32.
   Umorni su od smrti. Posle osam zvezdanih sistema za šezdeset tri dana, osam groznih smrti i osam bolnih vaskrsenja za svakog od četvorice ljudi, Otac Kapetan de Soja, narednik Gregorijus, kaplar Ki i strelac Retig umorni su od smrti i ponovnog rađanja.
   Sada De Soja svaki put posle vaskrsenja stoji nag ispred ogledala, gleda sopstvenu kožu sirovu i sjajnu kao da je odran naživo, oprezno dodiruje sad modrikastu, sad grimiznu kruciformu ispod mesa na grudima. U danima koji slede posle svakog vaskrsenja, De Soja je rastrojen, ruke mu se svaki put tresu malo više. Glasovi mu dopiru izdaleka, kao da ne može u potpunosti da se usredsredi, bilo da je njegov sabesednik admiral Paksa, planetni guverner ili parohijski sveštenik.
   De Soja počinje da se odeva kao parohijski sveštenik, zamenivši kitnjastu uniformu sveštenika-kapetana Paksa mantijom i okovratnikom. Za opasačem mu je brojanica i on izgovara molitvu uz nju neprestano, prebirući po njoj kao po arapskim perlama za smirivanje nervoze: molitva ga smiruje, dovodi mu misli u red. Otac Kapetan de Soja više ne sanja o Anei kao o svojoj kćerki; više ne sanja o Renesansi Vektor i svojoj sestri Mariji. Sanja o Armagedonu - strašne snove o plamtećim orbitalnim šumama, o svetovima-buktinjama, o zracima smrti koji prelaze preko plodnih poljoprivrednih dolina i ostavljaju za sobom samo leševe.
   Posle prvog sveta koji su posetili na reci Tetis, zna da je pogrešno proračunao. Dve standardne godine da se pokrije dve stotine svetova, tako je rekao u sistemu Renesanse, računajući na tri dana neophodna za vaskrsenje u svakom sistemu, upozorenje, a zatim translaciju u sledeći. Ne ide tako.
   Njegov prvi svet jeste Tau Ceti Centar, nekadašnja administrativna prestonica široke Mreže Svetova Hegemonije. Dom za desetine milijardi u danima Mreže, okružen pravim prstenom orbitalnih gradova i habitata, opslužen svemirskim liftovima, dalekobacačima, rekom Tetis, Velikim Stecištem, fetlinijom i mnogim drugim stvarima - centar megasfere datumravni Hegemonije i sedište Doma Vlade, mesto gde je razjarena rulja ubila Meinu Gledston posle uništenja dalekobacača Mreže, koje su izveli brodovi SILE na njenu zapovest, TC2 je bio teško pogođen Padom. Lebdeće zgrade survale su se kada je nestala energetska rešetka. Drugi urbani tornjevi, neki visoki i mnogo stotina spratova, bili su opsluživani samo dalekobacačima i nedostajale su im stepenice ili liftovi. Desetine hiljada pomrle su od gladi ili izginule pri padu pre nego što su letači stigli da ih spasu. Svet nije posedovao sopstvenu zemljoradnju i uvozio je hranu sa hiljada svetova kroz dalekobacače smeštene na planeti i velike orbitalne portale u svemiru. Neredi Gladnih trajali su pedeset lokalnih godina na TC2, duže od trideset standardnih, a kada su se okončali, milijarde su izginule od ljudskih ruku, da bi dodale taj broj ukupnom zbiru onih milijardi koje su pomrle od gladi.
   Tau Ceti Centar bio je prefinjeni, razmaženi svet u danima Mreže. Malo religija uspelo je tamo da se ustali, izuzev onih najpomamnijih i najnasilnijih - Crkva Konačnog Iskupljenja, Kult Šrajka, bila je popularna među dokonim intelektualcima. Ali u vekovima ekspanzije Hegemonije, jedini pravi predmet obožavanja na TC2 bila je moć: potraga za moći, blizina moći, očuvanje moći. Moć je bila bog milijardi, a kada je taj bog propao - i srušio sa sobom milijarde svojih vernika - preživeli su proklinjali sećanja na moć usred svojih urbanih ruševina, pokušavali da žive kao seljaci u senci trulih nebodera, vukli sopstvene plugove kroz ukorovljene placeve između napuštenih autostrada, letačkih drumova i skeleta starih tržnica Velikog Stecišta, ribarili i hvatali šarane tamo gde je reka Tetis svakodnevno nosila hiljade raskošnih jahti i barži za uživanje.
   Tau Ceti Centar bio je zreo za preporođeno hrišćanstvo, za novi katolicizam, i kada su misionari Crkve i policija Paksa stigli šezdeset standardnih godina posle Pada, preobraćivanje nekoliko milijardi preživelih na planeti bilo je iskreno i sveopšte. Visoki, oronuli, ali još beli tornjevi biznisa i vladavine za vreme Mreže konačno su srušeni, a njihov kamen, specijalno staklo i plastil reciklirani su u masivne katedrale, podignute rukama novih preporođenih Taucetinjana, da bi svakodnevno bile ispunjene zahvalnim vernicima.
   Nadbiskup Tau Ceti Centra postao je jedan od najvažnijih i - da - najmoćnijih ljudi u domenu čovečanstva koji se iznova pomaljao, sada poznat kao Svemir Paksa, takmičeći se u uticaju sa Njegovom Svetošću na Pacemu. Ova moć je rasla, pronašla granice koje se nisu mogle preći bez izazivanja papskog gneva - ekskomunikacija Njegove Ekselencije, Klausa Kardinala Kronenberga u Godini Našeg Gospoda 2978, ili 126. posle Pada, pomogla je da se te granice uspostave - i nastavila da raste unutar tih ograničenja.
   To Otac Kapetan de Soja otkriva posle svog prvog skoka iz svemira Renesanse. Dve godine, očekivao je, približno šest stotina dana i dve stotine samonametnutih smrti da bi se pokrili svi nekadašnji svetovi reke Tetis.
   On i njegovi vojnici Švajcarske Garde nalaze se na Tau Ceti Centru osam dana. Rafael ulazi u sistem sa automatskim signalom koji pulsira šifrom; brodovi Paksa reaguju i susreću ga u roku od četrnaest sati. Potrebno je još osam sati za usporavanje u orbitalni saobraćaj TC2 i nova četiri da se tela prebace u formalnu komoru za vaskrsavanje u planetnoj prestonici po imenu Sveti Pavle. Tako se gubi čitav jedan dan.
   Posle tri dana formalnog vaskrsenja i još jednog dana prinudnog odmora, De Soja se sastaje sa Nadbiskupom TC2, Njenom Ekselencijom Akilom Silvaski, i mora da istrpi još jedan dan ispunjen formalnostima. De Soja nosi papski disključ, gotovo nečuveno ovlašćenje, i dvor Nadbiskupa mora da pronjuška razlog i projektovane ishode takvog ovlašćenja poput lovačkih pasa koji prate miris plena. Za nekoliko sati, De Soja počinje da naslućuje slojeve spletki i složenosti unutar te borbe za provincijalnu moć: Nadbiskup Silvaski ne može da pretenduje na položaj kardinala, jer posle Kronenbergove ekskomunikacije, nijedan duhovni vođa TC2 ne može da se uzdigne do čina višeg od čina Nadbiskupa, bez transfera na Pacem i u Vatikan, ali njena trenutna moć u ovom sektoru Paksa daleko nadmašuje moć većine kardinala i vremenski podskup te moći pokazuje jasno admiralima Paksa gde im je mesto. Ona mora da shvati ovo prenošenje papske vlasti ustupljeno De Soji i da proceni da je ono po nju bezopasno.
   Otac Kapetan de Soja ne daje ni pet para na paranoju Nadbiskupa Silvaski niti za politiku Crkve na TC2. On mari samo za to da spreči moguće bekstvo putem tamošnjih portala dalekobacača. Petog dana posle translacije u svemir Tau Cetija, prevaljuje pet stotina metara od katedrale Svetog Pavla i palate Nadbiskupa do reke - to je samo deo male pritoke ukroćene kanalom dok prolazi kroz grad, ali nekada je pripadao Tetisu.
   Ogromni portali dalekobacača, koji su još postojali zato što je svaki pokušaj da se oni razore, prema mišljenju inženjera, zahtevao nuklearnu eksploziju, odavno su bili prekriveni crkvenim barjacima, ali ovde su oni blizu - Tetis je krivudao samo dva kilometra od jednog portala do drugog, kraj užurbanog Doma Vlade i formalnih vrtova Parka jelenova. Sada Otac Kapetan de Soja, njegova tri vojnika i mnoštvo obazrivih vojnika Paksa odanih Nadbiskupu Silavski koji ih slede, mogu da stoje kraj prvog portala i gledaju niz travnate obale u tapiseriju dugačku trideset metara - koja prikazuje mučeništvo Svetog Pavla - što visi sa drugog portala, jasno vidljiva iza procvalih stabala breskve u vrtovima episkopske palate.
   Pošto se ovaj deo nekadašnjeg Tetisa sada nalazi u privatnim vrtovima Njene Ekselencije, stražari su postavljeni duž čitavog kanala i na svim mostovima koji preko njega prolaze. Iako niko ne obraća naročitu pažnju na drevne tvorevine koje su nekada bile portali dalekobacača, oficiri garde u palati uveravaju De Soju da nijedno plovilo niti neovlašćeni pojedinci nisu prošli kroz te portale, a nisu viđeni ni duž obala kanala.
   De Soja insistira da se kraj portala postavi stalna straža. Hoće da se tamo smeste kamere za nadzor od dvadeset devet sati dnevno. Hoće senzore, alarme i žice iznad tla. Lokalne trupe Paksa savetuju se sa svojim Nadbiskupom i uz gunđanje pristaju na ovo primetno zadiranje u njihov suverenitet. De Soja gotovo očajava zbog te beskorisne politike.
   Šestog dana boravka, kaplar Ki razboljeva se od tajanstvene groznice i smeštaju ga na bolničko lečenje. De Soja smatra da je to posledica njihovog vaskrsenja: svako od njih privatno je patio od drhtavice, emocionalne nestabilnosti i manjih tegoba. Sedmog dana, Ki je u stanju da hoda i moli De Soju da ga izbavi iz bolnice i sa ovog sveta, ali sada Nadbiskup insistira da De Soja pomogne u držanju Svete Mise te večeri u čast Njegove Svetosti, Pape Julija. De Soja to teško može da odbije, tako da te noći - među žezlima i monsinjorima sa ružičastom dugmadi, ispod džinovskog simbola trostruke krune i ukrštenih ključeva Njegove Svetosti (koji se takođe nalazi na papskom disključu što ga De Soja sada nosi oko vrata), usred dima tamjana, belih vladičanskih kapa i zvonjave zvončića, uz svečanu pesmu dečjeg hora od šest stotina članova, taj jednostavni sveštenik-ratnik sa MadredeDiosa i elegantni Nadbiskup slave misteriju Hristovog raspeća i vaskrsenja. Narednik Gregorijus uzima pričest te večeri iz De Sojine ruke - što čini svakog dana njihove potrage - kao i nekoliko desetina drugih koji su takođe odabrani da prime hostiju, tajnu uspeha njihove besmrtnosti kruciforme u ovom životu, dok se tri hiljade vernika moli i posmatra u mutnom svetlu katedrale.
   Osmog dana, napuštaju sistem, i Otac Kapetan de Soja prvi put dočekuje sa dobrodošlicom predstojeću smrt kao sredstvo za bekstvo.
   Vaskrsavaju u komori na Rajskoj Kapiji, nekada jadnom svetu teraformiranom u nasade senovitog drveća, za odmor u danima Mreže, koji je sada mahom vraćen ključalom blatu, kužnim močvarama, atmosferi nepogodnoj za disanje i buktećem zračenju primarnog sunca Vega na nebu. Rafaelov idiotski kompjuter odabrao je ovaj niz svetova stare reke Tetis, pronašavši najdelotvorniji redosled za posete, pošto na Renesansi V. nije bilo nikakvog traga koji bi pokazao kuda je tamošnji portal mogao da vodi, ali De Soju zanima samo to da se sve više približavaju sistemu Stare Zemlje - manje od dvanaest svetlosnih godina od TC2, sada jedva više od osam, od Rajske Kapije. De Soja shvata da bi voleo da poseti sistem Stare Zemlje - čak i bez Stare Zemlje - uprkos činjenici da su Mars i drugi nastanjeni svetovi, meseci i asteroidi tamo postali provincijska, zaostala mesta, koja Paks nisu zanimala ništa više od MadredeDiosa.
   Ali Tetis nikada nije tekao kroz sistem Stare Zemlje, pa De Soja mora da proguta svoju ljubopitljivost i da se zadovolji time što će se sledećih nekoliko svetova nalaziti još bliže ranijem domu Stare Zemlje.
   I Rajska Kapija im oduzima osam dana, ali ne zbog interne crkvene politike. Na orbiti oko planete nalazi se mali garnizon Paksa, ali njegovi pripadnici retko silaze na uništeni svet. Populacija Rajske Kapije od četiri stotine miliona stanovnika svedena je na osam ili deset poludelih kopača koji tumaraju po njenoj blatnoj površini tokom 274 godine od Pada; Rojevi Proteranih prohujali su ovim veganskim svetom pre nego što je Meina Gledston i naredila da se unište dalekobacači - istopili su orbitalnu zaštitnu sferu, spržili zracima Grad Blatoravni i njegove ljupke Promenadne vrtove, bombardovali plazma bombama stanice za generisanje atmosfere koje su građene vekovima - i praktično preorali taj svet pre nego što je gubitak dalekobacačke veze zasolio tle tako da tamo više ništa ne može da nikne.
   I zato sada garnizon Paksa čuva tu skuvanu planetu zbog njenih navodnih sirovina, ali malo ima razloga da se spušta dole. De Soja mora da ubedi komandanta garnizona - majora Paksa Lejema - da pripremi pohod. Petog dana posle ulaska Rafaela u sistem Vege, De Soja, Gregorijus, Ki, Retig, poručnik Bristol i dvanaest vojnika iz garnizona Paksa opremljenih odećom za opasnu atmosferu, silaze padobrodom do blatoravni kroz koje je nekada tekla reka Tetis. Portali dalekobacača nisu tamo.
   "Mislio sam da ih je nemoguće uništiti", kaže De Soja. "TehnoSrž ih je sačinila tako da traju i postarala se za to da njihovo uništenje bude nemoguće."
   "Nisu tu", kaže poručnik Bristol i daje naređenje za povratak na orbitu.
   De Soja ga sprečava. Upotrebivši svoj papski disključ kao autoritet, De Soja insistira da se obavi puna pretraga senzorima. Pronalaze dalekobacače - udaljene međusobno šesnaest klika i ukopane ispod gotovo stotinu metara blata.
   "To je rešilo vašu tajnu", kaže major Lejem preko uskog snopa. "Portale i ono što je nekada bila reka zakopali su ili napadi Proteranih ili kasnija blatna klizišta. Svet je bukvalno otišao do đavola."
   "Možda", kaže De Soja, "ali ja tražim da dalekobacači budu iskopani, da se oko njih podignu privremeni enviromentalni mehurovi tako da neko ko kroz njih prođe može da preživi, i da se kraj svakog portala postavi stalna straža."
   "Krsta mu, zar ste sišli s uma!" praska major Lejem, a onda, setivši se papskog disključa, dodaje: "Ser."
   "Još ne", kaže De Soja smrknuto u kameru. "Hoću da se to obavi za sedamdeset dva sata, majore, inače ćete sledeće tri standardne godine provesti u službi ovde dole, na površini."
   Za iskopavanje, podizanje kupola i postavljanje straže, potrebno je sedamdeset sati. Eventualni putnik po reci Tetis ovde neće naići na reku, naravno, već samo na ključalo blato, otrovnu atmosferu nepogodnu za disanje i vojnike koji čekaju u kompletnim borbenim oklopima. De Soja pada na kolena u Rafaelu te poslednje noći na orbiti oko Rajske Kapije i moli se da Anea nije već prošla tuda. Kosti joj nisu pronađene u iskopanom blatu i sumporu, ali inženjer Paksa zadužen za iskopavanje kaže De Soji da je tle ovde tako toksično u svom prirodnom obliku, da bi dečje kosti već mogle biti izjedene kiselinom.
   De Soja ne veruje da se to dogodilo. Devetog dana, prebacuje se iz sistema sa upozorenjem majoru Lejemu da stražari ostanu budni, kupole sposobne za održanje života, a njegova usta uljudnija prema budućim posetiocima.
   
