Rafaelu je trebalo gotovo jedanaest sati usporavanja i kočenja pri dve stotine gravitacija da bi izišao iz svoje brzine bliske brzini svetlosti pri ulasku u sistem, ali kompjuter je locirao odgovarajuću tačku translacije do Božjeg Gaja samo trideset pet miliona klika daleko od Sol Drakoni Septema. Brod je mogao da ubrzava pri udobnih jedan g i da stigne do te tačke za oko dvadeset pet sati, ali De Soja mu je naredio da se diže iz gravitacionog bunara planete pri konstantnih dva g šest sati pre nego što je upotrebio više energije da bi uključio unutrašnja polja tokom jurnjave pri stotinu g u poslednjem satu.
   Po konačnom pojavljivanju polja, ekipa poslednji put proverava svoj raspored za Božji Gaj - tri dana za vaskrsavanje, zatim smesta spuštanje padobrodom sa narednikom Gregorijusom koji će zapovedati jedinicom na tlu, nadzor nad segmentom reke Tetis između portala, dugačkim pedeset osam klika, a onda konačna priprema za hvatanje Anee i njene grupe.
   "Posle svega ovoga, zbog čega je Njegova Svetost počeo da usmerava našu potragu?" pita kaplar Ki dok prilaze komorama.
   "Zbog otkrovenja", kaže Otac Kapetan de Soja. "Dobro... svi se lepo ušuškajte. Ja ću da nadgledam kontrolne table."
   U poslednjih nekoliko minuta pre translacije, po običaju, oni zatvaraju svoje komore. Samo kapetan ostaje da bdi.
   Za par minuta koliko je sam za komandnom tablom, De Soja brzo traži podatke o njihovom prekinutom ulasku i bekstvu iz sistema Hebrona. Pregledao ih je pre odlaska iz sistema Pacema, ali sada ponovo ubrzano pregledava vizuelne snimke i snimljene podatke. Sve je tu i sve izgleda kako treba: snimci sa orbite oko Hebrona dok su on i njegova dva vojnika još bili u komori - plamteći gradovi, predeo prepun kratera i razorena sela Hebrona iz kojih se dim diže u pustinjsku atmosferu, Novi Jerusalim u radioaktivnim ruševinama - a onda radarsko primećivanje krstarica Proteranih. Rafael je prekinuo cikluse vaskrsavanja i pokušao da umakne, izdigavši se iz sistema pri dve stotine osamdeset gravitacija koje je mogao da postigne svojim usavršenim fuzionim pogonom, sa tovarom mrtvaca u sebi. Proterani su, s druge strane, morali da preusmere svoju energiju na unutrašnja polja ili da izginu - za pagane nema vaskrsavanja - tako da nisu mogli da postignu više od osamdeset g za vreme potere.
   Ipak, tu su bili vizuelni snimci - dugački, zeleni repovi fuzionih pogona Proteranih, njihovi pokušaji da zracima pogode Rafaela sa daljine od gotovo pune AJ, brodski zapis o tome da su odbrambena polja sa lakoćom odbila energiju zraka sa te daljine, konačna translacija do sistema Mare Infinitusa, pošto je to bila najbliža tačka za skok...
   Sve je to imalo smisla. Vizuelni snimci bili su ubedljivi. De Soja nije verovao ni u najmanji delić svega toga.
   Sveštenik-kapetan nije siguran zbog čega je tako skeptičan. Vizuelni snimci, naravno, ne znače ništa; već više od hiljadu godina, od početka Digitalnog Doba, najobičnije dete može da sačini lažne ubedljive vizuelne slike na svom kućnom kompjuteru. Ali za falsifikovanje brodskih podataka bio bi potreban džinovski napor - tehnička zavera. Zašto ne veruje Rafaelovoj memoriji?
   Sa samo nekoliko minuta do translacije, De Soja poziva podatke o njihovom nedavnom prispeću u sistem Sol Drakoni Septema. Osvrće se sa komandnog ležaja - sve tri komore zatvorene su čvrsto i tihe, sa zelenim signalnim svetlima. Gregorijus, Ki i Nemes još su budni i čekaju na translaciju i smrt. De Soja zna da se narednik u poslednjim minutima moli. Ki obično čita knjigu sa monitora svoje komore. De Soja nema pojma šta žena radi u svom udobnom mrtvačkom sanduku.
   Zna da se ponaša paranoično. Moj mehur za kafu pomeren je sa svog mesta. Drška je bila pomerena u stranu. U satima koje je proveo budan, De Soja je pokušao da se seti da li je neko možda ulazio u kabinu-trpezariju i slučajno pomerio mehur u sistemu Pacema. Ne - nisu koristili kabinu-trpezariju za vreme uspinjanja iz gravitacionog bunara Pacema. Ta žena, Nemes, bila je na brodu sa ostalima, ali De Soja je upotrebio mehur za kafu i vratio ga na mesto kada je ona otišla do svog ležaja/komore. Bio je siguran u to. On je poslednji legao, baš kao i uvek. Ubrzanje ili usporavanje moglo bi da smrska mehur koji nije sačinjen za strašne gravitacije, ali vektor usporavanja koji je Rafael pratio bio je linearan sa smerom putovanja kurirskog broda i ne bi pomerio stvari postrance. Niša za mehure za kafu bila je tako sačinjena da te stvari zadrži na mestu.
   Otac Kapetan de Soja deo je loze mornara, bilo svemirskih, bilo morskih, koja se proteže milenijumima u prošlost; to su ljudi koji fanatično paze na to da za sve postoji mesto i da se sve na tom mestu i nalazi. On je svemirski putnik. Skoro dve decenije službe na fregatama, razaračima i bakljobrodovima naučilo ga je da će mu sve što ostavi tamo gde ne treba bukvalno tresnuti u lice čim brod pređe u nula-g. Još važnije, on poseduje drevnu mornarsku potrebu da pruži ruku i pronađe sve što mu zatreba bez prethodnog traženja, u tami ili oluji. Tačno je, misli on, da položaj drške njegovog mehura za kafu nije velika stvar... osim što jeste. Svaki muškarac naučio je da koristi jednu nišu za stolicu kraj stola za planiranje namenjenog za pet ljudi, koji se otvara u trpezarijski sto u skučenoj komandnoj mahuni. Kada su sto koristili za planiranje kursa ili pregledanje planetnih mapa, svaki muškarac - uključujući Retiga, kada je bio živ - sedeo je, stajao ili lebdeo na svom uobičajenom mestu kraj stola. Takva je bila ljudska priroda. Svemirskim putnicima bilo je u krvi da imaju uredne i predvidive navike.
   Neko mu je pomerio dršku mehura za kafu - možda kolenom kojim se taj neko... neka... pridržavala pri nula g. Paranoično. Nesumnjivo.
   Osim toga, narednik Gregorijus mu je šapatom saopštio zabrinjavajuće novosti u minutima koji su prošli između izlaska tog čoveka iz komore za vaskrsavanje i buđenja kaplara Nemes.
   "Jedan moj prijatelj u Švajcarskoj Gardi u Vatikanu, kapetane. Otišao sam s njim na piće noć pre našeg odlaska. Sve nas je poznavao - Kija i Retiga - i zakleo se da je video kako su strelca Retiga izneli u nesvesnom stanju na nosilima do ambulantnih kola ispred vatikanske bolnice."
   "Nemoguće", rekao je De Soja. "Strelac Retig umro je od komplikacija prilikom vaskrsavanja i sahranjen je u svemiru dok smo bili u blizini Mare Infinitusa."
   "Da", zarežao je Gregorijus, "ali moj prijatelj bio je siguran... gotovo siguran... da je to bio Retig u ambulantnim kolima. U nesvesti, sa priključenim kompletima za održavanje života, maskom za kiseonik i svim tim, ali ipak Retig."
   "To nema nikakvog smisla", rekao je De Soja. Oduvek je bio sumnjičav prema teorijama zavere, znajući iz ličnog iskustva da tajne koje deli više od dvoje ljudi retko zadugo ostaju tajne. "Zašto bi nas Flota Paksa i Crkva lagale o Retigu? I gde je on, ako je živ na Pacemu?"
   Gregorijus je slegnuo ramenima. "Možda to i nije bio on, kapetane. Stalno to govorim sebi. Ali ambulantna kola..."
   "Šta je sa njima?" odbrusio je De Soja, oštrije nego što je nameravao.
   "Išla su za Kastel Sant' Anđelo, ser", rekao je Gregorijus. "U sedište Svete Kancelarije."
   Paranoja.
   Podaci o jedanaest sati usporavanja normalni su - kočenje sa visokim g, uobičajeni ciklus od tri dana za vaskrsavanje kako bi se obezbedili maksimalni izgledi za njihovo bezbedan oporavak. De Soja baca pogled na brojeve o ulasku na orbitu i pušta video snimak spore rotacije Sol Drakoni Septema. Stalno se pita kako izgledaju ti izgubljeni dani - Rafael obavlja svoje jednostavne zadatke dok komore oživljavaju njega i ostale - pita se kakva to jeziva tišina tada vlada brodom.
   "Tri minuta do translacije", čuje se Rafaelov grubi, sintetizovani glas. "Svi članovi posade treba da su u ležajevima komora."
   De Soja zanemaruje upozorenje i poziva fajlove sa podacima o dva i po dana koje je brod proveo na orbiti oko Sol Drakoni Septema pre nego što su on i ostali oživeli. Nije siguran šta to traži... nema podataka o odvajanju padobroda... nema znakova preuranjenog aktiviranja sistema za održavanje života... svi monitori komora izveštavaju o regularnom ciklusu i prva ubrzavanja života javljaju se u poslednjim satima trećeg dana... svi orbitalni brodski podaci normalni su... čekaj!
   "Dva minuta do translacije", kaže ravan glas broda.
   Tamo, prvog dana, ubrzo posle postizanja standardne geosinhrone orbite... i ponovo tamo, oko dva sata kasnije. Sve je normalno osim suvih pojedinosti o ispaljivanju četiri mala reakciona potisnika. Da bi se postigla i zadržala savršena geosinhrona orbita, brod poput Rafaela ispaliće desetak takvih malih potisnih mlazeva. Ali De Soja zna da takva fina podešavanja uglavnom obavljaju velike mahune za reakcioni potisak na krmi blizu fuzionog pogona, i na samoj komandnoj mahuni kod pramca nezgrapno konfigurisanog kurirskog broda. Ovi potisni kratki mlazevi bili su slični... najpre dvostruko ispaljivanje da bi se brod stabilizovao prilikom okretanja tako da komandna mahuna ne gleda prema planeti... uobičajeno je da se za vreme rotacije solarno zagrevanje jednoobrazno rasporedi po brodskoj površini bez korišćenja rashladnog polja... ali samo osam minuta ovde... i ovde! A posle okreta, ti upareni reakcioni mlazevi. Dva i dva. Onda konačni upareni mlazevi, koji bi mogli da prate ispaljivanje većih potisnika što bi brod okrenulo natrag tako da kamere komandne mahune budu uperene prema planeti. Onda, četiri sata i osamnaest minuta kasnije, ponovo čitava ta sekvenca. Zabeleženo je još trideset osam potisnih sekvenci za održavanje pozicije, a među njima nijedno ispaljivanje velikih potisnika koje bi označilo okretanje čitavog broda, ali ove istovetne međuigre sa četiri mlaza bodu De Sojine iskusne oči.
   "Jedan minut do translacije", upozorava Rafael.
   De Soja čuje kako ogromni generatori polja počinju da njište u pripremi za prebacivanje na modifikovani Hokingov sistem koji će ga ubiti za pedeset šest sekundi. On to prenebregava. Ako se sada ne bude premestio, komandna stolica odneće mu mrtvo telo do komore posle translacije. Brod je sačinjen na takav način - to je prljavo, ali neophodno.
   Otac Kapetan Federiko de Soja bio je mnogo godina kapetan bakljobroda. Izveo je više od deset skokova kurirom-arhanđelom. On poznaje taj potpis duplog mlaza, okreta, duplog mlaza u evidenciji reakcionih potisnika. Čak i sa stvarnim događajem obrtanja koji je izbrisan iz brodskih podataka, otisci prstiju za taj manevar vide se tu u obrisima. Okret služi za orijentaciju padobroda, koji je prikačen dole, na suprotnoj strani u odnosu na grozd komandne mahune, prema atmosferi planete. Drugi dupli mlaz - onaj koji se ovde još nalazi zapisan - služi da bi poništio dejstvo štrcaljki potisnika koje odvajaju padobrod od središta Rafaelove mase. Konačno duplo ispaljivanje služi da bi se sve stabilizovalo po povratku broda u normalni položaj, tako da kamere komandne mahune ponovo budu uperene prema planeti ispod broda.
   Ništa od svega toga nije tako očigledno kao što zvuči, pošto čitava masa sve vreme lagano rotira na orbiti, uz povremene mlazeve koji poravnavaju trup radi boljeg zagrevanja ili hlađenja. Ali za De Soju taj znak je potpuno jasan. On ukucava uputstva da se ponovo pojave drugi podaci. Negativni znak za odvajanje padobroda. Negativni podatak o manevru okreta pri odvajanju padobroda. Pozitivni indikatori stalnog prisustva padobroda. Negativni znak za aktiviranje sistema za održavanje života pre nego što su svi vaskrsli nekoliko sati ranije. Negativne slike kretanja padobroda prema atmosferi na video zapisima. Stalna slika-zapis, gde je padobrod prikačen i prazan.
   Jedinu nepravilnost predstavljaju dve osmominutne sekvence mlazeva potisnika između kojih je prošlo četiri sata. Osam minuta okretanja od planete dozvolilo bi padobrodu da nestane u atmosferi bez vizuelnog zapisa glavne kamere. Ili da se ponovo pojavi i spoji. Kamere na pramcu i radar zabeležili bi taj događaj osim ukoliko im nije naređeno da to zanemare pre odvajanja padobroda. To bi zahtevalo manje petljanja sa podacima posle samog čina.
   Ako je neko naredio brodskom kompjuteru da obriše sve podatke o aktivnosti padobroda, Rafaelova ograničena AI možda je izmenila podatke upravo na takav način, ne shvatajući da će ispaljivanja malih potisnika za vreme rotiranja ostaviti bilo kakav trag. A za svakoga manje iskusnog od čoveka koji je dvanaest godina bio kapetan bakljobroda, upravo bi tako i bilo. Kada bi De Soja imao oko jedan sat da pozove sve podatke o vodoničnom gorivu, da ih uporedi sa potrebama za ponovnim punjenjem padobroda gorivom i zahtevima ulaska u sistem, a zatim još jednom uporedi sa prilivom Busarovog vodoničnog kolektora za vreme usporavanja, bio bi sigurniji u to da li su se zaista dogodili manevri okretanja broda i odvajanja padobroda. Kada bi imao oko jedan sat nasamo.
   "Trideset sekundi do translacije."
   De Soja nema vremena da stigne do ležaja u svojoj komori. Ima vremena da pozove specijalnu komandnu sekvencu za brodske operacije, ukuca svoju šifru za prioritetnu komandu, potvrdi je, izmeni parametre monitora i učini to još dvaput. Tek što je čuo potvrdu treće prioritetne komande, dolazi do kvantnog skoka arhanđela u C-plus.
   Translacija bukvalno rastrže De Soju na njegovom ležaju. Umire sa žestokim kezom na licu.
   
