29.
   Kada su nas oborili nekoliko stotina metara ispred portala dalekobacača, bio sam siguran da sam ovaj put mrtav. Unutrašnje zaštitno polje popustilo je istog trena kada su pogođeni generatori, zid planete koji je izgledao gore najednom je i neopozivo postao dole i brod je pao kao lift sa presečenim kablovima.
   Teško mi je da opišem senzacije koje su usledile. Sada znam da su se unutrašnja polja prebacila na ono što se zove 'polje pada' - a to nipošto nije pogrešan naziv, budite sigurni - i sledećih nekoliko minuta bilo je to upravo kao da smo se našli u džinovskoj kaci punoj želatina. U neku ruku, tako je i bilo. Polje pada proširilo se u nanosekundi kako bi ispunilo svaki kvadratni milimetar broda, obloživši nas i zadržavši u stanju potpune nepomičnosti dok se svemirska letelica stropoštavala u reku, odskakivala od blata na dnu, ispaljivala mlaz iz fuzionog motora - stvorivši džinovski oblak pare - i orala dalje napred bez obzira na sve, kroz blato, paru, vodu i otpatke implodirajućih rečnih obala sve dok brod nije izvršio poslednju komandu koja mu je bila izrečena - prošao kroz portal dalekobacača. Činjenica da smo to učinili tri metra ispod ključale površine reke nije sprečila dejstvovanje portala. Brod nam je kasnije rekao da se, dok je krma prolazila kroz dalekobacač, voda iznad i iza nje iznenada pretvorila u superzagrejanu paru - kao da nas je neki brod ili vazdušna letelica Paksa gađala zrakom CPB-a. Ironija je bila u tome da je upravo para skretala zrak onih nekoliko milisekundi neophodnih da brod dovrši sa prolaskom.
   U međuvremenu, ne znajući ni za jednu od tih pojedinosti, ja sam zurio. Oči su mi bile otvorene - nisam mogao da ih zatvorim zbog prezasićenosti i siline polja pada - i posmatrao sam spoljnje video monitore postavljene u podnožju kreveta, baš kao što sam i gledao kroz vrh oplate koji je još bio providan, kada je portal dalekobacača zatrepereo i oživeo usred pare, a sunčeva svetlost zalila rečnu površinu, sve dok se najednom nismo probili kroz oblak pare i još jednom tresnuli o stenje i rečno dno, a onda se nasukali na obalu ispod plavog neba i sunca.
   Onda se monitori pogasiše, a oplata postade neprovidna. Nekoliko minuta bili smo zarobljeni u tom pećinskom crnilu - ja sam lebdeo u vazduhu, ili bih to činio da nije bilo želatinskog polja pada - ruke su mi bile raširene, desna noga bila mi je polusavijena pozadi, kao da trčim, usta su mi bila otvorena u nemom kriku i nisam mogao da trepćem. Isprva je strah od gušenja bio veoma jak - polje pada nalazilo se u mojim otvorenim ustima - ali ubrzo sam shvatio da mi nos i grlo primaju kiseonik. Polje pada, kako se ispostavilo, dejstvuje prilično nalik na skupe osmotske maske koje su se koristile za dubinsko ronjenje u danima Hegemonije: vazduh je curkao kroz masu polja kojim je bio obložen nos i grlo. Nije to bilo prijatno iskustvo - oduvek sam mrzeo pomisao na gušenje - ali moja anksioznost bila je podnošljiva. Više me je uznemiravalo crnilo i klaustrofobični osećaj zarobljenosti u džinovskoj, lepljivoj mreži. U tim dugim minutima tame, mislio sam da je brod zauvek zaglavljen tu, onesposobljen, bez mogućnosti da popusti polja pada, i da ćemo nas troje umreti od gladi u svojim nedostojanstvenim položajima, sve dok jednog dana, kada energetske banke broda budu iscrpene, polja pada ne nestanu, a naši izbeljeni kosturi ne popadaju i zakloparaju po unutrašnjosti oplate broda kao kosti koje je bacio neki nevidljivi gatar.
   Međutim, polje se lagano razložilo za manje od pet minuta. Svetla su se uključila, zatreperela, a onda ih je zamenilo crveno osvetljenje za slučaj opasnosti, dok smo se mi blago spuštali na ono što je donedavno bilo zid. Spolja oplata ponovo postade providna, ali vrlo malo svetla probijalo se kroz blato i otpatke.
   Dok sam bio zarobljen na jednom mestu, nisam mogao da vidim A. Betika i Aneu - oni su mi bili odmah izvan zamrznutog vidokruga - ali sada sam ih ugledao, dok ih je polje spuštalo na oplatu sa mnom. Bio sam zapanjen kada sam čuo krik iz svog grla i shvatio da je to onaj urlik koji se začeo u meni u trenutku pada.
   Za trenutak, svi smo samo sedeli na zakrivljenom zidu oplate, trljali i isprobavali sopstvene ruke, noge i glave, kako bismo se uverili da nismo povređeni. Onda Anea progovori u ime svih. "Jebote, koje sranje", reče ona i ustade na zakrivljenom podu oplate. Noge su joj drhtale.
   "Brode!" uzviknu android.
   "Da, A. Betiče." Glas je bio smiren kao i uvek.
   "Jesi li oštećen?"
   "Da, A. Betiče", reče brod. "Upravo sam završio punu procenu oštećenja. Namotaji polja, odbojnici i Hoking-translatori pretrpeli su veliku štetu, kao i zadnji delovi oplate i dva od četiri peraja za sletanje."
   "Brode", rekoh, uskobeljavši se na noge, zagledavši se kroz providni nos oplate. Kroz zakrivljeni zid iznad nas dopirala je sunčeva svetlost, ali najveći deo spoljne oplate bio je neprovidan zbog blata, peska i drugih otpadaka. Tamna reka dosezala je dve trećine bočne visine i ljeskala se uz nas. Činilo se da smo se nasukali na peskovitu obalu, ali tek pošto smo zaorali mnogo metara rečnog dna. "Brode", pokušah ponovo, "rade li ti senzori?"
   "Samo radarski i vizuelni", odgovori on.
   "Progoni li nas neko?" rekoh ja. "Da li je neki brod Paksa prošao kroz dalekobacač sa nama?"
   "Negativno", reče brod. "U dometu mog radara nema nikakvih neorganskih kopnenih ili vazdušnih meta."
   Anea priđe okomitom zidu koji je nekada bio tepihom postavljeni pod. "Nema čak ni vojnika?" upita ona.
   "Ne", reče brod.
   "Da li dalekobacač još radi?" upita A. Betik.
   "Negativno", reče brod. "Portal je prestao da dejstvuje osamnaest nanosekundi pošto smo mi kroz njega prošli."
   Malo se opustih i pogledah devojčicu, pokušavajući da se uverim pukim pogledom da nije povređena. Izuzev divlje raščupane kose i uzbuđenja u očima, izgledala je sasvim normalno. Ona mi se isceri. "I kako ćemo sad da iziđemo odavde, Role?"
   Digoh pogled i shvatih na šta misli. Centralno stepenište nalazilo se otprilike tri metra iznad naših glava. "Brode?" rekoh ja. "Možeš li ponovo da uključiš unutrašnja polja dovoljno dugo da na pružiš priliku da iziđemo iz broda?"
   "Žao mi je", reče brod. "Polja su sada isključena i proći će izvesno vreme dok ne budu popravljena."
   "Možeš li da morfuješ otvor u oplati iznad nas?" rekoh ja. Vraćalo mi se osećanje klaustrofobije.
   "Plašim se da ne mogu", reče brod. "U ovom trenutku dejstvujem zahvaljujući rezervnoj energiji, a morfovanje zahteva daleko više energije od one kojom raspolažem. Glavna vazdušna komora radi. Ako možete stići do nje, otvoriću je."
   Nas troje se zgledasmo. "Sjajno", rekoh konačno. "Moramo da puzimo natrag trideset metara kroz brod dok je sve okrenuto naglavačke."
   Anea je još gledala naviše, u otvor šahta za stepenište. "Ovde je gravitacija drugačija - osećaš?"
   Shvatih da osećam to. Sve je bilo nekako lako. Mora da sam to već primetio i pripisao varijaciji unutrašnjeg polja - ali unutrašnjeg polja više nije bilo. Ovo je bio drugi svet, sa drugom gravitacijom! Shvatio sam da zurim u dete.
   "Hoćeš da kažeš da možemo da odletimo tamo?" rekoh, pokazavši na krevet koji je visio sa zida iznad nas i na šaht stepeništa kraj njega.
   "Ne", reče Anea, "ali gravitacija ovde deluje malo slabije od Hiperionove. Vas dvojica me odbacite gore, a ja ću da vam spustim nešto, pa ćemo otpuzati do vazdušne komore."
   I upravo to smo uradili. Napravili smo joj 'lopovske' šakama i digli Aneu do nižeg ruba otvora šahta stepeništa, gde je stala, održavajući ravnotežu, pružila ruke i uzela ćebe koje je visilo sa kreveta, vezala ga za balustradu i spustila drugi kraj do nas, a onda smo, pošto smo se A. Betik i ja popeli, svi oprezno hodali po šipki središnjeg stepeništa, viseći i pridržavajući se za kružne stepenice iznad i oko nas, da bismo postupno prošli kroz crvenim svetlom obasjani džumbus broda - kroz biblioteku, gde su knjige i jastuci pali na donju oplatu uprkos elastičnim držačima na policama, kroz deo sa holojamom, gde se 'Stejnvej' još nalazio na svom mestu zahvaljujući mehanizmima koji su mu onemogućavali pomeranje, ali odakle su se naše lične stvari stumbale do dna broda. Tu smo se zaustavili da bih se ja spustio do pretrpanog dna oplate i uzeo ranac i oružje koje sam ostavio na ležaju. Privezavši pištolj za opasač i bacivši naviše uže koje sam odložio u ranac, osećao sam se spremniji za sledeća iskušenja nego trenutak pre toga.
   Kada smo došli do hodnika, videli smo da je ono što je oštetilo pogonski deo ispod nas isto tako napravilo haos u spremištima: delovi hodnika bili su pocrneli i izbočeni, a sadržina spremišta ležala je razbacana duž iskidanih zidova. Unutrašnja vazdušna komora bila je otvorena, ali sada se nalazila nekoliko metara pravo iznad nas. Morao sam da se uzverem slobodnim stilom uz poslednji okomiti deo hodnika i da bacim uže ostalima dok sam čučao u samoj unutrašnjoj vazdušnoj komori. Iskočivši na spoljnu stranu oplate i izvukavši se na jarku sunčevu svetlost, posegnuo sam u crveno osvetljenu vazdušnu komoru, pronašao Anein ručni zglob i izvukao je napolje. Sekund kasnije, to sam ponovio sa A. Betikom. Onda svi stadosmo da bez žurbe razgledamo ono što je bilo oko nas.
   Nepoznati novi svet! Nikada neću moći da objasnim zadovoljstvo koje me je proželo u tom trenu - uprkos našem padu, uprkos našoj neprilici, uprkos svemu - gledao sam novi svet! Učinak toga kod mene bio je dublji od svega što sam očekivao od putovanja na druge svetove. Ova planeta veoma je ličila na Hiperion: vazduh se mogao disati, nebo je bilo plavo - iako mnogo svetlije od Hiperionovog lapisa - sa pramenovima oblaka iznad i rekom iza nas - širom od reke na Renesansi Vektor - i džunglom koja se na obe obale protezala, desno koliko god sam mogao da vidim, i natrag, levo, iza obraslog portala dalekobacača. Ispred nas, pramac broda zaista je uzorao rečno dno i nasukao se na peščani sprud, a onda je ponovo počinjala džungla i visila iznad svega kao iskrzana zelena zavesa iznad uske bine.
   Ali koliko god ovo zvučalo poznato, sve je bilo čudno: mirisi u vazduhu bili su strani, gravitacija neobična, sunčeva svetlost malčice prejaka, 'drveće' u džungli nije ličilo ni na šta što sam ikada video - pernate zelene gimnosperme, tako bih to tada opisao - a iznad nas, jata krhkih, belih ptica kakve nikad nisam video udaljavala su se od zvuka našeg nespretnog ulaska u ovaj svet.
   Krenuli smo po oplati prema obali. Blagi lahor nabirao je Aneinu kosu i nosio mi košulju. Vazduh je mirisao na tanane začine - naznake cimeta i majčine dušice, možda, mada blaže i bogatije od ovih. Pramac broda spolja nije bio providan, iako nisam tada znao da li je brod ponovo učinio svoju kožu neprozirnom ili spolja nikada nije bila providna. Čak i na boku, trup broda bio bi previše visok i previše strm da se sa njega sklizne da nije uzorao tako duboku brazdu u pesku plaže; ponovo sam se latio užeta kako bih spustio A. Betika na pesak, zatim devojčicu, da bih konačno nabacio ranac na ramena i - sa plazma puškom sklopljenom i vezanom na vrhu - skliznuo i sam, preturivši se pri udarcu o utabano tle.
   Moj prvi korak na stranom svetu uopšte i nije bio korak - samo usta puna peska.
   Devojčica i android pomogoše mi da se osovim na noge. Anea je žmirkala naviše, uz trup. "Kako ćemo se vratiti gore?" upita ona.
   "Možemo da napravimo merdevine, da dovučemo neko srušeno drvo ili" - tu potapšah ranac - "da upotrebimo hoking-prostirku koju sam poneo."
   Obratismo pažnju na obalu i džunglu. Ova prva bila je uska - samo nekoliko metara od pramca do šume, a pesak je blistao crvenom bojom, umesto da ima boju peska pri jarkoj svetlosti sunca - a potonja je bila gusta i mračna. Lahor je tu, na obali, bio svež, ali ispod gusto izraslog drveća mogla se osetiti toplota. Dvadeset metara iznad nas, lišće gimnospermi šuštalo je i drhtalo poput antena velikih insekata.
   "Sačekajte malo ovde", rekoh ja i stupih pod zastor stabala. Nisko rastinje bilo je gusto, uglavnom je to bila paprat koja je rasla uz stabla, a tle se sastojalo od toliko humusa da je pre bilo nalik na sunđer nego na zemlju. Džungla je mirisala na vlagu i raspadanje, ali bio je to sasvim drugačiji miris od onoga u ritovima i močvarama Hiperiona. Pomislio sam na drakula-krpelje i borbene štuke iz moje pitome male divljine i pripazio na to gde gazim. Lijane su se u spiralama spuštale sa debala gimnospermi i preplitale kao užad u pomrčini ispred mene. Shvatio sam da je trebalo da svom spisku osnovne opreme dodam i mačetu.
   Nisam zašao ni deset metara u šumu, kada je najednom visoki žbun sa teškim crvenim lišćem na metar ispred mog lica eksplodirao u pokret i 'lišće' odlepršalo dalje od mene pod teškim baldahinom džungle, a zvuk kožnatih krila tih bića veoma je podsećao na velike voćne šišmiše koje su naši preci sa Hiperiona doneli svojim semebrodovima.
   "Prokletstvo", šapnuo sam i iskobeljao se iz mračnog gustiša uz puno upinjanja i probijanja. Košulja mi je bila iscepana kada sam se isteturao na pesak obale. Anea i A. Betik pogledaše me s iščekivanjem.
   "Tamo je džungla", rekoh.
   Otišli smo do ruba vode, seli tamo na delimično potopljeni panj i pogledali svoj svemirski brod. Jadna stvar ličila je na velikog nasukanog kita iz nekog starog holoa o životinjskom svetu Stare Zemlje.
   "Pitam se hoće li ikada ponovo poleteti", razmišljao sam naglas dok sam lomio tablu čokolade na delove i pružao jedan detetu, a drugi plavokošcu.
   "Oh, mislim da hoću", reče glas na mom ručnom zglobu.
   Priznajem da sam odlevitirao desetak centimetara. Zaboravio sam na komlog-narukvicu.
   "Brode?" rekoh, podigavši ruku i obrativši se pravo narukvici onako kako bih upotrebio prenosivi radio u teritorijalnim snagama.
   "Ne morate to da činite", reče glas broda. "Mogu sve da čujem sasvim jasno, hvala. Vaše pitanje bilo je - da li ću ikada ponovo poleteti? Odgovor je - gotovo sigurno. Morao sam da obavim i mnogo složenije popravke po prispeću u grad Endimion, kada sam se vratio na Hiperion."
   "Dobro", rekoh ja. "Drago mi je da možeš da se... ovaj... popraviš. Da li će ti biti potrebne sirovine? Delovi za zamenu?"
   "Ne, hvala, Č. Endimione", reče brod. "U pitanju je uglavnom relokacija postojećih materijala i redizajniranje određenih oštećenih jedinica. Popravke ne bi trebalo da traju dugo."
   "Koliko je dugo to 'nije dugo'?" upita Anea. Dovršila je čokoladu i polizala prste.
   "Šest standardnih meseci", reče brod. "Osim ako ne naletim na neke nepredviđene poteškoće."
   Nas troje se zgledasmo. Pogledah ponovo prema džungli. Činilo se da je sunce sada niže; njegovi vodoravni zraci obasjavali su krošnje gimnospermi i bacali senke ispod njih u još dublju pomrčinu. "Šest meseci?" rekoh ja.
   "Osim ako ne naletim na neke nepredviđene poteškoće", ponovi brod.
   "Šta mislite?" rekoh svojim saputnicima.
   Anea je oprala prste u reci, zapljusnula lice vodom i začešljala vlažnu kosu. "Nalazimo se na reci Tetis", reče ona. "Narosto ćemo ići nizvodno sve dok ne pronađemo sledeći portal dalekobacača."
   "Možeš da ponoviš taj trik?" rekoh ja.
   Ona obrisa vodu sa lica i reče: "Koji trik?"
   Odmahnuh rukom s tobožnjim omalovažavanjem. "Oh, ništa... to što si naterala mašinu koja je tri veka bila mrtva da proradi. Taj trik."
   Njene tamne oči bile su ozbiljne. "Nisam bila sigurna da mogu to da uradim, Role." Ona pogleda A. Betika, koji nas je ravnodušno posmatrao. "Stvarno."
   "Šta bi se desilo da nisi to bila u stanju?" upitah ja tiho.
   "Uhvatili bi nas", reče Anea. "Mislim da bi vas dvojicu pustili. Mene bi odveli na Pacem. To bi bilo poslednje što biste vi ili bilo ko drugi čuo o meni."
   Nešto u ravnom, bezosećajnom načinu na koji je to rekla, natera me da se naježim. "U redu", rekoh, "upalilo je. Ali kako si to uradila?"
   Ona načini taj mali pokret rukom na koji sam se sve više navikavao. "Nisam... sigurna", reče ona. "Znala sam iz snova da će me portal verovatno propustiti."
   "Da će te propustiti?" rekoh ja.
   "Da. Mislila sam da će me... prepoznati... i tako je i bilo."
   Spustio sam šake na kolena i ispružio noge, ukopavši potpetice čizama u crveni pesak. "Pričaš o dalekobacaču kao da je to inteligentan, živi organizam", rekoh.
   Anea se osvrnu prema luku koji se nalazio pola klika iza nas. "Na neki način, jeste", reče ona. "Teško je to objasniti."
   "Ali sigurna si da nas trupe Paksa ne mogu pratiti?"
   "Oh, da. Portal se neće aktivirati ni za koga drugog."
   Obrve mi se malo izviše. "A kako smo onda A. Betik i ja... i brod... prošli?"
   Anea se osmehnu. "Bili ste sa mnom."
   Ustadoh. "Dobro, kasnije ćemo to razmrsiti. Najpre, mislim da treba da napravimo plan. Da li ćemo sada u izviđanje, ili ćemo prvo da povadimo stvari iz broda?"
   Anea spusti pogled prema tamnoj vodi reke. "A onda se Robinzon Kruso skinuo do gola, otplivao do svog broda i napunio džepove biskvitima, pa doplivao natrag do obale..."
   "Šta?" rekoh ja dok sam uzimao ranac; namrštih se na dete.
   "Ništa", reče ona dok je ustajala. "Samo jedna prehedžirska knjiga koju mi je čika Martin čitao. Govorio je da su probni čitaoci uvek bili nekompetentni govnari - čak i pre četrnaest vekova."
   Pogledao sam androida. "Da li je ti razumeš, A. Betiče?"
   On blago trznu tankim usnama u onome što sam polako počeo da prepoznajem kao osmeh. "Moja uloga nije da razumem Č. Aneu, Č. Endimione."
   Uzdahnuo sam. "Dobro, da se vratimo na temu... Da li ćemo u izviđanje pre nego što se smrkne, ili ćemo prvo da iskopamo stvari iz broda?"
   "Ja sam za to da razgledamo malo", reče Anea. Gledala je u sve tamniju džunglu. "Ali ne kroz ono tamo."
   "Aha", složih se s njom i izvukoh hoking-prostirku sa vrha ranca, da bih je razmotao na pesku. "Videćemo da li će ovo raditi na ovom svetu." Zastao sam i pridigao komlog bliže. "Uostalom, koji je ovo svet? Brode?"
   Nastade sekund oklevanja, kao da je brod prezauzet razmatranjem sopstvenih problema. "Žao mi je, ne mogu da ga prepoznam zbog stanja u kome se nalaze moje memorijske banke. Moji navigacioni sistemi mogli bi da nam to kažu, naravno, ali za to bi trebalo da se vide zvezde. Mogu da vam kažem da trenutno na ovom delu planete nema nikakvih neprirodnih elektromagnetnih ili mikrotalasnih transmisija. A ne postoje ni relejski sateliti ili drugi veštački objekti gore, na sinhronoj orbiti."
   "U redu", rekoh ja, "ali gde smo?" Pogledah devojčicu.
   "Otkud znam?" reče Anea.
   "Ti si nas ovamo dovela", rekoh ja. Shvatio sam da se ponašam naprasito prema njoj, ali u tim trenucima osećao sam se naprasito.
   Anea odmahnu glavom. "Ja sam samo aktivirala dalekobacač, Role. Moj veliki plan bio je da umaknem od Oca Kapetana Kakoonobeše i svih tih brodova. To je sve."
   "I da pronađeš svog arhitektu", rekoh ja.
   "Da", reče Anea.
   Obazreh se prema džungli i reci. "Ovo mesto ne obećava mnogo što se tiče pronalaženja arhitekata. Valjda si u pravu... moraćemo samo da krenemo nizvodno prema sledećem svetu." Pogled mi zastade na luku dalekobacača, obraslom lijanama, kroz koji smo prošli. Sada sam shvatio zbog čega smo se nasukali na obalu: reka je skretala udesno tu, na oko pola kilometra od portala. Brod je prošao kroz portal i na prosto nastavio pravo, kroz plićake, na obalu.
   "Čekajte", rekoh ja, "zar ne bismo mogli jednostavno da reprogramiramo portal i da ga upotrebimo da odemo negde drugde? Zašto moramo da pronađemo drugi?"
   A. Betik odstupi od broda kako bi mogao bolje da pogleda luk dalekobacača. "Portali reke Tetis nisu dejstvovali poput miliona sličnih dalekobacača", reče on tiho. "A nisu bili ni stvoreni tako da dejstvuju kao portali Velikog Stecišta, ili veliki svemirski portali." On se maši za džep i izvuče neku knjižicu. Videh joj naslov - Putnički vodič za Mrežu Svetova. "Izgleda da je Tetis bio stvoren prvenstveno za tumaranje i zabavu", reče on. "Razdaljina između portala varirala je od nekoliko kilometara do mnogo stotina kilometara..."
   "Stotina kilometara!" rekoh ja. Očekivao sam da ćemo pronaći sledeći portal odmah iza sledeće rečne okuke.
   "Da", nastavi A. Betik. "Zamisao je, kako je shvatam, bila da se putniku ponudi široki izbor raznolikih svetova, pogleda i iskustava. U tu svrhu, samo su portali nizvodno mogli da se aktiviraju, a programirali su se nasumično... što će reći, delovi reke na različitim svetovima neprestano su se mešali, kao karte u špilu."
   Zavrteh glavom. "Spev starog pesnika veli da su reke bile iseckane posle Pada... da su se isušile kao izvori u pustinji."
   Anea se oglasi podrugljivim zvukom. "Čika Martin ponekad mnogo kenja, Role. On nikada nije video šta se dogodilo sa Tetisom posle Pada... Bio je na Hiperionu, zar ne? Nikada se nije vratio u Mrežu. Izmišljao je stvari."
   Nije smela tako da govori o najvećem književnom delu u poslednjih tri stotine godina - ili o legendarnom starom pesniku koji ga je sastavio - ali tada sam počeo da se smejem i ustanovio da mi je teško da prestanem. Kada sam to ipak uspeo, Anea me je čudno posmatrala. "Da li ti je dobro, Role?"
   "Nego šta", rekoh ja. "Samo sam srećan." Okrenuh se da bih jednim pokretom ruke obuhvatio džunglu, reku, portal dalekobacača - čak i našeg nasukanog kita od broda. "Iz nekog razloga, naprosto sam srećan", rekoh.
   Anea klimnu glavom, kao da me savršeno dobro razume.
   Androidu rekoh: "Da li u knjizi piše koji je ovo svet? Džungla, plavo nebo... mora da je negde devet zarez pet na Solmevljevoj lestvici. To je sigurno prilično retko. Je li ovaj svet u knjizi?"
   A. Betik prelista stranice. "Ne sećam se da je neki svet sa džunglom pomenut u odeljcima koje sam pročitao, Č. Endimione. Kasnije ću to pročitati pažljivije."
   "Pa, mislim da treba malo da pogledamo unaokolo", reče Anea, očito nestrpljiva da započne istraživanje.
   "Ali trebalo bi najpre da iznesemo neke važne stvari sa broda", rekoh ja. "Napravio sam spisak..."
   "To bi moglo da potraje satima", reče Anea. "Sunce bi moglo da zađe pre nego što završimo."
   "Ipak", rekoh ja, spreman za raspravu, "treba ovde da se organizujemo..."
   "Ako bih smeo da predložim šta da radimo", upade A. Betik blago, "možda biste vi i Č. Anea mogli da... ovaj... odete u izviđanje, dok ja počnem sa iznošenjem neophodnih predmeta koje ste pomenuli. Osim ako ne mislite da je pametnije da noćas spavamo u brodu."
   Svi pogledasmo siroti brod. Reka se vrtložila oko njega, a neposredno iznad nivoa vode video sam savijene i pocrnele patrljke nekadašnjih gordih zadnjih peraja. Pomislio sam na spavanje u tom rusvaju, pri crvenom osvetljenju za slučaj opasnosti ili u potpunoj tami središnjih nivoa, pa rekoh: "Pa, tamo bi bilo bezbednije, ali da mi najpre iznesemo stvari koje ćemo morati da ponesemo nizvodno; potom ćemo odlučiti."
   Android i ja razgovarali smo o tome nekoliko minuta. Ja sam poneo plazma pušku, kao i 'četrdeset peticu' u futroli na opasaču, ali želeo sam da uzmem i sačmaricu za patrone sa 16 kugli koju sam odložio na stranu, kao i opremu za kampovanje koju sam video u plakaru EVA spremišta. Nisam bio siguran kako ćemo krenuti nizvodno - hoking-prostirka bi verovatno mogla da ponese nas troje, ali nisam video način da ponese i nas i opremu, pa smo stoga odlučili da raspakujemo tri od četiri letcikla iz udubljenja ispod plakara sa odelima za svemir. Tamo se nalazio i pojas za letenje koji bi mogao dobro da nam posluži, kao i pomoćna oprema za kampovanje poput kocke za zagrevanje, vreća za spavanje, prostirki od pene, lasera u obliku ručne svetiljke za svakoga od nas, i komunikatora sa slušalicama koje sam zapazio. "Oh, i jednu mačetu, ako je budeš video", dodao sam. "U malom EVA spremištu nalazilo se nekoliko kutija noževa i sečiva za raznovrsnu upotrebu. Ne sećam se mačete, ali ako je ima tamo... ponesimo i nju."
   A. Betik i ja otišli smo do kraja uske obale, pronaši jedno srušeno drvo kraj ruba reke i odvukli ga - uz moje znojenje i psovke - natrag uz bok broda, kako bi poslužilo kao svojevrsne merdevine kojima bismo mogli da se uspužemo natrag na zaobljeni trup. "Oh, da, pogledaj ima li u tom džumbusu i kakvog užeta", rekoh ja. "I nekakavog splava na naduvavanje."
   "Još nešto?" upita A. Betik suvo.
   "Ne... pa, možda saunu, ako je pronađeš. I dobro opremljeni šank. A možda i orkestar od dvanaest svirača da nam malo svira dok se budemo raspakivali."
   "Uradiću sve što mogu, ser", reče android i poče da se penje uz drvo-merdevine natrag na vrh brodskog trupa.
   Osećao sam kriv što sam ostavio A. Betika da obavi sav težak posao, ali valjalo je saznati koliko je daleko sledeći portal dalekobacača, a nisam imao nikakvu nameru da devojčici dozvolim da sama odleti u izviđanje. Ona je sela iza mene kada sam uključio niti šara za aktiviranje i kada se tepih ukrutio i podigao nekoliko centimetara iznad vlažnog peska.
   