   Niko ih ne čeka da bi ih vaskrsao u trećem sistemu u koji ih Rafael donosi. Arhanđeo ulazi u sistem NGCes 2629 sa svojim tovarom mrtvaca i signalima koji emituju šifru Paksa. Nema odgovora. U NGCes 2629 postoji osam planeta, ali samo jedna od njih, poznata pod prozaičnim imenom NGCes 2629-4BIV, omogućava život. Prema podacima kojima Rafael raspolaže, čini se da su Hegemonija i Tehnosrž ovde smestile deo reke Tetis donekle u samopovlađivanju, kao neku vrstu estetskog stava. Planeta nikada nije bila ozbiljno kolonizovana ili teraformirana izuzev nasumičnog RNK zasejavanja početkom Hedžire i čini se da je bila deo obilaska reke Tetis isključivo zbog razgledanja predela i životinjskog sveta.
   To ne znači da sada na svetu nema ljudskih bića, jer ih Rafael pronalazi na stacionarnoj orbiti u poslednjim danima automatskog vaskrsenja njegovih putnika. Koliko ograničeni resursi Rafaelovih kompjutera, koji su gotovo podjednako moćni kao AI, mogu da rekonstruišu i shvate, minimalna populacija na NGCes 2629-4BIV koja se sastojala od biologa, zoologa, turista u poseti i ekipa za održavanje, ostala je nasukana posle Pada i pretvorila se u domoroce. Ipak, uprkos nesmetanom množenju tokom skoro tri veka, samo je nekoliko hiljada ljudskih bića još nastanjivalo džungle i planine tog primitivnog sveta: tamošnje zasejane RNK-zverčice bile su kadre za proždiranje ljudskih bića i to su sa zadovoljstvom i činile.
   Rafael dolazi do samih granica svojih mogućnosti u pukom pronalaženju portala dalekobacača. Raspoloživi podaci mreže u njegovoj memoriji naprosto tvrde da se portali nalaze na varirajućim razdaljinama na reci dugačkoj šest hiljada kilometara na severnoj polulopti. Rafael preinačuje svoju orbitu do otprilike sinhrone tačke iznad masivnog kontinenta koji preovlađuje tom poluloptom i počinje da fotografiše reku i pravi njenu radarsku mapu. Na žalost, na tom kontinentu nalaze se tri velike reke, dve koje teku ka istoku i jedna ka zapadu, a Rafael nije u stanju da odredi prvenstvo verovatnoće. Odlučuje da napravi mapu sve tri - što predstavlja zadatak analize više od dvadeset hiljada kilometara podataka.
   Kada krajem trećeg dana ciklusa vaskrsenja srca četiri čoveka počinju sa otkucajima, Rafael oseća neki silikonski ekvivalent olakšanja.
   Dok stoji nag ispred ogledala u svojoj maloj kabini i sluša kompjuterski opis zadatka koji ih čeka, Federiko de Soja ne oseća nikakvo olakšanje. U stvari, najradije bi zaplakao. Misli na Majku Kapetana Stoun, Majku Kapetana Bulez i Kapetana Herna, koji su sada na granici Velikog Zida i sasvim je moguće da se upuštaju u žestoku borbu sa neprijateljem, sa Proteranima. De Soja im zavidi na jednostavnom i poštenom zadatku.
   Posle savetovanja sa narednikom Gregorijusom i njegova dva vojnika, De Soja pregleda podatke, smesta odbacuje reku koja teče prema zapadu kao premalo živopisnu za reku Tetis, pošto ona prevashodno teče kroz duboke kanjone, daleko od džungli i močvara punih života; drugu reku odbacuje zbog očigledno mnogobrojnih vodopada i brzaka - kao previše divlju za saobraća reke Tetis - pa zato otpočinje jednostavno, brzo pretraživanje radarom najduže reke i njenih dugačkih, blagih delova. Mapa će pokazati desetine, možda i stotine prirodnih prepreka koje podsećaju na portale dalekobacača - stenovite vodopade, prirodne mostove, kamena polja u brzacima - ali oni se mogu ljudskim okom pregledati za samo nekoliko sati.
   Petog dana, lociraju portale - neverovatno udaljene jedan od drugog, ali neporecivo veštačke. De Soja lično pilotira padobrodom i ostavlja kaplara Kija u Rafaelu kao odstupnicu za slučaj opasnosti.
   Ovo je scenario od koga je De Soja strepeo - nema načina da se ustanovi da li je devojčica ovuda prošla, sa brodom ili bez njega. Udaljenost između neaktivnih dalekobacača najveća je do sada - gotovo dve stotine kilometara - i mada preleću padobrodom tamo-amo iznad džungle i rečne obale, ne postoji način da utvrde da li je neko tuda prošao, nema svedoka koje bi ispitali, niti trupa Paksa koje bi tu ostavili na straži.
   Spuštaju se na adu nedaleko od gornjeg dalekobacača i De Soja, Gregorijus i Retig razmatraju šta im valja činiti.
   "Protekle su tri standardne nedelje otkad je brod prošao kroz dalekobacač na Renesansi V.", kaže Gregorijus. Unutrašnjost njihovog padobroda pretrpana je i utilitarna; razgovaraju na svojim letačkim sedištima. Borbeni oklopi za Gregorijusa i Retiga vise u EVA spremištu kao metalne dodatne kože.
   "Ako su prošli na neki ovakav svet", kaže Retig, "verovatno su naprosto nastavili brodom. Nema razloga da dalje prate reku."
   "Istina", kaže De Soja. "Ali veliki su izgledi da je brod bio oštećen."
   "Tako je", kaže narednik, "ali koliko teško? Da li je mogao da leti? Da se usput zakrpi? Možda je uspeo da stigne do neke baze za popravke koju drže Proterani? Ovde i nismo tako daleko od Zabačenosti."
   "Ili je devojčica mogla da pošalje brod, a da sama nastavi do sledećeg dalekobacača", kaže Retig.
   "Pod pretpostavkom da ijedan drugi dalekobacač radi", kaže De Soja umorno. "Da onaj na Renesansi V. nije proradio čistim slučajem."
   Gregorijus stavlja ogromne šake na kolena. "Tako je, ser, ovo je smešno. Pronaći iglu u plastu sena, kako su ranije govorili... to bi u poređenju sa ovim bila dečja igra."
   Otac Kapetan de Soja gleda kroz prozore padobroda. Visoke papratnice se tamo njišu na jakom vetru. "Osećam da ona ide starom rekom. Mislim da će koristiti dalekobacače. Ne znam kako - pomoću leteće mašine koju je neko upotrebio da bi je izvukao iz Doline Vremenskih Grobnica, možda, splavom na naduvavanje, ukradenim čamcem - naprosto mislim da koristi Tetis."
   "Šta možemo ovde da učinimo?" pita Retig. "Ako je već prošla, izmakla nam je. Ako još nije stigla... pa, mogli bismo da čekamo doveka. Kada bismo imali stotinu arhanđela, pa da dovedemo vojnike na svaki od tih svetova..."
   De Soja klima glavom. U satima molitvi, um mu često klizi u misli o tome koliko bi zadatak bio jednostavniji kada bi kuriri arhanđeli bili robotske letelice koje bi se prebacivale u sisteme Paksa, odašiljale ovlašćenja papskog disključa i naređivale pretragu, a onda iskakale iz sistema, čak ni ne usporivši pri tom. Koliko on zna, Paks ne pravi nikakve robotske brodove - mržnja Crkve prema AI i oslanjanje na ljudsku vezu maltene zabranjuju to. I koliko on zna, postoje samo tri kurirska broda klase arhanđeo - Mihailo, Gavrilo, koji mu je prvi i doneo poruku, i njegov Rafael. U sistemu Renesanse, želeo je da pošalje drugi kurirski brod u potragu, ali Mihailo je morao da obavi druge hitne stvari za Vatikan. Intelektualno, De Soja je shvatio zbog čega je ova potraga bila njegova i samo njegova. Ali utrošili su skoro tri nedelje i pretražili dva sveta. Robotski arhanđeo mogao je da izvrši skokove u dve stotine sistema i da odašilje upozorenja za manje od deset standardnih dana... ovim tempom, De Soji i Rafaelu biće potrebno četiri ili pet standardnih godina. Iscrpljeni sveštenik-kapetan oseća poriv da se nasmeje.
   "I dalje je tu njen brod", kaže on odsečno. "Ako nastave bez njega, imaju dve mogućnosti - da brod pošalju negde drugde, ili da ga ostave za sobom na nekom od svetova Tetisa."
   "Kažete 'imaju', ser", veli Gregorijus tiho. "Sigurni ste da ih ima više?"
   "Neko ju je ugrabio iz naše zamke na Hiperionu", kaže De Soja. "Postoje i drugi."
   "Mogla bi to biti čitava posada Proteranih", kaže Retig. "Sada bi mogli da su već na pola puta natrag do svog Roja... pošto su ostavili devojčicu na nekom od ovih svetova. Ili su je možda poveli sa sobom."
   De Soja diže ruku da prekine taj razgovor. Već su se vrteli u istom krugu. "Mislim da je brod bio pogođen i oštećen", kaže. "Potražimo ga i možda će nas odvesti do devojčice."
   Gregorijus pokazuje ka džungli. Tamo pada kiša. "Preleteli smo čitavu razdaljinu na reci između portala. Brodu ni traga. Kada dođemo u sledeći sistem Paksa, možemo da pošaljemo trupe garnizona natrag ovamo da motre na ove portale."
   "Da", kaže Otac Kapetan de Soja, "ali one će imati vremenski dug od osam ili devet meseci." Gleda kišu koja šara po vetrobranu i bočnim prozorima. "Pretražićemo reku."
   "Šta?" kaže strelac Retig.
   "Ako bi ti imao oštećeni brod koji bi morao da ostaviš za sobom, zar ga ne bi sakrio?" pita De Soja.
   Dva vojnika Švajcarske Garde zure u svog zapovednika. De Soja vidi da ljudima drhte prsti. Vaskrsenje utiče i na njih.
   "Preći ćemo dubokim radarom reku i onoliko džungle koliko budemo mogli", kaže sveštenik-kapetan.
   "To će nam uzeti najmanje još jedan dan", započinje Retig.
   De Soja klima glavom. "Javićemo kaplaru Kiju da naloži Rafaelu da pređe dubokim radarom džunglu u promeru od dve stotine klika sa obe strane reke. Pomoću padobroda pretražićemo samu reku... Imamo primitivniji sistem nego matični brod, ali takođe manje prostora da pokrijemo."
   Iscrpljeni vojnici mogu samo da poslušno klimnu glavama.
   

U drugoj pretrazi reke, pronalaze nešto. Objekat je od metala, veliki i smešten u dubokom basenu samo nekoliko kilometara nizvodno od prvog portala. Padobrod lebdi dok De Soja preko uskog snopa zove Rafaela. "Kaplare, istražićemo ovo. Hoću da brod bude spreman da zrakom gađa tu stvar u roku od tri sekunde od moje komande... ali samo ako ja dam takvu komandu."
   "Razumem, ser", javlja Ki preko uskog snopa.
   De Soja ostavlja padobrod da lebdi dok se Gregorijus i Retig oblače, pripremaju odgovarajuću opremu i ulaze u otvorenu vazdušnu komoru. "Krenite", kaže De Soja.
   Narednik Gregorijus iskače iz komore i EM sistem odela aktivira se neposredno pre nego što će oklopljeni čovek pasti u vodu. I narednik i strelac nadleću površinu, sa oružjem na gotovs.
   "Duboki radar priključen je na taktički", potvrđuje Gregorijus preko uskog snopa.
   "Video signali su vam nominalni", kaže De Soja sa svog komandnog mesta. "Zaronite."
   Oba čoveka padaju, udaraju u površinu i nestaju ispod nje. De Soja naginje padobrod tako da može da gleda kroz bočni mehur: reka je tamnozelena, ali dve jarke svetiljke na glavama vide se kako blistaju kroz vodu. "Oko osam metara ispod površine", počinje on.
   "Imamo ga", kaže narednik.
   De Soja diže pogled prema monitoru. Kroz kovitlac mulja i riba sa mnoštvom škrga koje hrle izvan svetla, vidi zaobljenu metalnu oplatu.
   "Otvoren je poklopac ili vazdušna komora", javlja Gregorijus. "Najveći deo je ukopan ovde u blato, ali vidim dovoljno veliki deo korita da mogu da ocenim da veličina otprilike odgovara. Retig će ostati ovde. Ja ulazim."
   De Soja oseća poriv da kaže 'srećno', ali suzdržava se. Ovi ljudi bili su dovoljno dugo zajedno da znaju šta je prikladno da kažu jedan drugome. On ispravlja padobrod i priprema primitivni plazma-top koji predstavlja jedino naoružanje majušnog broda.
   Video signali prestaju odmah po ulasku Gregorijusa kroz otvor. Prolazi minut. Zatim dva. Pa još dva minuta i De Soja počinje da se vrpolji na komandnoj stolici. Upola očekuje da vidi kako svemirski brod iskače iz vode i hita u svemir u očajničkom pokušaju da umakne.
   "Strelče?" kaže.
   "Da, ser", čuje se Retigov glas.
   "Od narednika nemate ni glasa ni videa?"
   "Ne, ser. Mislim da oplata zaprečava uski snop. Sačekaću još pet minuta, a onda ću... Čekajte, ser. Vidim nešto."
   To vidi i De Soja: signal strelčevog videa mutan u dubokoj vodi, ali dovoljno jasan da prikaže oklopljenu kacigu, ramena i ruke narednika Gregorijusa koji se uzdiže kroz otvor vazdušne komore. Svetiljka na narednikovoj glavi obasjava mulj i rečnu travu; snop se pomera tako da za trenutak zaslepljuje Retigovu kameru.
   "Oče Kapetane de Soja", čuje se tutnjava Gregorijusovog basa, tek malčice bez daha, "ovo nije to, ser. Mislim da je ovo jedna od onih jahti za sve uslove koje su bogataši imali u doba Mreže, ser. Znate, ser, od onih koje su mogle da plove i pod vodom - a mogle su, kako mislim, čak da malo i lete."
   De Soja ispušta dah. "Šta se tu dogodilo, naredniče?"
   Prilika u oklopu na videu daje Retigu znak palcem i dva čoveka dižu se prema površini. "Mislim da su je potopili, ser", kaže Gregorijus. "Tu je najmanje deset kostura... možda i dvanaest. Dva su dečja. Kao što rekoh, ser, ova stvar bila je podesna za plovidbu po svakom okeanu - i ispod njega, po želji - tako da nema govora o tome da su se sve komore slučajno otvorile, ser."
   De Soja posmatra kroz prozor kako dve prilike u borbenim oklopima izbijaju na površinu i lebde pet metara iznad nje, dok se voda sliva sa njih.
   "Mislim da su sigurno ostali nasukani ovde posle Pada, ser", govori Gregorijus, "i naprosto odlučili da sve okončaju ovde, ser. To samo nagađam, Oče Kapetane, ali predosećam..."
   "Ja predosećam da ste u pravu, naredniče", kaže De Soja. "Vratite se ovamo." Otvara komoru padobroda dok prilike u oklopima lete prema njoj.
   Pre njihovog prispeća, dok je još sam, De Soja diže ruku i izgovara blagoslov reci, potopljenom plovilu i onima za koje je ono postalo grobnica. Crkva ne odobrava samoubistvo, ali Crkva zna da je malo toga sigurno u životu ili smrti. Ili to makar zna De Soja, ako već ne i sama Crkva.
   
   Ostavljaju detektore kretanja da zasipaju zracima oba portala - oni neće uhvatiti devojčicu i njene saveznike, ali saopštiće trupama koje će De Soja poslati natrag da li je iko prošao tuda u međuvremenu - a onda dižu padobrod sa NGCes 2629-4BIV, uglavljuju zatupasti padobrod u ružnu masu Rafaela iznad blistavog ruba planete obavijene oblacima, pa ubrzavaju iz gravitacionog bunara planete tako da mogu da se prebace do svoje sledeće stanice, Barnardovog Sveta.
   Ovo je najbliža tačka sistemu Stare Zemlje koja se nalazi u redosledu De Sojine potrage - samo šest svetlosnih godina - i pošto je to bila jedna od najranijih međuzvezdanih kolonija prehedžirskog doba, svešteniku-kapetanu dopada se pomisao da će uhvatiti tračak vremena same Stare Zemlje. Međutim, po vaskrsenju u bazi Paksa na nekih šest AJ od Barnardovog Sveta, De Soja smesta primećuje razlike. Barnardova zvezda je crveni patuljak, sa jedva jednom petinom mase zvezde tipa G, kakva je zvezda Stare Zemlje, i sa manje od 1/2500 sjaja. Samo blizina Barnardovog Sveta, 0,126 AJ, i vekovi provedeni u teraformiranju planete proizveli su svet koji se nalazi visoko na adaptivnoj Solmevljevoj lestvici. Ali De Soja i njegovi ljudi otkrivaju prilikom prebacivanja do planete u pratnji trupa Paksa, da je teraformiranje tu zaista bilo veoma uspešno.
   Barnardov Svet je mnogo pretrpeo u vreme invazije Roja Proteranih pre Pada, a vrlo malo - srazmerno govoreći - od samog Pada. Taj svet bio je prijatna protivurečnost u doba Mreže: prevashodno poljoprivredan, uz odgajivanje mahom kultura uvezenih sa Stare Zemlje, poput kukuruza, žita, soje i sličnog, ali i duboko intelektualan - razmetao se stotinama najboljih malih koledža u Mreži. Bila je to kombinacija poljoprivredne zabačenosti - život na Barnardovom Svetu imao je težnju da oponaša život u varošima Severne Amerike oko 1900. godine - i intelektualno stecište koje je dalo neke najbolje naučnike, pisce i mislioce Hegemonije.
   Posle Pada, Barnardov Svet oslonio se više na svoje poljoprivredno nasleđe nego na intelektualno junaštvo. Kada je Paks stigao u punoj snazi nekih pet decenija posle Pada, naišao je na otpor svom preporođenom hrišćanstvu i vladavini sa sedištem na Pacemu, koji je trajao nekoliko godina. Barnardov svet bio je sam sebi dovoljan i želeo je da tako i ostane. Nije formalno bio primljen u Paks sve do Godine Našeg Gospoda 3061, nekih 212 godina posle Pada, a i tada tek posle krvavog građanskog rata između katolika i partizanskih bandi labavo grupisanih pod nazivom Slobodni Vernici.
   Sada, kako De Soja saznaje tokom svog kratkog obilaska sa Nadbiskupom Herbertom Sternom, mnogi koledži stoje prazni ili su preobraženi u semeništa za mladiće i devojke Barnardovog Sveta. Partizani su gotovo sasvim nestali, mada još postoji izvestan otpor u divljim oblastima šuma i kanjona duž reke poznate kao Turki Ran.
   Turki Ran je nekada bio deo reke Tetis i upravo je to mesto gde De Soja i njegovi ljudi žele da odu. Petog dana unutar sistema, putuju tamo pod zaštitom garde od šezdeset vojnika Paksa i nekoliko elitnih stražara samog Nadbiskupa.
   Ne nailaze ni na kakve partizane. Ovaj deo Tetisa teče kroz široke doline, ispod visokih škriljčanih litica, kroz listopadne šume Stare Zemlje, od presađenog drveća, i izbija u odavno obrađeno zemljište, mahom kukuruzna polja sa ponekom belom farmom okruženom pomoćnim zgradama. To De Soji ne liči na poprište nasilja i on tamo na nasilje ne nailazi.
   Letači Paksa podrobno pretražuju šumu ne bi li pronašli nekakav trag broda devojčice, ali ga ne pronalaze. Reka Turki Ran suviše je plitka da bi se u njoj sakrio brod - major Endi Ford, oficir Paksa zadužen za njihovu potragu, naziva to 'najslađom rekom za vožnju kanuom s ove strane Šugar Krika' - a deo reke Tetis tu je bio dugačk samo nekoliko klika. Barnardov Svet poseduje modernu kontrolu atmosferskog i orbitalnog saobraćaja i nijedan brod nije mogao da napusti tu oblast, a da ne bude primećen. Razgovori sa seljacima u oblasti duž Turki Rana nisu doneli nikakva obaveštenja o strancima. Na kraju krajeva, vojska Paksa, eparhijsko Nadbiskupovo veće i lokalne civilne vlasti tvrde da neprestano nadgledaju tu oblast, uprkos pretnjama napada Slobodnih Vernika.
   Osmog dana, De Soja i njegovi vojnici napuštaju mnoštvo ljudi koje mogu smatrati samo novostečenim prijateljima, dižu se na orbitu, prebacuju do bakljobroda Paksa i u pratnji se vraćaju do garnizona na dubokoj orbiti Barnardove zvezde, i svog arhanđela. Poslednji prizor pastirskog sveta koji De Soja nosi sa sobom jeste prizor tornjeva-blizanaca džinovske katedrale koja se uzdiže u prestonici po imenu Sveti Toma, nekada poznatoj kao Busard Siti.
   

