktice, ona kolje tri životinje. Dok to radi, dve stvari blago je iznenađuju: svaka utvara ima ogromno srce sa pet komora i zveri su, izgleda, kadre da se bore sve dok im je makar jedna od njih nedirnuta; svaka nosi ogrlicu od malih ljudskih lobanja. Završivši i prebacivši se u sporo vreme, pošto su se tri utvare srušile kao džinovske vreće organskog droba na led, Nemes načas razgleda ogrlice. Verovatno su pripadale ljudskoj deci. Zanimljivo.
   Nemes aktivira padobrod i leti prema severu - zadržava ga na reaktivnim potisnicima pošto zatupasta krila ne mogu da pronađu dovoljno oslonca u gotovo potpunom vakuumu. Duboki radar sondira led sve dok reka ne postane vidljiva. Iznad nivoa reke nalazi se mnogo stotina kilometara tunela. Utvare su u ovoj oblasti bile veoma delatne. Na displeju dubokog radara, metalni luk portala dalekobacača štrči kao jarko svetlo u tamnoj magli. Instrument manje uspešno pronalazi živa stvorenja koja se kreću pod ledom. Raznoliki odjeci pokazuju jasne tragove odraslih utvara koje buše tunele kroz atmosferski glečer, ali to je klikama severno i istočno.
   Ona spušta padobrod pravo iznad portala dalekobacača i pretražuje talasastu površinu ne bi li otkrila ulaz u neku pećinu. Pronašavši jedan, uskače trkom u glečer, spušta biomorfni štit posle narastanja pritiska iznad tri psi i podizanja temperature na samo trideset stepeni ispod temperature smrzavanja.
   Lavirint tunela je zastrašujući, ali ona se kreće tako što prati veliku masu metalnog portala trećinu kilometra niže i posle jednog sata približava se nivou reke. Tama je previše blizu potpunom mraku da bi ovde koristila pojačivač svetlosti ili infracrveni vid, a nije ponela ručnu svetiljku, ali ona otvara usta i blistavi zrak žute svetlosti obasjava tunel i ledenu maglu pred njom.
   Čuje ih kako prilaze mnogo pre nego što prigušeni fenjeri sa žarom dospevaju u vidokrug na kraju dugačkog, strmog hodnika. Isključivši svetlo, Radamant Nemes stoji u tunelu i čeka. Kada se pojave iza ugla, više liče na krdo malenih utvara nego na skupinu ljudskih bića, ali ona ih prepoznaje zahvaljujući pamćenju Oca Glaukusa: Kučijatova grupa Čitčatuka. Oni se zaustavljaju, iznenađeni što vide usamljenu ženu bez odore ili spoljnje izolacije, kako stoji u tunelu glečera.
   Kučijat istupa napred i brzo govori: "Nevidljivi Ljudi pozdravljaju ratnicu/lovca/tragača koja je odabrala da putuje u gotovo savršenoj nedeljivosti. Ako ti treba toplota, hrana, oružje ili prijatelji, reci, jer naša grupa voli sve one koji hodaju na dve noge i poštuju stazu nedeljivih brojeva."
   Na jeziku Čitčatuka koji je upila iz starog sveštenika, Radamant Nemes kaže: "Tražim svoje prijatelje - Aneu, Rola i plavokošca. Da li su već prošli kroz metalni luk?"
   Dvadeset troje Čitčatuka razgovaraju međusobno o nepoznatoj ženi koja tako dobro zna njihov jezik. Misle da je ona prijatelj ili srodnik glaukusa, jer ova osoba govori upravo istim dijalektom kao slepi čovek koji svoju toplotu deli sa posetiocima. Ipak, Kučijat progovara sa izvesnim podozrenjem. "Prošli su ispod leda i kroz luk nestali sa vidika. Poželeli su nam sve najbolje i dali nam darove. Mi tebi želimo sve najbolje i nudimo ti darove. Da li gotovo savršena nedeljivost želi da putuje čarobnim rečnim putem sa svojim prijateljima?"
   "Za koji tren", kaže Radamant Nemes sa svojim hladnim osmehom. Ovaj susret nudi istu jednačinu kao i pitanje šta da učini sa starim sveštenikom. Ona stupa napred. Dvadeset troje Čitčatuka uzvikuje sa gotovo detinjastim oduševljenjem kada se ona fazno prebacuje u bezobličnu živu. Zna da se svetlost njihovog žara, koja se odbija od hiljadu ledenih površina, sada sigurno ogleda u njenoj površini kao u ogledalu. Prebacivši se u brzo vreme, ubija dvadeset troje muškaraca i žena bez traćenja pokreta ili truda.
   Izišavši iz brzog vremena, odabire najbliži leš i ispaljuje nervnu sondu kroz ugao čovekovog oka. Nervna mreža mozga kolabira zbog nedostatka krvi i kiseonika, stvorivši uobičajene nalete halucinacija i divlje kreativnosti zajedničke za smrt u takvim mrežama - bilo ljudskim, bilo AI - ali usred sinaptičkog rađanja i smrti slika... koje se pomaljaju iz dugačkih tunela na jarku svetlost i toplotu... ona hvata sve bleđi prizor deteta, visokog muškarca i androida koji odguruju svoj grubo sastavljeni splav i spuštaju glave dok prolaze ispod niskog leda što visi sa donje strane zamrznutog luka.
   "Prokletstvo", kaže Nemes.
   Ostavivši tela u gomilama tamo gde su pala u sve mračnijem tunelu, ona prevaljuje trkom poslednji kilometar do nivoa reke.
   Ovde ima malo slobodne vode, a portal dalekobacača samo je kratka metalna vrpca gore, u nazubljenom ledu. Ledena magla i izmaglica previru oko nje dok stoji na niskoj, širokoj, ledenoj izbočini gde otisci toplote pokazuju kako su se Čitčatuci okupili da pozdrave prijatelje pri odlasku.
   Nemes želi da ispita dalekobacač, ali da bi došla do luka, mora da izbuši mnogo metara leda i popne se uz nadvijenu tavanicu do izloženog dela na visini od dvadesetak metara. Fazno prebacuje samo šake i stopala, pa se vere, kopajući stepenike i rukohvate duboko u ledu.
   Viseći naglavce sa izloženog zakrivlenja luka, Nemes stavlja šaku na ploču i čeka da se zamrznuti metal razvuče poput kože koja se povlači sa rane. Izbacivši i mikrovlakno i optičku sondu, uspostavlja vezu sa modulom interfejsa koji je spaja da stvarnim dalekobacačem. Šapat koji joj pada pravo na slušni nerv saopštava joj da je Tri Sektora Svesti prate i razgovaraju o događajima.
   Tokom svih vekova Hegemonije Čoveka, svi su znali da postoje stotine hiljada, možda milioni portala dalekobacača koje je stvorila TehnoSrž - od najmanjih vrata, preko većih lukova reke Tetis, do ogromnih portala u svemiru. I svi su mislili pogrešno. Postoji samo jedan portal dalekobacača. Ali on se nalazi svugde.
   Koristeći modul interfejsa, Radamant Nemes ispituje pulsirajuću, živu toplotu jedinog stvarnog dalekobacača unutar kamuflažne maske od metala, elektronike i fuzionog štita. Vekovima, ljudska bića koja se skakala dalekobacačem unutar Mreže - na njenom vrhuncu, jedan ljudski analitičar izložio je pretpostavku je da je svake sekunde u toku više od milijardu skokova - služila su Ultimativnima, onim elementima TehnoSrži koji su postojali sa ciljem da stvore usavršeniju AI... Ultimativnu Inteligenciju čija će svest apsorbovati Galaksiju, možda i Vaseljenu. Svaki put kada je jedno ljudsko biće pristupalo dalekobacačima ili datasferama povezanim fetlinijom u to doba Mreže, sinapse i DNK tog ljudskog bića dodavali su se računarskoj moći neuronske mreže koju je sačinila Srž. Srž ni najmanje nije marila za urođeni poriv ljudi da se kreću, putuju bez utroška energije ili gubitka vremena, ali Mreža dalekobacača bila je savršeni mamac da bi se sama tkanina tih kipećih stotina milijardi primitivnih, organskih mozgova satkala u nešto korisno.