"Žešće", reče ona.
   "Šta?"
   "To znači 'mnogo dobro'", reče devojčica. "Čika Martin je pričao da je to bio dečji sleng kada je on bio derište na Staroj Zemlji."
   Ponovo uzdahnuh i kucnuh po nitima za let. Uzdigosmo se u spirali i ubrzo se nađosmo iznad nivoa krošnji. Sunce se sada nalazilo nesumnjivo niže u smeru za koji sam pretpostavio da je zapad. "Brode?" rekoh komlog-narukvici.
   "Da?" Ton broda uvek me je nagonio da pomislim da ga prekidam u nekom važnom zadatku.
   "Da li razgovaram sa tobom, ili sa bankom podataka koje si učitao?"
   "Sve dok ste u dometu komunikatora, Č. Endimione", odgovori on, "razgovarate sa mnom."
   "Koliki je domet komunikatora?" Uzdigli smo se na trideset metara iznad reke. A. Betik nam je mahao kraj otvorene vazdušne komore.
   "Dvadeset hiljada kilometara, ili zakrivljenje planete", reče brod. "Šta god naiđe prvo. Kao što sam ranije pomenuo, oko ovog sveta ne postoje relejni sateliti koje mogu da lociram."
   Kucnuh po šari za kretanje napred i mi poletesmo uzvodno, prema obraslom luku koji je tamo stajao. "Da li možeš da razgovaraš sa mnom kroz portal dalekobacača?" upitah.
   "Kroz aktivirani portal?" reče brod. "Kako bih to mogao, Č. Endimione? Nalazili biste se svetlosnim godinama daleko."
   Brod je uvek umeo da me natera da se osećam kao glupan i provincijalac. Obično sam uživao u njegovom društvu, ali priznajem da mi neće mnogo nedostajati kada ga budemo ostavili za sobom.
   Anea se nasloni na moja leđa i reče mi pravo u uho kako bih je čuo i pored buke vetra dok smo ubrzavali. "Kroz stare portale prolazili su vodovi od optičkih vlakana. To je radilo... mada ne tako dobro kao fetlinija."
   "Znači, ako bismo želeli da nastavimo da razgovaramo sa brodom kada krenemo nizvodno", rekoh preko ramena, "mogli bismo da razvučemo telefonsku žicu?"
   Krajičkom oka video sam da se ona ceri. Ta bezvezna ideja ipak me je navela na jednu misao. "Ako ne možemo da se vratimo uzvodno kroz portale", rekoh, "kako ćemo se vratiti do broda?"
   Anea mi spusti šaku na rame. Portal nam se sada brzo primicao. "Samo ćemo nastaviti da idemo sve dok ne napravimo puni krug", reče ona iznad buke vetra. "Reka Tetis bila je jedan veliki krug."
   Okrenuh se kako bih mogao da je vidim. "Ti to ozbiljno, malena? Tetis je povezivao - koliko? - par stotina svetova."
   "Najmanje par stotina", reče Anea. "Za koje znamo."
   To nisam shvatio, ali ponovo sam uzdahnuo dok smo usporavali blizu portala. "Ako se svaki deo reke pruža stotinu klika... treba da proputujemo dvadeset hiljada kilometara samo da bismo se vratili ovamo."
   Anea oćuta.
   Zalebdeo sam blizu portala, shvativši prvi put koliko su masivne bile te stvari. Luk je, izgleda, bio od metala sa mnoštvom šara, odeljaka, udubljenja - možda čak i sa tajanstvenim natpisima - ali džungla je vrh i bokove te stvari obavila pipcima lijana i lišaja. Ispostavilo se da je ono što sam smatrao rđom na složenom luku zapravo samo novo mnoštvo crvenog 'šišmiš-lišća' koje je visilo u grozdovima sa glavnog gustiša lijana. Naširoko sam ga zaobišao.
   "Šta ako se aktivira?" rekoh dok smo lebdeli na metar ili dva ispod donje strane luka.
   "Probaj", reče devojčica.
   Pokrenuh lagano hoking-prostirku napred i umalo je ne zaustavih kada je prednji deo tepiha došao do nevidljive linije pravo ispod luka.
   Ništa se ne dogodi. Proleteli smo, ja sam okrenuo prostirku i vratili smo se s juga. Portal dalekobacača bio je samo ukrašeni metalni most koji se izvijao visoko iznad reke.
   "Mrtav je", rekoh ja. "Mrtav k'o Kelsijeva jajca." Bila je to jedna od omiljenih Grandaminih fraza, a koristila ju je samo kada deca nisu mogla da je čuju, ali ja shvatih da mene čuje jedno dete. "Izvini", rekoh preko ramena, pocrvenevši. Možda sam proveo previše godina u vojsci ili na rečnim baržama, ili kao izbacivač u kockarnicama. Postao sam budala.
   Anea se toliko smejala da je zabacila glavu. "Role", reče ona, "zaboravljaš da sam rasla u društvu čika Martina."
   Nadleteli smo ponovo brod; mahnuo sam A. Betiku dok je android spuštao palete sa opremom na obalu. On mi odgovori mahanjem plave ruke.
   "Da krenemo nizvodno i vidimo koliko ima do sledećeg portala?" rekoh ja.
   "Svakako", reče Anea.
   Dok smo leteli nizvodno, primetili smo vrlo malo drugih obala ili čistina u džungli: drveće i lijane dopirali su sasvim do ruba reke. Smetalo mi je što ne znam kojim smerom se krećemo, pa sam izvukao inercioni kompas iz ranca i aktivirao ga. Kompas je bio moj vodič na Hiperionu, gde su magnetna polja bila suviše varljiva da bi im se verovalo, ali ovde je bio beskoristan. Kao i kada je u pitanju brodski sistem za navođenje, kompas bi savršeno dejstvovao kada bi znao svoju početnu tačku, ali taj luksuz izgubljen je onog trena kada smo prošli kroz dalekobacač.
   "Brode", rekoh u komlog-narukvicu, "možeš li da nas pratiš pomoću magnetnog kompasa?"
   "Da", začu se smesta odgovor, "ali pošto ne znam tačno gde se na ovom svetu nalazi magnetni sever, pravi smer putovanja bio bi ishod grube procene."
   "Molim te, daj mi grubu procenu." Malo sam skrenuo prostirkom dok smo obilazili oko široke okuke. Reka se ponovo proširila - na tom mestu mora da je bila široka najmanje kilometar. Struja je izgledala brza, ali ne naročito opasna. U vreme dok sam radio na baržama na Kansu, naučio sam kako da prepoznajem u reci vrtloge, podvodne prepreke, peščane sprudove i slično. Ova reka izgledala je sasvim laka za navigaciju.
   "Krećete se otprilike smerom istok-jugoistok", reče komlog. "Vazdušna brzina je šezdeset osam kilometara na sat. Senzori ukazuju na to da je polje odbijanja vaše hoking-prostirke uključeno na osam odsto. Visina je..."
   "Dobro, dobro", rekoh ja. "Istok-jugoistok." Sunce se spuštalo iza nas. Svet se obrtao kao Stara Zemlja i Hiperion.
   Reka se ispravila i ja sam malo ubrzao prostirku. U lavirintu na Hiperionu, šibao sam brzinom od gotovo tri stotine klika na sat, ali nisam imao naročitu želju da tako brzo letim ovde, osim ako ne budem morao. Niti za letenje u ovoj staroj prostirci imale su naboja za još izvesno vreme, ali nije bilo potrebe da se ona tera brže nego što je neophodno. Treba da napunim niti iz brodskih vodova pre nego što pođemo, makar morali da koristimo letcikle kao transportna sredstva.
   "Vidi", reče Anea i pokaza levo od nas.
   Daleko na severu, osvetljeno suncem koje se sada vidljivo spuštalo, nešto nalik na vrh visoravni ili na neku veoma veliku veštačku tvorevinu probijalo se kroz baldahin džungle. "Možemo li da odemo da to pogledamo?" reče ona.
   Znao sam da ne treba to da činimo. Imali smo cilj, imali smo vremensko ograničenje - pod jedan, sunce na zalasku - i imali smo hiljadu razloga da ne rizikujemo tako što ćemo obletati oko nepoznatih veštačkih tvorevina. Što se nas tiče, ta visoravan ili toranj možda je bio glavni štab Paksa za ovu planetu.
   "Naravno", rekao sam, ritnuvši sam sebe u mislima što se ponašam kao idiot, i skrenuo hoking-prostirku prema severu.
   Ta stvar nalazila se dalje na severu nego što se činilo. Ubrzao sam prostirku do dve stotine klika na sat, a opet smo proveli dobrih deset minuta u letu do nje.
   "Izvinite, Č. Endimione", začu se glas broda na mojoj ruci, "ali izgleda da ste skrenuli sa kursa i da se sada krećete u smeru sever-severoistok, približno stotinu i tri stepena od vašeg prethodnog smera."
   "Istražujemo toranj ili uzvisinu, nešto što štrči iz džungle gotovo neposredno severno ispred nas", rekoh ja. "Imaš li to na radaru?"
   "Negativno", reče brod i ja pomislih da sam mu u tonu ponovo ratabrao nagoveštaj suvoće. "Tačka na kojoj se nalazim ovde, zaglavljen u blatu, nije baš optimalna. Sve ispod nagiba od dvadeset osam stepeni u odnosu na horizont gubi se na radaru. Vi se nalazite neposredno unutar mog ugla detekcije. Još dvadeset kilometara prema severu i izgubiću vas."
   "Nema veze", rekoh ja. "Samo ćemo da proverimo šta se ovde nalazi i odmah ćemo se vratiti reci."
   "Zašto?" reče brod. "Zašto istraživati nešto što nema nikakve veze sa vašim planovima da otputujete nizvodno?"
   Anea se nagnu i podiže mi ruku. "Mi smo ljudska bića", reče.
   Brod ne odgovori.
   Kada smo najzad stigli do te stvari, ona se uzdizala punih stotinu metara iznad baldahina džungle. Njeni niži nivoi bili su tako gusto obrasli džinovskim gimnospermama da je toranj izgledao kao vremešna litica što se uzdiže iz zelenog mora.
   Činilo se da je ujedno prirodna i veštačka - ili makar da ju je nekakva inteligencija preoblikovala. Toranj je bio prečnika nekih sedamdeset metara i kao da je bio sačinjen od crvenog kamena, možda od neke vrste peščara. Sunce na zalasku - samo desetak stepeni iznad horizonta baldahina džungle - obasjavalo je liticu bogatom crvenom svetlošću. Tu i tamo po istočnoj i zapadnoj strani litice nalazili su se otvori za koje smo i Anea i ja pomislili da su prirodnog porekla - da ih je izbušio vetar ili voda - ali ubrzo smo shvatili da su uklesani. Na istočnoj strani nalazile su se i uklesane niše - niše raspoređene u otprilike odgovarajućim razmacima da bi služile kao stepenici ili rukohvati za ljudska stopala i šake. Ali bile su to plitke, uske niše i od pomisli na planinarenje uz tu liticu od stotinu i više metara samo sa tako plitkim udubljenjima za prste na nogama i rukama stegla mi se utroba.
   "Možemo li prići bliže?" upita Anea.
   Zadržao sam hoking-prostirku na oko pedeset metara od litice dok smo kružili. "Mislim da ne bi trebalo", rekoh. "Već se nalazimo u dometu vatrenog oružja. Ne bih želeo da navedem na iskušenje bilo koga ili bilo šta sa kopljem ili lukom i strelama."
   "Luk bi mogao da nas skine sa ove udaljenosti", reče ona, ali nije insistirala da doletimo bliže.
   Na sekund pomislih da sam video sjaj nečega što se pomerilo u jednom ovalnom otvoru uklesanom u crveni kamen, ali trenutak kasnije zaključih da je to bio samo trik večernje svetlosti.
   "Da li ti je dosta?" upitah ja.
   "Ne baš", reče Anea. Njene ručice držale su se za moja ramena dok smo se naginjali. Lahor mi je kuštrao kratku kosu, a kada sam se osvrnuo, video sam da se kosa devojčice vijori za njom.
   "Ipak, trebalo bi da se vratimo poslu", rekoh ja, upravivši hoking-prostirku južno, prema reci, pa ponovo ubrzah. Baldahin gimnospermi izgledao je meko, paperjasto i varljivo trajno četrdeset metara ispod nas, kao da možemo da se spustimo na njega ako to poželimo. Ubod napetosti ispuni me kada pomislih na posledice kada bismo tako nešto morali da učinimo. Ali A. Betik ima leteći pojas i letcikle, pomislih. Mogao bi da dođe po nas ako bude morao.
   Ponovo preletesmo reku oko jedan klik jugoistočno od mesta gde smo je ostavili, a mogli smo da vidimo samo tridesetak klika dalje do horizonta. Portala dalekobacača nije bilo.
   "Kuda?" rekoh ja.
   "Hajdemo još malo dalje."
   Klimnuh glavom i skrenuh levo, zadržavši se iznad reke. Nismo primetili nikakve tragove životinjskog sveta osim poneke bele ptice i crvenih šišmiš-biljaka. Razmišljao sam o stepenicima u boku crvenog monolita kada me je Anea povukla za rukav i pokazala gotovo pravo dole.
   Nešto veoma krupno kretalo se neposredno ispod površine reke. Svetlost niskog sunca odbijala se od vode i skrivala pojedinosti, ali mogao sam da razaberem grubu kožu, nešto nalik na bodljikavi rep i peraja ili treplje na bokovima. Stvorenje mora da je bilo dugačko između osam i deset metara. Zaronilo je i prošli smo iznad njega pre nego što smo stigli da uočimo više detalja.
   "To je bilo nešto slično rečnoj manti", doviknu mi Anea preko ramena. Ponovo smo se kretali brzo i zvuk vetra koji je udarao o sve jače polje odbijanja bio je bučniji.
   "Veće", rekoh ja. Uprezao sam rečne mante i radio sa njima, ali nikada nisam video nijednu tako dugačku ili široku. Najednom, hoking-prostirka izgledala je vrlo krhko i nematerijalno. Spustio sam nas trideset metara niže - sada smo leteli gotovo uporedo sa krošnjama - tako da pad ne bi obavezno bio smrtonosan ukoliko bi drevni leteći ćilim odlučio da nas izneveri bez upozorenja.
   Skrenuli smo južno oko sledeće okuke, primetili da se reka brzo sužava i ubrzo nas dočeka rika i zid uzdignutih kapljica.
   Vodopad nije bio naročito spektakularan - padao je samo deset do petnaest metara - ali preko njega se obrušavala ogromna količina vode, reka širine jedan klik, stešnjena između kamenih litica u širinu od samo stotinak metara, i silina koja se tu ispoljavala bila je upečatljiva. Ispod, nalazili su se novi brzaci na srušenim stenama, zatim široko jezerce, a onda je reka ponovo postala široka i srazmerno mirna. Na sekund sam se glupavo zapitao da li je rečni stvor koga smo videli spreman za ovako iznenadan pad.
   "Mislim da nećemo pronaći portal na vreme da bismo se vratili pre mraka", rekoh devojčici preko ramena. "Ako nizvodno uopšte ima portala."
   "Tu je on", reče Anea.
   "Prešli smo najmanje stotinu klika", rekoh ja.
   "A. Betik je rekao da su odeljci Tetisa bili toliki u proseku. Na ovom je udaljenost između portala možda dve ili tri stotine kilometara. Osim toga... postojali su brojni portali duž raznih reka. Odeljci reke varirali su u dužini čak i na istom svetu."
   "Ko ti je to rekao?" upitah, izvivši se da bih je pogledao.
   "Majka. Ona je bila detektivka, znaš. Jednom je imala slučaj sa razvodom, kada je pratila nekog oženjenog tipa i njegovu devojku tri meseca po reci Tetis."
   "Šta je to razvod?" upitah ja.
   "Nema veze." Anea se okrenu kako bi pogledala unazad, i dalje prekrštenih nogu. Kosa joj je šibala oko lica. "U pravu si, vratimo se A. Betiku i brodu. Sutra ćemo proći ovuda."
   Okrenuo sam i ubrzao prema zapadu. Prešli smo preko vodopada i nasmejali se kada nam je mlaz kapljica ovlažio lica i šake.
   "Č. Endimione?" reče komlog. To nije bio glas broda, već A. Betika.
   "Da", rekoh ja. "Vraćamo se. Trebaće nam oko dvadeset pet, trideset minuta."
   "Znam", začu se smireni androidov glas. "Posmatrao sam toranj, vodopad i ostalo u holojami."
   Anea i ja zgledasmo se sa očigledno komičnim izrazom na licima. "Hoćeš da kažeš da ovaj komlog šalje natrag slike?"
   "Naravno", začu se glas broda. "Holo ili video. Pratili smo holo."
   "Mada je gledanje malo neobično", reče A. Betik, "pošto je holojama sada udubljenje u zidu. Ali nisam se javio da bih proverio kako napredujete."
   "Zašto onda?" rekoh ja.
   "Izgleda da imamo posetioca", reče A. Betik.
   "Veliko rečno stvorenje?" doviknu Anea. "Slično manti, samo veće?"
   "Ne baš", začu se smireni glas A. Betika. "U pitanju je Šrajk."
   
