35.
   Otac Kapetan de Soja koristi moć papskog disključa na načine koje nikada ranije nije ni pokušao.
   Srednje-morska stanica Tri-dvadeset šest na Mare Infinitusu, gde je pronađena hoking-prostirka, proglašena je zonom zločina i stavljena u nadležnost prekog suda. De Soja dovodi trupe Paksa i brodove iz plovećeg grada Sveta Tereza i stavlja sve pripadnike bivšeg garnizona Paksa i goste-ribolovce u kućni pritvor. Posle protesta vladajućeg prelata Svete Tereze, biskupa Melandrijana, zbog takve zloupotrebe i posle izražavanja njegove sumnje u granice ovlašćenja papskog disključa, De Soja odlazi planetnom guverneru, Nadbiskupu Džejn Keli. Nadbiskup se povinuje papskom disključu i ućutkuje Melandrijana pod pretnjom ekskomunikacije.
   Postavivši mladog poručnika Spraula za svog ađutanta i oficira za vezu tokom istrage, De Soja dovodi stručnjake Paksa za sudsku medicinu i vrhunske islednike iz Svete Tereze i drugih velikih gradova-platformi da bi izvršili uviđaj na mestu zločina. Istinozbor i druge droge primenjuju se na kapetanu C. Dobsu Paulu - koji je uhapšen i nalazi se u ćeliji stanice - na drugim pripadnicima bivšeg tamošnjeg garnizona Paksa i na svim ribolovcima koji su bili prisutni.
   Posle nekoliko dana, postaje očigledno da su kapetan Paul, pokojni poručnik Belijus i mnogi drugi oficiri i članovi posade ove udaljene platforme bili u dogovoru sa lokalnim lovokradicama kako bi dozvolili ilegalni ulov lokalne ribe, krađu opreme Paksa - uključujući i jednu podmornicu za koju je izvešteno da je potpoljena vatrom pobunjenika - i iznuđivanje novca od gostiju, ribolovaca. Ništa od svega toga ne zanima Oca Kapetana de Soju. On želi da zna šta se tačno dogodilo te večeri, dva standardna meseca ranije.
   Obdukcioni nalazi se gomilaju. Krv i tkivo sa hoking-prostirke prolaze kroz DNK testove i ishodi se šalju odeljenju Paksa za podatke u Svetoj Terezi i orbitalnoj bazi Paksa. Pronađena su dva različita soja krvi: najveći deo pozitivno je identifikovan kao DNK obrazac poručnika Belijusa; drugi je neidentifikovan u podacima Paksa na Mare Infinitusu, uprkos činjenici da je svaki građanin Paksa na morskom svetu bio tipiziran i evidentiran.
   "Dakle, otkud Belijusova krv na letećem tepihu?" pita narednik Gergorijus. "Prema svedočenju svih osoba podvrgnutih Istinozboru, Belijus je oboren u čorbu mnogo pre nego što je momak koga su uhvatili pokušao da umakne na prostirci."
   De Soja klima glavom i spaja prste. Pretvorio je kancelariju bivšeg direktora u svoj komandni centar, a platforma je veoma pretrpana sada, kad se na njoj nalazi tri puta više ljudi nego ranije. Tri velike fregate mornarice Paksa usidrene su kraj platforme, a dve od njih osposobljene su za borbu i podvodnu plovidbu. Nekadašnja paluba za letače puna je letelica Paksa, a dovedeni su i inženjeri da poprave i prošire palubu za toptere. Koliko jutros, De Soja je naredio da još tri broda dođu u tu oblast. Biskup Melandrijano šalje svoje pisane proteste zbog sve većih troškova najmanje dvaput dnevno; Otac Kapetan de Soja ih prenebregava.
   "Mislim da je naš nepoznati zastao da izvuče poručnika iz... kako ste to nazvali, naredniče? ...iz čorbe. Gušali su se. Nepoznati je ranjen ili ubijen. Belijus je pokušao da se vrati na stanicu. Paul i ostali greškom su ga ubili."
   "Da", kaže Gregorijus, "to je najbolji scenario koji sam čuo." U satima otkad su rezultati DNK odaslani natrag iz Svete Tereze, smislili su mnogo drugih - zaveru sa lovokradicama, urotu između nepoznatog i poručnika Belijusa, eliminaciju nekadašnjih kolega-zaverenika od strane kapetana Paula. Ova teorija je najjednostavnija.
   "To znači da je naš nepoznati jedan od onih koji putuju sa devojčicom", kaže De Soja. "I da poseduje milosrdnu - mada glupu - karakternu crtu."
   "Ili je to mogao da bude neki lovokradica", kaže Gregorijus. "To nikada nećemo znati."
   De Soja kucka vrhovima prstiju i diže pogled. "Zašto ne, naredniče?"
   "Pa, kapetane, svi dokazi su tamo dole, zar ne?" kaže on, trznuvši palcem prema ustalasanom ljubičastom moru koje se vidi kroz prozore. "Momci iz mornarice kažu da je dubina ovde deset hiljada hvati ili više - to je gotovo dvadeset hiljada metara vode, ser. Svako telo do sada bi pojele ribe. Ako je taj što je pobegao bio lovokradica... pa, nikada nećemo saznati. A ako je bio sa drugog sveta... pa, ne postoje nikakvi centralni podaci DNK u Paksu... Morali bismo da pretražimo dosjee na nekoliko stotina svetova. Nikad ga nećemo naći."
   Otac Kapetan de Soja spušta ruke i stegnuto se osmehuje. "Ovo je jedna od onih retkih situacija kada niste u pravu, naredniče. Posmatrajte."
   Sledeće nedelje, De Soja dovodi svakog lovokradicu u prečniku od hiljadu kilometara na ispitivanje pod uticajem Istinozbora. U tu operaciju uključena su dvadeset četiri pomorska broda i preko osam hiljada vojnika Paksa. Troškovi su ogromni. Biskup Melandrijano je izvan sebe i leti na Srednje-morsku stanicu Tri-dvadeset šest da bi zaustavio to ludilo. Otac Kapetan de Soja hapsi sveštenika i naređuje da ga odvezu u izolovani manastir udaljen devet hiljada kilometara, blizu polarnih ledenih kapa.
   De Soja takođe odlučuje da pretraži okeansko dno.
   "Nećete ništa pronaći, ser", kaže poručnik Spraul. "Tamo dole ima toliko grabljivaca da ništa organskog porekla ne može da stigne ni do dubine od stotinu hvati, a kamoli do dna... a prema našoj ovonedeljnoj sondaži, dubina je dvanaest hiljada hvati. Osim toga, postoje samo dve podmornice na Mare Infinitusu koje mogu da rade na tolikim dubinama."
   "Znam", kaže De Soja. "Naredio sam da dođu ovamo. Stići će sutra sa fregatom Hristova pasija."
   Jednom i poručnik Spraul ostaje bez reči.
   De Soja se osmehuje. "Svestan si, sinko, zar ne, da je poručnik Belijus bio preporođeni hrišćanin? I da njegova kruciforma nije pronađena?"
   Spraulova usta vise otvorena za trenutak. "Da, ser... hoću reći... da, ali... ser, da bi bio vaskrsnut, hoću reći... zar ne moraju da pronađu telo nedirnuto, ser?"
   "Ni najmanje, poručniče", kaže Otac Kapetan de Soja. "Samo dobar segment krsta koji svi nosimo. Mnogi dobri katolici vaskrsnuti su iz samo nekoliko centimetara nedirnute kruciforme i delića mesa koje se moglo DNK tipizirati i odgajiti da bi odgovaralo."
   Spraul vrti glavom. "Ali ser... prošlo je više od devet Velikih Plima, ser. Nije ostao ni kvadratni milimetar poručnika Belijusa ili njegove kruciforme, ser. To tamo je džinovsko hranilište, ser."
   De Soja prilazi prozoru. "Možda, poručniče. Možda. Ali dugujemo svom bratu hrušćaninu da pokušamo sve, je li tako? Osim toga, ako poručnik Belijus i bude blagosloven čudom vaskrsenja, moraće da bude podvrgnut suđenju zbog krađe, izdaje i pokušaja ubistva, zar ne?"
   
   Koristeći najsavršeniju tehnologiju koja im je na raspolaganju, lokalni stručnjaci za sudsku medicinu pronalaze neidentifikovane otiske prstiju na šolji za kafu u obedovaonici uprkos mnoštvu pranja kojem je ta šolja bila podvrgnuta u protekla dva meseca. Od hiljada latentnih otisaka, svi su s mukom identifikovani kao otisci garnizonskih vojnika ili gostujućih ribolovaca, izuzev ovog jednog, rekonstruisanog otiska. On se odlaže na stranu zajedno sa neidentifikovanim DNK dokazima.
   "U doba Mreže", kaže doktor Holmer Rijum, šef ekipe stručnjaka, "megadatasfera bi nam omogućila kontakt sa centralnim dosjeima Hegemonije za samo nekoliko sekundi, putem fetlinije. Mogli bismo da dobijemo odgovarajući podatak skoro trenutno."
   "Da imamo malo sira, mogli bismo da napravimo sendvič sa sirom i šunkom", odgovara Otac Kapetan de Soja, "pod uslovom da imamo i šunke."
   "Šta?" kaže doktor Rijum.
   "Nema veze", kaže De Soja. "Očekujem da dobijem odgovarajuće podatke za nekoliko dana."
   Doktor Rijum je zbunjen. "Kako, Oče Kapetane? Proverili smo planetne banke podataka. Proverili smo sve lovokradice koje ste uhvatili... a moram da kažem da na Mare Infinitusu nikada nije bilo ovakvog masovnog hapšenja. Poremetili ste delikatnu ravnotežu podmićivanja koja ovde postoji vekovima."
   De Soja trlja hrbat nosa. Nije mnogo spavao u proteklih nekoliko nedelja. "Mene ne zanima delikatna ravnoteža podmićivanja, doktore."
   "Razumem", kaže Rijum. "Ali ne mogu da razumem kako to očekujete odgovarajući podatak za nekoliko dana. Ni Crkva, ni centrala Paksa, nemaju podatke o svim stanovnicima raznih svetova Paksa, a kamoli u oblastima Zabačenosti i Proteranih..."
   "Svi svetovi Paksa imaju sopstvene podatke", kaže De Soja tiho. "O krštenjima i sakramentima krsta. O venčanju i smrti. Vojne i policijske podatke."
   Doktor Rijum bespomoćno širi ruke. "Ali odakle krenuti?"
   "Sa mesta gde su najveći izgledi da ću ga pronaći", odgovara Otac Kapetan de Soja.
   

U međuvremenu, ništa nije pronađeno od zlosrećnog poručnika Belijusa na dubinama od šest stotina hvati do kojih dve podmornice pristaju da zarone. Stotine duginih ajkula omamljeno je i izbačeno na površinu da bi im se analizirala sadržina trbuha. I dalje nema Belijusa, niti ostataka, njegovih ili njegove kruciforme. Hiljade drugih morskih strvinara pokupljeno je u prečniku od dve stotine klika i komadi dvojice lovokradica identifikovani su u želucima, ali Belijusu ili strancu nema ni traga. Pogrebna misa održana je na Srednje-morskoj stanici Tri-dvadeset šest za poručnika, za koga je rečeno da je umro pravom smrću i pronašao pravu besmrtnost.
   De Soja naređuje kapetanima podmornica da zarone dublje i potraže predmete. Kapetani odbijaju.
   "Zašto?" pita sveštenik-kapetan. "Ovde sam vas doveo zato što vaše mašine mogu da stignu do dna. Zbog čega nećete?"
   "Zbog lampoustih", kaže stariji kapetan. "Da bismo tragali, moramo da koristimo svetla. Do šest stotina hvati naš sonar i dubinski radar mogu da otkriju njihovo dizanje, tako da možemo pre njih da stignemo do površine. Ako siđemo ispod toga, nećemo imati nikakvih izgleda. Nećemo se spuštati dublje."
   "Spustićete se dublje", kaže Otac Kapetan de Soja, dok mu papski disključ sija na crnoj tkanini mantije.
   Stariji kapetan prilazi za korak bliže. "Možete me uhapsiti, streljati, ekskomunicirati... ali neću odvesti svoje ljude i mašinu dole, u sigurnu smrt. Nikada niste ni videli lampoustog levijatana, ser."
   De Soja prijateljski stavlja ruku kapetanu na rame. "Neću vas ni uhapsiti, ni streljati, ni ekskomunicirati, kapetane. A ubrzo ću videti lampoustog levijatana. I to možda više njih."
   Kapetan ne shvata.
   "Naredio sam da ovde dođu još tri jurišne podmornice Okeanske Flote", kaže De Soja. "Pronaći ćemo, isterati na otvoreno i ubiti svakog lampoustog levijatana i bilo koga drugog pretećeg 'kanta u prečniku od pet stotina klika. Kada zaronite, ova oblast biće potpuno bezbedna."
   Stariji kapetan gleda drugog kapetana podmornice, a onda ponovo De Soju. Oba kapetana izgledaju šokirano. "Oče... Kapetane... ser... da li znate koliko jedan lampousti levijatan vredi? Za sportske ribolovce s drugih svetova i velike fabrike u Terezi... ser."
   "Oko petnaest hiljada Mare-I. sidona", kaže De Soja. "To je oko trideset pet hiljada florina Paksa. Gotovo pedeset hiljada Merkantilusovih maraka. Svaki." De Soja se osmehuje. "A pošto će vama dvojici pripasti trideset posto na ime naknade za otkrivanje lampoustih levijatana za mornaricu, želim vam dobar lov."
   Dva kapetana podmornice žurno izlaze kroz vrata.
   
   De Soja prvi put šalje nekog drugog Rafaelom da obavi posao za njega. Narednik Gregorijus putuje sam arhanđelom i nosi informacije o DNK i otiske prstiju, kao i niti iz hoking-prostirke.
   "Upamtite", kaže De Soja preko uskog snopa sa platforme nekoliko minuta pre Rafaelovog ubrzavanja do potpunog kvantnog stanja, "na Hiperionu je Paks i dalje veoma prisutan i u svakom trenutku tamo su najmanje dva bakljobroda. Oni će vas odvesti u prestonisu Sveti Josif zbog odgovarajućeg vaskrsenja."
   Vezan za ležaj za ubrzanje, narednik Gregorijus samo gunđa. Lice mu izgleda opušteno i smireno pred kamerom, uprkos predstojećoj smrti.
   "Tri dana tamo, naravno", nastavlja De Soja, "i - rekao bih - najviše jedan dan da pregledate dosjee. Onda se vraćate."
   "Razumem, kapetane", kaže Gregorijus. "Neću gubiti vreme u kafanama Džektauna."
   "Džektauna?" kaže De Soja. "Oh, da... stari nadimak za prestonicu. Pa, naredniče, ako želite da provedete svoje jedino pravo veče na Hiperionu u kafani, samo izvolite. Meseci koje ste proveli sa mnom bili su prilično suvi."
   Gregorijus se ceri. Časovnik veli da je preostalo još trideset sekundi do kvantnog skoka i njegovog bolnog nestanka. "Ne žalim se, kapetane."
   "Vrlo dobro", kaže De Soja.. "Želim vam lepo putovanje. O... i naredniče?"
   "Da, ser?"
   "Hvala vam, naredniče."
   Nema odgovora. Najednom, sa druge strane tahijonskog uskog snopa nema više ničega. Rafael je obavio svoj kvantni skok.
   Mornarica pronalazi i ubija pet lampoustih levijatana. De Soja leti do svakog trupla svojim komandnim topterom.
   "Zaboga, veći su nego što sam zamišljao", kaže on poručniku Spraulu kada stižu iznad mesta gde pluta prvi od njih.
   Beličasta zver najmanje je tri puta veća od platforme: masa očiju na stabljikama, razjapljene čeljusti, vlaknasti prorezi škrga svaki veličine toptera, pulsirajući pipci koji se protežu stotinama metara, oklembešene antene, svaka sa po 'fenjerom' hladne svetlosti velikog sjaja - čak i ovde napolju, na dnevnom svetlu - i usta, mnoštvo ustiju, od kojih su svaka dovoljno velika da progutaju podmornicu flote. Pred De Sojinim očima, ekipe žetelaca već su se sjatile na truplu koje je eksplodiralo zbog razlike u pritisku, testerišu pipke i stabljike sa očima i seku belo meso u prenosive kocke pre nego što se ne ukvari na vrelom suncu.
   Uverivši se da je oblast očišćena od lampoustih i drugih smrtonosnih 'kantova, dva podmornička kapetana spuštaju svoje podmornice dvanaest hiljada hvati niže. Tamo, među šumama cevastih crva veličine sekvoja sa Stare Zemlje, pronalaze zapanjujuću količinu starih olupina - podmornice za krivolov smrvljene pritiskom do veličine malih kofera, jednu pomorsku fregatu koja je nestala pre više od veka. Takođe pronalaze čizme - desetine čizama.
   "To je zbog postupka štavljenja", kaže poručnik Spraul De Soji dok njih dvojica posmatraju monitore. "Čudno, ali istinito i na Staroj Zemlji. Neke najstarije operacije vađenja iz dubokog mora - na primer, površinskog broda po imenu Titanik - nikada nisu dolazile do tela, more je isuviše gladno da bi to bilo moguće, ali pronalazile su mnoštvo čizama. Nešto u postupku štavljenja kože obeshrabruje morska stvorenja tamo... i ovde."
   "Izvucite ih gore", zapoveda De Soja preko pupčane veze.
   "Čizme?" dopire natrag glas kapetana podmornice. "Sve?"
   "Sve do jedne", kaže De Soja.
   Na monitorima se vidi gomila otpadaka na morskom dnu: stvari koje je pogubila posada platforme tokom gotovo dva veka nebrige, lične stvari koje su pripadale udavljenim lovokradicama ili mornarima, metalno i plastično đubre koje su pobacali ribolovci i drugi. Većina predmeta zarđala je i izobličena od dubinskih ljuskara i nezamislivog pritiska, ali malo ih je dovoljno novo i čvrsto da bi bili identifikovani.
   "Pokupite to i pošaljite gore", kaže De Soja pošto su naišli na sjajne predmete koji bi mogli predstavljati nož, viljušku, kopču sa opasača i...
   "Šta je to?" pita De Soja.
   "Šta?" kaže kapetan podmornice koja se nalazi na najvećoj dubini. On posmatra daljinske hvatače umesto monitore.
   "Ta sjajna stvar... Liči na pištolj."
   Pogled na monitoru pomera se dok se podmornica okreće. Moćni farovi traže, vraćaju se i obasjavaju predmet dok kamera zumira. "To je pištolj", čuje se kapetanov glas. "Još je čist. Malo je oštećen pritiskom, ali u osnovi nedirnut." De Soja čuje škljocanje imažera za pojedinačne snimke koji skida ovaj prizor sa monitora. "Pokupiću ga", kaže kapetan.
   De Soja oseća poriv da doda 'pažljivo' - ali ne progovara. Godine koje je proveo kao kapetan bakljobroda naučile su ga da pusti ljude da rade svoj posao. Posmatra kako se hvataljka pojavljuje na monitoru, a daljinski hvatač pažljivo podiže sjajni predmet.
   "To bi mogao da bude flešetni pištolj poručnika Belijusa", kaže Spraul. "Nestao je sa njim i još nije pronađen."
   "Ovo mesto nalazi se dosta dalje od stanice", razmišlja naglas De Soja i posmatra kako se slika pomera i menja na monitoru.
   "Struje su moćne, čudne", kaže mladi oficir. "Ali moram da priznam da nije ličilo na flešetni pištolj. Suviše... šta znam... četvrtasto."
   "Da", kaže De Soja. Podvodni farovi trepere na obrasloj oplati podmornice koja je tamo zakopana već decenijama. De Soja pomišlja na godine koje je proveo u svemiru i na to koliko je prazna ta drugačija nepoznanica u poređenju sa svakim okeanom na svakom svetu, prepunim života i istorije. Sveštenik-kapetan razmišlja o Proteranima i njihovom neobičnom pokušaju da se prilagode svemiru na način na koji su se ovi cevasti crvi, 'kantovi i vrste sa dna prilagodile večnoj tami i strašnim pritiscima. Možda, razmišlja on, ti Proterani shvataju nešto o budućnosti čovečanstva što smo mi u Paksu samo poricali.
   Jeres. De Soja se otresa tih misli i gleda svog mladog oficira za vezu. "Ubrzo ćemo znati šta je to", kaže. "Za jedan sat izneće ovaj ulov."
   

Gregorijus se vraća četiri dana posle odlaska. Mrtav je. Rafael odašilje svoj tužni signal, bakljobrod ga presreće na udaljenosti od dvadeset svetlosnih minuta, a narednikovo telo premeštaju i donose u kapelu za vaskrsavanje u Sveti Terezi. De Soja ne čeka da čovek oživi. Naređuje da mu se smesta donese kurirska torba.
   Evidencija Paksa na Hiperionu sa sigurnošću je identifikovala DNK uzetu sa hoking-prostirke, a takođe je uporedila i delimični otisak prsta sa šolje. I jedno i drugo pripada istom čoveku: to je Rol Endimion, rođen 3099. godine gospodnje, na planeti Hiperion, nekršten; prijavio se teritorijalnim snagama Hiperiona u mesecu Tomasu godine gospodnje 3115, borio se u 23. Mehanizovanom Pešadijskom Puku za vreme Ustanka na Ursusu - tri pohvale zbog hrabrosti, uključujući i jednu za spasavanje saborca pod vatrom - bio raspoređen na dužnost u tvrđavi Bendžing u oblasti Južna Kandža na kontinentu Akvila osam standardnih meseci, ostatak vojnog roka odslužio u Stanici 9 na reci Kans na Akvili, tamo je patrolirao džunglom, čuvao plantaže fiberplastike od terorističke pobunjeničke aktivnosti. Najviši čin, narednik. Otpušten (časno) 15. meseca Lenta, 3119, i za dalje kretanje mu se ne zna sve do pre manje od deset standardnih meseci, 23. meseca Asensiona, 3126, kada je uhapšen, okrivljen i osuđen u Port Romensu (kontinent Akvila) zbog ubistva izvesnog Č. Dabila Heriga, preporođenog hrišćanina sa Renesanse Vektor. Podaci pokazuju da je Rol Endimion odbio ponudu da prihvati krst i da je pogubljen štapom smrti nedelju dana posle hapšenja, 30. meseca Asensiona, 3126. Telo mu je bačeno u more. Umrlicu i izveštaj o obdukciji overio je lokalni generalni inspektor Paksa.
   Sledećeg dana latentni otisci sa spljeskanog, drevnog, automatskog pištolja kalibra 45 izvađenog iz okeana, potvrđeni su: Rol Endimion i poručnik Belijus.
   Komadići niti iz hoking-prostirke nisu tako lako identifikovani u evidenciji Paksa, ali ljudski službenik koji je vršio pretragu priložio je rukom napisanu belešku da je takva prostirka izuzetno prisutna u legendarnom Spevu čiji je autor pesnik koji je živeo na Hiperionu sve do negde prošlog veka.
   