   Sada, pošto su njegovo skrovište u pukotinama prostora/vremena iskopali Meina Gledston i njeni prokleti hodočasnici sa Hiperiona, pošto je dom njegove mreže unutar Mreže napadnut štapom smrti koje je sama Srž pomogla čovečanstvu da sačini, sa fetlinijskim vezama presečenim odnekud izvan poznatog kruga megasfere, svi vidovi jednog jedinog, sveprisutnog dalekobacača mrtvi su i neupotrebljivi.
   Osim ovog ovde. On je upravo bio upotrebljen. Modul interfejsa izveštava Nemes o onome što ona i svi Sektori već znaju - taj deo površine aktiviralo je Nešto Drugo. Sa Nekog Drugog Mesta.
   Portal u svom mehuru moduliranih neutrina još registruje spojne tačke u stvarnom prostor/vremenu. Nemes pristupa toj memoriji.
   Anea je sa ostalima prešla dalekobacačem na Kom-Rijad. Nemes mora da razmotri novu zagonetku. Može da podigne padobrod do arhanđela Rafaela i da se u sistemu Kom-Rijada nađe za nekoliko minuta. Ali morala bi da prekine ciklus vaskrsavanja De Soje i ostalih da bi to učinila, kao i da smisli uverljivo objašnjenje za razlog te promene. Osim toga, Kom-Rijad je sistem koji je Paks stavio u karantin: zvanično se vodi kao da su ga okupirali Proterani, i predstavlja jedan od ranih projekata Pravde i Mira. Kao što je bio slučaj i sa Hebronom, ni Paks, ni njegovi savetnici, ne smeju da dopuste De Soji i njegovim ljudima da vide istinu na toj planeti. Konačno, Nemes zna da reka Tetis tamo teče samo nekoliko kilometara kroz pustinju crvenog kamena na južnoj polulopti i prolazi kraj Velike Džamije u Mašhadu. Ako dozvoli da ciklus vaskrsavanja na Rafaelu bude obavljen propisno, De Soja i ostali neće biti aktivni još tri dana, što će Anei i njenom splavu otpadnika dati vremena da pređu taj deo Tetisa. Još jednom jednačina kao da zahteva da Nemes dokrajči De Soju i ostale i da nastavi sama. Ali ona ima uputstva da izbegava tu mogućnost sve dok ona ne postane potpuno neophodna. De Sojina umešanost u konačno zarobljavanje One Koja Podučava, Anea-Pretnje, registrovana je u isuviše punih simulacija, zapisana u isuviše Punih Sektorskih Predviđanja, da bi se prenebregla bez opasnosti. Tkanje prostor/vremena veoma podseća na jednu od onih složenih vatikanskih tapiserija, pomišlja Nemes, a ona koja počne da izvlači slobodne niti čini to sa rizikom da vidi kako se čitava tapiserija raspliće.
   Nemes troši nekoliko sekundi na razmišljanje o tome. Konačno, ubacuje još dublje vlakno neuronske mreže u sinapse modula interfejsa. Tu se nalazi čitav put aktiviranja dalekobacača - kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Memorijski zapis Anee i njenih saučesnika predstavlja nestalni memorijski mehurić, ali Nemes sa lakoćom može da vidi nedavna prošla i buduća otvaranja. U predvidljivoj budućnosti postoje samo još dve mogućnosti nizvodno, Posle Kom-Rijada, Nešto Drugo ustrojilo je portale da se otvore na Božjem Gaju, a zatim...
   Nemes se oglašava iznenađenim uzdahom i izvlači mikrovlakno pre nego što je potpuno značenje poslednjeg aktiviranje ne oprži. Ovo poslednje očigledno je Anein cilj - ili, tačnije, cilj Nečeg Drugog, koje joj otvara put - a ono je nepristupačno kako za Paks Crkve, tako i za Tri Sektora.
   Ali vreme se otprilike uklapa. Nemes može da zadrži De Soju i njegove ljude u životu, a da ipak skoči napred u sistem Božjeg Gaja. Već je smislila uverljivo objašnjenje. Ako uzme u obzir dva dana za tranzit pored Kom-Rijada i još jedan puni dan na rečnom sistemu Božjeg Gaja, i dalje će biti u stanju da presretne splav i učini ono što mora pre nego što De Soja ne vaskrsne. Imaće čak i sat ili dva na raspolaganju da pospremi za sobom, tako da kada se bude spustila na Božji Gaj sa sveštenikom-kapetanom i komandosima Švajcarske Garde, tamo ne bude ničeg vidljivog izuzev znakova da su dete i njegovi prijatelji prošli tuda i dalekobacačem nastavili dalje.
   Nemes izvlači sondu, trči do površine, vraća se padobrodom do Rafaela, briše sve podatke u brodskom kompjuteru o svom buđenju i korišćenju padobroda, usađuje lažnu poruku u brodski kompjuter i zavlači se natrag u komoru za vaskrsavanje da bi zaspala. Dok su bili u sistemu Pacema, isključila je komoru iz sistema za vaskrsavanje i prevezala signalna svetla tako da simuliraju aktivnost, pa sada leže u mrtvački kovčeg koji zuji i zatvara oči. Toliko česti skokovi u brzo vreme i korišćenje fazno pomerene kože zamaraju je. Rado će se odmoriti dok se De Soja i ostali ne dignu iz mrtvih.
   Upamtivši tu pojedinost sa osmehom, Radamant nemes aktivira rukavicu za fazno pomeranje i dodiruje grudi između dojki, zacrvenevši i preuredivši kožu tako da tamo stoji simulacija kruciforme. Ona, naravno, ne nosi takvog parazita, ali muškarci na brodu mogli bi da je vide nagu, a ona nema nameru da otkrije bilo šta glupavim zanemarivanjem sitnica.
   Rafael nastavlja da kruži na orbiti oko blistavog sveta Sol Drakoni Septema dok tri člana posade leže u svojim mrtvačkim sanducima, a signalna svetla i monitori pokazuju njihov spori uspon iz smrti. Preostala putnica spava. Ništa ne sanja.
   

48.
   Dok smo plovili pustinjskim svetom, žmirkali na oštrom svetlu sunca tipa G2 i pili vodu iz mešina za vazduh i vodu sačinjenih od creva utvara, poslednjih nekoliko dana koje smo proveli na Sol Drakoni Septemu ličilo mi je na san koji brzo čili.
   Kučijat i njegova grupa zastali su pedesetak metara ispod površine - primetili smo da vazduh u tunelima postaje primetno razređeniji - i tamo, u hodniku od nazubljenog leda, pripremili smo se za pohod. Na naše zaprepašćenje, Čitčatuci su se skinuli nagi. Iako smo posramljeno odvraćali poglede, primetili smo koliko su im tela mišićava i čvrsta - kod žena podjednako kao kod muškaraca - kao da je neki bilder na svetu sa jedan-g spljošten i sabijen u kompaktniji primerak. Kučijat i ratnica Čatčija došli su da nadgledaju naše razodevanje i pripremu za površinu, dok su Čijaku i ostali izvlačili predmete iz svojih kožnih rančeva.