   

30.
   Naša hoking-prostirka mora da je izgledala kao mrljica za vreme divlje žurbe natrag prema brodu. Zatražio sam od broda da nam pošalje holo Šrajka u stvarnom vremenu, ali on je rekao da je najveći deo njegovih senzora prekriven blatom i da nema čisti vidik prema obali.
   "Da li se nalazi na obali?" rekoh ja.
   "Bio je tamo malopre, kada sam se popeo da iznesem sledeći tovar", začu se glas A. Betika.
   "Onda se našao u akumulatorskom prstenu Hokingovog pogona", reče brod.
   "Šta?" rekoh ja. "Ne postoji ulaz u taj deo broda..." Zaćutah da ne bih ispao potpuni idiot. "Gde je sada?" rekoh.
   "Nismo sigurni", reče A. Betik. "Sada izlazim na trup i poneću jedan radio. Brod će vam prenositi moj glas."
   "Čekaj..." započeh ja.
   "Č. Endimione", prekinu me android, "umesto da vas požurim da se vratite ovamo, zvao sam da bih predložio da vi i Č. Anea... ovaj... produžite svoje razgledanje još malo dok brod i ja ne ustanovimo kakve su namere našeg... ovaj... posetioca."
   To je bilo logično. Bio sam zadužen da štitim devojčicu, a kada se pojavilo nešto što bi moglo da predstavlja najsmrtonosniju mašinu za ubijanje u Galaksiji, brže-bolje sam pohitao da je dovedem u opasnost. Bio sam pomalo seronja tokom čitavog tog dugog dana. Pružih ruku prema nitima za let kako bih nas usporio i ponovo skrenuo prema istoku.
   Aneina mala šaka presrete moju. "Ne", reče ona. "Vratićemo se."
   Odmahivao sam glavom. "Ta stvar je..."
   "Ta stvar može da ide kuda god poželi", reče devojčica. Oči i ton bili su joj smrtno ozbiljni. "Ako želi mene... ili tebe... pojaviće se tu, kraj nas, na prostirci."
   Ta pomisao natera me da se osvrnem.
   "Hajdemo natrag", reče Anea.
   Uzdahnuh i okrenuh natrag uzvodno, usporivši pri tom samo malo. Izvukao sam plazma pušku iz ranca, okrenuo kundak kako bih je ostavio ukočenu u položaju za gađanje, a onda rekao: "Ne shvatam. Ima li ikakvih podataka o tome da je čudovište ikada napustilo Hiperion?"
   "Mislim da nema", reče devojčica. Nagnula se, tako da joj je lice bilo priljubljeno uz moja leđa, u pokušaju da izbegne nalet vetra zbog slabljenja polja odbijanja.
   "Pa... šta se dešava? Da li nas on to prati?"
   "To izgleda logično." Glas joj je bio prigušen kada je progovorila u pamuk moje košulje.
   "Zašto?" rekoh ja.
   Anea se odgurnu tako snažno da nagonski posegnuh za njom kako bih sprečio njen pad sa zadnjeg dela prostirke. Ona strese moju šaku sa sebe. "Role, ja stvarno još ne znam odgovore na ta pitanja, važi? Nisam znala da će ta stvar napustiti Hiperion. A svakako to nisam želela. Veruj mi."
   "Verujem", rekoh ja. Spustih šaku na prostirku i zapazih koliko je ona velika kraj njene male šake, malog kolena, majušnog stopala.
   Ona spusti svoju šaku preko moje. "Hajde da se vratimo."
   "Važi." Stavio sam u pušku šaržer plazma-punjenja. Čaure nisu bile zasebne, već izlivene u šaržer sve do svakog pojedinog okidanja. U jednom šaržeru nalazilo se pedeset plazma-zrna. Kada i poslednje bude ispaljeno, šaržera više nema. Tresnuo sam po šaržeru rukom onako kako su me učili kod teritorijalaca, postavio birač vatre na pojedinačne hice i proverio da li je puška zakočena. Položio sam oružje preko kolena dok smo leteli.
   Anea mi dodirnu ramena rukama i reče mi u uho: "Misliš da će ta stvar iole da vredi protiv Šrajka?"
   Okrenuh se da bih je pogledao. "Ne", rekoh.
   Nastavismo da letimo ka zalazećem suncu.
   