Udaljivši se od pravca koji vodi prema Staroj Zemlji, De Soja, Gregorijus, Ki i Retig bude se u sistemu Lakaj 9352, otprilike na onoj udaljenosti od Stare Zemlje koliko je Tau Ceti bio daleko ranim semebrodovima. Ovde otezanje nije ni birokratsko ni vojno, već ekološki. Tamošnji svet Mreže, poznat svojevremeno kao Sibijatova Gorčina, da bi bio preimenovan u Neizbežni Blagoslov, sa sadašnjom populacijom od nekoliko hiljada kolonista Paksa, bio je tada ekološki marginalan, a sada je daleko ispod toga. Reka Tetis proticala je dvanaest kilometara kroz tunel od Perspeksa, gde se nalazio vazduh za disanje pod odgovarajućim pritiskom. Ti tuneli propali su pre više od dva veka, voda je proključala pod niskim pritiskom, a retka metansko-amonijumska atmosfera planete pohrlila je da ispuni prazne rečne obale i razorene cevi od Perspeksa.
   De Soja nema pojma zbog čega je Mreža uključila ovu kamenu gromadu u reku Tetis. Tu ne postoji garnizon Paksa, niti ozbiljno prisustvo Crkve, ako se izuzmu kapelani koji žive sa veoma religioznim kolonistima što zarađuju za život radom u rudnicima boksita i sumpornim jamama, ali De Soja i njegovi ljudi ubeđuju neke od tih kolonista da ih odvedu do nekadašnje reke.
   "Ako je ovuda prošla, umrla je", kaže Gregorijus dok ispituje ogromne portale koji vise iznad prave linije upropašćenog Perspeksa i suvog rečnog korita. Metanski vetar duva i zrnca peska u stalnom pokretu pokušavaju da pronađu sebi put u unutrašnjost njihovih atmosferskih odela.
   "Ne, ako je ostala u brodu", kaže De Soja dok se nezgrapno okreće u odelu da bi digao pogled prema narandžastožutom nebu. "Kolonisti ne bi primetili odlazak broda... ovo je predaleko od kolonije."
   Prosedi muškarac sa njima, povijena prilika čak i u sopstvenom izlizanom i peskom izgrebanom odelu, gunđa iza svog vizira. "To j' živa istina, Oče. Nemamo često običaj da piljimo u zvezde, jašta."
   De Soja i njegovi ljudi raspravljaju o zaludnosti naredbe trupama Paksa da dođu na ovakav svet kako bi pazili na pojavljivanje devojčice u mesecima i godinama koje će doći.
   "Činjenica je da bi to bila krajnje gadna i bedna dužnost Bogu iza leđa, ser", kaže Gregorijus. "Izvin'te na izrazu, Oče."
   De Soja rastrojeno klima glavom. Tu su ostavili poslednje senzore za kretanje: istražio je pet svetova od dve stotine, i već je ostao bez materijala. Pomisao da pošalje trupe ovamo i njega navodi na potištenost, ali ne vidi nikakvu alternativu. Pored bola od vaskrsavanja i emocionalne zbrke koja ga sada neprestano prožima, oseća sve veću depresiju i sumnju. Oseća se kao matori, slepi mačor koga su poslali da uhvati miša, ali on nije u stanju da istovremeno posmatra i stražari ispred dve stotine mišjih rupa. I ne prvi put, želi da se umesto toga nalazi u Zabačenosti i da se bori protiv Proteranih.
   Kao da čita misli sveštenika-kapetana, Gregorijus kaže: "Ser, da li ste pogledali redosled koji nam je Rafael odredio?"
   "Da, naredniče. Zašto?"
   "Neka od tih mesta na koja idemo više nisu naša, kapetane. To je tek u kasnijem delu putovanja... svetovi daleko u Zabačenosti... ali brod želi da nas odvede na svetove koje su odavno preplavili Proterani, ser."
   De Soja umorno klima glavom. "Znam, naredniče. Nisam naveo oblasti borbi u odbrambenim zonama Velikog Zida kada sam rekao kompjuteru da isplanira putovanje."
   "Postoji osamnaest svetova koje bi bilo pomalo rizično posetiti", kaže Gregorijus sa naznakom osmeha. "Pošto ih sada poseduju Proterani."
   De Soja ponovo klima glavom, ali ne progovara.
   Kaplar Ki je taj koji tiho progovara: "Ako želite i tamo da pogledate, ser, bili bismo više nego srećni da vam pravimo društvo."
   Sveštenik-kapetan zagleda lica tri muškarca. Pomišlja da je njihovu odanost i prisustvo uzimao isuviše zdravo za gotovo. "Hvala vam", kaže jednostavno. "Odlučićemo kada dođemo do tog dela... turneje."
   "Što ovim tempom može biti za oko stotinu standardnih godina", kaže Retig.
   "Zaista, može", kaže De Soja. "Hajde da se spakujemo i da se čistimo odavde."
   Prebacuju se izvan sistema.
   
   I dalje u Starom Kraju, jedva izvan prehedžirsdkog dvorišta Stare Zemlje, prave skok do dva veoma teraformirana sveta koja se obrću u složenoj koreografiji na udaljenosti od pola svetlosne godine između Epsilon Eridanija i Epsilon Indi.
   Omikron2-Epsilon3 Evroazijski Habitacioni Eskperiment bio je hrabar prehedžirski utopijski pokušaj da se postigne teraformacijsko i političko - prevashodno neomarksističko - savršenstvo uprkos svemu, na neprijateljskim svetovima, u besktvu od neprijateljskih sila. Taj pokušaj je jadno propao. Hegemonija je zamenila utopiste bazama SILE:svemir i automatizovanim stanicama za napajanje gorivom, ali pritisak semebrodova koji su leteli ka Zabačenosti, a zatim i kovit-brodovima koji su prolazili kroz područje Starog Kraja za vreme Hedžire, doveli su do uspešnog teraformiranja ova dva tamna sveta koji se obrću između mutnog sunca Epsilon Eridani i još mutnije zvezde Epsilon Indi. Onda je čuveni tamošnji poraz Glenon-Hajtove flote zapečatio slavu i vojni značaj sistema zvezda-blizanaca. Paks je obnovio napuštene baze SILE i regenerisao pokvarene sisteme teraformiranja.
   De Sojina potraga na ova dva dela Tetisa suva je i poslovna na vojnički način. Svaki segment reke toliko je duboko u oblasti vojnog rezervata da postaje očigledno da devojčica - a kamoli brod - ne bi mogli da prođu u protekla dva meseca neprimećeni i neprimorani da slete. De Soja je to pretpostavljao na osnovu onoga što je znao o sistemu Epsilon - i sam je tuda prošao nekoliko puta na svojim putovanjima do Velikog Zida i dalje - ali zaključio je da mora lično da vidi portale.
   Ipak, dobro je što na ovom delu putovanja nailaze na taj garnizonski sistem, jer i Ki i Retig moraju u bolnicu. Inženjeri i specijalisti Crkve za vaskrsenje pregledaju Rafaela u hangaru i zaključuju da postoje male, ali ozbiljne greške u komori za automatsko vaskrsavanje. Tri standardna dana utrošeno je na popravke.
   Ovaj put se prebacuju iz sistema, sa samo još jednom stanicom u Starom Kraju pre nego što pređu u posthedžirske oblasti stare Mreže, u iskrenoj nadi da će im se zdravlje, potištenost i emocionalna nestabilnost popraviti ako budu morali ponovo da prođu kroz automatsko vaskrsenje.
   "Kuda sada idete?" pita Otac Dimitrije, specijalista za vaskrsavanje koji im je pomagao u proteklih nekoliko dana.
   "Na Mare Infinitus", kaže on. "To je vodeni svet udaljen neka tri parseka, dve svetlosne godine iznad ravni..."
   "Ah, da", kaže stari sveštenik. "Pre više decenija, tamo sam imao misiju, odvraćao sam ribare-domoroce od paganstva i privodio ih Hristovoj svetlosti." Sedokosi sveštenik diže ruku u znak blagoslova. "Šta god da tražite, Oče Kapetane de Soja, iskreno se molim da to tamo i nađete."
   
   De Soja umalo da napusti Mare Infinitus pre nego što pukim slučajem nailazi na nagoveštaj onoga za čime traga.
   Šezdeset treći je dan njihove potrage, tek drugi dana posle vaskrsenja u komorama orbitalne stanice Paksa, pred početak onoga što bi trebalo da bude njihov poslednji dan na toj planeti.
   Blagoglagoljivi mladić po imenu poručnik Barin Alan Spraul De Sojina je veza sa Komandom Sedamdeset Ofijuči A Flote Paksa i poput turističkih vodiča tokom čitave istorije, taj omladinac svešteniku-kapetanu i njegovim vojnicima saopštava više podataka nego što ovi žele da čuju. Ali on je dobar pilot toptera i na ovom okeanskom svetu, u letećoj mašini koja mu je srazmerno nepoznata, De Soja je zadovoljan što je u ulozi putnika, a ne pilota, tako da se malo opušta dok ih Spraul odvozi prema jugu, dalje od zamašnog plovećeg grada Sveti Tereza, u prazne ribarske oblasti gde još plutaju dalekobacači.
   "Zašto su portali ovde toliko udaljeni jedan od drugog?" pita Gregorijus.
   "A, pa", kaže poručnik Spraul, "ima jedna priča o tome."
   De Soja hvata narednikov pogled. Gregorijus se skoro nikad ne osmehuje osim kada je borba neminovna, ali De Soja je počeo da prepoznaje određeni sjaj u njegovom oku koji kod narednika predstavlja ekvivalent neobuzdanog smeha.
   

"...i tako je Hegemonija želela da ovde izgradi portale dalekobacača pored orbitalne sfere koju su imali, kao i pored svih tih malih dalekobacača koje su postavili na sve strane... prilično glupa zamisao, zar ne, ser? Da se deo reke smesti ovde, na okean? ...U svakom slučaju, hteli su da to bude u srednjoj morskoj struji, što ima nekakvog smisla, pošto se tu nalaze levijatani i neki od zanimljivijih 'kantova, mislim, ukoliko turisti iz Mreže požele da pecaju... ali problem je, pa, prilično očigledan..."
   De Soja baca pogled prema mestu gde kaplar Ki drema na toplom suncu koje prodire kroz mehur toptera.
   "Prilično je očigledno da ne postoji ništa stalno na čemu bi moglo da se sagradi nešto tako veliko poput tih portala... a videćete ih za koji minut, ser, stvarno su veliki. Pa, hoću da kažem, postoje koralni prstenovi - ali oni nisu ni za šta pričvršćeni, plove, kao i ostrva od žute morske trave, ali ona nisu... hoću da kažem, stanete na njih i noga vam propadne, ako znate na šta mislim, ser... Tamo, sa desne strane, ser. To je žuta morska strava. Nema je mnogo ovako duboko na jugu. U svakom slučaju, inženjeri stare Hegemonije namestili su portale otprilike onako kako mi to radimo sa platformama i gradovima u proteklih pet stotina godina, ser. To jest, spustili su osnove temelja na nekoliko stotina hvati - to mora da su velike, teške stvari, ser - a onda ispod toga pustili velika vučna sidra sa sečivima, na kablovima. Ali ovde je okeansko dno donekle problematično... dubina je obično deset hiljada hvati, najmanje... i tamo žive čukundede naših površinskih 'kantova poput lampoustog levijatana, ser... čudovišta su dole, na tim dubinama, ser... dugački čitave klike..."
   "Poručniče", kaže De Soja, "kakve to ima veze sa toliko velikom udaljenošću između portala?" Visoko, gotovo ultrazvučno zujanje topterovih krila vilin-konjica preti da uspava sveštenika-kapetana. Ki sada hrče, a Retig je digao noge i sklopio oči. Bio je to dugi let.
   Spraul se kezi. "Doći ću na to, ser. Vidite, sa tim utegama i dvadeset klika kablova vezanih za kamen, naši gradovi i platforme ne odlaze daleko, čak ni u sezoni Velike Plime, ne, ser. Ali ti portali... pa, imamo dosta podmorske vulkanske aktivnosti na Mare-I, ser. Tamo je skroz drugačija tehnologija, verujte. Neki od tih cevastih crva upuštaju se u bitke sa džinovskim gigakantima, stvarno, ser. U svakom slučaju, stari inženjeri iz doba Mreže sredili su portale tako da ukoliko njihove utege i kablovi osete vulkansku aktivnost ispod sebe, naprosto... pa, migriraju, ser, to je najbolja reč koje mogu da se setim."
   "Dakle", kaže De Soja, "razdaljina između portala reke Tetis proširila se zbog vulkanske aktivnosti na okeanskom dnu?"
   "Da, ser", kaže poručnik Spraul sa širokim kezom koji kao da nagoveštava i zadovoljstvo i zapanjenost zbog toga što jedan oficir flote može tako nešto da shvati. "A sada, eno jednog od njih, ser", kaže oficir za vezu hvalisavo i skreće topterom u silaznu spiralu. Dovodi mašinu u lebdenje samo nekoliko metara iznad drevnog luka. Dvadeset metara ispod toga, ljubičasto more bućka i zapljuskuje zarđali metal osnove portala.
   De Soja trlja lice. Niko od njih više ne može da se odupre umoru. Kada bi možda imali malo više dana između vaskrsenja i smrti.
   "Možemo li, molim vas, sada da vidimo i drugi portal?" kaže on.
   "Da, ser!" Topter bruji samo nekoliko metara iznad talasa dok prevaljuje dve stotine klika do sledećeg luka. De Soja drema i, posle blagog poručnikovog gurkanja koje ga budi, vidi luk drugog portala naspram mora. Pozno je popodne, a nisko sunce baca dugačku senku preko ljubičastog mora.
   "Vrlo dobro", kaže De Soja. "A još se vrše pretrage dubokim radarom?"
   "Da, ser", kaže mladi pilot. "Proširuju prečnik potrage, ali do sada nisu videli ništa osim nekoliko đavolski velikih lampoustih. Ovi sportski ribolovci svojski su se uzmuvali zbog toga."
   "Ovde je to, koliko vidim, glavna industrija, ser", gunđa Gregorijus sa svog mesta kraj pilota.
   "Da, naredniče", kaže Spraul, izvivši dugačak vrat kako bi pogledao krupnijeg muškarca. "Pošto je žetva morske trave toliko smanjena, to nam je najveći izvor prihoda sa drugih svetova."
   De Soja pokazuje na platformu udaljenu samo nekoliko kilometara. "Još jedna platforma za ribare i gorivo?" Sveštenik-kapetan proveo je dan sa zapovednicima Paksa i pregledao izveštaje iz malih postaja nalik na ovu raspoređenih po čitavom svetu. Niko nije prijavio nikakvu vezu sa brodom, niti viđenje deteta. Za vreme ovog dugog leta prema jugu i portalima, prošli su iznad desetak sličnih platformi.
   "Da, ser", kaže Spraul. "Da malo lebdim ovde, ili ste dovoljno videli?"
   De Soja gleda portal koji se sada izvija visoko iznad njih dok topter lebdi nekoliko metara iznad mora - i kaže: "Možemo da se vratimo, poručniče. Večeras imamo zvaničnu večeru sa biskupom Melandrijanom."
   Spraulove obrve dižu se prema rubu njegove vojničke frizure. "Da, ser", kaže i diže topter da bi obišao oko luka u poslednjem krugu pre polaska natrag, prema severu.
   "Ta platforma izgleda kao da je nedavno oštećena", kaže De Soja i naginje se udesno da bi pogledao dole kroz svoj mehur.
   "Da, ser", saglasan je poručnik. "Imam prijatelja koji je nedavno došao sa te plat... sa Srednje-morske stanice Tri-dvadeset šest, tako joj je naziv, ser... i ispričao mi je o tome. Pre nekoliko plima imali su jednog lovokradicu koji je pokušao da digne platformu u vazduh."
   "Sabotaža?" kaže De Soja dok posmatra kako se platforma gubi u daljini.
   "Gerilski rat", kaže poručnik. "Lovokradice su domoroci iz vremena pre nego što je Paks stigao ovamo, ser. Zbog toga na svakoj platformi imamo vojnike, kao i regularne patrolne brodove na vrhuncu ribolovne sezone. Tamo moramo da držimo ribarske brodove na okupu, ser, da ih lovokradice ne bi napadale. Videli ste privezane brodove, ser... pa, još malo pa im dolazi vreme da krenu u rubolov. Naši brodovi Paksa otpratiće ih. Lampousti se dižu, ser, u vreme kada su meseci baš u takvoj fazi... vidite kako se diže onaj veliki, ser. Tako legalni brodovi za ribolov... imaju ta jarka svetla koja sijaju kada meseci nisu na nebu, i mame velike 'kante naviše. Ali to rade i lovokradice, ser."
   De Soja zuri u prazan, široki okean između toptera i severnog horizonta. "Čini mi se da ovde nema mnogo mesta za skrivanje pobunjenika", kaže on.
   "Ne, ser", kaže poručnik. "Hoću reći, da, ser. U stvari, oni imaju ribarske brodove kamuflirane tako da liče na ostrva žute morske trave, kadre za podvodnu plovidbu, pa čak i jednu veliku podmornicu za žetvu udešenu tako da liči na lampoustog levijatana, verovali ili ne, ser."
   "A ta platforma oštećena je prilikom napada lovokradice?" kaže De Soja, samo da bi ostao budan. Jednolično zujanje krila toptera ubistveno je.
   "Tako je, ser", kaže poručnik Spraul. "Pre oko osam Velikih Plima. Jedan čovek... što je neuobičajeno, lovokradice obično dolaze u grupama. Digao je u vazduh neke letače i toptere - uobičajena taktika, mada obično idu na brodove."
   "Izvinite, poručniče", kaže De Soja, "rekoste da je to bilo pre osam Velikih Plima. Možete li to prevesti na standardno računanje vremena?"
   Spraul grize usnu. "Ah, da, ser. Izvinite, ser. Odrastao sam na Mare-I. Tako da... pa, osam Velikih Plima znači pre otprilike dva standardna meseca, ser."
   "Da li je lovokradica uhvaćen?"
   "Da, ser", kaže Spraul sa mladićkim kezom. "Pa, u stvari, za to je vezana čitava jedna priča, ser..." Poručnik baca pogled prema svešteniku-kapetanu da bi proverio treba li da nastavi. "Pa, da skratim, ser, lovokradicu su prvo uhvatili, onda je aktivirao svoje eksplozive i pokušao da pobegne, da bi ga zatim stražari gađali i ubili."
   De Soja klima glavom i zatvara oči. Prethodnog dana pregledao je više od stotinu izveštaja o 'incidentima sa lovokradicama' koji su se dogodili u protekla dva meseca. Dizanje platformi u vazduh i ubijanje lovokradica izgleda da je bilo drugi po redu najpopularniji sport - posle ribolova - na Mare Infinitusu.
   "Čudna stvar vezana za tog tipa", kaže poručnik, privodeći priču kraju, "bio je način na koji je pokušao da pobegne. Pomoću nekakvog starog letećeg ćilima iz doba Hegemonije."
   De Soja se naglo budi. Obazire se prema naredniku i njegovim ljudima. Sva trojica sede uspravno i zure u njega.
   "Okrenite", kaže odsečno Otac Kapetan de Soja. "Vratite nas do te platforme."
   