   Posmatrali smo Čitčatuke i oblačili se kao oni, uz pomoć Kučijata i Čatčije. Nekoliko sekundi, koliko smo zaista bili nagi - stajali smo na odorama od utvara koje smo nosili, kako nam se stopala ne bi smrzla - hladan vazduh nas je pržio. Onda smo odenuli tanak membranski materijal - kasnije smo saznali da je to unutrašnja koža utvara - skrojen za ruke, noge i glave. Ali očigledno za manje ruke, noge i glave. Ovako, membrana je prianjala gotovo čvršće nego sama koža: providna koža tako me je čvrsto obavijala da sam sigurno ličio na gomilu đuladi natrpanih u crevo za pravljenje kobasica. A. Betik nije izgledao nimalo bolje. Trenutak kasnije, shvatio sam da to mora da je čitčatučki ekvivalent za skafandre - možda čak i za sofisticirane kombinezone tesne poput kože, koje je nekada vojska Hegemonije koristila u svemiru. Membrane su propuštale znoj i pružale dosta sopstvenog zagrevanja i hlađenja dok su sprečavale da nam pluća ne eksplodiraju u vakuumu, koža ne pomodri, krv ne proključa. Membrane su nam se navlačile nisko preko čela i naviše, do brada, nalik na kapuljaču, ostavljajući nam nepokrivene oči, noseve i usta.
   Kučijat i Čatčija izvadili su membranske maske iz ranca. Ostali Čitčatuci već su stavili svoje. Te stvari očigledno su bile veštački napravljene - sama maska bila je sačinjena od iste unutrašnje kože kao i skafander, sa kožom utvare prišivenom tu i tamo poput postave. Delovi za oči bili su napravljeni od spoljnjeg sočiva očiju utvara i pružali su isti ograničeni pristup infracrvenom kao i oči naših spoljnjih odora. Od njuške maske pružalo se izuvijano crevo utvare, čiji je kraj Kučijat pažljivo zašio za jednu od njihovih mešina za vodu.
   Nije to bila samo mešina za vodu, shvatio sam kada su Čitčatuci počeli da dišu kroz svoje maske: mangal sa kuglicama goriva topio je led glečera kako u vodu, tako i u atmosferski gas. Nekako su filtrirali tu atmosfersku mešavinu sve dok nisu dobili prikladnu količinu vazduha koji se dao udisati. Pokušao sam da dišem kroz masku - oči su mi zasuzile od drugih sastojaka koji su se tamo nalazili - među njima se nesumnjivo osećao metan, a možda čak i amonijak, ali moglo se disati. Pretpostavio sam da u mešini ima vazduha za samo nekoliko sati.
   Obučeni u kože g-odela, navukli smo spoljnji sloj odora od utvara, Kučijat je spustio glave odora niže nego što smo ih ikada nosili, sklopivši vilice tako da smo virili kroz sočiva, a glava je predstavljala primitivnu kacigu iznad skafandra. Onda smo nazuli spoljnje čizme od kože utvara, koje su nam se vezivale uz listove gotovo do kolena. Spoljnja odora zatim nam je bila brzo zašivena pomoću nekoliko snažnih poteza Čijakuove koštane igle. Mešina sa vodom i mešina sa vazduhom visile su nam o remenju ispod odore, blizu preklopa, tako da mogu brzo da se rašiju i otvore kada zatreba da se mešine ponovo napune. Čičtiku, nosač naše vatre od kuglica sa gorivom, neprestano je topio atmosferu u vodu i vazduh, još za vreme pešačenja, a kožne mešine za zamenu delio je preciznim redosledom, od Kučijata, kao prvog, do mene, kao poslednjeg. Sada sam bar shvatio hijerarhiju unutar grupe. Takođe sam shvatio zašto je grupa - kada je opasnost zapretila na površini - obrazovala zaštitnički krug sa Čičtikuom, nosačem vatre, u središtu. On nije samo imao religijski i simbolični značaj. Njegov neprestani trud i oprez održavali su nas u životu.
   Naša garderoba bila je upotpunjena još jednim poslednjim dodatkom kada smo izišli iz pećine na vrtložni vetar i površinski led. Iz jednog udubljenja blizu ulaza, Čijaku i ostali povadili su zalihu dugačkih, crnih sečiva za klizanje, oštrih poput brijača sa donje strane, ravnih i širokih na vrhu, gde su nam stopala u čizmama sasvim lepo pristajala. Još jednom su uzice od kože utvara upotrebljene da nam pričvrste ta sečiva. Bila je to delotvorna kombinacija klizaljki i skija za kros-kontri, a ja sam nespretno preklizao deset metara po neravnom ledu glečera pre nego što sam shvatio da se skijamo na kandžama utvara.
   Priznajem da sam se veoma plašio pada pri 1,7 g pošto je svako tumbanje bilo takvo kao da još sedam desetina jednog drugog Rola Endimiona pada preko mene, ali ubrzo sam shvatio način kretanja na tome i uvideo da smo dobro zaštićeni za slučaj pada. Na kraju sam koristio jedan od isečenih trupaca splava kao debeli štap za skijanje kada bi površina postala suviše neravna i odgurivao se kao da sam i sam splav.
   Ovde ću priznati da bih voleo da imam holo-sliku ili fotografiju naše grupe sa tog izleta. Sa kožama utvara, unutrašnjim tesnim g-odelima, vrećama sa vazduhom i vazdušnim crevima od utrobe utvara, koštanim kopljima, mojom plazma puškom, rančevima i skijama od kandži, mora da smo izgledali kao nekakvi paleolitski astronauti sa Stare Zemlje.
   Sve je dejstvovalo. Kretali smo se brže preko dina od snega i ledenih kristala nego u ledenim tunelima. Kada je vetar duvao sa juga, što se dešavalo samo na kratkom delu tog površinskog putovanja, širili smo ruke obmotane odorama od utvara i hitali preko ravnih delova leda kao jedrenjaci.
   
   Tokom hoda po površini zamrznute atmosfere Sol Drakoni Septema postojala je neka oštra, ali upečatljiva lepota. Nebo je bilo vakuumski crno, kao da smo na površini meseca, kada je sunce bilo na njemu, ali samo trenutak po zalasku, mnogo hiljada zvezda kao da je eksplodiralo u postojanje. Naše odore i unutrašnja odela dobro su se tokom dana nosili sa gotovo svemirski visokim i niskim temperaturama, ali bilo je očigledno da čak ni Čitčatuci ne bi mogli da prežive noćnu hladnoću. Na svu sreću, kretali smo se dovoljno brzo po površini, pa smo imali samo jedno razdoblje od šest sati tame kada smo morali da pronađemo zaklon, a Čitčatuci su tako isplanirali naš odlazak da možemo da iskoristimo u potpunosti svetlost dana pre nego što padne ta noć.
   Nije bilo planina niti drugih površinskih odstupanja većih od ledenih hrbata ili brazdi, izuzev u prvih nekoliko sati koje smo proveli na ledu, kada je izlazeće sunce obasjalo jedan ledeni objekt daleko na jugu. To je, shvatio sam, bio vrh nebodera Oca Glaukusa koji je štrčao iz leda, mnogo kilometara od nas. Osim toga, površina je toliko bila lišena odstupanja da sam se načas pitako kako Čitčatucima uspeva da određuju pravac, ali onda sam video da Kučijat baca pogled prema suncu, a zatim prema sopstvenoj senci. Nastavili smo da klizamo prema severu tokom kratkog dana.