   A. Betik je bio sam kada smo stigli do uske obale. Mahnuo nam je da bi nas uverio da je sve u redu, ali ja sam ipak napravio još jedan krug iznad krošnji pre sletanja. Sunce je bilo crvena kugla koja je balansirala zapadno, na baldahinu džungle.
   Spustio sam prostirku kraj gomile sanduka i opreme na obali, u senci velikog brodskog trupa, i skočio sa nje sa otkočenom plazma puškom.
   "I dalje ga nema", reče A. Betik. Javio nam je to preko radija kada je izišao iz broda, ali ja sam bio napet od iščekivanja. Android nas povede do jednog praznog mesta na obali gde se nalazio jedan jedini par otisaka stopala - ako se to moglo tako nazvati. Izgledalo je to kao da je neko na dva mesta veoma snažno utisnuo neku jako tešku poljoprivrednu mašinu sa sečivima.
   Čučnuh kraj otisaka kao iskusni tragač, a onda shvatih koliko je to glupo. "Prosto se pojavio ovde, onda ponovo u brodu, a zatim nestao?"
   "Da", reče A. Betik.
   "Brode, da li si ikada imao tu stvar na radaru ili vizuelnom?"
   "Negativno", začu se odgovor iz narukvice. "U akumulatoru Hokingovog pogona nema opreme za video snimanje..."
   "Otkud si znao da je tamo?" upitah ja.
   "U svakom odeljku imam senzor mase", reče brod. "Zbog letenja, moram precizno da znam koliko se mase pomera sa svog mesta u svakom odeljku broda."
   "Koliko je mase pomereno?" rekoh ja.
   "Jedna zarez nula šezdeset tri metričke tone", reče brode.
   Ukočih se pri ispravljanju. "Šta? Preko hiljadu kila? To je smešno." Ponovo pogledah dva otiska. "Nema izgleda."
   "Ima", reče brod. "Dok je stvorenje boravilo u akumulatorskom prstenu Hokingovog pogona, izmerio sam precizno izmeštanje od jedne zarez nula šezdeset tri hiljade kilograma i..."
   "Zaboga", rekoh ja i okrenuh se prema A. Betiku. "Pitam se da li je iko ikada izmerio tog gada."
   "Šrajk je visok gotovo tri metra", reče android. "I može biti da ima veliku gustinu. Njegova masa takođe može da varira po potrebi."
   "Po kakvoj potrebi?" promrmljah ja, zagledan u liniju drveća. Ispod njih je bilo veoma mračno pošto je sunce zašlo. Pernato lišće gimnospermi visoko iznad nas hvatalo je poslednju svetlost i bledelo. Oblaci su se dokotrljali u poslednjih nekoliko minuta našeg povratka i sada su i oni zasijali crvenom bojom, a onda poprimili mutan preliv dok je svetlost zalazećeg sunca nestajala.
   "Spreman za određivanje položaja zvezda?" rekoh komlogu.
   "Potpuno spreman", reče brod, "mada će ovi oblaci morati da se raziđu. U međuvremenu, uradio sam proračun ili dva."
   "Kao?" reče Anea.
   "Kao - na osnovu kretanja sunca ovog sveta u proteklih nekoliko sati - dan ove planete traje osamnaest sati, šest minuta i pedeset jednu sekundu. Po jedinicama merenja Standarda Stare Hegemonije, naravno."
   "Naravno", rekoh ja. A onda se obratih A. Betiku: "Da li ijedan od tih svetova za odmor duž reke Tetis iz tvoje knjige ima osamnaestosatni dan?"
   "Nijedan na koji sam dosad naišao, Č. Endimione."
   "U redu", rekoh ja. "Da se dogovorimo za večeras. Da li ćemo logorovati ovde, napolju, ostati u brodu ili natovariti ove stvari na letcikle i spustiti se nizvodno do sledećeg portala što je pre moguće? Možemo vući za sobom splav na naduvavanje. Ja glasam za to. Nije mi baš do toga da se zadržavam na ovom svetu ako je Šrajk tu."
   A. Betik diže prst kao dete u učionici. "Trebalo je da vam se javim ranije..." reče kao da mu je neprijatno. "Kao što znate, EVA spremište pretrpelo je izvesna oštećenja prilikom napada. Splavu na naduvavanje nije bilo ni traga, iako brod pamti da je imao jedan takav u inventaru, a tri od četiri cikla neoperativna su."
   Namrštih se. "Potpuno?"
   "Da, ser", reče android. "Sasvim. Četvrti se da popraviti, po mišljenju broda, ali za to će trebati nekoliko dana."
   "Sranje", rekoh, ne obrativši se nikome određenom.
   "Koliko je punjenje u tim ciklima?" upita Anea.
   "Stotinu sati pri normalnom korišćenju", javi se moj komlog.
   Devojčica odmahnu s omalovažavanjem. "Mislim da ionako ne bi bili mnogo korisni. Jedan cikl ne predstavlja neku veliku razliku, a možda nikada nećemo pronaći izvor za punjenje."
   Protrljao sam obraz i osetio tamo čekinje. Dan je bio toliko uzbudljiv da sam zaboravio da se obrijem. "Razmišljao sam o tome", rekoh, "ali ako uopšte bude trebalo da ponesemo nešto opreme, hoking-prostirka nije dovoljno velika da nosi nas troje plus oružje, plus ono dodatno teret."
   Pomislio sam da se dete neće složiti sa time da nam treba bilo šta od opreme, ali ona umesto toga reče: "Hajde da sve to ponesemo, ali da ne letimo."
   "Da ne letimo?" rekoh ja. Smučila mi se pomisao na to da se probijamo kroz džunglu. "Bez splava na naduvavanje, ili ćemo leteti ili hodati..."
   "Ipak možemo ići splavom", reče Anea. "Možemo da napravimo drveni splav i plovimo njime nizvodno... ne samo ovim delom reke, već i svim ostalim."
   Ponovo protrljah obraz. "Vodopad..."
   "Možemo ujutro da prebacimo stvari tamo dole pomoću hoking-prostirke", reče ona. "Da napravimo splav ispod vodopada. Osim ako ne misliš da ne umemo da načinimo splav..."
   Pogledao sam gimnosperme: visoke, tanke, jake, otprilike odgovarajuće debljine. "Možemo da načinimo splav", rekoh. "Sklapali smo ih onomad, na Kansu, kako bismo vukli dodatni krš nizvodno, uz barže."
   "Dobro", reče Anea. "Večeras ćemo se ulogoriti ovde... noć ne bi trebalo da bude mnogo duga ako dan traje samo osamnaest standardnih sati. A onda ćemo krenuti s prvim svetlom."
   Oklevao sam na tren. Nisam želeo da se naviknem na to da dopuštam da jedno dvanaestogodišnje dete donosi odluke za sve nas, ali ta zamisao delovala je razumno.
   "Prava je šteta što je brod tropa", rekoh ja. "Mogli bismo naprosto da se spustimo nizvodno na odbojnicima..."
   Anea se glasno namseja. "Nikada nisam pomislila da ću se ovim brodom voziti po reci Tetis", reče ona i protrlja nos. "To bi bila prava stvar - neupadljiva poput džinovskog jazavičara koji se zavlači ispod obruča za kriket."
   "Šta je jazavičar?" rekoh ja.
   "Šta je obruč za kriket?" upita A. Betik.
   "Nema veze", reče Anea. "Momci, da li se slažete da večeras ostanemo ovde, a da sutra napravimo splav?"
   Pogledah androida. "Meni to zvuči eminentno smisleno", reče on, "mada predstavlja podskup podjednako eminentno besmislenog putovanja."
   "Shvatam to kao glas za", reče devojčica. "Role?"
   "U redu", rekoh ja, "ali gde ćemo da prenoćimo? Ovde, na obali, ili u brodu, gde bi bilo bezbednije?"
   Progovori brod. "Ja ću se postarati da moja unutrašnjost večeras bude što bezbednija i gostoprimljivija, imajući u vidu okolnosti. Dva ležaja na palubi za fugu poslužiće kao kreveti, a tu su i ležaljke koje se mogu razapeti..."
   "Ja glasam da se ulogorimo na obali", reče Anea. "U brodu nije ništa bezbednije nego ovde, kada je Šrajk u pitanju."
   Pogledah sve mračniju šumu. "Možda tu ima i drugih stvari koje ne bi bilo dobro da sretnemo po mraku", rekoh. "Brod mi izgleda sigurnije."
   A. Betik dodirnu jedan mali sanduk. "Pronašao sam alarmni perimetar", reče on. "Mogli bismo to da rasporedimo oko logora. Ja ću noćas rado držati stražu. Priznajem da sam donekle zainteresovan da spavam napolju posle toliko dana provedenih u brodu."
   Uzdahnuo sam i predao se. "Smenjivaćemo se na straži", rekoh. "Da postavimo taj krš pre nego što se sasvim ne smrkne."
   'Krš' se sastojao od opreme za kampovanje koju je android iskopao na moju molbu: šatora od mikrotankog polimera, poput senke paukove mreže, ali čvrstog, nepromočivog i dovoljno laganog da se nosi u džepu; kocke od superprovodnika, za grejanje, hladne sa pet strana i kadre da zagreje svaki obrok na šestoj; alarmnog perimetra koji je A. Betik pomenuo - u stvari, lovačke verzije starih vojnih detektora kretanja, diskova promera tri centimetra koji su se mogli zabiti u zemlju u perimetru bilo kog raspona, sve do dva klika; vreća za spavanje, podloga od veštačke pene koje su se beskrajno mogle sabijati, noćnih naočara, komunikacionih jedinica, porcija i pribora.
   Najpre smo postavili alarme, zabivši ih u polukrugu od samog ruba šume do ivice reke.
   "Šta ako ono veliko stvorenje ispuzi iz reke i pojede nas?" reče Anea kada smo dovršili postavljanje perimetra. Sada se gotovo sasvim smrklo, ali oblaci su skrivali zvezde. Lišće je šuštalo na lahoru iznad nas zvukom zlokobnijim nego ranije.
   "Ako to ili bilo šta drugo ispuže iz reke i pojede nas", rekoh ja, "poželećeš da smo još jednu noć ostali u brodu." Postavio sam poslednje detektore na rub reke.
   Digli smo šator u središtu obale, nedaleko od pramca osakaćenog broda. Mikrotkanina nije zahtevala motke niti kočiće - trebalo je samo da se dvostruko presaviju ivice tkanine da bi se ukrutile, i ti prevoji ostali bi zategnuti i usred uragana, ali postavljanje mikrošatora jeste zahtevalo neku vrstu umeća i njih dvoje gledali su dok sam ja širio tkaninu, presavijao rubove u liniju oblika slova A sa središem za kupolu dovoljno visoku da može da se stoji i okretao naglo krute ivice ka pesku da ih zabijem tamo. Ostavio sam jedan deo mikrotkanine kao šatorski pod, a kada smo šator tako raširili, ostao nam je i zastor za ulaz. A. Betik je klimanjem glave izrazio zadovoljstvo tim trikom, a Anea je položila tri vreće za spavanje na mesta dok sam ja stavljao tiganj na kocku za grejanje i otvarao konzervu goveđeg gulaša. U poslednjem trenu setio sam se da je Anea vegeterijanka - tokom dve nedelje koje smo proveli u brodu, jela je uglavnom salate.
   "U redu je", reče ona kada je provirila iz šatora. "Ja ću pojesti malo tog hleba koji A. Betik podgreva, a možda i malo sira."
   A. Betik je donosio oborena drva i postavljao kamenje u prsten za vatru.
   "To nam ne treba", rekoh ja, pokazavši na kocku za grejanje i posudu u kojoj se gulaš već krčkao.
   "Da", reče android, "ali mislio sam da će nam vatra prijati. I da će svetlost biti dobrodošla."
   Kako se ispostavilo, svetlost je bila vrlo dobrodošla. Sedeli smo ispod nadstrešnice mog pažljivo složenog šatora i posmatrali kako plamenovi bljuju iskre prema nebu, dok se spremala oluja. Bila je to neobična oluja, sa trakama nestalne svetlosti umesto sevanja. Blede trake treperavih boja poigravale su između dna užurbanih oblaka i visine od samo deset metara iznad papratnica gimnospermi koje su se divlje vrtele na sve jačem vetru. Tu pojavu nije pratila grmljavina, već nekakva tutnjava ispod praga čujnosti, koja me je dovodila na ivicu nerava. U samoj džungli, blede kugle crvenog i žutog sjaja poskakivale su i plesale - ne graciozno kao svetlucavi paučinasti velovi u Hiperionovim šumama, već nervozno, gotovo zlobno. Iza nas, reka je zapljuskivala obalu sve aktivnijim talasima. Dok sam sedeo kraj vatre, sa slušalicama podešenim na frekvenciju detektora perimetra i plazma puškom u krilu, s noćnim naočarima na čelu, spremnim za spuštanje na oči za samo sekund, mora da sam izgledao komično.Tada mi to nije izgledalo smešno: slike Šrajkovih otisaka u pesku stalno su mi se vraćale u misli.
   "Da li se preteće ponašao?" pitao sam A. Betika nekoliko minuta ranije. Pokušao sam da ga nateram da uzme sačmaricu sa patronama od 16 kugli - za jednog novajliju kada je u pitanju oružje, nema boljeg oružja od sačmarice - ali on ju je samo držao kraj sebe dok je sedeo kraj vatre.
   "Nije se ponašao nikako", odgovorio je on. "Jednostavno je stajao tamo, na obali - visok, bodljikav, mračan, ali blistav. Oči su mu bile veoma crvene."
   "Da li je tebe gledao?"
   "Gledao je prema istoku, nizvodno", odgovorio je A. Betik.
   Kao da je čekao na Anein i moj povratak, pomislio sam ja.
   I tako sam sedeo kraj nemirne vatre, posmatrao kako svetlost pleše i treperi iznad vetrom pokretane džungle, sledio pogledom močvarna svetla koja su poskakivala u okolnoj tami, osluškivao podzvučnu tutnjavu poput neke velike, gladne zveri i ubijao vreme pitajući se kako sam, kog đavola, dospeo ovamo. Koliko sam znao, dok smo sedeli oko vatre, tako debeli i glupi, kroz džunglu su mogli da se šunjaju velosiraptori i čopori strvinarskih kalidergi. Ili će se možda dići reka - možda istog tog trena zid vode hita nizvodno prema nama. Logorovanje na peščanom sprudu nije bilo naročito bistra stvar. Trebalo je da spavamo u brodu sa čvrsto zatvorenom vazdušnom komorom.
   Anea je ležala na stomaku i gledala u vatru. "Da li znaš neke priče?" reče ona.
   "Priče?" uzviknuh ja. A. Betik diže pogled sa mesta gde je sedeo kraj vatre, obgrlivši kolena.
   "Da", reče devojčica. "Na primer, priče o duhovima."
   Frknuh.
   Anea nasloni bradu na dlanove. Vatra joj je bojila lice toplim tonovima. "Samo sam mislila da bi bilo zabavno", reče ona. "Volim priče o duhovima."
   Pomislih na četiri ili pet mogućih odgovora, ali uzdržah se od njih. "Bolje spavaj", rekoh konačno. "Ako je brod u pravu što se tiče kratkog dana, nećemo imati mnogo dugu noć..." Bože, molim te da to bude tačno, pomislio sam. Naglas rekoh: "Bolje odspavaj malo dok možeš."
   "U redu", reče Anea i baci poslednji pogled preko vatre prema vetrovitoj džungli, svetlosti na nebu i močvarnim svetlima u šumi, a onda se umota u svoju vreću za spavanje i usnu.
   A. Betik i ja sedeli smo neko vreme u tišini. Povremeno sam razgovarao sa komlog-narukvicom i tražio od broda da me smesta obavesti ako reka počne da se diže ili ako zapazi neko izmeštanje mase, ili ako...
   "Rado ću prvi držati stražu, Č. Endimione", reče android.
   "Ne, samo ti spavaj", rekoh ja, zaboravivši da je plavokošcu potrebno vrlo malo sna.
   "Onda ćemo stražariti zajedno", reče on tiho. "Ali slobodno zadremajte kad god osetite potrebu, Č. Endimione."
   Možda sam malo i zadremao u neko doba, pre tropske zore koja se pojavila nekih šest sati kasnije. Čitave noći bilo je oblačno i olujno; brod uopšte nije mogao da odredi naš položaj na osnovu zvezda dok smo bili tamo. Nisu nas pojeli ni velosiraptori ni kaliderge. Reka se nije digla. Svetlost oluje nije nam naudila, a kugle močvarnog gasa nijednom nisu izišle iz močvare da nas sprže.
   Ono čega se najviše sećam iz te noći, osim svoje galopirajuće paranoje i strašnog umora, jeste prizor Anee koja spava sa smeđeplavom kosom rasutom preko ruba crvene vreće za spavanje i pesnicom prinetom obrazu nalik na bebu koja se sprema da sisa palac. Te noći sam shvatio koliko je zadatak preda mnom značajan i strašno težak - zadatak da sačuvam to dete od oštrih ivica neobične i ravnodušne Vaseljene.
   Mislim da sam upravo te tuđinske i olujne noći prvi put shvatio kako možda izgleda biti roditelj.
   

Krenuli smo s prvim svetlom, i sećam se te jutarnje mešavine umora u kostima, krmeljivih očiju, neobrijanih obraza, bolnih leđa i čiste radosti koju sam obično osećao posle prve noći na putovanjima sa logorovanjem. Anea je sišla do reke da se umije i moram da priznam da je izgledala svežije i čistije nego što je trebalo, imajući u vidu okolnosti.
   A. Betik je zagrejao kafu na kocki i on i ja popili smo malo dok smo posmatrali kako se jutarnja magla uvojito diže sa brze reke. Anea je srknula vode iz boce koju sam doneo sa broda i svi smo žvakali suve žitarice iz svojih porcija.
   Kada je sunce zasjalo nad baldahinom džungle, pržeći izmaglicu koja se dizala sa reke i šume, mi smo već prevozili opremu nizvodno na hoking-prostirci. Pošto smo se Anea i ja zabavljali prethodne večeri, dozvolio sam A. Betiku da preveze opremu dok sam izvlačio još stvari iz broda i pokušavao da se postaram da ponesemo sve što će nam biti potrebno.
   Odeća je predstavljala problem. Spakovao sam sve što sam mislio da će mi zatrebati, ali devojčica je imala samo odeću u kojoj je bila na Hiperionu i ono što je nosila u rancu, uz nekoliko košulja koje smo uzeli iz Konzulove garderobe i skratili. Sa više od dve stotine pedeset godina na raspolaganju za razmišljanje o izbavljenju deteta, stari pesnik je, valjda, mogao da se seti da joj spakuje nešto za oblačenje. Anea je izgledala sasvim zadovoljna onim što je ponela, ali ja sam se brinuo da to neće biti dovoljno ako naiđemo na hladno ili kišno vreme.
   Tu nam je EVA spremište bilo od pomoći. U njemu se nalazilo nekoliko postava za svemirska odela i najmanja od njih gotovo da je odgovarala devojčici. Znao sam da će pod mikropornim materijalom ona biti na suvom i toplom u svim uslovima osim onih najarktičkijih. Takođe sam uzeo po jednu postavu za androida i za sebe; bilo je besmisleno pakovati se za zimu u sve većoj tropskoj vrelini tog dana, ali čovek nikada ne može da zna šta ga čeka. U spremištu se takođe nalazio stari Konzulov prsluk za spoljnje uslove: dugačak, ali opremljen sa više od deset džepova, sklopki, prstenova za vezivanje, tajnih odeljaka sa patent zatvaračem. Anea je ciknula kada sam ga iskopao iz džumbusa spremišta, obukla ga i nastavila od tog trena da ga nosi gotovo neprekidno.
   Pronašli smo i dve EVA vrećice za geološke uzorke sa remenjem za ramena, koje su predstavljale izvrsne rančeve. Anea je nabacila jednu na rame i počela u nju da pakuje dodatnu odeću i koještarije koje smo pronalazili.
   I dalje sam bio ubeđen da tu negde mora da postoji splav, ali i pored silnog prekopavanja i otvaranja spremišta, nisam ga pronašao.
   "Č. Endimione", reče brod kada sam pomenuo detetu šta to tražim, "nejasno se sećam..."
   Anea i ja prekinusmo sa onim što smo radili i oslušnusmo. U glasu broda bilo je nečeg čudnog, gotovo bolnog.
   "Nejasno se sećam da je Konzul uzeo splav na naduvavanje... da mi je mahnuo sa njega u znak pozdrava."
   "Gde je to bilo?" upitah ja. "Na kome svetu?"
   "Ne znam", reče brod istim zbunjenim, gotovo bolnim tonom. "Možda to uopšte i nije bio svet... Sećam se da su zvezde sijale ispod reke."
   "Ispod reke?" rekoh ja. Uplašio sam se za mentalni integritet broda posle pada.
   "Sećanje je fragmentarno", reče brod oštrije. "Ali pamtim da je Konzul pošao splavom. Bio je to veliki splav, sasvim udoban za osam ili deset ljudi."
   "Sjajno", rekoh ja i zalupih vrata spremišta. Anea i ja izneli smo poslednji tovar - prikačili smo metalne lestvice na sklapanje kako bi visile sa otvora vazdušne komore, pa nismo morali da se mučimo toliko sa ulaskom i izlaskom kao ranije.
   A. Betik je doleteo natrag pošto je odvezao opremu za kampovanje i kutije sa hranom do vodopada, a sada sam ja pogledao ono što je preostalo: svoj ranac ispunjen ličnom opremom, Anein ranac i vreću za rame, dodatne komunikacione jedinice i naočari, nešto porcija hrane i - zavučenu ispod preklopa na vrhu mog ranca - sklopljenu plazma pušku i mačetu koju je A. Betik juče pronašao. Duggačak nož bilo je nezgodno nositi, čak i u kožnoj kaniji, ali nekoliko minuta provedenih u džungli prethodnog dana uverilo me je da bi nam mogao biti potreban. Takođe sam iskopao sekiru i jedno još kompaktnije oruđe - u stvari, preklopni ašov, koji smo milenijuma mi, idioti, regrutovani za pešadiju, bili obučeni da zovemo 'alatom za ukopavanje.' Sav taj naš pribor počeo je da zauzima poprilično mesta.
   Sa zadovoljstvom bih preskočio sekiru i poneo laser za sečenje da bih njime oborio stabla potrebna za splav - čak bi i stara motorna testera bila bolji izbor - ali moja laser-svetiljka nije bila dorastla takvom poslu, a spremište za oružje bilo je neobično lišeno oruđa sa sečivima. Jedan dugi, samopovlađujući trenutak, pomišljao sam na to da ponesem staru jurišnu pušku SILE i da jednostavno dignem to drveće u vazduh, spržim ga i srušim, ali onda sam odbacio tu zamisao. Bilo bi to previše bučno, previše aljkavo i previše neprecizno. Moraću naprosto da upotrebim sekiru i malo se preznojim. Poneo sam jedan od onih kompleta alata sa čekićem, ekserima, odvrtkama, zavrtnjima, klinovima - svim onim stvarima koje bi mi mogle zatrebati za izgradnju splava - kao i nekoliko rolni nepromočivog plastaluma od kog bi, po mom mišljenju, mogao da se napravi grub, ali prikladan pod za splav. Povrh kompleta alata nalazilo se nekoliko stotina metara najlonom obloženog užeta za penjanje u tri zasebna namotaja. U crvenoj nepromočivoj vrećici pronašao sam malo svetlećih raketa i jednostavan plastični eksploziv, kakav se već bezbroj vekova koristi za dizanje u vazduh panjeva i stenja na njivama, kao i desetak detonatora. Uzeo sam i njih, mada oni teško da bi poslužili za obaranje stabala za splav. Na ovoj gomili za sledeće putovanje ka istoku nalazila su se takođe dva medicinska kompleta i pročišćivač vode veličine boce.
   Izneo sam EM leteći pojas, ali ta stvar bila je glomazna sa svojim remenjem i pogonskim kompletom. Svejedno sam ga stavio uz svoj ranac, pomislivši da nam može zatrebati. Uz moj ranac stajala je i sačmarica, pošto se android nije potrudio da je ponese na let prema istoku. Kraj nje su se nalazile tri kutije patrona. Insistirao sam na tome da ponesemo i flešetni pištolj, mada ni A. Betik ni Anea nisu hteli tu stvar da uzmu.
   Na mom opasaču nalazila se futrola sa napunjenom 'četrdeset peticom', džep za staromodni magnetni kompas koji smo pronašli u spremištu, moje sklopljene noćne naočari i dvogled za dan, boca s vodom i dva dodatna punjenja za plazma pušku. "Dajte 'vamo velosiraptore!" promrmljao sam dok sam inventarisao sve to.
   "Šta?" upita Anea, digavši pogled sa stvari koje je i sama pakovala.
   "Ništa."
   Kada se A. Betik spustio na pesak, Anea je svoje stvari uredno spakovala u novu vreću. Takođe je spakovala i onih nekoliko ličnih androidovih stvari u drugu vreću za rame.
   Uvek sam uživao u rasturanju logorišta, još više nego u postavljanju. Mislim da, zapravo, uživam u urednosti odlaganja svega i propisnog pakovanja.
   "Šta smo to zaboravili?" upitah ih dok smo stajali na uskoj obali, zagledani u rančeve i oružje.
   "Mene", reče brod kroz komlog na mojoj ruci. Glas svemirske letelice zvučao je donekle žalosno.
   Anea pređe preko peska da bi dodirnula zaobljeni metal nasukanog broda. "Kako ti ide?"
   "Započeo sam popravke, Č. Anea", reče on. "Hvala što pitate."
   "Da li je tvoja projekcija popravki i dalje šest meseci?" upitah ja. Poslednji oblaci raspršivali su se iznad nas i nebo je ponovo bilo onako bledoplavo. Zeleno i belo lišće papratnica pomeralo se naspram njega.
   "Otprilike šest standardnih meseci", reče brod. "Naravno, to se odnosi na moje unutrašnje i spoljnje stanje. Nemam makromanipulatore da bih popravio takve stvari kao što su vaši pokvareni letcikli."
   "Nema veze", reče Anea. "Sve ćemo ih ostaviti. Sredićemo ih kada te ponovo budemo videli."
   "A kada će to biti?" upita brod. Glas mu je zvučao bojažljivije nego inače kada je dopirao iz komloga.
   Dete pogleda A. Betika i mene. Niko nije progovarao. Konačno, Anea reče: "Biće nam ponovo potrebne tvoje usluge, Brode. Možeš li skrivati sebe mesecima... ili godinama... dok se popravljaš i čekaš?"
   "Da", reče brod. "Može li poslužiti rečno dno?"
   Pogledah veliku sivu, masu broda koja se uzdizala iz vode. Reka je tu bila široka, verovatno i duboka, ali pomisao na to da ranjeni brod uzmakne u nju izgledala mi je čudno. "Zar nećeš... procureti?" upitah.
   "Č. Endimione", reče brod onim tonom koji me je terao da pomislim da mi se obraća s visine, "ja sam međuzvezdana letelica kadra za prodor u magline i mogu sasvim udobno da postojim unutar spoljne ljušture crvenog džina. Teško da ću - kako vi to kažete - procureti zbog toga što ću biti uronjen u H2O jedan kratak niz godina.
   "Izvini", rekoh ja, a onda dodadoh, odbivši da prihvatim prekor broda kao poslednju reč: "Ne zaboravi da zatvoriš vazdušnu komoru kada budeš uranjao."
   Brod to nije komentarisao.
   "Kada se budemo vratili po tebe", reče devojčica, "hoćemo li moći da te pozovemo?"
   "Koristite frekvenciju devedeset zarez jedan preko komloga, na opštoj radio frekvenciji", reče brod. "Moja bič-antena biće iznad vode kako bi primila vaš poziv."
   "Bič-antena", razmišljao je naglas A. Betik. "Baš lepa fraza."
   "Žao mi je što se ne sećam iz čega je taj termin izveden", reče brod. "Memorija me ne služi kao nekada."
   "Nema veze", reče Anea i potapša trup. "Dobro si nam služio. A sada gledaj da ozdraviš... Trebaćeš nam u vrhunskoj formi kada se budemo vratili."
   "Da, Č. Anea. Biću u vezi i pratiću vaše putovanje sve dok ne prođete kroz sledeći dalekobacač."
   A. Betik i Anea sedeli su na hoking-prostirci sa svojim rančevima i poslednjim kutijama opreme koje su zauzimale ostatak prostora. Navukao sam glomazni pojas za letenje. Zbog toga sam morao da nosim sopstveni ranac na grudima sa remenom prebačenim preko ramena i puškom u slobodnoj ruci, ali sve je dejstvovalo kako treba. Znao sam kako time da upravljam samo iz knjiga - EM pojasevi bili su beskorisni na Hiperionu - ali kontrole su bile jednostavne. Pokazivač energije ukazivao je na puni naboj, tako da nisam očekivao da padnem u reku za vreme ovog kratkog skoka.
   Prostirka je lebdela desetak metara iznad reke kada sam pritisnuo ručne kontrole, vinuo se s trzajem u vazduh, gotovo ošišao jednu gimnospermu, uspostavio ravnotežu i odleteo do njih. Visiti sa ovih obloženih vezova nije bilo udobno kao sedeti na letećem ćilimu, ali ushićenje zbog letenja bilo je još jače. Sa kontrolama i dalje u šaci, dao sam im znak podignutim palčevima, pa smo poleteli istočno duž reke prema suncu koje se rađalo.
   