   

50.
   "Role!"
   Bilo je to najmanje jedan sat pre osvita na Kom-Rijadu. I A. Betik i ja sedeli smo na stolicama u sobi gde je Anea spavala. Ja sam zadremao. A. Betik je bio budan - činilo se da je uvek tako - ali ja sam prvi stigao do kreveta devojčice. Svetla očitavanja biomonitora bila su jedino osvetljenje kreveta. Napolju, oluje prašine urlale su satima.
   "Role..." Očitavanja su pokazivala da joj je temperatura spala, bol nestao, a ostao je samo neravnomeran EEG.
   "Tu sam, malena." Uzeo sam je za ruku. Prsti joj nisu više bili grozničavo vreli.
   "Video si Šrajka?"
   To me je iznenadilo, ali shvatio sam na tren da tu na delu nije morala da bude vidovitost ili telepatija. A. Betiku sam javio radiom da sam ga ugledao. Mora da su zvučnici komunikatora bili uključeni, a Anea je bila dovoljno budna da to registruje.
   "Aha", rekoh ja, "ali u redu je. Nije ovde."
   "Ali video si ga."
   "Da."
   Ona me ščepa za ruku obema šakama i uspravi se na krevetu. Video sam da joj tamne oči sijaju na slabom svetlu. "Gde, Role? Gde si ga video?"
   "Na splavu." Slobodnom rukom gurnuo sam je natrag na jastuke. Jastučnica i njena potkošulja bile su natopljene znojem. "U redu je, malena. Nije ništa uradio. Ostao je tamo kada sam otišao."
   "Je li okrenuo glavu, Role? Da li te je pogledao?"
   "Pa, jeste, ali..." Zaćutao sam. Tiho je zastenjala i stala da okreće glavu levo-desno na jastuku. "Malena... Anea... u redu je..."
   "Ne, nije u redu", reče devojčica. "Oh, Bože, Role. Zamolila sam ga da pođe sa mnom. Te poslednje noći. Da li si znao da sam ga zamolila da pođe sa nama? Rekao je ne..."
   "Ko je rekao ne?" upitah ja. "Šrajk?" A. Betik priđe iza mene. Napolju, crveni pesak udarao je u prozore i klizna vrata.
   "Ne, ne, ne", reče Anea. Obrazi su joj bili vlažni, mada nisam znao je li to bilo od suza ili od pada temperature. "Otac Glaukus", reče ona, glasom gotovo nečujnim zbog buke vetra. "Te poslednje noći... zamolila sam Oca Glaukusa da pođe sa nama. Nije trebalo to da tražim, Role... on nije bio deo mojih... mojih snova... ali tražila sam, a kad sam već tražila, trebalo je da budem uporna..."
   "U redu je", rekoh ja i sklonih joj vlažni pramen kose sa čela. "Sa Ocem Glaukusom sve je u redu."
   "Nije", reče devojčica i tiho zastenja. "Mrtav je. Stvar koja nas goni ubila ga je. Njega i Čitčatuke."
   Ponovo pogledah tablu monitora. I dalje je pokazivala pad temperature, uprkos njenom bulažnjenju. Pogledah A. Betika, ali android je napeto zurio u dete.
   "Hoćeš da kažeš da ih je Šrajk ubio?" upitah ja.
   "Ne, nije Šrajk", reče ona tiho i prisloni ručni zglob uz usne. "Bar mislim da nije. Ne, nije to bio Šrajk." Najednom, ona mi ščepa šaku obema rukama. "Role, voliš li me?"
   Za trenutak, mogao sam samo da zurim. A onda, ne izvlačeći šaku, rekoh: "Naravno, malena. Hoću reći..."
   Anea me tada pogleda kao da me prvi put zaista vidi otkad se probudila i uzviknula moje ime. "Ne, prekini", reče ona. Tiho se nasmeja. "Izvini. Za tren sam pogrešila vreme. Naravno da me ne voliš. Zaboravila sam kada smo bili... ko smo sada jedno drugome."
   "Ne, u redu je", rekoh ja, ne shvatajući. Potapšah je po ruci. "Zaista marim za tebe, malena. Isto tako i A. Betik, pa ćemo..."
   "Ćuti", reče Anea. Oslobodi šaku i spusti mi prst na usne. "Ćuti. Za tren sam bila izgubljena. Mislila sam da smo... Kao što ćemo biti..." Ona se zavali dublje u jastuke i uzdahnu. "Bože moj, ovo je noć pre Božjeg Gaja. Poslednja noć našeg putovanja..."
   Nisam bio siguran da je počela da govori suvislo. Sačekao sam.
   A. Betik reče: "Č. Anea, da li je Božji Gaj naše sledeće odredište na reci?"
   "Mislim da jeste", reče devojčica; sada je više zvučala kao dete koje sam poznavao. "Da. Ne znam. Sve bledi..." Ona se ponovo uspravi. "Ne juri nas Šrajk, znate. Niti Paks."
   "Naravno da nas Paks juri", rekoh ja, pokušavajući da je nateram da se ukopča u stvarnost. "Jure nas još od..."
   Anea je nepopustljivo odmahivala glavom. Kosa joj je visila u vlažnim bičevima. "Ne", reče ona tiho, ali veoma čvrsto. "Paks nas progoni zato što mu Srž govori da mi za njega predstavljamo pretnju."
   "Srž?" rekoh ja. "Ali ona je... još od Pada, ona je..."
   "Živa i opasna", reče Anea. "Pošto je Gledstonova sa ostalima uništila sistem dalekobacača koji je Srži obezbeđivao njenu neuronsku mrežu, ona se povukla... ali nikada nije otišla daleko, Role. Zar ne možeš da uvidiš to?"
   "Ne", rekoh ja. "Ne mogu. Gde se nalazila ako već nije daleko otišla?"
   "U Paksu", reče devojčica jednostavno. "Moj otac - njegova ličnost u Majčinoj Šrenovoj Petlji - objasnio mi je to pre nego što sam rođena. Srž je sačekala da Crkva živne pod Polom Direom... papom Tejarom I. Dire je bio dobar čovek, Role. Moja majka i čika Martin poznavali su ga. On je nosio dve kruciforme... svoju i kruciformu Oca Lenara Hojta. Ali Hojt je bio... slab."
   Potapšah je po ručnom zglobu. "Ali kakve to veze ima sa..."
   "Slušaj!" reče devojčica i povuče ruku. "Sutra nam se sve može dogoditi na Božjem Gaju. Mogu da poginem. Svi možemo da izginemo. Budućnost nikada nije pisana... samo naznačena. Ako ja poginem, a ti preživiš, hoću da objasniš čika Martinu... bilo kome ko će te saslušati..."
   "Nećeš ti poginuti, Anea..."
   "Slušaj, bogamu!" reče devojčica molećivo. Ponovo je imala suze u očima.
   Klimnuo sam glavom, spreman da je saslušam. Činilo se kao da je čak i zavijanje vetra oslabilo.
   "Tejar je bio ubijen u devetoj godini svoje vladavine. Moj otac je to predskazao. Ne znam da li su to bili agenti TehnoSrži... oni koriste kibride... ili naprosto vatikanska politika, ali kada je Lenar Hojt vaskrsnuo iz njihovih zajedničkih kruciformi, Srž je dejstvovala. Srž je bila ta koja je obezbedila tehnologiju što omogućuje kruciformi da oživljava ljudska bića bez gubljenja pola ili idiotluka, kao kod plemena Bikura na Hiperionu..."
   "Ali kako?" rekoh ja. "Kako su AI Srži umele da pripitome simbiot kruciforme?" Uvideo sam odgovor pre nego što sam i završio rečenicu.
   "Oni su stvorili kruciforme", reče Anea. "Ne sadašnja Srž, već UI koju će stvoriti u budućnosti. Ona je te stvari poslala natrag kroz vreme na Hiperion baš kao i Vremenske Grobnice. Parazite su testirali na izgubljenom plemenu... Bikurama... i uvideli probleme..."
   "Male probleme", rekoh ja, "poput uništavanja organa za razmnožavanje i inteligencije posle vaskrsavanja."
   "Da", reče Anea. Ponovo me uze za ruku. "Srž je bila u stanju da otkloni te probleme pomoću svoje tehnologije. Tehnologije koju su dali Crkvi pod njenim novim papom... Lenarom Hojtom. Julijem VI."
   Počeo sam da shvatam. "Faustovska pogodba..." rekoh ja.
   "Krajnja faustovska pogodba", reče devojčica. "Sve što je Crkva morala da učini da bi stekla Vaseljenu bilo je da proda svoju dušu."
   "I tako je rođen Protektorat Paksa", reče A. Betik tiho. "Politička moć zahvaljujući parazitu..."
   "Srž nas progoni... progoni mene", nastavi dete. "Ja predstavljam pretnju za njih, a ne samo za Crkvu."
   Lagano zavrteh glavom. "Kako to da ti predstavljaš pretnju za Srž. Jedno obično dete..."
   "Jedino dete koje je bilo u vezi sa odbeglom kibridnom ličnošću pre nego što sam rođena", šapnu ona. "Moj otac je bio na slobodi, Role. Ne samo u datasferi ili megasferi... već i u metasferi. Slobodan u široj psihocerbermreži zbog koje je čak i Srž bila prestravljena..."
   "Lavovi, tigrovi i medvedi", promrmlja A. Betik.
   "Baš tako", reče Anea. "Kada je ličnost mog oca prodrla u megasferu Srži, on je upitao AI, Umona, čega se to Srž plaši. Rekli su da se ne upuštaju dalje u metasferu zbog toga što je ona puna lavova, tigrova i medveda."
   "Ne shvatam, malena", rekoh ja. "Izgubio sam nit."
   Ona se nagnu napred i stisnu mi šaku. Njen dah na mom obrazu bio je topao i sladak. "Role, ti poznaješ Spev čika Martina. Šta se dogodilo sa Zemljom?"
   "Sa Starom Zemljom?" rekoh glupavo. "U Spevu, AI Umon rekao je da su tri elementa Srži vodila rat... razgovarali smo već o tome."
   "Ispričaj mi ponovo."
   "Umon je rekao Kitsovoj ličnosti... tvom ocu... da su Prevrtljivi želeli da unište čovečanstvo. Stabilni... njegova grupa... želeli su da ga spasu. Oni su izlažirali uništenje Stare Zemlje u crnoj rupi i ukrali je, da bi je odneli ili u Magelanove Oblake, ili u Herkulov Grozd. Ultimativni, treća grupa, nisu nimalo marili za to šta će se dogoditi sa Starom Zemljom ili sa čovečanstvom dok god njihov projekt Ultimativne Inteligencije bude u mogućnosti da urodi plodom."
   Anea je čekala.
   "A Crkva se slaže sa onim u šta svi drugi veruju", nastavih donekle neuverljivo. "Da je Staru Zemlju progutala Crna Rupa i da je ona umrla onda kada se to navodno i dogodilo."
   "U koju verziju ti veruješ, Role?"
   Udahnuh duboko. "Ne znam", rekoh. "Mislim da bih voleo da Stara Zemlja još postoji, ali to mi se nekako ne čini važno."
   "A šta ako postoji i treća mogućnost?" upita Anea.
   Staklena vrata iznenada zazvečaše i zatresoše se. Spustih šaku na plazma pištolj, upola iščekujući da Šrajk zagrebe po staklu. Tamo je samo zavijao pustinjski vetar. "Treća mogućnost?"
   "Umon je lagao", reče Anea. "AI je slagala mog oca. Nijedan element Srži nije preselio Zemlju... ni Stabilni, ni Prevrtljivi... ni Ultimativni."
   "Dakle, bila je uništena", rekoh ja.
   "Ne", reče Anea. "Moj otac to tada nije razumeo. Kasnije jeste. Stara Zemlja preseljena je u Magelanove Oblake, tačno, ali to nije učinio nijedan element Srži. Oni nisu posedovali tehnologiju, energetske resurse, niti taj nivo kontrole nad Prazninom Koja Spaja. Srž ne može čak ni da otputuje do Magelanovog Oblaka. On je suviše daleko... nezamislivo udaljen."
   "Onda, ko?" rekoh ja. "Ko je ukrao Staru Zemlju?"
   Anea se spusti natrag na jastuke. "Ne znam. Mislim da to ne zna ni Srž. Ali ona i ne želi da zna - a prestravljena je od pomisli da ćemo mi to saznati."
   A. Betik kroči bliže. "Dakle, Srž ne aktivira dalekobacače na našem putovanju?"
   "Ne", reče Anea.
   "Hoćemo li otkriti ko to čini?" rekoh ja.
   "Ako preživimo", reče Anea. "Ako preživimo." Oči su joj sada izgledale umorno, ali ne i grozničavo. "Čekaće nas sutra, Role. I tu ne mislim na sveštenika-kapetana i njegove ljude. Neko... nešto iz Srži, čekaće nas."
   "Stvar za koju misliš da je ubila Oca Glaukusa, Kučijata i ostale", rekoh ja.
   "Da."
   "Je li to nekakva vizija?" rekoh ja. "Mislim, da znaš to o Ocu Glaukusu."
   "Nije vizija", reče devojčica praznim glasom. "Samo sećanje iz budućnosti. Izvesno sećanje."
   Pogledah oluju koja je jenjavala. "Možemo ostati ovde", rekoh. "Možemo uzeti letač ili EMV koji radi, odleteti na severnu poluloptu i sakriti se u Aliju ili nekom većem gradu o kome piše u vodiču. Ne moramo da igramo njihovu igru i da sutra prođemo kroz portal dalekobacača."
   "Nije tako", reče Anea, "moramo."
   Zaustih da se pobunim, ali oćutah. Nešto kasnije, rekoh: "A gde se tu uklapa Šrajk?"
   "Ne znam", reče devojčica. "Zavisi od toga ko ga je ovaj put poslao. Ili on možda postupa po svom nahođenju. Ne znam."
   "Po svom nahođenju?" rekoh ja. "Mislio sam da je to samo mašina."
   "Oh, ne", reče Anea. "Nije to samo mašina."
   Protrljah obraz. "Ne razumem. Da li bi on mogao da nam bude prijatelj?"
   "Nikada prijatelj", reče devojčica. Uspravi se i stavi šaku na moje lice tamo gde sam ga ja protrljao samo koji sekund ranije. "Žao mi je, Role, ne nameravam da govorim u zagonetkama. Naprosto ne znam. Ništa nije zapisano. Sve je fluidno. A kada i ugledam stvari koje se pomeraju, to je onda kao divna slika u pesku sekund pre nego što će je vetar razvejati..."
   Prozori zazvečaše pred poslednjim naletom pustinjske oluje kao da su želeli da potkrepe to njeno poređenje. Ona mi se osmehnu. "Izvini što sam se malopre otkačila u vremenu..."
   "Otkačila?" rekoh ja.
   "Ono, kad sam te pitala da li me voliš", reče ona sa žalosnim osmehom. "Zaboravljam gde smo i kada smo."
   Trenutak kasnije, rekoh: "Nije važno, malena. Ja te zaista volim. A umreću pre nego što dopustim da ti iko sutra naudi - Crkva, Srž, bilo ko."
   "Ja ću se takođe truditi da sprečim takvu mogućnost, Č. Anea", reče A. Betik.
   Devojčica se osmehnu i obojici nam dodirnu ruke. "Limenko i Strašilo", reče ona. "Ne zaslužujem takve prijatelje."
   Na mene je došao red da se osmehnem. Grandam mi je ispričala tu staru priču. "A gde je Plašljivi Lav?" rekoh ja.
   Anein osmeh iščeznu. "To sam ja", reče ona vrlo tiho. "Ja sam ona plašljiva."
   Niko od nas više nije spavao te noći. Uzeli smo stvari i pošli prema splavu kada je prva naznaka zore dodirnula crvena brda iza grada.
   