   Čitčatuci su se kretali u čvrstom odbrambenom poretku dok su klizali/skijali, sa nosačem vatre i vračem, koji je održavao vatru i mešine sa vazduhom/vodom, u središtu; ratnici sa spremnim kopljima bili su na bokovima, Kučijat na čelu, a Čijaku - očito drugi na lestvici komandovanja, shvatili smo sada - na začelju, oprezan toliko da je gotovo klizao unazad. Svaki Čitčatuk imao je oko odore obmotano uže od utvare - nas su takođe time obmotali kada smo se oblačili - i bolje sam shvatio svrhu tolikih konopaca kada se Kučijat naglo zaustavio i otklizao prema istoku da bi zaobišao nekoliko procepa koji su mome oku bili nevidljivi. Pogledao sam niz jedan od njih - pukotina kao da se obrušavala u večitu tamu - i pokušao da zamislim kako bi izgledao pad. Kasno tog istog popodneva, jedan od naših pratilaca na boku nestao je u iznenadnoj, nemoj eksploziji ledenih kristala - samo da bi se ponovo pojavio trenutak kasnije, dok su Čijaku i Kučijat pripremali užad za spasavanje. Ratnik je zaustavio pad, a onda skinuo crne klizaljke od kandži, da bi ih sada koristio kao alatke za penjanje i usecao sebi put uz strmi zid pukotine kao planinar koji se vere po ledu. Bio sam sve svesniji toga da ne treba da potcenjujem Čitčatuke.
   Tog prvog dana nismo videli nijednu utvaru. Dok je sunce zalazilo, shvatili smo - onako iscrpljeni - da su Kučijat i ostali prestali da kližu prema severu i da kruže, zaviruju u led kao da nešto traže. Sve se to dešavalo dok su razređeni vetrovi bacali ledene kristale na nas. Da smo na površini bili u svemirskim odelima, uveren sam da bi nam viziri bili izgrebani i zamrljani. Na odorama i očnim sočivima utvara nisu se videla nikakva oštećenja.
   Konačno, Ajčakut zamaha rukama sa mesta do koga je otklizao, daleko na zapadu - kroz maske i vakuum nije bila moguća verbalna komunikacija - pa smo svi otklizali tamo, da bismo se konačno zaustavili na mestu koje nije izgledalo nimalo drugačije od ostatka površine nabrane od pritiska. Kučijat nam mahnu da se odmaknemo, razveza sekiru koju je dobio od nas na poklon i nosio je vezanu na leđima, pa poče da seče led. Kada je probio površinski sloj, videli smo da to nije tek nova pukotina ili brazda, već uski ulaz u ledenu pećinu. Četiri ratnika pripremiše koplja, Čičtiku im se pridruži sa svojom svetiljkom od žara, i grupa se - sa Kučijatom na čelu - zavuče u rupu dok smo mi ostali čekali u odbrambenom krugu.
   Trenutak kasnije, Kučijatova pokrivena glava proviri napolje, i on nam mahnu da uđemo. I dalje je držao sekiru, a mogao sam da zamislim kako se široko ceri iza vizira od zuba utvare i membranske maske. Sekira je bila važan poklon.
   Proveli smo noć u jazbini utvare. Pomogao sam Čijakuu da zapuši ulaz snegom i ledom, napunili smo još metar ulaznog tunela rastresitim ledenim kristalima i većim komadima, a onda smo ušli i posmatrali kako Čičtiku zagreva blokove snežnog leda sve dok ledena jazbina nije dovoljno bila ispunjena atmosferom da bi se u njoj disalo. Spavali smo pribijeni jedni uz druge, dvadeset troje Nedeljivih Ljudi i tri Nedeljiva Putnika, i dalje sa odorama i membranama-skafandrima, ali bez maski, udišući jedni drugima prijatan miris znoja. Toplota koju smo čuvali tako zbijeni održala nas je u životu za vreme strašne noći napolju, dok su oluje koriolisove sile nosile ledene kristale bezmalo brzinom zvuka... da je u tom gotovo potpunom vakuumu zvuka uopšte bilo.
   Sećam se još jedne pojedinosti iz poslednje noći koju smo proveli sa Čitčatucima. Jazbina utvare bila je obložena, u potpunosti obložena, ljudskim lobanjama i kostima, a svaka od njih bila je usađena u kružni ledeni zid jazbine gotovo umetnički pažljivo.
   
   Nismo videli utvare - ni mladunce, ni odrasle, koje buše led - tokom putovanja sledećeg dana, i neposredno pre zalaska sunca skinuli smo klizaljke i sakrili ih, a onda ušli u ledene tunele iznad drugog dalekobacača. Kada smo bili dovoljno duboko da se ponovo nađemo u atmosferi, skinuli smo maske i skafandre od membrana i vratili ih Čatčiji sa izvesnim oklevanjem. Bilo je to kao da vraćamo značke koje su nas obeležavale kao pripadnike Nedeljivih Ljudi.
   Kučijat održa kratak govor. Nisam mogao da pratim brze slogove, ali Anea je prevodila - "Imali smo sreće... nešto u vezi sa time koliko je neuobičajeno da ne moraju da se bore sa utvarama dok prelaze preko površine... ali, kaže on, sreća jednog dana gotovo uvek donosi nesreću sutradan."
   "Kaži mu da se nadam da greši", rekoh ja.
   Bili smo gotovo šokirani kada smo ugledali otvorenu reku sa lebdećom izmaglicom i ledenom tavanicom. Iako smo svi bili iscrpljeni, smesta smo prionuli na posao. Sklapanje skraćenog splava bilo je teško sa rukavicama od utvara na šakama, ali Čitčatuci su brzo radili kako bi nam pomogli i za dva sata imali smo skraćenu, nezgrapnu verziju našeg prethodnog plovila - bez katarke, šatora i kamena za ognjište. Ali kormilo je bilo na svom mestu i mada su motke za odgurivanje bile kraće i izgledale nezgrapno kada smo ih spojili vezivanjem, mislili smo da će odraditi svoje u ovom plitkom delu Tetisa.
   Odlazak je bio tužniji nego što sam mogao da zamislim. Svi su se izgrlili najmanje dvaput. Na dugačkim Aneinim trepavicama bilo je leda, a morao sam da priznam i naprezanje sopstvenog grla od snažnih emocija.
   Onda smo se odgurnuli u struju - bilo je neobično putovati dok stojimo na mestu, još sam u mišićima i umu osećao odjeke pokreta odgurivanja i klizanja na klizaljkama od kandži - portal dalekobacača i ledeni zid približili su nam se, sagnuli smo se ispod veoma niske ledene izbočine i iznenada se našli... na drugom mestu.
   

Plovili smo u osvit. Reka je ovde bila široka i mirna, struja spora, ali stalna. Rečne obale bile su od crvenog kamena, izbrazdane kao široke, blage stepenice koje su se dizale iz vode; pustinja se sastojala od crvenog stenja i niskog žutog grmlja; daleka uglasta brda i lukovi bili su takođe od glatkog crvenog kamena. Sve to crvenilo bilo je potpaljeno ogromnim crvenim suncem koje nam se dizalo s leve strane. Temperatura je već bila stotinu stepeni iznad one u ledenoj pećini. Zaklonili smo oči i skinuli odore od utvara, postavivši ih kao debel,e bele ćilime blizu krme skraćenog splava. Slojevi leda na trupcima isprva su se presijavali, a zatim istopili na jutarnjem suncu.
   Zaključili smo da smo na Kom-Rijadu i pre nego što smo konsutovali komlog ili vodič za Tetis. Na to nas je navela pustinja od crvenog stenja - mostovi jarkocrvenog peščara, uski stubovi crvenog kamena koji su se uzdizali naspram ružičastog neba, blagi, crveni lukovi kraj kojih je portal dalekobacača što je ostajao za nama izgledao patuljasto. Reka je proticala kroz kanjone natkriljene tim parabolama od crvenog kamena, a zatim skretala u širu dolinu gde je vrući vetar nosio žutu kadulju i dizao crvenu prašinu koja se hvatala za dugačke, cevaste 'dlake' odora od utvara i prodirala nam u usta i oči. Do podneva, kretali smo se kroz plodniju dolinu. Kanali za navodnjavanje pružali su se pod pravim uglovima u odnosu na našu reku, a niske, žute palme i grmovi boje magente rasli su duž tih vodenih puteva. Ubrzo se ukazaše male građevine, a nešto kasnije, čitavo selo kuća ružičaste i oker boje, ali bez ljudi.