   Nije bilo mnogo drugih sprudova niti obala između broda i vodopada, ali odmah ispod vodopada nalazilo se dobro mesto, kraj južne strane reke, gde se ona širila u lenjo jezerce odmah ispod brzaka, i tamo je A. Betik raspakovao našu opremu za logorovanje i prvi tovar materijala. Hučanje vodopada bilo je veoma snažno dok smo slagali poslednje male sanduke jedne na druge. Izvukao sam sekiru i pogledao najbliže gimnosperme.
   "Baš sam razmišljao", reče A. Betik tako tiho da sam jedva mogao da ga čujem od hučanja vodopada.
   Zastadoh sa sekirom na ramenu. Sunce je bilo veoma vruće i košulja mi je već bila slepljena za telo.
   "Reka Tetis trebalo je da služi za ugodno krstarenje", nastavi on. "Pitam se kako su oni koji su po njoj krstarili uspevali da se izbore sa tim." On pokaza plavim prstom ka bučnom vodopadu.
   "Znam", reče Anea. "I ja sam pomišljala na to. Tada su imali levitacione barže, ali nisu svi koji su se spuštali Tetisom bili u nekoj od njih. Mora da je bilo neprijatno poći na romantičnu vožnju čamcem da bi se strmeknuo sa svojom ljubljenom niz to."
   Stajao sam i posmatrao dugom išarani mlaz vodopada, pitajući se da li sam toliko inteligentan koliko sam inače često mislio da jesam. Meni to nije palo na pamet. "Tetis nije korišćen skoro tri standardna veka", rekoh. "Možda su vodopadi novi."
   "Možda", reče A. Betik, "ali ja sumnjam da je tako. Ove vodopade izgleda da je stvorila tektonska izbočina koja se pruža mnogo milja ka severu i jugu kroz džunglu - vidite li ovde razliku u visini? A erodirali su vrlo dugo. Primećujete veličinu kamenja u brzacima. Po mom mišljenju, ovo se ovde nalazi otkad reka tuda protiče."
   "A nije u tvom vodiču za Tetis?" rekoh ja.
   "Ne", reče android i pruži nam knjigu. Anea je uze.
   "Možda i nismo na Tetisu", rekoh ja. Oboje se zapiljiše u mene. "Brod nije mogao da očita položaj zvezda", nastavih, "ali šta ako je ovo neki svet koji nije bio obuhvaćen prvobitnim programom obilaska Tetisa?"
   Anea klimnu glavom. "Mislila sam na to. Portali su isti kao oni duž današnjih ostataka Tetisa, ali ko može da tvrdi da TehnoSrž nije imala druge portale... druge reke povezane dalekobacačima?"
   Spustih sečivo sekire i naslonih se na držalju. "U kom slučaju smo u nevolji", rekoh. "Ti nikada nećeš pronaći svog arhitektu, a mi nikada nećemo uspeti da se vratimo do broda i do kuće."
   Anea se osmehnu. "Prerano je da brinemo o tome. Zaista je prošlo tri veka. Možda je reka ovde samo prosekla sebi novi kanal posle prestanka Tetisovog postojanja. Ili možda postoje kanal i prevodnice koje nismo primetili zato što su zarasli u džunglu. O tome ne moramo sada da brinemo. Treba samo da se spustimo nizvodno i vidimo ima li tamo drugog portala."
   Podigoh prst. "Još nešto", rekoh, sa utiskom da sam nešto pametniji nego trenutak ranije. "Šta ako se namučimo oko splava samo da bismo pronašli novi vodopad između nas i portala? Ili još deset vodopada? Prošle noći nismo primetili dalekobacač, pa ne znamo koliko je daleko."
   "Pomislila sam na to", reče Anea.
   Zakuckao sam prstima po držalji sekire. Ako ta devojčica još jednom bude izgovorila tu frazu, ozbiljno ću razmotriti mogućnost da alatku upotrebim na njoj.
   "Č. Anea me je zamolila da krenem u izvidnicu", reče android. "To sam i učinio prilikom poslednjeg leta ovamo."
   Namrštio sam se. "Izvidnicu? Nisi imao vremena da odletiš tom prostirkom još stotinu ili više klika nizvodno."
   "Nisam", saglasi se android, "ali leteo sam prostirkom vrlo visoko i upotrebio sam dodatni dvogled kako bih pretražio put koji nas čeka. Čini se da reka teče pravo i mirno gotovo dve stotine kilometara. Teško mi je da budem siguran, ali video sam nešto što bi moglo da predstavlja luk približno stotinu i trideset kilometara nizvodno. Činilo se da između nas i njega nema nikakvih vodopada niti drugih većih prepreka."
   Mora da sam se još dublje namrštio. "Video si sve to?" rekoh. "Koliko si visoko bio?"
   "Na prostirci nema visinometra", reče A. Betik, "ali sudeći po vidljivom zakrivljenju planete i zamračenju neba, mislim da sam se popeo na oko sto kilometara."
   "Jesi li na sebi imao svemirsko odelo?" upitah. Na toj visini, ljudskom biću bi krv proključala u venama, a pluća bi mu prsla od eksplozivne dekompresije. "Respirator?" Obazreh se, ali ništa slično tome nije ležalo na našoj gomili stvari.
   "Ne", reče android i okrenu se da podigne sanduk. "Samo sam zadržao dah."
   Zavrtevši glavom, otišao sam da oborim nekoliko stabala. Smatrao sam da će mi fizički napor i samoća dobro doći.
   Smrklo se pre nego što je splav bio dovršen, a ja bih radio cele noći da se nisam smenjivao sa A. Betikom u obaranju stabala. Gotov proizvod nije bio lep, ali plutao je. Naš mali splav bio je dugačak oko šest i širok oko četiri metra, sa dugačkom motkom za upravljanje uglavljenom u grubu krmu na račvastom postolju sa zadnje strane, uzdignutim delom neposredno ispred motke gde je Anea šator oblikovala u nadstrešnicu sa otvorima spreda i pozadi, i grubim držačima za vesla sa obe strane, gde su bile i motke-vesla poravnate sa stranama plovila, osim za slučaj da zatrebaju za veslanje u mirnoj vodi ili za upravljanje u opasnim brzacima. Brinuo sam se da se stabla papratnica ne natope previše vodom i utonu suviše nisko da bi se koristila za splav, ali sa samo dva sloja upletena u saće pomoću planinarskog užeta i učvršćena klinovima na strateškim mestima, balvani su vrlo lepo plutali i gornja površina splava bila je oko petnaest centimetara iznad vode.
   Anea je bila opčinjena mikrošatorom i morao sam da priznam da je način na koji ga je vajala bio umešniji i delotvorniji od svega što sam ja ikada oblikovao tokom svih godina koliko sam te stvari koristio. Pod našu nadstrešnicu moglo se zavući sa mesta za krmanjenje kod kormila, spreda se nalazio fini ispust koji će nas štititi od sunca i kiše, ne kvareći pri tom vidik, a sa bočnih strana bile su lepe niše u kojima su dodatni sanduci i oprema mogli da ostanu na suvom. Već je raširila naše podloge od sunđera i vreće za spavanje u raznim uglovima šatora; visoki deo za sedenje u središtu bio je mesto odakle se najbolje moglo videti napred, i tu je sada razmetljivo ležao rečni kamen širine jednog metra, koji je ona postavila kao ognjište sa opremom za jelo i kockom za grejanje; jedna ručna svetiljka bila je otvorena i podešena da svetli kao fenjer i visila je sa centralne petlje - i, morao sam to da priznam, čitav utisak bio je vrlo ugodan.
   Ipak, devojčica nije provela popodne samo u podizanju udobnih šatora. Pretpostavljam da sam očekivao da će stajati i posmatrati kako se nas dvojica preznojavamo od teškog rada - posle jednog sata, u vrelini dana, ja sam se svukao do pojasa - ali Anea nam se priključila skoro odmah tako što je vukla oborena stabla do mesta sklapanja, čistila ih od granja, ukucavala eksere, stavljala klinove i stožerne sklopke i davala svoj doprinos opštem izgledu splava. Ukazala mi je na to zbog čega je standardni način na koji sam znao da postavim krmu nedelotvoran, pa sam pomeranjem osnova držača-tronošca niže i na veću međusobnu udaljenost bio u stanju da lakše i sa boljim učinkom pomeram dugačku motku. Dva puta mi je pokazala drugačiji način da vežem krstaste držače za donju stranu splava tako da budu čvršći i izdržljiviji. Kada je zatrebalo da se oblikuje klada, Anea je to činila pomoću mačete, a sve što smo A. Betik i ja mogli da učinimo bilo je da se držimo dalje kako nas ne bi zasipali leteći iveri.
   Ipak, bez obzira na to što smo svi vredno radili, sunce gotovo da je zašlo pre nego što smo dovršili splav i utovarili opremu.
   "Mogli bismo večeras da se ulogorimo ovde i da krenemo rekom rano ujutro", rekoh ja. Ali još dok sam to govorio, znao sam da to ne želim. To nisu želeli ni njih dvoje. Popeli smo se i ja sam nas odgurnuo od obale dugačkom motkom koju sam odabrao za naš glavni izvor kretanja kada nas rečna struja bude izneverila. A. Betik je krmanio, a Anea je stajala blizu prednjeg kraja splava i pazila na plićake i skrivene stene.
   Tokom prvog sata, putovanje je izgledalo gotovo čarobno. Posle sparne džungle i izuzetno napornog dana, činilo nam se kao da smo u raju dok smo stajali na splavu koji se sporo kretao, povremeno se odgurivali od rečnog blata i posmatrali kako sve tamniji zidovi džungle klize kraj nas. Sunce je zašlo gotovo pravo iza nas i nekoliko minuta reka je bila crvena kao istopljena lava, a niži delovi gimnospermi sa obe strane buktali su plamenom odražene svetlosti. Onda se sivilo pretvorilo u tamu, i pre nego što smo stigli makar na tren da ugledamo noćno nebo, oblaci su naišli sa istoka, baš kao i prethodne noći.
   "Pitam se da li je brod odredio naš položaj po zvezdama", reče Anea.
   "Da ga zovnemo i priupitamo", predložih ja.
   Brod nije mogao da odredi svoj položaj. "Bio sam u stanju da potvrdim da nismo ni na Hiperionu, ni na Renesansi Vektor", reče glasić iz mog ručnog komloga.
   "E, to je pravo olakšanje", rekoh ja. "Ima li drugih novosti?"
   "Premestio sam se na rečno dno", reče brod. "Tu je vrlo udobno i spremam se da..."
   Najednom, obojena munja namreška severni i zapadni horizont, vetar poče da šiba preko reke tako jako da smo svi morali da jurnemo i sprečimo da nam ne oduva stvari, splav krenu prema južnoj obali zajedno sa zapenjenim talasima, a komlog poče da krči. Isključih narukvicu palcem i usredsredih se na odgurivanje motkom dok je A. Betik ponovo krmanio. Nekoliko minuta, plašio sam se da će se splav raspasti među visokim talasima, u urlanju vetra; pramac se naglo dizao i spuštao i jedino osvetljenje poticalo je od eksplozija munja boje magente i grimiza. Grmljavina se mogla čuti te noći - bili su to veliki, siloviti talasi zvuka, kao da neko kotrlja džinovsku čeličnu burad niz kamene stepenice ka nama - a munje atmosferske svetlosti kidale su nebo, ni nalik na ples od prošle noći. Svi smo se na sekund ukočili kada je jedan takav grom boje magente udario u gimnospermu na severnoj obali reke i drvo je smesta eksplodiralo u plamen i obojene iskre. Kao nekadašnji radnik sa barže, proklinjao sam sopstvenu glupost što sam dozvolio da se nađemo tu, nasred tako široke reke - Tetis se ponovo otvorio u širinu raspona gotovo čitav klik - bez gromobrana ili gumenih prostirki. Čučali smo i krivili lica dok su obojeni gromovi udarali u jednu ili drugu obalu i osvetljavali istočni horizont pred nama.
   Iznenada, padala je kiša i najgori deo grmljavine bio je okončan. Potrčali smo ka šatoru - Anea i A. Betik čučnuli su blizu prednjeg otvora, i dalje u potrazi za peščanim sprudovima i plutajućim kladama, dok sam ja stajao pozadi, gde je devojčica podesila šator tako da osobi za krmom pruži sklonište i dok ova krmani.
   Na reci Kans kiša je padala često i jako dok sam radio na barži - sećam se kako sam bio sklupčan u kabini stare barže koja je prokišnjavala i kako sam se pitao da li će prokleti brod potonuti od same težine kiše - ali nisam upamtio kišu poput ove.
   Za trenutak sam pomislio da smo naišli na novi vodopad, ovaj put mnogo veći, i da smo glupavo punom brzinom uz pomoć motke uleteli u njega - ali još smo se kretali nizvodno i to se na nas nije obrušavao vodopad, već samo strahovita silina najgore kišne oluje koju sam ikada doživeo.
   Pametno bi bilo da smo prišli obali i zadržali se tamo dok potop ne prođe, ali nismo mogli da vidimo ništa osim eksplozija obojene svetlosti iza tog okomitog vodenog zida, i nisam imao pojma koliko su obale udaljene, niti da li ima ikakvih izgleda da stignemo do njih i privežemo se. Zato sam privezao krmu u najvišem položaju, tako da samo održava pravac, napustio svoje mesto i zgurio se uz dete i androida dok su se iz otvorenih nebesa na nas slivale reke, jezera, okeani vode.
   O sposobnosti ili srećnoj ruci devojčice kada je u pitanju oblikovanje i učvršćivanje šatora svedoči činjenica da ovaj nijednom nije počeo da se savija ili odvaja od svojih spojeva sa splavom. Kažem da sam se zgurio uz njih, ali uistinu, svi smo bili toliko zauzeti držanjem sanduka koji su već bili privezani, dok je taj splav poskakivao, bacakao se, okretao oko ose, da bi ponovo vratio pramac napred. Nismo imali pojma kojim smerom se krećemo, da li je splav bezbedan nasred reke, nailazi li na stenje u brzacima, ili mu sleduje pakleni sudar sa liticama ukoliko reka skrene, a mi to ne učinimo. U tim trenucima, niko od nas za to nije mario: naš cilj bio je da zadržimo opremu na okupu, da ne budemo zbačeni sa palube i da vodimo računa jedni o drugima koliko je to moguće.
   U jednom trenutku - sa jednom rukom oko gomile rančeva i drugom stisnutom oko okovratnika devojčice dok se ona naginjala da uzme natrag neki kuhinjski pribor koji je velikom brzinom jurnuo napolje iz šatora - pogledao sam ispod nadstrešnice, iz naše niše, prema prednjem kraju splava i shvatio da je čitav splav osim naše male uzdignute platforme pod vodom. Vetar je šibao po zapenjenim talasima koji su sijali crvenom ili jarkožutom bojom u zavisnosti od boje zavese atmosferske munje koja je u određenom trenutku besnela. Setio sam se nečega što sam zaboravio da potražim u brodu: prsluka za spasavanje - lične opreme za plutanje.
   Povukavši Aneu natrag u zaklon, pod lepetanje šatora, vrisnuo sam da bi me čula od buke oluje: "Umeš li da plivaš kada nije u pitanju nula-g?"
   "Šta?" Video sam kako joj usne obrazuju reč, ali nisam to mogao i da čujem.
   "Umeš li... da... plivaš?"
   A. Betik je digao pogled sa svog mesta među poskakujućim sanducima. Voda mu je šibala po ćelavoj glavi i dugačkom nosu. Plave oči izgledale su mu ljubičasto pri prasku munje.
   Anea odmahnu glavom, mada nisam bio siguran u to odgovara li mi odrečno na pitanje ili hoće da kaže da ne može da čuje. Privukoh je bliže; njen prsluk sa mnoštvom džepova bio je potpuno mokar i lepetao je kao mokri čaršav na oluji. "UMEŠ LI... DA... PLIVAŠ?" vrištao sam, bukvalno iz sve snage. Od tog napora ostao sam bez daha. Mahnitim pokretima pokazao sam joj na šta mislim, spojivši obe šake pred sobom. Splav nas je izdigao i odvojio, a onda ponovo bacio natrag, vrlo blizu.
   Video sam kako joj razumevanje sviće u očima. Vetar joj je dizao mlaz kišnih ili rečnih kapi sa dugačkih pramenova kose. Ona se osmehnu - od mlaza, zubi su joj izgledali mokri - i nagnu se bliže da mi drekne u uho.
   "HVALA! VOLELA... BIH... DA... MALO PLIVAM. ALI... MOŽDA... KASNIJE."
   Tada mora da smo uleteli u vrtlog, ili je možda sve jači vetar samo zahvatio šator i upotrebio ga kao jedro da obrne splav oko ose; bilo kako bilo, splav se okrenuo pun krug, naizgled zastao sa oklevanjem, a onda nastavio da se obrće. Nas troje prestali smo sa pokušajima da sačuvamo bilo šta drugo osim sopstvenog života i držali smo se jedni drugih, zgureni u središtu platforme splava. Shvatio sam da Anea viče - nešto nalik na srećno: "Ji-HAA" - i pre nego što sam stigao da joj vrisnem da umukne, javio sam se odjekom tog pokliča. Osećao sam se dobro dok sam vrištao usred tog obrtanja, oluje i potopa, tako da niko ne može da me čuje, ali kadar da osetim sopstvene povike i njihove odjeke u lobanji i kostima iako je tamo odjekivala i tutnjava grmljavine. Pogledao sam desno kada je grimizni grom obasjao čitavu reku, ugledao stenu koja je štrčala najmanje pet metara iznad vode, a splav se obrtao i prolazio kraj nje kao čigra, i zgranuo se još više prizorom A. Betika koji je, na kolenima i zabačene glave, 'Ji-HAA'-ikao sa nama koliko mu je to njegovo androidsko grlo dopuštalo.
   Oluja je potrajala čitave noći. Pred zoru, kiša je popustila sve dok se nije pretvorila u puki pljusak. Atmosferske munje i grmljavina sa probijanjem zvučnog zida mora da su se tada okončali, ali u to ne mogu da budem siguran - poput svoje mlade prijateljice i prijatelja androida, i ja sam čvrsto spavao i hrkao.
   