"I šta se onda dogodilo?" kaže De Soja peti put. On i njegova Švajcarska Garda nalaze se u kancelariji direktora platforme na njenoj najvišoj tački, odmah ispod radarskog tanjira. Kroz dugačak prozor vide se tri neverovatna meseca.
   Direktor - kapetan Paksa u Okeanskoj Komandi po imenu C. Dobs Paul - ugojen je, rumen i obilato se znoji. "Kada je postalo očigledno da taj čovek ne pripada nijednoj ribarskoj grupi koje smo te noći imali na platformi, poručnik Belijus ga je odveo na stranu zbog daljeg ispitivanja. Standardni postupak, Oče Kapetane."
   De Soja zuri u čoveka. "I onda?"
   Direktor oblizuje usne. "I onda je čovek privremeno uspeo da pobegne, Oče Kapetane. Došlo je do gušanja na gornjem gazištu. Gurnuo je poručnika Belijusa u more."
   "Da li ste izvukli poručnika?"
   "Ne, Oče Kapetane. Gotovo je sigurno da se udavio, iako je te noći tamo bila prisutna velika aktivnost duginih ajkula..."
   "Opišite čoveka koji vam je bio u rukama pre nego što ste ga izgubili", prekida ga De Soja, naglasivši reč 'izgubili'.
   "Bio je mlad, Oče Kapetane. Možda oko dvadeset pet standardnih godina. I visok, ser. Stvarno krupan mladić."
   "Lično ste ga videli?"
   "Oh, da, Oče Kapetane. Bio sam na gazištu sa poručnikom Belijusom i morskim strelcem Amentom kada je momak počeo sa gušanjem i gurnuo poručnika Belijusa preko ograde."
   "A onda je pobegao vama i redovu-strelcu", kaže De Soja ravno. "Obojica ste bili naoružani, a taj čovek... Rekoste li da je imao lisice na rukama?"
   "Da, Oče Kapetane." Kapetan Paul briše čelo vlažnom maramicom.
   "Jeste li primetili bilo šta neobično u vezi sa tim mladićem? Bilo šta što nije dospelo u vaš... ovaj... krajnje sažet izveštaj o akciji podnet Komandnom Štabu?"
   Direktor odlaže maramicu, a onda je ponovo izvlači da bi obrisao vrat. "Ne, Oče Kapetane... Hoću reći, pa, tokom gušanja, njemu je prsluk malo bio pocepan s prednje strane. Dovoljno da primetim da on nije bio poput vas i mene, Oče Kapetane."
   De Soja diže obrvu.
   "Hoću da kažem, nije pripadao krstu", žurno dodaje Paul. "Nije imao kruciformu. Naravno, u to vreme nisam tome pridavao neki veći značaj. Mnoge domorodačke lovokradice nisu krštene. Da jesu, ne bi ni bile lovokradice, zar ne?"
   De Soja prenebregava to pitanje. Prilazi bliže kapetanu koji sedi i znoji se, pa kaže: "Dakle, čovek se zavukao ispod glavnog gazišta i tuda pobegao?"
   "Nije pobegao, ser", kaže Paul. "Samo je stigao do te leteće naprave koju mora da je tamo sakrio. Naravno, dao sam uzbunu. Digao se čitav garnizon, baš kao što je i uvežban da čini u takvim situacijama."
   "Ali taj čovek je poleteo... napravom? I napustio platformu?"
   "Da", kaže direktor platforme, ponovo briše čelo i očito razmišlja o sopstvenoj budućnosti... ili pre o njenom nepostojanju. "Ali samo nakratko. Videli smo ga na radaru, a onda smo ga videli i kroz noćne naočari. Taj... ćilim... mogao je sasvim lepo da leti, ali kada smo otvorili vatru na njega, okrenuo se natrag prema platformi..."
   "Na kojoj se visini tada nalazio, kapetane Paul?"
   "Visini?" Direktor nabire oznojeno čelo. "Mislim da je tada bio na dvadeset pet ili trideset metara iznad vode. Otprilike na nivou naše glavne palube. Išao je pravo na nas, Oče Kapetane, kao da namerava da bombarduje platformu sa letećeg ćilima. Naravno, na neki način je to i učinio... hoću reći, naboji koje je postavio tada su eksplodirali. Usrao sam se od straha... izvinite, Oče."
   "Nastavite", kaže De Soja. Gleda prema Gregorijusu, koji stoji u paradnom stavu na mestu voljno, iza direktora. Po izrazu na narednikovom licu, čini se da bi ovaj sa zadovoljstvom pridavio oznojenog kapetana već sledeće sekunde.
   "Pa, bila je to poprilična eksplozija, ser. Protivpožarne ekipe potrčale su prema mestu eksplozije, ali morski strelac Ament, nekoliko drugih stražara i ja ostali smo na svom mestu na severnom gazištu..."
   "Vrlo pohvalno", mrmlja De Soja, tako da mu se ironija jasno čuje u glasu. "Nastavite."
   "Pa, Oče Kapetane, nema tu još mnogo toga", kaže znojavi čovek neubedljivo.
   "Dali ste naređenje da se puca na čoveka u letu?"
   "Da... da, ser."
   "I svi stražari su otvorili vatru odjednom... po vašem naređenju?"
   "Aha", kaže direktor, očiju staklastih od napora da se priseti. "Mislim da su svi pucali. Pored Amenta i mene, tamo ih je bilo još šestorica."
   "A pucali ste i vi?"
   "Pa, ovaj... stanica je bila napadnuta. Letačka paluba gorela je, na njoj je bio pravi džumbus. A taj terorista leteo je prema nama i nosio bogzna šta."
   De Soja klima glavom kao da nije ubeđen u to. "Da li ste videli još nešto ili nekoga na letećoj prostirci pored tog čoveka?"
   "Pa, ne", kaže Paul. "Ali bio je mrak."
   De Soja gleda kroz prozor u mesece koji se dižu. Blistava narandžasta svetlost prodire kroz okna. "Da li su te noći meseci bili na nebu, Kapetane?"
   Paul ponovo oblizuje usne, kao da oseća iskušenje da slaže. Zna da su De Soja i njegovi ljudi ispitali morskog strelca i ostale, a De Soja zna da on to zna. "Samo što su se digli", mumla on.
   "Dakle, količina svetlosti mogla se uporediti sa ovom?" kaže De Soja.
   "Aha."
   "Da li ste primetili još nekoga ili nešto na letećem aparatu, Kapetane? Neki paket? Ranac? Bilo šta što bi moglo da liči na bombu?"
   "Ne", kaže Paul i sada se ispod površine njegovog straha pomalja bes, "ali bilo je potrebna samo količina plastičnog eksploziva koja može stati u jednu šaku da se u vazduh dignu dva naša patrolna letača i tri toptera, Oče Kapetane."
   "Sasvim tačno", kaže De Soja. Prišavši blistavo obasjanom prozoru, dodaje: "Vaših sedam stražara, uključujući i morskog strelaca Amenta - jesu li svi oni nosili flešetne puške, Kapetane?"
   "Da."
   "A vi ste imali flešetni pištolj, je li tako?"
   "Da."
   "I jesu li svi flešetni naboji pogodili osumnjičenog?"
   Paul okleva, a onda sleže ramenima. "Mislim da većina jeste."
   "I jeste li videli ishod?" pita De Soja tiho.
   "Razneli su gada... ser", kaže Paul, i bes privremeno odnosi prevagu nad strahom. "Video sam kako se njegovi delići razleću kao galebovo govno koje padne u ventilator... ser. Onda je pao... ne, odleteo je unazad sa tog glupog tepiha kao da je cimnut kablom. Srušio se u more kod stuba L-3. Dugine ajkule izronile su i počele da se hrane u roku od deset sekundi."
   "Dakle, niste došli do tela?" kaže De Soja.
   Paul diže pogled sa prkosom u očima. "Oh, ne... došli smo do njega, Oče Kapetane. Dao sam nalog Amentu i Kilmeru da pokupe ono što je ostalo kukama, ribarskim čakljama i ručnom mrežom. To je bilo pošto smo ugasili požar i pošto sam se uverio da platforma više nije u opasnosti." Kapetan Paul je počeo da zvuči kao da je siguran u ispravnost sopstvenih postupaka.
   De Soja klima glavom. "I gde je sada to telo, Kapetane?"
   Direktor spaja vrhove bucmastih prstiju. Oni jedva primetno podrhtavaju. "Sahranili smo ga. U moru... naravno. Sledećeg jutra, sa južnog pristaništa. To je namamilo čitavo jato duginih ajkula, pa smo neke od njih ustrelili i pripremili za večeru."
   "Ali sigurni ste da je telo pripadalo osumnjičenom kojeg ste nešto ranije uhapsili?"
   Paulove sitne oči još su sitnije dok čkilji u De Soju. "Aha... ono što je od njega ostalo. Bio je to običan lovokradica. Takvo sranje dešava se stalno ovde, na velikom ljubičastom, Oče Kapetane."
   "A da li lovokradice stalno lete drevnim EM-letećim ćilimima ovde, na velikom ljubičastom, Kapetane Paul?"
   Direktorovo lice se koči. "Da li je to bila ta naprava?"
   "Niste pomenuli ćilim u svom izveštaju, Kapetane."
   Paul sleže ramenima. "Nije mi izgledalo važno."
   De Soja klima glavom. "I sada kažete da je... naprava... naprosto nastavila da leti? Da je preletela palubu i gazište i nestala u moru? Prazna?"
   "Da", kaže kapetan Paul i uspravlja se na stolici, zatežući zgužvanu uniformu.
   De Soja se naglo okreće. "Morski strelac Ament tvrdi drugačije, Kapetane. Strelac Ament tvrdi da je ćilim uhvaćen, deaktiviran i da je poslednji put viđen u vašim rukama. Je li to tačno?"
   "Ne", kaže direktor i gleda De Soju, Gregorijusa, Spraula, Kija, Retiga, a zatim ponovo De Soju. "Ne, više ga nisam video pošto je proleteo kraj nas. Ament je jebeni lažov."
   De Soja klima glavom naredniku Gregorijusu. Paulu kaže: "Takva drevna rukotvorina, u operativnom stanju, vredela bi mnogo novca, čak i na Mare Infinitusu, zar ne, Kapetane?"
   "Ne znam", uspeva da izgovori Paul, dok posmatra Gregorijusa. Narednik je prišao direktorovoj privatnoj komodi. Ona je sačinjena od teškog čelika i zaključana. "Nisam čak ni znao šta je ta prokleta stvar", dodaje Paul.
   De Soja sada stoji kraj prozora. Najkrupniji mesec ispunjava čitavo istočno nebo. Luk dalekobacača sasvim je vidljiv, obrisi ocrtani naspram meseca. "To se zove hoking-prostirka", kaže on tiho, gotovo šapatom. "Na mestu po imenu Dolina Vremenskih Grobnica, ostavila bi taman odgovarajući radarski potpis." Klima glavom naredniku Gregorijusu.
   Pripadnik Švajcarske Garde nonšalantno razbija čeličnu komodu jednim udarcem šake opremljene oklopnom rukavicom. Poseže unutra, odguruje kutije, papire, gomile valute i izvlači ćilim, pažljivo presavijen. Donosi ga do direktorovog stola.
   "Uhapsite ovog čoveka i vodite mi ga sa očiju", kaže Otac Kapetan de Soja tiho. Poručnik Spraul i kaplar Ki izvode uzbunjenog direktora iz kancelarije.
   De Soja i Gregorijus razvijaju hoking-prostirku na dugačkom stolu. Drevne niti za letenje na tepihu još blistaju zlatom na mesečini. De Soja dodiruje prednji rub rukotvorine, opipava zasekline i iskidana mesta gde su strelice probile tkaninu. Posvuda je krv koja prekriva ukrasne šare i prigušuje sjaj niti monovlaknastih superprovodnika. Komadići nečega što bi moglo biti ljudsko meso uhvaćeni su u kratkim kićankama na zadnjoj strani tepiha.
   De Soja diže pogled ka Gregorijusu. "Naredniče, da li ste ikada pročitali dugu poemu čiji je naslov Spev?"
   "Spev, ser? Ne... Ja ne čitam baš mnogo. Osim toga, zar ona nije na listi zabranjenih knjiga, ser?"
   "Mislim da jeste, naredniče", kaže Otac Kapetan de Soja. Odmiče se od okrvavljene hoking-prostirke i gleda napolje u mesece koji se dižu, i u ocrtani luk. Ovo je delić slagalice, misli. A kada slagalica bude potpuna, imaću te, dete.
   "Mislim da je ona na zabranjenoj listi, naredniče", kaže ponovo. Brzo se okreće i prilazi vratima, mahnuvši Retigu da umota hoking-prostirku i ponese je. "Hajdemo", kaže, sa više energije u glasu nego nedeljama pre toga. "Imamo posla."
   