51.
   Zbog svoje srazmerno male brzine kod translacione tačke u sistemu Sol Drakonija, Rafael mora manje da koči dok se obrće i ulazi u svemir Božjeg Gaja. Usporavanje je blago - nikada jače od dvadeset pet g - i traje samo tri sata. Radamant Nemes leži u svojoj obloženoj komori za vaskrsavanje i čeka.
   Posle ulaska broda na orbitu oko planete, Nemes otvara vrata svog mrtvačkog sanduka i odbija se prema kabini-trpezariji kako bi se odenula. Pre napuštanja komandne mahune i ulaska u cev padobroda, proverava monitore komora i ulazi u direktnu vezu sa brodskim operacijama. Ostale tri komore normalno dejstvuju, programirane za nominalno trodnevno razdoblje oživljavanja. Dok se De Soja i njegovi ljudi probude, Nemes zna da će ova stvar biti rešena. Koristeći mikrovlakno kao vezu sa glavnim brodskim kompjuterom, ona postavlja iste programske direktive i prioritetne naredbe za snimanje podataka kao što su bile one koje je upotrebila u sistemu Sol Drakonija. Brod potvrđuje program okreta padobroda koji sledi i priprema se da na njega zaboravi.
   Pre odbijanja uz cev do vazdušne komore padobroda, Nemes ukucava kombinaciju za otvaranje svog privatnog spremišta. Osim nekoliko kompleta odeće i nekih lažnih ličnih predmeta - holoa 'porodice' i lažnih pisama njenog izmišljenog brata - jedina stvar u spremištu jeste dodatni opasač sa uobičajenim torbicama. Neko ko bi pregledao te torbice pronašao bi samo kompjuter-karticu za igranje kakav se može nabaviti u bilo kojoj prodavnici mešovite robe za osam ili deset florina, kalem konca, tri bočice pilula i pakovanje tampona. Ona stavlja opasač oko pojasa i kreće prema padobrodu.
   Čak i sa orbite na trideset hiljada kilometara, Božji Gaj - tamo gde se uopšte vidi kroz teške slojeve oblaka - izgleda kao oštećeni svet, što i jeste. Umesto da je podeljena na diskretne kontinente i okeane, planeta je tektonski evoluirala kao jedna jedina masa kopna sa hiljadama dugačkih 'zatona' slanog mora koji šaraju po pejsažu kao tragovi kandži po zelenoj čohi bilijarskog stola. Osim morskih zatona i bezbrojnih prstiju jezera koji prate linije geoloških naslaga kroz zelene kopnene mase, tu su sada i hiljade mrkih useklina na mestima gde je invazija Proteranih - ono što ljudi još smatraju invazijom Proteranih - ostavila tragove zračnog oružja na miroljubivoj zemlji pre skoro tri stotine godina.
   Dok padobrod hita, ulazi u atmosferu i prolazi kroz jonizaciju, cepajući čvrstu atmosferu trostrukim probijanjem zvučnog zida, Nemes posmatra odozgo predeo koji se pomalja ispod širokih masa oblaka. Najveći deo rekombinovanih šuma sekvoja visokih do dve stotine metara, koje su prvobitno privukle Bratstvo Mjuira ovom svetu, sada ne postoji, spaljen u planetnom šumskom požaru koji je izazvao nuklearnu zimu. Veliki segmenti severne i južne polulopte još blistaju belinom snežnih nanosa i glacijacije, koja sada tek počinje da se smanjuje dok se pokrov oblaka povlači sa trake širine hiljadu klika s obe strane polutara. Upravo je to polutarno područje koje se oporavlja Nemesino odredište.
   Preuzevši ručne kontrole padobroda, Nemes ubacuje svoj priključak sa vlaknom. Pretražuje planetne mape koje je učitala iz glavne biblioteke Rafaela: evo je... reka Tetis nekada je tekla oko 160 klika, prevashodno sa zapada prema istoku, oko korenja Drveta Sveta Božjeg Gaja i pored Muzeja Mjuira. Nemes uviđa da je najveći deo puta Tetisom predstavljao džinovski polukružni luk, pošto reka obilazi oko malog useka severnog opsega Drveta Sveta. Templari su za sebe mislili da predstavljaju ekološku savest Hegemonije - uvek su davali svoje nezatraženo mišljenje pri svakom pokušaju teraformiranja u Mreži ili Zabačenosti - A Drvo Sveta bilo je simbol njihove nadmenosti. Uistinu, drvo je bilo jedinstveno u poznatoj Vaseljeni: sa deblom prečnika od više od osamdeset kilometara i prečnikom krošnje većim od pet stotina klika, poput podnožja legendarnog Olimpus Monsa na Marsu, jedan jedini živi organizam pružao je svoje gornje grane do samih rubova svemira.
   Njega sada, naravno, nema, razorila ga je i spalila flota 'Proteranih' koja je spržila čitavu planetu neposredno pre Pada. Umesto veličanstvenog, živog Drveta, tu je sada samo Panj Sveta, gomila pepela i ugljenika koja liči na erodirane ostatke drevnog štitastog vulkana. Pošto su Templari nestali - pobijeni, ili su umakli brodovima sa erg-pogonom na dan napada - Božji Gaj ostao je spržen duže od dva i po veka. Nemes zna da bi Paks odavno ponovo kolonizovao svet da mu Srž nije naredila da se okane toga: AI imaju sopstveni dugoročni plan za Božji Gaj, a on ne obuhvata misionare i ljudske kolonije.
   Nemes pronalazi portal dalekobacača uzvodno na reci - majušan u poređenju sa padinama pepela Panja Sveta na jugu - i lebdi iznad njega. Sekundarno rastinje izbilo je duž reke i na erodiranim padinama pepela, nalik na korov u poređenju sa starim šumama, ali opet sa stablima visine dvadeset i više metara i Nemes povremeno vidi gustiš gustog žbunja tamo gde sunčeva svetlost obasjava jaruge. To nije dobro mesto za zasedu. Nemes spušta padobrod na severnu obalu reke i odlazi do luka dalekobacača.
   Uklonivši ploču za pristup, pronalazi modul interfejsa i guli ljudsko meso sa desne šake i ručnog zgloba. Pažljivo čuva kožu zbog povratka na Rafaela, direktno se uključuje u modul i razmatra podatke. Ovaj portal nije bio aktiviran još od Pada. Aneina grupa još nije prošla ovuda.
   Nemes se vraća u padobrod i leti nizvodno, pokušavajući da pronađe savršeno mesto. To bi trebalo da bude mesto gde ne mogu da umaknu kopnom - dovoljno šumskog rastinja da sakrije nju i njene zamke, ali ne toliko da bi Anea i njeni saputnici imali zaklon - i konačno, mesto gde će Nemes moći da pospremi ostatke kada sve bude gotovo. Više bi volela kamenitu površinu: nešto što bi se lako moglo isprati pre povratka na Rafaela.
   Pronalazi savršeno mesto samo petnaest klika nizvodno. Tetis na tom mestu ulazi u kamenitu klisuru, niz brzaka stvorenih zracima Proteranih i naknadnim lavinama. Nova stabla izrasla su po padinama pepela kod ulaza u ovaj deo brzaka, kao i duž uskih jaruga koje se spajaju sa njima. Sam uski kanjon oivičen je oborenim stenama i velikim pločama crne lave koja je dotekla nizbrdo za vreme napada Proteranih i obrazovala terase pri hlađenju. Težak teren onemogućava prevoz, a svako ko upravlja splavom prema tim brzacima paziće na navođenje plovila u tu uzburkanu vodu i imaće malo vremena da posmatra stene ili rečne obale.
   Ona spušta padobrod na klik južno, izvlači vakuumski zatvorenu vrećicu za uzorke iz EVA spremišta, stavlja je za opasač, krije padobrod pod granama i brzo trči natrag do reke.
   Nemes vadi kalem iz opreme, baca konac i izvlači nekoliko stotina metara nevidljivog monovlakna. Prelazi njime napred-nazad peko reke iznad brzaka kao da plete nevidljivu paukovu mrežu i širi prozirnu poliugljeničnu materiju nalik na biljni sok po donjoj strani predmeta oko kojih obavija žicu, da bi imala vizuelnu referencu i da bi sprečila da monovlakno proseče drveće i stenje tamo gde ga dodiruje. Čak i kada bi neko tu pešačio po stenju i poljima lave, ta materija izgledala bi mu samo kao jedva vidljiva linija soka ili lišaj na kamenu. Mreža monovlakna prosekla bi Rafaela na deset mesta kada bi neko ovuda pokušao da prođe svemirskom letelicom.
   Kada je monovlaknom isplela zamku, Nemes kreće uzvodno po jedinoj ravnoj izbočini, otvara kutiju sa pilulama i tu rasipa nekoliko stotina minipunjenja po tlu i stablima. Mikroeksplozivi sa kameleonskim polimerom smesta se utapaju u boju i teksturu površine na koju su pali. Svako punjenje skočiće ka meti koja hoda ili trči, pre nego što eksplodira, a smer eksplozije oblikovan mu je tako da kopa unutra. Punjenja aktivira blizina pulsa, izdisanje ugljen-dioksida i telesna toplota, kao i pritisak stopala na udaljenosti od deset metara.
   Nemes procenjuje teren. Ova ravna oblast jedini je deo rečne obale blizu brzaka gde bi neko mogao da se povuče pešice, a pošto su tamo rabacana punjenja, ništa što hoda ne može da preživi. Nemes trči natrag do polja stenja i aktivira senzore punjenja šifrovanim impulsom.
   Da bi onemogućila bekstvo plivanjem uzvodno, ona otvara paketić tampona i posipa rečno dno jajima uholaža u keramičkim kućištima. Ona leže na dnu i izgledaju upravo kao vodom izlizani obluci oko njih. Kada jedno ili više živih bića bude prošlo iznad njih, aktiviraće se. Ako tada neko pokuša da se vrati uzvodno, uholaže veličine komaraca probiće svoja keramička jaja i suknuti kroz vodu ili vazduh da bi se zarile u lobanju mete i tamo eksplodirale u masu žičastih vlakana tek posle dodira sa moždanim tkivom.
   Na jednoj steni deset metara iznad brzaka, Radamant Nemes leže da čeka. Na opasaču su joj ostala dva predmeta: kompjuter-kartica za igranje i vrećica za uzorke.
   'Kompjuter' je najusavršeniji predmet koji je ponela u ovaj lov. Entiteti koji su joj ga stvorili nazvali su ga 'Sfinginom zamkom', po Grobnici Sfingi na Hiperionu, koju je stvorila ista vrsta AI; kartica može da stvori sopstveni mehur antientropijskih ili hiperentropijskih plima promera pet metara. Energija potrebna za stvaranje tog mehura mogla bi da čitavu deceniju podmiruje potrebe pretrpane planete poput Renesanse Vektor, ali Nemes traži samo tri minuta vremenskog izmeštanja. Poigravajući se karticom, Nemes pomišlja da bi je trebalo nazvati zamkom za Šrajka.
   Niska žena sa šakom bez kože gleda uzvodno. Samo što nisu. Iako je portal udaljen petnaest klika, imaće nekakvo upozorenje. Nemes oseća dalekobacačku distorziju. Očekuje da Šrajk bude sa njima i predviđa da će ovaj nju tretirati kao protivnika. Štaviše, bila bi razočarana kada se Šrajk ne bi tamo pojavio kao protivnik.
   Radamant Nemes poigrava se i poslednjim predmetom koji joj je za pojasom. Vrećica za uzorke upravo je ono na šta i liči - vakuumska EVA vrećica za uzorke. U njoj će odneti glavu devojčice natrag na Rafaela, gde će je smestiti u tajno spremište iza pristupne ploče fuzionog pogona. Njeni gospodari žele dokaz.
   Osmehujući se blago, Nemes leže natrag na crnu lavu, pomera se tako da joj popodnevno sunce zagreva lice, prekriva oči ručnim zglobom i dopušta sebi da nakratko zadrema. Sve je spremno.
   