Probudili smo se i shvatili da je sunce već visoko odskočilo, da oblacima nema ni traga, da je reka široka i spora, da se džungla kreće sa obe strane kao beskrajna tapiserija koja se kraj nas odmotava i da je nebo vedro i plavo.
   Neko vreme, mogli smo samo da sedimo na suncu, nalaktivši se na kolena, u odeći koja je još bila vlažna i cedila se. Nismo progovarali. Mislim da nam je noćni haos još bio u očima, da su nam naleti boja i dalje nicali na rožnjačama.
   Nešto kasnije, Anea se osovi na nesigurne noge. Površina splava bila je vlažna, ali i dalje iznad vode. Jedan trupac sa bočne strane oslobodio se; tamo gde je trebalo da su čvorovi, bilo je nekoliko iskidanih vezova, ali sve u svemu, naše plovilo bilo je kadro za pomorsko... rečno putovanje. Šta god. Proverili smo spojeve i neko vreme proveli u inventarisanju. Ručna svetiljka koju smo okačili kao fenjer nestala je, kao i jedna od manjih kutija sa porcijama, ali činilo se da je sve ostalo na svom mestu.
   "Pa, vas dvojica možete malo da stojite i istežete se", reče Anea. "Ja ću pripremiti doručak."
   Ona uključi kocku za grejanje na maksimum, voda joj za minut proključa u čajniku i ona je nasu kako bi sebi pripremila čaj, a nama u džezvi skuvala kafu, da bi onda to sklonila u stranu i stavila tiganj sa narezanom šunkom i komadićima krompira koje je nasekla da se prže.
   Pogledao sam šunku koja je cvrčala i rekao: "Mislio sam da si vegetarijanka."
   "I jesam", reče devojčica. "Ja ću da jedem žitne pahuljice sa malo tog groznog rekonstituisanog mleka s broda, ali sada i samo sada, ja sam kuvarica i vi, momci, ima dobro da klopate."
   Dobro smo klopali, dok smo sedeli na rubu platforme sa šatorom, gde je sunce moglo da nam obasjava kožu i suši odeću. Izvukao sam zgužvani trorogi šešir iz džepa prsluka, iscedio vodu iz njega i stavio ga na glavu kako bih se malo zaklonio od sunca. To Aneu ponovo natera na smeh. Bacio sam pogled preko, ka A. Betiku, ali android je samo ravnodušno posmatrao, kao i obično - kao da nikada nije 'Ji-HAA'-ikao zajedno sa nama.
   A. Betik uspravi motku na prednjem kraju splava - ja sam je namestio da može da se obrće tako da noću tamo možemo da okačimo fenjer - ali umesto toga, on je skinuo svoju iscepanu belu košulju i okačio je tamo da se suši. Sunce je blistalo na njegovoj savršeno plavoj koži.
   "Zastava!" uzviknu Anea. "Baš ono što je nedostajalo ovom pohodu."
   Nasmejah se. "Ali ne bela. Ona znači..." Zaćutah usred rečenice.
   Kretali smo se sporo nošeni strujom oko rečne okuke. Sada smo svi ugledali ogroman i drevan portal dalekobacača koji se izvijao u luku stotinama metara iznad nas i sa obe naše strane. Čitava stabla izrasla su na njegovim širokim leđima; lijane su se spuštale mnogo metara sa njegovih šara i udubljenja.
   Svi pređosmo na svoja mesta: sada sam ja bio za krmom, A. Betik je stajao sa dugačkom motkom kao da se sprema da odbije od nas kamenje i nepoželjne potencijalne putnike, dok je Anea čučala napred.
   Jedan dugi minut mislio sam da je ovaj dalekobacač ćorak, da neće proraditi. Video sam poznatu džunglu i plavo nebo pod njim, gledao sam kako reka protiče i iza njega. Pogled je bio normalan sve dok nismo došli do senke džinovskog luka. Video sam kako riba isklače iz vode deset metara ispred nas. Vetar je nosio Aneinu kosu i mreškao reku talasićima. Iznad nas, tone drevnog metala visile su tamo kao dečji pokušaj da se nacrta most.
   "Ništa se nije desilo..." započeh ja.
   Vazduh ispuni elektricitet na način koji je bio neočekivaniji i strašniji od oluje prethodne noći. Kao da je džinovska zavesa pala sa luka pravo na naše glave. Pokleknuo sam, osetivši težinu, a zatim odsustvo težine. U jednom trenutku suviše kratkom da bi se izmerio, osećao sam se kao kada je polje pada eksplodiralo oko nas u zatumbanoj svemirskoj letelici - kao fetus koji se otima u tesnoj posteljici.
   Onda prođosmo. Sunce nestade. Svetlost dana nestade. Rečne obale i džungla više nisu bile tamo. Voda se protezala do horizonta sa svih strana. Zvezde u broju i veličini koje nikada nisam zamišljao, a kamoli posmatrao, ispunjavale su nebo koje je izgledalo isuviše veliko.
   Pravo ispred nas, ocrtavajući Aneine obrise nalik na narandžaste reflektore, uzdizala su se tri meseca i svaki od njih bio je veliki kao planeta.
   
   

31.
   "Zapanjujuće", reče A. Betik.
   To nije bila reč koju bih ja upotrebio, ali mogla je privremeno da posluži. Moja prva reakcija bila je da počnem sa katalogizacijom naše situacije u negativnom svetlu: više nismo bili na svetu prekrivenom džunglom; nismo bili na reci - okean se na sve strane protezao do noćnog neba; više nije bio dan; nismo tonuli.
   Splav je plovio sasvim drugačije po ovim blagim, ali ozbiljnim okeanskim talasima, ali ja sam, zahvaljujući iskustvu sa barži, zapazio da, dok talasi malo više zapljuskuju ivice, drvo gimnospermi ovde kao da bolje pluta. Kleknuo sam kraj krme i oprezno prineo ustima malo morske vode zahvaćene dlanom. Brzo sam je ispljunuo i isprao usta svežom vodom iz čuturice koju sam nosio za pojasom. U ovoj morskoj vodi bilo je daleko više soli nego čak i u Hiperionovim okeanima nepodesnim za piće.
   "Auh", reče Anea tiho sama sebi. Pretpostavljao sam da se to odnosi na mesece koji su se dizali iznad nas. Sva tri bila su ogromna i narandžasta, ali onaj srednji bio je tako veliki da je čak i polovina njegovog prečnika ispunjavala, dok se dizao, ono što sam još smatrao istočnim nebom. Anea je ustala i njeni uspravni obrisi i dalje nisu dopirali dalje od polovine džinovske narandžaste hemisfere. Privezao sam krmu i pridružio im se na prednjem delu splava. Zbog ljuljanja na blagim okeanskim talasima koji su se valjali ispod nas, svi smo se držali za uspravnu motku na kojoj je još lepršala košulja A. Betika, nošena noćnim vetrom. Košulja se belasala obasjana mesečinom i zvezdama.
   Prestao sam na trenutak da budem mornar sa barže i pretražio nebo očima pastira. Sazvežđa koja sam najviše voleo kao dete - Labud, Čiča, Bliznakinje, Semebrodovi i Kućna ploča - nije bilo, ili su bila tako izobličena da nisam mogao da ih prepoznam. Ali, Mlečni Put je bio tu: krivudava autostrada naše Galaksije bila je vidljiva od talasima namreškanog horizonta iza nas, sve dok nije bledela u sjaju oko tri meseca. Normalno, zvezde su bile mnogo neprimetnije čak i sa Mesecom na nebu, po merilima Stare Zemlje, a kamoli sa ovim džinovima. Pretpostavljao sam da nebo lišeno prašine i konkuretnog osvetljenja bilo koje vrste, kao i razređeniji vazduh, pružaju ovu neverovatnu predstavu. Imao sam problema da zamislim kako bi zvezde ovde izgledale u noći bez mesečine.
   Gde je to 'ovde'? zapitao sam se. Slutio sam. "Brode?" rekoh komlogu. "Jesi li još tu?"
   Iznenadio sam se kada je narukvica odgovorila. "Učitani delovi još su tu, Č. Endimione. Izvolite?"
   Ostalih dvoje odvojiše pogled od narastajućeg džinovskog meseca i pogledaše u komlog. "Ti nisi brod?" rekoh. "Hoću da kažem..."
   "Ako mislite na to da li ste u neposrednoj vezi sa brodom, niste", reče komlog. "Komunikacione frekvencije presečene su kada ste prošli kroz poslednji portal dalekobacača. Ova skraćena verzija borda, međutim, prima video podatke."
   Zaboravio sam da komlog ima senzore osetljive na svetlost. "Možeš li nam reći gde smo?" rekoh.
   "Samo minut, molim", reče komlog. "Ako biste malo podigli komlog - hvala - tako da pretražim nebo i uporedim to sa navigacionim koordinatama."
   Dok je komlog pretraživao, A. Betik reče: "Mislim da znam gde smo, Č. Endimione."
   I ja sam mislio da znam, ali pustio sam androida da kaže. "Ovo izgleda da se uklapa u opis Mare Infinitusa", reče on. "Bio je to jedan od starih svetova Mreže, a sada je deo Paksa."
   Anea oćuta. I dalje je posmatrala mesec koji se dizao i izgledala je ushićeno. Digao sam pogled prema narandžastoj sferi koja je preovlađivala nebom i shvatio da mogu da vidim kako se oblaci boje rđe kreću iznad prašnjave površine. Kada sam pogledao ponovo, shvatio sam da se vide i delovi same površine: mrke mrlje koje bi mogle biti vulkanske reke, duggački ožiljak doline sa pritokama, naznaka ledenih polja na severnom polu i neprepoznatljivo zračenje linija koje su spajale nešto nalik na planinske masive. Ličilo je to malo na holoe Marsa koje sam video - pre nego što je ovaj bio teraformiran - u sistemu Stare Zemlje.
   "Izgleda da Mare Infinitus ima tri meseca", govorio je A. Betik, "iako je, zapravo, Mare Infinitus satelit obližnjeg stenovitog sveta veličine Jupitera."
   Mahnuh prema prašnjavom mesecu. "Poput toga?"
   "Upravo poput toga", reče android. "Viđao sam slike... Taj svet je nenastanjen, ali na njemu su roboti obimno vadili rudu za vreme Hegemonije."
   "I ja mislim da je ovo Mare Infinitus", rekoh. "Čuo sam kako neki moji lovci s drugih svetova Paksa pričaju o njemu. Sjajan za dubinski ribolov. Kažu da u okeanu Mare Infinitusa postoji nekakav cefalokordat sa antenama koji može da izraste i preko dužine od stotinu metara... da guta ribarske brodove ako ga najpre ne uhvate."
   Tada sam umuknuo. Svi smo se zagledali u vodu tamnu kao vino. U tišini, moj komlog iznenada zacvrkuta: "Imam ga! Zvezdano polje savršeno se uklapa u moju navigacionu banku podataka. Nalazite se na satelitu koji kruži oko sveta nešto manjeg od Jupitera, koji orbitira oko zvezde Sedamdeset Ofijuči A, 27,9 svetlosnih godina od Hiperiona, 16,4082 svetlosne godine od sistema Stare Zemlje. Sistem je binaran, sa Sedamdeset Ofijuči A kao primarnom zvezdom na 0,64 AJ, i Sedamdeset Ofijuči B kao sekundarnom na 8,9 AJ. Pošto izgleda da tu imate vodu i atmosferu, sa sigurnošću se da pretpostaviti da se nalazite na drugom mesecu računato od subjupiterskog DB Sedamdeset Ofijuči A-primarne zvezde, poznatom u doba Hegemonije kao Mare Infinitus."
   "Hvala", rekoh komlogu.
   "Imam još astralnih navigacionih podataka..." zacvrkuta narukvica.
   "Kasnije", rekoh ja i isključih komlog.
   A. Betik skinu košulju sa priručne katarke i obuče je. Okeanski vetar bio je snažan, a vazduh razređen i hladan. Izvukoh izolacioni prsluk iz ranca, a njih dvoje izvadiše jakne iz svojih rančeva. Neverovatan mesec i dalje se dizao na neverovatnom zvezdanom nebu.
   
   Deo reke na Mare Infinitusu prijatna je, mada kratka, pauza između rečnih delova koji su više rekreativno orijentisani, pisalo je u Putničkom vodiču za Mrežu Svetova. Nas troje čučali smo kraj kamenog ognjišta da bismo čitali tu stranicu pri svetlu poslednje ručne svetiljke-fenjera. Svetiljka je, u stvari, bila suvišna, pošto je mesečina bila gotovo podjednako svetla kao oblačni dan na Hiperionu. Ljubičastu boju mora izaziva vrsta fitoplanktona u vodi i ona nije ishod atmosferskog rasipanja koje putniku pruža mogućnost da prisustvuje tako divnim zalascima sunca. Iako je pauza na Mare Infinitusu veoma kratka - pet kilometara takvog okeanskog putovanja dovoljno je za većinu rečnih lutalica - ona ne obuhvata širom Mreže poznati 'Gasov okeanski akvarijum i roštiljarnicu'. Obavezno poručite morskog diva na žaru, čorbu od hektopoda i izvrsno vino od žute morske trave. Obedujte na jednoj od brojnih terasa Gasove okeanske platforme kako biste mogli da uživate u izuzetnim zalascima sunaca na Mare Infinitusu i u još izuzetnijim izlascima meseca. Dok je ovaj svet poznat po praznim okeanskim prostranstvima (ne poseduje kontinente niti ostrva) i agresivnim stanovnicima mora (na primer, po 'lampoustom levijatanu'), budite uvereni da će vaš putnički brod na Tetisu ostati bezbedan, unutar središnje Struje od jednog portala do drugog, i da će ga pratiti nekoliko naoružanih brodova Mare-Protektorata - sve to da bi vaš kratki pomorski interval, okončan odličnom večerom u 'Gasovoj okeanskoj roštiljarnici', ostavio samo prijatne uspomene. (NAPOMENA: Segment Tetisa na Mare Infinitusu biće izostavljen iz putovanja ukoliko preovladaju loši vremenski uslovi ili opasnost od morskih grabljivaca. Budite spremni da ovaj svet posetite prilikom sledećeg putovanja!)
   To je bilo sve. Vratio sam knjigu A. Betiku, isključio svetiljku, otišao na prednju stranu splava i osmotrio horizont kroz naočari sa pojačanjem za noćni vid. Naočari nisu bile neophodne pri jarkom svetlu tri meseca. "Knjiga laže", rekoh ja. "Pogled nam se pruža najmanje dvadeset pet klika do horizonta. Nema drugog portala."
   "Možda se preselio", reče A. Betik.
   "Ili potonuo", reče Anea.
   "Ha-ha", rekoh ja, ubacih naočari u ranac i sedoh sa njima kraj svetlucave kocke za grejanje. Vazduh je bio hladan.
   "Moguće je", reče android, "da - kao kada su u pitanju drugi rečni segmenti - postoje duža i kraća verzija ovog odeljka."
   "Zašto nama uvek zapadne duža verzija?" rekoh ja. Pripremali smo doručak, jer smo svi bili izgladneli posle duge noćne oluje na reci, iako su tost, žitna kaša i kafa više nalikovali ponoćnom obroku na tom moru obasjanom mesečinom.
   Ubrzo smo se navikli na ljuljanje i propadanje splava na velikim talasima i niko od nas nije pokazivao nikakve znake morske bolesti. Posle druge šoljice kafe, sve mi se više dopadalo. Nešto u tom zapisu iz vodiča podstaklo je moj smisao za apsurdno. Ipak, morao sam da priznam da mi se nije dopadalo ono o 'lampoustom levijatanu'.
   "Uživaš u ovome, zar ne?" upita me Anea dok smo sedeli ispred šatora. A. Betik je bio iza nas, kraj kormila.
   "Aha", rekoh, "izgleda."
   "Zašto?" ponovo upita devojčica.
   Podigoh ruke. "Ovo je pustolovina", rekoh. "Ali niko nije stradao..."
   "Mislim da smo bili blizu u onoj oluji", reče Anea.
   "Da, pa..."
   "Zbog čega ti se još ovo dopada?" U glasu deteta čula se istinska radoznalost.
   "Oduvek sam voleo prostranstva", rekoh iskreno. "Logorovanje. Udaljenost od svega. Nešto u prirodi nagoni me da se osećam... ne znam... kao da sam u vezi sa nečim krupnijim." Ućutah da ne bih počeo da pričam kao neki pravoslavni Zen Gnostik.
   Devojčica se nagnu bliže. "Moj otac napisao je jednu pesmu o toj zamisli", reče ona. "U stvari, bio je to stari prehedžirski pesnik iz koga je moj otac kloniran, naravno, ali sav senzibilitet mog oca bio je u toj pesmi." Pre nego što sam stigao da je bilo šta upitam, ona nastavi: "On nije bio filosof. Bio je mlad, mlađi čak i od tebe, njegov filosofski rečnik bio je prilično primitivan, ali u ovoj pesmi on je pokušao da izrazi faze u kojima se približavamo stapanju sa Vaseljenom. U jednom pismu, nazvao je te tri faze 'nekom vrstom Termometra Zadovoljstva'."
   Priznajem da sam bio iznenađen i pomalo zatečen ovim kratkim govorom. Još nisam čuo da Anea o bilo čemu govori ovako ozbiljno, niti da upotrebljava tako krupne reči, a ono sa 'Termometrom Zadovoljstva' zvučalo mi je pomalo bezobrazno. Ali saslušao sam je kada je nastavila:
   "Otac je mislio da je prva faza ljudske sreće 'drugarstvo sa suštinom'", reče ona tiho. Video sam da A. Betik sluša sa svog mesta kraj kormila. "Time je", reče ona, "otac mislio na maštovitu i senzualnu reakciju na prirodu... upravo poput osećanja koje si mi malopre opisao."
   Protrljah obraz i opipah tamo dugačke čekinje. Još nekoliko dana bez brijanja i imaću bradu. Srknuh malo kafe.
   "Otac je u deo te reakcije na prirodu uključio poeziju, muziku i likovnu umetnost", reče ona. "To je nepouzdan, ali ljudski način da se odgovori na Vaseljenu - priroda stvara tu energiju stvaranja u nama. Za oca, mašta i istina bile su jedno te isto. Jednom je napisao - 'Mašta se može uporediti sa Adamovim snom - on se probudio i pronašao istinu.'"
   "Nisam sasvim siguran da sam to shvatio", rekoh ja. "Da li to znači da je izmišljeno istinitije od... istine?"
   Anea odmahnu glavom. "Ne, mislim da je on time hteo da kaže... pa, u istoj toj pesmi on ima i himnu Panu...
   