   Kada je narednik Gregorijus vaskrsnuo, odmorio se nekoliko sati i odleteo na Srednje-morsku stanicu Tri-dvadeset šest da bi raportirao, De Soja mu saopštava šta je sve pronađeno. Takođe obaveštava narednika da su dvadeset četiri inženjera Paksa, koji su se rojili tri nedelje oko portala dalekobacača, izvestila samo da nema nikakvog znaka da je drevni luk bio aktiviran, uprkos tome što je nekoliko ribolovaca na platformi te noći primetilo jarki blesak. Inženjeri takođe izveštavaju da ne postoji način da se prodre u unutrašnjost drevnog luka koji je konstruisala Srž, niti da se odredi kuda je - ako je tako nešto uopšte bilo moguće - neko mogao da otputuje kroz njega.
   "Isto kao na Renesansi V.", kaže Gregorijus. "Ali sad bar imate nekakvu predstavu o čoveku koji je pomogao devojčici da pobegne."
   "Moguće", kaže De Soja.
   "Prešao je dugi put da bi ovde umro", kaže narednik.
   Otac Kapetan de Soja zavaljuje se u naslon stolice. "Da li je ovde umro, naredniče?"
   Gregorijus na to nema odgovor.
   Konačno, De Soja kaže: "Mislim da smo završili sa Mare Infinitusom. Ili ćemo završiti za dan ili dva."
   Narednik klima glavom. Kroz dugački niz prozora ovde, u direktorovoj kancelariji, on vidi jarki sjaj koji prethodi izlasku meseca. "Kuda ćemo sada, kapetane? Natrag, po starom programu traganja?"
   De Soja takođe posmatra istok i čeka da se džinovski narandžasti disk pojavi iznad zamračenog horizonta. "Nisam siguran, naredniče. Da sredimo ovde stvari, da predamo kapetana Paula pravdi Paksa na orbiti Sedam i da primirimo malo biskupa Melandrijana..."
   "Ako budemo mogli", kaže narednik Gregorijus.
   "Ako budemo mogli", saglasan je De Soja. "Onda ćemo se zahvaliti Nadbiskupu Keli, vratiti se na Rafaela i odlučiti gde da načinimo sledeći skok. Možda je vreme da dođemo do nekakve teorije o tome kuda je ovo dete krenulo i da pokušamo da tamo stignemo prvi, a ne naprosto da pratimo Rafaelov program najkraćih rastojanja."
   "Da, ser", kaže Gregorijus. Salutira, prilazi vratima i okleva tamo na tren. "A da li imate neku teoriju, ser? Samo na osnovu malobrojnih stvari koje smo ovde otkrili?"
   De Soja posmatra izlazak tri meseca. Ne okreće stolicu da bi se suočio sa svojim narednikom dok govori: "Možda. Možda i imam."
   
   

36.
   Naslonili smo se na motke i zaustavili kretanje splava pre nego što je tresnuo u ledeni zid. Sada smo svi upalili fenjere, a električne svetiljke bacale su svoje snopove u mraznu tamu ove ledene pećine. Izmaglica se dizala sa crne vode i visila ispod nazubljene tavanice pećine kao zlokobni duhovi davljenika. Kristalne površine izobličavale su, a zatim vraćale natrag snopove slabe svetlosti, još više naglašavajući okolnu tamu.
   "Zašto je reka još tečna?" upita Anea, dok je držala šake ispod pazuha i lupkala nogama. Imala je na sebi sve što je ponela od odeće, ali to nije bilo dovoljno. Hladnoća je bila strašna.
   Spustih se na koleno kraj ivice splava i prinesoh usnama malo rečne vode na dlanu, pa okusih. "Slano", rekoh. "Ovo je slano poput mora na Mare Infinitusu."
   A. Betik obasja svojom svetiljkom ledeni zid deset metara ispred nas. "Spušta se do same vode", reče on. "I proteže donekle ispod nje. Ali struja i dalje teče."
   Na trenutak osetih nalet nade. "Ugasite fenjere", rekoh ja i začuh odjek sopstvenog glasa u isparenjima tog šupljeg mesta. "Isključite ručne svetiljke."
   Kada smo to učinili, ponadao sam se da ću videti treptaj svetla kroz ledeni zid ili ispod njega - naznaku izbavljenja, nešto što će nam ukazati na to da je ova ledena pećina konačna i da je samo njen izlaz urušen.
   Tama je bila potpuna. Koliko god da smo čekali, oči nisu mogle da nam se prilagode. Opsovao sam i poželeo da imam noćne naočari koje sam izgubio na Mare Infinitusu: ako bi ovde dejstvovale, to bi značilo da svetlost ulazi odnekud. Sačekali smo još tren tako slepi. Čuo sam kako Anea drhti i osetio isparenja našeg daha.
   "Uključite svetla", rekoh konačno. Nisam video ni treptaj nade.
   Obasjali smo snopovima zidove, tavanicu, pa ponovo reku. Izmaglica se i dalje dizala i kondenzovala blizu tavanice. Ledenice su neprekidno padale u vodu koja je isparavala.
   "Gde... se... nalazimo?" upita Anea, pokušavajući ne sasvim uspešno da zaustavi cvokotanje zuba.
   Zakopah po rancu, pronađoh termalno ćebe koje sam tako davno spakovao u tornju Martina Silenusa, pa je umotah u to. "Zadržaće ti toplotu. Ne... ostavi ga na sebi."
   "Možemo da ga delimo", reče devojčica.
   Čučnuh blizu kocke za grejanje i okrenuh njenu provodničku snagu na najjače. Na pet od šest keramičkih površina pojavi se sjaj. "Delićemo ga kada budemo morali", rekoh ja. Obasjavši svetlom ledeni zid koji nam je zaprečavao prolaz, dodadoh: "A evo odgovora na tvoje pitanje: pretpostavljam da je ovo Sol Drakoni Septem. Neki od mojih bogatijih... i žešćih... klijenata iz ritova lovili su ovde arktičke utvare."
   "Slažem se", reče A. Betik. Zahvaljujući plavoj koži, činilo se da mu je još hladnije nego meni, dok je sedeo zguren blizu sjaja fenjera i kocke za grejanje. Mikrošator je sada imao sloj mraza na sebi i postao je krt kao tanak metal. "Taj svet ima gravitaciono polje od 1,7 g", reče on. "A posle Pada i uništenja tamošnjeg Hegemonijinog projekta teraformiranja, najveći njegov deo navodno se vratio u stanje hiperglacijacije."
   "Hiperglacijacije?" ponovi Anea. "Šta to znači?" Malo boje vraćalo joj se u obraze pošto je termalno ćebe zadržavalo njenu toplotu.
   "To znači da je najveći deo atmosfere Sol Drakoni Septema u čvrstom stanju", reče android. "Zamrznut."
   Anea se obazre. "Mislim da se sećam da je moja majka pričala o ovom mestu. Jurila je jednom nekoga ovuda, dok je radila na nekom slučaju. Ona je bila Lusijanka, znate, tako da je navikla na gravitaciju od 1,5 standardnih, ali čak se i ona sećala da je ovaj svet neudoban. Čudi me da je reka Tetis proticala ovuda."
   A. Betik ustade da ponovo osvetli našu okolinu, pa onda čučnu blizu sjajne kocke. Čak su i njegova snažna leđa bila pogrbljena pod masivnom gravitacijom.
   "Šta kaže vodič?" upitah ga ja.
   On izvadi knjižicu. "Veoma kratak zapis, ser. Tetis se protezao do Sol Drakoni Septema vrlo kratko pre nego što je knjiga objavljena. Nalazi se na severnoj hemisferi, odmah izvan oblasti koju je Hegemonija pokušavala da teraformira. Glavna atrakcija ovog dela reke izgleda da je bila mogućnost da se vide arktičke utvare."
   "To su jurili tvoji prijatelji lovci?" upita mi Anea.
   Klimnuh glavom. "Beli. Žive na površini. Veoma brzi. Veoma smrtonosni. Gotovo izumrli u doba Mreže, ali posle Pada ponovo su se vratili, ako je verovati lovcima koji su mi to pričali. Izgleda da se hrane isključivo ljudskim stanovnicima Sol Drakoni Septema... onim što je od njih preostalo. Samo su domoroci - kolonisti iz Hedžire koji su se odomaćili pre više vekova - preživeli Pad. Navodno, primitivni su. Lovci su mi govorili da jedina životinja koju domoroci mogu da love jeste utvara. A domoroci mrze Paks. Priča se da ubijaju misionare... da njihove tetive koriste kao strune za lukove, baš kao što bi upotrebili i utvarine."
   "Ovaj svet nikada nije bio naročito naklonjen vlastima Hegemonije", reče android. "Legenda veli da su lokalni stanovnici bili sasvim zadovoljni Padom dalekobacača. Sve do pošasti, naravno."
   "Pošasti?" upita Anea.
   "Retrovirus", rekoh ja. "Sveo je ljudsku populaciju Hegemonije sa nekoliko stotina miliona na manje od milion. Većinu preživelih pobilo je onih nekoliko hiljada ovdašnjih domorodaca. Ostatak je evakuisan u ranim danima Paksa." Zastao sam i pogledao devojčicu. Tako ogrnuta termalnim ćebetom izgledala je kao skica za mladu madonu, a koža joj je sijala na svetlu kocke i fenjera. "Vremena su bila teška u Mreži posle Pada."
   "Vidim", reče ona suvo. "Nisu bila tako loša dok sam ja odrastala na Hiperionu." Ona se obazre prema crnoj vodi koja se ljeskala uz splav, pa naviše, prema ledenim stalaktitima. "Pitam se zašto su se toliko mučili samo da bi imali nekoliko kilometara ledene pećine u okviru turneje."
   "To je baš ono čudno", rekoh ja i klimnuh glavom prema malom vodiču. "Tu piše da je najveća atrakcija mogućnost da se vidi arktička utvara. Ali utvare... bar na osnovu onoga što su mi pričali lovci sa drugih svetova... ne kopaju sebi tunele kroz led. One žive na površini."
   Aneine tamne oči bile su prikovane za mene dok je upijala značenje toga što sam rekao. "Dakle, ovo tada nije bila pećina..."
   "Mislim da nije", reče A. Betik. On pokaza prema ledenoj tavanici petnaest metara iznad nas. "Pokušaj teraformiranja u to doba bio je usredsređen na stvaranje dovoljno visoke temperature i površinskog pritiska u određenim niskim oblastima da bi se omogućila sublimacija atmosfere koja se prevashodno sastoji od ugljen-dioksida i kiseonika, iz zaleđenog agregatnog stanja u gasovito."
   "Da li im je uspelo?" upita devojčica.
   "U ograničenim oblastima", odgovori android. On mahnu prema tami koja nas je okruživala. "Ja pretpostavljam da je ovaj deo bio sasvim otvoren u danima kada su turisti na reci Tetis prevaljivali ovaj kratki deo. Ili možda treba da kažem, otvoren ako se izuzmu zaštitna polja koja su omogućavala da se atmosfera zadrži i zaštiti od surovijih vremenskih uslova. Tih polja, usuđujem se da kažem, više nema."
   "A mi smo zarobljeni pod masom onoga što su turisti udisali", rekoh ja. Pogledavši prema tavanici, a zatim dole, prema plazma puški koja se još nalazila u svojoj kutiji, promrmljah: "Pitam se koliko je debelo..."
   "Verovatno najmanje nekoliko stotina metara", reče A. Betik. "Možda okomiti kilometar leda. To je, koliko shvatam, bila debljina atmosferske glacijacije odmah severno od teraformiranih oblasti."
   "Znaš dosta o ovom mestu", rekoh ja.
   "Naprotiv, ser", reče on. "Sada smo u potpunosti iscrpli moje poznavanje ekologije, geologije i istorije Sol Drakoni Septema."
   "Mogli bismo da pitamo komlog", rekoh ja i klimnuh glavom prema mom rancu, gde sam sada držao grivnu.
   Zgledasmo se svi. "Njahh", reče Anea.
   "Slažem se", reče A. Betik.
   "Možda kasnije", rekoh ja, iako priznajem da sam, još dok sam to govorio, mislio na neke stvari koje je trebalo da insistiram da ponesemo iz EVA spremišta: odela za opasno okruženje sa moćnim grejačima, opremu za ronjenje, a čak bi i svemirsko odelo bilo bolje od neprikladne opreme za hladno vreme u kojoj smo sada drhtali.
   "Pomislio sam na to da pucam u tavanicu i pokušam da se probijem do dnevnog svetla", rekoh ja, "ali rizik da se ona sruši na nas izgleda veći od bilo kakvih izgleda da se na taj način izvučemo."
   A. Betik klimnu glavom. Navukao je čudnovatu vunenu kapu sa dugačkim preklopima za uši. Android koji je obično izgledao mršavo, sada je bio sav ćuftast pod svim tim naslagama odeće. "U torbi sa eksplozivima ostalo vam je još malo plastičnih naboja, Č. Endimione."
   "Da. Pomišljao sam na to. Ostalo je dovoljno za šest naboja skromnije veličine... ali imam još samo četiri detonatora. Dakle, mogli bismo da pokušamo da probijemo sebi put eksplozijom, naviše ili bočno, kroz taj ledeni zid koji nas je blokirao. Ali samo pomoću četiri detonacije."
   Drhtava, mala madona diže pogled prema meni. "Gde si naučio sve o eksplozivima, Role? U teritorijalnim snagama na Hiperionu?"
   "Prvobitno", rekoh ja. "Ali zaista sam naučio kako da koristim staromodni plastični eksploziv dok sam uklanjao panjeve i stene za Avrola Hjuma, kada smo oblikovali pejsaže na imanjima Kljuna..." Ustadoh, shvativši da je suviše hladno da bih dugo bio nepomičan. Obamrlost u prstima na rukama i nogama ukazivala mi je to. "Mogli bismo da pokušamo da se vratimo uzvodno", rekoh, uz trupkanje nogama i opružanje i savijanje prstiju.
   Anea se namršti. "Svaki sledeći dalekobacač koji dejstvuje nalazi se nizvodno..."
   "Istina", rekoh ja, "ali možda postoji način da iziđemo uzvodno. Da pronađemo malo toplote, da se izvučemo iz ove pećine, otkrijemo mesto gde bismo mogli neko vreme da boravimo, a onda da počnemo da brinemo o tome kako da stignemo do sledećeg portala."
   Anea klimnu glavom.
   "Dobra zamisao, ser", reče android i priđe bočnoj motki za guranje.
   Pre nego što smo krenuli, ponovo sam digao prednju katarku - tako što sam odsekao oko metar da bi mogla da prođe ispod najnižih stalaktita - i tamo okačio fenjer. Sa još po jednom svetiljkom na svakom uglu splava, odgurnuli smo se uzvodno, i naše svetiljke zračile su slabim žutim oreolima u ledenoj izmaglici.
   Reka je bila vrlo plitka - nije bila duboka ni tri metra - a motke su imale dobar oslonac za odgurivanje na dnu. Ali struja je bila veoma jaka i A. Betik i ja morali smo da koristimo sve zalihe snage da bismo teški splav pomerali uzvodno. Anea je izvukla dodatnu motku sa zadnjeg dela splava i pridružila mi se sa strane, gurajući i upinjući se da pokrene plovilo. Iza nas, brza, crna voda nadimala se i vrtložila preko dasaka krme.
   Nekoliko minuta, ovaj strahoviti napor davao nam je toplotu - sa mene je čak tekao znoj, koji mi se ledio za odeću - ali posle trideset minuta guranja i odmaranja, odmaranja i guranja, ponovo smo se smrzavali, i to samo stotinu metara uzvodno od mesta odakle smo krenuli.
   "Gledajte", reče Anea spustivši svoju motku i uzevši najsnažniju ručnu svetiljku.
   A. Betik i ja oslonismo se o svoje motke da bismo zadržali splav u mestu dok smo zurili. Jedan kraj masivnog portala dalekobacača bio je jedva vidljiv i štrčao je iz masivnih blokova leda kao mali luk oboda točka nekog starog površinskog vozila okovanog ledom. Iza tog malog dela portala koji je još bio slobodan, kanal reke se sužavao, postajao još uži, pukotina širine jedva oko metar, da bi konačno nestao ispod novog ledenog zida.
   "Reka mora da je bila pet ili šest puta šira nego sada na svom najširem delu", reče A. Betik, "ako se luk portala protezao sa obale na obalu."
   "Aha", rekoh ja, iscrpljen i obeshrabren. "Vratimo se do drugog kraja." Podigli smo motke i brzo preplovili čitavu dužinu naše ledene galerije, prevalivši za dva minuta udaljenost za koju nam je, uz odgurivanje motkama uzvodno, trebalo pola sata. Svi smo morali da upotrebimo motke da bismo usporili splav i sprečili udarac u ledeni zid na kraju.
   "Pa", reče Anea, "evo nas opet." Ona obasja ručnom svetiljkom okomite ledene litice sa obe strane. "Mogli bismo da se iskrcamo, kada bi postojala nekakva obala. Ali nje nema."
   "Mogli bismo sebi da je napravimo pomoću plastičnog eksploziva", rekoh ja. "Da napravimo neku vrstu ledene pećine."
   "Da li bi nam tamo bilo imalo toplije?" upita devojčica. Pošto više nije bila ogrnuta termalnim ćebetom, ponovo je gadno drhtala. Shvatio sam da ima tako malo telesne masti da toplota naprosto kulja iz nje.
   "Ne", rekoh iskreno. Dvadeseti put otišao sam do našeg šatora i opreme da bih pronašao nešto što će nas izbaviti. Svetleće rakete. Plastični eksploziv. Oružje - čije su kutije sada bile prekrivene belim mrazom koji se spuštao na sve. Jedno termalno ćebe. Hrana. Kocka za grejanje još je sijala, a devojčica i plavokožac ponovo su čučali kraj nje. Sa takvom potrošnjom, potrajaće još stotinak sati pre nego što izgubi energiju. Kada bismo imali neki dobar izolacioni materijal, mogli bismo da načinimo ledenu pećinu dovoljno udobnom da nas održi u životu tri ili četiri puta duže od toga sa manjom potrošnjom...
   Nismo imali izolacioni materijal. Tkanina mikrošatora bila je dobra stvar, ali imala je loše izolacione osobine. A pomisao na to da sedimo zgureni u ledenoj grobnici dok nam se ručne svetiljke i fenjeri lagano gase - što će se dogoditi brzo na ovoj hladnoći - i dok posmatramo kako nam se kocka za grejanje hladi i čekamo da umremo... pa, od te pomisli zaboleo me je stomak.
   Otišao sam do prednjeg dela splava, prešao poslednji put snopom svetiljke preko mlečnog leda i crne vode i rekao: "U redu, evo šta ćemo."
   Anea i A. Betik zagledaše se u mene iz malog kruga svetlosti kraj kocke za grejanje. Svi smo se tresli.
   "Uzeću nešto plastičnog eksploziva, detonatore, sav fitilj koji imamo, uže, komunikator, laser-svetiljku i" - udahnuh duboko - "i zaroniću ispod tog prokletog ledenog zida, pustiti da me struja nosi nizvodno, i nadati se đavolski da je u pitanju samo urušenje i da se reka tamo dole otvara. Ako je tako, izroniću i postaviti eksploziv tamo gde će imati najveći učinak. Možda možemo da načinimo otvor za splav. Ako ne budemo mogli, ostavićemo splav i svi doplivati tamo..."
   "Umrećeš", reče devojčica glatko. "Za deset sekundi obuzeće te hipotermija. I kako misliš da plivaš uzvodno u ovoj struji?"
   "Zbog toga i nosim uže. Ako tamo bude mesta da se sklonim od eksplozije, ostaću sa te strane dok dižemo zid u vazduh, ali ako ga ne bude bilo, cimnuću uže što će biti znak da me vas dvoje dovučete natrag. Kada se ponovo nađem na splavu, skinuću se i umotati u termalno ćebe", rekao sam. "Ono je stopostotni izolator. Ako mi preostane iole telesne toplote, preživeću."
   "Šta ako svi budemo morali da plivamo?" upita Anea istim sumnjičavim tonom. "Termalno ćebe nije dovoljno veliko za sve nas."
   "Ponećemo kocku za grejanje", rekoh. "Koristićemo ćebe kao šator dok se ne zagrejemo."
   "Na čemu ćemo se zagrejati?" upita devojčica, prigušenim glasom. "Ovde nema rečne obale... zašto misliš da će je biti tamo?"
   Odmahnuh rukom. "Zbog toga i pokušavamo da napravimo otvor za splav", rekoh strpljivo. "Ako ne budemo mogli, plastičnim eksplozivom ću srušiti deo ledenog zida. Plovićemo na sopstvenoj santi leda. Na bilo čemu, samo da stignemo do sledećeg portala dalekobacača."
   "Šta ako upotrebimo sav plastični eksploziv da bismo prešli sledećih dvadeset metara, i ustanovimo da je tamo novi ledeni zid?" upita devojčica. "Šta ako se dalekobacač nalazi pedeset klika dalje kroz led?"
   Započeh ponovo da odmahujem rukama, ali previše su se tresle - od hladnoće, nadao sam se. Zavukao sam ih pod pazuha. "Onda ćemo umreti sa druge strane ovog zida", rekoh, dok je isparenje mog daha lebdelo ispred mene. "I to je bolje nego da umremo ovde."
   Posle trenutka tišine, A. Betik reče: "Taj plan izgleda da nam je najbolja prilika, Č. Endimione, ali - morate uvideti logiku toga - ja treba da sam taj koji će plivati. Vi se oporavljate, oslabljeni ste nedavnim povredama. Ja sam biofakturisan tako da budem otporan na krajnje temperature."
   "Ne ovako krajnje", rekoh ja. "Vidim da drhtiš. Osim toga, ti ne bi znao gde da postaviš eksploziv."
   "Možete mi dati uputstva, Č. Endimione. Preko komunikatora."
   "Ne znamo hoće li oni dejstvovati kroz ovakav led", rekoh ja. "Osim toga, biće to veoma teško. Kao da pokušavaš da presečeš dijamant - eksploziv se mora postaviti na tačno određenim mestima."
   "Ipak", reče android, "ima smisla samo da ja..."
   "Možda ima smisla", prekinuh ga, "ali neće biti tako. Ovo je moj posao. Ako ja... ne uspem, ti pokušaj. Osim toga, trebaće mi neko veoma jak da me povuče natrag kroz struju, kako god ispalo." Priđoh plavokošcu i spustih mu ruku na rame. "Ovaj put moram da ti to naredim kao pretpostavljeni, A. Betiče."
   Anea zbaci sa sebe termalno ćebe uprkos drhtavici. "Koji to čin imaš?" upita.
   Uspravih se do pune visine, u posprdno-herojskoj pozi. "Stavljam vam na znanje da sam bio narednik-strelac treće klase u teritorijalnim snagama na Hiperionu." Govor mi je bio samo donekle zabrljan cvokotanjem zuba.
   "Narednik", reče dete.
   "Treće klase", rekoh ja.
   Devojčica me zagrli. Taj zagrljaj me iznenadi i ja spustih ruke da je nezgrapno potapšam po leđima.
   "Prve klase", reče ona tiho. Odstupivši, uz trupkanje nogama i duvanje u šake, dodade: "U redu... šta da radimo?"
   "Uzeću stvari koje će mi biti potrebne. Vi uzmite onaj deo užeta od stotinu metara koje ste koristili kao morsko sidro na Mare Infinitusu. To bi trebalo da bude dovoljno. A. Betiče, da li bi, molim te, pustio splav da se približi ledenom zidu tako da struja ne preplavi čitavu krmu. Možda tako što ćeš zavući prednji deo ispod one niske ledene izbočine...
   Svi smo za trenutak bili uposleni. Kada smo se ponovo okupili na prednjoj strani splava, pod skraćenom katarkom i sve slabijim sjajem fenjera, rekoh Anei: "Da li još misliš da nas neko ili nešto šalje na ove određene svetove reke Tetis iz nekog posebnog razloga?"
   Devojčica je nekoliko sekundi gledala u tamu oko nas. Negde iza, novi ledeni stalaktit pade u reku praćen šupljim pljeskom. "Da", reče ona.
   "A kakav je onda razlog za ovaj ćorsokak?"
   Anea slegnu ramenima, što bi - u drugim okolnostima - izgledalo pomalo komično, toliko je bila umotana odećom. "Iskušenje", reče ona.
   Nisam shvatio. "Kakvo iskušenje?"
   "Ja mrzim hladnoću i mrak", reče devojčica. "Oduvek sam to mrzela. Možda me neko iskušava da upotrebim određene... sposobnosti... koje još nisam valjano istražila. Određene moći koje još nisam zaslužila."
   Spustih pogled prema vrtlozima crne vode kroz koju ću plivati za manje od jednog minuta. "Pa, malena, ako poseduješ moći ili sposobnosti koje će nas izvući odavde, predlažem da ih istražiš i upotrebiš bez obzira na to da li si ih zaslužila ili ne."
   Njena šaka dodirnu mi mišicu. Navukla je moj rezervni par čarapa umesto rukavica. "Nagađam", reče ona, dok se isparenje njenog daha ledilo na obodu komotne kape koju je nabila nisko na glavu. "Ali ništa što ću ikada naučiti ne bi moglo da nas sada sve izbavi odavde. Znam da je to istina. Možda je iskušenje takvo da... Nije važno, Role. Da vidimo samo da li možemo da se probijemo kroz ovaj srušeni led."
   Klimnuh glavom, udahnuh duboko i skinuh sa sebe sve osim donjeg veša. Šok od hladnoće bio je strašan. Zavezavši čvor koji mi je uže pričvrstio oko grudi, primetivši da mi se prsti već krute i postaju beskorisni na hladnoći, uzeh od A. Betika torbu za rame u kojoj se nalazio plastični eksploziv i rekoh: "Rečna voda može da bude dovoljno hladna da mi zaustavi srce. Ako ne cimnem jednom, snažno, za prvih trideset sekundi, povucite me natrag."
   Android klimnu glavom. Dogovorili smo se koje ću signale užetom koristiti.
   "Oh, a ako me izvučete mrtvog, ili u komi", rekoh, pokušavajući da to govorim mirno, "nemojte zaboraviti da me možete oživeti u roku od nekoliko minuta od prestanka rada srca. Ova hladna voda trebalo bi da uspori smrt mozga."
   A. Betik ponovo klimnu glavom. Stajao je sa užetom prebačenim preko ramena i obmotanim oko struka do druge ruke, u klasičnom planinarskom stavu.
   "Dobro", rekoh, shvativši da otežem i gubim telesnu toplotu. "Vidimo se za neki minuta." Skliznuh preko ivice u crnu vodu.
   Verujem da mi srce jeste stalo na tren, ali onda je ponovo zakucalo gotovo bolno. Struja je bila snažnija nego što sam očekivao. Gotovo me je ponela dole, ispod ledenog zida, pre nego što sam za to bio spreman. Ovako, odnela me je nekoliko metara levo od splava i bacila me oštro na nazubljeni led, rasekavši mi čelo, uz grub udarac po podlakticama. Okačio sam se svom snagom o nazubljeni kristal, upinjući se da mi lice ostane iznad vode, dok mi je noge i donji deo tela odvlačio taj podzemni vir. Stalaktit koji se srušio iza nas tresnuo je u ledeni zid samo pola metra levo od mene. Da me je udario, onesvestio bih se i udavio ne znajući šta se dogodilo.
   "Ovo... možda... i nije... bila... tako... dobra... zamisao", prodahtao sam, uz cvokotanje zuba, pre nego što sam izgubio oslonac i nestao, odvučen ispod nazubljenog ledenog zida.
   