52.
   Priznajem da sam očekivao da je Šrajk nestao kada smo stigli do ulice kraj dokova Mašhada na Kom-Rijadu, neposredno pred zoru tog poslednjeg, sudbonosnog dana. Nije nestao.
   Svi smo se ukopali u mestu kada smo na svom malom splavu ugledali kip od hroma i sečiva visok tri metra. Ta stvar stajala je baš onako kako sam je poslednji put video prethodne noći. Tada sam oprezno uzmaknuo, sa podignutom puškom, a sada sam načinio novi oprezan korak bliže, sa podignutom puškom.
   "Polako", reče Anea i spusti šaku na moju podlakticu.
   "Do đavola, šta to on hoće?" rekoh ja i otkočih pušku. Ubacio sam prvi naboj plazme u komoru.
   "Ne znam", reče Anea. "Ali tvoje oružje neće mu nauditi."
   Obliznuo sam usne i spustio pogled na dete. Želeo sam da joj kažem da naboj plazme može da naudi svemu što nije zaštićeno oklopom iz ere Mreže debelim dvadeset centimetara. Anea je izgledala bledo i u grču. Imala je tamne podočnjake. Oćutao sam.
   "Pa", rekao sam i malo spustio pušku, "ne možemo na splav dok je ta stvar tamo."
   Anea mi stisnu mišicu, a onda je pusti. "Moramo." Ona krenu prema betonskom molu.
   Pogledah A. Betika koji nije izgledao ništa srećnije od mene zbog ove zamisli; onda obojica potrčasmo da pristignemo devojčicu.
   Izbliza, Šrajk je bio još strašniji nego sa daljine. Ranije sam upotrebio reč 'kip', i u tom stvorenju bilo je nečeg izvajanog - ako se može zamisliti kip sa hromiranim šiljcima, bodljikavom žicom, trnjem i glatkim metalnim lubom. Bilo je veliko - nadvisivalo me je više od jednog metra, a ja nisam baš nizak. Samo obličje te stvari bilo je složeno - čvrste noge sa zglobovima obloženim trakama načičkanim trnjem; ravna stopala sa zakrivljenim sečivima tamo gde bi trebalo da se nalaze nožni prsti i sa dugačkim sečivom u obliku kašike na peti, koje bi moglo savršeno da posluži za paranje utroba; komplikovani gornji lub od glatke hromirane školjke presvučene trakama bodljikave žice; predugačke ruke, sa previše zglobova, u prevelikom broju - ispod dužeg, gornjeg para ruku, nalazio se dodatni par; a četiri ogromne šake sa sečivima visile su mlitavo kraj bokova stvorenja.
   Lobanja je mahom bila glatka i čudnovato izdužena, sa vilicom širokom kao plug i načičkanim nizovima metalnih zuba. Na čelu stvorenja nalazilo se zakrivljeno sečivo, a visoko na oklopljenoj lobanji još jedno. Oči su mu bile krupne, duboko usađene i mutnocrvene.
   "Hoćeš da se ukrcaš na splav sa tom... stvari?" šapnuh Anei dok smo stajali četiri metra dalje na molu. Šrajk nije okrenuo glavu da bi posmatrao naš dolazak, a oči su mu izgledale mrtvo poput staklenih reflektora, ali poriv da uzmaknem od te stvari, okrenem se i pobegnem, bio je veoma snažan.
   "Moramo da se ukrcamo na splav", odgovori mi devojčica šapatom. "Moramo danas da odemo odavde. Danas je poslednji dan."
   Ne skidajući sasvim pogled sa čudovišta, obazreh se prema nebu i zgradama iza nas. Posle divlje noćne oluje prašine, moglo se očekivati nebo ružičasto od veće koncentracije peska u vazduhu, ali oluja kao da je malo raščistila vazduh. Iako su se crvenkasti oblaci još meškoljili na poslednjem pustinjskom lahoru, nebo iznad nas bilo je plavlje nego prethodnog dana. Sunčeva svetlost sada samo što je dodirivala vrhove viših zgrada.
   "Možda bismo mogli da pronađemo EMV koji dejstvuje i da putujemo udobno", šapnuh ja, sa podignutom puškom. "Nešto bez ovakvog ukrasa za haubu." Ta šala zazvučala je neslano čak i meni, ali najveći deo hrabrosti koju sam uopšte osećao tog jutra bio je potreban za bilo kakav pokušaj da se našalim.
   "Hajde", šapnu Anea i siđe gvozdenim lestvicama sa mola na izubijani splav. Požurih za njom, držeći pušku uperenu jednom rukom u hromirani košmar, dok sam se drugom pridržavao za stare lestvice. A. Betik nas je sledio bez reči.
   Nisam obraćao pažnju na to koliko splav izgleda izubijano i slabo. Skraćeni trupci bili su iskidani i rascepljeni na pojedinim mestima, voda se prelivala preko prednje trećine i zalivala ogromna Šrajkova stopala, a šator je bio ispunjen crvenim peskom posle noćne oluje. Krma je izgledala kao da će svakog sekunda popustiti, a oprema koju smo ostavili na palubi delovala je napušteno. Spustili smo rančeve u šator i stajali neodlučno, zagledani u Šrajkova leđa, u iščekivanju pokreta - tri miša koja su dopuzala na tepih usnule mačke.
   Šrajk se nije okrenuo. Leđa mu nisu izgledala nimalo pitomija od prednje strane, osim što nas njegove mutnocrvene oči više nisu posmatrale.
   Anea uzdahnu i priđe stvorenju. Podiže ručicu, ali ne dodirnu to rame puno šiljaka i bodljikave žice. Okrenuvši se ponovo prema nama, ona reče: "U redu. Hajdemo."
   "Kako može da bude u redu?" šapnuh joj besno. Ne znam zašto sam šaputao... ali iz nekog razloga, nisam mogao normalno da pričam u blizini te stvari.
   "Da je nameravao da nas danas ubije, već bismo bili mrtvi", reče devojčica ravno. Ona priđe levoj bočnoj strani, lica i dalje bledog, spuštenih ramena, pa uze jednu motku. "Skini užad, molim te", reče ona A. Betiku. "Moramo da krenemo."
   Android se nije trgao kada je prošao na dohvat čudovišne ruke kraj Šrajka da bi razvezao prednje uže i smotao ga u kolut. Ja sam jednom rukom razvezao uže na krmi dok sam drugom držao pušku.
   Splav je dublje gazio sa težinom stvorenja na prednjem kraju i voda se prelivala preko dasaka gotovo sve do šatora. Nekoliko prednjih i bočnih trupaca visilo je slobodno.
   "Treba da poradimo na splavu", rekoh ja, uzevši kormilo u ruku i položivši pušku pod noge.
   "Ne na ovom svetu", reče Anea, i dalje oslonjena o motku kako bi nas pokrenula u središnju struju. "Pošto prođemo kroz portal."
   "Da li znaš kuda smo krenuli?" rekoh ja.
   Ona odmahnu glavom. Kosa joj je tog jutra bila bez sjaja. "Samo znam da je ovo poslednji dan."
   Rekla je to pre nekoliko minuta i tada sam osetio isti ubod zabrinutosti kao i sada. "Jesi li sigurna, malena?"
   "Da."
   "Ali ne znaš kuda idemo?"
   "Ne. Ne baš."
   "Šta znaš? Hoću da kažem..."
   Ona se prazno osmehnu. "Znam šta hoćeš da kažeš, Role. Znam da ćemo, ukoliko budemo preživeli sledećih nekoliko sati, potražiti zgradu koju sam videla u snovima."
   "Kako izgleda?"
   Anea otvori usta da progovori, ali onda se samo za trenutak nasloni na motku. Sada smo se brzo kretali središtem reke. Visoke zgrade u centru grada ustupile su mesto malim parkovima i šetalištima na obe obale. "Prepoznaću tu zgradu kada je budem ugledala." Ona spusti motku i priđe bliže, povukavši me za rukav. Sagnuh se da bih čuo njen šapat. "Role, ako ja... ne uspem... a ti uspeš da preživiš... molim te, vrati se kući i kaži čika Martinu ono što sam rekla. O lavovima, tigrovima i medvedima... i o onome što Srž smera."
   Zgrabih je za mršavo rame. "Ne pričaj tako. Svi ćemo preživeti. Ti to kaži Martinu kada ga budeš videla."
   Anea klimnu glavom kao da nije uverena u to i vrati se kraj motke. Šrajk je i dalje gledao napred, dok mu je voda zalivala stopala, a jutarnje svetlo počinjalo da blista na trnju i oštrim površinama.
   
   Očekivao sam da iziđemo u otvorenu pustinju iz grada Mašhada, ali još jednom sam pogrešio. Rečni parkovi i šetališta postajali su sve bogatiji drvećem - zimplavim, sasvim sigurno od onog sa Stare Zemlje, i obiljem žutih i zelenih palmi. Ubrzo su gradska zdanja bila iza nas, a široka, prava reka prolazila je kroz bogatu šumu. Još je bilo rano jutro, ali vrelina sunca na izlasku bila je veoma jaka.
   Kormilo nam nije zaista bilo potrebno u središnjoj struji. Privezao sam ga za mesto, skinuo košulju, savio je na vrhu ranca i uzeo bočnu motku za odgurivanje od očigledno iscrpljene devojčice. Pogledala me je tamnim očima, ali nije prigovorila.
   A. Betik je oborio mikrošator i istresao najveći deo nakupljenog peska. Sada je seo kraj mene dok nas je struja nosila oko široke okuke u još gušću tropsku kišnu šumu. Nosio je široku košulju i iskrzani šorts od žutog platna koji je imao i na Hebronu i Mare Infinitusu. Slamnati šešir širokog oboda bio mu je kraj nogu. Začudo, Anea je prešla na prednju stranu splava i sela kraj nepomičnog Šrajka dok smo plovili sve dublje u gustu džunglu.
   "Ovo ne može biti lokalno rastinje", rekoh ja, ispravivši splav koji je struja pokušala da okrene postrance. "U ovoj pustinji sigurno nema dovoljno kiše da bi sve ovo opstajalo."
   "Mislim da je ovo bio veliki vrt koji u posadili religiozni Ši'a hodočasnici, Č. Endimione", reče A. Betik. "Oslušnite."
   Oslušnuh. Kišna šuma bila je živa i ispunjena šuštanjem ptica i vetra. Ispod tih zvukova, čuo sam šištanje i zveket sistema prskalica. "Neverovatno", rekoh. "Da koriste dragocenu vodu kako bi održavali ovaj ekosistem. Mora da se proteže kilometrima."
   "Raj", reče Anea.
   "Šta, malena?" Odgurnuo sam nas natrag u središnju struju.
   "Muslimani su bili prevashodno pustinjski narodi na Staroj Zemlji", reče ona tiho. "Voda i zelenilo predstavljali su njihovu zamisao o raju, a Mašhad je bio verski centar. Možda je ovo trebalo vernicima da omogući da načas ugledaju ono što ih čeka ako slušaju učenja Alaha i Kur'ana."
   "Skupi foršpan", rekoh ja, izvukavši malo motku kada smo ponovo skrenuli ulevo, dok se reka širila. "Pitam se šta se desilo sa ljudima."
   "Paks", reče Anea.
   "Šta?" Nisam razumeo. "Ovi svetovi... Hebron, Kom-Rijad... bili su pod kontrolom Proteranih kada je stanovništvo nestalo."
   "Tako kaže Paks", reče Anea.
   Razmislih o tome.
   "Šta ta dva sveta imaju zajedničko, Role?" upita ona.
   Na to sam mogao odmah da odgovorim. "Oba su bila nepopustljivo nehrišćanska", rekoh. "Odbijali su da prihvate krst. Jevreji i muslimani."
   Anea oćuta.
   "To je strašna pomisao", rekoh ja. Stomak me je zaboleo. "Crkva je možda zavedena... Paks ume da se ponaša nadmeno zbog tolike sile... ali..." Obrisah znoj sa očiju. "Bože moj..." rekoh, upinjući se da izgovorim jednu reč. "Genocid?"
   Anea se pomeri da bi me pogledala. Odmah iza nje, Šrajkove noge obložene sečivima hvatale su svetlost. "To ne znamo", reče ona veoma tiho. "Ali postoje elementi Crkve i Paksa koji bi to učinili, Role. Upamti, Vatikan gotovo potpuno zavisi od Srži ukoliko želi da zadrži kontrolu nad vaskrsavanjem - a kroz to, kontrolu nad svim ljudima na svim svetovima."
   Vrteo sam glavom. "Ali... genocid? Ne mogu to da poverujem." Taj koncept pripadao je legendama o Horasu Glenon-Hajtu i Adolfu Hitleru, a ne ljudima i institucijama sa kojima sam se susretao tokom svog života.
   "Dešava se nešto strašno", reče Anea. "Sigurno smo zbog toga usmereni ovuda... preko Hebrona i Kom-Rijada."
   "Kazala si to već", rekoh ja, odgurnuvši se snažno motkom. "Usmereni. Ali ne usmerava nas Srž. Ko onda?" Ponovo pogledah Šrajka. Znoj mi je liptao u vrelini dana. Uspravljeno stvorenje bilo je načičkano hladnim sečivima i trnjem.
   "Ne znam", reče Anea. Ona se obrnu natrag i osloni podlaktice o kolena. "Eno dalekobacača."
   Portal se uzdizao, obrastao lijanama i zarđao, iz bujne džungle. Ako je ovo još bio rajski park Kom-Rijada, izmakao je kontroli. Iznad zelenog baldahina, na plavom nebu video se trag oblaka crvene prašine nošenih vetrom.
   Upravivši nas prema središtu reke, spustio sam motku na bočnoj strani i vratio se da uzmem pušku. Želudac mi je još bio stegnut na pomisao o genocidu. Sada se još više stegnuo od slike ledenih pećina, vodopada, okeanskih svetova i Šrajka koji oživljava dok prolazimo prema onome što nas čeka, šta god to bilo.
   "Držite se", rekoh nepotrebno dok smo prolazili ispod metalnog luka.
   Prizor pred nama izblede i pomeri se kao da je zastor vreline počeo da treperi ispred i oko nas. Najednom, promeni se svetlost, gravitacija i svet na kome smo se nalazili.
   