   "Ovo je kao na Hebronu", šapnu Anea.
   "Ne znamo da li je tako", rekoh ja. "Možda samo rade negde izvan vidokruga."
   Ali usledilo je još vrelije popodne - prema vodiču, dan je na Kom-Rijadu imao dvadeset dva sata - i mada je kanala bilo sve više, biljke se umnožavale, a sela postajala sve češća, nije bilo nikakvog traga ljudima niti njihovim domaćim životinjama. Dva puta smo dogurali splav do obale - jednom da bismo izvukli vode iz arteškog bunara, a potom da bismo istražili jedno seoce iz koga su se na reci čuli zvuci udaraca. Bila je to izlomljena streha koja je lupala na pustinjskom vetru.
   Najednom, Anea se presavi od bola. Padoh na koleno i okružih plazma pištoljem po praznoj ulici, dok joj je A. Betik pritrčavao. Na ulici nije bilo nikoga. Prozori su bili lišeni bilo kakvih pokreta.
   "U redu je", prodahta devojčica dok ju je android držao. "Iznenadni bol..."
   Otrčah do nje; osećao sam se budalasto zbog toga što sam potegao oružje. Spustio sam ga u futrolu na opasaču, kleknuo i uzeo je za ruku. "Šta je bilo, malena?" Jecala je.
   "Ja... ne... znam", uspela je da izusti između jecaja. "Nešto... strašno... ne znam."
   Poneli smo je natrag do splava. "Molim vas", šapnu Anea uz cvokot zuba, uprkos vrućini, "hajdemo. Hajdemo odavde."
   A. Betik je postavio mikrošator, iako je on sada zauzimao najveći deo našeg skraćenog splava. Odvukli smo odore utvara u senku, položili devojčicu na njih i dali joj vode iz mešine.
   "Da li je to zbog ovog sela?" rekoh ja. "Je li te nešto u vezi sa njim..."
   "Ne", reče Anea između suvih jecaja. Video sam da se bori sa emocijama koje su je preplavile. "Ne... nešto grozno... ovaj svet, ali takođe... iza nas."
   "Iza nas?" Pogledah kroz vrata šatora, uzvodno, ali u dolini nije bilo ničega; bio je tamo samo široki kanal reke i sve manje selo sa žutim palmama koje su se divlje njihale na vetru.
   "Iza nas na ledenom svetu?" upita A. Betik tiho.
   "Da", izusti Anea pre nego što se presavila od bola. "To... boli."
   Spustih dlan na njeno čelo i goli stomak. Koža joj je bila vrelija nego što je trebalo, čak i ako se uzme u obzir vrućina u dolini i osunčanost na licu i mišicama posle dana provedenog ovde. Izvukli smo medkompe iz mog ranca i ja sam joj stavio dijagnostički flaster. Pokazao je visoku temperaturu, bol na stepenu 6,3 dolorometarske lestvice, grčenje mišića i neravnomerni EEG. Preporučio je vodu, ibuprofen i odlazak lekaru.
   "Eno nekog grada", reče android kada je reka zavila iza strmeni.
   Iziđoh iz šatora da pogledam. Ružičastocrveni tornjevi, kupole i minareti još su bili daleko - možda petnaest kilometara po sve širem dnu doline - a struja na ovoj reci nije mnogo žurila. "Ostani sa njom", rekoh i odoh na desnu stranu da se latim motke. Naš skraćeni splav bio je znatno lakši od starog i brzo smo se kretali sa strujom.
   A. Betik i ja proverili smo u vodiču izvitoperenom od vode i zaključili da je taj grad Mašhad, prestonica južnog kontinenta i dom Velike Džamije, čija su se minareta sada jasno videla dok se reka kretala kroz sve gušća sela, predgrađa, industrijske oblasti i sam grad. Anea je nemirno spavala. Temperatura joj je porasla, a dijagnostik medkompa žmirkao je crvenim svetlima, preporučujući lekarski pregled.
   Mašhad je bio podjednako jezivo prazan kao i Novi Jerusalim.
   "Čini mi se da se sećam glasina da je sistem Kom-Rijada pao u ruke Proteranih otprilike u isto vreme kada su zauzeli Vreću Uglja", rekoh ja. A. Betik se složio, rekavši da su čuli nešto slično dok su iz univerzitetskog grada pratili radio-emisije Paksa.
   Privezali smo splav za niski mol i ja sam izneo devojčicu u hladovinu gradskih ulica. Ovo je bila repriza Hebrona, samo što sam ovoga puta ja bio zdrav, a devojčica u nesvesti. Odlučio sam da ubuduće izbegavam pustinjske svetove ako to ikako bude moguće.
   Ulice su bile neurednije nego u Novom Jerusalimu: površinska kola bila su parkirana pod nepravilnim uglovima i napuštena na pločnicima, vetar je ulicama nosio otpatke, vrata i prozori bili su otvoreni crvenom pesku, a čudnovati, mali ćilimi ležali su na pločnicima, ulicama i sparušenim travnjacima. Zastao sam kod prve gomile tepiha na koje smo naišli, pomislivši da bi to mogle biti hoking-prostirke. Bili su to samo tepisi. A svi su bili okrenuti u istom smeru.
   "Molitvene prostirke", reče A. Betik dok smo se vraćali u hladovinu gradske ulice. Čak ni najviše ulice ovde nisu bile mnogo visoke - nijedna nije bila visoka kao minareta, koja su štrčala iz parka tropskog drveća. "Stanovništvo Kom-Rijada bilo je gotovo stopostotno islamsko", nastavi on. "Pričalo se da Paks nije ovde ostvario nikakav pristup, čak ni sa obećanjem vaskrsavanja. Ljudi nisu želeli da imaju ništa sa Protektoratom."
   Skrenuh iza ugla, i dalje u potrazi za bolnicom ili bilo kakvim znakom koji bi nas do nje mogao odvesti. Aneino vrelo čelo bilo mi je prislonjeno uz vrat. Disala je brzo i plitko. "Mislim da je ovo mesto bilo u Spevu", rekoh ja. Dete kao da uopšte nije imalo težine.
   A. Betik klimnu glavom. "Č. Silenus je pisao o ovdašnjoj pobedi Pukovnika Kasada nad takozvanim Novim Prorokom pre nekih tri stotine godina."
   "Ši'iti su ponovo došli na vlast kada je Mreža pala, zar ne?" rekoh ja. Pogledali smo niz novu bočnu ulicu. Tražio sam crveni polumesec umesto univerzalnog znaka crvenog krsta za medicinsku pomoć.
   "Da", reče A. Betik, "i silovito su se suprotstavili Paksu. Pretpostavljalo se da su sa dobrodošlicom dočekali Proterane kada se Flota Paksa povukla iz ovog sektora."
   Pogledah prazne ulice. "Pa, izgleda da se Proteranima ta dobrodošlica nije mnogo dopala. Ovde je kao na Hebronu. Šta misliš, gde su svi oni otišli? Da li su mogli da uzmu celu planetnu populaciju kao taoce i..."
   "Pogledajte, Merkurova palica", prekinu me A. Betik.