37.
   De Sojina zamisao jeste da napuste Rafaelov težak i spor program potrage i da pravo skoče u prvi sistem koji su osvojili Proterani.
   "Šta ćemo time postići, ser?" pita kaplar Ki.
   "Možda ništa", priznaje Otac Kapetan de Soja. "Ali ako postoji nekakva veza sa Proteranima, možda ćemo tamo naići na neki trag."
   Narednik Gregorijus trlja vilicu. "Da", kaže, "a možda nas i zarobi neki Roj. Ovaj brod nije među najbolje naoružanim u floti Njegove Svetosti, ako mi ne zamerate što to kažem, ser."
   De Soja klima glavom. "Ali brz je. Verovatno bismo mogli da umaknemo većini brodova iz Roja. A oni su do sada možda i napustili sistem... imaju takav običaj, udare, umaknu, gurnu natrag Veliki Zid Paksa, a onda napuste sistem sa samo simboličnim odbrambenim perimetrom posle nanošenja što veće štete svetu i populaciji..." De Soja prekida. On je neposredno video samo jedan svet koji su poharali Proterani - Svobodu - ali se nada da nikada neće morati da vidi drugi. "U svakom slučaju", kaže, "na ovom brodu, svejedno nam je. Kvantni skok iza Velikog Zida obično bi značio osam ili devet meseci brodskog vremena, jedanaest ili više godina vremenskog duga. Za nas će to biti uobičajeni trenutni skok i tri dana vaskrsavanja."
   Strelac Retig diže ruku, kao što često radi prilikom ovakvih rasprava. "Treba to uzeti u obzir, ser."
   "Šta to?"
   "Proterani nikada nisu zarobili kurirskog arhanđela, ser. Sumnjam da uopšte znaju da ovakav brod postoji. Do đavola, ser, najveći broj pripadnika Flote Paksa nema pojma da postoji tehnologija arhanđela."
   De Soja smesta shvata na šta on cilja, ali Retig nastavlja. "Tako bismo prilično rizikovali, ser. To ne bi bio samo rizik za nas, već i za Paks."
   Nastaje duga tišina. Konačno, De Soja progovara. "To ste dobro primetili, strelče. O tome sam dosta razmišljao. Ali Komanda Paksa napravila je ovaj brod sa automatizovanom komorom za vaskrsavanje samo da bismo bili u mogućnosti da idemo i izvan svemira Paksa. Mislim da se podrazumeva da ćemo morati da pratimo tragove u Zabačenost... a po potrebi i u teritorije koje drže Proterani." Sveštenik-kapetan uzima vazduh. "Ja sam bio tamo, gospodo. Spaljivao sam njihove orbitalne šume i borio se da bih se probio kroz Rojeve. Proterani su... čudni. Njihovi pokušaji da se prilagode neobičnim okruženjima... čak i svemiru... jesu... svetogrdni. Oni više možda i nisu ljudska bića. Ali njihovi brodovi nisu brzi. Rafael bi trebalo da bude u stanju da uđe i da se ponovo prebaci u kvantne brzine ukoliko se ispostavi da postoji pretnja da bude zarobljen. A možemo da ga programiramo za samouništenje pre zarobljavanja."
   Nijedan od trojice pripadnika Švajcarske Garde ne progovara ni reč. Čini se da svaki razmišlja o smrti unutar smrti koja bi došla - o uništenju bez upozorenja da će do uništenja doći. Zaspaće u svojim ležajevima za ubrzanje/komorama za vaskrsenje kao i uvek i jednostavno se nikada neće probuditi... bar ne u ovom životu. Sakrament kruciforme zaista je čudesan - on može da oživi smrvljena i raskomadana tela, da vrati oblik i duše preporođenim hrišćanima koji su bili ustreljeni, isprženi, izgladneli na smrt, udavljeni, ugušeni, izbodeni, spljeskani ili upropašćeni bolešću - ali i on poseduje ograničenja: isuviše vremena provedenog u raspadanju može da ga porazi, kao i termonuklearna eksplozija brodskog pogona za kretanje unutar sistema.
   "Mislim da smo uz vas", kaže narednik Gregorijus konačno, znajući da je Otac Kapetan de Soja tražio da o ovome raspravljaju zato što mrzi da naprosto naredi svojim ljudima da prihvate takav rizik od prave smrti.
   Ki i Retig samo klimaju glavom.
   "Dobro", kaže De Soja. "Programiraću Rafaela u skladu sa tim... tako da, ukoliko nema prilike da umakne pre našeg vaskrsenja, detonira svoje fuzione motore. A veoma pažljivo ću odrediti parametre za to šta znači da 'nema prilike da umakne'. Ali mislim da nema mnogo izgleda da do toga dođe. Probudićemo se u... Zaboga, nisam čak ni proverio koji je sistem prva teritorija pod okupacijom Proteranih sa svetom kojim je proticao Tetis. Je li to Taj Zin?"
   "Negativno, ser", kaže Gregorijus, nagnut iznad odštampane zvezdane karte programa potrage koji je pripremio Rafael. Njegov masivni prst ubada zaokruženo područje izvan Paksa. "To je Hebron. Jevrejski svet."
   "Dobro, onda", kaže sveštenik-kapetan. "Hajdemo u svoje ležajeve, da krenemo prema tački translacije. Dogodine u Novom Jerusalimu!"
   "Dogodine, ser?" kaže strelac Retig, lebdeći iznad stola za planiranje pre nego što se odbaci prema svom ležaju.
   De Soja se osmehuje. "To je izreka koju sam čuo od nekih svojih jevrejskih prijatelja. Ne znam šta znači."
   "Nisam znao da Jevreja uopšte još ima u blizini", kaže kaplar Ki, dok lebdi iznad svog ležaja. "Mislio sam da se svi drže odvojeno u Zabačenosti."
   De Soja odmahuje glavom. "Kada sam išao na kurseve izvan semeništa, na univerzitetu je bilo nekoliko preobraćenih Jevreja", kaže on. "Nije važno. Ubrzo ćete ih upoznati na Hebronu. Gospodo, vežite se."
   
   Sveštenik-kapetan zna odmah posle buđenja da je nešto, zaista, krenulo kako nije trebalo. U nekoliko navrata tokom svojih neobuzdanijih mladićkih dana, Federiko de Soja napio se sa kolegama iz semeništa, i posle jednog od tih izleta probudio se u nepoznatom krevetu - sam, Bogu hvala - ali u nepoznatom krevetu i u nepoznatom delu grada, bez ikakvog sećanja na to kome taj krevet pripada ili kako je on tamo dospeo. Ovo buđenje liči na to.
   Umesto da otvori oči i ugleda skučene i automatizovane ležajeve komora na Rafaelu, oseti miris ozona i brodski zadah recikliranog znoja, iskusi strah od nulte gravitacije zbog buđenja usred pada, De Soja se nalazi u udobnom krevetu i ljupkoj sobi unutar srazmerno normalnog gravitacionog polja. Na zidu se nalaze religijske ikone - Devica Marija, veliko raspeće sa očima napaćenog Hrista uzdignutim prema nebu, slika mučeništva Svetog Pavla. Slaba sunčeva svetlost prodire kroz čipkaste zavese.
   Sve je to nejasno poznato zbunjenom De Soji, kao i ljubazno lice bucmastog, niskog sveštenika koji mu donosi čorbu i dokoni razgovor. Konačno reaktivirane sinapse Oca Kapetana de Soje povezuju stvari: Otac Bađo, kapelan za vaskrsavanje koga je poslednji put video u Vatikanskim Vrtovima i bio siguran da ga nikada više neće videti. Dok srče čorbu, De Soja gleda kroz prozor parohijskog doma u bledoplavo nebo i misli: Pacem. Upinje se da se priseti događaja koji su ga doveli ovamo, ali poslednje čega može da se seti jeste razgovor sa Gregorijusom i njegovim ljudima, dugi uspon iz gravitacionog bunara Mare Infinitusa i 70 Ofijuči A, a zatim trzaj translacije.
   "Kako?" mumla on i grabi rukav ljubaznog sveštenika. "Zašto?... Kako?"
   "De, de", kaže Otac Bađo, "samo se odmaraj, sine moje. Biće kasnije dovoljno vremena da popričamo o svemu. Biće vremena za sve."
   Uljuljkan njegovim tihim glasom, bogatim svetlom i vazduhom bogatim kiseonikom, De Soja zatvara oči i spava. Snovi su mu zlokobni.
   