53.
   Oca Kapetana de Soju budi vrištanje. Prolazi nekoliko minuta pre nego što shvata da to vrišti njegov glas.
   Otvorivši palcem kopču poklopca mrtvačkog sanduka, pridiže se u sedeći položaj unutar komore. Svetla trepere crvenom bojom i bojom ćilibara na ploči monitora, iako su svi osnovni signali zeleni. Zastenjavši od bola i zbrke, De Soja počinje da se izvlači napolje. Telo mu lebdi iznad otvorene komore, mlatara rukama i nema za šta da se uhvati. Primećuje da su mu šake i mišice ružičaste i crvene, da se presijavaju, kao da mu je koža spaljena.
   "Draga Marijo Majko... gde sam?" Jeca. Suze lebde pred njegovim očima i tumbaju se kao đinđuve. "Nula g... gde sam? Baltazar? Šta se... dogodilo? Svemirska bitka? Opekotine?"
   Ne. Nalazi se na Rafaelu. Lagano, izbezumljeni dendriti u njegovom mozgu počinju da rade. Lebdi u tami osvetljenoj instrumentima. Rafael. Trebalo bi da je to orbita oko Božjeg Gaja. Podesio je cikluse komora za Gregorijusa, Kija i sebe na opasnih šest sati umesto na uobičajena tri dana. Igram se Boga životima svojih vojnika, seća se da je pomislio. Izgledi za neuspešno vaskrsenje veoma su visoki u ovom ubrzanom postupku. De Soja se seća drugog kurira koji mu je doneo naređenja na Baltazara, Oca Gavronskog - čini mu se kao da su od tada prošle decenije - on nije uspešno vaskrsnuo... kapelan za vaskrsavanje na Baltazaru... kako se beše zvao taj matori gad? Otac Sapjeha... rekao je da će biti potrebne nedelje ili meseci da bi Otac Gavronski vaskrsnuo posle tog prvobitnog neuspeha... u sporom, bolnom procesu, rekao je optužujuće kapelan za vaskrsavanje.
   Um Oca Kapetana de Soje bistri se dok on lebdi iznad komore. I dalje u slobodnom padu kao što je programirao. Seća se da je pomislio da možda ne bi bio u stanju da hoda pri jedan g. I nije.
   Odbacivši se do kabine-trpezarije, De Soja se tamo gleda u ogledalu - telo mu je crveno i presijava se, izgleda zaista kao žrtva opekotina, a kruciforma mu je modrica na tom ružičatom, sirovom mesu.
   De Soja zatvara oči i navlači donji veš i mantiju. Pamuk mu povređuje sirovu kožu, ali on zanemaruje bol. Kafa je profiltrirana kao što je bilo programirano. On diže mehur sa stola za planiranje i odbacuje se natrag u zajedničku prostoriju.
   Komora kaplara Kija svetluca zeleno u poslednjim sekundama oživljavanja. Gregorijusova komora bleska svetlima za upozorenje. De Soja tiho kune i privlači se ploči narednikove komore. Ciklus vaskrsavanja bio je prekinut. Ubrzano oživljavanje nije uspelo.
   "Prokletstvo Božje", šapuće De Soja, a onda izgovara molitvu pokajanja zbog uzaludnog pominjanja imena Gospoda. Gregorijus mu je bio potreban.
   Ali Ki bezbedno oživljava, iako je kaplar zbunjen i oseća bolove. De Soja ga izdiže napolje, odbacuje se sa njim do kabine-trpezarije, gde kupa goruću kožu drugog muškarca sunđerom i nudi mu da popije sok od pomorandže. Posle nekoliko minuta, Ki može da shvati.
   "Nešto nije bilo u redu", objašnjava De Soja. "Morao sam da preduzmem ovaj rizik kako bih video šta to kaplar Nemes smera."
   Ki pokazuje da razume klimanjem glave. Iako je odeven, a temperatura kabine podešena je tako da bude visoka, kaplar se silovito trese.
   De Soja ga vodi natrag do komandnog jezgra. Komora narednika Gregorijusa sada je ispunjena ćilibarskim svetlima, dok ciklus ponovo prepušta krupnog muškarca smrti. Komora kaplara Radamant Nemes pokazuje zelena svetla normalnog trodnevnog vaskrsavanja. Monitor prikazuje da je ona unutra, beživotna, i da prima sakramentalnu tajnu vaskrsenja. De Soja ukucava šifru za otvaranje.
   Žmirkaju svetla za upozorenje. "Otvaranje komore nije dopušteno za vreme ciklusa vaskrsavanja", dopire ravnodušni Rafaelov glas. "Svaki pokušaj da se sada otvori komora imaće za posledicu pravu smrt."
   De Soja prenebregava svetla i zujanje signala za upozorenje i cima poklopac. I dalje je zaključan. "Dajte mi taj pajser", kaže on Kiju.
   Kaplar mu dobacuje gvozdenu šipku kroz bestežinski prostor. De Soja pronalazi udubljenje za glavu šipke, izgovara nemu molitvu da nije pogrešio i da nije paranoičan, a onda odvaljuje poklopac. Zvona za uzbunu odjekuju brodom.
   Komora je prazna.
   "Gde je kaplar Nemes" pita De Soja brod.
   "Svi instrumenti i senzori pokazuju da je ona u svojoj komori", kaže brodski kompjuter.
   "Aha", kaže De Soja i baca šipku u stranu. Ona se tumba u ćošak, usporeno, pri nula g. "Hajdemo", kaže on kaplaru i njih dvojica odbacuju se natrag u kabinu-trpezariju. Odeljak sa tušem prazan je. U zajedničkoj prostoriji nema prostora za skrivanje. De Soja se odbacuje napred, do svoje komandne stolice, dok Ki hita prema spojnoj cevi.
   Svetla statusa pokazuju geosinhronu orbitu na trideset hiljada kilometara. De Soja gleda kroz prozor i vidi svet prekriven uskovitlanim masama oblaka, izuzev široke trake oko polutara, gde usečeni tragovi prelaze preko zelenog i smeđeg terena. Instrumenti pokazuju da je padobrod prikačen i neaktivan. Brod na postavljena pitanja potvrđuje da je padobrod na svom mestu i da njegova vazdušna komora nije otvarana posle translacije. "Kaplare Ki?" kaže De Soja preko interkoma. Mora da se usredsredi kako bi sprečio cvokotanje zuba. Bol je veoma stvaran; kao da mu je čitava koža upaljena. Oseća strahoviti poriv da zatvori oči i zaspi. "Izvestite", naređuje De Soja.
   "Padobroda nema, Kapetane", kaže Ki iz pristupnog tunela. "Sva konektorska svetla su zelena, ali kada bih otvorio vazdušnu komoru, udahnuo bih vakuum. Odavde vidim da je padobrod nestao."
   "Merde", šapuće De Soja. "U redu, vratite se ovamo." On proučava druge instrumente dok čeka. Izdajnički dvostruki mlazevi zapisani su u podacima o potisnicima... pre oko tri sata. Prizvavši mapu polutarne oblasti na Božjem Gaju, De Soja uključuje teleskop i pretragu dubokim radarom po delu reke oko Drveta Sveta. "Pronađi prvi portal dalekobacača i pokaži mi svaki deo reke između. Izvesti me o lokaciji primopredajnika padobroda."
   "Instrumenti pokazuju da je padobrod prikačen za oplatu komandnog jezgra", kaže brod. "Primopredajnik to potvrđuje."
   "Dobro", kaže De Soja, zamislivši kako izbija silikonske čipove kao zube, "zanemari snop padobroda. Samo počni sa teleskopskom i radarskom pretragom ovog područja. Izvesti me o svakom obliku života i veštačkom predmetu. Sve podatke na glavne ekrane."
   "Potvrdno", kaže kompjuter. De Soja vidi kako ekran posrće napred na početku teleskopskog uveličavanja. Gleda odozgo portal dalekobacača kao da je samo nekoliko stotina metara iznad njega. "Kreni nizvodno", kaže.
   "Potvrdno."
   Kaplar Ki uvlači se u sedište kopilota i vezuje se. "Bez padobroda", kaže on, "ne postoji način da se spustimo dole."
   "Borbena odela", kaže De Soja kroz nalete bola od kojih drhti. "Ona imaju ablativni štit... stotine mikroslojeva obojenog ablativa za slučaj vatrene borbe koherentnim svetlom, zar ne?"
   "Tačno", kaže kaplar Ki, "ali..."
   "Moj plan bio je da vi i narednik Gregorijus upotrebite ablative za ulazak u atmosferu", nastavlja De Soja. "Mogao bih da spustim Rafaela na najnižu moguću orbitu. Vi biste koristili pomoćni reakcioni komplet za retro potisak. Odela bi trebalo da prežive ulazak u atmosferu, zar ne?"
   "Moguće", kaže Ki, "ali..."
   "Onda biste na EM odbojnicima otišli i pronašli tu... ženu", kaže De Soja. "Pronašli i zaustavili je. Posle toga, padobrodom biste se vratili natrag."
   Kaplar Ki trlja oči. "Da, ser. Ali ja sam proverio odela. Sva imaju povredu integriteta..."
   "Integriteta..." ponavlja De Soja glupavo.
   "Neko je rasekao ablativni oklop", kaže Ki. "Ne vidi se golim okom, ali ja sam izvršio dijagnozu integriteta treće klase. Bili bismo mrtvi pre zamračenja jonizacije."
   "Sva odela?" kaže De Soja slabašno.
   "Sva, ser."
   Sveštenik-kapetan nadvladava poriv da ponovo prokune. "Kaplare, ionako ću spustiti brod niže."
   "Zašto, ser?" pita Ki. "Sve što se tamo dole dogodi i dalje će biti nekoliko stotina klika daleko, a mi tu ne možemo da uradimo baš ništa."
   De Soja klima glavom, ali ukucava parametre koje želi u jezgru za navođenje. Njegov zbrkani mozak nekoliko puta greši - najmanje jedna od tih grešaka izazvala bi njihovo spaljivanje u atmosferi Božjeg Gaja - ali brod ih primećuje. De Soja ponovo podešava parametre.
   "Preporučujem da ne silazimo na tako nisku orbitu", kaže bespolni glas broda. "Božji Gaj ima nestalnu gornju atmosferu, a tri stotine kilometara ne zadovoljava zahteve bezbednosne margine koji su navedeni u..."
   "Zaveži i uradi to", kaže Otac Kapetan de Soja.
   On zatvara oči prilikom ispaljivanja glavnih potisnika. Povratak težine čini bol u njegovom mesu i telu još žešćim. De Soja čuje kako Ki stenje na ležaju kopilota.
   "Uključivanje unutrašnjeg zaštitnog polja olakšaće neugodnosti usporavanja pri četiri g", kaže brod.
   "Ne", kaže De Soja. Štedeće energiju.
   Buka, vibracije i bol nastavljaju se. Rub Božjeg Gaja narasta na ekranima sve dok planeta ne ispuni čitav vidik.
   Šta ako je ta... izdajnica... programirala brod da nas uvede u atmosferu ako se probudimo i pokušamo sa bilo kakvim manevrom? pomišlja De Soja iznenada. Ceri se uprkos mučenju g-pritiska. Onda ni njoj nema povratka.
   Mučenje se nastavlja.
   

54.
   Šrajka više nije bilo kada smo izišli na drugu stranu portala.
   Trenutak kasnije, spustio sam pušku i pogledao oko sebe. Reka je tu bila široka i plitka. Nebo je bilo duboko plavo, tamnije od Hiperionovog lapis lazulija, a tornjevi stratokumulusa videli su se daleko na severu. Stubovi oblaka kao da su hvatali večernju svetlost, a jedan pogled iza nas otkrio nam je veliko sunce nisko na nebu. Imao sam osećaj da se pre bližimo sutonu nego da je upravo prošao osvit.
   Na rečnim obalama bilo je stenja, korova i pepeljaste zemlje. Sam vazduh mirisao je na pepeo, kao da smo se kretali kroz oblast uništenu šumskim požarom. Nisko rastinje davalo je potporu tom mišljenju. S naše desne strane, mnogo kilometara dalje, kako je izgledalo, uzdizao se pocrneli štitasti vulkan.
   "Božji Gaj, rekao bih", primeti A. Betik. "Ono je ostatak Drveta Sveta."
   Ponovo pogledah crni vulkanski konus. Nijedno drvo nije moglo da izraste toliko.
   "Gde je Šrajk?" upitah ja.
   Anea ustade i priđe mestu gde je stvorenje stajalo samo koji trenutak ranije. Prođe rukom kroz vazduh kao da je čudovište postalo nevidljivo.
   "Držite se!" rekoh ponovo. Splav je nailazio na skromni niz brzaka. Vratio sam se za kormilo i razvezao ga dok su android i devojčica uzeli motke sa obe strane. Poskakivali smo, pljuskali i pokušavali da održimo pravac, ali ubrzo smo prošli zapenjenu vodu.
   "To je bilo zabavno!" reče Anea. Bilo je to nešto najživlje što sam od nje čuo posle dosta vremena.
   "Aha", rekoh ja, "zabavno. Ali splav se raspada." Tu sam malo preterao, ali nije to bila baš sasvim hiperbola. Labavi trupci razvezivali su se spreda. Oprema nam je zvečala okolo, nepričvršćena na oborenoj tkanini mikrošatora.
   "Eno ravnog mesta gde možemo pristati", reče A. Betik, pokazavši na travnatu oblast duž desne rečne obale. "Brda ispred nas izgledaju strmija."
   Izvukoh dvogled i pogledah te crne hrbate. "U pravu si", rekoh. "Tamo napred možda nas čekaju pravi brzaci, a biće malo mesta za pristajanje. Da ovde prikačimo labave krajeve."
   Devojčica i android odguraše nas do desne obale. Iskočih i povukoh splav više na blatnjavu obalu. Oštećenja na prednjoj i bočnim stranama nisu bila ozbiljna, samo razlabavljene uzice od kože utvara i nekoliko rascepljenih dasaka. Bacih pogled uzvodno. Sunce se spustilo niže, mada se činilo da imamo još oko jedan sat svetla.
   "Da li ćemo večeras logorovati?" upitah, pomislivši da bi ovo moglo biti poslednje dobro mesto. "Ili da nastavimo dalje?"
   "Da nastavimo", reče Anea neumoljivo.
   Razumeo sam njen poriv. Još je bilo jutro, po vremenu na Kom-Rijadu. "Ne želim da nas mrak uhvati na brzacima", rekoh ja.
   Anea zažmiri u nisko sunce. "A ja ne želim da ovde sedim kada padne mrak", reče ona. "Hajde da prevalimo onoliko koliko budemo mogli." Pozajmila je od mene dvogled i razgledala je crne hrbate s naše desne strane, tamna brda s leve strane reke. "Ne bi smestili deo reke Tetis na reku sa opasnim brzacima, zar ne?"
   A. Betik se nakašlja. "Ja bih pretpostavio", reče on, "da je za vreme napada Proteranih na ovaj svet stvoreno dosta tekuće lave. Vrlo surovi brzaci možda su nastali zbog seizmičkih poremećaja koje takvo gađanje iz orbite izaziva."
   "Nisu to bili Proterani", reče Anea tiho.
   "Nego šta, malena?"
   "Nisu to bili Proterani", reče ona odrešitije. "TehnoSrž je sagradila brodove za napad na Mrežu... simulirala je invaziju Proteranih."
   "Dobro", rekoh ja. Zaboravio sam da je Martin Silenus otprilike rekao isto pred kraj Speva. Taj deo nije mi bio jasan kada sam učio poemu. Sada je sve to bilo nevažno. "Ali stopljena brda još su tu, a možda nas čekaju i gadni brzaci. Brzaci ili pravi vodopadi. Možda nećemo moći da prođemo splavom kroz njih."
   Anea klimnu glavom i stavi dvogled natrag u moj ranac. "Ako ne budemo mogli, nećemo moći. Propešačićemo i proplivati kroz sledeći portal. Ali da brzo sredimo splav i da odmaknemo što više možemo. Ako ugledamo gadne brzake, odguraćemo se do najbliže obale."
   "To će možda pre biti litica nego obala", rekoh ja. "Ta lava opako izgleda."
   Anea slegnu ramenima. "Onda ćemo se popeti i nastaviti da pešačimo."
   Priznajem da sam se divio detetu te večeri. Znao sam da je umorna, bolesna, obrvana nekim osećanjem koje nisam mogao da shvatim, i premrla od straha. Ali nikada je nisam video spremnu da odustane.
   "Pa", rekoh ja, "bar Šrajka više nema. To je dobar znak."
   Anea me je samo pogledala. Ali pokušala je da se osmehne.
   
   Popravka je potrajala samo dvadeset minuta. Ponovo smo vezali spojeve, preneli deo središnjih potpora napred i prostrli tkaninu mikrošatora kao neku vrstu obloge da bi nam moge ostale suve.
   "Ako mislimo da putujemo po mraku", reče Anea, "trebalo bi da ponovo postavimo katarku sa fenjerom."
   "Aha", rekoh ja. Sačuvao sam dugačku motku upravo za tu svrhu i sada sam je uglavio u ležište i čvrsto joj vezao osnovu. Nožem sam isekao udubljenje za dršku fenjera. "Da ga upalim?" upitah.
   "Još ne", odvrati Anea, obazrevši se prema suncu koje je zalazilo iza nas.
   "Dobro", rekoh ja, "ako već treba da poskakujemo kroz brzake, opremu moramo da držimo u rancima, a najvažnije stvari da spakujemo u nepromočive vreće za rame." Uradismo to. U svoju vreću za rame stavio sam rezervnu košulju, dodatni namotaj užeta, sklopljenu plazma pušku, ručnu svetiljku i laser-svetiljkicu. Hteo sam da bacim beskorisni komlog u običan ranac, a onda pomislio: Beskoristan je, ali nije mnogo težak, pa sam ga umesto toga namaknuo oko ručnog zgloba. U klinici na Kom-Rijadu napunili smo do kraja komlog, laser i baterije ručne svetiljke.
   "Sve spremno?" upitah, spreman da nas ponovo odgurnem u struju. Naš splav je izgledao bolje sa svojim novim podom i katarkom, spakovanim i privezanim rancima za slučaj brzaka, fenjerom pripravnim da bude upaljen na pramcu.
   "Spremno", reče Anea.
   A. Betik klimnu glavom i osloni se o motku. Krenusmo sa obale prema sredini reke.
   