33.
   Ono što pamtim u vezi sa dvadesetak minuta koje sam proveo u toj velikoj, jarko osvetljenoj obedovaonici veoma je nalik na one ružne snove koje ranije ili kasnije svi sanjamo: znate na koje mislim, kada se nađemo na nekom mestu iz svoje prošlosti, ali ne možemo da se setimo razloga zbog koga smo tamo niti imena ljudi oko nas. Kada su me poručnik i njegova dva vojnika uveli u obedovaonicu, sve u prostoriji imalo je taj košmarni kvalitet izmeštenosti nečega od ranije poznatog. Kažem poznatog, pošto sam proveo dobar deo svojih dvadeset sedam godina u lovačkim logorima i vojničkim obedovaonicama, barovima kockarnica i na palubama starih barži. Bilo mi je poznato muško društvo: isuviše poznato, mogao sam tada da kažem, jer elementi koje sam osetio u toj prostoriji - buka, razmetanje i sladunjavi zadah muškaraca neprilagođenih gradskom životu u grčevima muškog prijateljstva koje će se završiti pustolovinom - sve me je to već odavno zamaralo. Ali sada je ta prisnost bila naglašena onim nepoznatim - naklapanjem i razgovorom na dijalektu koji sam čuo, tananim razlikama u odevanju, samoubilačkim smradom cigareta i uviđanjem da ću se skoro smesta odati ukoliko bude ikakve potrebe da se pozabavim njihovom valutom, kulturom ili razgovorima.
   Na najudaljenijem stolu nalazila se visoka urna za kafu - nikada nisam bio ni u jednoj obedovaonici lišenoj takve stvari - pa sam se probio tamo, pokušavajući pri tom da izgledam opušteno, pronašao šolju koja je bila srazmerno čista i nasuo sebi malo kafe. Sve vreme sam posmatrao poručnika i njegovu dvojicu koji su posmatrali mene. Kada se učinilo da su se uverili da pripadam ovde, okrenuli su se i izišli. Srknuo sam groznu kafu, primetio dokono da mi se šaka kojom držim šolju ne trese uprkos uraganu osećanja u meni, i pokušao da odlučim šta sledeće da učinim.
   Začudo, još sam imao oružje - nož u kaniji i pištolj - i radio. Radiom sam mogao da aktiviram plastični eksploziv u svakom trenutku i pojurim prema hoking-prostirci usred zbrke. Sad, pošto sam video stražare Paksa, znao sam da će morati da dođe do nekakve diverzije da bi splav prošao neprimećen pored platforme. Prišao sam prozoru; on je gledao prema smeru koji smo smatrali severom, ali mogao sam da vidim kako 'istočno' nebo sija od svetlosti meseca koji samo što se nisu pojavili. Luk dalekobacača bio je vidljiv i golim okom. Probao sam da otvorim prozor, ali on je bio ili zaključan na neki način koji nisam mogao da odredim, ili zakovan. Samo oko metar ispod nivoa prozora, nalazio se talasasti čelični krov drugog modula, ali kao da nije postojao način da dospem tamo.
   "S kim si ti, sinko?"
   Okrenuh se hitro. Pet ljudi došlo je iz najbliže grupe, a meni se obratio najniži i najdeblji od njih. Čovek je nosio odeću za odlazak u ribolov: kariranu flanelsku košulju, platnene pantalone, platneni prsluk ne mnogo drugačiji od mog i nož za čišćenje ribe za opasačem. Tada shvatih da su vojnici Paksa možda videli vrh futrole koji mi je virio ispod prsluka, ali su pretpostavili da je u pitanju jedna od takvih kanija za noževe.
   Ovaj čovek je takođe govorio dijalektom, ali potpuno drugačijim od dijalekta stražara Paksa napolju. Ribari su, setio sam se, verovatno poticali sa drugih svetova, tako da moj čudan naglasak neće biti naročito sumnjiv.
   "Sa Klingmanom", rekoh i srknuh još malo kafe čiji je ukus podsećao na mulj. Bilo je to ime koje je palilo kod vojnika Paksa.
   Kod ovih ljudi nije. Zghledali su se na tren, a onda debeljko ponovo progovori. "Mi smo došli sa Klingmanovom grupom, momak. Skroz od Svete Tereze. Ti nisi bio na hidroluku. Kakvu to igru igraš?"
   Iscerih se. "Nikakvu", rekoh. "Trebalo je da se nađem sa grupom - mimoišli smo se u Svetoj Terezi - pa sam došao ovamo s Otersom."
   I dalje nisam govorio ono što je trebalo. Petorica ljudi stadoše da razgovaraju međusobno. Nekoliko puta čuo sam reč 'lovokradice'. Dvojica muškaraca odoše napolje. Debeljko uperi u mene debeli prst. "Ja sam sedeo tamo sa Otersovim vodičem. Ni on te nikada ranije nije video. Ostani tu gde jesi, sinko."
   To je bilo jedino što nisam nameravao da uradim. Spustivši šolju na sto, rekoh: "Ne, vi ostanite tu. Ja idem po poručnika da raščistimo neke stvari. Ne mrdajte."
   To kao da je zbunilo debeljka i on ostade na mestu dok sam ja prolazio kroz sada utihnulu obedovaonicu i izlazio na gazište.
   Nisam imao kuda. S moje desne strane, vojnici Paksa sa flešetnim puškama prenuše se kraj ograde. Sa leve, mršavi poručnik na koga sam ranije naleteo žurio je gazištem sa dvojicom civila i nekim bucmastim kapetanom Paksa.
   "Prokletstvo", rekoh glasno. Nečujno rekoh: "Malena, u gužvi sam. Možda će me uhvatiti. Ostaviću spoljnji mikrofon uključen tako da možete da čujete. Krenite pravo prema portalu. Ne odgovarajte!" Poslednje što mi je trebalo za vreme ovog razgovora bio je glasić koji bi mi procvrkutao iz slušalice.
   "Hej!" rekoh, kročih prema kapetanu ispruživši ruku kao da nameravam da se rukujem sa njim. "Baš vas tražim."
   "To je on", uzviknu jedan od dvojice ribolovaca. "On nije došao ni sa nama, ni sa Otersovom grupom. To je jedan od onih prokletih lovokradica o kojima ste nam pričali!"
   "Stavite mu lisice", reče kapetan poručniku i pre nego što sam mogao da učinim bilo šta pametno, vojnici me zgrabiše otpozadi i mršavi oficir mi namaknu lisice. Bile su staromodne, metalne, ali dejstvovale su sasvim dobro - vezavši mi ručne zglobove napred i gotovo prekinuvši krvotok.
   U tom trenutku shvatih da nikada ne bih bio dobar uhoda. Sve vezano za moj pohod na platformu bilo je katastrofalno. Vojnici Paksa bili su aljkavi - još su se tiskali oko mene, iako je trebalo da se drže na udaljenosti sa uperenim oružjem dok me pretresaju, a onda da mi stave lisice pošto me razoružaju - ali pretraga će uslediti za nekoliko sekundi.
   Odlučih da im ne omogućim tih nekoliko sekundi. Podigavši hitro ruke sa lisicama, zgrabih bucmastog kapetana za prednji deo bluze i bacih ga natrag na dvojicu civila. Nastade trenutna vika i guranje tokom koga sam se brzo okrenuo, šutnuo iz sve snage u jaja prvog vojnika sa puškom, a drugog ščepao za oružje koje mu je još bilo okačeno o rame. Vojnik dreknu i zgrabi oružje obema rukama taman kada sam ja ščepao remen i strgnuo ga svom snagom nadole i udesno. Vojnik krenu za oružjem, udari o zid golom glavom i vrlo brzo sede. Prvi vojnik, onaj koga sam šutnuo i koji je još klečao i držao se jednom rukom za prepone, pruži slobodnu ruku naviše i pocepa mi džemper spreda, strgnuvši mi pri tom sa vrata naočari za noćni vid. Šutnuh ga u grlo i on se opruži.
   Poručnik je tada već izvukao svoj flešetni pištolj, shvatio da ne može da me gađa, a da ne ubije i svoja dva vojnika iza mene, pa me udario drškom oružja po glavi.
   Flešetni pištolji nisu naročito teški niti masivni. Ovaj me je naterao da na trenutak vidim zvezde i rasekao mi skalp. Takođe me je razbesneo.
   Okrenuh se i udarih poručnika pesnicom u lice. On se obrnu i krenu natrag, preko ograde visoke do struka, mlatarajući rukama, pa nastavi preko. Svi se zalediše za tren dok je čovek vrištao i padao u vodu, dvadeset pet metara niže.
   Trebalo bi da kažem da su se svi zaledili osim mene, jer još dok sam mogao da vidim đonove poručnikovih čizama iznad ograde, okrenuo sam se, preskočio vojnika na podu, s treskom otvorio vrata sa mrežicom i utrčao u obedovaonicu. Ljudi su se muvali okolo, većina je pokušavala da priđe vratima i prozorima sa ove strane da bi videli kakva je to gužva, ali napravili su mi mesta dok sam trčao između njih kao igrač koji se sprema da dođe do gola kroz snebivljivi protivnički tim od četrdeset tri čoveka.
   Iza sebe, ponovo začuh kako se vrata otvaraju s treskom i kako kapetan ili jedan od vojnika viče: "Dole! S puta! Pazi!"
   Osetih da mi se lopatice ponovo pogrbljuju kada sam pomislio na te hiljade flešetnih strelica koje hrle ka meni, ali nisam usporio dok sam skakao na sto, prekrivao lice rukama vezanim lisicama i udarao u letu u prozor, primivši desnim ramenom žestinu udarca.
   Još dok sam skakao, na pamet mi je palo da bi trebalo samo da prozor bude od Perspeksa ili veštačkog stakla i moja nezgoda završila bi se savršenom farsom - odskočio bih natrag u obedovaonicu da bi me vojnici natenane ubili ili zarobili. Bilo bi logično da platforma koja se nalazi ovde koristi nesalomljivi materijal umesto stakla. Ali kada sam tamo nekoliko minuta ranije opipao prozor, imao sam osećaj kao da u pitanju jeste staklo.
   Bilo je to staklo.
   Tresnuo sam na talasasti čelik krova i naprosto nastavio da se kotrljam nizbrdo, dok su krhotine stakla letele oko mene i krckale poda mnom. Izbio sam i deo prozorskog rama - slomljeno drvo i staklo zakačilo mi se za prsluk i iskidani džemper - ali nisam usporio da bih se raspetljao. Na kraju krova, mogao sam da biram: nagon me je terao da nastavim da se kotrljam preko ruba, kako bih nestao iz vidokruga pre nego što ti strelci otvore vatru za mnom, u nadi da će se ispod nalaziti novo gazište; logika me je terala da se zaustavim i proverim to pre nego što se skotrljam; pamćenje mi je govorilo da duž ovog severnog ruba platforme nema gazišta.
   Načinio sam kompromis tako što sam se skotrljao preko ivice krova, ali sam pri tom ščepao ispust i virnuo dole između zanjihanih čizama dok su mi se prsti klizali. Tamo dole nije bilo ni palube ni platforme, već samo dvadeset metara vazduha između mojih čizama i ljubičastih talasa. Meseci su se dizali i more je živnulo svetlošću.
   Podigao sam se dovoljno da pogledam prema prozoru kroz koji sam se probio, ugledao kako se strelci tamo muvaju i spustio glavu izvan vidokruga baš kada je jedan od njih opalio. Flešetni oblak prošao je malo previsoko, promašivši moje bolne prste za dva ili tri centimetra, i ja se trgoh na zujanje hiljada čeličnih igala koje su prohujale kraj mene poput besnih pčela. Ispod mene nije bilo palube, ali ugledao sam cev koja se pružala vodoravno po bočnom zidu modula. Bila je prečnika šest ili osam centimetara. Između unutrašnje strane cevi i zida postojao je mali procep, možda dovoljno širok da provučem prste i uhvatim se - pod uslovom da se cev ne prekine pod mojom težinom, da mi udarac ne iščaši ramena, da me ne izdaju šake stegnute lisicama, da... Nisam razmišljao: pustio sam se. Moje podlaktice i čelik lisica tresnuše o cev i umalo me ne preturiše unazad, ali prsti su mi bili spremni za hvatanje, pa su to i učinili, kliznuvši naviše po unutrašnjoj strani cevi, da bi izdržali moju težinu.
   Drugi flešetni hitac raznese ispust krova iznad mene u paramparčad i izbuši spoljnji zid na stotinu mesta. Cepke i čelične krhotine popadaše na mesečini dok su ljudi tamo gore vikali i psovali. Začuh korake na krovu.
   Pomerao sam se i ljuljao ulevo što sam brže mnogao. Ispod ugla modula štrčala je paluba, najmanje tri metra ispod mene i četiri ili pet metara prema istoku. Napredovao sam izluđujuće sporo. Ramena su mi vrištala od neudobnosti, gubio sam osećaj u prstima zbog nedostatka krvotoka. Osećao sam krhotine stakla u kosi i skalpu, a krv mi je tekla u oči. Ljudi iznad mene stići će do ruba krova pre nego što ja stignem do tačke iznad platforme.
   Najednom se začuše kletve i vika, a deo krova uruši se tamo gde sam ja visio. Flešetna vatra očigledno je podrila taj deo krovne potpore i ona je sada propadala pod njihovom težinom. Čuo sam kako se guraju natrag, psuju i pronalaze drugi put do ruba.
   Ovo odlaganje pružilo mi je dodatnih osam do deset sekundi, ali i to mi je bilo dovoljno da se pomerim viseći na rukama do kraja cevi, zanjiham telom jednom, dvaput, pustim se pri trećem zamahu i padnem teško na platformu ispod, skotrljavši se do istočne ograde dovoljno grubo da ostanem bez daha.
   Znao sam da ne mogu tamo da ležim dok ne dođem do vazduha. Pomerih se brzo, otkotrljavši se prema tamnijem delu palube ispod modula. Opališe najmanje dva flešetna pištolja - jedan promaši i uzburka vodu petnaest metara niže, a drugi zatutnja po kraju palube nalik na plotun stotinu klamarica. Otkotrljah se, osovih na noge i potrčah, saginjući se ispod niskih greda i pokušavajući da vidim nešto kroz lavirint senki. Koraci zadobovaše negde iznad mene. Bili su u prednosti zato što su poznavali raspored ovih paluba i stepeništa; ali samo sam ja znao kuda sam pošao.
   A pošao sam prema najistočnijoj i najnižoj palubi, gde sam ostavio prostirku, ali ova paluba za održavanje otvarala se u dugačko gazište koje se pružalo sa severa na jug. Kada sam prešao dovoljno prostora ispod glavne platforme da bih pomislio da se nalazim u nivou istočne palube, zanjihao sam se i podigao na potpornu gredu - široku nekih šest centimetara - a onda sam, mlatarajući rukama vezanim lisicama najpre levo, zatim desno, da bih održao ravnotežu, prešao preko otvorenog dela do sledećeg okmitog stuba. Ponavljao sam to, skrećući prema severu ili jugu kada bih dospeo do krajeva greda, ali uvek pronalazeći novu gredu koja se pružala prema istoku.
   Kapci su se naglo dizali i koraci dobovali po gazištima ispod glavne palube, ali ja sam stigao do istočne palube prvi. Skočio sam na nju, pronašao prostirku tamo gde sam je privezao za gredu, razmotao je, lupnuo po nitima za letenje i našao se u vazduhu, poletevši preko ograde baš kada se kapak otvorio iznad dugačkog stepeništa koje se spuštalo do palube. Opružio sam se na tepihu, pokušavajući da budem što niži obris naspram meseca ili svetlucavih talasa, kuckajući nezgrapno po nitima za letenje, zbog lisica.
   Nagon mi je govorio da letim ka severu, ali shvatio sam da bi to bilo pogrešno. Flešetne puške bile bi precizne do udaljenosti od šezdeset ili sedamdeset metara, ali neko tamo gore mora da ima plazma pušku ili neki njen ekvivalent. Sva pažnja bila je sada usmerena prema istočnom kraju platforme. Samo je jedna paluba štrčala tako daleko - ona na koju sam se ja spustio - i video sam da je prazna na severnom kraju. I ne samo prazna, shvatio sam, već razneta u paramparčad flešetnom vatrom i verovatno preopasna da se na njoj stoji. Proleteo sam ispod nje i nastavio prema zapadu. Čizme su zatutnjale po gornjim gazištima, ali svako ko bi me ugledao imao bi prilično problema da nanišani zbog desetina stubova i ukrštenih greda.
   Proleteo sam ispod platforme u njenu senku - meseci su se sada izdigli - i ostao samo nekoliko milimetara iznad talasa, opružen, u pokušaju da okeanski talasi ostanu između mene i zapadnog kraja platforme. Nalazio sam se pedeset ili šezdeset metara daleko i gotovo da sam bio spreman da ispustim uzdah olakšanja kada sam začuo pljuskanje i kašalj nekoliko metara desno, odmah iza sledećeg talasa.
   Smesta sam znao šta je to, ko je to - poručnik koga sam tresnuo i poslao preko ograde. Osetio sam poriv da nastavim da letim. Platforma iza mene bila je u tom trenutku u opštoj zbrci - ljudi su vikali, drugi su pucali na severnoj strani, još ljudi vrištalo je na istočnoj strani tamo gde sam se izvukao - ali činilo se da me ovde niko nije video. Ovaj čovek udario me je po glavi flešetnim pištoljem i rado bi me ubio da njegovi drugari nisu zasmetali. Činjenica da ga je struja odvukla ovamo od platforme bila je njegova zla sreća; ja tu ništa nisam mogao da učinim.
   Mogu da ga ispustim kod podnožja platforme - možda na jednu od potpornih greda. Jednom sam tuda pobegao; mogu ponovo. Čovek je radio svoj posao. Ne zaslužuje da umre zbog toga.
   Pošteno bi bilo da kažem da sam u takvim trenucima mrzeo svoju savest - mada takvih trenutaka nije bilo baš mnogo.
   Zaustavio sam hoking-prostirku tik iznad talasa. Još sam ležao na trbuhu, glave i ramena zgrbljenih tako da ljudi koji su vikali na platformi nisu mogli da me primete. Sada sam se nagnuo udesno da bih proverio mogu li da pronađem izvor kašljanja i pljuskanja.
   Najpre sam ugledao ribe. Imale su leđna peraja nalik na holoe ajkula sa Stare Zemlje koje sam gledao, ili na kanibalske sabljarke iz Južnog Mora na Hiperionu, ali umesto jednog, na leđima su imale po par. Jasno sam video ribe na mesečini: činilo se da blistaju desetinama jarkih boja, od istovetnih leđnih peraja do dugačkih trbuha. Bile su dugačke oko tri metra, kretale su se kao grabljivci uz moćne zamahe repova, a zubi su im bili veoma beli.
   Krenuvši za jednim od tih ubica preko talasa prema zvuku kašlja, ugledao sam poručnika. Pljuskao je i pokušavao da održi glavu iznad vode, okređući se neprestano da bi zadržao ubilačke ribe dalje od sebe. Jedno od tih stvorenja sa dvostrukim leđnim perajima pohrlilo bi prema njemu kroz ljubičastu vodu, a poručnik bi ga šutnuo, u pokušaju da ga udari čizmom u glavu ili peraje. Riba bi škljocnula čeljustima i udaljila se. Druge su kružile sve bliže. Oficir Paksa očigledno je bio iscrpljen.
   "Prokletstvo", šapnuh. Nisam nikako mogao da ga ostavim tamo.
   Najpre sam ukucao šifru koja je poništavala zaštitno polje - niskog intenziteta, sačinjeno tako da odstrani vetar pri velikim brzinama i spreči putnike na hoking-prostirci, naročito decu, da spadnu pri bilo kojoj brzini. Ako sam već nameravao da dovučem tog mokrog čoveka na prostirku, nisam želeo da se borim protiv EM polja. Onda sam kliznuo prostirkom niz dugački talas prema njemu, zaustavivši je tačno iznad njega.
   Više nije bio tamo. Čovek je potonuo. Pomislio sam da zaronim kako bih ga pronašao, a onda ugledah bleda obličja njegovih šaka koje su mlatarale neposredno ispod talasa. Ajkule su kružile sve bliže, ali u tom trenutku nisu napadale. Možda ih je senka hoking-prostirke rastrojila.
   Posegnuh obema vezanim rukama, pronađoh mu desni ručni zglob i povukoh ga naviše. Njegova težina umalo me nije svukla sa prostirke, ali nagnuo sam se unazad, povratio ravnotežu i cimnuo ga dovoljno da mogu da ga zgrabim za tur pantalona i izvučem ga gore - mokrog, uz iskašljavanje vode - na hoking-prostirku.
   Poručnik je bio bled i hladan, sav se tresao, ali posle prvog naleta bljuvanja morske vode, činilo se da normalno diše. Bilo mi je drago zbog toga: nisam bio siguran da bi moja velikodušnost bila tolika da obuhvati i disanje usta na usta. Pošto sam se uverio da leži na prostirci tako da neka od ajkula u prolazu ne može da iskoči i odgrize mu noge, ponovo sam obratio pažnju na kontrole. Odredio sam kurs natrag prema platformi i malo povećao visinu. Zapetljavši po prsluku, pronašao sam komunikator i ukucao šifru neophodnu za aktiviranje plastičnog eksploziva koji sam postavio na palubama sa letačima i topterima. Prići ćemo platformi sa juga, gde sam mogao da budem siguran da na palubama neće biti ljudi: onda ću jednostavnim pritiskom na dugme odaslati šifru za detonaciju i, u nastaloj zbrci, obići i prići sa zapada, ispustivši najpre poručnika na prvo suvo mesto koje budem mogao tamo da pronađem.
   Okrenuh se da vidim da li čovek još diše i na tren ugledah oficira Paksa kako kleči na jednom kolenu, dok mu nešto blista u ruci...
   ...i on me ubode u srce.
   Ili bi to bilo pravo u srce, da se nisam izvio u deliću sekunde koliko je nožu bilo potrebno da proseče moj prsluk, džemper i meso. Ovako, kratko sečivo zaseklo mi je bok i zagrebalo rebro. U tom trenutku nisam osetio toliko bol koliko šok - bukvalno električni šok. Udahnuo sam duboko i zgrabio ga za ručni zglob. Sečivo je ovaj put naišlo brže, sa veće visine, a moje šake - klizave od morske vode i krvi, kliznuše niz njegov ručni zglob. Jedino što sam mogao da učinim bilo je da mu povlačim ruku naniže dok me je ponovo ubadao, ovaj put zamahom odozgo naniže, tako da bi mi sečivo prodrlo iznad istog onog rebra i probilo srce, da mu nisam vukao ruku i usporio pokret, kao i da nije bilo komunikatora u džepu mog prsluka da mu skrene putanju. Čak i tako, osetio sam da mi sečivo ponovo kida meso boka i zateturao se, u pokušaju da pronađem oslonac na hoking-prostirci koja se dizala.
   Bio sam nejasno svestan eksplozija iza mojih leđa: sečivo noža mora da je udarilo u dugme odašiljača. Nisam se okrenuo da pogledam kada sam povratio ravnotežu, raširivši noge. Prostirka je nastavila da se diže - sada smo bili na osam ili deset metara iznad okeana i još smo se uspinjali.
   Poručnik je takođe skočio na noge i spustio se u čučanj rođenog borca noževima. Oduvek sam mrzeo oružje sa sečivom. Gulio sam životinje i čistio bezbroj riba. Čak i dok sam bio među teritorijalcima, nisam mogao da shvatim kako ljudska bića mogu to da čine drugim ljudskim bićima prsa u prsa. Imao sam nož negde na opasaču, ali znao sam da nisam dorastao ovom čoveku. Jedina nada mi je bila da izvučem automatik iz futrole, ali bio je to težak pokret - pištolj mi se nalazio na levom kuku, okrenut unazad tako da mogu da ga izvučem preko tela, ali sada sam morao da koristim obe ruke, petljam oko prsluka, prebacujem poklopac futrole preko oružja, izvučem ga, uperim...
   On me zaseče preko tela, s leva na desno. Odskočih do samog prednjeg dela hoking-prostirke, ali prekasno - oštro malo sečivo proseklo mi je meso i mišić sa spoljnje strane desne ruke dok sam posezao preko tela za pištoljem. Osetih bol od te posekotine i jeknuh. Poručnik se osmehnu i pokaza zube vlažne od morske vode. I dalje u čučnju, znajući da nemam kuda, on načini pola koraka napred i zamahnu nožem naviše u prodornom luku koji je trebalo da se završi u mom trbuhu.
   Okretao sam se udesno kada me je prethodni put zasekao, a sada sam nastavio sa tim pokretom i odbacio se sa hoking-prostirke koja se uzdizala, u čistom skoku, sa vezanim rukama ispruženim ispred sebe kada sam uronio ispod površine deset metara niže. Okean je bio slan i mračan. Nisam uzeo mnogo vazduha pre nego što sam udario u vodu i u jednom strašnom trenutku bukvalno nisam znao gde je gore, a gde dole. Tada sam ugledao sjaj tri meseca i ritnuo se u tom pravcu. Glava mi je izbila iznad površine na vreme da vidim kako poručnik još stoji na prostirci koja se uzdizala, sada trideset metara bliže platformi, na visini od možda dvadeset pet metara, u daljem uzdizanju. Čučao je i gledao prema meni kao da čeka da se vratim da bi dovršio borbu.
   Nisam nameravao da se vratim, ali želeo sam da dovršim borbu. Zapetljavši pod vodom za automatikom, otvorio sam futrolu, izvukao teško oružje i pokušao da plutam na leđima kako bih nanišanio tim prokletim pištoljem. Moja meta uzdizala se i nestajala, ali još je bila ocrtana naspram nemogućeg meseca kada sam zapeo otponac i umirio ruke.
   Poručnik je upravo digao ruke od mene i okrenuo se prema gužvi na platformi kada su ljudi odande zapucali. Preduhitrili su me za sekund ili dva. Sumnjam da bih ga pogodio sa te udaljenosti. Oni nisu nikako mogli da promaše.
   Najmanje tri flešetna grozda pogodila su ga istovremeno i zbacila sa hoking-prostirke poput tovara prljavog veša koji je neko bacio u vazduh. Bukvalno sam ugledao mesečinu kroz njegovo izrešetano telo dok se tumbalo prema krestama talasa. Sekund kasnije jedna ajkula duginih boja očešala se o mene i praktično mi odgurnula rame u želji da se dočepa mase krvavog mamca u koji je pretvoren poručnik Paksa.
   Plutao sam tamo za trenutak i posmatrao hoking-prostirku sve dok je neko nije ugrabio na platformi. Detinjasto sam se nadao da će se ćilim okrenuti i vratiti do mene, podići me iz mora i odneti natrag na splav klik ili dva severno odatle. Hoking-prostirka mi je prirasla srcu - bilo mi je drago što sam deo mita i legende koju je ona predstavljala - i osetio sam mučninu dok sam posmatrao kako leti tako od mene, zauvek.
   Osećao sam mučninu. Zbog povreda i slane vode koju sam progutao - da ne pominjemn učinak slane vode u ranama - mučnina je bila stvarna. Nastavio sam da plutam po slanom moru, ritam se da bih glavu i ramena održao iznad vode, sa teškim automatikom u obema rukama.
   Ako sam mislio da plivam, morao sam da pucam u lisice i tako ih prekinem. Ali kako to da učinim? Čelična traka između okova bila je debljine samo kao polovina mog ručnog zgloba; kako god da se zgrčim, nisam bio u stanju da usta cevi postavim tako da prekinem traku metkom.
   U međuvremenu, leđna peraja udaljavala su se posle hranjenja poručnikom. Znao sam da gadno krvarim. Osećao sam na boku i mišici težu vlažnost, tamo gde se slana krv prolivala u slano more. Ako su ta stvorenja iole poput sabljarki ili ajkula, mogu da osete krv kilometrima daleko. Jedina nada bila mi je da se odritam do platforme, gađajući iz pištolja prva peraja koja mi se približe, u nadi da mogu da stignem do jednog od stubova i izvučem se ili pozovem u pomoć. To mi je bila jedina nada.
   Nagnuo sam se unazad, ritnuo se, okrenuo na trbuh i zaplivao prema severu, prema otvorenom okeanu. U tom dugom danu već sam jednom bio na platformi. To je bilo dovoljno.
   