   Već u vreme podnevnog obroka - kada De Soja dobija još čorbe - postaje mu očigledno da mu ljubazni, bucmasti Otac Bađo neće odgovoriti ni na jedno pitanje: neće mu odgovoriti kako se našao na Pacemu, niti gde su njegovi ljudi i kako im je, a neće odgovoriti ni zbog čega neće da mu odgovori. "Ubrzo će stići Otac Farel", kaže kapelan za vaskrsavanje, kao da to sve objašnjava. De Soja prikuplja snagu, kupa se i oblači, pokušava da se pribere i čeka Oca Farela.
   Otac Farel stiže sredinom popodneva. On je visok, mršav, asketski sveštenik - zapovednik Hristovih Legionara, saznaje De Soja brzo i bez mnogo iznenađenja - a glas mu je, iako blag, odsečan i poslovan. Farelove oči su hladnosive.
   "Razumljivo je da ste ljubopitljivi", kaže Otac Farel. "I nesumnjivo i dalje ponešto zbunjeni. To je sasvim normalno za ponovo rođene."
   "Poznati su mi sporedni efekti", kaže De Soja sa pomalo ironičnim osmehom. "Ali jesam ljubopitljiv. Kako to da sam se probudio na Pacemu? Šta se dogodilo u Hebronovom sistemu? I kako su moji ljudi?"
   Farelove oči ne trepću dok ovaj govori: "Najpre poslednje pitanje, Oče Kapetane. Vaši narednik Gregorijus i kaplar Ki dobro su... oporavljaju se od vaskrsenja u kapeli za vaskrsenja Švajcarske Garde dok mi ovde razgovaramo."
   "Strelac Retig?" pita De Soja. Osećaj strepnje koji je lebdeo iznad njega od buđenja sada meškolji svoja tamna krila.
   "Mrtav, plašim se", kaže Farel. "Prava smrt. Održano mu je opelo i telo mu je predato dubinama svemira."
   "Kako je umro... hoću reći, pravom smrću?" uspeva da izusti De Soja. Zaplakao bi, ali opire se zato što nije siguran da li je to zbog puke žalosti ili učinka vaskrsenja.
   "Ne znam pojedinosti", kaže visoki muškarac. Njih dvojica nalaze se u malom salonu parohijskog doma, koji se koristi za sastanke i važne razgovore. Sami su, izuzev očiju svetaca, mučenika, Hrista i Njegove majke. "Izgleda da je došlo do problema sa automatizovanom komorom za vaskrsavanje po Rafaelovom povratku iz Hebronovog sistema", nastavlja Farel.
   "Povratku sa Hebrona?" kaže De Soja. "Plašim se da ne razumem, Oče. Programirao sam brod da ostane tamo, osim ako ga ne budu progonile snage Proteranih. Da li je to bilo u pitanju?"
   "Očigledno", odgovara Legionar. "Kao što rekoh, nisam upoznat sa tehničkim pojedinostima... a nisam ni stručan za tehničke stvari... ali kako sam shvatio, vi ste programirali svog kurira arhanđela da prodre u svemir pod kontrolom Proteranih..."
   "Morali smo da krenemo za svojom misijom na Hebron", prekida ga Otac Kapetan de Soja.
   Farel ne protestuje zbog te upadice, niti se njegov neutralni izraz lica menja, ali De Soja gleda te hladne sive oči i više ga ne prekida.
   "Kao što sam govorio, Oče Kapetane, koliko shvatam, programirali ste svoj brod da uđe u svemir Proteranih i - ukoliko ne bude presretnut - uđe na orbitu oko planete Hebron."
   De Soja potvrđuje to ćutanjem. Njegove tamne oči uzvraćaju tom sivom pogledu - i dalje bez neprijateljstva, ali sa spremnošću da se brani od svake optužbe.
   "Koliko shvatam, vaš brod... mislim da je nazvan Rafael?"
   De Soja klima glavom. Sada shvata pažljivo biranje reči i postavljanje pitanja čak i kada se odgovor zna - sve su to oznake jednog pravnika. Crkva ima mnogo pravnih savetnika. I inkvizitora.
   "Rafael je, izgleda, sproveo vaš program u delo, nije naišao ni na kakva neprijateljstva za vreme usporavanja i ušao je na orbitu oko Hebrona", nastavlja Farel.
   "Da li je tada došlo do kvara pri vaskrsavanju?" pita De Soja.
   "Koliko shvatam, nije tako bilo", kaže Farel. Legionarev sivi pogled napušta De Soju na trenutak, leti po sobi kao da tamo procenjuje vrednost nameštaja i umetničkih predmeta, očito ne nalazi ništa zanimljivo, pa se vraća svešteniku-kapetanu. "Koliko shvatam", kaže, "sva četvorica na brodu bili ste blizu potpunog vaskrsenja kada je brod morao da umakne iz sistema. Šok translacije bio je, naravno, koban. Sekundarno vaskrsenje posle nepotpunog vaskrsenja mnogo je - siguran sam da ste svesni toga - teže od primarnog vaskrsenja. Sakramentu je ovde doskočio mehanički kvar."
   Posle Farelovih reči, nastaje tišina. Izgubljen u mislima, De Soja je samo nejasno svestan zvukova površinskog saobraćaja napolju, na uskoj ulici, tutnjave transporta koji se diže iz obližnje svemirske luke. Konačno, on kaže: "Komore su bile ispitane i popravljene dok smo bili na orbiti oko Renesanse Vektor, Oče Farel."
   Drugi sveštenik gotovo neprimetno klima glavom. "Imamo podatke. Verujem da je u pitanju bila ista ona greška u kalibraciji u automatizovanoj komori strelca Retiga. Istraga je u toku u garnizonu u sistemu Renesanse. Takođe smo proširili istragu na sistem Mare Infinitus, Epsilon Eridani i Epsilon Indi, na svet Neizbežnog Blagoslova u sistemu Lakaj 9352, Barnardovom Svetu, NGCes 2629-4BIV, sistemu Vega i Tau Ceti."
   De Soja može samo da trepne. "Veoma ste temeljiti", kaže konačno. Misli: Mora da koriste oba preostala kurira-arhanđela da bi sproveli takvu istragu. Zašto?
   "Da", kaže Otac Farel.
   Otac Kapetan de Soja se sa uzdahom naslanja na meke jastuke parohijske stolice. "Dakle, pronašli su nas u sistemu Svobode i nisu mogli da vaskrsnu strelca Retiga..."
   Farelove tanke usne trzaju se jedva primetno naniže. "Sistem Svobode, Oče Kapetane? Ne. Koliko shvatam, vaš kurirski brod otkriven je u sistemu Sedamdeset Ofijuči A, dok je usporavao prema okeanskom svetu Mare Infinitusu."
   De Soja se uspravlja. "Ne razumem. Programirao sam Rafaela da se prebaci do sledećeg sistema Paksa koji se nalazio u njegovom prvobitnom programu potrage, ukoliko bude morao prerano da napusti Hebronov sistem. Sledeći svet trebalo je da bude Svoboda."
   "Možda je način potere od strane neprijateljskih letelica u Hebronovom sistemu sprečio takvu translaciju", kaže Farel bez naglašavanja. "Moguće je da je brodski kompjuter tada odlučio da se vrati na polazišnu tačku."
   "Možda", kaže De Soja, pokušavajući da pročita sagovornikov izraz lica. Bezuspešno. "Kažete 'moguće da je odlučio', Oče Farel. Zar to već ne znate? Zar niste pregledali brodski dnevnik?"
   Farelovo ćutanje nije moglo da potvrdi ništa od toga.
   "I ako smo se vratili do Mare Infinitusa", nastavlja De Soja, "zašto se budimo ovde, na Pacemu? Šta se dogodilo u Sedamdeset Ofijuči A?"
   Sada se Farel osmehuje. To se vidi po uskom istezanju tih tankih usana. "Sasvim slučajno, Oče Kapetane, kurir-arhanđeo Mihailo nalazio se u svemiru garnizona Mare Infinitusa kada ste se vi tamo prebacili. Kapetan Vu bila je na Mihailu..."
   "Marget Vu?" pita De Soja, ne mareći za to da li nervira sagovornika svojim upadicama.
   "Baš tako." Farel uklanja nepostojeću trunku sa uštirkanih i ispeglanih crnih pantalona. "Imajući u vidu... ovaj... uzrujanost koju je vaša prethodna poseta izazvala na Mare Infinitusu..."
   "Mislite na to što sam poslao biskupa Melandrijana u manastir kako mi ne bi smetao", kaže De Soja. "I uhapsio nekoliko izdajničkih i podmićenih oficira Paksa koji su gotovo sigurno svoju pljačku i zaveru obavljali pod Melandrijanovim okriljem..."
   Farel diže ruku da prekine De Soju. "Ti događaji ne tiču se moje istrage, Oče Kapetane. Ja sam jednostavno odgovarao na vaše pitanje. Smem li da nastavim?"
   De Soja zuri i oseća kako mu se gnev meša sa tugom zbog Retigove smrti, a sve zajedno komeša se u narkotičkom osećaju vaskrsenja.
   "Kapetan Vu, koja je već saslušala proteste biskupa Melandrijana i drugih upravnika sa Mare Infinitusa, zaključila je da bi najsrećnije rešenje bilo da se vratite na Pacem i tamo vaskrsnete."
   "Dakle, naše vaskrsenje bilo je prekinuto i drugi put?" pita De Soja.
   "Ne." U Farelovom glasu nema iritiranosti. "Postupak vaskrsavanja nije započet u sistemu Sedamdeset Ofijuči A kada je doneta odluka da se vratite Komandi Paksa, u Vatikan."
   De Soja posmatra sopstvene prste. Drhte. U mislima može da vidi Rafaela sa tovarom leševa, uključujući i njegov. Najpre putovanje mrtvih do Hebronovog sistema, zatim usporavanje prema Mare Infinitusu, pa onda ubrzavanje prema Pacemu. Brzo diže pogled. "Koliko smo dugo bili mrtvi, Oče?"
   "Trideset dva dana", kaže Farel.
   De Soja se gotovo diže sa stolice. Konačno se spušta natrag i kaže glasom koji zauzdava onoliko koliko je za to u stanju: "Ako je Kapetan Vu odlučila da vrati brod ovamo pre početka vaskrsavanja u svemiru Mare Infinitusa, Oče, i ako vaskrsenje nije postignuto u Hebronovom svemiru, trebalo je da u tom trenutku budemo mrtvi manje od sedamdeset dva sata. Uračunavši tri dana ovde... gde smo proveli preostalih dvadeset šest dana, Oče?"
   Farel prelazi prstima preko šava pantalona. "Došlo je do odlaganja u svemiru Mare Infinitusa", kaže hladno. "Tamo je započela inicijalna istraga. Podnesene su pritužbe. Retig je sahranjen u svemiru sa punim počastima. Druge... dužnosti... morale su da budu obavljene. Rafael se vratio sa Mihailom."
   Farel naglo ustaje, a De Soja se takođe diže na noge. "Oče Kapetane", objavljuje Farel formalno, "ovde sam da vam prenesem komplimente Kardinala Sekretara Lurdusamija, njegovu želju za puni oporavak zdravlja i život u naručju Hristovom, kao i da zatražim vaše prisustvo, sutra ujutro u sedam-nula-nula u vatikanskim kancelarijama Svete Kongregacije Doktrine Vere, da biste se susreli sa Monsinjorom Lukasom Odijem i drugim zvaničnicima Svete Kongregacije."
   De Soja je zapanjen. Može samo da kucne potpeticama i poslušno pogne glavu. On je Jezuit i oficir Flote Paksa. Obučavan je za disciplinu.
   "Vrlo dobro", kaže Otac Farel i odlazi.
   Otac Kapetan de Soja stoji u predvorju parohijskog doma nekoliko minuta posle odlaska Hristovog Legionara. Kao običan sveštenik i oficir sa fronta, De Soja je bio pošteđen najvećeg dela crkvene politike i unutrašnjih borbi, ali čak i jedan provincijski sveštenik i prezauzeti ratnik Paksa poznaje osnovnu strukturu Vatikana i njenu svrhu.
   Ispod Pape postoje dve glavne upravne kategorije - Rimska Kurija i takozvane Svete Kongregacije. De Soja zna da je Kurija nezgrapna i lavirintu slična administrativna struktura - njen 'savremeni' oblik ustanovio je Sikstus V, godine 1588. Kurija obuhvata Sekretarijat države, što je baza moći kardinala Lurdusamija, gde ovaj služi kao neka vrsta premijera sa nepreciznom titulom Kardinal Državni Sekretar. Sekretarijat je središnji deo onoga što se nekada zvalo 'Stara Kurija' i što su pape koristile od šesnaestog veka. Osim toga, tu je i 'Nova Kurija', začeta kao šesnaest nižih tela koja je stvorio Drugi Vatikanski Koncil - i dalje popularno poznat kao Vatikan II - koji je okončan godine 1965. Tih šesnaest tela naraslo je u trideset i jedan isprepletani entitet pod dve stotine šezdeset godina dugom vladavinom Pape Julija.
   Ali De Soju ne zovu pred Kuriju, već pred jedan od njenih zasebnih i ponekad suprotstavljenih centara vlasti, koji se nazivaju Svetim Kongregacijama. Konkretno, naređeno mu je da se pojavi pred takozvanom Svetom Kongregacijom Doktrine Vere, organizacijom koja je stekla - ili, tačnije, povratila - strahovitu moć u protekla dva veka. Pod Papom Julijem, Sveta Kongregacija za Doktrinu Vere ponovo je proglasila Papu svojim Prefektom - i ta izmena u strukturi revitalizovala je službu. Dvanaest vekova pre izbora Pape Julija, ova Sveta Kongregacija - poznata kao Sveta Kancelarija od 1908. do 1964. - bila je toliko obesnažena da je postala gotovo zakržljali organ. Ali sada, pod Julijem, moć Svete Kancelarije oseća se širom pet stotina svetlosnih godina svemira i unazad, kroz tri hiljade godina istorije.
   De Soja se vraća u salon i oslanja o stolicu na kojoj je sedeo. Misli mu se komešaju. Zna da mu neće biti dozvoljeno da vidi Gregorijusa ili Kija pre sastanka u Svetoj Kancelariji sledećeg jutra. Možda ih više nikada neće videti. De Soja pokušava da razvije nit koja ga je dovela do tog sastanka, ali ona se gubi u čvoru crkvene politike, uvređenih sveštenika, borbe za moć unutar Paksa i u kovitlacu njegovog sopstvenog, zbrkanog, ponovo rođenog uma.
   Zna sledeće: Sveta Kongregacija za Doktrinu Vere, nekada poznata kao Sveta Kongregacija Svete Kancelarije, bila je - mnogo vekova pre toga - poznata kao Sveta Kongregacija Vaseljenske Inkvizicije.
   A upravo je pod Papom Julijem XIV Inkvizicija još jednom postala dostojna svog prvobitnog imena i straha koji je izazivala. A De Soja mora, bez pripreme, saveta ili saznanja o eventualnim optužbama protiv njega, da se pojavi pred njima sledećeg jutra u sedam-nula-nula.
   Unutra upada Otac Bađo, sa osmehom na bucmastom, anđeoskom licu. "Da li si lepo popričao sa Ocem Farelom, sine moj?"
   "Da", kaže De Soja rastrojeno. "Veoma lepo."
   "Dobro, dobro", kaže Otac Bađo. "Ali mislim da je vreme za malo čorbe, za malo molitve - Angelusove, mislim - a onda za rani odlazak na spavanje. Moramo sveži dočekati ono što nas sutra čeka, zar ne?"
   