   

Struja je bila brza - najmanje dvadeset ili dvadeset pet klika na sat, a sunce se još nalazilo iznad horizonta kada smo zašli u područje crne lave. Rečne obale pretvorile su se u strmine sa obe strane, i mi smo poskakivali po malobrojnim virovima zapenjene vode, da bismo svaki put izišli odatle suvi, visoko iznad površine, a ja sam počeo da tragam za mestom na obali gde bismo mogli da pristanemo kada smo čuli riku vodopada ili divljih brzaka ispred nas. Postojala su tu mesta - jaruge i zaravni - ali tle je napred bilo vidljivo nepristupačnije. Primetio sam da ovde po jarugama ima više rastinja - zimplavi i kržljave sekvoje - a nisko sunce bojilo je više grane bogatim svetlom. Počeo sam da mislim na to kada ćemo da ručamo... večeramo... šta već bude, da izvadimo i spremimo nešto iz naših rančeva, kada A. Betik javi: "Brzaci pred nama."
   Nagnuh se nad kormilo i pogledah. Stene u reci, bela voda, nešto pene. Godine koje sam proveo na baržama na Kansu pomogle su mi da procenim dužinu brzaka. "Biće u redu", rekoh. "Raširite noge i pomerite se malo prema središtu ako mnogo zagusti. Jako gurajte kada vam kažem da gurnete. Trik je u tome da prednji deo ostane upravljen tamo gde mi to želimo, ali možemo to da izvedemo. Ako padnete u vodu, plivajte prema splavu. Uže je spremno." Jednom čizmom stajao sam na smotanom užetu.
   Nisu mi se dopadale crne litice od lave niti stene sa desne strane reke pred nama, ali reka je iza ovog nezgodnog dela izgledala šira i blaža. Ako nam ovo bude jedino iskušenje, verovatno ćemo moći da nastavimo u noć, koristeći fenjer i laser širokog snopa da bismo sebi osvetljavali put.
   Svi smo bili usredsređeni na to da splav na odgovarajući način uđe u brzake i pokušavali smo da izbegnemo nekoliko stena koje su se uzdizale iz zapenjene vode, kada je sve počelo. Da nije bilo vrtloga koji nas je dvaput okrenuo oko ose, bilo bi gotovo pre nego što bismo uopšte shvatili šta se dešava. I ovako, umalo se nije završilo na isti način.
   Anea je radosno vikala. Ja sam se cerio. Čak se i A. Betik osmehivao. Znao sam iz iskustva da blagi brzaci izazivaju takvu reakciju. Brzaci klase V obično samo izazovu grč strave na licima ljudi, ali bezopasno truckanje poput ovoga bilo je zabavno. Dovikivali smo uputstva jedno drugome - Gurni! Oštro udesno! Izbegni taj kamen! - Anea je bila nekoliko koraka desno od mene, A. Betik nekoliko koraka dalje na levoj strani, i samo što nas je ščepao snažan vrtlog nizvodno od velikog kamena koji smo izbegli, kada sam digao pogled i video da su katarka i fenjer na prednjoj strani najednom iseckani u komade.
   "Šta je to, koga đavola?" imao sam vremena da kažem, kada me preplaviše stara sećanja, a sa njima i refleksi za koje sam mislio da su mnogo godina ranije atrofirali.
   Obrtali smo se prema mojoj levoj strani. Vrisnuh: "Dole!" iz sve snage, napustih kormilo i bacih se naglavačke prema Anei. Oboje se skotrljasmo sa splava u vodu.
   A. Betik je reagovo skoro istog trena, bacivši se naniže, prema krmi splava, a monovlakna koja su presekla katarku i fenjer kao meki maslac mora da su ga promašila za samo nekoliko milimetara. Izronio sam iz vode dok su mi čizme grebale po kamenju, sa podlakticom oko Aneinih grudi, na vreme da vidim kako podvodno monovlakno preseca splav na dva dela, a onda ga preseca iznova dok je vrtlog nosio trupce u krug. Vlakna su bila nevidljiva, naravno, ali takva moć sečenja značila je samo jedno. Video sam taj trik kada je upotrebljen na mojim drugarima iz brigade na Ursusu; pobunjenici su razapeli monovlakno preko druma i prosekli autobus koji je vozio trideset momaka iz gradskog bioskopa, obezglavivši ih sve do jednog.
   Pokušah da viknem A. Betiku, ali voda je hučala i napunila mi je usta. Zamlatarah da dohvatim stenu, promaših je, uskobeljah se na noge sa osloncem na dnu i uhvatih se za sledeći kamen. Mošnice su mi se skupile na pomisao o tim prokletim žicama pod vodom, ispred mog lica...
   Android vide da je splav rasečen i treći put, pa zaroni u plitku vodu. Struja ga prevrnu i on nagonski podiže levu ruku kada mu je glava nestala pod vodom. Načas briznu krv kada mu je ruka bila odsečena neposredno ispod lakta. Glava mu se pojavi iznad vode, ali nije jeknuo kada je zgrabio oštar kamen desnom šakom i zadržao se. Leva ruka i šaka koja mu se još grčila nestale su nizvodno sa vidika.
   "Oh, Isuse!" dreknuh. "Prokletstvo... prokletstvo!"
   Anea diže lice iz vode i pogleda me izbezumljenim očima. Ali tamo nije bilo panike.
   "Da li si dobro?" viknuh da bi me čula usred buke brzaka. Monovlakno seče tako glatko da možete da ostanete bez noge, a da to i pola minuta ne znate.
   Ona klimnu glavom.
   "Drži se za moj vrat!" dreknuh. Morao sam da oslobodim levu ruku. Uhvatila se za mene i koža joj je već bila hladna od ledene vode.
   "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", izgovorio sam poput mantre dok sam slobodnom rukom petljao oko vreće o ramenu. Pištolj mi je bio u futroli, priklješten ispod mog desnog kuka uz rečno dno. Ovde je bilo plitko... na nekim mestima manje od metra dubine... jedva dovoljno vode da se zaroni i potraži zaklon ako neki snajperista pripuca. Ali to je bilo nevažno - svaki pokušaj da zaronimo odneo bi nas nizvodno, pravo u monovlakna.
   Video sam da se A. Betik grčevito drži nekih osam metara nizvodno. Levu ruku digao je iznad vode. Krv mu je štrcala iz patrljka. Video sam kako krivi lice i gotovo gubi oslonac na steni dok je bol počinjao da se probija kroz šok. Da li androidi umiru kao ljudi? Oterao sam tu misao od sebe. Krv mu je bila veoma crvena.
   Pretražio sam skamenjenu lavu i polja stena ne bih li ugledao blesak umirućeg sunca na metalu. Sada će uslediti metak ili naboj snajpera. Nećemo to čuti. Bila je to divna zamka - školski primer. A ja sam nas bukvalno usmerio ka njoj.
   Pronašao sam laser-svetiljku u vreći, pustio vreću i stegao cilindar lasera zubima. Petljajući levom rukom pod vodom, raskopčao sam opasač i izvukao ga iz vode. Klimnuo sam silovito glavom Anei da zgrabi pištolj slobodnom rukom.
   I dalje okačena levom rukom o moj vrat, ona otkopča preklopnik i izvuče pištolj. Znao sam da ga ona nikada neće upotrebiti, ali to sada nije bilo važno. Bio mi je potreban opasač. Zapetljao sam, stavio laser pod bradu i zadržao ga tu dok sam levom rukom zatezao opasač.
   "Betiče!" vrisnuh.
   Android diže pogled prema nama. U očima mu se videla agonija. "Hvataj!" vrisnuh, zamahnuh rukom iznad glave i dobacih mu kožni opasač. Pri tom umalo nisam izgubio laser-svetiljku, ali zgrabio sam ga kada je pao u vodu i ščepao ga levom šakom.
   Android nije mogao da pusti kamen za koji se držao desnom rukom. Levu više nije imao. Ali patrljkom koji je krvario i prsima zaustavio je bačeni opasač. Bacio sam ga savršeno... ali, opet, imao sam samo jednu priliku.
   "Medkomp!" dreknuh, pokazavši glavom na vreću koja se uzdizala i spuštala kraj mene. "Podvez, odmah!"
   Mislim da me nije čuo, ali nije ni morao. Privukavši se uz kamen, pokušavajući da se uglavi na njegovoj strani okrenutoj uzvodno, namaknuo je kožni opasač oko leve mišice ispod lakta i snažno zategnuo zubima. Na opasaču nije bilo rupice toliko nisko, ali on ga je zategnuo trzajem glave, obavio ga ponovo i opet zategnuo.
   Do tada sam ja već uključio laser-svetiljku, podesio snop na najšire rasipanje i obasjao reku.
   Žica je bila od monovlakna, ali nije bila superprovodnik. On ne bi zasvetlucao. Ova žica jeste. Mreža zagrejane žice, svetlucava i crvena poput ukrštenih laserskih snopova, pružala se iznad reke tamo-amo i ulazila u nju. A. Betik je doplutao ispod nekoliko svetlucavih žica. Druge su nestajale u vodi levo i desno od njega. Prva vlakna počinjali su oko metar ispred Aneinih nogu.
   Pomerih široki snop i obasjah prostor iznad, levo i desno od nas. Tamo ništa nije svetlucalo. Žice iznad A. Betika sijale su nekoliko sekundi dok su zračile toplotom, a onda nestajale kao da ih nikada nije ni bilo. Ponovo sam ih zasuo širokim snopom, vrativši ih u postojanje, a onda ukucao uži snop. Vlakno koje sam naciljao zasjalo je crvenom bojom, ali nije se istopilo. Nije bilo superprovodnik, ali slaba energija koju sam mogao da upotrebim pomoću lasera-svetiljke nije bila dovoljna da ga prekine.
   Gde je snajperista? Možda je ovo samo pasivna zamka. Godinama stara. Niko ne čeka u zasedi.
   Nisam ni za sekund poverovao u to. Video sam kako A. Betik gubi oslonac na kamenu dok struja pokušava da ga odvuče ispod površine.
   "Sranje", rekoh. Zataknuvši laser za kaiš pantalona, zgrabih Aneu levom rukom. "Drži se."
   Desnom rukom privukoh se više uz klizavu stenu. Bila je trouglasta i vrlo glatka. Uglavivši telo sa strane okrenute uzvodno, povukoh Aneu tamo. Struja me je udarala poput nekoga ko se neprestano baca na mene telom. "Možeš li da se držiš?" dreknuh.
   "Aha!" Lice joj je bilo belo. Kosa joj je bila slepljena za lobanju. Video sam joj ogrebotine na obrazu i slepoočnici, kao i modricu koja joj se pojavljivala kod brade, ali nije bilo nikakvog drugog traga povrede.
   Potapšah je po ramenu, uverih se da se čvrsto drži rukama za kamen, pa se pustih. Nizvodno, video sam splav - sada iseckan u pet-šest segmenata - kako se tumba u okuci brzaka kod litica od lave.
   Odskakujući i grebući po dnu, pokušavajući da stojim dok me je struja bacala i nosila, uspeo dam da dođem do malog A. Betikovog kamena, a da odatle ne zbacim ni sebe ni njega. Ščepah ga i uhvatih se tamo, primetivši da mu je košulja gotovo iskidana oštrim kamenjem i strujom. Krv mu je kuljala iz desetak ogrebotina na plavoj koži, ali ono što sam želeo da vidim bila je njegova leva ruka. Zastenjao je kada sam mu podigao ruku iz vode.
   Podvez je pomogao da se krvarenje uspori, ali to nije bilo dovoljno. Crvenilo se kovitlalo u vodi obasjanoj suncem. Pomislih na dugine ajkule sa Mare Infinitusa i stresoh se.
   "Hajde", rekoh, podigavši ga donekle, odvojivši mu hladnu šaku od kamena. "Idemo."
   Kada sam stao, voda mi je dopirala samo do pojasa, ali imala je silinu nekoliko vatrogasnih šmrkova. Nekako, uprkos šoku i ozbiljnom gubitku krvi, A. Betik mi je pomogao. Čizme nam zagrebaše po oštrom kamenju na rečnom dnu.
   Gde je hitac snajperiste? Lopatice su me žigale od napetosti.
   Najbliža rečna obala nalazila nam se zdesna - koliko sam mogao da vidim nizvodno, ta ravna, travnata izbočina predstavljala je poslednje mesto za lako pristajanje. Bila je privlačna. Isuviše privlačna.
   Osim toga, Anea se još držala za kamen osam metara uzvodno.
   A. Betik mi je prebacio zdravu ruku preko ramena i sada smo posrtali i bacli se napred, upola plivali, upola puzali uzvodno, dok je voda tukla u nas i prskala nam u lica. Kada smo stigli do Aneinog kamena bio sam gotovo slep. Prsti su joj bili beli od hladnoće i napora.
   "Obala!" viknu ona dok sam joj pomagao da se osovi na noge. Prvi korak naveo nas je u rupu i struja joj je udarala po grudima i vratu, prekrivši joj lice belom penom.
   Odmahnuh glavom. "Uzvodno!" dreknuh i nas troje krenusmo suprotno struji, dok nas je voda udarala i penila se sa obe strane. Samo nas je moja manijakalna snaga u tim trenucima održala uspravne i u pokretu. Svaki put kada bi struja zapretila da nas obori, da nas odvuče, zamišljao sam da sam čvrst kao Drvo Sveta koje je nekada stajalo na jugu, sa korenjem koje prodire duboko u kameno tle. Uočio sam oboreno deblo možda dvadesetak metara naviše, kraj desne obale. Kada bismo mogli da se zaklonimo iza toga... Znao sam da moram da stavim podvez medkompa na A. Betikovu ruku za samo nekoliko minuta, inače će umreti. Ako pokušamo da stanemo ovde i to učinimo usred reke, rizikovaćemo da medkomp, vreća za rame i sve ostalo nestane nizvodno. Ali nisam želeo da ležim izložen na toj privlačnoj izbočini travnate obale...
   Monovlakna. Izvukoh lasersku svetiljku iz kaiša i obasjah njegovim širokim snopom reku uzvodno. Nije bilo žica. Ali mogle bi da se nalaze ispod vode, da čekaju da nas preseku kod nožnih članaka.
   Pokušavajući da isključim sopstvenu maštu, povukoh nas sve uzvodno nasuprot silini reke. Laserska svetiljka klizila mi je iz ruke. A. Betik mi se sve slabije držao oko ramena. Anea mi je visila o levoj mišici kao da joj je to jedina nada da preživi. To i jeste bila njena jedina nada da preživi.
   Mučili smo se tako manje od deset metara uzvodno, kada je voda ispred nas eksplodirala. Umalo se nisam preturio unazad. Aneina glava potonula je ispod površine i ja je izvukoh gore, zgrabivši joj natopljenu košulju mahnitim prstima. A. Betik kao da je klonuo uz mene.
   Šrajk je eksplodirao iz reke odmah uzvodno ispred nas, plamtećih crvenih očiju, podignutih ruku.
   "Svetog mu sranja!" Ne znam ko je od nas viknuo. Možda svi.
   Okrenusmo se, uz osvrtanje, dok su prsti sa sečivima sekli vazduh samo nekoliko centimetara iza nas.
   A. Betik pade. Zgrabih ga ispod ruke i izvukoh napolje. Iskušenje da se predam toj struji i krenem sa njom nizvodno bilo je veoma snažno. Anea se saplete, uspravi i pokaza na desnu obalu. Klimnuh glavom i počesmo da se upinjemo da joj priđemo.
   Iza nas, Šrajk je stajao usred reke i sve metalne ruke bile su mu podignute i uzmahane nalik na repove škorpiona. Kada sam se osvrnuo, nestao je.
   Svi smo pali po desetak puta pre nego što sam pod nogama osetio blato umesto kamena. Gurnuh Aneu naviše, na obalu, a onda se okrenuh i prevalih A. Betika na travu. Reka mi je još hučala oko struka. Nisam se trudio da i sam ispuzim napolje, već sam bacio vreću na travu, dalje od vode. "Medkomp", prodahtah, pokušavajući da se izvučem. Ruke su mi bile gotovo neupotrebljive. Donji deo trupa utrnuo mi je od ledene vode.
   Aneini prsti takođe su bili hladni - zapetljali su oko čičak-trake medkompa i rukava-podveza - ali uspela je da to izvede. A. Betik je bio u nesvesti kada mu je prikačila flastere za dijagnozu, skinula moj kožni opasač i zategla mu rukav oko amputirane podlaktice. Rukav zašišta i zategnu se, a onda ponovo zašišta kada mu je ubrizgao sedativ ili stimulans. Svetla monitora užurbano su žmirkala.
   Pokušah ponovo, uspeh da izvučem gornji deo tela na obalu i pridigoh se iz reke. Zubi su mi cvokotali kada sam rekao Anei: "Gde... je... pištolj?"
   Ona odmahnu glavom. I njeni zubi su cvokotali. "Izgubila sam ga... kada se... pojavio... Šrajk..."
   Imao sam samo toliko energije da klimnem glavom. Reka je bila prazna. "Možda je otišao", rekoh, stežući vilice između reči. Gde je termalno ćebe? Otišlo je nizvodno, u rancu. Sve što mi nije bilo u vreći o ramenu, nestalo je.
   Podigavši glavu, pogledah nizvodno. Poslednja svetlost dana obasjavala je krošnje drveća, ali kanjon je već bio u pomrčini. Neka žena hodala niz stene od lave prema nama.
   Podigoh laser i podesih ga na uski snop.
   "Ne bi valjda to upotrebio na meni?" upita žena kao da se zabavlja.
   Anea diže pogled sa dijagnostike medkompa i zagleda se u priliku. Žena je nosila grimiznocrnu uniformu koja mi nije bila poznata. Nije bila krupna. Kosa joj je bila kratka i tamna; lice joj je bilo bledo na sve slabijem svetlu. Desna šaka sve do iznad ručnog zgloba kao da joj je bila odrana i ispunjena kostima od ugljeničnih vlakana.
   Anea zadrhta, ne od straha, već od nekog dubljeg osećanja. Oči joj se suziše i mogao bih da opišem izraz devojčice u tom trenu kao nešto između divljeg i neustrašivog. Njena hladna šaka stegnu se u pesnicu.
   Žena se nasmeja. "Nekako sam očekivala nešto zanimljivije", reče i stupi sa stene na travu.
   