   

34.
   Nikada ranije nisam pokušao da plivam ruku vezanih ispred sebe. Iskreno se nadam da nikada neću morati to ponovo da pokušavam. Samo me je visoki postotak soli u okeanu tog sveta održao na površini dok sam se ritao, plutao, mlatarao i bacakao prema severu. Nisam se zaista nadao da ću stići do splava; struja je postala najjača najmanje jedan klik severno od platforme, a planirali smo da splav održimo na što većoj udaljenosti od strukture tako da ne izgubimo reku unutar mora.
   Prošlo je samo nekoliko minuta pre nego što su šarene ajkule počele ponovo da kruže. Njihove treperave, električne boje bile su vidljive pod talasima i kada bi neka krenula u napad, prestajao sam sa pokušajima da plivam, plutao i šutirao je u glavu baš na isti način na koji je to pokojni poručnik činio da bi ih zadržao dalje od sebe. Činilo se da deluje. Ribe su nesumnjivo bile smrtonosne, ali bile su glupe - napadale su jedna po jedna, kao da među njima postoji neki nepisani napadački poredak - a ja sam ih šutirao u gubicu jednu po jednu. Ali taj postupak bio je iscrpljujući. Počeo sam da skidam čizme neposredno pre prvog napada šarenih ajkula - teška koža vukla me je naniže - ali pomisao na to da se ritam bosim nogama prema tim zubatim glavama u obliku metka naterala me je da zadržim čizme dok god budem mogao. Takođe sam ubrzo ustanovio da ne mogu da plivam sa pištoljem u rukama. Ta stvorenja ronila su prilikom nasrtaja na mene i dolazila odozdo, što mi je izgledalo kao njihov omiljeni način napada, pa sam sumnjao da metak iz starog izbacivača projektila može da ima ikakav učinak na dubini od metar ili dva. Konačno sam zataknuo pištolj ponovo u futrolu, mada sam ubrzo poželeo da sam ga bacio. Dok sam plutao i okretao se kako bi mi leđna peraja ostala u vidokrugu, najzad sam smaknuo čizme i pustio ih da potonu u dubine. Kada je sledeća ajkula napala, ritnuo sam se snažnije i osetio grubu kožu iznad njenog majušnog mozga, hrapavu poput šmirgle. Škljocnula je ka mojim bosim nogama, ali se udaljila i ponovo počela da kruži.
   Tako sam plivao ka severu, uz zastajanje, plutanje, ritanje, psovanje, preplivavanje nekoliko metara, ponovno zastajanje da bih se okretao ukrug i sačekao sledeće napade. Da nije bilo kombinacije blistavih meseca i svetlucave kože stvorenja, jedno od njih bi me odavno odvuklo u dubinu. Ovako, ubrzo sam stigao do tačke kada sam bio previše iscrpljen da dalje pokušavam da plivam - mogao sam samo da plutam na leđima, dahćem za vazduhom i guram stopala između tih belih zuba i mojih nogu svaki put kada bih ugledao blesak boja kako se približava.
   Povrede od noža sada su zaista počele da me bole. Osećao sam dublju posekotinu duž rebara kao strašnu vrelinu povezanu sa lepljivošću duž čitavog boka. Bio sam siguran da krvarim u vodu, a jednom, dok su leđna peraja kružila dovoljno daleko da mogu da ih na tren prenebregnem, spustio sam šake na bok i digao ih iz vode. Bile su crvene - mnogo crvenije od ljubičastog mora koje je blistalo svetlošću velikog meseca što se sada sasvim digao iznad horizonta. Osetio sam da me obuzima sve veća malaksalost i shvatio da ću iskrvariti. Voda je postajala toplija, kao da je moja krv greje do prijatne temperature, a iskušenje da zatvorim oči i krenem dublje u tu toplotu postajalo je sve snažnije sa svakim minutom.
   Priznajem da sam se svaki put kada bi me okeanski talas izdigao, osvrtao u pokušaju da ugledam splav - neko čudo na severu. Tamo nisam video ništa. Delimično sam zbog toga bio zadovoljan - splav je do sada verovatno prošao kroz dalekobacač. Nisu ga presreli. Nisam ugledao nikakve letače u vazduhu, nikakve toptere, a platforma se videla samo kao sve manji plamen na jugu. Shvatio sam da mi je jedina nada da me pokupi topter u pretrazi sada, kada je splav bezbedno prošao, ali čak i pomisao na takvo izbavljenje nije me veselila. Danas sam već jednom bio na toj platformi.
   Plutajući na leđima, izvijajući glavu i vrat da bih držao šarena peraja u vidokrugu, ritao sam se prema severu, izdižući se sa svakim pokretom ljubičastog mora, spuštajući se u široke udoline dok se činilo da okean diše. Obrnuo sam se na stomak i pokušao da se snažnije odbacujem, sa pesnicama vezanim lisicama ispruženim napred, ali bio sam suviše iscrpljen da na taj način zadržim glavu iznad vode. Sada se činilo da mi desna ruka žešće krvari i izgledala mi je triput teža od leve. Pretpostavljao sam da je poručnikovo sečivo tamo preseklo tetive.
   Konačno sam morao da dignem ruke od plivanja i da se usredsredim na plutanje, ritajući se da bih ostao na površini, sa glavom i ramenima iznad vode, pesnica stisnutih ispred lica. Ajkule kao da su osetile moju malaksalost; smenjivale su se u nasrtajima, otvarajući velika usta da bi se nahranile. Svaki put bih privukao noge i ritnuo se, u pokušaju da im petama pogodim njušku ili kost iznad mozga, a da mi ne odgrizu stopala. Njihova gruba koža odrala je meso mojih peta i tabana tako da je odatle nova krv isticala u sferu koja me je okruživala. Od toga su ajkulasta stvorenja pomahnitala. Napadi su im se brže smenjivali, a ja sam svaki put postajao sve umorniji da bih privlačio noge. Jedna dugačka riba otkinula mi je desnu nogavicu od kolena do članka, odravši mi sloj kože dok se udaljavala sa trijumfalnim udarima repa.
   Deo mog umornog uma neprestano je kroz sve to razmišljao o teologiji - ne u molitvi, već u čuđenju Kosmičkom Bogu koji dopušta Svojim stvorenjima da se međusobno muče na ovakav način. Koliko je hominida, sisara i triliona drugih stvorenja provelo poslednje trenutke u ovakvom samrtničkom strahu, uz lupanje srca, kruženje adrenalina po telu, da bi se brže iscrpli, dok im mali umovi u beznadežnoj žurbi tragaju za bekstvom? Kako je ijedan bog mogao da opiše sebe kao Boga Milosrđa i da ispuni Vaseljenu zubatim stvorovima nalik na ove? Sećam se da mi je Grandam pričala o jednom ranom naučniku sa Stare Zemlje, nekom Čarlsu Darvinu, koji je dao jednu od najranijih teorija evolucije, gravitacije ili tako nečega. I kako je - iako je odgajan kao odani hrišćanin još pre nagrade u vidu kruciforme - postao ateist dok je izučavao način na koji je zemaljska osa paralisala neke krupnije vrste pauka, usađivala u njih svoj embrion i puštala pauka da se oporavi i nastavi svoje sve dok ne dođe vreme da izlegnuta larva ose probuši sebi put iz trbuha živog pauka.
   Otresao sam vodu iz očiju i ritnuo se prema dva leđna peraja koja su hrlila prema meni. Promašio sam glavu, ali sam pogodio jedno od osetljivih peraja. Uspeo sam da izbegnem škljocanje gubice samo tako što sam privukao noge i sklupčao se u loptu. Na trenutak sam potonuo metar ili više ispod sledećeg talasa, progutao slane vode i izronio dahćući, slep. Još peraja kružilo je sve bliže. Nagutavši se ponovo vode, zapetljao sam obamrlim rukama pod vodom i izvukao pištolj, umalo ga ne ispustivši pre nego što sam ga prislonio sebi pod bradu. Shvatio sam da bi lakše bilo da sam ostavio cev pod bradom i povukao oroz nego da ga upotrebim protiv tih morskih ubica. Pa, u tom pištolju ostalo je poprilično zrna - nisam ga upotrebio za vreme čitave one gužve u proteklih nekoliko sati - tako da je to i dalje bilo jedno od mogućih rešenja.
   Dok sam se okretao i gledao kako se najbliža ajkula primiče još bliže, setio sam se priče koju mi je Grandam pročitala kada sam bio mali. Bila je to takođe drevna klasika - stvar Stivena Krejna sa naslovom 'Otvoreni čamac' - i pripovedala je o nekoliko ljudi koji su preživeli brodolom i dane na moru bez vode, samo da bi se našli na nekoliko stotina metara udaljenosti od kopna, sprečeni da priđu zbog toga što bi se prevrnuli na visokim talasima. Jedan od ljudi sa čamca - nisam mogao da se setim koji je to lik bio - prošao je kroz sve krugove teoloških pretpostavki, molitvu, veru da je Bog milosrdno božanstvo koje sedi budno noću i brine o njemu, zatim uverenje da je Bog surovi gad, da bi konačno zaključio da ga niko ne sluša. Sada sam shvatio da nisam razumeo tu priču, uprkos Grandaminim sokratovskim pitanjima i pažljivom navođenju na prave odgovore. Mislio sam da sam upamtio težinu epifanije koja je snašla taj lik kada je shvatio da moraju da pokušaju da preplivaju tu razdaljinu i da ne mogu svi da prežive. On je poželeo da Priroda - jer tako je sada razmišljao o Vaseljeni - bude ogromna staklena zgrada, samo da bi mogao da je gađa kamenjem. Ali čak bi i to, shvatio je, bilo beskorisno.
   Vaseljena je ravnodušna prema našim sudbinama. To je bio strašni teret koji je taj lik poneo sa sobom dok se kroz talase borio između opstanka i nestanka. Vaseljenu jednostavno boli dupe.
   Shvatio sam da se istovremeno smejem i jecam, da izvikujem kletve i pozivam ajkulasta stvorenja koja su sada bila samo dva ili tri metra od mene. Uperio sam pištolj i opalio u najbliže peraje. Zapanjujuće, nakvašeni izbacivač projektila prasnuo je i buka koja je na splavu delovala tako žestoko sada kao da je bila progutana talasima i neizmernošću mora. Riba uroni van vidokruga. Još dve nasrnuše na mene. Opalih u jednu, ritnuh drugu, baš kada me nešto snažno udari u vrat otpozadi.
   Nisam se toliko izgubio u teologiji i filosofiji da budem spreman da umrem. Hitro se obrnuh, ne znajući koliko sam gadno ujeden, ali odlučan da pucam toj prokletinji u usta ako budem morao. Teški pištolj bio mi je zategnut i uperen pre nego što sam ugledao lice devojčice na pola metra od svog. Kosa joj je bila slepljena za lobanju, a tamne oči sijale su joj na mesečini.
   "Role!" Mora da me je i ranije dozivala, ali ja je nisam čuo zbog pucnja i šumova u ušima.
   Trepnuh da izbacim slanu vodu iz očiju. Ovo nije moglo da bude stvarno. Oh, Isuse, šta će ona ovde, daleko od splava?
   "Role!" pozva me Anea ponovo. "Plutaj na leđima. Pištoljem drži te stvorove na odstojanju. Ja ću te vući."
   Odmahnuo sam glavom. Nisam shvatao. Zašto bi ostavila snažnog androida na splavu i došla sama po mene? Kako je mogla...
   Plavi A. Betikov skalp postade vidljiv iznad sledećeg velikog talasa. Android je snažno plivao obema rukama, sa dugačkom mačetom stisnutom među belim zubima. Priznajem da sam se nasmejao kroz suze. Izgledao je kao jevtina holo-verzija pirata.
   "Plutaj na leđima!" dreknu devojčica ponovo.
   Obrnuh se na leđa, previše umoran da se ritnem kada je ajkula nasrnula na moje noge. Opalio sam u nju između nogu i pogodio je pravo među crne, beživotne oči. Dva peraja nestaše pod talasom.
   Anea me obgrli oko vrata, sa levom šakom ispod moje desne mišice, tako da me ne guši, pa zapliva snažno uz sledeći ogromni talas. A. Betik je plivao kraj nas, jednom rukom, dok je drugom uzmahivao mačetom. Video sam kako zaseca vodu i ugledao podrhtavanje dva leđna peraja i njihovo skretanje udesno.
   "Šta ste to..." započeh, uz gušenje i kašalj.
   "Čuvaj dah", prodahta devojčica, povukavši me naniže u sledeću udolinu i naviše uz ljubičasti zid ispred nas. "Dug put je pred nama."
   "Pištolj", rekoh, pokušavajući da joj ga dodam. Osetih kako mi tama osvaja vidokrug kao tunel koji se sužava; nisam želeo da izgubim to oružje. Prekasno - osetih kako mi ispada u more. "Izvini", uspeh da kažem pre nego što se tunel u potpunosti zatvorio.
   Poslednja svesna misao odnosila mi se na inventar svega onoga što sam pogubio na svojoj prvoj solo ekspediciji: dragocenu hoking-prostirku, noćne naočari, starinski automatski pištolj, čizme, komunikator, a sasvim moguće i život, kako sopstveni, tako i svojih prijatelja. Potpuna tama preseče kraj ovog ciničnog razmišljanja.
   