38.
   Kada sam kao dete slušao Grandaminu beskrajnu paradu stihova, jedna kratka pesma koju sam zahtevao da čujem iznova i iznova počinjala je ovako: 'Neki kažu svet će skončati u vatri/Neki kažu da će skončati u ledu.' Grandam nije znala pesnikovo ime - mislila je da bi to mogao biti jedan prehedžirski pesnik koji se zvao Frost, ali čak i onako mlad, mislio sam da je to isuviše zgodno da bi bilo istinito za jednu pesmu o vatri i ledu <Igra reči: Frost, engleski: mraz; prim. prev.> - ali zamisao da će svet skončati ili u vatri ili u ledu dugo mi se motala po glavi, ustrajna koliko i melodični ritam jednostavnog stiha.
   Činilo se da će moj svet ipak skončati u ledu.
   Bilo je mračno ispod ledenog zida i previše hladno da bih to mogao prikladno opisati. Ranije sam bio opečen - jednom je gasna peć eksplodirala na barži kojom sam plovio uzvodno po Kansu i ostavila mi lake, ali bolne opekotine po rukama i grudima - tako da sam poznavao silinu vatre. Ova hladnoća izgledala je isto tako silovito, nalik na neku vrstu usporenih plamenova koji su mi kidali meso u komadiće.
   Uže mi je bilo vezano ispod ruku i moćna struja ubrzo me je okrenula tako da me je vukla nogama naniže niz crni tobogan, dok su mi ruke bile podignute kako bih zaštitio lice od udaraca u izbočene hrbate leda tvrdog poput kamena, a grudi i pazuha bili su mi stisnuti zategnutim užetom dok je A. Betik kočio, stojeći u planinarskom stavu. Kolena mi je ubrzo odrao led oštar kao brijač dok mi je struja bacala telo naviše, pa sam udarao o neravnu tavanicu leda kraj koga sam prolazio kao neko koga vuku po kamenitom tlu.
   Imao sam čarape, više zbog leda nego zbog hladnoće, ali one su mi malo štitile stopala dok sam treskao o ledene hrbate. Imao sam i gaćice i potkošulju, ali to nimalo nije ublažavalo igličastu hladnoću. Oko vrata mi je bila traka komunikatora, sa mikrofonskim nalepnicama stisnutim uz moje grlo zbog glasne ili subvokalne transmisije, a slušalica je bila na svom mestu. Preko ramena, čvrsto prilepljena trakom, visila mi je nepromočiva vreća sa plastičnim eksplozivom, detonatorima, fitiljem i dve rasprskavajuće rakete koje sam stavio unutra u poslednjem trenutku. Za ručni zglob bio mi je zalepljen trakom mali laser i njegov uski snop prosecao je crnu vodu i odskakao od leda, ali malo je toga osvetljavao. Koristio sam laser štedljivo još od Lavirinta na Hiperionu: ručne svetiljke sa širokim snopom bile su korisnije i zahtevale su manje energije. Laser je bio krajnje neupotrebljiv kao oružje za sečenje, ali trebalo bi da posluži za bušenje rupa u ledu za plastični eksploziv.
   Ako poživim dovoljno dugo da izbušim rupe.
   Jedini metod iza mog ludila zbog koga sam dozvolio da me odnese ta podzemna reka bio je delić znanja koje sam stekao na obuci među teritorijalcima, na glečeru kontinenta Ursus. Tamo, na Ledenom Moru Medveđe Šape, gde se voda ledila i topila gotovo svakodnevno u vreme kratkog antarktičkog leta, rizik propadanja kroz tanku ledenu površinu bio je veoma veliki. Naučili smo da čak i ako nas voda odnese pod najdeblji led, uvek postoji tanki sloj vazduha između mora i ledene tavanice. Trebalo je da izronimo do tog kratkotrajnog sloja, da nabijemo njuške tamo makar to značilo da ostatak lica mora da nam ostane uronjen, i da se krećemo ispod leda sve dok ne naiđemo na otvor ili na dovoljno tanak deo da probijemo sebi put napolje.
   To je bila teorija. Jedini put sam zaista imao iskustva s tim kao pripadnik jedinice za potragu koja se raširila u strelce kako bi pronašla vozača skarabeja, koji je izišao iz vozila i propao na manje od dva metra udaljenosti od mesta gde je led izdržao težinu njegove mašine od četiri tone, a onda nestao. Ja sam ga pronašao, gotovo šest stotina metara daleko od skarabeja i bezbednog leda. Koristio je tehniku disanja. Nos mu je još bio čvrsto stisnut uz predebeo led kada sam ga pronašao - ali usta su mu bila otvorena pod vodom, lice belo kao sneg koji je vetar nosio preko glečera, a oči zamrznute i čvrste kao čelični kuglični ležajevi. Pokušavao sam da ne mislim na to dok sam se borio da dođem do površine uprkos struji, cimao uže kako bih dao signal A. Betiku da me zaustavi i grebao lice po ledenim krhotinama kako bih pronašao vazduh.
   Između vode i leda bilo je nekoliko centimetara prostora - više tamo gde su se pukotine dizale u glečer zamrznute atmosfere kao naopako okrenuti procepi. Udahnuo sam žudno hladan vazduh u pluća, obasjao pukotine laserskom svetiljkom, a onda prešao crvenim snopom napred-nazad po uskom ledenom tunelu. "Malo ću se odmoriti", prodahtao sam. "Dobro sam. Koliko sam prešao?"
   "Oko osam metara", šapnu A. Betikov glas u moje uho.
   "Sranje", promrmljah, zaboravivši da će komunikator to proslediti subvokalno. Meni je to izgledalo kao najmanje dvadeset ili trideset metara. "U redu", rekoh glasno. "Ovde ću postaviti prvi naboj."
   Prsti su mi bili još dovoljno elastični da prebace funkciju lasera-svetiljke na visoki intenzitet, tako da progorim malu nišu u bočnom zidu pukotine. Prethodno sam oblikovao plastični eksploziv i sada sam ga prilagodio, obradio i vektorisao. Materijal je bio oblikovani eksploziv - što će reći, eksplozija će se raširiti tačno onim pravcima koje budem želeo, pod uslovom da je valjano pripremim. U ovom slučaju, najveći deo posla obavio sam unapred, znajući da eksplozija treba da bude usmerena naviše i natrag prema ledu iza mene. Sada sam usmerio precizne pipke te eksplozivne sile: ista tehnologija koja je omogućavala plazma nabojima da seku čelične ploče kao vreli klinovi ispušteni u maslac, poslaće te plazma pipke natrag kroz neverovatnu masu leda iza mene. To bi trebalo da proseče deo zida širok osam metara u komade i da ih vrlo lepo sruši u reku. Računali smo na činjenicu da su generatori atmosfere u godinama teraformiranja dodali dovoljno azota i CO2 atmosferi da se eksplozija ne pretvori u masivni udar plamtećeg kiseonika.
   Pošto sam tačno znao gde želim da usmerim silinu eksplozije, oblikovanje naboja trajalo je manje od četrdeset pet sekundi i zahtevalo je malo spretnosti. Ipak, tresao sam se i gotovo sam sasvim obamro kada su majušne kapisle detonatora bile na svojim mestima. Pošto sam znao da komunikator može bez problema da prodre kroz ovako debeo led, podesio sam detonatore na ranije određenu šifru i zanemario žicu u torbi.
   "Dobro", prodahtah i spustih se niže u vodu, "popustite uže."
   Ponovo otpoče divlja vožnja i struja me odvuče niže u tamu, a onda poče da me baca na kristalnu tavanicu, zatim nastupi divlja potraga za vazduhom, prodahtane komande, upinjanje da vidim i radim dok je i poslednja toplota nestajala iz mene.
   Led se nastavljao još trideset metara - tačno do spoljnjih granica onoga što je, koliko sam znao, plastični eksploziv mogao da obavi. Postavio sam naboje na još dva mesta, u još jednu pukotinu, a poslednji zamotuljak u usku cev koju sam probušio u čvrstoj tavanici od leda. Ruke su mi bile potpuno obamrle tokom poslednjeg postavljanja - bilo je to kao da nosim debele rukavice od leda - ali ja sam usmerio naboje naviše i nizvodno otprilike pod odgovarajućim vektorima. Ako ovom ledenom zidu ubrzo ne dođe kraj, sve će biti uzalud. A. Betik i ja očekivali smo da se kroz deo leda probijamo sekirom, ali ne bismo mogli na taj način da probijemo mnogo metara.
   Posle četrdeset jednog metra, ponovo sam izronio naviše, na vazduh. Isprva sam se uplašio da je to samo još jedna pukotina, ali kada sam uperio laser-svetiljku, crveni snop zasjao je kroz odaju dužu i širu od one gde sam ostavio splav. Raspravljali smo o tome i odlučili da ne aktiviramo eksplozive ukoliko budem u stanju da vidim kraj eventualne druge odaje, ali kada sam ovde spustio snop duž crne reke i osvetlio istu izmaglicu i stalaktite, video sam da reka - široka na tom mestu trideset metara - zavija van vidokruga nekoliko stotina metara nizvodno. Nije bilo rečnih obala niti vidljivih tunela baš kao ni na prethodnom potezu reke, ali bar se činilo da reka i dalje teče.
   Želeo sam da vidim šta reka čini posle te okuke, ali nisam imao ni užeta ni telesne toplote neophodne da otplivam tako daleko, izvestim o viđenom i vratim se živ. "Vucite me natrag!" prodahtao sam.
   Sledeća dva minuta držao sam se - ili pokušavao da se držim; ruke mi više nisu dejstvovale - dok me je android vukao natrag protiv te strašne struje, zastajkujući povremeno dok sam plutao na leđima i dahtao u ledenom vazduhu pukotina. Onda bi crna vožnja ponovo započela.
   Da se A. Betik nalazio u vodi i da sam ga ja vukao - pa čak da je to bilo i dete - ne bih bio u stanju da izvučem nijedno od njih natrag kroz tu snažnu struju ni za četiri puta više vremena nego što je trebalo A. Betiku. Znao sam da je jak, premda ne i natčovek - da ne poseduje nikakvu čudesnu androidsku snagu - ali tog dana pokazao je nadljudsku snagu. Mogao sam samo da nagađam kakve je rezerve energije koristio da bi me dovukao do splava tako brzo. Pomagao sam što sam više mogao, sekao ruke tako što sam se povlačio duž ledene tavanice i odbijao od sebe oštrije kristale, ritajući se malaksalo protiv struje.
   Kada mi je glava ponovo izronila na površinu i kada sam video oreol svetla fenjera i obličja moja dva saputnika kako se naginju iznad mene, nisam imao snage da podignem ruke niti da im pomognem da me izvuku na splav. A. Betik me je ščepao ispod pazuha i nežno me izvukao. Anea mi je zgrabila mokre noge, pa su me odneli prema krmi splava. Priznajem da se moj otupeli mozak prisetio katoličke crkve u koju smo povremeno svraćali u selu Latmos, na severnim pustopoljinama; bila je to varoš u kojoj smo uzimali hranu i jednostavnu pastirsku opremu, a u crkvi se na južnom zidu nalazila jedna velika religijska slika: Hrist koga skidaju sa krsta, jedan njegov učenik držao ga je ispod mlitavih ruku, dok mu je Devica držala bosa i unakažena stopala.
   Ne laskaj sebi, prodrla je nezvana misao kroz moju mentalnu maglu. Progovorila je Aneinim glasom.
   Odneli su me do šatora otežalog od mraza, gde je termalno ćebe bilo spremno na gomili sačinjenoj od dve vreće za spavanje i tanke prostirke. Kocka za grejanje sijala je blizu tog gnezda. A. Betik mi je svukao natopljenu potkošulju, torbu i komunikator. Isključio je laser-svetiljku, stavio je pažljivo u moj ranac, spustio me čvrsto na gornju vreću za spavanje umotanog u termalno ćebe i otvorio medkomp. Postavivši lepljive kontakte biomonitora na moje grudi, unutrašnje strane butina, levi ručni zglob i slepoočnicu, pogledao je na trenutak podatke, a onda mi ubrizgao ampulu adrenonitrotalina, kao što smo i planirali.
   Mora da ti je dosadilo me izvlačiš iz vode, želeo sam da kažem, ali vilica, jezik i glasne žice nisu me slušali. Bilo mi je toliko hladno da nisam čak ni drhtao. Svest je bila tanušna nit koja me je vezivala sa svetlom i treperila na hladnom vetru koji je duvao u meni.
   A. Betik se nagnu bliže. "Č. Endimione, eksploziv je postavljen?"
   Uspeo sam da klimnem glavom. Bilo je to sve što sam mogao da učinim, a činilo mi se da pri tom upravljam nespretnom marionetom.
   Anea se spusti na kolena kraj mene, rekavši A. Betiku: "Ja ću paziti na njega. Ti nas izvuci odavde."
   Android napusti šator da bi nas odgurnuo od ledenog zida uzvodno, koristeći motku sa tog kraja splava. Posle utroška energije potrebne da me dovuče natrag protiv struje, nisam mogao da poverujem da može da pronađe snage da pomeri čitav splav uzvodno na neophodnu udaljenost.
   Počeli smo da se krećemo. Video sam sjaj fenjera u izmaglici i na udaljenoj tavanici kroz trouglasti otvor na kraju šatora. Magla i ledeni stalaktiti kretali su se sporo kroz majušni referentni trougao, kao da virim kroz ravnokraku rupu u stvarnosti u Deveti krug Danteovog pakla.
   Anea je posmatrala jednostavne monitore medkompa. "Role... Role..." šaputala je.
   Termalno ćebe zadržavalo je svu toplotu koju sam proizvodio, ali činilo mi se da ne proizvodim nimalo telesne toplote. Kosti su me žigale od jeze, ali zaleđeni nervni završeci nisu mi prenosili bol. Bio sam veoma, veoma pospan.
   Anea me prodrma da bi me razbudila. "Prokletstvo, ostani sa mnom!"
   Probaću, pomislih. Znao sam da lažem. Želeo sam samo da zaspim.
   "A. Betiče!" povika dete. Bio sam neodređeno svestan toga da android ulazi u šator i konsultuje medkomp. Njihove reči bile su daleko zujanje koje za mene više nije imalo nikakvog smisla.
   Nalazio sam se veoma, veoma daleko kada sam nejasno osetio kraj sebe neko telo. A. Betik je otišao da odgura uzvodno naš splav opterećem ledom protiv žestoke struje. Dete Anea zavuklo se kraj mene ispod termalnog ćebeta i ruba vreće za spavanje. Isprva toplota njenog mršavog tela nije prodirala kroz slojeve promrzlosti koji su sada bili nataloženi u meni, ali bio sam svestan njenog disanja i uglastog bockanja njenih laktova i kolena u šatorskom prostoru sa mnom.
   Ne, ne, slao sam joj misli. Ja sam ovde zaštitnik... onaj snažni, unajmljen da te spasava. Hladna pospanost nije mi dopuštala da glasno govorim.
   Ne sećam se da li me je zagrlila. Znam da nisam reagovao ništa više nego zaleđena cepanica, da nisam bio prijemčiviji za društvo od jednog od onih ledenih stalaktita koji su se kretali kroz moj trouglasti vidik, donje strane obasjane sjajem fenjera, vrha izgubljenog u tami i izmaglici baš kao što je bio izgubljen i moj um.
   Konačno, počeo sam da osećam nešto toplote kojom je zračilo njeno malo telo. Toplota je bila nejasno primećena, ali moja koža počela je da se ježi iglicama bola tamo gde je toplota prelazila sa njene kože na moju. Želeo sam da mogu da govorim samo da bih joj rekao da se odmakne i pusti me da zadremam u neosetljivom miru.
   Nešto kasnije - možda posle petnaest minuta ili posle dva sata - A. Betik se vratio u šator. Bio sam dovoljno svestan da shvatim da je sigurno ispunio naš plan: da je 'usidrio' splav pomoću uglavljenih motki i kormila negde na suženom gornjem delu ledene pećine ispod vidljivog segmenta portala dalekobacača. Naša teorija glasila je da nas metalni luk može zaštititi od lavine leda kada eksploziv bude aktiviran.
   Aktiviraj eksploziv, želeo sam da mu kažem. Međutim, umesto da otkuca šifru na komunikatoru, android je skinuo svoj tropski žuti šorts i košulju, a onda se zavukao pod termalno ćebe sa devojčicom i sa mnom.
   To je trebalo da bude komično - možda vam i zvuči komično dok ovo čitate - ali ništa u životu nije me tako duboko dirnulo kao taj čin, to davanje toplote moja dva saputnika. Nije me tako duboko dirnulo čak ni kada su me onako hrabro i nepromišljeno izbavili iz ljubičastog mora. Nas troje ležali smo tamo - Anea s moje leve strane, sa rukom prebačenom preko mene, A. Betik s desne, tela sklupčanog zbog hladnoće koja se uvlačila ispod ugla termalnog ćebeta. Za nekoliko minuta, plakaću od bola koji će naići sa povratkom krovotoka, od agonije mesa koje se kravi, ali u ovom trenutku plakao sam zbog prisnog dara njihove topline, dok je životna toplota tekla i iz deteta i iz plavokošca, iz njihove krvi i mesa u moje.
   Plačem i sada, dok o tome pripovedam.
   Ne mogu da kažem koliko su dugo ostali tako. Nikada nisam pitao njih dvoje, a oni nikada o tome nisu govorili. Mora da je trajalo najmanje jedan sat. Činilo mi se da je protekao čitav život toplote, bola i neodoljive radosti zbog povratka života.
   Konačno, počeo sam da drhtim, zatim da se malo tresem, onda da se tresem silovito, kao da imam napade. Prijatelji su me tada držali, ne dopustivši mi da umaknem iz toplote. Mislim da je tada i Anea plakala, iako je nikada nisam pitao, a u kasnijim danima nikada o tome nije pričala.
   Konačno, kada su bol i ukočenost uglavnom prošli, A. Betik se izvukao ispod našeg zajedničkog prekrivača, konsultovao medkomp i obratio se detetu jezikom koji sam ponovo mogao da razumem. "Sve je u zelenom rasponu", rekao je tiho. "Nema stalnih promrzlina. Nema stalnih oštećenja."
   Ubrzo posle toga, Anea se izvuče ispod ćebeta i pomože mi da sednem, stavivši mi dva ranca bela od mraza iza leđa i glave. Stavila je vodu da proključa na kocki za grejanje, skuvala vreli čaj i pridigla mi šolju do usana. Tada sam već mogao da pomeram šake, čak i da opružam prste, ali bol je bio isuviše velik da bih bilo šta uspešno uhvatio.
   "Č. Endimione", reče A. Betik, koji je čučnuo neposredno ispred šatora. "Spreman sam da emitujem šifru za detonaciju."
   Klimnuh glavom.
   "Može doći do padanja otpadaka, ser", dodade on.
   Ponovo klimnuh glavom. Raspravljali smo o tom riziku. Oblikovani naboji trebalo bi da razbiju samo ledeni zid ispred nas, ali tako izazvane seizmičke vibracije kroz led mogle bi da sruše čitav glečer ili zaleđenu atmosferu oko nas, da nateraju splav na plitko dno i zatvore nas tu kao u grobnici. Procenili smo da vredi rizikovati. Sada sam digao pogled prema mrazom prekrivenoj unutrašnjosti šatora i osmehnuo se na pomisao da bi on mogao da nam pruži ikakvo sklonište. Klimnuh treći put, podstakavši ga da učini to.
   Zvuk eksplozije bio je prigušeniji nego što sam očekivao, mnogo manje bučan od sjedinjenog padanja ledenih blokova i stalaktita i nadiranja same reke. Na sekund, mislio sam da ćemo biti podignuti i spljeskani uz tavanicu pećine pošto je talas za talasom rečne vode pogurane pritiskom i pomerenim ledom nadirao ispod splava. Zgurili smo se kraj svog malog kamenog ognjišta, u pokušaju da ostanemo dalje od ledene vode, jašući na poskakujućim kladama kao putnici u čamcu za spasavanje koji je zapao usred oluje.
   Konačno, nadiranje i tutnjava primirili su se. Silovito iskretanje polomilo nam je kormilo, odnelo jednu motku za guranje, izbacilo nas iz zaklona i ponelo nizvodno prema ledenom zidu.
   Prema mestu gde je nekada bio ledeni zid.
   Eksploziv je obavio svoje kako smo planirali: pećina koju je napravio bila je niska i nazubljena, ali posle ispitivanja laserskom svetiljkom, činilo se da prolazi do otvorenog kanala sa druge strane. Anea poče da kliče. A. Betik me potapša po leđima. Stidim se što moram da priznam da sam ponovo zaplakao.
   Nije to bila tako laka pobeda kao što se najpre činilo. Srušeni ledeni blokovi i preživeli stubovi leda još su zaprečavali delove prolaza, a čak i pošto je prvobitna navala leda u procep malo usporila, put je bio težak i tražio je guranje jedinom preostalom motkom i česte pauze da bi A. Betik uklanjao ledene prepreke sekirom.
   Posle pola sata takvog napora, isteturao sam se na prednji deo našeg izubijanog splava i pokazao mahanjem da je na mene red da uzmem sekiru.
   "Jeste li sigurni, Č. Endimione?" upita plavokožac.
   "Sasvim... siguran..." rekoh oprezno, primoravši hladan jezik i vilicu da to valjano izgovore.
   Rad sekirom ubrzo me je zagrejao toliko da je prestala i poslednja drhtavica. Osećao sam strašne modrice i ogrebotine tamo gde me je izubijala ledena tavanica, ali za te bolove pobrinuću se kasnije.
   Konačno smo prosekli sebi put kroz poslednje ledene prepreke i isplovili u otvorenu struju. Nas troje za trenutak zapljeskasmo rukavicama koje smo načinili od čarapa, ali se potom vratismo kraj kocke za grejanje, da bismo se tamo zgurili i osvetlili ručnim svetiljkama novi predeo koji je plovio kraj nas.
   Novi pejsaž bio je istovetan kao i stari: okomiti zidovi leda sa obe strane, stalaktiti koji prete da svakog trena padnu na nas, nadiruća crna voda.
   "Možda će ostati ovako otvoreno sve do sledećeg luka", reče Anea, a izmaglica njenog daha ostade da visi u vazduhu kao obećanje.
   Svi smo ustali kada je splav obišao oko okuke reke zakopane pod ledom. Za trenutak, nastade zbrka dok je A. Betik koristio motku i slomljeni patrljak kormila da bi nas odbio od zida sa strane. Onda se ponovo nađosmo u središnjoj struji i počesmo da ubrzavamo.
   "Oh..." reče devojčica na prednjem kraju splava. Njen ton sve nam je rekao.
   Reka je tekla još šezdesetak metara, sužavala se, i završavala drugim ledenim zidom.
   Anei je palo na pamet da pošalje narukvicu komloga napred kao izviđača. "Ona poseduje video mikrozrno", rekla je.
   "Ali nemamo monitor", napomenuh ja. "A ne može da šalje video signal brodu..."
   Anea je odmahivala glavom. "Ne, ali komlog može da vidi. I može da nam saopšti šta vidi."
   "Da", rekoh ja, shvativši konačno, "ali da li je dovoljno pametan bez brodske AI da bi razumeo šta vidi?"
   "Da ga pitamo?" upita A. Betik, koji je izvukao narukvicu iz ranca.
   Reaktivirali smo stvarčicu i upitali je. Uverila nas je, tim gotovo nadmenim brodskim glasom, da je sasvim sposobna da obradi svoje vizuelne podatke i analizu prenese preko komunikacione frekvencije. Takođe nas je uverila da je, iako ne može da pluta, niti je naučila da pliva, u potpunosti otporna na vodu.
   Anea je laserom-svetiljkom odsekla kraj jednog trupca, zakucala eksere i obrtne prstenove kako bi narukvica ostala na njoj, a onda dodala kukasti prsten za uže za penjanje. Dvostrukim čvorom osigurala je konopac.
   "Trebalo je to da upotrebimo na prvom ledenom zidu", rekoh ja.
   Ona se osmehnu. Kapa joj je bila prekrivena mrazom. Prave ledenice visile su joj sa kratkog oboda. "Narukvica bi mogla da ima problema sa postavljanjem eksploziva", reče ona. Dok je govorila, shvatio sam da je dete veoma umorno.
   "Srećno", rekoh ja idiotski kada smo bacili trupac sa narukvicom u reku. Komlog je bio dovoljno vaspitan da mi ne odgovori. Skoro smesta, nestao je ispod ledenog zida.
   Prineli smo kocku za grejanje napred i čučnuli kraj nje dok je A. Betik otpuštao uže. Ja sam pojačao zvučnike komunikatora i niko nije progovorio ni reč dok je uže nestajalo kao zmija u vodi i dok je limeni glas komloga izveštavao.
   "Deset metara. Iznad su pukotine, ali nijedna nije šira od šest centimetara. Nema kraja ledu."
   "Dvadeset metara. Led i dalje."
   "Pedeset metara. Led."
   "Sedamdeset pet metara. Nema kraja na vidiku."
   "Stotinu metara. Led." Komlog se nalazio na kraju svog veza. Privezali smo i poslednje uže za penjanje.
   "Stotinu pedeset metara. Led."
   "Stotinu osamdeset metara. Led."
   "Dve stotine metara. Led."
   Ostali smo bez užeta i bez nade. Počeo sam da vučem komlog natrag. Iako su mi šake sada bile osetljive i nespretno dejstvovale, bilo mi je teško da vučem praktično bestežinsku narukvicu natrag uzvodno, toliko je struja bila žestoka, a ledom obloženo uže teško. Ponovo sam imao poteškoća da zamislim trud koji je A. Betik uložio da me spase.
   Uže je bilo gotovo previše kruto da bi se umotalo. Morali smo da skidamo led koji se nahvatao oko komloga kada smo ga konačno izvukli na palubu. "Iako hladnoća prazni moju energetsku jedinicu, a led prekriva moje vizuelne pikapove", zacvrkuta narukvica, "voljan sam i kadar da nastavim istraživanje."
   "Ne, hvala", reče A. Betik učtivo, isključi aparat i okrenu se prema meni. Metal je bio previše hladan za držanje, čak i sa čarapama-rukavicama na rukama. Ispustih grivnu u zaleđeni ranac.
   "Ne bismo imali dovoljno plastičnog eksploziva za pedeset metara leda", rekoh ja. Glas mi je bio potpuno miran - prestala je čak i drhtavica - i shvatio sam da je to usled potpune i nesumnjive, čiste smrtne presude koja nam je upravo bila izrečena.
   Postojao je - sada to shvatam - još jedan razlog za tu oazu smirenosti usred tamošnje pustinje bola i beznadežnosti. Bila je to toplota. Upamćena toplota. Isticanje života tih dvoje ljudi u mene, moje prihvatanje, utisak da je u pitanju sveta pričest. Sada, u tami osvetljenoj fenjerima, preduzimali smo neophodne mere da ostanemo u životu, razmatrali nemoguće opcije poput korišćenja plazma puške za probijanje, odbacivali nemoguće opcije i razmatrali nove. Ali sve vreme u toj hladnoj, mračnoj jami zbrke i sve većeg odsustva nade, srž toplote koju mi je udahnulo tih dvoje... prijatelja... omogućavala mi je da budem miran, baš kao što mi je njihova ljudska blizina omogućila da budem živ. U teškim trenucima koji će nastupiti - a čak i sada, dok ovo pišem, još dok sa svakim dahom iščekujem skroviti dolazak smrti putem cijanida - to sećanje na podeljenu toplotu, tu prvu potpunu zajedničku podelu životnosti, omogućuje mi da ostanem smiren i tih usred oluje ljudskih strahova.
   Odlučili smo da odguramo splav natrag dužinom novog kanala i potražimo neku pukotinu, nišu ili vazdušni šaht koji eventualno nismo primetili. To je izgledalo beznadežno, ali možda malčice manje beznadežno nego da ostavimo splav priljubljen uz taj poslednji ledeni zid.
   Pronašli smo to odmah ispod mesta gde je reka skretala udesno. Očigledno smo bili isuviše zauzeti odbijanjem od ledenih zidova i vraćanjem u središnju struju da bismo primetili uski procep u nazubljenom ledu sa naše desne bočne strane. Iako smo marljivo tražili, ne bismo otkrili uski otvor bez uskog snopa lasera-svetiljke: svetlost našeg fenjera, izobličena kristalnom površinom i visećim ledom, prešla je pravo preko njega. Zdrav razum govorio nam je da je ovo samo još jedan prevoj u ledu, vodoravni ekvivalent okomitih pukotina koje sam pronalazio u ledenoj tavanici: prostor za disanje koji ne vodi nikuda. Naša potreba za nadom nagonila nas je da se molimo da zdrav razum u ovom slučaju greši.
   Otvor - prevoj - šta god, bio je širok manje od jednog metra i otvarao se pred vazduhom gotovo dva metra iznad površine reke. Doguravši splav bliže, mogli smo da vidimo pri laserskom svetlu da se otvor ili završava, ili njegov suženi hodnik skreće izvan vidokruga posle manje od tri metra. Zdrav razum govorio nam je da je to samo novi ledeni ćorsokak. Još jednom smo prenebregli zdrav razum.
   Dok se Anea naslanjala na dugačku motku, upinjući se da zadrži splav na mestu u uzburkanoj vodi, A. Betik me je podigao. Upotrebio sam kukasti kraj čekića kao alatku za penjanje i duboko ga zario u ledeni pod uske klisure, da bih se podigao zahvaljujući brzini i očajanju. Kada sam se našao tamo na rukama i kolenima, zadihan i malaksao, sačekao sam da dođem do daha, ustao i mahnuo ostalima. Sačekaće tamo moj izveštaj.
   Uski ledeni tunel skretao je oštro udesno. Uperio sam laser-svetiljku niz taj drugi hodnik sa rastućom nadom. Novi ledeni zid odbio je natrag crveni snop, ali ovaj put činilo se da tunel ne skreće. Ne. čekaj malo... Dok sam se kretao drugim hodnikom, pognut zbog spuštanja tavanice, shvatio sam da se tunel strmo uzdiže odmah iza tog mesta. Svetlost je sijala na podu ledene rampe. Ovde nije postojao dubinski vid.
   Provukavši se kroz uski prostor, puzao sam na sve četiri desetak metara, grebući čizmama po nazubljenom ledu. Pomislio sam na prodavnicu u odjekujućem, praznom Novom Jerusalimu gde sam 'kupio' te čizme - i ostavio svoje bolničke papuče i pregršt Hiperionove valute na kasi - i pokušao da se setim da li su se u delu sa opremom za kampovanje tamo prodavali kramponi za led. Sada je bilo prekasno.
   Na jednom mestu, morao sam da se provlačim na trbuhu, još jednom siguran da će se hodnik okončati posle jednog metra, ali ovaj put on je skrenuo oštro ulevo i krenuo pravo i ravno - duboko u led - još dvadesetak metara pre nego što je skrenuo levo i ponovo počeo da se penje. Dahćući, drhteći od uzbuđenja, trčao sam, klizao se i spustio pomoću kuke čekića nizbrdo, do otvora. Laserski snop bacao je bezbroj odraza mog uzbuđenog lica sa čistog leda.
   Anea i A. Betik započeli su sa pakovanjem neophodne opreme čim sam nestao iz vidokruga. Devojčica je već bila podignuta u ledenu nišu i slagala je sa strane opremu koju je A. Betik bacao odozdo. Dovikivali smo jedno drugom uputstva i predloge. Sve nam je izgledalo neophodno - vreće za spavanje, termalno ćebe, sklopljeni šator - koji je mogao da se spakuje samo do trećine svoje veličine, zbog leda i mraza na njemu - kocka za grejanje, hrana, inercioni kompas, oružje, ručne svetiljke.
   Na kraju, u otvor smo smestili najveći deo opreme sa splava. Još malo smo se raspravljali - fizički rad i topao vazduh koji je tako nastajao privremeno nam je pružao toplotu - a onda smo odabrali samo ono neophodno, što je moglo da nam stane u rančeve i torbe za rame. Ja sam za opasačem nosio pištolj, a plazma pušku privezao sam za ranac. A. Betik se saglasio da ponese sačmaricu i municiju za nju na vrhu svog već prepunog ranca. Na svu sreću, u rančevima nije bilo odeće - nosili smo na sebi sve što smo imali - pa smo natovarili i porcije hrane i opremu. Anea i android zadržali su komunikatore; ja sam još navukao ledeni komlog na ručni obloženi zglob. Uprkos predostrožnostima, nismo nameravali da gubimo jedno drugo iz vidokruga.
   Zabrinuo sam se da će splav otploviti - uglavljena motka i slomljeno kormilo nisu mogli dugo da ga drže na mestu - ali A. Betik je to rešio za tren tako što je postavio užad na krmu i pramac, istopio laser-svetiljkom niše u ledenom zidu i privezao užad oko čvrstih ledenih klinova.
   Pre nego što smo krenuli uskim ledenim hodnikom, bacio sam poslednji pogled na naš verni splav, posumnjavši da ćemo ga ikada ponovo videti. Bio je to jadan prizor: kameno ognjište još se nalazilo na svom mestu, ali kormilo je bilo rascepljeno, katarka za fenjer na prednjoj strani polomljena i napukla, prednje ivice izlupane, trupci sa obe strane gotovo iscepkani, krma preplavljena, a čitavo plovilo bilo je prekriveno slojem leda i poluskriveno ledenim isparenjima koja su se kovitlala oko nas. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i pozdrava tužnoj olupini, okrenuo se i poveo ih desno, pa naviše - gurajući teški ranac i nabijenu torbu za rame ispred sebe na najnižim i najužim delovima.
   Plašio sam se da će se hodnik okončati nekoliko metara iza mesta do koga sam ga istražio, ali trideset minuta veranja, puzanja, klizanja i najobičnijeg grebanja po ledu dovelo nas je do novih tunela, skretanja, i neprekidnog uspona. Iako nas je napor održao u životu, ako ne baš i zagrejane, svi smo osećali da nas savladava neumoljiva hladnoća. Ranije ili kasnije, iscrpljenost će preovladati i moraćemo da stanemo, izvučemo umotane prostirke i vreće za spavanje i proverimo hoćemo li se probuditi posle sna u takvoj hladnoći. Ali ne još.
   Dok sam im dodavao čokoladne table i zastajao da istopim led u jednu od čuturica tako što sam podesio laser na najširi snop, rekao sam: "Nema još mnogo."
   "Nema još mnogo do čega?" upita Anea ispod svoje kreste od mraza i leda. "Sigurno još nismo blizu površine... nismo se toliko popeli."
   "Nema još mnogo do nečeg zanimljivog", rekoh ja. Čim sam progovorio, isparenje daha zamrzlo mi se na prednjem delu jakne i čekinjama brade. Znao sam da mi led kaplje sa obrva.
   "Zanimljivog", ponovi devojčica, sumnjičavo. Shvatio sam. Do sada, sve što je bilo 'zanimljivo' trudilo se iz petnih žila da nas ubije.
   Sat kasnije, zastali smo da zagrejemo malo hrane na kocki - koja je morala pažljivo da se podesi kako ne bi istopila ledeni pod ispod sebe dok nam greje ćerpu gulaša - i pogledao sam svoj inercioni kompas kako bih pokušao da izračunam koliku smo udaljenost prešli i koliko smo se visoko popeli, kada A. Betik reče: "Tiho!"
   Svi smo zadržavali dah, kako se činilo, minutima. Konačno, Anea šapnu: "Šta je bilo? Ja ne čujem ništa."
   Bilo je čudo što smo uopšte mogli da se međusobno čujemo i kada smo vikali, koliko su nam glave bile umotane u priručne šalove i marame.
   A. Betik se namršti i diže prst do usana kako bi zatražio tišinu. Trenutak kasnije, on šapnu: "Koraci. Dolaze ovamo."
   