55.
   Za Nemes je to bilo dugo, dosadno popodne. Odremala je nekoliko sati i probudila se kada je osetila poremećaj izmeštanja pri aktiviranju portala dalekobacača nekih petnaest klika uzvodno. Popela se nekoliko metara uz stenu, sakrila se iza zamršenog žbunja i granja i sačekala sledeći čin.
   Sledeći čin, po njenom mišljenju, bio je farsa. Gledala je mlataranje po reci, nespretno spasavanje veštačkog čoveka - veštačkog čoveka bez jedne veštačke ruke, ispravila se - a zatim, sa izvesnim interesovanjem, neobično pojavljivanje Šrajka. Naravno, znala je da je Šrajk tu negde, pošto drhtaji izmeštanja njegovog kretanja kroz kontinuum nisu bili toliko različiti od otvaranja portala. Čak se prebacila u brzo vreme da bi ga posmatrala kako gaca po reci i glumi bauka za ljudska bića. To ju je zbunilo: šta je radilo to prevaziđeno stvorenje? Sprečavalo ljudska bića da upadnu u njenu zamku sa uholažama ili ih samo gonilo natrag prema njoj, kao dobar mali ovčar? Nemes je znala da odgovor zavisi od toga koje su sile uopšte poslale čudovište sa sečivima u ovu misiju.
   To je mahom bilo nevažno. Srž je smatrala da je Šrajk stvorila i poslala natrag kroz vreme rana verzija UI. Bilo je poznato da Šrajk nije uspeo i da će ponovo biti poražen u borbi između žutokljune ljudske UI i sazrelog Mašinskog Boga u dalekoj budućnosti. Šta god bilo u pitanju, Šrajk je bio neuspešan i predstavljao je samo fusnotu na ovom putovanju. Nemes se jedino zanima za to stvorenje u sve slabijoj nadi da bi ono moglo da joj pruži trenutno uzbuđenje kao protivnik.
   Sada, dok posmatra iscrpljena ljudska bića i komatoznog androida opružene na travi, oseća dosadu zbog pasivnosti. Zataknuvši čvršće vrećicu za uzorke za opasač i zavukavši karticu Sfingine zamke u traku koja joj čvrsto obavija ručni zglob, silazi sa stene na travnatu zaravan.
   
   Mladi muškarac, Rol, kleči i podešava niskoenergetski laser. Nemes ne može da se uzdrži od osmeha. "Ne bi valjda to upotrebio na meni?" kaže.
   Muškarac ne odgovara. Podiže laser. Nemes pomišlja da će se, ukoliko ga on upotrebi na njoj, bez sumnje u pokušaju da je zaslepi, fazno premestiti i zabiti mu to skroz pored creva u donji deo utrobe - ne isključivši snop.
   Anea je prvi put gleda. Nemes uviđa zbog čega je Srž nervozna zbog potencijala mladog ljudskog bića - pristupni elementi Praznine Koja Spaja trepere oko devojčice kao statički elektricitet - ali Nemes takođe uviđa da još godine treba da prođu pre nego što devojčica ne bude mogla da upotrebi potencijal koji u toj oblasti poseduje. Sav ovaj Sturm und Drang i galopirajuća hitnja bili su uzaludni. Ljudska devojčica ne samo što nije zrela kada su njene moći u pitanju, već uopšte ne shvata njihovo pravo značenje.
   Nemes shvata da je gajila izvesnu malu strepnju da će samo dete predstavljati problem u poslednjim sekundama, da će se nekako uključiti u interfejs Praznine i napraviti poteškoće. Nemes shvata da je pogrešila što se brinula. Začudo, to joj donosi razočaranje. "Nekako sam očekivala nešto zanimljivije", kaže glasno i prilazi za korak bliže.
   "Šta hoćeš?" pita mladi Rol i s mukom ustaje. Nemes vidi da je čovek iscrpljen od izvlačenja prijatelja iz reke.
   "Od tebe neću ništa", kaže ona lako. "Niti od tvog plavog prijatelja na samrti. Od Anee tražim samo nekoliko sekundi razgovora." Nemes klima glavom prema obližnjem drveću gde su posađena eksplozivna punjenja. "Zašto ne odneseš svog golema do drveća i ne sačekaš da vam se devojčica pridruži? Samo ćemo popričati nasamo, i onda je tvoja." Ona prilazi još korak bliže.
   "Ne prilazi", kaže Rol i diže mali laser.
   Nemes diže ruke kao da se uplašila. "Hej, nemo' da pucaš, ortak", kaže. Da je laser i deset hiljada puta snažniji nego što jeste, Nemes se ne bi zabrinula.
   "Samo ti ne prilazi", kaže Rol. Prst mu je na dugmetu okidača. Laser-igračka uperen je u Nemesine oči.
   "Dobro, dobro", kaže Nemes. Odstupa za korak. I pomera se fazno u blistavu hromiranu priliku koja jedva podseća na ljudsku.
   "Role!" uzvikuje Anea.
   Nemes oseća dosadu. Prebacuje se u brzo vreme. Prizor pred njom je zamrznut. Aneina usta su otvorena, i dalje govore, ali vibracije se ne pomeraju u vazduhu. Brza reka je zaleđena, poput fotografije sa nemoguće brzom ekpozicijom. Kapi pene vise u vazduhu. Još jedna kap vode visi milimetar ispod vlažne Rolove brade.
   Nemes prilazi i uzima laser iz Rolove ruke. Oseća iskušenje da smesta posluša raniji poriv, a onda da se vrati u sporo vreme i posmatra opštu reakciju, ali krajičkom oka vidi Aneu - mala šaka devojčice još je stegnuta u pesnicu - i Nemes shvata da treba da obavi posao pre nego što bude imala vremena za zabavu.
   Skida morfni sloj faznog pomeranja dovoljno dugo da uzme vrećicu za uzorke iz opasača, pa se ponovo premešta. Prilazi devojčici koja čuči, levom rukom drži otvorenu vrećicu kao korpu ispod brade deteta i ukrućuje brid fazno premeštene desne šake i čitave podlaktice u sečivo ne mnogo tuplje od žice monovlakna koja još visi iznad reke.
   Nemes se osmehuje iza svoje hromirane maske. "Zbogom... malena", kaže. Prisluškivala je njihov razgovor dok su se nalazili kilometrima uzvodno.
   Spušta podlakticu oštru kao sečivo u ubilačkom luku.
   
   "Do đavola, šta se dešava?" viče kaplar Ki. "Ne vidim."
   "Tiho", naređuje De Soja. Oba muškarca nalaze se na svojim komandnim stolicama i naginju se iznad monitora teleskopa.
   "Nemes je postala... šta znam... metalna", kaže Ki, pustivši ponovo video u ubačenom okviru dok posmatra gotovo nepromenjeni prizor dole, "a onda je nestala."
   "Ne vidi se na radaru", kaže De Soja i uključuje različite senzore. "Nema IR... iako je temperatura ambijenta porasla za gotovo deset stepeni Celzijusa u neposrednom okruženju. Jaka jonizacija."
   "Lokalna olujna ćelija?" kaže Ki, zbunjen. Pre nego što De Soja stigne da odgovori, Ki pokazuje na monitor. "Šta je sad? Devojčica je pala. Nešto se dešava sa momkom..."
   "Sa Rolom Endimionom", kaže De Soja, pokušavajući da poboljša kvalitet slike na monitoru. Sve veća toplota i atmosferska turbulencija mreškaju sliku i mute je uprkos kompjuteru koji se svim silama upinje da je stabilizuje. Rafael se nalazi samo 280 klika iznad hipotetičkog nivoa mora na Božjem Gaju, isuviše nisko za laku geosinhronu orbitu i dovoljno nisko da bi brod bio paranoičan zbog ekspanzije atmosfere i njenog pojačavanja molekularnog zagrevanja na koje je brod već naišao.
   Otac Kapetan de Soja vidi dovoljno da bi doneo odluku. "Svu energiju oduzmi od brodskih funkcija i održavanje života spusti na minimalne nivoe", naređuje njegov glas. "Fuziono jezgro dovedi do stotinu petnaest odsto i poništi prednja zaštitna polja. Energiju prebaci na taktičko korišćenje..."
   "To ne bi bilo preporučljivo..." započinje glas broda.
   "Prioritetna naredba za poništenje svih glasovnih odgovora i bezbednosnih protokola", odsečno govori de Soja. "Šifra prioriteta delta-devet-devet-dva-nula. Prioritet papskog disključa... sada. Potvrda na očitavanju."
   Monitori se pune kolonama podataka preko nestalne slike tla. Ki posmatra razrogačeno. "Dragi, slatki Isuse", šapuće kaplar. "Bože moj."
   "Da", šapuće De Soja i posmatra kako energija svih sistema izuzev vizuelnog praćenja i taktičkih funkcija spada ispod crvenih linija.
   Tada počinju eksplozije na površini.
   
   U tom trenutku imao sam upravo toliko vremena da na mrežnjači dobijem odjek žene koja se pretvara u srebrnu mrlju, trepnuo sam i laser mi je nestao iz prstiju. Vazduh je postao superzagrejan. Sa obe strane Anee vazduh se iznenada zamaglio i kao da ga je ispunila hromirana figura u borbi - šest ruku, četiri noge, mlataranje sečiva - a onda sam skočio prema devojčici, znajući da ništa ne mogu da učinim blagovremeno, ali - zapanjujuće - stigao sam na vreme da je povučem dole i otkotrljam je u stranu, dalje od naleta vrelog vazduha i zamagljenih pokreta.
   Alarm medkompa oglasi se poput škripe noktiju po tabli - bio je to zvuk koji se nije mogao zanemariti. Gubili smo A. Betika. Prekrih Aneu svojim telom i povukoh je prema telu A. Betika. Tada počeše eksplozije u šumi iza nas.
   

Nemes zamahuje rukom, ne očekujući da oseti bilo šta dok ivica seče mišiće i kičmu, i šokirana je silovitim kontaktom.
   Spušta pogled. Zaoštreni brid njene fazno premeštene šake nalazi se uhvaćen između dve grupe prstiju-sečiva. Podlakticu su joj zgrabile još dve šake oštre poput skalpela. Glomazni Šrajk tiska se uz nju i sečiva na donjem delu njegovog tela gotovo dodiruju lice zamrznute devojčice. Oči stvorenja jarko su crvene.
   Nemes je trenutno zaprepašćena i ozbiljno iznervirana, ali ne i zabrinuta. Čupa ruku iz stiska i odskače unazad.
   Prizor je u dlaku isti kao i trenutak ranije - reka zamrznuta u vremenu, prazna šaka Rola Endimiona pružena kao da pritiska okidač malog lasera, android koji umire na zemlji sa svetlima medkompa zamrznutim usred žmirkanja - samo se iznad devojčice sada uzdiže senka ogromnog, glomaznog Šrajka.
   Nemes se osmehuje ispod hromirane maske. Bila je usredsređena na vrat devojčice i nije primetila da nespretna stvar kidiše na nju kroz brzo vreme. To je bila greška koju neće ponoviti.
   "Ti je želiš?" kaže Nemes. "Da li su i tebe poslali da je ubiješ? Samo izvoli... pod uslovom da ja dobijem glavu."
   Šrajk povlači ruke natrag i obilazi oko deteta, tako da joj trnje i sečiva na njegovim kolenima promašuju oči za manje od centimetra. Raširenih nogu, Šrajk stoji ispred Nemes i Anee.
   "Oh", kaže Nemes, "ti je nećeš? Onda ću morati da je uzmem natrag." Nemes se kreće brže od brzog vremena, fintira levo, kruži desno i zamahuje nadole. Da prostor oko nje nije zakrivljen izmeštanjem, probijanje zvučnog zida razorilo bi sve kilometrima unaokolo.
   Šrajk blokira udarac. Iskre skaču sa hroma, a munja seva ka tlu. Stvorenje zaseca vazduh tamo gde je Nemes bila samo nanosekundu ranije. Ona obilazi otpozadi i upućuje šut u leđa deteta kako bi devojčici izbila kičmu i srce kroz grudi.
   Šrajk skreće taj šut i baca Nemes u vazduh. Hromirano žensko obličje preleće trideset metara do drveća i prati izmeštanje natrag u buku i pokret. Drveće puca, lomi se i plamti. Minipunjenja ne registruju otkucaje srca niti znojenje, ali osećaju pritisak i skaču prema njemu, stotine njih eksplodiraju u lančanoj reakciji podešenih naboja koji Nemes i Šrajka teraju jedno prema drugome kao polovine stare uranijumske bombe u imploziji.
   Šrajk na grudima ima dugačko zakrivljeno sečivo. Nemes je čula sve one priče o žrtvama koje je stvorenje nabadalo i odvlačilo da vise probodene na dužem trnju Drveta Bola. Nije impresionirana. Dok ih podešeni naboji svuda oko njih teraju jedno prema drugome, Nemesino polje izmeštanja savija Šrajkov trn na grudima natrag ka njemu. Stvorenje otvara vilice-plugove i ultrazvučno urla. Nemes zamahuje podlakticom-sečivom prema njegovom vratu i baca ga petnaest metara u reku.
   Prenebregava Šrajka i okreće se prema Anei i ostalima. Rol se bacio preko devojčice. Baš dirljivo, misli Nemes i prebacuje se naviše kroz brzo vreme, zamrznuvši čak i nadimanje oblaka narandžastog plamena koje se širi sa mesta gde stoji, u srcu cveta eksplozije.
   Prolazi kroz polučvrsti zid udarnog talasa i daje se u trk prema devojčici i njenom prijatelju. Oboma će odrubiti glave, muškarčevu će zadržati za uspomenu, a glavu devojčice će isporučiti.
   Nemes prilazi derištu na metar kada Šrajk izranja iz oblaka pare u koju se reka pretvorila i napada je s leve strane, iz mrtvog ugla. Njene ruke u zamahu promašuju dve ljudske glave za samo nekoliko centimetara dok se ona i Šrajk kotrljaju dalje od reke, odsecaju deo kamene obale i lome drveće da bi konačno tresnuli u novi kameni zid. Šrajkov lub baca varnice dok se ogromne čeljusti otvaraju, a zubi sklapaju oko Nemesinog grla.
   "Jebote... mora... da... se... šališ", dahće ona iza maske izmeštanja. Nije unela u dnevni raspored zastarelog putnika kroz vreme koji će je izgristi do smrti. Nemes od šake pravi sečivo i zariva ga duboko u Šrajkov grudni koš dok nizovi zuba bacaju varnice i munje sa njenog zaštićenog grla. Nemes se ceri pri osećaju da su četiri prsta njene šake prodrla kroz oklop i lub. Grabi pregršt utrobe i cima je napolje, u nadi da će izvući organe koji zver održavaju u životu, ali u ruci ima samo nešto malo tetiva od oštre žice i krhotina luba. Ali Šrajk se tetura unazad, dok mu četiri ruke zamahuju kao kose. Masivna vilica još mu radi kao da stvorenje ne može da poveruje da ne žvaće ostatke žrtve.
   "Hajde!" kaže Nemes, kročivši prema stvorenju. "Hajde!" Želi da ga uništi - krv joj ključa, kako bi to ljudska bića rekla - ali još je dovoljno smirena da bi znala da to nije njen cilj. Mora samo da mu skrene pažnju ili onesposobi ga dovoljno da bude u stanju da odrubi glavu ljudskom detetu. Posle toga, Šrajk će ostati večno nevažan. Možda će ga Nemes i njoj slični držati u zabranu da bi ga lovili kada im bude dosadno. "Hajde", čika ga i prilazi mu za korak.
   Stvorenje je dovoljno povređeno da iskoči iz brzog vremena bez spuštanja polja izmeštanja oko sebe. Nemes bi mogla da ga uništi kako joj se prohte, da nije polja izmeštanja; ako ga sada zaobiđe, moći će da se prebaci u brzo vreme iza nje. Prati ga u sporo vreme, zadovoljna što štedi energiju.
   