   Stari simbol krilatog štapa obavijenog dvema prepletenim zmijama nalazio se na prozoru visoke zgrade. Unutrašnjost je bila neuredna i ispreturana, ali više je ličila na standardnu kancelarijsku zgradu od bilo koje bolnice u kojoj sam ikad bio. A. Betik priđe digitalnom znaku koji je izbacivao redove teksta na arapskom. Takođe je mrmljao glasom mašine.
   "Umeš da čitaš arapski?" rekoh ja.
   "Umem", reče android. "Takođe razumem ponešto od ovog govornog jezika, jezika po imenu 'farsijski'. Na desetom spratu nalazi se privatna klinika. Mislim da tamo imaju kompletan dijagnostički centar, a možda i autohirurga."
   Krenuh prema stepeništu sa Aneom u naručju, ali A. Betik pokuša liftom. Prazno stakleno okno zazuja i levitaciona kabina dolebde i zaustavi se na našem nivou.
   "Jezivo, to što još ima energije", rekoh ja.
   Odvezosmo se liftom do desetog sprata. Anea se budila i stenjala dok smo hodali popločanim hodnikom, kroz otvoreni vrt-terasu gde su žute i zelene palme šuštale na vetru, pa u prozračnu, zastakljenu prostoriju sa nizom autohirurških ležajeva i centralizovanom dijagnostičkom opremom. Odabrali smo krevet najbliži prozoru, skinuli devojčicu, ostavivši joj donji veš, i smestili je među čiste čaršave. Zamenivši dijagnostičke flastere iz medkompa vlaknima, sačekali smo dijagnostičke panele. Sintetizovani glas govorio je na arapskom i farsijskom, kao i deo displeja za očitavanje, ali postojala je frekvencija za engleski Mreže, pa smo nju uključili.
   Autohirurg je postavio dijagnozu iscrpljenosti, dehidracije i neuobičajenog EEG obrasca, koji bi mogao da bude posledica ozbiljnog udarca u glavu. A. Betik i ja se zgledasmo. Anea nije pretrpela nikakav udarac u glavu.
   Odobrili smo tretman za iscrpljenost i dehidraciju i ustuknuli kada su hvatači od pene za onemogućavanje pokreta izišli iz panela kreveta; pseudoprsti su zapipali u potrazi za Aneinom venom i otpočela je infuzija sa sedativom i slanim rastvorom.
   Nekoliko minuta kasnije, dete je utonulo u laki san. Dijagnostički panel progovorio je na arapskom, a A. Betik je to preveo pre nego što sam ja stigao da odem do monitora i pročitam. "Kaže da bi pacijent trebalo dobro da odspava tokom noći i da će se ujutro osećati bolje."
   Pomerih plazma pušku sa mesta gde sam je nosio na leđima. Naši prašnjavi rančevi nalazili su se na jednoj od stolica za posetioce. Prišavši prozoru, rekoh: "Proveriću ima li čega u gradu pre nego što padne mrak. Da se uverim da smo sami."
   A. Betik prekrsti ruke i zagleda se u veliko crveno sunce koje je dodirivalo vrhove zgrada preko puta. "Mislim da smo sasvim sami", reče on. "Ovde je trajalo nešto duže, to je sve."
   "Šta je trajalo duže?"
   "Šta god bilo to što je otelo ljude. Na Hebronu nije bilo nikakvog traga panici ili borbi. Ovde su ljudi imali vremena da napuste svoja vozila. Ali molitveni ćilimi najsigurniji su znak." Prvi put sam primetio fine bore na plavoj koži androidovog čela, oko njegovih očiju i ustiju.
   "Najsigurniji znak za šta?" rekoh ja.
   "Znali su da im se nešto dešava", reče A. Betik, "i proveli su svoje poslednje minute u molitvi."
   Spustio sam plazma pušku kraj stolice za posetioce i otkopčao preklop futrole. "Ipak idem da pogledam", rekoh. "Ti pazi na nju za slučaj da se probudi, važi?" Izvukoh dva komunikatora iz ranca, dobacih jedan androidu, a drugi zakačih za svoj okovratnik postavivši zrno mikrofona na mesto. "Drži otvorenu zajedničku frekvenciju. Javljaću se. Ti mene pozovi ako bude nekih problema."
   A. Betik je stajao kraj njenog kreveta. Njegova krupna šaka nežno dodirnu čelo usnule devojčice. "Biću ovde kada se bude probudila, Č. Endimione."
   
   

Čudno je da se tako jasno sećam tog večernjeg hoda kroz napušteni grad. Digitalni znak na banci saopštavao je da je 40 stepeni Celizujusa - 104 po Farenhajtu - ali suvi vetar iz pustinje crvenog kamena brzo je odnosio sav znoj, a ružičasti i crveni zalazak sunca imao je na mene umirujuće dejstvo. Možda se sećam te večeri zato što je to bila poslednja noć našeg putovanja pre nego što su se stvari nepovratno izmenile.
   Mašhad je bio čudnovata mešavina modernog grada i bazara iz Hiljadu i jedne noći, divnog niza priča koje mi je Grandam pripovedala dok smo sedeli pod zvezdanim nebom Hiperiona. Ovo mesto imalo je u sebi blagi mošus romantike. Na uglu bi se nalazila novinarnica i automatska bankarska mašina, a čim bi čovek skrenuo oko ugla, nasred ulice nalazile bi se tezge sa jarko obojenim nadstrešnicama i gomilama voća koje je trulilo u gajbama. Mogao sam da zamislim kakva je tu vladala graja i komešanje - kamile, konji ili neke druge prehedžirske zveri što sporo prolaze ili udaraju nogama o tle, psi koji laju, prodavci koji viču i kupci koji se cenkaju, žene u crnim feredžama i čipkastim burquas, ili velovima, koje klize okolo, a sa obe strane barokna i nedelotvorna površinska kola koja reže i izbacuju prljavi ugljen-monoksid, keton ili već neku drugu prljavštinu koju su motori sa unutrašnjim sagorevanjem isipali u atmosferu...
   Sa šokom se prenuh iz sanjarenja na muzikalno dozivanje glasa nekog muškarca, čije su reči odjeknule kamenim i čeličnim kanjonima grada. Činilo se da glas dopire iz parka samo blok ili dva levo od mene i ja potrčah u tom smeru, sa rukom na drški pištolja u raskopčanoj futroli.
   "Čuješ ovo?" rekoh u zrno mikrofona dok sam trčao.
   "Da", začu se A. Betikov glas u mojoj slušalici. "Vrata terase su otvorena i zvuk je ovde sasvim jasan."
   "Zvuči arapski. Možeš li da prevedeš?" Bio sam samo malo zadihan kada sam dovršio sprint duž dva bloka i ušao u otvoreni park gde je džamija preovlađivala čitavim krajem. Nekoliko minuta ranije, pogledao sam niz jednu od poprečnih ulica i načas ugledao kako poslednji trag crvenog sutona boji bok minareta, ali sada je kameni toranj imao mutnosivu boju i samo su najviši pramenovi cirusa hvatali svetlost.
   "Da", reče A. Betik. "To mujezin poziva na večernju molitvu."
   Izvukoh dvogled iz torbice na opasaču i pretražih minarete. Čovekov glas dopirao je iz zvučnika na balkonima koji su se pružali oko svakog tornja. Tamo nije bilo ni traga pokretu. Najednom, ritmičko zapevanje prestade i ptice zacvrkutaše na granama pošumljenog trga.
   "To je najverovatnije snimak", reče A. Betik.
   "Proveriću." Ostavivši dvogled na mesto, krenuo sam stazom od smrvljenog kamenja kroz široke travnjake i između žućkastih stabala palmi do ulaza džamije. Prošao sam kroz dvorište i zastao na ulazu u samu džamiju. Mogao sam da vidim unutrašnjost - bila je ispunjena stotinama molitvenih prostirki. Složeni lukovi od prugastog kamena stajali su na elegantnim stubovima, a na suprotnom zidu prelepi luk otvarao se u polukružnu nišu. Desno od te niše bilo je stepenište oivičeno ljupko izrezbarenom kamenom ogradom, sa platformom na vrhu natkriljenom kamenom nadstrešnicom. Ne ulazeći još u taj veliki prostor, opisao sam to A. Betiku.