39.
   Na Pacemu, glavni islednički centar Svete Rimske Kancelarije Vaseljenske Inkvizicije nalazi se ne u samom Vatikanu, već u velikoj gomili kamenja koja nosi ime Kastel Sant' Anđelo, u masivnoj, kružnoj tvrđavi započetoj kao Hadrijanov grob 135. godine nove ere, spojenoj sa Aurelijevim Zidom 271, da bi postala najznačajnije utvrđenje u Rimu i jedna od nekolicine rimskih građevina koje su preseljene sa Vatikanom kada je Crkva evakuisala svoje sedište sa Stare Zemlje u poslednjim danima pre kolapsa planete u crnu rupu koja je proždirala njenu koru. Zamak - zapravo konusni kameni monolit okružen jarkom - postao je važan za Crkvu u godini kuge, 587. nove ere, kada je Veliki Grgur, dok je vodio molitvenu procesiju i tražio od Boga da okonča pošast, imao viziju Arhanđela Mihaila na vrhu grobnice. Kasnije, Kastel Sant' Anđelo štitio je pape od gnevne rulje, nudio svoje vlažne ćelije i odaje za mučenje takvim istaknutim neprijateljima Crkve poput Benvenuta Čelinija i, za gotovo tri hiljade godina postojanja, dokazao da može da odoli kako varvarskim invazijama, tako i nuklearnoj eksploziji. On sada stoji kao niska siva planina usred jedinog otvorenog zemljišta koje je preostalo unutar zahuktalog trougla autostrada, građevina i upravnih centara koji se pružaju između Vatikana, upravnog grada Paksa i svemirske luke.
   Otac Kapetan de Soja pojavljuje se dvadeset minuta pre svog sastanka zakazanog za 07:30 i dobija značku koja će ga provesti kroz vlažne podzemne prostorije i hodnike zamka lišene prozora. Freske, divan nameštaj i prozračne lođe koje su tamo ugradile srednjevekovne pape odavno su izbledele i oronule toliko da se ne mogu popraviti. Kastel Sant' Anđelo ponovo je poprimio izgled grobnice i utvrđenja. De Soja zna da je utvrđeni prolaz od Vatikana do zamka donet sa Stare Zemlje i da je jedan od zadataka Svete Kancelarije u protekla dva veka bio da Kastel Sant' Anđelo snabdeva modernim naoružanjem i odbrambenim uređajima, kako bi i dalje mogao Papi da ponudi brzo utočište ukoliko međuzvezdani rat stigne do Pacema.
   Hod traje punih dvadeset minuta i on mora da prođe kroz česta kontrolna mesta i sigurnosna vrata, od kojih nijedna ne čuva jarko odevena vatikanska policija Švajcarske Garde, već snage bezbednosti Svete Kancelarije u crno-srebrnim uniformama.
   Sama ćelija za isleđivanje beskrajno je veselija od drevnih hodnika i stepenica koje do nje vode: dva od tri unutrašnja kamena zida ozarena su panelima od veštačkog stakla koji sijaju blagim žutim svetlom; dva sunčeva snopa šire sunčevu svetlost iz svog kolektora na tavanici visokoj trideset metara; spartanska prostorija opremljena je savremenim konferencijskim stolom - De Sojina stolica nalazi se nasuprot stolica njegovih pet Inkvizitora, ali identična je sa njima po dizajnu i udobnosti, a standardni radni kancelarijski centar nalazi se kraj jednog zida sa tastaturama, ekranima za podatke, pločom disključa i virtuelnim ulazima, uz komodu sa urnom za kafu i doručkom.
   De Soja mora da sačeka samo minut pre prispeća Inkvizitora. Kardinali - jedan Jezuit, jedan Dominikanac i tri Hristova Legionara - predstavljaju se i rukuju. De Soja je odenuo svoju paradnu uniformu Flote Paksa sa rimskim okovratnikom i ona je u upadljivoj suprotnosti sa grimiznim tunikama Svete Kancelarije i njihovim okovratnicima sa crnim oznakama. Izmenjuje se nekoliko ljubaznosti - o De Sojinom zdravlju i uspešnom vaskrsenju, uz ponude koje se odnose na hranu i kafu (De Soja prihvata kafu) - a onda svi zauzimaju svoja mesta.
   U tradiciji ranih dana Svete Kancelarije i kao što je to već bio običaj u Obnovljenoj Crkvi, kada su sveštenici podvrgnuti istrazi, rasprava se obavlja na latinskom. Samo jedan od pet kardinala u grupi zaista govori. Pitanja su učtiva, formalna i bez razlike iskazana u trećem licu. Na kraju razgovora, transkripti na latinskom i engleskom Mreže daju se onome koji je podvrgnut istrazi.
   
   INKVIZITOR: Da li je Otac Kapetan de Soja izvestio o uspehu u pronalaženju i hvatanju deteta po imenu Anea?
   O.K. DE SOJA: Imao sam kontakt sa detetom. Nisam uspeo da je uhvatim.
   INKVIZITOR: Neka nam saopšti značenje 'kontakta' u ovom kontekstu.
   O.K. DE SOJA: Dvaput sam presreo brod koji je nosio dete dalje od Hiperiona. Jednom u sistemu Parvatija, drugi put u blizini Renesanse Vektor i na njoj.
   INKVIZITOR: Ovi neuspešni pokušaju hvatanja deteta zabeleženi su i propisno uneti u podatke. Da li on tvrdi da bi dete umrlo od sopstvene ruke u sistemu Parvatija pre nego što bi obučeni pripadnici Švajcarske Garde sa njegovog broda stigli da na silu uđu i dete liše slobode?
   O.K. DE SOJA: Tako sam mislio u to vreme. Osećao sam da je rizik prevelik.
   INKVIZITOR: A koliko on zna, da li se zapovednik Švajcarske Garde sa najvišim činom, tada zadužen za operaciju ukrcavanja - izvesni narednik Gregorijus - saglasio sa Ocem Kapetanom da bi operaciju trebalo opozvati?
   O.K. DE SOJA: Nisam siguran šta je narednik Gregorijus mislio posle opoziva operacije ukrcavanja. U to vreme, zalagao se za njeno sprovođenje.
   INKVIZITOR: A zna li on za mišljenje druga dva vojnika uključena u operaciju ukrcavanja?
   O.K. DE SOJA: U to vreme, želeli su da nastave. Vredno su se obučavali i bili su spremni. Međutim, moje mišljenje je tada bilo da je rizik od toga da devojčica naudi sebi, prevelik.
   INKVIZITOR: A je li to bio isti razlog zbog koga nije presreo odbegli brod pre nejgovog ulaska u atmosferu sveta poznatog kao Renesansa Vektor?
   O.K. DE SOJA: Ne. U tom trenutku, devojčica je rekla da će se spustiti na planetu. Izgledalo je bezbednije za sve koji su bili u pitanju da joj se dozvoli da tako učini pre lišavanja slobode.
   INKVIZITOR: A opet, kada je prethodno pomenuti brod prišao neaktivnom portalu dalekobacača na Renesansi Vektor, sveštenik-kapetan naredio je da nekoliko brodova Flote i vazdušnih snaga otvore vatru na brod deteta... Da li je to tačno?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Da li on izjavljuje da njegova zapovest nije podrazumevala opasnost od povređivanja devojčice?
   O.K. DE SOJA: Ne. Znao sam da rizik postoji. Međutim, kada sam shvatio da je brod devojčice krenuo prema portalu dalekobacača, moje čvrsto ubeđenje bilo je da će nam umaći ukoliko ne pokušamo da joj onesposobimo svemirsku letelicu.
   INKVIZITOR: Da li je on nekako znao da će se portal dalekobacača na reci aktivirati posle skoro tri veka neaktivnosti?
   O.K. DE SOJA: Nisam nikako znao. Bila je to iznenadna intuicija. Predosećaj.
   INKVIZITOR: Da li on inače rizikuje uspeh ili neuspeh misije - i to misije označene najvišim prioriteta od strane Svetog Oca lično - na osnovu predosećaja?
   O.K. DE SOJA: Mene Sveti Otac obično ne šalje u misije najvišeg prioriteta. U određenim prilikama, kada su moji brodovi bili u borbi, donosio sam komandne odluke na osnovu procena koje izvan konteksta mog iskustva i obuke ne bi izgledale logično.
   INKVIZITOR: Da li on to tvrdi da je uviđanje o obnovljenoj aktivnosti dalekobacača oko dve stotine sedamdeset četiri godine posle Pada Mreže koja ih je održavala, u okviru konteksta njegovog iskustva i obuke?
   O.K. DE SOJA: Ne. Bio je to... predosećaj.
   INKVIZITOR: Da li je on svestan troška kombinovane operacije Flote u sistemu Renesanse?
   O.K. DE SOJA: Znam da je trošak bio veliki.
   INKVIZITOR: Da li je svestan da je nekoliko brodova zakasnilo sa obavljanjem svoje dužnosti po zapovestima Komande Flote Paksa - zapovestima na osnovu koji su se uputili na vitalne problematične tačke duž takozvanog Velikog Zida našeg odbrambenog perimetra prema nadirućim Proteranima?
   O.K. DE SOJA: Bio sam svestan toga da su brodovi zadržani u sistemu Renesanse po mom naređenju. Da.
   INKVIZITOR: Na svetu Mare Infinitus, sveštenik-kapetan je smatrao da treba da uhapsi nekoliko oficira Paksa.
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: I da primeni Istinozbor i druge restriktivne psihotropne droge kod tih oficira bez propisanog postupka ili savetovanja sa vlastima Paksa i Crkve na Mare Infinitusu?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Da li on tvrdi da ga je papski disključ koji mu je bio poveren da bi izvršio misiju pronalaženja deteta takođe ovlastio da hapsi oficire Paksa i vršti takva isleđivanja bez propisnog postupka pred vojnim sudovima ili pribavljene konsultacije?
   O.K. DE SOJA: Da. Shvatao sam i shvatam da mi papski disključ daje... da mi je davao... puna ovlašćenja u okviru svih mogućih komandnih odluka koje sam smatrao neophodnim za ispunjenje ove misije.
   INKVIZITOR: Dakle, on tvrdi da će hapšenje tih oficira Paksa dovesti do uspešnog hvatanja deteta po imenu Anea?
   O.K. DE SOJA: Moja istraga bila je neophodna da bih ustanovio istinu o događajima vezanim za verovatni prolazak tog deteta od jednog dalekobacača do drugog na Mare Infinitusu. Tokom te istrage, postalo je očigledno da je direktor platforme na kojoj su se događaji zbili lagao svoje pretpostavljene, prikrivao elemente incidenta u koji je bio umešan saputnik devojčice, a bio je upleten i u izdajničke pogodbe sa lovokradicama u toj oblasti. Na kraju istrage, predao sam oficire i ljude koji su u to bili umešani garnizonu Paksa radi sprovođenja propisnog postupka u skladu sa Kodeksom Flote Vojnog Pravosuđa.
   INKVIZITOR: A da li je smatrao da je način na koji je postupio prema biskupu Melandrijanu takođe bio opravdan zahtevima... istrage?
   O.K. DE SOJA: Uprkos objašnjenjima o potrebi za brzom akcijom, biskup Melandrijano usprotivio se našoj istrazi na Platformi Srednje-morske stanice Tri-dvadeset šest. Pokušao je da spreči istragu sa daljine - uprkos neposrednim naređenjima da sarađuje, koja je dobio od svog pretpostavljenog, Nadbiskupa Džejn Keli.
   INKVIZITOR: Da li to sveštenik-kapetan tvrdi da je Nadbiskup Keli ponudila svoju pomoć u pribavljanju saradnje biskupa Melandrijana?
   O.K. DE SOJA: Ne. Ja sam zatražio pomoć od nje.
   INKVIZITOR: Uistinu, da li se sveštenik-kapetan pozvao na autoritet papskog disključa da bi primorao Nadbiskupa Keli da interveniše u korist istrage?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Može li on navesti događaje koji su se zbili pošto je biskup Melandrijano lično došao na Platformu Srednje-morske stanice Tri-dvadeset šest?
   O.K. DE SOJA: Biskup Melandrijano je bio razjaren. Naredio je trupama Paksa koje su se čuvale moje zatvorenike...
   INKVIZITOR: Kada sveštenik-kapetan kaže 'moje zatvorenike', on misli na nekadašnjeg direktora i oficire Paksa na platformi?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Neka nastavi.
   O.K. DE SOJA: Biskup Melandrijano naredio je trupama Paksa koje sam doveo da puste kapetana Paula i ostale. Suprotstavio sam se tom naređenju. Biskup Melandrijano odbio je da prizna moj autoritet onako kako je to delegirao papski disključ. Stavio sam biskupa u privremeni pritvor i prevezao ga do jezuitskog manastira na platformi šest stotina kilometara daleko od južnog pola planete. Oluje i druge nepogode sprečile su biskupa da odatle ode nekoliko dana. Kada je to učinio, moja istraga bila je završena.
   INKVIZITOR: A šta je ta istraga navodno dokazala?
   O.K. DE SOJA: Između ostalog, dokazala je da je biskup Melandrijano primao velike isplate gotovine od lovokradica pod jurisdikcijom Platforme Srednje-morske stanice Tri-dvadeset šest. Takođe je dokazala da je direktor Paul sa platforme izvršavao naređenja biskupa Melandrijana pri obavljanju ilegalnih aktivnosti sa lovokradicama i iznuđivanju novca od ribolovaca sa drugih svetova.
   INKVIZITOR: Da li se sveštenik-kapetan suočio sa biskupom Melandrijanom i izneo te optužbe?
   O.K. DE SOJA: Ne.
   INKVIZITOR: Da li je to stavio do znanja Nadbiskupu Keli?
   O.K. DE SOJA: Ne.
   INKVIZITOR: Da li je to stavio do znanja zapovedniku garnizona Paksa najvišem po činu?
   O.K. DE SOJA: Ne.
   INKVIZITOR: Može li da objasni nedostatak takvog postupka koji propisuju Pravila Službe Flote Paksa i pravila Crkve i Društva Isusovog?
   O.K. DE SOJA: Biskupova umešanost u ove zločine nije bila predmet moje istrage. Predao sam kapetana Paula i ostale zapovedniku garnizona zato što sam znao da će im se suditi brzo i pošteno po Kodeksu Vojnog Pravosuđa Flote. Takođe sam znao da bi svaka pritužba protiv biskupa Melandrijana, bilo kao građanska tužba u nadležnosti Paksa, bilo po crkvenom sudskom postupku, zahtevala moje prisustvo na Mare Infinitusu nedeljama i mesecima. Misija nije mogla da čeka na to. Procenio sam da je biskupova korumpiranost manje važna od daljeg traganja za devojčicom.
   INKVIZITOR: On shvata ozbiljnost tih nedokazanih i nedokumentovanih optužbi protiv jednog biskupa Rimske Katoličke Crkve?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: A šta ga je navelo da napusti svoj prvobitni program potrage i da kurirskog arhanđela odvede u Hebronov sistem, pod kontrolom Proteranih?
   O.K. DE SOJA: Ponovo, predosećaj.
   INKVIZITOR: Neka obrazloži.
   O.K. DE SOJA: Nisam znao kuda je devojčica otišla dalekobacačem posle Renesanse Vektor. Logika je nalagala da ostavi brod negde i nastavi rekom Tetis na drugi način... hoking-prostirkom, možda, verovatnije čamcem ili splavom. Određeni dokazi prikupljeni u istrazi prethodnog bekstva pre i za vreme prelaska Mare Infinitusa nagoveštavali su povezanost sa Proteranima.
   INKVIZITOR: Neka obrazloži.
   O.K. DE SOJA: Najpre, svemirski brod... on je bio načinjen u Hegemoniji... privatna međuzvezdana letelica, ako se uopšte može poverovati u nešto takvo. Samo ih je nekoliko poklonjeno u istoriji Hegemonije. Onaj koji je najviše ličio na brod sa kojim smo se sreli bio je poklonjen izvesnom Konzulu Hegemonije nekoliko decenija pre Pada. Taj Konzul kasnije je ovekovečen u epskoj poemi, Spevu, koju je sačinio nekadašnji hodočasnik na Hiperionu, Martin Silenus. U Spevu Konzul pripoveda kako je izdao Hegemoniju tako što je uhodio u korist Proteranih.
   INKVIZITOR: Neka nastavi.
   O.K. DE SOJA: Postojale su i druge veze. Narednik Gregorijus otišao je na svet Hiperion sa određenim obdukcijskim nalazima koji su identifikovali čoveka za koga verujemo da je putovao sa detetom. To je izvesni Rol Endimion, rođen na Hiperionu, nekadašnji pripadnik Hiperionovih teritorijalnih snaga. Postoje određene veze imena Endimion sa delima devojčicinog... oca - nakaznog Kitsov kibrid. I ponovo dolazimo do Speva.
   INKVIZITOR: Neka nastavi.
   O.K. DE SOJA: Pa, postojala je još jedna veza. Leteći aparat uhvaćen posle bekstva i moguće likvidacije Rola Endimiona na Mare Infinitusu...
   INKVIZITOR: Zašto kaže 'moguće likvidacije'? Izveštaji svih očevidaca na platformi slažu se da je osumnjičeni bio pogođen i da je pao u more.
   O.K. DE SOJA: Poručnik Belijus pao je u okean nešto ranije, a opet, njegova krv i fragmenti tkiva pronađeni su na hoking-prostirci. Samo je mali deo krvi pronađene na letećoj prostirci identifikovan na osnovu DNK obrasca Rola Endimiona. Moja teorija glasi da je Endimion ili pokušao da izbavi poručnika Belijusa iz mora, ili ga je ovaj nekako iznenadio, onda su se njih dvojica borila na ćilimu, pa je stvarni osumnjičeni - Rol Endimion - ranjen i oboren sa ćilima pre nego što su stražari pucali. Verujem da je poručnik Belijus bio taj koji je poginuo od flešetne vatre.
   INKVIZITOR: Da li on ima još neki dokaz - osim krvi i uzoraka tkiva - koji bi isto tako mogao poticati od Rola Endimiona, da je ovaj dovoljno dugo zastao za vreme svog letećeg bekstva da bi ubio poručnika Belijusa?
   O.K. DE SOJA: Ne.
   INKVIZITOR: Neka nastavi.
   O.K. DE SOJA: Drugi razlog zbog koga sam podozrevao vezu sa Proteranima bila je hoking-prostirka. Obdukcija je pokazala da je ona veoma stara - možda dovoljno stara da bude slavna prostirka koju su koristili zvezdani putnik Merin Aspik i Siri na svetu Maui-Kovenant. I ponovo je tu veza sa hodočašćem na Hiperionu i pričama koje je Martin Silenus zapisao u Spevu.
   INKVIZITOR: Neka nastavi.
   O.K. DE SOJA: To je sve. Mislio sam da ćemo moći da stignemo do Hebrona bez susreta sa Rojem Proteranih. Oni često napuštaju sisteme koje osvoje u borbi. Očito, predosećaj me je ovog puta prevario. To je strelca Retiga koštalo života. Zbog toga mi je duboko i iskreno žao.
   INKVIZITOR: Dakle, on tvrdi da je istraga koju je izveo po takvu cenu i koja je nanela toliko bola i sramote biskupu Melandrijanu uspela zbog toga što se čini da je nekoliko predmeta povezano sa poemom nazvanom Spev, koja opet ima izvesnu vezu sa Proteranima?
   O.K. DE SOJA: U suštini... da.
   INKVIZITOR: Da li je sveštenik-kapetan svestan da se poema Spev nalazi u Indeksu Zabranjenih Knjiga i da je tako već duže od jednog i po veka?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Da li priznaje da je pročitao tu knjigu?
   O.K. DE SOJA: Da.
   INKVIZITOR: Da li se seća koja je kazna propisana u Društvu Isusovom za voljno kršenje Indeksa Zabranjenih Knjiga?
   O.K. DE SOJA: Da. To je izgon iz Društva.
   INKVIZITOR: A da li se seća koja je maksimalna kazna navedene u Crkvenom Kanonu Mira i Pravde za one koji pripadaju Telu Hristovom zbog voljnog kršenja ograničenja navedenih u Indeksu Zabranjenih Knjiga?
   O.K. DE SOJA: Ekskomunikacija.
   INKVIZITOR: Sveštenik-kapetan slobodan je da se vrati u svoje odaje u vatikanskom parohijskom domu Hristovih Legionara i od njega se zahteva da ostane tamo sve dok ne bude pozvan na dalje svedočenje pred ovaj skup, ili kako bude drugačije odlučeno. Tako se zavetujemo, zaklinjemo, obećavamo i obavezujemo svog Brata u Hristu; kroz moć Svete, Katoličke i Apostolske Rimske Crkve tako ti nalažemo i zaklinjemo te; u Isusovo ime govorimo.
   O.K. DE SOJA: Hvala, najeminentnija i poštovana gospodo Kardinali, Inkvizitori. Čekaću na vaše obaveštenje.
   