   Strepi, kad otvaraš tajanstvena vrata
   što vode univerzalnom znanju."
   

Anea dunu u šolju čaja da bi ga ohladila. "Za oca, Pan je postao nekakav simbol mašte... pogotovo, romantične mašte." Ona srknu malo čaja. "Jesi li znao, Role, da je Pan bio alegorijski prethodnik Hrista?"
   Trepnuh. To je bilo isto ono dete koje je, dve noći ranije, tražilo da mu se pričaju priče o duhovima. "Hrista?" rekoh. Bio sam dovoljno uslovljen sopstvenim vremenom da se trgnem od bilo kakve naznake svetogrđa.
   Anea otpi malo čaja i pogleda mesece. Levom rukom obujmila je pridignuta kolena dok je sedela. "Otac je mislio da su neki ljudi - ne svi - zahvaljujući svojoj reakciji na prirodu, podstaknuti tom elementarnom maštom nalik na Pana.
   
   I budi samo nepojamni dom
   Za samotne misli; što hitaju tom
   Rubu nebesa, da izbegnu shvatanje,
   Iz golog uma beže: budi samo poimanje
   Što u ovoj beslovesnoj ilovači traje
   I dodirom lakim novi život daje:
   Budi samo simbol neizmerja;
   Nebeskog svoda odraz u moru;
   Element u prostoru između;
   Nepoznato..."
   
   Svi smo ćutali jedan trenutak posle ove recitacije. Ja sam odrastao slušajući poeziju - sirove pastirske epove, Spev starog pesnika, Vrtni ep o mladom Tihou, Gliju i kentauru Rolu - pa sam navikao na rime pod zvezdanim nebom. Ipak, pesme koje sam čuo, naučio i voleo bile su uglavnom jednostavnije za razumevanje od ove.
   Posle tog trenutka remećenog samo zvukom talasa koji su se ljeskali o splav i vetra izvan šatora, rekoh: "Znači, tako je tvoj otac shvatao sreću?"
   Anea zabaci glavu tako da joj vetar ponese kosu. "Oh, ne", reče ona. "Samo prvu fazu sreće na svom Termometru Zadovoljstva. Postojale su još dve više faze."
   "Koje?" upita A. Betik. Tihi androidov glas umalo me ne natera da poskočim; zaboravio sam da je i on sa nama na splavu.
   Anea zatvori oči i ponovo progovori, glasom blagim, muzikalnim i lišenim zapevanja onih koji upropašćuju poeziju.
   
   "Ali postoje i
   Mnogo bogatiji prepleti
   Sa više samouništenja, što vode, postepeno,
   Vrhunskom intenzitetu: kruna njihova, eno,
   Od ljubavi je i prijateljstva, i visoko je
   Na čelu čovečanstva."
   
   Podigao sam pogled prema olujama prašine i vulkanskim blescima na džinovskom mesecu. Oblaci boje sepije kretali su se tamo preko narandžastih, zasenčenih predela. "Znači, to su ti njegovi drugi nivoi?" rekoh, donekle razočaran. "Najpre priroda, zatim ljubav i prijateljstvo?"
   "Ne baš", reče devojčica. "Otac je mislio da je pravo prijateljstvo među ljudskim bićima još viši nivo od naše reakcije na prirodu, ali da je najviši nivo koji se može dosegnuti ljubav."
   Klimnuh glavom. "Kao što Crkva podučava", rekoh. "Ljubav prema Hristu... ljubav prema drugim ljudima."
   "A-a", reče Anea, srknuvši poslednje ostatke čaja. "Otac je mislio na erotsku ljubav. Na seks." Ona ponovo sklopi oči...
   
   "Sad kad probah njenu slatku dušu do kraja
   Sve su druge dubine plićaci: suštine,
   Nekada duhovne, kao blatne zavetrine,
   Što mi samo đubre zemaljski koren,
   I nagone mi grane da dižu zlatni plod
   U cvat nebesa."
   
   Priznajem da nisam znao šta na to da kažem. Istresao sam poslednje ostatke kafe iz šoljice, nakašljao se, zagledao na tren u zahuktale mesece i još vidljiv Mlečni Put, a onda rekao: "Pa? Misliš da je time hteo nešto da kaže?" Čim sam to izgovorio, poželeo sam da sam sebe šutnem. Razgovarao sam sa detetom. Mogla je ona da recituje staru poeziju, ili staru pornografiju, kad smo već kod toga, ali nije postojao način da to i razume.
   Anea me pogleda. Mesečina je njenim krupnim očima davala sjaj. "Mislim da postoji više nivoa na nebesima i zemlji, Horacije, nego što je moj otac ikada sanjao."
   "Shvatam", rekoh, pomislivši: Do đavola, ko je sad taj Horacije?
   "Moj otac bio je veoma mlad kada je to napisao", reče Anea. "To mu je bila prva poema i doživela je neuspeh. On je želeo... želeo je da njegov pastir shvati... koliko te stvari mogu da budu uzbuđujuće... poezija, priroda, mudrost, glasovi prijatelja, hrabra dela, sjaj nepoznatih mesta, privlačnost suprotnog pola. Ali prekinuo je pre nego što je dospeo do prave suštine."
   "Do kakve prave suštine?" upitah ja. Splav nam se uzdizao i propadao na dahu mora.
   "Značenja svih pokreta, oblika i zvukova", šapnu devojčica, "...svih oblika i tvari/Pravo u srž njihovih simbola i suštine..."
   Zašto su mi te reči zvučale tako poznato? Trebalo mi je izvesno vreme da se setim.
   Naš splav plovio je dalje kroz noć, po moru Mare Infinitusa.
   
   Ponovo smo zaspali pre nego što su se sunca digla i posle novog doručka, ustao sam da podesim nišane na oružju. Nisam imao ništa protiv filosofske poezije na mesečini, ali puške koje precizno gađaju bile su neophodne.
   Nisam imao vremena da isprobam vatreno oružje na brodu niti posle pada na svet sa džunglom, pa sam bio nervozan što nosim okolo nepodešeno oružje iz kog još nisam gađao. Za vreme svog kratkog boravka među teritorijalcima i u dužem razdoblju kada sam radio kao lovački vodič, odavno sam ustanovio da je poznavanje oružja podjednako važno - a verovatno i važnije - od posedovanja fine puške.
   Najveći mesec još je bio na nebu kada su se sunca digla - najpre ono manje, brilijantno zrnce na jutarnjem nebu, da bi učinilo Mlečni put nevidljivim i zamaglilo pojedinosti na velikom mesecu, a zatim primarno, manje od Hiperionovog sunca sličnog Solu, ali veoma sjajno. Boja neba postala je tamnija, ultramarinska, a zatim još tamnija, kobaltnoplava, sa blistave dve zvezde i narandžastim mesecom koji je ispunjavao nebo iza nas. Atmosfera meseca je zbog sunčeve svetlosti izgledala kao nejasni disk i detalji površine nestali su sa vidika. U međuvremenu, dan je postao topao, vruć i, najzad, paklen.
   More se donekle uzburkalo, blago valjanje preraslo je u prave talase visine dva metra, koji su malo bacali splav, ali bili su dovoljno udaljeni jedan od drugog da nam dopuste plovidbu bez nepotrebnih neugodnosti. Kao što je vodič obećavao, more je bilo uznemirujuće ljubičaste boje, nabrano krestama talasa toliko tamnoplavih da su bili gotovo crni, i povremeno remećeno skupinama žute morske trave ili penom koja je bila još tamnije ljubičasta. Splav je nastavio da plovi prema horizontu gde su se digli sunca i meseci - mi smo mislili da je to istok - i mogli smo samo da se nadamo da nas snažna struja nosi nekuda. Kada bismo posumnjali da nas struja uopšte nosi, pustili bismo da se za nama vuče uže ili bacili malo otpadaka i posmatrali kako ih nose sukobljena struja i vetar. Talasi su se kretali, kako je to nama izgledalo, sa juga ka severu. Mi smo i dalje plovili prema istoku.
   Najpre sam gađao iz 'četrdeset petice', proverivši prethodno magacin da bih se uverio da su meci na svom mestu. Plašio sam se da će me taj arhaični sistem gde je municija bila zasebna u odnosu na strukturu samog magacina u nezgodnom trenutku naterati da zaboravim da ponovo napunim oružje. Nismo imali mnogo toga što smo mogli da bacimo preko palube da bih vežbao gađanje, ali ja sam sačuvao nekoliko upotrebljenih porcija kraj nogu, bacio sam jednu i sačekao da otpluta nekih petnaest metara pre nego što sam opalio.
   Automatik je nepristojno grunuo kada sam stisnuo oroz. Znao sam da su bacači zrna bučni - gađao sam iz nekih na osnovnoj obuci, pošto su ih pobunjenici sa Ledene Kandže često koristili - ali ovo me je gotovo nagnalo da ispustim pištolj u ljubičasto more. Uplašilo je Aneu, koja je zurila ka jugu i razmišljala o nečemu, tako da je skočila na noge, a čak je i postojani android poskočio.
   "Izvinite", rekoh, uhvatih teško oružje obema rukama i ponovo opalih.
   Posle utroška dva puna magacina dragocene municije, bio sam uveren da mogu da pogodim nešto na daljini od petnaest metara. Iza toga - pa, nadao sam se da će ono što ću gađati imati uši, pa će se uplašiti od buke koju je 'četrdeset petica' proizvodila.
   Kada sam rasklopio oružje posle gađanja, ponovo sam pomenuo da je taj drevni komad mogao da pripada Bron Lamiji.
   Anea ga pogleda. "Kao što sam rekla, nikada majku nisam videla sa pištoljem."
   "Mogla je da ga pozajmi Konzulu kada se on brodom vratio u Mrežu", rekoh dok sam čistio rasklopljeni pištolj.
   "Ne", reče A. Betik.
   Okrenuh se da ga pogledam, onako naslonjenog na kormilo. "Ne?" ponovih.
   "Ja sam video oružje Č. Lamije kada je bila na Benaresu", reče android. "Bio je to starinski pištolj - mislim da je pripadao njenom ocu - ali imao je sedefastu dršku, laserski nišan, i bio je prilagođen za flešetna punjenja."
   "Oh", rekoh ja. Pa, zamisao je u svakom slučaju bila privlačna. "Ova stvar je makar dobro očuvana i rekonstruisana", rekoh. Mora da je čuvana u nekoj vrsti kutije zastoja; pištolj star hiljadu godina ne bi dejstvovao da nije tako. Ili je ovo možda bila vešta reprodukcija koju je Konzul pokupio na nekom od svojih putovanja. Naravno, to nije bilo važno, ali oduvek me je pogađao... osećaj istorije, valjda bi to tako moglo da se nazove... koji kao da je zračio iz starog vatrenog oružja.
   Potom sam gađao iz flešetnog pištolja. Bio je potreban samo jedan hitac da ustanovim da sasvim lepo radi, hvala na pitanju. Plutajuća porcija bila je razneta u paramparčad stiropora, sa daljine od trideset metara. Flešetno oružje bilo je prljavo, njime je bilo teško promašiti, i bilo je krajnje nepošteno prema meti, zbog čega sam baš ovo i odabrao. Zakočio sam ga i vratio u ranac.
   Plazma pušku bilo je teže podesiti. Optički nišan koji se podizao omogućavao mi je da nanišanim bilo šta, od plutajuće porcije udaljene trideset metara, do horizonta, koji se nalazio na otprilike dvadeset pet klika od nas, ali mada sam potopio porciju prvim pucnjem, bilo je teško odrediti delotvornost dužih hitaca. Tamo nije bilo ničega što bih gađao. Teorijski, pulsna puška mogla je da pogodi sve što strelac vidi - nije bilo neophodno uračunavati vetar ili balistički luk - i ja sam posmatrao kroz durbin kako zrak pravi rupu na udaljenosti od dvadeset klika, ali to kod mene nije izazvalo istu sigurnost kao što bi učinilo gađanje udaljene mete. Podigao sam pušku prema džinovskom mesecu koji je sada zalazio iza nas. Kroz durbin, mogao sam tamo tek da razaznam beli vrh planine - verovatno je to bio zamrznuti CO2 pre nego sneg, znao sam - i opalio sam jednom, pa neka ga đavo nosi. Plazma puška bila je znatno tiša od poluautomatskog pištolja koji je izbacivao zrna: pri opaljivanju čuo se običan mačji kašalj. Durbin nije bio dovoljno snažan da bi mi omogućio da vidim pogodak, a na tolikim udaljenostima, rotacije dva sveta predstavljale bi problem, ali začudilo bi me da nisam pogodio planinu. Kasarne teritorijalaca bile su pune priča o strelcima Švajcarske Garde koji su obarali komandose Proteranih sa udaljenosti od više hiljada klika, na susednom asteroidu ili nečem sličnom. Trik je, kao i milenijumima ranije, bio u tome da prvi vidiš neprijatelja.
   Pomislivši na to, pošto sam opalio jednom iz sačmarice, očistio je i odložio svo oružje u stranu, rekao sam: "Danas treba da krenemo u izviđanje."
   "Sumnjaš da će tamo biti drugi portal?" upita Anea.
   Slegnuh ramenima. "U vodiču je pisalo da između portala ima pet klika. Mora da smo od prošle noći preplovili najmanje stotinu. Verovatno i više."
   "Hoćemo li krenuti hoking-prostirkom?" upita devojčica. Sunca su joj prljila svetlu kožu.
   "Mislio sam da upotrebim leteći pojas", rekoh ja. Manji profil na radaru, ako neko posmatra, pomislio sam, ali nisam rekao glasno. "A ti ne ideš, malena", rekao sam glasno. "Samo ja."
   Izvukao sam pojas sa njegovog mesta pod šatorom, čvrsto vezao remenje, izvukao plazma pušku i aktivirao ručne komande. "E, sranje", rekoh. Pojas nije čak ni pokušao da me podigne. Na trenutak sam bio siguran da se nalazimo na svetu sličnom Hiperionu, sa slabim EM poljima, ali onda pogledah na pokazivač napajanja. Crveno. Prazno. Potpuno. "Sranje", rekoh ponovo.
   Raskopčah remenje i nas troje se okupismo oko beskorisne stvari dok sam ja proveravao kablove, baterijski komplet i jedinicu za letenje.
   "Bio je napunjen neposredno pre nego što smo ostavili brod", rekoh. "U isto vreme kada smo napunili i hoking-prostirku."
   A. Betik pokuša da pusti dijagnostički program, ali sa nultom energijom čak ni to nije htelo da radi. "Vaš komlog trebalo bi da ima isti potprogram", reče android.
   "Stvarno?" rekoh glupavo.
   "Smem li?" upita A. Betik i pokaza na komlog. Skinuh narukvicu i pružih mu je.
   A. Betik otvori mali odeljak koji nisam čak ni primetio na toj dranguliji, izvadi tanušni kabl od mikrovlakna i priključi ga na pojas. Svetla zatrepereše. "Leteći pojas je pokvaren", objavi komlog glasom broda. "Baterijski komplet ispražnjen je otprilike dvadeset sedam sati prerano. Mislim da je u pitanju greška u samim baterijama."
   "Sjajno", rekoh ja. "Može li se popraviti? Da li bi zadržalo naboj kada bismo pronašli izvor napajanja?"
   "Ova baterijska jedinica ne bi", reče komlog. "Ali postoje tri rezervne u brodskom EVA spremištu."
   "Sjajno", rekoh ponovo. Podigoh pojas sa glomaznom baterijom i remenjem i bacih ga sa splava. On potonu pod ljubičaste talase bez ikakvog traga.
   "Ovde je sve spremno", reče Anea. Sedela je ukrštenih nogu na hoking-prostirci, koja je lebdela dvadeset centimetara iznad splava. "Hoćeš malo sa mnom u razgledanje?"
   Nisam se usprotivio, već sam seo iza nje na prostirku, savio noge i gledao je kako kucka po nitima za let.
   