   "Ta niša je mihrab", odgovori on. "Ona je rezervisana za imama, koji vodi molitvu. Balkon sa desne strane jeste minbar, predikaonica. Ima li koga na nekom od ta dva mesta?"
   "Ne." Video sam crvenu prašinu na molitvenim prostirkama i kamenim stepenicama.
   "Onda nema sumnje da je poziv na molitvu bio tempirani snimak", reče A. Betik.
   Osetio sam poriv da uđem u veliki kameni prostor, ali taj poriv nadvladalo je moje oklevanje da profanišem bilo čiju svetu kuću. Osećao sam to kao dete u katoličkoj katedrali na Kraju Kljuna, i kao odrastao, kada je jedan moj prijatelj iz teritorijalaca želeo da me odvede u jedan od poslednjih hramova Zen Gnostika na Hiperionu. Shvatio sam kao dečak da ću uvek biti uljez na svetim mestima... pošto nikada nisam imao svoje, nikada se neću osećati ugodno na tuđem. Nisam ušao.
   Dok sam se vraćao ulicama koje su se hladile i smračivale, pronašao sam bulevar oivičen palmama, u privlačnom delu grada. Na kolicima su se nalazili hrana i igračke za prodaju. Zastao sam kraj kolica gde su se prodavale krofne i onjušio jedan od prstenova testa veličine narukvice. Ukvario se pre nekoliko dana, ne nedelja ili meseci.
   Bulevar je izlazio na reku i ja skrenuh levo, pošavši obalskom esplanadom natrag ka ulici koja će me ponovo odvesti do klinike. Povremeno sam se javljao A. Betiku. Anea je još čvrsto spavala.
   Zvezde su bile nejasne zbog prašine u atmosferi, dok se noć spuštala na grad. Samo je u nekoliko zgrada u centru gorelo svetlo - šta god da je otelo stanovništvo, mora da je to učinilo po danu - ali otmene, stare ulične svetiljke pružale su se duž esplanade i sijale su gasnim svetlom. Da nije bilo jedne od tih svetiljki na uličnom kraju mola gde smo privezali splav, verovatno bih krenuo natrag prema klinici ne primetivši to. Ovako, svetlost svetiljke omogućila mi je da to ugledam sa više od stotinu metara udaljenosti.
   Neko je stajao na našem splavu. Prilika je bila nepokretna, veoma visoka, i kao da je nosila srebrno odelo. Svetlost svetiljke blistala je na površini prilike kao da ona nosi hromirani svemirski skafander.
   Šapnuvši A. Betiku da čuva devojčicu, da se na splavu nalazi uljez, izvukao sam pištolj iz futrole i dvogled sa opasača. Čim sam doveo sočiva u žižu, blistavo srebrno obličje okrenu glavu prema meni.
   

49.
   Otac Kapetan de Soja budi se u poznatoj toploti Rafaelove komore. Posle prvih par trenutaka neizbežne zbrke i dezorijentacije, izvlači se sa skučenog ležaja i lebdi, nag, do komandne konzole.
   Stvari su kao što bi trebalo da budu: na orbiti su oko Sol Drakoni Septema - taj svet je zaslepljujuća bela sfera neposredno iza prozora komandne konzole, sagorevanje kočenja optimalno je, tri preostale komore ubrzo će probuditi svoj vredan ljudski tovar, unutrašnje polje podešeno je na nula-g sve dok svi ponovo ne steknu snagu, unutrašnja temperatura i atmosfera optimalni su za buđenje, brod se nalazi na odgovarajućoj geosinhronoj orbiti. Sveštenik-kapetan daje svoju prvu zapovest u ovom novom životu - naređuje brodu da počne da priprema kafu za sve njih u kabini-trpezariji. Obično prvo na šta pomisli posle vaskrsenja jeste njegov mehur sa kafom, smešten u nišu stola za planiranje/obedovanje, koji se puni vrelim crnim pićem.
   Onda De Soja primećuje da brodski kompjuter bleska svetlom koje označava prioritetnu poruku. Nikakva poruka nije stigla dok je bio svestan u sistemu Pacema, a malo je verovatno da ih je pronašla ovde, u ovom zabačenom sistemu bivše kolonije. U sistemu Sol Drakonija Paks nije prisutan - u najboljem slučaju, bakljobrodovi u tranzitu koriste tri gasna džina u sistemu za punjenje rezervoara vodonikom - a kratko pretraživanje brodskog kompjutera potvrđuje da nikakav drugi brod nije stupio s njima u vezu tokom tri dana kočenja i ulaska na orbitu. Isti upit obznanjuje činjenice da na planeti ispod njih ne postoji misija Crkve i da je poslednja misionarska veza izgubljena pre više od pedeset standardnih godina.
   De Soja pušta poruku. Papsko ovlašćenje prosleđeno preko Flote Paksa. Prema šiframa displeja, poruka je stigla samo nekoliko stotih delova sekunde pre nego što je Rafael izvršio kvantni skok iz Pacemovog svemira. Poruka se sastoji samo od teksta i kratka je - NJEGOVA SVETOST OPOZIVA MISIJU NA SOL DRAKONI SEPTEMU. NOVA OBLAST AKVIZICIJE: BOŽJI GAJ. SMESTA TAMO PRODUŽITE. ODOBRILI LURDUSAMI I MARUSIN. KRAJ PORUKE.
   De Soja uzdiše. Ovo putovanje, ove smrti i vaskrsavanja, bili su uzaludni. Na trenutak, sveštenik-kapetan se ne pomera već sedi nag na komandnom ležaju, zagledan u blistavobeli rub ledene planete koji ispunjava zakrivljeni prozor iznad njega. Onda ponovo uzdiše i odlazi da se istušira, zastavši u kabini-trpezariji da bi srknuo prvi gutljaj kafe. Automatski poseže za mehurom dok ukucava komande u konzolu kabine za tuširanje - igličasti mlaz, onoliko vreo koliko može da izdrži. Podseća sebe da negde pronađe ogrtače. Ovo više nije isključivo muška svlačionica.
   Najednom, De Soja se koči, iritiran. Ispružena ruka nije mu se spustila na dršku njegovog mehura za kafu. Neko je pomerio mehur u niši.
   
   Njihov novi regrut, kaplar Radamant Nemes, poslednja napušta komoru. Sva tri muškarca odvraćaju pogled dok ona izlazi iz svoje komore i odbacuje se prema kabini-trpezariji i tušu, ali u Rafaelovom pretrpanom komandnom mehuru ima dovoljno uglačanih površina da svaki od njih načas ugleda čvrsto telo sitne žene, njenu bledu kožu i modru kruciformu između malih dojki.
   Kaplar Nemes pridružuje im se u uzimanju pričesti i izgleda rastrojeno i ranjivo dok srču kafu i dopuštaju unutrašnjim poljima da narastu do jedne šestine-g.
   "Vaše prvo vaskrsenje?" pita De Soja blago.
   Kaplar klima glavom. Kosa joj je veoma crna i kratko podšišana, šiške joj mlitavo vise na bledom čelu.
   "Voleo bih da kažem da ćete se navići na to", kaže sveštenik-kapetan, "ali uistinu, svako buđenje je kao prvo... teško i razgaljujuće."
   Nemes srče kafu iz svog mehura. Izgleda oprezno u mikrogravitaciji. U kontrastu sa grimiznocrnom uniformom, koža joj izgleda još bleđe.