40.
   Proveli smo tri nedelje sa Čitčatucima na zamrznutom svetu Sol Drakoni Septem, i za to vreme odmorili smo se, oporavili, lutali sa njima zaleđenim tunelima njihove zaleđene atmosfere, naučili nekoliko reči i fraza njihovog teškog jezika, posetili Oca Glaukusa u usečenom gradu, pratili arktičke utvare i bili praćeni od njih i otišli na taj konačni, strašni put nizvodno.
   Ali suviše brzam. To je lako učiniti, požuriti priču, pogotovo sa rastućom verovatnoćom da ću sa sledećim dahom udahnuti cijanid. Ali dosta toga: ova priča prekinuće se naglo zajedno sa mnom, ne pre, i nije mnogo važno da li će to biti ovde, tamo ili između. Pripovedaću je kao da će mi biti dopušteno da je ispričam do kraja.
   Naš prvi susret sa Čitčatucima umalo se nije završio tragično po obe strane. Utrnuli smo svetiljke i čučali smo u otežanoj tami tog ledenog hodnika - moja plazma puška bila je puna i spremna - kada se jedva primetno svetlo pojavilo kod sledećeg skretanja tunela i krupna, neljudska obličja pojaviše se iza ugla. Uključih ručnu svetiljku i njen snop otupljen hladnoćom obasja zastrašujući prizor: tri ili četiri široke zveri - belo krzno, crne kandže dužine moje šake, beli zubi koji su bili još duži, oči crvenkastog sjaja. Stvorenja su se kretala u magli sopstvenog daha. Podigoh plazma pušku do ramena i prebacih selektor na rafalnu vatru.
   "Ne pucaj!" uzviknu Anea i zgrabi me za mišicu. "To su ljudska bića!"
   Njen povik nije zaustavio samo moju ruku, već i ruke Čitčatuka. Dugačka koštana koplja pojaviše se iz prevoja belog krzna, a snopovi naših svetiljki obasjaše zašiljene vrhove i blede mišice podignute u položaj za bacanje. Ali Anein glas kao da je zaledio prizor tako da je obema stranama nedostajao samo trzaj mićića do nasilja.
   Tada ugledah bleda lica ispod vizira od zuba utvara - široka lica, spljoštenih noseva, smežurana, toliko bleda da su bila gotovo albinska, ali itekako ljudska, baš poput tamnih očiju koje su blistale prema nama. Spustih svetlo tako da im ne bije u oči.
   Čitčatuci su bili široki i mišićavi - dobro prilagođeni tegobnim 1,7 g Sol Drakoni Septema - i izgledali su još širi i snažniji sa slojevima krzna utvara tako obavijenim oko njih. Ubrzo ćemo saznati da svako od njih nosi prednju polovinu kože životinje, uključujući njenu glavu, tako da im crne kandže utvare vise ispod šaka, zubi utvare prekrivaju lice poput rešetke oštre kao bodeži. Takođe smo saznali da crna očna sočiva utvara - čak i bez složene optike i nerava koji čudovištima omogućavaju da vide u gotovo potpunoj tami - i dalje dejstvuju kao jednostavne naočari za noćni vid. Sve što su Čitčatuci nosili i imali poticalo je od utvara: koštana koplja, kožne uzice sačinjene od creva i tetiva utvara, mešine za vodu sačinjene od isečene utrobe utvara, odeća za spavanje i prostirke, čak i dve rukotvorine koje su nosili sa sobom - pravougli mangal izrađen od kosti utvare, nošen na kožnim uzicama, u kome su čuvali tinjajući žar koji im je osvetljavao put, i složeniju koštanu činiju i levak, gde su topili led nad mangalom. Tek smo kasnije saznali da njihova ionako pozamašna tela izgledaju još šire i pozamašnije zbog mešina sa vodom koje su nosili ispod odeće, održavajući vodu u tečnom stanju pomoću sopstvene telesne toplote.
   Napeto iščekivanje mora da je potrajalo punih minut i po, pre nego što je Anea istupila napred sa naše strane, a Čitčatuk kojeg smo kasnije upoznali kao Kučijata istupio napred sa njihove. Kučijat je progovorio prvi, bujicom oštrih zvukova koji su najviše podsećali na zvuk velikih ledenica što padaju na tvrdu površinu.
   "Žao mi je", reče Anea. "Ne razumem." Ona se osvrnu ka nama.
   Ja pogledah A. Betika. "Prepoznaješ li ovaj dijalekt?" Engleski Mreže bio je standard već toliko vekova da smo bili gotovo šokirani kada smo čuli reči koje za nas nisu imale nikakvo značenje. Čak i tri veka posle Pada, prema posetiocima koji su na Hiperion dolazili sa drugih svetova, većina planetnih i oblasnih dijalekata još je bila razumljiva.
   "Ne, ne prepoznajem", reče A. Betik. "Č. Endimione, ako smem da predložim... komlog?"
   Klimnuh glavom i izvukoh narukvicu iz ranca. Čitčatuci su oprezno posmatrali i razgovarali i dalje međusobno, pazeći na eventualno oružje. Njihove ruke sa kopljima opustile su se kada sam podigao grivnu do oka i uključio je.
   "Aktiviran sam i očekujem vaše pitanje ili komandu", zacvrkuta ledom okovana narukvica.
   "Slušaj", rekoh kada je Kučijat ponovo progovorio. "Reci mi, možeš li ovo da prevedeš."
   Ratnik odeven u utvaru održa kratak, praskavi govor.
   "Pa", rekoh ja komlogu.
   "Ovaj jezik ili dijalekt nije mi poznat", reče zvonki glas broda iz komloga. "Poznajem nekoliko jezika Stare Zemlje, uključujući engleski iz vremena pre Mreže, nemački, francuski, holandski, japanski..."
   "Nema veze", rekoh ja. Čitčatuci su zurili u brbljavi komlog, ali u tim krupnim, tamnim očima koje su virile između zuba utvara nije bilo straha niti praznoverja - samo ljubopitljivosti.
   "Predložio bih", nastavi komlog, "da me ostavite uključenog nekoliko nedelja ili meseci dok se ovaj jezik govori. Tako bih mogao da sakupim bazu iz koje bi mogao da se sačini jednostavni leksikon. Takođe bi bilo poželjno da..."
   "Svejedno, hvala", rekoh ja i isključih ga.
   Anea načini korak bliže Kučijatu i pokaza pantomimom da nam je hladno i da smo umorni. Opisa gestovima hranu i navuče ćebe na nas, da bi pokazala spavanje.
   Kučijat zarokta nešto i posavetova se sa ostalima. Sada se u ledenom tunelu tiskalo sedam Čitčatuka, i uskoro ćemo saznati da njihove lovačke družine uvek putuju u prostim brojevima, kao i krupnije grupe. Konačno, posle zasebnog razgovora sa svakim od svojih ljudi, Kučijat nam se kratko obrati, okrenu natrag u hodniku koji se uspinjao i mahnu nam da ih sledimo.
   Drhteći, povijeni pod težinom gravitacije tog sveta, upinjući se da vidimo pri mutnom svetlu njihovog žara pošto smo isključili ručne svetiljke da bismo sačuvali baterije, uverivši se da moj inercioni kompas još radi i da može da ostavlja za sobom digitalni trag od mrvica, sledili smo Kučijata i njegove prema logoru Čitčatuka.
   
   Bili su to velikodušni ljudi. Dali su svakome od nas po jednu odeću-utvaru, još odora izrađenih od zadnjih delova da u njima spavamo, čorbu od utvare zagrejanu nad njihovim malim mangalom, vodu iz mešina zagrejanih telima, i poverenje. Čitčatuci, ubrzo smo to saznali, nisu ratovali međusobno. Pomisao na to da ubiju drugo ljudsko biće za njih je bila strana. U suštini, Čitčatuci - domoroci koji su se prilagođavali ledu gotovo hiljadu godina - jedini su preživeli Pad, virusne kuge i utvare. Čitčatuci su uzimali sve što im je bilo potrebno od čudovišnih utvara, a - po onome što smo mogli da ustanovimo - utvare su za sopstvenu ishranu koristile isključivo Čitčatuke. Svi drugi oblici života - oduvek marginalni - pali su ispod praga opstanka posle Pada i neuspeha teraformiranja.
   Prvih nekoliko dana sa njima proveli smo u spavanju, hranjenju i pokušajima da opštimo. Čitčatuci nisu imali stalne naseobine u ledu: spavali bi nekoliko sati, spakovali odore i nastavli dalje kroz lavirint tunela. Kada su led zagrevali u vodu - jedino su za to koristili vatru, pošto žar nije bio dovoljan da ih greje, a meso su jeli presno - kačili su pravougli mangal na ledenu tavanicu pomoću tri uzice od tetiva utvara, tako da ne ostavi izdajničko istopljeno mesto u ledu.
   U plemenu, grupi, klanu - kako god to da nazovem - bilo ih je dvadeset troje i isprva nije bilo moguće ustanoviti ima li među njima uopšte žena. Izgleda da su Čitčatuci nosili svoje odore stalno, i samo su ih zadizali da ih ne bi uprljali prilikom mokrenja ili velike nužde nad nekom pukotinom u ledu. Tek kada smo videli kako se žena po imenu Čatčija pari sa Kučijatom, za vreme trećeg razdoblja spavanja, uverili smo se da u grupi ima i žena.
   Polako, dok smo sledeća dva dana hodali i razgovarali sa njima u neizmenjivim mračnim tunelima, počeli smo da im prepoznajemo lica i imena. Kučijat, vođa, bio je - uprkos glasu koji je podsećao na lavinu - blag čovek, sklon osmehivanju, tankih usana i crnih očiju. Čiaku, drugi po komandi, bio je najviši u grupi i nosio je odoru od utvare sa krvavom prugom, za šta smo kasnije shvatili da predstavlja počasnu oznaku. Ajčakat je bio gnevan, često se mrštio na nas i stalno se držao podalje. Mislim da bi, da je Ajčakut bio vođa lovačke družine onog dana kada smo ih sreli, na ledu ostalo mrtvih.
   Kučtu je bio, kako smo mislili, neka vrsta vrača, i njegov posao bio je da kruži oko niše ili tunela gde smo spavali, uz mrmljanje napeva i uklanjanje rukavica od kože utvare da bi stiskao gole dlanove uz led. Nagađao sam da tako tera zle duhove. Anea je suvo napomenula da možda radi isto ono što i mi - pokušava da pronađe izlaz iz ovog ledenog lavirinta.
   Čičtiku je nosio vatru i očito je bio ponosan na čast koja mu je time bila ukazana. Žar je za nas predstavljala misteriju: i dalje je tinjala i odavala toplotu i svetlost danima - nedeljama - a opet nikada nije bila džarana niti obnavljana. Ta zagonetka razjašnjena je tek kada smo sreli Oca Glaukusa.
   U grupi nije bilo dece, a bilo je teško odrediti starost Čitčatuka koje smo upoznali. Kučijat je očito bio stariji od većine - lice mu je bilo mreža bora koje su se širile od hrbata tog nosa širokog kao sečivo - ali nikada nismo uspeli da razgovaramo o starosti ni sa jednim od njih. Prepoznali su Aneu kao dete - ili makar kao mladu odraslu osobu - i tako su je i tretirali. Žene su, kako smo primetili pošto smo identifikovali tri među njima, imale ulogu lovca i stražara u ravnopravnoj rotaciji sa muškarcima. Iako će meni i A. Betiku poveriti tu čast da stražarimo dok grupa spava - troje njih sa kopljima stalno je ostajalo budno - od Anee nikada nisu tražili da radi to. Ali očigledno su uživali u njenom društvu, kao i u razgovoru sa njom, a svi su koristili kombinaciju jednostavnih reči i složenih znakova kako bi premostili jaz koji je među ljudima postojao još od Paleolita.
   Trećeg dana, Anea je uspela da ih zamoli da se vrate sa nama do reke. Isprva su bili zbunjeni, ali njeni znaci i nekoliko reči koje je naučila ubrzo su im preneli tu zamisao - reka, splav koji pluta, luk dalekobacača zamrznut u ledu (na to su uskliknuli), zatim ledeni zid i hod ledenim tunelom pre nego što smo susreli svoje prijatelje Čitčatuke.
   Kada je Anea predložila da se zajedno vratimo do reke, grupa se okupila kod odora za spavanje, natrpala ih u torbe od kože utvara i krenula sa nama posle samo nekoliko trenutaka. Došao je i na mene red da nekoga vodim, a svetlucavi brojčanik inercionog kompasa raspleo mi je mnoštvo skretanja, prevoja, uspona i silazaka koje smo prešli za tri dana lutanja.
   Ovde bi trebalo da kažem da bi vreme, da nije bilo naših hronometara, potpuno iščilelo u ledenim tunelima Sol Drakoni Septema. Nepromenjivi mutni sjaj iz koštanog mangala, odsjaj ledenih zidova, tama pred nama i iza nas, svepritiskajuća hladnoća, kratki razdoblji spavanja i beskrajni sati savladavanja ledenih hodnika sa težinom planete na leđima - sve se to ujedinilo da bi nam uništilo osećaj za vreme. Ali prema hronometru, kasno trećeg dana od napuštanja splava, spustili smo se niz poslednji deo uskog hodnika i vratili se do reke.
   Bio je to tužan prizor: rascepljena katarka i izubijani trupci, krma plovila gotovo uronjena pod nagomilani led, fenjeri koje smo ostavili beli od mraza i čitav splav prazan i napušten bez našeg šatora i opreme. Čitčatuci su bili očarani i iskazali su najviše živosti od prvobitnog susreta sa nama. Upotrebivši užad od upletene kože utvara, Kučijat i nekoliko drugih spustili su se do splava i svaku sitnicu pomno pregledali - kamen našeg napuštenog ognjišta, metal fenjera, najlonsko uže kojim smo vezivali trupce. Njihovo uzbuđenje bilo je opipljivo i shvatio sam da u društvu gde jedini izvor građevinskog materijala, oružja i odeće predstavlja jedna životinja - i to vešti grabljivac - splav mora da predstavlja pravu riznicu sirovina.
   Mogli su tada da pokušaju da nas ubiju ili ostave i da uzmu to blago, ali Čitčatuci su bili velikodušni ljudi i čak ni pohlepa nije mogla da izmeni njihov stav da su sva ljudska bića saveznici, baš kao što su sve utvare bile neprijatelji i plen. Tada još nismo videli utvaru - izuzev, naravno, koža koje smo nosili preko svoje tropske odeće, pošto su odore bile tako neverovatno tople i ravne termalnom ćebetu u pogledu delotvorne izolacije, pa smo bili u stanju da spakujemo sve spoljnje slojeve koje smo natrpali na sebe. Ali ako tada nismo još znali za snagu i glad utvara, vrlo brzo smo za to saznali.
   I opet im je Anea prenela zamisao o tome da otplovimo nizvodno kroz luk. Opisala je pantomimom ledeni zid - pokazala ka njemu - a onda im objasnila naš planirani put nizvodno do drugog luka.
   To je Kučijata i njegovu grupu još više uzbudilo i pokušali su da razgovaraju sa nama jezikom znakova, dok su njihove oštre reči i rečenice padale kao tovar šljunka svaljenog na naše uši. Kada to nije uspelo, okrenuli su se jedan drugome i uzbuđeno počeli da pričaju. Konačno, Kučijat je istupio napred i obratio nam se kratkom rečenicom. Čuli smo kako ponavlja reč 'glaukus' - to smo i ranije čuli u njihovom govoru, reč se izdvajala kao strana u njihovom jeziku - i kada je Kučijat pokazao naviše i ponovio znak da svi krenemo prema površini, rado smo se saglasili.
   I tako smo, umotani u odore od krzna utvara, leđa pognutih pod težinom rančeva i iscrpljujuće gravitacije, koračajući po ledu tvrdom kao kamen, krenuli prema gradu zakopanom u ledu, da se sastanemo sa sveštenikom.
   

41.
   Kada konačno stiže glas da Otac Kapetan de Soja može da napusti parohijski dom Hristovih Legionara, gde je praktično bio u kućnom pritvoru, on nije prispeo iz Svete Kancelarije Inkvizicije, kao što je očekivao, već oličen u Monsinjoru Lukasu Odiju, podsekretaru vatikanskog državnog sekretara, Njegove Ekselencije Simona Avgustina Kardinala Lurdusamija.
   Hod do vatikanskog grada i kroz vatikanske vrtove De Soja gotovo ne može da izdrži. Sve što vidi i čuje - bledoplavo nebo Pacema, pesma zeba u krušicima, blago odzvanjanje zvona za večernje - izaziva u njemu navalu osećanja do te mere da mora svojski da se potrudi da zadrži suze. Monsinjor Odi ćaska dok šetaju i meša vatikanske tračeve sa blagim ljubaznostima na način od koga De Soji uši zuje još dugo pošto su prošli deo vrta u kome se čuju pčele između cvetnih zasada.
   De Soja se usredsređuje na visokog, postarijeg muškarca koji ga vodi tako bodrim korakom. Odi je veoma visok i čini se da klizi napred, a noge su mu tihe unutar dugačke mantije. Monsinjorovo lice mršavo je i lukavo, a bore i linije oblikovane su mnogim decenijama zabavljanja, dok dugački kljun nosa kao da njuška vazduh Vatikana u potrazi za humorom i govorkanjima. De Soja je čuo viceve o Monsinjoru Odiju i Kardinalu Lurdusamiju, o visokom, smešnom čoveku i ogromnom, lukavom čoveku - koji bi zajedno izgledali gotovo komično da nema uistinu zastrašujuće moći kojom upravljaju.
   De Soja je na trenutak iznenađen kada izlaze iz vrta i stupaju u jedan od spoljnjih liftova koji se dižu do lođa Vatikanske Palate. Vojnici Švajcarske Garde, blistavi u svojim drevnim uniformama sa crvenim, plavim i narandžastim prugama, zauzimaju stav mirno prilikom njihovog ulaska u žičane kaveze lifta i izlaska iz njih. Vojnici ovde nose dugačke džilite, ali De Soja se priseća da se oni mogu koristiti i kao pulsne puške.
   "Sećate se da je Njegova Svetost, za vreme svog prvog vaskrsenja, odlučio da ponovo zauzme ovaj nivo zato što je bio privržen svom imenjaku, Juliju Drugom", kaže Monsinjor Odi, mahnuvši niz dugački hodnik lakim pokretom ruke.
   "Da", kaže De Soja. Srce mu divlje lupa. Julije II, slavni papa-ratnik koji je naručio oslikavanje tavanice Sikstinske kapele za vreme svoje vladavine od 1503. do 1513. nove ere, prvi je živeo u ovim odajama. Sada je Papa Julije - u svim svojim inkarnacijama od Julija VI do Julija XIV - živeo i vladao ovde skoro dvadeset sedam puta duže od te decenije prvog pape-ratnika. Neće se, valjda, susresti sa Svetim Ocem! De Soja uspeva da zadrži spoljašnji mir dok polaze velikim hodnikom, ali dlanovi su mu vlažni i ubrzano diše.
   "Naravno, mi idemo u Sekretarijat", kaže Odi sa osmehom, "ali ako niste videli papske odaje, to je prijatna šetnja. Njegova Svetost ima sastanak sa Međuzvezdanim biskupskim sinodom u manjoj dvorani zgrade Nervi ceo današnji dan."
   De Soja klima glavom kao da sluša, ali uistinu, njegova pažnja usmerena je na Rafaelove stanze koje uspeva načas da vidi kroz otvorena vrata papskih odaja kraj kojih prolaze. On zna osnove istorije: Papa Julije II umorio se od 'staromodnih' fresaka takvih sitnih genija poput Pjera dela Frančeske i Andrea del Kastanja, pa je ujesen 1508. doveo dvadeset šestogodišnjeg genija iz Urbina, Rafaela Sancija - takođe poznatog pod imenom Rafael. U jednoj odaji De Soja primećuje Stanza della Segnatura, upečatljivu fresku koja predstavlja trijumf religijske istine u kontrastu sa trijumfom filosofske i naučne istine.
   "Ahhh", kaže Monsinjor Odi i zastaje tako da De Soja može načas da pogleda. "Dopada vam se, a? Vidite Platona tamo, među filosofima?"
   "Da", kaže De Soja.
   "Da li znate na koga on zaista liči? Ko je bio model?"
   "Ne", kaže De Soja.
   "Leonardo da Vinči", kaže monsinjor sa naznakom osmeha. "A Heraklit - vidite ga tamo? Znate li koga je Rafael uzeo za njega od živih savremenika?"
   De Soja može samo da odmahne glavom. Seća se male marijaističke kapele od ćerpiča na njegovom rodnom svetu, sa peskom koji stalno ulazi na vetru ispod vrata i gomila se ispod jednostavnog kipa Device.
   "Heraklit je bio Mikelanđelo", kaže Monsinjor Odi. "A Euklid, tamo... vidite ga... to je bio Bramante. Hodite unutra, bliže."
   De Soja jedva može da se natera da stupi na bogatu tapiseriju tepiha. Freske, kipovi, pozlaćeni zidni ukrasi i visoki prozori odaje kao da se okreću u vrtlogu oko njega.
   "Vidite tamo slova na Bramanteovom okovratniku? Hodite, nagnite se bliže. Možete li da ih pročitate, sine moj?"
   "R-U-S-M", čita De Soja.
   "Da, da", kikoće se Monsinjor Lukas Odi. "Rafael Urbinus Sua Manu. Hajde, hajde, sine moj... prevedite to jednom starcu. Mislim da ste ove nedelje obnovili svoj latinski."
   "Rafael od Urbina", prevodi De Soja i mrmlja više za sebe nego za višeg muškarca, "svojeručno."
   "Da. Hajdemo dalje. Poći ćemo papskim liftom dole, do odaja. Ne smemo da ostavimo sekretara da čeka."
   
   Odaje Bordžija zauzimaju najveći deo prizemlja u tom krilu palate. Ulaze u njih kroz malu kapelu Nikole V, i Otac Kapetan De Soja pomišlja da nikada nije video ljupkije ljudsko delo od te male prostorije. Tu je freske naslikao Fra Anđeliko između 1447. i 1449. godine nove ere, i predstavljaju suštinsku jednostavnost, ovaploćenje čistote.
   Iza kapele, prostorije odaja Boržija postaju mračnije i zlokobnije, baš kao što je istorija Crkve koja je usledila postala mračnija pod papama Bordžijama. Ali u odaji IV - radnoj sobi pape Aleksandra, posvećenoj naukama i liberalnoj umetnosti - De Soja počinje da ceni moć bogatstva boja, ekstravagantnih primena pozlate i raskošnog korišćenja gipsanih radova. Odaja V istražuje žitija svetaca kroz freske i kipove, a opet deluje nekako stilizovano, neljudski, što De Soja povezuje sa drevnim slikama egipatske umetnosti sa Stare Zemlje. Odaja VI, papina obedovaonica, prema Monsinjoru, istražuje misterije vere u eksploziji boja i oblika, od koje De Soja bukvalno ostaje bez daha.
   Monsinjor Odi zastaje kraj ogromne freske Vaskrsenja i upire dva prsta u jednu skrajnutu priliku čija se silna pobožnost može osetiti kroz vekove i izbledelo ulje. "Papa Aleksandar Šesti", kaže Odi tiho. "Drugi papa Bordžija." Gotovo nemarno odmahuje rukom prema dvojici ljudi koji stoje u blizini na freski punoj likova. Obojica imaju oreole i izraze rezervisane za svece. "Čezare Bordžija", kaže Odi, "sin pape Aleksandra, kopilan. Čovek kraj njega je Čezarev brat... koga je ovaj ubio. Papina kćerka, Lukrecija, bila je u Odaji V... možda je niste primetili... devica Sveta Katarina Aleksandrijska."
   De Soja je u stanju samo da zuri. Diže pogled prema tavanici i vidi slike koje su se javljale u svim tim odajama - blistavog bika i krunu, ambleme Bordžija.
   "Sve ovo je naslikao Pinturikijo", kaže Monsinjor Odi i ponovo polazi. "Pravo ime bilo mu je Bernardino di Beto i bio je sasvim lud. Verovatno je bio sluga tame." Monsinjor zastaje da bi ponovo pogledao prostoriju dok Švajcarska Garda zauzima stav mirno. "I svakako genije", kaže tiho. "Hajdemo. Vreme je za vaš sastanak."
   