   "Isuse!" uzviknuo sam sa mesta gde sam se bacio preko Anee. Ona je posmatrala iz mog zaštitničkog zagrljaja.
   Sve se dešavalo odjednom. A. Betikov alarm medkompa kreštao je, vazduh je bio vreo kao dah visoke peći, šuma iza nas eksplodirala je plamenom i bukom, iverje drveća raznesenog superzagrejanom parom ispunilo je vazduh iznad nas, reka je eruptirala u gejzir pare, a Šrajk i hromirano ljudsko obličje najednom su fintirali i napadali jedno drugo manje od tri metra udaljeni od nas.
   Anea je zanemarila borbu i izvukla se ispod zaklona mog tela, da bi zapuzala po blatnjavom tlu i stigla do A. Betika. Kliznuh za njom, posmatrajući nejasne pokrete hroma u međusobnim naletima i udarcima. Statički elektricitet šibao je sa dva obličja i skakao na stenje i izrovano tle.
   "Masaža srca!" viknu devojčica i poče da ukazuje pomoć A. Betiku. Skočih sa druge strane i pročitah signale medkompa. Nije disao. Srce mu je stalo pre pola minuta. Izgubio je isuviše krvi.
   Nešto srebrno i oštro bilo je zavitlano prema Aneinim leđima. Krenuh da je povučem dole, ali pre nego što sam mogao da stignem do nje, drugo metalno obličje presretnu prvo i vazduh eksplodira zvukom sudara metala. "Pusti mene!" viknuh, odvukoh je oko androidovog tela u pokušaju da je zadržim iza sebe dok ne uhvatim ritam masaže srca. Svetla medkompa pokazivala su da naši napori upumpavaju krv u A. Betikov mozak. Pluća su mu primala i izbacivala vazduh, mada ne bez naše pomoći. Nastavio sam sa tim pokretima, posmatrajući preko ramena kako se dve prilike sudaraju, kotrljaju i udaraju gotovo nadzvučnom brzinom. Vazduh je zaudarao na ozon. Žar zapaljene šume lebdeo je oko nas, dok su se oblaci pare nadimali i šištali.
   "Sledeće... godine..." vikala je Anea usred graje, dok su joj zubi cvokotali uprkos vrelini od koje je kuljao znoj, "idemo...na odmor... negde... drugde."
   Podigoh glavu i zapiljih se u nju, pomislivši da je poludela. Oči su joj bile sjajne, ali ne sasvim lude. To je bila moja dijagnoza. Medkomp zakrešta alarmom i ja nastavih sa masažom srca.
   Iza nas nastade iznenadna implozija, sasvim čujna usred pucketanja plamena, šištanja pare i sudaranja metalnih površina. Okrenuh se da pogledam preko ramena, ne prekidajući masažu A. Betikovog srca.
   Vazduh zatreperi i jedna hromirana prilika pojavi se tamo gde su do maločas bile dve u međusobnoj borbi. Onda se metalna površina zamreška i nestade. Tamo je stajala žena sa stene. Kosa joj nije bila umršena i nije pokazivala nikakve znake umora.
   "A sad", reče žena, "gde smo ono stali?" Pođe napred laganim korakom.
   
   U tih poslednjih nekoliko sekundi bitke, nije joj lako da postavi Sfinginu zamku. Nemes troši svu energiju da od sebe odbije uskovitlana Šrajkova sečiva. Kao da se bori sa nekoliko propelera koji se obrću istovremeno, pomišlja ona. Bila je na svetovima gde postoje letelice sa propelerima. Dva veka ranije, ubila je Konzula Hegemonije na jednom takvom svetu.
   Sada odbija od sebe mlataranje ruku i ne skida pogled za sjajnih crvenih očiju. Tvoje vreme je prošlo, upućuje misao Šrajku dok im ruke i noge obmotane izmeštanjem zasecaju i uzvraćaju kontrazasecanjem poput nevidljivih srpova. Posegnuvši kroz manje izoštreno polje stvorenja, ona ga grabi za zglob gornje ruke i čupa mu trnje i sečiva. Ta ruka otpada, ali pet skalpela donje ruke zarivaju joj se u trbuh i pokušavaju da je raspore kroz polje.
   "A, ne", kaže ona i u deliću sekunde izbija desnu nogu stvorenja, izbacivši ga iz ravnoteže. "Ne tako brzo."
   Šrajk se tetura i u tom trenutku ranjivosti ona izvlači Sfinginu karticu iz trake oko ručnog zgloba, provlači je kroz procep u sopstvenom polju izmeštanja koje traje pet nanosekundi, stavlja je na dlan i nabada na trn na Šrajkovom obloženom vratu.
   "To je sve", uzvikuje Nemes i odskače unazad, prebacuje se u brzo vreme da bi sprečila Šrajkov pokušaj da ukloni karticu i aktivira je, pomislivši na crveni krug.
   U skoku se još više udaljava dok hiperentropijsko polje zuji i baca uzmlatarano stvorenje pet minuta u budućnost. Ono ne može da se vrati sve dok polje postoji.
   Radamant Nemes prebacuje se iz brzog vremena u sporo i isključuje polje. Vetar - koliko god bio superzagrejan i ispunjen žarom - za nju je razgaljujuće svež. "A sada", kaže, uživajući u pogledu dva para ljudskih očiju, "gde smo ono stali?"
   
   

"Uradite to!" viče kaplar Ki.
   "Ne mogu", kaže De Soja za komandama. Prst mu je na taktičkoj omni-palici. "Voda na tlu. Eksplozija pare. To bi ih sve pobilo." Kontrolne table Rafaela pokazuju da je svaki erg energije preusmeren, ali to ništa ne vredi.
   Ki spušta zrno mikrofona, prebacuje prekidač na sve kanale i počinje sa emitovanjem preko uskog snopa, postaravši se da mreža signala pokrije muškarca i devojčicu, a ne ženu koja im prilazi.
   "To neće ništa vredeti", kaže De Soja. Nikada u životu nije osećao toliku osujećenost.
   "Stene", viče Ki u zrno mikrofona. "Stene!"
   
   Stajao sam, gurao Aneu iza sebe i priželjkivao da imam pištolj, lasersku svetiljku, bilo šta, dok nam je žena prilazila. Plazma puška još se nalazila u nepromočivoj vreći za rame blizu rečne obale samo dva metra dalje. Trebalo je samo da skočim, otvorim vreću, otkočim je, otvorim i sklopim, uperim i opalim. Nisam verovao da bi mi žena koja se osmehivala dala toliko vremena. Niti sam verovao da će Anea biti živa kada se budem okrenuo da pucam.
   U tom trenutku, idiotska narukvica komloga na mom ručnom zglobu poče da vibrira unutrašnjom stranom uz moju kožu kao jedan od onih drevnih bezvučnih budilnika. Prenebregao sam ga. Komlog poče da mi zabada majušne igle u ručni zglob. Pridigoh tu glupu stvar uhu. Ona mi šapnu: "Pređi na stene. Uzmi devojčicu i pređi na stene od lave."
   Ništa od toga nije imalo smisla. Spustih pogled prema A. Betiku, dok su svetiljkice prelazile iz zelene boje u boju ćilibara, pa počeh da uzmičem od osmehnute žene, zadržavajući svoje telo između nje i Anee dok smo posrtali unazad.
   "De, de", reče žena. "To nije mnogo lepo. Anea, ako dođeš ovamo, tvoj momak može da ostane u životu. I tvoj lažni plavi čovek može da preživi, ukoliko tvoj momak bude u stanju da ga održi u životu."
   Spustih načas pogled da bih video Aneino lice, uplašivši se da će možda prihvatiti tu ponudu. Držala mi se za ruku. Oči su joj bile silovite, ali tamo i dalje nije bilo straha. "Biće sve u redu, malena", šapnuh, pomerajući se i dalje ulevo. Iza nas bila je reka. Pet metara s naše leve strane počinjale su stene od lave.
   Žena krenu desno i zapreči nam kretanje. "Ovo predugo traje", reče ona tiho. "Imam još samo oko četiri minuta. Vremena koliko hoćeš. Čitavu večnost."
   "Hodi." Zgrabih Anein ručni zglob i potrčah prema stenju. Nisam imao nikakav plan. Sve što sam imao bile su besmislene reči prošaptane glasom koji nije pripadao komlogu.
   Nismo stigli do stenja od lave. Osetih nalet zagrejanog vazduha i hromirano obličje žene nađe se ispred nas, tri metra iznad, na crnoj kamenoj površini. "Zbogom, Role Endimione", reče hromirana maska. Diže se treperava metalna ruka.
   Udar toplote osmudi mi obrve, zapali košulju i baci devojčicu i mene unazad kroz vazduh. Tresnusmo na tle i otkotrljasmo se dalje od neopisive vreline. Aneina kosa je tinjala i ja počeh da udaram po njoj podlakticama, u pokušaju da sprečim da joj bukne. A. Betikov medkomp ponovo je kreštao, ali rika lavine i superzagrejanog vazduha iza nas priguši tu buku. Videh da mi se dimi rukav košulje i otkinuh ga pre nego što je stigao da se zapali. Anea i ja okrenusmo leđa vrelini i otpuzasmo mahnito što smo brže mogli. Kao da smo se nalazili na rubu vulkana.
   Zgrabismo A. Betikovo telo i odvukosmo ga do rečne obale, ne oklevajući ni sekund pre nego što smo kliznuli u struju iznad koje se dizala para. Upinjao sam se da održim glavu obeznanjenog androida iznad vode dok se Anea borila da spreči da se oboje okliznemo i padnemo nošeni strujom. Neposredno iznad površine vode, gde su nam lica bila priljubljena uz vlažno blato rečne obale, vazduh je bio gotovo dovoljno hladan da bi se disao.
   Osetivši da mi na čelu izbijaju plikovi, ne znajući još da mi nedostaju obrve i pramenovi kose, digoh glavu do ruba obale i virnuh preko.
   Hromirana prilika stajala je u središtu kruga narandžaste svetlosti prečnika tri metra koja se protezala naviše do nebesa i nestajala tek na mestu gde se sužavala u neprimetnu tačku kilometrima iznad nas. Vazduh se nabirao i mutio tamo gde je snop gotovo čvrste energije iskidao atmosferu.
   Metalno žensko obličje pokuša da pođe prema nama, ali zrak visoke energije kao da je imao prejaki pritisak. Ipak, i dalje je stajala, hromirano polje oko nje pocrvenelo je, postalo zeleno, a onda zaslepljujuće belo. Ali ona je još stajala, pesnica podignutih i uzmahanih prema nebu. Ispod njenih nogu, stenje od lave proključalo je, postalo crveno i poteklo nizbrdo poput velikih istopljenih reka. Neke od njih uliše se u reku jedva deset metara nizvodno od nas i oblaci pare digoše se uz bučno šištanje. U tom trenu, priznajem da sam prvi put u životu pomislio na to da treba da se priklonim religiji.
   Hromirano obličje kao da je uvidelo opasnost nekoliko sekundi pre nego što je bilo prekasno. Nestalo je, ponovo se pojavilo kao mrlja - mašući pesnicama prema nebu - opet nestalo, pojavilo se poslednji put i onda potonulo u lavu koja mu se nalazila pod nogama tamo gde je samo trenutak ranije bila čvrsta stena.
   Zrak je ostao tu još čitav minut. Nisam više mogao da gledam pravo u njega, a vrelina mi je pržila kožu na obrazima. Zabio sam ponovo lice u hladno blato i ostao tako da držim devojčicu i A. Betika kraj obale dok je struja pokušavala da nas odvuče nizvodno u paru, lavu i žice od monovlakna.
   Podigao sam pogled poslednji put, video kako hromirana pesnica tone ispod površine lave, a onda polje kao da je za trenutak izmenjalo boje čitavog spektra pre nego što je nestalo. Lava smesta poče da se hladi. Kada sam izvukao Aneu i A. Betika iz vode i kada smo ponovo počeli sa masažom srca, stene su prelazile u čvrsto stanje i okolo su tekli još samo potočići lave, sa nekoliko pseudobarica. Komadići kamena koji se hladio ljuštili su se i dizali u zagrejanom vazduhu, pridružujući se žaru šumskog požara koji je još besneo iza nas. Hromiranoj ženi nije bilo ni traga ni glasa.
   Začudo, medkomp je i dalje dejstvovao. Svetla su iz crvene boje prešla u boju ćilibara dok smo upumpavali krv u A. Betikov mozak i udove i udisali mu ponovo život. Rukav podveza čvrsto je stajao. Kada mi se učinilo da je povratio životne funkcije, digao sam pogled prema devojčici koja je čučala preko puta. "Šta sad?" upitah.
   Iza nas se začu tiha implozija vazduha i ja se okrenuh na vreme da vidim blesak Šrajka koji se naglo pojavio.
   "Pobogu, dokle više", rekoh tiho.
   Anea je odmahivala glavom. Video sam joj plikove od vreline na usnama i čelu. Pramenovi kose bili su joj spaljeni, a košulja joj je bila sva čađava i u dronjcima. Ako se to izuzme, izgledala je u redu. "Ne", reče ona. "U redu je."
   Ustao sam i zapetljao oko vreće u potrazi za plazma puškom. Nije vredelo. Nalazila se preblizu snopu energije. Štitnik okidača bio je poluistopljen, a plastični elementi preklopljenog kundaka stopili su se sa metalnom cevi. Pravo je čudo da plazma punjenja nisu eksplodirala i pretvorila nas u paru. Ispustih vreću i suočih se sa Šrajkom stisnutih pesnica. Neka prođe kroz mene, proklet bio.
   "U redu je", ponovi Anea i povuče me natrag. "Neće on ništa učiniti. U redu je."
   Čučnusmo kraj A. Betika. Androidove trepavice zadrhtale su. "Jesam li nešto propustio?" šapnu on promuklo.
   Nismo se nasmejali. Anea dodirnu obraz plavokošca i pogleda me. Šrajk je ostao tamo gde se pojavio, dok mu je žar lebdeo oko crvenih očiju, a garež se spuštala na lub.
   A. Betik zatvori oči i svetiljkice ponovo zažmirkaše. "Treba da mu pronađemo ozbiljnu pomoć", šapnuh Anei, "inače ćemo ga izgubiti."
   Ona klimnu glavom. Pomislio sam da mi je nešto odgovorila šapatom, ali to nije bio njen glas.
   Podigao sam levu ruku, ne obazirući se na iskidanu košulju i crvene masnice koje su mi se tamo pojavljivale. Sve malje na podlaktici bile su mi spaljene.
   Oboje oslušnusmo. Komlog je govorio poznatim muškim glasom.