   "Zar ne bi trebalo smesta da krenemo prema sistemu Božjeg Gaja?" kaže ona oprezno.
   "Ubrzo ćemo", kaže Otac Kapetan de Soja. "Dao sam uputstva Rafaelu da iziđe iz ove orbite za petnaest minuta. Ubrzaćemo prema najbližoj translacionoj tački pri dva g, tako da možemo nekoliko sati da se oporavljamo pre nego što budemo morali da se vratimo ležajevima i komorama."
   Kaplar Nemes malo drhti na pomisao o novom vaskrsavanju. Kao da silno želi da promeni temu, baca pogled prema zaslepljujućem rubu planete koji ispunjava prozore i ekrane za posmatranje. "Kako bi iko mogao da putuje rekom po tolikom ledu?"
   "Ispod njega, rekao bih", kaže narednik Gregorijus. Džinovski vojnik pažljivo je posmatrao Nemes. "To je atmosfera koja se ponovo zaledila posle Pada. Tetis sigurno protiče ispod nje."
   Kaplar Nemes iznenađeno diže obrve. "A kako izgleda Božji Gaj?"
   "Ne znate to?" pita Gregorijus. "Mislio sam da je svako u Paksu čuo za Božji Gaj."
   Nemes odmahuje glavom. "Ja sam odrasla na Esperanci. To je uglavnom poljoprivredni i ribarski svet. Ljudi se mnogo ne zanimaju za druga mesta. Ni za druge svetove Paksa... ni za stare priče o Mreži. Većina nas je previše zauzeta napornim obezbeđivanjem sredstava za život na zemlji ili moru."
   "Božji Gaj je stari templarski svet", kaže Otac Kapetan de Soja i spušta svoj mehur sa kafom na njegovo udubljenje u stolu. "Prilično je teško spaljen za vreme invazije Proteranih koja je prethodila Padu. U svoje doba, bio je divan."
   "Tačno", klima glavom narednik Gregorijus, "Templarsko Bratstvo Mjuira bila je neka vrsta kulta obožavanja prirode. Oni su Božji Gaj pretvorili u svet-šumu - stabla viša i lepša od sekvoja sa Stare Zemlje. Tamo su živeli Templari, svih dvadesetak miliona - u gradovima i platformama na tim ljupkim stablima. Ali odabrali su pogrešnu stranu u ratu..."
   Kaplar Nemes diže pogled dok srče kafu. "Mislite da su bili na strani Proteranih?" Kaže to kao da je ta zamisao šokantna.
   "Baš tako, curo", kaže Gregorijus. "Možda je to bilo zato što su u to doba imali stabla koja su letela svemirom..."
   Nemes se smeje. To je kratak, oštar zvuk.
   "On to ozbiljno", kaže kaplar Ki. "Templari su koristili ergove - konzervatore energije sa Aldebarana - da bi stabla obuhvatili zaštitnim poljem klase devet i obezbedili reakcioni pogon unutar sistema. Imali su čak i normalne Hokingove pogone instalirane za međuzvezdane letove."
   "Leteće drveće", kaže kaplar Nemes i ponovo se oštro smeje.
   "Neki od njih odleteli su na takvom drveću kada su im Proterani platili za savezništvo napadom Roja na Božji Gaj", nastavlja Gregorijus, "ali većina ih je izgorela... baš kao što je izgoreo i najveći deo planete. Jedan vek, kažu, najveći deo sveta bio je u pepelu. Oblaci dima izazvali su dejstvo nuklearne zime."
   "Nuklearne zime?" kaže Nemes.
   De Soja pažljivo posmatra mladu ženu i pita se zašto je neko tako naivan odabran da nosi papski disključ u određenim okolnostima. Da li je domišljatost bila deo njene snage ubice, ukoliko dođe do potrebe za tim?
   "Kaplare", kaže on, obrativši se ženi, "kažete da ste odrasli na Esperanci... Da li ste se tamo upisali u teritorijalne snage?"
   Ona odmahuje glavom. "Otišla sam pravo u vojsku Paksa, Oče Kapetane. Došlo je do gladi zbog lošeg roda krompira... oficiri za regrutaciju nudili su putovanja na druge svetove... i tako..."
   "Gde ste služili?" pita Gregorijus.
   "Samo sam bila na obuci na Friholmu", kaže Nemes.
   Gregorijus se naslanja na laktove. Lakše mu je da sedi pri jednoj šestini-g. "U kojoj brigadi?"
   "Dvadeset trećoj", kaže žena. "Šesti puk."
   "Vrišteći orlovi", kaže kaplar Ki. "Imao sam drugaricu koju su tamo prekomandovali. Da li vam je komandant bio Zapovednik Kolmen?"
   Nemes ponovo odmahuje glavom. "Dok sam ja bila tamo, glavni je bio Zapovednik Diring. Provela sam samo deset lokalnih meseci... ovaj... to je valjda nekih osam i po standardnih. Obučavali su me za specijalistu u borbi. Onda su tražili dobrovoljce za Prvu Legiju..." Ona prekida da govori, kao da je to poverljivi materijal.
   Gregorijus se češe po bradi. "Čudo da nisam čuo za tu jedinicu u pripremi. U vojsci ništa ne ostaje tajna mnogo dugo. Koliko kažete da ste se obučavali sa tom... legijom?"
   Nemes zuri pravo u krupnog muškarca. "Dve standardne godine, naredniče. I ona jeste bila tajna... sve do sada. Najveći deo obuke obavljao se na planeti Li Tri i u Teritorijama Lambertovog Prstena."
   "Lambert", razmišlja krupni narednik naglas. "Dakle, odradili ste svoj deo obuke pri niskoj gravitaciji i u njenom potpunom odsustvu."
   "I više od toga", saglašava se kaplar Radamant Nemes sa stegnutim osmehom. "Dok smo bili u Lambertovom Prstenu, obučavali smo se u Peregrinovom Trojanskom Grozdu pet meseci."
   Otac Kapetan de Soja oseća da se razgovor pretvara u isleđivanje. Ne želi da se novi član posade oseća podvrgnut napadu zbog njihovih pitanja, ali i on je radoznao koliko i Ki i Gregorijus. Osim toga, oseća da nešto... nije u redu. "Dakle, posao Legije biće uglavnom nalik na posao Marinaca?" kaže on. "Međubrodska borba?"
   Nemes odmahuje glavom. "Ne... Kapetane. Ne puka međubrodska taktika pri nula-g. Legije se obrazuju tako da rat odnesu neprijatelju."
   "Šta to znači, kaplare?" pita sveštenik-kapetan tiho. "Tokom svih ovih godina koje sam proveo u Floti, devedeset odsto naših bitaka bilo je na teritoriji Proteranih."
   "Da", kaže Nemes, ponovo sa osmejkom, "ali vi udarite i bežite... mislim na akcije Flote. Legije će okupirati."
   "Ali najveći broj uporišta Proteranih nalazi se u vakuumu!" kaže Ki. "Asteroidi, orbitalne šume, sam duboki svemir..."
   "Baš tako", kaže Nemes, i dalje sa osmehom. "Legije će se sa njima boriti na njihovom terenu... ili u vakuumu, ako zatreba."
   Gregorijus hvata De Sojin pogled koji mu govori: Prestanite s pitanjima, ali narednik vrti glavom i kaže: "Pa, ne vidim šta to te razmetljive legije uče što Švajcarska Garda nije radila - i to dobro - već šesnaest vekova."
   De Soja lebdi i uspravlja se. "Ubrzanje za dva minuta. Hajdemo na ležajeve, Još ćemo razgovarati o Božjem Gaju i našoj tamošnjoj misiji za vreme vožnje do tačke translacije."