   Kardinal Lurdusami čeka za dugačkim, niskim stolom u Odaji VI, nazvanoj Sala dei Pontifici - takozvanoj 'Odaji papa'. Ogroman čovek ne ustaje, već se pomera postrance na stolici kada najavljuju Oca Kapetana de Soju i dopuštaju mu da uđe. De Soja se spušta na koleno i ljubi kardinalov prsten. Lurdusami tapše sveštenika-kapetana po glavi i odmahuje rukom kako bi prekinuli sa formalnostima. "Sedi na onu stolicu, sine moj. Raskomoti se. Uveravam te, ta mala stolica udobnija je od ovog prestola sa uspravnim naslonom koji su pronašli za mene."
   De Soja je gotovo zaboravio snagu kardinalovog glasa: to je duboka tutnjava basa koja kao da se diže iz same utrobe zemlje, koliko i iz tela krupnog muškarca. Lurdusami je ogroman, velika masa crvene svile, belog platna i grimiznog somota, geološki masiv od čoveka koji kulminira velikom glavom na slojevima podbradaka, malim ustima, sitnim, živim očima i gotovo golom lobanjom ukrašenom grimiznom kapicom na temenu.
   "Federiko", grmi kardinal. "Tako mi je drago, oduševljen sam što si bez posledica prošao kroz toliko smrti i nevolja. Dobro izgledaš, sine moj. Umorno, ali dobro."
   "Hvala, Vaša Ekselencijo", kaže De Soja. Monsinjor Odi je seo na stolicu s leve strane sveštenika-kapetana, nešto dalje od kardinalovog stola.
   "A koliko znam, juče si izišao pred tribunal Svete Kancelarije", grmi kardinal Lurdusami i oči mu svrdlaju u De Soju.
   "Da, Vaša Ekselencijo."
   "Nadam se da nije bilo stezanja palčeva? Gvozdenih gospi i vrelog gvožđa. Ili su te razapeli na točku?" Kardinalov kikot čini se da odjekuje u njegovim ogromnim prsima.
   "Ne, Vaša Ekselencijo." De Soja uspeva da se osmehne.
   "Dobro, dobro", kaže kardinal, dok mu svetlost iz svetiljke sa visine od deset metara sija na prstenu. Naginje se bliže i osmehuje. "Kada je Njegova Svetost naredio Svetoj Kancelariji da ponovo uzme stari naziv - Inkvizicija - nekoliko nevernika pomislilo je da su se vratili dani ludila i terora unutar Crkve. Ali sada znaju da nije tako, Federiko. Jedina moć Svete Kancelarije jeste u njenoj ulozi savetodavca za Redove Crkve, a njena jedina kazna je preporuka za ekskomunikaciju."
   De Soja oblizuje usne. "Ali ta kazna je strašna, Vaša Ekselencijo."
   "Da", saglasan je kardinal Lurdusami i šaljivost mu nestaje iz glasa. "Strašna. Ali ti o tome ne treba da brineš, sine moj. Ovaj incident je okončan. Tvoje ime i ugled u potpunosti su povraćeni. Izveštaj koji je tribunal poslao Njegovoj Svetosti oslobađa te svakog prestupa krupnijeg od... da kažemo... bezobzirnosti kada su u pitanju osećanja izvesnog provincijskog biskupa koji u Kuriji ima dovoljno prijatelja da izdejstvuje to saslušanje."
   De Soja još ne ispušta dah. "Biskup Melandrijano je lopov, Vaša Ekselencijo."
   Lurdusamijeve živahne oči načas se okreću prema Monsinjoru Odiju, a zatim se vraćaju licu sveštenika-kapetana. "Da, da, Federiko. Znamo to. Znali smo to već neko vreme. Dobri biskup iz tog dalekog plovećeg grada na vodenom svetu i sam će imati šta da kaže pred kardinalima Svete Kancelarije, budi siguran. A takođe možeš biti siguran da preporuke u njegovom slučaju neće biti tako blage." Kardinal se ponovo zavaljuje u stolicu sa visokim naslonom. Drevno drvo krcka. "Ali mi moramo porazgovarati o drugim stvarima, sine moj. Da li si spreman da nastaviš svoju misiju?"
   "Da, Vaša Ekselencijo." De Soja je iznenađen spremnošću i iskrenošću sopstvenog odgovora. Sve do tog sekunda, mislio je da bi najbolje bilo da taj deo njegovog života i službe bude okončan.
   Izraz na licu kardinala Lurdusamija postaje ozbiljniji. Veliki podvaljci kao da postaju čvršći. "Izvrsno. E, sad, koliko shvatam, jedan od tvojih vojnika umro je za vreme pohoda na Hebron."
   "Nesreća prilikom vaskrsavanja, Vaša Ekselencijo", kaže De Soja.
   Lurudusami vrti glavom. "Strašno. Strašno."
   "Strelac Retig", dodaje Otac Kapetan de Soja, osetivši da ime tog čoveka treba pomenuti. "Bio je to dobar vojnik."
   Kardinalove sitne oči sjaje, kao da su tamo suze. On gleda pravo u De Soju i kaže: "Pobrinućemo se za njegove roditelje i sestru. Strelac Retig je imao brata koji je dospeo do čina sveštenika-zapovednika na Bresiji. Jesi li znao to, sine moj?"
   "Ne, Vaša Ekselencijo", kaže De Soja.
   Lurdusami klima glavom. "Veliki gubitak." Kardinal uzdiše i spušta bucmastu šaku na prazni sto. De Soja vidi jamice na nadlanici i gleda u nju kao da je to zasebni entitet, neki beskičmenjak iz mora,
   "Federiko", grmi Lurdusami, "imamo predlog za osobu koja će popuniti mesto na tvom brodu upražnjeno smrću Strelca Retiga. Ali najpre moramo da porazgovaramo o razlogu ove misije. Da li znaš zašto moraš da pronađeš i lišiš slobode tu mladu devojku?"
   De Soja se uspravlja. "Vaša Ekselencija mi je objasnila da je devojčica dete nakaznog kibrida", kaže on. "Da predstavlja pretnju za samu Crkvu. Da je sasvim moguće da je ona agent AI TehnoSrži."
   Lurdusami klima glavom. "Sve je to tačno, Federiko. Sve je tačno. Ali mi ti nismo rekli kako ona predstavlja pretnju... i to ne samo Crkvi i Paksu, već čitavom čovečanstvu. Ako te već šaljemo natrag u tu misiju, sine moj, imaš pravo to da znaš."
   Napolju, prigušeno ali i dalje čujno kroz prozore i zidove palate, odjekuju dva iznenadna i potpuno različita zvuka. U istom trenu, podnevni top ispaljen je sa brda Janikulum duž reke, prema Trateveriju, a časovnici Svetog Petra počinju da udaraju podnevni sat.
   Lurdusami okleva, vadi drevni časovnik iz prevoja grimizne odore, klima zadovoljno glavom, navija ga i vraća na mesto.
   De Soja čeka.
   

42.
   Bilo nam je potrebno nešto više od jednog dana da odemo ledenim tunelima do Oca Glaukusa i zakopanog grada, ali tu je bilo i tri kratka razdoblja spavanja, a samo putovanje - mrak, hladnoća, uski prolazi kroz led - moglo bi se sasvim lako zaboraviti da jedna utvara nije odnela člana naše grupe.
   Kao kod svih pravih činova nasilja, desilo se to previše brzo da bi se primetilo. U jednom trenutku hodali smo jedno za drugim, Anea, android i ja pri kraju kolone Čitčatuka, i najednom je došlo do eksplozije leda i pokreta - ukočio sam se, pomislivši da je aktivirana mina - a prilika pod odorom dva mesta ispred Anee nestala je bez povika.
   Još sam bio ukočen, sa plazma puškom u umotanim rukama, ali beskorisnom, još zakočenom, kada je najbliži Čitčatuk počeo da nariče gnevno i bespomoćno, dok su se najbliži lovci bacali niz novi hodnik koji se otvorio tamo gde ga sekund ranije nije bilo.
   Anea je već obasjavala ručnom svetiljkom gotovo okomiti šaht kada sam se progurao do nje, sa podignutim oružjem. Dvojica Čitčatuka bacila su se u taj šaht i usporila pad pomoću čizama i kratkih koštanih noževa tako da je iznad njih prštalo iverje leda, i samo što se nisam zavukao tamo kada me Kučijat zgrabi za rame. "Kčej!" reče on. "Ku četa či!"
   Tog četvrtog dana već sam znao da mi tako naređuje da ne idem. Poslušao sam ga, ali sam izvadio laser-svetiljku da bih osvetlio put lovcima koji su vikali, sada već dvadeset metara ispod nas, gde su nestali iz vidokruga kada je novi tunel skrenuo u vodoravan tok. Isprva sam mislio da je to učinak crvenog laserskog snopa, ali onda sam video da je šaht prekriven - gotovo potpuno obojen - svetlom krvlju.
   Naricanje među Čitčatucima nastavilo se i kada su se lovci vratili praznih šaka. Shvatio sam da nisu videli ni utvaru, ni njenu žrtvu, osim krvi, iscepane odore i malog prsta s njene desne šake. Kuču, onaj koga smo smatrali vračem, kleknuo je, poljubio otkinuti prst, rasekao koštanim nožem podlakticu tako da je njegova krv nakapala na krvavi prst, a onda pažljivo, gotovo sa strahopoštovanjem, spustio prst u svoju kožnu torbu. Naricanje smesta prestade. Čijaku - visoki muškarac sa okrvavljenom odorom koja je sada okrvavljena i drugi put, pošto je on bio jedan od lovaca koji su pohitali niz šaht - okrenuo se prema nama i ozbiljno održao dugi govor dok su ostali namicali rančeve, odlagali koplja i nastavljali dalje.
   Dok smo išli ledenim tunelom, nisam mogao da se uzdržim od osvrtanja, tako da sam video kako se nazubljena ulazna rupa utvare gubi u crnilu koje kao da nas je pratilo. Znajući da životinje žive na površini i da silaze uglavnom da bi lovile, nisam bio nervozan. Ali sada je i sam led poda izgledao varljivo, ledene površine i hrbati zidova i tavanica puke čeke za sledeću utvaru. Ustanovio sam da pokušavam da lako koračam, kao da će me to spasti od propadanja do mesta gde čeka ubica. Nije bilo lako koračati tako na Sol Drakoni Septemu.
   "Č. Anea", reče prekrivena prilika A. Betika. "Nisam mogao da razumem šta je to govorio Č. Čijaku. Nešto o brojevima?"
   Aneino lice bilo je gotovo skriveno zubima utvare na njenoj odori. Znao sam da su te odore skinute sa mladunaca utvara - beba - ali jedan pogled na bele mišice debele poput mog torza koje izbijaju iz ledenog zida, na crne kandže dugačke kao moje podlaktice, naterao me je da shvatim koliko velika mora da su ta stvorenja. Ponekad, shvatio sam dok sam, sa otkočenom plazma puškom, pokušavao lako da koračam pod ubistvenom težinom Sol Drakoni Septema, najkraći put do hrabrosti vodi kroz potpuno neznanje.
   "...zato mislim da je govorio o činjenici da se grupa više ne sastoji od prostog broja", govorila je Anea A. Betiku. "Sve dok ona nije... bila odnesena... bilo nas je dvadeset šestoro, što je bilo u redu, ali sada moraju ubrzo da učine nešto ili će biti... ne znam... još nesreće."
   Koliko sam mogao da shvatim, rešili su problem sa prostim brojem tako što su Čijakua poslali napred kao izvidnika. Ili se možda samo javio kao dobrovoljac da se odvoji od grupe sve dok ne budu mogli da nas ostave u zamrznutom gradu - dvadeset pet, kao neparan broj, mogao je nakratko da se toleriše, ali bez nas njihova grupa svešće se na dvadeset dva, što je i dalje bio neprihvatljiv broj.
   Ostavio sam za sobom zaokupljenost Čitčatuka prostim brojevima kada smo stigli u grad.
   Najpre, ugledali smo svetlo. Posle samo nekoliko dana, oči su nam se toliko navikle na sjaj žara iz 'čučkituka' - pravouglog koštanog mangala - da je čak i povremeni blesak naših ručnih svetiljki izgledao zaslepljujuće. Svetlost zamrznutog grada bila je bukvalno bolna.
   Nekada, zgrada je bila od plastila i veštačkog stakla, visoka možda sedamdeset spratova, i mora da je gledala na prijatnu zelenu teraformiranu dolinu - možda okrenuta južno prema reci koja je tekla pola kilometra dalje. Sada se naš ledeni tunel otvarao u rupu u staklu negde oko pedeset osmog sprata i jezici atmosferskog glečera izvili su čelični kostur zgrade i pronašli sebi ulaz na različitim nivoima.
   Ali neboder je još stajao i možda su mu gornji spratovi štrčali u crnilo gotovo potpunog vakuuma iznad površine glečera. I dalje je blistavo svetleo.
   Čitčatuci zastaše pred ulazom, zaštitivši oči od sjaja, pa počeše da nariču drugačijim tonom od ranijeg tugaljivog zavijanja u tunelu gde je nestala žena. Ovo je bilo dozivanje. Dok smo stajali i čekali, zurio sam u otvoreni kostur tog mesta, sačinjen od čelika i stakla, u desetine i desetine okačenih svetiljki koje su posvuda gorele, sprat za spratom, tako da smo mogli da zurimo naniže između nogu kroz jasni led i vidimo kako se zgrada spušta ispod nas, jarko osvetljenih prozora.
   Onda se pojavi Otac Glaukus i krenu teško prema nama kroz prostor koji je delimično bio ledena pećina, delimično prostorija kancelarijske zgrade. Nosio je dugačku, crnu mantiju i raspeće koje me je podsetilo na Jezuite i njihov manastir blizu Port Romensa. Bilo je očigledno da je čovek slep - oči su mu bile mlečne od katarakte i nevidne poput kamena - ali to nije bilo prvo što sam uočio kod Oca Glaukusa: bio je star, drevan, beo, bradat kao patrijarh, i kada mu se Kučijat obratio, lice mu je oživelo i on se trgao kao iz transa, snežno bele obrve izvile su mu se naviše i zaorale borama po širokom čelu. Ispucale, vremešne usne izvile su mu se u osmeh. Ovo možda zvuči groteskno, ali ništa kod Oca Glaukusa nije ni na koji način bilo groteskno - ni slepilo, ni zaslepljujuće bela brada, ni istrošena, pegava staračka koža ili smežurane usne. Bio je toliko... samosvojan... da nijedno poređenje nije pristalo.
   Bio sam dosta rezervisan u pogledu sastanka sa tim 'glaukusom' - plašio sam se da će biti na neki način povezan sa Paksom od koga smo bežali - a sada, kada sam video da je sveštenik, trebalo je da zgrabim devojčicu i A. Betika i da odem sa Čitčatucima. Ali nijedno od nas nije uopšte osetilo takav poriv. Taj starac nije pripadao Paksu... bio je to samo Otac Glaukus. To smo saznali samo nekoliko minuta posle našeg susreta.
   Ali i pre nego što je iko progovorio, slepi sveštenik kao da je osetio naše prisustvo. Pošto se obratio Kučijatu i Čičticiji njihovim jezikom, naglo se obrnuo prema nama, podigavši visoko ruku kao da dlanom može da oseti našu toplotu - Aneinu, A. Betikovu i moju. Onda je prešao mali prostor do mesta gde smo stajali, na granici između ledene pećine i prostorije u koju je ona lagano nadirala.
   Otac Glaukus priđe pravo meni, spusti koščatu šaku na moje rame i reče, glasno i jasno na engleskom Mreže: "Ti si taj čovek!"
   
   Trebalo mi je neko vreme - čitave godine - da taj komentar smestim u odgovarajuću perspektivu. U to vreme, jednostavno sam pomislio da je stari sveštenik podjednako lud koliko i slep.
   Dogovorili smo se da ostanemo nekoliko dana sa Ocem Glaukusom u njegovom zaleđenom soliteru dok Čitčatuci ne odu da pozavršavaju neke važne čitčatučke stvari - Anea i ja nagađali smo da im je na vrhu liste prioriteta sređivanje problema sa prostim brojem - a onda će grupa doći ponovo po nas. Anea i ja uspeli smo da im znacima objasnimo da želimo da rastavimo splav i da ga prenesemo nizvodno do sledećeg portala dalekobacača. Izgleda da su Čitčatuci shvatili - ili su bar klimali glavama i koristili svoju reč za pristanak, 'čia' - kada smo pantomimom opisali drugi luk i splav koji prolazi ispod njega. Ako sam dobro razumeo njihove verbalne odgovore i znake, da bismo stigli do sledećeg dalekobacača moraćemo da putujemo po površini, što će potrajati nekoliko dana, i provesti nas kroz oblast sa mnoštvom arktičkih utvara. Bio sam siguran da su rekli da ćemo ponovo o tome razgovarati pošto reše svoj neposredni problem 'potrage za nerešivom ravnotežom' - što smo pretpostavili da znači da će potražiti novog pripadnika grupe - ili da će ostati bez tri. Čovek je morao da se zamisli nad tim potonjim rešenjem.
   U svakom slučaju, trebalo je da ostanemo sa Ocem Glaukusom dok se Kučijatova grupa ne vrati. Slepi sveštenik živo je ćeretao sa lovcima nekoliko minuta, a onda ostao kraj otvora ledene pećine, očito osluškujući, sve dok sjaj njihovog koštanog mangala odavno nije nestao.
   Onda nas Otac Glaukus ponovo pozdravi tako što je prešao rukama preko naših lica, ramena, mišica i šaka. Priznajem da nikada nisam iskusio takvo upoznavanje. Kada je obuhvatio Aneino lice koščatim šakama, starac reče: "Ljudsko dete. Nisam očekivao da ponovo vidim lice ljudskog deteta."
   Nisam razumeo. "Šta je sa Čitčatucima?" rekao sam. "I oni su ljudi. Sigurno imaju decu."
   Otac Glaukus poveo nas je dublje u oblakoder i naviše stepeništem do toplije prostorije pre našeg 'upoznavanja'. To je za njega očigledno bio dnevni boravak - svetiljke i mangali goreli su jarko istim onim sjajnim lopticama koje su koristili Čitčatuci, samo što ih je ovde bilo na stotine više, okolo je bio smešten udoban nameštaj, tu je bio i drevni disk-reproduktor, a unutrašnji zidovi bili su obloženi knjigama - što mi se učinilo neumesno u domu jednog slepog čoveka.
   "Čitčatuci imaju decu", reče stari sveštenik, "ali ne dopuštaju im da ostanu sa grupama koje lutaju ovako daleko ka severu."
   "Zašto?" rekoh ja.
   "Zbog utvara", reče Otac Glaukus. "Ima tako mnogo utvara severno od stare linije teraformiranja."
   "Mislio sam da Čitčatuci u potpunosti zavise od utvara", rekoh ja.
   Starac klimnu glavom i pogladi bradu. Bila je puna, bela i dovoljno dugačka da mu pokrije rimski okovratnik. Mantija mu je bila pažljivo zakrpljena i prišivena, ali ipak iskrzana i izlizana. "Moji prijatelji Čitčatuci zavise u potpunosti od mladunaca utvara", reče on. "Metabolizam odraslih čini njihove kože i kosti bezvrednim za potrebe grupa..."
   To nisam razumeo, ali pustio sam ga da nastavi bez prekidanja.
   "...utvare, s druge strane, najviše vole decu Čitčatuka", reče on. "Zbog toga su Kučijat i ostali toliko zbunjeni prisustvom vaše mlade drugarice ovako daleko na severu."
   "Gde su njihova deca?" upita Anea.
   "Mnogo stotina kilometara južno", reče sveštenik. "Sa grupama za podizanje dece. Tamo je... tropska klima. Led je debeo samo trideset ili četrdeset metara, a atmosfera se gotovo da udisati."
   "Zašto utvare ne love decu tamo?" upitah ja.
   "To je loš kraj za utvare... isuviše topao."
   "Zašto onda svi Čitčatuci ne idu na sigurno i presele se na jug..." započeh, pa ućutah. Teret gravitacije i hladnoća mora da su me činili glupljim nego što zaista jesam.
   "Baš tako", reče Otac Glaukus, razabravši uviđanje u mojoj tišini. "Čitčatuci u potpunosti zavise od utvara. Lovačke grupe - kao što je grupa našeg prijatelja Kučijata - užasno rizikuju da bi grupama za podizanje dece obezbedile meso, kože i alat. Grupe za podizanje dece rizikuju da tamo pomru od gladi pre nego što hrana stigne. Čitčatuci imaju malo dece, ali ona su za njih dragocena. Ili, kako bi oni to rekli - 'utčai tuk ajčit čakutkučit'."
   "Više... sveta, mislim da je to reč... od toplote", prevede Anea.
   "Upravo tako", reče stari sveštenik. "Ali zaboravljam na učtivost. Pokazaću vam vaše odaje - imam nekoliko dodatnih soba opremljenih nameštajem i zagrejanih, iako ste vi moji prvi gosti koji ne pripadaju Čitčatucima za, mislim... ovaj... pet standardnih decenija. Dok se vi smestite, ja ću da vam podgrejem večeru."