   Bio sam nejasno svestan toga da me dižu na splav. Lisice su nestale, presečene. Devojčica mi je disala u usta, ispumpavala mi vodu iz pluća pritiskujući mi grudi. A. Betik je klečao kraj nas i snažno vukao teško uže.
   Posle nekoliko minuta bljuvanja vode, rekoh: "Splav... kako? ...trebalo bi da je sada već kod portala... ja ne..."
   Anea mi gurnu glavu natrag na ranac i iseče mi dronjke košulje i desne nogavice kratkim nožem. "A. Betik je napravio neku vrstu morskog sidra, upotrebivši mikrošator i uže za penjanje", reče ona. "To se vuče za nama, usporava nas, ali nas drži na kursu. Zato smo imali vremena da te pronađemo."
   "Kako..." započeh, a onda ponovo počeh da iskašljavam slanu vodu.
   "Ćuti" reče devojčica i strgnu mi poslednje ostatke košulje. "Hoću da vidim koliko si povređen."
   Trgnuh se kada mi njene snažne šake dodirnuše veliku posekotinu na boku. Njeni prsti pronađoše duboku zaseklinu na mojoj nadlaktici, pa mi se spustiše sa strane tamo gde mi je velika riba odrala kožu sa butine i lista. "Ah, Role", reče ona tužno. "Nisi mi na oku sat ili dva i gle šta uradiš sa sobom."
   Malaksalost me je ponovo obuzimala, tama se vraćala. Znao sam da sam izgubio previše krvi. Bilo mi je veoma hladno. "Žao mi je", šapnuh.
   "Tišina." Ona brzo otvori veći medicinski komplet uz bučni zvuk cepanja. "Ćuti."
   "Ne", insistirao sam. "Zajebao sam stvar. Trebalo je da te štitim... da ja čuvam tebe. Izvini..." Jeknuh kada mi je sipala antiseptični sulfa rastvor pravo u ranu na boku. Viđao sam ljude koji su jecali od toga na bojnom polju. Sada sam bio jedan od njih.
   Da je devojčica otvorila moj savremeni medicinski komplet, siguran sam da bih umro samo nekoliko minuta, ako već ne i sekundi, kasnije. Ali bio je to onaj veći komplet - drevni medkomp SILE koji smo uzeli sa broda. Prvo što sam pomislio bilo je da će svi lekovi i instrumenti biti beskorisni posle toliko vremena, ali onda sam ugledao žmirkanje svetiljki na površini kompleta koji je spustila na moje grudi. Neke su bile zelene, više ih je bilo žuto, a nekoliko crveno. Znao sam da to nije dobro.
   "Lezi", šapnu Anea i rascepi sterilno pakovanje sredstva za ušivanje rana. Spusti providnu kesu kraj mog boka i stonoga za ušivanje u njoj ožive i uspuza se do moje rane. Osećaj nije bio prijatan dok se veštački oblik života uvlačio unutar iskrzanih zidova moje rane, lučio svoj antibiotik i čistio sekrete, a onda privlačio svoje oštre mnogobrojne nožice u čvrsti šav. Ponovo jeknuh... a zatim još jednom, trenutak kasnije, kada mi je stavila drugu stonogu za ušivanje rana na ruku.
   "Treba nam još punjenja plazme", reče ona A. Betiku dok je ubacivala dva mala cilindra u injekcioni sistem. Osetih vrelinu na butini kada mi je plazma ušla u organizam.
   "Imamo samo ta četiri", reče android. Sada je bio uposlen oko mene i stavljao mi je osmotsku masku na lice. Čisti kiseonik poteče mi u pluća.
   "Prokletstvo", reče devojčica, ubrizgavši mi poslednje punjenje plazme. "Izgubio je previše krvi. Tone u duboki šok."
   Želeo sam da se raspravljam sa njima, da objasnim da se tresem i drhtim zbog hladnog vazduha, da se osećam mnogo bolje, ali osmotska maska pritiskala mi je usta, oči, nos i nije mi dopuštala da progovorim. Na trenutak sam halucinirao da smo ponovo na brodu i da me polje za slučaj pada ponovo drži bezbedno na mestu. Mislim da u tom trenu nije sva ta slana voda na mom licu poticala iz mora.
   Onda ugledah injektor ultramorfa u rukama devojčice i počeh da se otimam. Nisam želeo da se obeznanim: ako već treba da umrem, želeo sam da budem budan kada se to desi.
   Anea me gurnu natrag na ranac. Shvatila je šta sam pokušao da kažem. "Ja hoću da izgubiš svest, Role", reče tiho. "Obuzima te šok. Treba da ti stabilizujemo vitalne znake... to će biti lakše ako nisi svestan." Injektor zašišta.
   Bacakao sam se još nekoliko sekundi i sada lio suze osujećenosti. Posle takvog napora, da odem dok sam u nesvesti. Prokletstvo, to nije pošteno... nije u redu...
   Probudio sam se na jarkom suncu i strašnoj vrućini. Za trenutak sam bio siguran da smo još na moru Mare Infinitusa, ali kada sam prikupio dovoljno energije da podignem glavu, video sam da je sunce drugačije - krupnije, vrelije - i da nebo ima mnogo bleđi preliv plave boje. Činilo se da se splav kreće duž nekakvog betonskog kanala sa samo metar ili dva prostora sa svake strane. Mogao sam da vidim beton, sunce i plavo nebo - ništa više.
   "Lezi natrag", reče Anea i gurnu mu glavu i ramena na ranac, da bi podesila tkaninu mikrošatora tako da mi lice ponovo bude u senci. Očigledno su izvukli svoje 'morsko sidro'.
   Pokušah da progovorim, ne uspeh, obliznuh suve usne koje kao da su mi bile zašivene, pa konačno uspeh da kažem: "Koliko sam dugo bio u nesvesti?"
   Anea mi dade da srknem vode iz čuturice pre nego što je odgovorila. "Oko trideset sati."
   "Trideset sati!" Čak i pri pokušaju da viknem, mogao sam samo da zacvilim.
   A. Betik obiđe oko šatora i čučnu u senku sa nama. "Dobro došli natrag, Č. Endimione."
   "Gde smo?"
   Anea odgovori: "Sudeći po pustinji, suncu i zvezdama prošle noći, gotovo je sasvim sigurno da smo na Hebronu. Izgleda da putujemo po nekom akvaduktu. Evo sada... pa, trebalo bi sam da vidiš." Ona mi pridrža ramena, tako da mogu da vidim preko betonskog ruba kanala. Samo vazduh i daleka brda. "Nalazimo se na visini od pedesetak metara na ovom delu akvadukta", reče ona i ponovo mi spusti glavu na ranac. "Ovako traje već pet ili šest klika. Ako je došlo do prekida akvadukta..." Ona se žalosno osmehnu. "Nismo videli nikoga, ništa... čak ni lešinara. Čekamo dok ne dođemo do nekog grada."
   Namrštih se i osetih zatezanje na boku i ruci dok sam se blago pomerao. "Hebron? Mislio sam da je on..."
   "U rukama Proteranih", dovrši A. Betik. "Da, takvu informaciju imamo i mi. Nije važno, ser. Potražićemo medicinsku pomoć za vas kod Proteranih podjednako rado... čak i radije... nego kod Paksa."
   Spustih pogled na medkomp koji je sada ležao kraj mene. Vlakna su mi se pružala do grudi, ruke i nogu. Najveći broj svetiljki na kompletu žmirkao je bojom ćilibara. To nije bilo dobro.
   "Rane su ti zašivene i očišćene", reče Anea. "Dali smo ti svu plazmu koja se nalazila u starom kompletu. Ali treba ti još... a izgleda da imaš i neku infekciju sa kojom antibiotici širokog spektra ne mogu da iziđu na kraj."
   To je objašnjavalo strašnu groznicu koju sam osećao pod kožom.
   "Možda neki mikoroorganizam u moru Mare Infinitusa", reče A. Betik. "Medkomp ne može da da tačnu dijagnozu. Znaćemo kada stignemo do bolnice. Pretpostavljamo da ovaj deo Tetisa vodi do jedinog velikog grada na Hebronu..."
   "Do Novog Jerusalima", šapnuh ja.
   "Da", reče android. "Čak i posle Pada, bio je poznat po svom Sinajskom Medicinskom Centru."
   Počeh da odmahujem glavom, ali prekinuh sa tim zbog bola i vrtoglavice. "Ali Proterani..."
   Anea mi pređe vlažnom krpom preko čela. "Pronaći ćemo pomoć za tebe", reče ona. "Bili to Proterani ili ne."
   Neka misao pokušavala je da se iskobelja iz mog zbrkanog mozga. Sačekao sam da pristigne. "Hebron... nije imao... mislim da nije imao..."
   "U pravu ste, ser", reče A. Betik. On kucnu po knjižici koju je držao u ruci. "Prema vodiču, Hebron nije bio deo reke Tetis i dozvolio je postavljanje samo jednog jedinog dalekobacačkog terminala u Novom Jerusalimu, čak i u doba kada je Mreža bila na vrhuncu. Posetiocima sa drugih svetova nije bilo dopušteno da napuštaju prestonicu. Ovde su cenili privatnost i nezavisnost."
   Pogledah zidove akvadukta kraj kojih smo prolazili. Najednom smo napustili visoke potpore i kretali smo se između visokih dina i suncem spečenog kamenja. Vrućina je bila strašna.
   "Ali knjiga mora da greši", reče Anea, dok mi je ponovo brisala čelo. "Portal dalekobacača nalazio se tamo... a mi smo tu."
   "Sigurni ste... da je ovo... Hebron?" šapnuh.
   Anea klimnu glavom. A. Betik podiže narukvicu sa komlogom. Zaboravio sam na nju. "Naš mehanički prijatelj pouzdano je očitao zvezde", reče on. "Na Hebronu smo i... pretpostavljam... samo nekoliko sati daleko od Novog Jerusalima."
   Tada me prože bol i bez obzira na to koliko sam pokušavao da to sakrijem, mora da sam počeo da se uvijam. Anea izvuče injektor sa ultramorfom.
   "Ne", rekoh kroz ispucale usne.
   "Ovo je poslednji put, za izvesno vreme", šapnu ona. Začuh šištanje i osetih širenje blagoslovene obamrlosti. Ako postoji Bog, pomislih, onda je to sedativ.
   

Kada sam se ponovo probudio, senke su bile dugačke i nalazili smo se u hladu neke niske zgrade. A. Betik me je iznosio sa splava. Svaki korak terao me je da se trzam od bola. Nisam ni pisnuo.
   Anea je koračala ispred nas. Ulica je bila široka i prašnjava, zgrade niske - nijedna nije imala više od tri sprata - i sagrađene od ćerpičastog materijala. Nikoga nije bilo na vidiku.
   "Hej!" uzviknu dete, povivši šake oko ustiju. Taj slog nastavi da odjekuje praznom ulicom.
   Osećao sam se blesavo zbog toga što me nose kao dete, ali A. Betiku to, izgleda, nije smetalo, a znao sam da ne mogu da stojim na nogama, pa makar mi i sam život zavisio od toga.
   Anea nam priđe, vide da sam otvorio oči i reče: "Ovo je Novi Jerusalim. Nema sumnje. Prema vodiču, tu je u doba Mreže živelo tri miliona ljudi, a A. Betik veli da je poslednji put kada je za njega čuo ovde bilo najmanje još milion."
   "Proterani..." izustih.
   Anea kratko klimnu glavom. "Radnje i zgrade blizu kanala bile su prazne, ali izgledale su kao da je neko u njima živeo do pre nekoliko nedelja ili meseci."
   A. Betik reče: "Prema transmisijama koje smo pratili na Hiperionu, ovaj svet je navodno pao u ruke Proteranih pre otprilike tri standardne godine. Ali ovde postoje tragovi nastanjenosti mnogo skoriji od toga."
   "Energetska mreža još dejstvuje", reče Anea. "Hrana ostavljena napolju ukvarila se, ali odeljci hladnjaka još su hladni. U nekim kućama postavljeni su stolovi, holojame zuje od atmosferskog šuma, radio-aparati šište. Ali nema ljudi."
   "Ali ni tragova nasilja", reče android, spustivši me obazrivo u zadnji deo površinskog vozila sa ravnom metalnom platformom iza kabine. Anea je raširila ćebe kako bi mi zaštitila kožu od vrelog metala. Bol iz boka naterao mi je poigravajuće mrlje pred oči.
   Anea protrlja mišice. Tamo joj je koža bila naježena uprkos paklenoj vrućini večeri. "Ali ovde se dogodilo nešto strašno", reče ona. "Osećam to."
   Priznajem da sam nisam osećao ništa osim bola i groznice. Misli kao da su mi bile od žive - stalno su se pomerale dalje pre nego što bih stigao da ih ščepam ili načinim od njih neki povezani oblik.
   Anea skoči na ravni deo površinskog vozila i čučnu kraj mene dok je A. Betik otvarao vrata kabine i uvlačio se unutra. Začudo, vozilo krenu na prvi dodir pločice za paljenje. "Umem ovo da vozim", reče android i ubaci vozilo u brzinu.
   I ja, uputih im misao. Vozio sam jedan ovakav na Ursusu. To je jedna od nekolicine stvari u Vaseljeni kojima umem da upravljam. Možda jedna od retkih stvari koje znam valjano da radim.
   Krenusmo uz truckanje glavnom ulicom. Bol me je nekoliko puta naterao da jeknem, uprkos svom trudu da se ne oglašavam. Čvrsto sam stisnuo vilice.
   Anea me je držala za ruku. Prsti su joj bili tako hladni da su me gotovo naterali da zadrhtim. Shvatio sam da mi koža gori.
   "...to je ta prokleta infekcija", govorila je ona. "Inače bi se do sada već oporavljao. Nešto iz tog okeana."
   "Ili sa njegovog noža", šapnuh ja. Zatvorih oči i videh kako se poručnik razleće u paramparčad pri udaru flešetnog oblaka. Otvorih oči da umaknem toj slici. Zgrade su ovde bile više, najmanje deset spratova, i davale su dublji hlad. Ali vrućina je bila grozna.
   "...prijatelj moje majke sa tog poslednjeg hodočašća na Hiperionu živeo je ovde neko vreme", govorila je ona. Njen glas kao da je ulazio i izlazio iz opsega čujnosti, poput loše podešene radio-stanice.
   "Sol Vejntraub", zakreketao sam. "Naučnik iz Speva starog pesnika."
   Anea me potapša po ruci. "Zaboravila sam da je sve što je Majka proživela postalo meljivo za čika Martinov mlin za legende."
   Poskočismo preko izbočine. Zaškrgutah zubima kako bih se uzdržao od vriska.
   "Oni su otišli napred... u... Sfingu", izustih. "Kao... i.... ti."
   Anea se nagnu bliže, ovlaži mi usne vodom iz čuturice i klimnu glavom. "Da. Ali sećam se Majčinih priča o Hebronu i ovdašnjim kibucima."
   "Jevreji", šapnuh ja, a onda prestadoh da pričam. To mi je oduzimalo isuviše energije neophodne da se borim protiv bola.
   "Oni su umakli od Drugog Holokausta", reče ona, sada zagledana napred, kada je površinsko vozilo obišlo oko ugla. "Oni su svoju Hedžiru nazvali Dijasporom."
   Zatvorih oči. Poručnik se razleteo, a odeća i meso samleveno u dugačke trake spuštalo mu se u sporim spiralama ka ljubičastom moru...
   Najednom, A. Betik me je dizao. Ulazili smo u zgradu prostraniju i vijugaviju od ostalih - bila je sva u izvijenom plastilu i temperovanom staklu. "Medicinski centar", reče android. Automatska vrata otvoriše se pred nama sa šapatom. "Ima energije... sad samo da su medicinski aparati nedirnuti."
   Mora da sam nakratko zadremao, jer kada sam ponovo otvorio oči, prestravljen zbog toga što su dvostruka leđna peraja kružila sve bliže i bliže, nalazio sam se na nosilima sa točkovima i klizio sam u dugački cilindar nekakvog dijagnostičkog autohirurga.
   "Vidimo se kasnije", govorila je Anea, dok mi je puštala ruku. "Vidimo se sa druge strane."
   Bili smo na Hebronu trinaest njegovih lokalnih dana - svaki dan imao je nekih dvadeset devet standardnih sati. Prva tri dana, autohirurg me je obrađivao: ni manje ni više nego pet invazivnih operacija i čak dvanaest terapijskih tretmana ako je verovati digitalizovanim podacima na kraju.
   I zaista, neki mikroorganizam iz tog bednog okeana na Mare Infinitusu rešio je da me ubije, mada sam, kada sam video magentnu rezonancu i skenove dubokog bioradara, shvatio da taj organizam na kraju krajeva i nije bio toliko mikro. Šta god da je bilo - autodijagnostička oprema bila je dvosmislena - uhvatilo se za unutrašnju stranu mog zagrebanog rebra i naraslo kao močvarna gljiva sve dok nije počelo da se grana prema mojim unutrašnjim organima. Još jedan standardni dan bez operacije, izvestio je autohirurg kasnije, i načinili bi početni rez samo da bi pronašli lišaje i organe pretvorene u tečnost.
   Pošto me je otvorio, očistio, a onda ponovio isti postupak još dva puta sa infinitezimalnim tragovima okeanskog organizma koji je ponovo započeo kolonizaciju, autohirurg je objavio da je gljivica gotova i započeo je sa tretmanom mojih rana manje opasnih po život. Posekotina nožem na boku otvorila me je dovoljno da umrem od krvarenja - naročito ako se uzme u obzir ono ritanje i puls, koje su izazivali moji morski drugari sa perajama. U životu su me očigledno održala punjenja plazme iz starog medkompa i nekoliko dana gotovo komatoznog stanja zahvaljujući Aneinim liberalnim dozama ultramorfa, sve dok hirurg nije bio u stanju da mi da transfuziju od još osam jedinica plazme.
   Duboka rana na mojoj ruci - kao što sam se i plašio - presekla mi je tetive, ali dovoljno važnih mišića i nerava bilo je zasečeno da autohirurg poradi na toj ruci za vreme operacija dva i tri. Pošto je bolnica još imala energiju kada smo stigli, hirurg je na osnovu sopstvene silikonske inicijative naložio rezervoarima sa organima u podrumu da odgaje živce koje mi je bilo potrebno zameniti. Osmog dana, pošto je Anea sela kraj mene na krevet i rekla mi kako je autohirurg neprestano ponavljao zahteve za savetima i ovlašćenjima svojim ljudskim nadzornicima, bio sam u stanju da se nasmejem kada je pomenula da je 'Dr. Betik' dao dozvolu za svaku kritičnu operaciju, presađivanje i terapiju.
   Ispostavilo se da je noga koju je šarena ajkula pokušala da mi odgrize najbolniji deo čitave muke. Pošto je infinitus-gljivica bila očišćena sa dela koji su ogolili zubi ajkule, nova koža i mišićno tkivo presađeni su sloj po sloj. Bolelo je. A kada je prestalo da boli, svrbelo je. Tokom druge nedelje provedene u toj bolnici, prolazio sam kroz posledice skidanja sa ultramorfa i ozbiljno razmatrao mogućnost da pod pretnjom pištoljem nateram devojčicu i androida da mi daju morfijum, premda nisam zaista verovao da bih mogao tako da ih primoram da mi pruže olakšanje od simptoma skidanja i tog paklenog svraba. Ali pištolja više nije bilo - potonuo je u bezdno ljubičastog mora.
   Negde osmog dana, kada sam bio u stanju da sedim uspravno na krevetu i zaista jedem hranu - iako je to bila obična, bljutava, replikovana, bolnička hrana - razgovarao sam sa Aneom o svom kratkom uživljavanju u ulogu Heroja. "Poslednje noći na Hiperionu, napio sam se sa starim pesnikom i obećao mu da ću na ovom putovanju obaviti izvesne stvari", rekao sam.
   "Kakve stvari?" upita devojčica, sa kašikom u mojoj posudi zelenog želatina.
   "Ništa naročito", rekoh. "Da te štitim, da te vratim kući, pronađem Staru Zemlju i vratim je natrag kako bi on ponovo mogao da je vidi pre nego što umre..."
   Anea prekinu da jede želatin. Tamne obrve bile su joj veoma podignute na čelu. "Rekao ti je da vratiš Staru Zemlju? Zanimljivo."
   "To nije sve", rekoh ja. "Usput bi trebalo da popričam sa Proteranima, uništim Paks, zbacim Crkvu i - navodim - 'ustanovim koji moj to TehnoSrž smera, te da je sprečim'."
   Anea spusti kašiku i obrisa usne mojom salvetom. "Je li to sve?"
   "Ne baš", rekoh, naslonviši se ponovo na jastuke. "Takođe je tražio da sprečim Šrajka da naudi tebi ili uništi čovečanstvo."
   Ona klimnu glavom. "To je to?"
   Protrljah oznojeno čelo zdravom levom rukom. "Mislim da jeste. Bar se toliko sećam. Kao što rekoh, bio sam pijan." Pogledah dete. "Kako napredujem sa tom listom?"
   Anea odmahnu nežnim rukama kao da to nije važno. "Nije loše. Moraš da imaš na umu da ovo radimo tek nekoliko standardnih meseci... u stvari, manje od tri."
   "Aha", rekoh, zagledan kroz prozor u niske zrake sunčeve svetlosti koji su obasjavali visoke zgrade od ćerpiča preko puta bolnice. Iza grada, video sam kako stenovita brda plamte crvenim svetlom večeri. "Aha", ponovih, glasom u potpunosti lišenim energije i dobrog raspoloženja. "Sjajno mi ide." Uzdahnuh i odgurnuh poslužavnik sa večerom dalje od sebe. "Jedno ne razumem - čak i usred te silne zbrke, ne znam zašto njihov radar nije pratio splav kad smo već bili toliko blizu."
   "A. Betik ga je pogodio", reče devojčica i ponovo navali na zeleni želatin.
   "Šta reče?"
   "A. Betik ga je pogodio. Radarski tanjir. Tvojom plazma puškom." Dovršila je zelenu splačinu i spustila kašiku na mesto. Protekle nedelje, bila je bolničarka, lekar, kuvar i ispiračica boce.
   "Mislio sam da je rekao da nije u stanju da puca na ljude", rekoh ja.
   "I nije", reče Anea, počistivši poslužavnik i spustivši ga na obližnju komodu. "Pitala sam ga. Ali rekao je da nema nikakve zabrane za gađanje radarskih antena, tako da to može da radi koliko mu srcu drago. Pa je tako i učinio. Pre nego što smo odredili tvoj položaj i krenuli da te izbavimo."
   "To je bio hitac od tri ili četiri klika", rekoh ja, "sa nestabilnog splava. Koliko je pulsnih naboja ispalio?"
   "Jedan", reče Anea. Gledala je očitavanja na monitoru iznad moje glave.
   Tiho zviznuh. "Nadam se da se nikada neće naljutiti na mene. Čak ni na daljini."
   "Mislim da bi morao da postaneš radarski tanjir da bi počeo da se brineš", reče ona dok mi je stavljala čiste prekrivače.
   "Gde je on?"
   Anea priđe prozoru i pokaza prema istoku. "Pronašao je jedan EMV sa punim nabojem i otišao da obiđe kibuce blizu Velikog Slanog Mora."
   "Svi ostali su prazni?"
   "Svi do jednog. Nije ostao ni pas, mačka, konj ili veverica."
   Znao sam da se ne šali. Razgovarali smo o tome - kada se zajednice žurno evakuišu, ili kada udari neka katastrofa, kućni ljubimci često ostanu zaboravljeni. Čopori divljih pasa predstavljali su veliki problem za vreme pobune na Južnoj Kandži Akvile. Teritorijalci su morali da ubijaju nekadašnje kućne ljubimce na licu mesta.
   "To znači da su imali vremena da povedu kućne ljubimce sa sobom", rekoh ja.
   Anea se okrenu prema meni i prekrsti mršave ruke. "A da ostave odeću? Kompjutere, komlogove, privatne dnevnike, porodične holoe... sve te lične tričarije?"
   "I ništa od svega toga ne govori ti šta se dogodilo? Nema poslednjih zapisa u dnevnicima? Kamera za nadgledanje ili podataka unetih u komlog mahnito, u poslednji čas?"
   "Ne", reče devojčica. "Isprva sam se snebivala da njuškam po njihovim privatnim komlogovima i takvim stvarima. Ali sada sam ih pregledala desetak. Tokom poslednje nedelje pristizale su uobičajene vesti o obližnjim borbama. Veliki Zid nalazio se na manje od jedne svetlosne godine i brodovi Paksa ispunili su sistem. Nisu se mnogo spuštali na planetu, ali bilo je očigledno da će Hebron morati da se priključi Protektoratu Paksa kada sve bude završeno. Onda je tu bilo i nekih poslednjih vesti o tome da su Proterani probili linije... a zatim ništa. Pretpostavljamo da je Paks evakuisao čitavu populaciju i da su onda Proterani krenuli dalje, ali nema nikakvog obaveštenja o evakuaciji u holo vestima ili kompjuterskim zapisima, niti bilo gde. Kao da su ljudi naprosto nestali." Ona protrlja mišice. "Imam nekoliko diskova sa holovestima, ako želiš da ih pogledaš."
   "Možda kasnije", rekoh ja. Bio sam veoma umoran.
   "A. Betik će se vratiti ujutro", reče ona, privukavši tanko ćebe do moje brade. Iza prozora, sunce je zašlo, ali brda su bukvalno isijavala akumuliranu svetlost. Mislio sam da mi nikada neće dosaditi efekt sutona na stenama ovog sveta. Ali u tim trenucima, nisam mogao više da držim otvorene oči.
   "Imaš li sačmaricu?" promumlah. "Plazma pušku? Betika nema... sami smo ovde..."
   "Na splavu su", reče Anea. "A sad, spavaj."
   

Prvog dana kada sam bio pri punoj svesti, pokušao sam oboma da im zahvalim zbog toga što su mi spasili život. Opirali su se tome.
   "Kako ste me pronašli?" upitao sam.
   "Nije bilo teško", reče devojčica. "Ostavio si uključen mikrofon sve do trenutka kada te je onaj oficir Paksa ubo i pokvario ga. Mogli smo da čujemo sve. A videli smo te kroz dvogled."
   "Niste smeli oboje da napustite splav", rekoh ja. "To je bilo suviše opasno."
   "Ne baš, Č. Endimione", reče A. Betik. "Osim što smo namestili morsko sidro, koje je znatno usporilo kretanje splava, Č. Anea je došla na zamisao da veže jedno uže za penjanje za mali trupac radi plutanja i pusti uže da se vuče za splavom gotovo stotinu metara. Ako već nismo bili u stanju da dospemo do splava, bili smo sigurni da ćemo vas vratiti do užeta pre nego što nam ode izvan domašaja. I kako se kasnije ispostavilo, to smo i učinili."
   Odmahnuh glavom. "Opet je to bilo glupo."
   "Nema na čemu", reče devojčica.
   
   Desetog dana, pokušao sam da stanem na noge. Bila je to kratkotrajna pobeda, ali svejedno pobeda. Dvanaestog dana prešao sam celu dužinu hodnika do toaleta. Ta je pobeda bila velika. Trinaestog dana, energija je nestala u čitavom gradu.
   Uključili su se rezervni generatori u bolničkom podrumu, ali znali smo da nam je vreme ograničeno.
   
   "Voleo bih da možemo sa sobom da ponesemo i autohirurga", rekao sam dok smo sedeli na terasi devetog sprata te poslednje večeri i gledali zasenčene avenije.
   "Stao bi na splav", reče A. Betik, "ali produžni kabl bio bi problematičan."
   "Ozbiljno", rekoh, pokušavajući da ne zvučim kao paranoični, viktimizovani, demoralisani pacijent kakav sam tada i bio, "trebalo bi da pogledamo po apotekama imaju li stvari koje nam trebaju."
   "Obavljeno", reče Anea. "Tri nova i usavršena medkompa. Jedna čitava torba sa ampulama plazme. Prenosivi aparat za dijagnostiku. Ultramorf... ali ne traži, danas ga nećeš dobiti."
   Ispružih levu ruku. "Vidiš ovo? Samo što je prestala da podrhtava, danas po podne. Neću skoro ni tražiti novu dozu."
   Anea klimnu glavom. Iznad nas, paperjasti oblaci sijali su poslednjom svetlošću večeri.
   "Koliko misliš da će ovi generatori izdržati?" upitah androida. Bolnica je bila jedna od pregršti gradskih zgrada koje su još imale osvetljenje.
   "Možda nekoliko nedelja", reče A. Betik. "Energetska mreža popravljala se i radila mesecima, ali planeta je oštra - primetili ste oluje prašine koje svakog jutra nadiru iz pustinje - i mada je tehnologija veoma napredna za jedan svet koji ne pripada Paksu, ovom mestu potrebni su ljudi da bi ga održavali."
   "Entropija je kurva", rekoh ja.
   "Daj, daj", reče Anea sa mesta gde se naslanjala na zid terase. "Entropija nam može biti prijatelj."
   "Kada?" rekoh ja.
   Ona se okrenu tako da se oslonila na laktove. Zgrada iza nje bila je tamni pravougaonik i poslužila je tako da naglasi sjaj njene osunčane kože. "Entropija ruši carstva", reče ona. "I okončava despotizam."
   "To je teška fraza za brzo izgovaranje", rekoh ja. "O kojim despotizmima ovde pričamo?"
   Anea odmahnu rukom na onaj svoj način i na tren sam mislio da neće progovoriti, ali onda ona reče: "Huni, Skiti, Vizigoti, Ostrogoti, Egipćani, Makedonci, Rimljani i Asirci."
   "Aha", rekoh ja, "ali..."
   "Avari i Severni Vei", nastavi ona, "Juan Juani, Mameluci, Persijanci, Arapi, Abasidi i Seldžuci."
   "Dobro", rekoh ja, "ali ne vidim..."
   "Kurdi i Gaznavidi", nastavi ona, sada sa osmehom. "Da ne pominjem Mongole, Suije, Tange, Buminide, Krstaše, Kozake, Pruse, Naciste, Sovjete, Japance, Javance, Severnoamerikance, Pan-Kineze, Kolum-Peruance i Antarktičke Nacionaliste."
   Podigoh ruku. Ona prekinu. Pogledavši A. Betika, rekoh: "Ja čak ni ne znam za sve te planete, a ti?"
   Androidov izraz bio je neutralan. "Mislim da se sva ta imena odnose na Staru Zemlju, Č. Endimione."
   "Bez zezanja", rekoh ja.
   "Bez zezanja je, rekao bih, odgovarajuća fraza u ovom kontekstu", reče A. Betik ravno.
   Ponovo pogledah devojčicu. "Dakle, to je naš plan da zbacimo Paks za starog pesnika? Da se sakrijemo negde i sačekamo da entropija dođe po svoje?"
   Ona ponovo prekrsti ruke. "A-a", reče. "To bi inače bio dobar plan - samo da se skrasimo negde nekoliko milenijuma i pustimo da vreme učini svoje - ali te proklete kruciforme komplikuju jednačinu."
   "Kako to misliš?" upitah, ozbiljnim glasom.
   "Čak i kada bismo želeli da zbacimo Paks", reče ona, "što - uzgred - ja ne želim. To je tvoj posao. Ali čak i kada bismo to želeli, entropija više nije na našoj strani pošto taj parazit može da ljude učini gotovo besmrtnim."
   "Gotovo besmrtnim", promrmljah. "Kada sam umirao, moram da priznam da sam pomislio na kruciformu. Bilo bi mnogo lakše... a da ne pominjem manje bolno od čitave te hirurgije i oporavka... naprosto da umrem i pustim da me ta stvar vaskrsne."
   Anea me je gledala. Konačno, reče: "Zbog toga je ova planeta imala najbolju medicinsku negu kako unutar Paksa, tako i izvan njega."
   "Zašto?" rekoh ja. U glavi mi je još bilo mutno od lekova i premora.
   "Oni su svi bili... jesu... Jevreji", reče devojčica tiho. "Vrlo malo ih je prihvatilo krst. Imali su samo jednu priliku da žive."
   Te večeri, sedeli smo neko vreme u tišini, dok su senke ispunjavale kanjone Novog Jerusalima, a bolnica zujala električnim životom dok je još mogla.
   

Sledećeg jutra, prešao sam istu razdaljinu koju sam trinaest dana ranije prevalio površinskim vozilom, ali - dok sam sedeo pozadi, gde su mi od madraca načinili krevet - naložio sam im da pronađu prodavnicu oružja.
   Posle jednog sata vožnje ukrug, postalo je očigledno da u Novom Jerusalimu ne postoje prodavnice oružja. "U redu", rekoh. "Policijska stanica."
   Njih je bilo nekoliko. Dok sam šepavo ulazio u prvu na koju smo naišli, odbijajući ponude kako devojčice, tako i androida, da mi glume štaku, ubrzo sam ustanovio koliko nenaoružano može da bude jedno mirno društvo. Tamo nije bilo soški za oružje, pa čak ni pušaka za nerede ili omamljivača. "Pretpostavljam da na Hebronu nije postojala vojska ili teritorijalna odbrana?" rekao sam.
   "Mislim da nije", odgovori A. Betik. "Do prodora Proteranih pre tri standardne godine, na planeti nije bilo ljudskih neprijatelja niti opasnih životinja."
   Progunđah nešto i nastavih da tražim. Konačno, kada sam provalio ladicu sa trostrukom bravom na dnu stola nekog šefa policije, pronašao sam nešto.
   "Štajner-Džin, rekao bih", reče android. "Pištolj koji ispaljuje plazma punjenja smanjenog naboja."
   "Znam šta je to", rekoh ja. U ladici su se nalazila dva magacina. To bi trebalo da znači oko šezdeset punjenja. Iziđoh napolje, uperih oruže u udaljeno brdo i stisnuh prsten okidača. Pištolj kašljucnu, a na brdu se vide majušni blesak. "Dobro", rekoh i smestih staro oružje u praznu futrolu. Plašio sam se da je to oružje sa potpisom - ono koje može da koristi samo njegov vlasnik. Takva oruža ulazila su tokom vekova u modi i izlazila iz nje.
   "Imamo flešetni pištolj na splavu", započe A. Betik.
   Odmahnuh glavom. Neko vreme nisam želeo ništa da imam sa tim stvarima.
   A. Betik i Anea nakupili su vode i hrane dok sam se ja oporavljao, i kada sam stigao da došepam do pristaništa kraj kanala i pogledam naš ponovo opremljen i doteran splav, ugledao sam dodatne kutije. "Pitanje", rekoh ja. "Zašto idemo dalje ovom plovećom gomilom drveta kada su tamo vezane udobne jahtice za krstarenje? Ili možemo da uzmemo EMV i putujemo udobno, sa erkondišnom."
   Devojčica i plavokožac zgledaše se. "Glasali smo dok si se oporavljao", reče ona. "Idemo dalje splavom."
   "Zar ja ne mogu da glasam?" odbrusih. Nameravao sam da glumim gnev, ali kada je došao, bio je sasvim pravi.
   "Naravno", reče devojčica dok je stajala na pristaništu, raširenih nogu, ukopanih stopala, sa šakama na kukovima. "Glasaj."
   "Glasam za to da uzmemo EMV i da putujemo udobno", rekoh ja, začuh drski ton u sopstvenom glasu i zamrzeh ga još dok sam nastavljao sa tim. "Ili čak i jedan od onih brodova. Glasam da ostavimo ove trupce."
   "Glas evidentiran", reče devojčica. "A. Betik i ja glasali smo da zadržimo splav. Neće ostati bez energije, a može da plovi. Jedan od ovih brodova video bi se na radaru na Mare Infinitusu, a EMV ne bi mogao da dejstvuje na nekim svetovima. Dvoje za to da se splav zadrži, jedan protiv. Zadržaćemo ga."
   "Otkad je ovo demokratija?" hteo sam da znam. Priznajem da sam pomislio na to da izdevetam derište.
   "A otkad je bilo šta drugo?" upita devojčica.
   Sve vreme dok je ovo trajalo, A. Betik je stajao kraj ivice pristaništa i igrao se užetom, sa školskim primerom onog posramljenog izraza na licu koji većina ljudi ima kada je u blizini članova neke druge porodice koji se međusobno prepiru. Nosio je široku tuniku i vrećasti šorts od žutog platna. Na glavi je imao žuti šešir širokog oboda.
   Anea stupi na splav i popusti uže na krmi. "Ako hoćeš brod ili EMV... ili leteći krevet, ako je već to u pitanju... samo ga uzmi, Role. A. Betik i ja idemo ovim."
   Zašepah prema lepoj jahtici vezanoj za dok. "Stani", rekoh i okrenuh se na svojoj snažnijoj nozi da bih je ponovo pogledao. "Dalekobacač neće proraditi ako budem pokušao sam da prođem."
   "Tako je", reče devojčica. A. Betik je stupio na splav i ona je sad zbacila prednje uže. Kanal je ovde bio mnogo širi nego u betonskom prolazu akvadukta: oko trideset metara sa jedne strane na drugu, dok je prolazio kroz Novi Jerusalim.
   A. Betik je stajao kraj kormila i gledao me dok je devojčica podizala jednu od dužih motki i gurala splav od doka.
   "Čekajte!" rekoh. "Đavo vas odneo, čekajte! Odšepah niz pristanište, preskočih oko metar udaljenosti do splava i dočekah se na nogu koja mi se oporavljala, primoran da se pridržim zdravom rukom pre nego što se ne skotrljam u mikrošator.
   Anea mi ponudi ruku, ali ja sam je prenebregao dok sam ustajao. "Bože, kako si ti samo jogunasto derište", rekoh ja.
   "Pazi ko mi kaže", reče devojčica i ode napred da sedne na prednji deo splava, dok smo ulazili u središnju struju.
   Izvan hlada zgrada, Hebronovo sunce bilo je još žešće. Navukao sam svoj trorogi šešir da bih napravio nekakvu senku, dok sam stajao kraj kormila sa A. Betikom.
   "Pretpostavljam da si na njenoj strani", rekoh konačno dok smo izlazili u otvorenu pustinju i dok se reka ponovo sužavala u kanal.
   "Ja sam sasvim neutralan, Č. Endimione", reče plavokožac.
   "Ha!" rekoh ja. "Glasao si za to da ostanemo na splavu."
   "Dosad nam je dobro poslužio, ser", reče android i odstupi kada sam ja došepao bliže i uzeo kormilo u ruke.
   Pogledao sam nove sanduke namirnica uredno poslagane u hladu šatora, u kameno ognjište sa kockom za grejanje i šerpama i tiganjima, u sačmaricu i plazma pušku - sveže podmazane i poslagane ispod platnenih prekrivača - i u naše rančeve, vreće za spavanje, medkompe i druge stvari. Prednja 'katarka' podignuta je dok mene nije bilo, i sada se jedna A. Betikova bela košulja vijorila sa nje kao lepršavi barjak.
   "Pa", rekoh konačno, "jebi ga."
   "Baš tako, ser", reče android.
   Sledeći portal nalazio se samo pet klika izvan grada. Začkiljio sam naviše u bukteće Hebronovo sunce dok smo prolazili kroz tanku senku luka, a zatim i u liniju samog portala. Kod drugih portala dalekobacača, postojao je trenutak kada se vazduhu ispod njih mreškao i menjao, da bi nam pružio pogled ka onome što nas je čekalo.
   Ovde je bila samo potpuna tama. I ta tama nije se promenila dok smo nastavljali dalje. Temperatura se spustila za najmanje sedamdeset stepeni Celzijusa. Istog trena, izmenila se gravitacija - najednom sam osećao da nosim nekoga na leđima, podjednako teškog poput mene.
   "Svetiljke!" uzviknuh, i dalje držeći kormilo u iznenada snažnoj struji. Upinjao sam se da ostanem na nogama pod strašnim pritiskom tamošnje povećane gravitacije. Kombinacija ledene hladnoće, potpune tame i opresivne težine bila je zastrašujuća.
   Njih dvoje ukrcali su fenjere koje su pronašli u Novom Jerusalimu, ali Anea je najpre upalila staru ručnu svetiljku. Njen zrak prosekao je ledena isparenja preko crne vode i digao se da bi osvetlio tavanicu od čvrstog leda nekih petnaest metara iznad nas. Stalaktiti izuvijanog leda visili su gotovo do same vode. Ledeni bodeži štrčali su iz crne struje sa obe strane i ispred nas. Daleko napred, tamo gde je zrak počinjao da posustaje, na oko stotinu metara od nas, činilo se da stoji čvrsti zid od ledenih blokova koji su se spuštali sve do površine vode. Nalazili smo se u ledenoj pećini... i to bez vidljivog izlaza. Hladnoća mi je pržila gole šake, ruke i lice. Gravitacija mi je ležala na vratu kao gomila gvozdenih kragni.
   "Prokletstvo", rekoh. Uglavih kormilo i odšepah prema rančevima. Bilo mi je teško da ostanem uspravan sa povređenom nogom i dodatnih osamdeset kilograma na leđima. A. Betik i devojčica već su bili tamo i kopali po stvarima, u potrazi za odećom sa toplotnom izolacijom.
   Najednom se začu bučni prasak. Podigoh pogled, očekujući da ugledam stalaktit koji pada prema nama, ili tavanicu koja se urušava pod tako strašnom težinom, ali to je samo pukla naša katarka kada je udarila u nisku ledenu izbočinu. Katarka pade mnogo brže nego pri Hiperionovoj gravitaciji - pohitavši prema splavu kao da je neko pustio holo u ubrzano premotavanje. Iveri poleteše pri udaru. A. Betikova košulja tresnu po splavu sa čujnim udarcem. Bila je sasvim zaleđena i prekrivena tankim slojem belog mraza.
   "Prokletstvo", ponovih, dok su mi zubi cvokotali, pa potražih svoje dugačke vunene gaće.