Na visini od oko pet hiljada metara, dok smo gutali vazduh i naginjali se preko ruba našeg malog ćilima, stvari su izgledale mnogo strašnije nego na splavu. Ljubičasto more bilo je veoma veliko, veoma prazno, a naš splav bio je samo trunka ispod nas, majušn,i crni pravougaonik na mrežastom, ljubičastocrnom moru. Sa ove visine, talasi koji su na splavu izgledali tako ozbiljno bili su nevidljivi.
   "Mislim da sam pronašao još jedan nivo te reakcije na prirodu, 'prijateljstva sa suštinom' o kome je tvoj otac pisao", rekoh.
   "A to je?" Anea je drhtala od hladnog vazduha mlaznog traga. Nosila je samo potkošulju i prsluk koji je imala na splavu.
   "Kad se usereš od straha", rekoh ja.
   Anea se nasmeja. Ovde moram da kažem da sam tada voleo Anein smeh, a i sada me zagreje pomisao na njega. Bio je to tihi smeh, ali pun, nesamosvestan i melodičan do krajnjosti. Nedostaje mi.
   "Trebalo je da pustimo A. Betika da se popne i izviđa umesto nas", rekoh ja.
   "Zašto?"
   "Iz onoga što je ranije kazao o svom izviđanju sa velike visine", rekoh, "očigledno ne mora da udiše vazduh i neosetljiv je na takve sitnice kao što je dekompresija."
   Anea se ponovo nasloni na mene. "Nije on neosetljiv ni na šta", reče ona tiho. "Samo su mu sačinili kožu tako da bude malo jača od naše - može da posluži kao odelo pod pritiskom u kratkim razdobljima, čak i u potpunom vakuumu - i može nešto duže da zadrži vazduh, to je sve."
   Pogledah je. "Znaš mnogo o androidima?"
   "Ne", reče Anea. "Samo sam ga pitala. "Ona se pomeri malo napred i spusti ruke na kontrolne niti. Poletesmo ka 'istoku'.
   Priznajem da me je prestravila pomisao na to da izgubim vezu sa splavom, da letim oko ove okeanske planete sve dok niti za letenje ne izgube naboj i dok se ne obrušimo u more, da bi nas tamo verovatno pojeo lampousti levijatan. Programirao sam inercioni kompas sa splavom kao polazišnom tačkom, tako da ukoliko ne ispustim kompas - što nije bilo mnogo verovatno, pošto sam ga sada čuvao na vrpci oko vrata - moći ćemo bez problema da se vratimo. Ali ipak sam bio zabrinut.
   "Da se ne udaljavamo mnogo", rekoh.
   "U redu." Anea je držala brzinu na umerenih šezdeset ili sedamdeset klika, kako sam pretpostavljao, i spustila se niže gde smo mogli lakše da dišemo i gde vazduh nije bio tako hladan. Ispod nas, ljubičasto more ostalo je prazno u velikom krugu sve do horizonta.
   "Tvoji dalekobacači izgleda da izvode trikove sa nama", rekoh ja.
   "Zašto ih nazivaš mojim dalekobacačima, Role?"
   "Pa, ti si ona koju... prepoznaju."
   Nije odgovorila.
   "Ozbiljno", rekoh, "da li misliš da postoji nekakav razlog i redosled u svetovima na koje nas šalju?"
   Anea se osvrnu ka meni. "Da", reče, "mislim."
   Sačekao sam. Zaštitno polje bilo je minimalno pri ovoj brzini, tako da je vetar nosio kosu devojčice u moje lice.
   "Znaš li mnogo toga o Mreži?" upita ona. "O dalekobacačima?"
   Slegnuh ramenima, shvatih da me više ne gleda i rekoh naglas: "Njima su upravljale AI TehnoSrži. Kako tvrde i Crkva i Spev tvog čika Martina, dalekobacači su predstavljali neku vrstu zavere AI kako bi se koristili ljudski mozgovi - neuroni - kao neka vrsta džinovske DNK kompjuterske spravice. Kad god bi ljudsko biće putovalo dalekobacačem, oni su bili paraziti, je l' tako?" rekoh.
   "Nije tako", reče devojčica. Ponovo se obrnu ka meni. "Nisu sve dalekobacače sagradili, smestili ili održavali isti elementi Srži", reče ona. "Da li završeni Spev čika Martina priča o građanskom ratu u Srži koji je otkrio moj otac?"
   "Aha", rekoh ja. Zatvorih oči u naporu da se prisetim samih strofa iz govorne priče koju sam naučio. Sada je došao na mene red da recitujem. "U Spevu, Kitsov kibrid razgovara sa nekom vrstom AI ličnosti u megasferi prostora podataka Srži", rekoh.
   "Umon", reče devojčica. "Tako se zvala ta AI. Moja majka putovala je jednom tamo sa ocem, ali moj... stric... drugi Kitsov kibrid, imao je konačni obračun sa Umonom. Nastavi."
   "Zašto?" rekoh ja. "Mora da znaš to bolje nego ja."
   "Ne", reče ona. "Čika Martin nije nastavio da radi na Spevu kada sam ga ja poznavala... Govorio je da ne želi da ga dovrši. Reci mi kako je opisao ono što je Umon kazao o građanskom ratu u Srži."
   Ponovo zatvorih oči.
   
   "Dva smo veka mozgali o tome,
   a onda su se grupe razišle
   svaka na svoju stranu:
   Stabilni su želeli da očuvaju simbiozu,
   Prevrtljivi da zatru čovečanstvo,
   Ultimativni da se klone oba izbora
   dok ne bude rođen sledeći nivo svesti.
   Tada je besneo sukob;
   sada besni pravi rat."
   

   "To je za tebe bilo pre dvesta sedamdeset i nešto standardnih godina", reče Anea. "Neposredno pred Pad."
   "Aha", rekoh ja, otvorivši oči da bih potražio u moru bilo šta drugo osim ljubičastih talasa.
   "Da li je poema čika Martina objašnjavala motivacije Stabilnih, Prevrtljivih i Ultimativnih?"
   "Manje-više", rekoh ja. "To je teško pratiti - u poemi Umon i druge AI Srži razgovaraju Zen-koanima."
   Anea klimnu glavom, "Tako nekako."
   "Prema Spevu", rekoh ja, "grupa AI Srži poznata kao Stabilni želela je da nastavi da parazitira na ljudskim mozgovima dok mi koristimo Mrežu. Prevrtljivi su želeli da nas zbrišu. A pretpostavljam da je Ultimativne bilo baš briga pod uslovom da su u mogućnosti i dalje da rade na evoluciji sopstvenog mašinskog boga... kako su ga ono zvali?"
   "UI", reče Anea, uspori ćilim i spusti se još niže. "Ultimativna Inteligencija."
   "Da", rekoh ja. "Prilično ezoterične stvari. Kakve to ima veze sa našim prolascima kroz ove portale dalekobacača... ako ikada uopšte pronađemo taj drugi portal?" U tom trenutku, sumnjao sam u to: svet je bio prevelik, okean previše prostran. Čak i ako je struja nosila naš mali splav u pravom smeru, izgledi da doplovimo do obruča sledećeg portala visokog stotinak metara bili su suviše mali da bi se uopšte uzimali u razmatranje.
   "Nisu sve portale dalekobacača sagradili ili održavali Stabilni da bi se ponašali... kako si ti to objasnio? ... kao veliki krpelji na našim mozgovima."
   "U redu", rekoh ja. "Ko je onda sagradio dalekobacače?"
   "Dalekobacače reke Tetis stvorili su Ultimativni", reče Anea. "Oni su bili... pretpostavljam da bi ih nazvao eksperimentom... sa Prazninom Koja Spaja. To je fraza Srži... da li je Martin nju koristio u svom Spevu?"
   "Aha", rekoh ja. Sada smo se nalazili niže, samo oko hiljadu metara iznad talasa, ali ni splavu niti bilo čemu drugom nije bilo ni traga. "Hajdemo natrag", rekoh.
   "U redu." Pogledali smo kompas i odredili kurs za povratak kući... ako se jedan trošni splav mogao tako nazvati.
   "Nikada nisam shvatio koga đavola treba da znači ta 'Praznina Koja Spaja'", rekoh. "Nekakav hipersvemir koji su koristili dalekobacači i mesto gde se Srž krila dok je vrebala na nas. Taj deo sam ukapirao. Mislio sam da je to uništeno kada je Meina Gledston naredila da se u dalekobacače bace bombe."
   "Ne možeš uništiti Prazninu Koja Spaja", reče Anea, glasom odsutnim, kao da misli na nešto drugo. "Kako je Martin to opisao?"
   "Kao Plankovo vreme i Plankovu dužinu", rekoh ja. "Ne sećam se tačno - nešto u vezi sa kombinovanjem tri temeljne konstante fizike - gravitacije, Plankove konstante i brzine svetlosti. Sećam se da je to davalo neke majušne jedinice dužine i vremena."
   "Oko 10-35 metra za dužinu", reče devojčica, ubrzavši malo ćilim. "I 10-43 sekunde za vreme."
   "To mi ne govori mnogo", rekoh ja. "Samo da je jebeno malo i kratko... izvini na izrazu."
   "Oprošteno ti je", reče devojčica. Blago smo se uspinjali. "Ali nisu bili važni vreme ili dužina, već način na koji su oni upleteni u... Prazninu Koja Spaja. Moj otac pokušao je da mi to objasni pre nego što sam rođena..."
   Trepnuh na tu frazu, ali nastavih da slušam.
   "...i znaš za planetne datasfere."
   "Da", rekoh i kucnuh po komlogu. "Ova drangulija tvrdi da Mare Infinitus ne poseduje ništa slično."
   "Tačno", reče Anea. "Ali najveći broj svetova Mreže imao ih je. A iz datasfera nastala je megasfera."
   "Dalekobacački medijum... ta Praznina... povezane datasfere, zar ne?" rekoh ja. "SILA i elektronska vlada Hegemonije, SveStvar, koristili su megasferu kao i fetliniju da bi ostali u stalnoj vezi.
   "Aha", reče Anea. "Megasfera je u stvari postojala na podravni fetlinije."
   "Nisam to znao", rekoh ja. Medijum FTL-a nije postojao u moje vreme.
   "Pamtiš li kako je glasila poslednja poruka na fetliniji pre nego što je ona oborena za vreme Pada?" upita dete.
   "Da", rekoh i zatvorih oči. Ovaj put mi nisu došli stihovi poeme. Kraj Speva uvek je bio isuviše neodređen da bi me dovoljno zanimao da upamtim strofe, uprkos Grandaminom muštranju. "Nekakva tajanstvena poruka iz Srži", rekoh. "Nešto kao - sklanjajte se sa linije i prestanite sa pokušajima da se povežete."
   "Poruka je", reče Anea, "glasila: VIŠE NEĆE BITI ZLOUPOTREBE OVOG KANALA. UZNEMIRAVATE DRUGE KOJI GA KORISTE U OZBILJNE SVRHE. PRISTUP ĆE PONOVO BITI USPOSTAVLJEN KADA BUDETE RAZUMELI ČEMU SLUŽI."
   "Tako je", rekoh. "To se, mislim, nalazi u Spevu. A onda je medijum hipervrpce naprosto prestao da radi. Srž je otposlala tu poruku i isključila fetliniju."
   "Srž nije poslala tu poruku", reče Anea.
   Sećam se da sam tada osetio kako mi se telom širi spora jeza, uprkos toploti dva sunca. "Nije?" rekoh, glupavo. "Nego ko?"
   "Dobro pitanje", reče dete. "Kada je moj otac govorio o metasferi - široj ravni podataka koja je nekako povezana sa Prazninom Koja Spaja, ili zahvaljujući njoj - uvek je govorio da je ona nastanjena lavovima, tigrovima i medvedima."
   "Lavovi, tigrovi i medvedi", ponovih. To su bile životinje sa Stare Zemlje. Ne verujem da je ijedna od njih preživela Hedžiru. Ne verujem da je ijedna od njih bila prisutna da bi pošla na put - čak ni kao uskladištena DNK - kada je Stara Zemlja smrvljena u svojoj crnoj rupi posle Velike Greške iz '08.
   "Hmm-hmm", reče Anea. "Volela bih da ih jednog dana sretnem. Evo nas."
   Pogledah preko njenog ramena. Sada smo bili oko hiljadu metara iznad mora, a splav je izgledao majušan, ali jasno vidljiv. A. Betik je stajao - ponovo bez košulje na podnevnoj vrelini - kraj kormila. Mahnuo nam je plavom rukom. Oboje mu uzvratismo mahanjem.
   "Nadam se da ima nešto dobro za ručak", reče Anea.
   "Ako nema", rekoh ja, "moraćemo naprosto da svratimo u 'Gasovu okeansku roštiljarnicu'."
   Anea se nasmeja i odredi nam silaznu putanju do kuće.
   
   Neposredno pošto se smrklo, kada se meseci još nisu digli, ugledali smo treperenje svetiljki na istočnom horizontu. Jurnuli smo na prednji deo splava i pokušali da razaberemo šta se to tamo nalazi - Anea pomoću dvogleda, A. Betik noćnim naočarima sa punim pojačanjem, a ja kroz durbin puške.
   "To nije luk", reče Anea. "To je okeanska platforma - velika - na nekakvim štulama."
   "Ali, ja ipak vidim i luk", reče android, koji je gledao nekoliko stepeni severno od treperavog svetla. Devojčica i ja pogledasmo tamo.
   Luk je bio jedva vidljiv, struna negativnog prostora koja je zasecala Mlečni Put neposredno iznad horizonta. Platforma, sa svojim trepravim svetlima za navođenje letelica i sa prozorima osvetljenim svetiljkama upravo je postajala vidljiva i nalazila se nekoliko klika bliže. I između nas i dalekobacača.
   "Prokletstvo", rekoh. "Pitam se šta je to."
   "Gasova kafana?" upita Anea.
   Uzdahnuh. "Pa, ako i jeste, mislim da se vlasnik promenio. U poslednjih nekoliko vekova, bilo je veoma malo turista na reci Tetis." Proučavao sam veliku platformu kroz durbin puške. "Ima mnogo nivoa", promrmljah. "Privezano je nekoliko brodova... kladim se da su ribarski. A tu je i sletište za letače i druge vrste letelica. Mislim da vidim tamo nekoliko privezanih toptera."
   "Šta je to topter?" upita devojčica, spustivši dvogled.
   A. Betik odgovori. "Vrsta letelice sa pokretnim krilima, veoma nalik na insekte, Č. Anea. Bili su veoma popularni u vreme Hegemonije, mada su na Hiperionu bili retki. Mislim da su ih takođe nazivali vilinskim konjicima."
   "Još ih tako zovu", rekoh ja. "Paks je imao nekoliko na Hiperionu. Video sam jednog na glečeru Ursusa." Podigavši ponovo durbin, ugledao sam mehure nalik na oči na prednjoj strani vilinskog konjica, obasjane osvetljenim prozorom. "To su topteri", rekoh.
   "Izgleda da ćemo imati poteškoća da prođemo kraj platforme i stignemo do luka neprimećeni", reče A. Betik.
   "Brzo", rekoh i okrenuh leđa treperavim svetlima, "da spustimo šator i katarku."
   Preuredili smo šator tako da nam pruža neku vrstu zaklona/zida na bočnoj strani splava blizu zadnjeg dela - zbog privatnosti i fizioloških potreba u koje ne bih ovde da zalazim - ali sada smo svalili mikrotkaninu i spakovali je u džep, do veličine mog dlana. A. Betik je spustio motku u prednjem delu. "Kormilo?" upita on.
   Bacih pogled tamo na sekund. "Ostavi ga. Nema bogzna kakav radarski profil i nije ništa više od nas."
   Anea je ponovo proučavala platformu kroz dvogled. "Mislim da još ne mogu da nas vide", reče ona. "Uglavnom se nalazimo među visokim talasima. Ali kada priđemo..."
   "I kada iziđu meseci", dodadoh ja.
   A. Betik sede kraj ognjišta. "Kad bismo samo mogli da zaobiđemo u širokom luku i tako dođemo do portala..."
   Počešah se po obrazu i začuh tamo grebuckanje čekinja. "Aha, pomišljao sam na to da upotrebim pojas za letenje kako bih nas vukao, ali..."
   "Imamo prostirku", reče devojčica, pridruživši nam se blizu kocke za grejanje. Niska platforma izgledala je prazno bez šatora.
   "Kako da prikačimo uže za vuču?" rekoh ja. "Da progorimo rupu u hoking-prostirci?"
   "Kad bismo imali vezove..." započe android.
   "Imali smo fine vezove na pojasu za letenje", rekoh ja. "Nahranio sam njima lampoustog levijatana."
   "Mogli bismo da napravimo nove vezove", nastavi A. Betik, "i da uže dodamo osobi koja se nalazi na hoking-prostirci."
   "Naravno", rekoh ja, "ali čim se nađemo u vazduhu, prostirka daje jači radarski signal. Ako tamo već sleću topterima i letačima, sigurno imaju nekakvu vrstu kontrole letenja, bez obzira na to koliko je primitivna."
   "Mogli bismo da ostanemo nisko", reče Anea. "Da držimo prostirku neposredno iznad talasa... ne više od naše visine."
   Počešah se po bradi. "To možemo", rekoh ja, "ali ako dovoljno široko skrenemo kako bismo ostali van vidokruga sa platforme, sunce će odavno izaće pre nego što stignemo do portala. Do đavola... biće tako i ako nastavimo pravo ovom strujom. Videće nas pri tom svetlu. Osim toga, portal se nalazi samo na klik i nešto od platforme. Dovoljno su visoko da nas primete čim se budemo toliko približili."
   "Ne znamo da li uopšte tragaju za nama", reče devojčica.
   Klimnuh glavom. Slika onog sveštenika-kapetana koji nas je čekao u sistemu Parvatija i Renesanse nije mi dugo izbivala iz glave: njegov rimski okovratnik na toj crnoj uniformi Flote Paksa. Delom sam očekivao da se on nalazi na toj platformi i da nas čeka sa trupama Paksa.
   "Nije ni važno da li tragaju za nama", rekoh ja. "Čak i ako samo dođu da nas izbave, imamo li na raspolaganju priču koja bi za njih imala smisla?"
   Anea se osmehnu. "Krenuli smo na krstarenje po mesečini i izgubili se? U pravu si, Role. Oni bi nas 'izbavili' i proveli bismo sledećih godinu dana u pokušajima da objasnimo vlastima Paksa ko smo. Možda ne tragaju za nama, ali kažeš da su prisutni na ovom svetu..."
   "Da", reče A. Betik. "Paks ima velike interese na Mare Infinitusu. Po onome što smo uspeli da saznamo dok smo se krili u univerzitetskom gradu, bilo je jasno da je Paks odavno ovde došao da zavede red, da stvori konglomerate morskih farmi i preobrati preživele posle Pada u preporođene hrišćane. Mare Infinitus bio je protektorat Hegemonije; sada je u potpunoj vlasti Crkve, kao njena filijala."
   "Loše vesti", reče Anea. Pogleda androida, pa mene. "Imate li koju zamisao?"
   "Mislim da ja imam", rekoh dok sam se pridizao. Šaputali smo sve vreme razgovora, iako smo bili najmanje petnaest klika udaljeni od platforme. "Umesto da nagađamo ko je to tamo ili šta smeraju, zašto da ne odem tamo i ne pogledam? Možda su to samo Gasovi potomci i nekoliko usnulih ribara."
   Anea se oglasi žalostivim zvukom. "Znaš li šta sam najpre pomislila kada smo prvi put ugledali svetlo?"
   "Šta?" rekoh ja.
   "Da je to čika Martinov klozet."
   "Molim?" upita android.
   Anea potapša kolena dlanovima. "Zaista. Majka je pričala da je Martin Silenus, kada je bio slavno piskaralo u danima Mreže, imao kuću na više svetova."
   Namrštih se. "Grandam mi je pričala o njima. Dalekobacači umesto vrata između soba. Jedna kuća sa sobama na više svetova."
   "Ako je verovati Majci, u čika Martinovoj kući bile su desetine svetova", reče Anea. "A klozet je imao na Mare Infinitusu. Ništa drugo... samo plutajuću palubu sa klozetskom šoljom. Nije imao čak ni zidove niti tavanicu."
   Pogledah okeanske talase. "Savršen primer saživljavanja sa prirodom, nema šta", rekoh. Pljesnuh se po nozi. "Dobro, krećem pre nego što izgubim petlju."
   

Niko mi se nije usprotivio, niti predložio da zauzme moje mesto. Da su to učinili, možda bi me i ubedili.
   Presvukao sam se u tamnije pantalone i najtamniji džemper, i navukao žućkastosmeđi prsluk preko džempera, tako da sam se osećao pomalo melodramatično. Mali komandos kreće u rat, promrmljao je cinični deo mog mozga. Rekao sam mu da umukne. Zadržao sam opasač sa pištoljem, stavio tri detonatora i zamotuljak plastičnog eksploziva iz paketa sa raketnim pištoljima u torbicu na opasaču, namaknuo noćne naočari preko glave tako da mogu da mi vise nenametljivo unutar okovratnika prsluka kada mi nisu na očima, i stavio jednu slušalicu komunikatora u uho, sa mikrofonom stisnutim uz grlo za subvokalizaciju. Isprobali smo komunikator, tako što je Anea stavila druge slušalice. Skinuo sam komlog i pružio ga A. Betiku. "Ovo isuviše lako hvata svetlost zvezda", rekoh. "A glas broda može da počne da trtlja trivijalne podatke o zvezdanoj navigaciji u pogrešnom trenutku."
   Android klimnu glavom i stavi narukvicu u džep košulje. "Imate li neki plan, Č. Endimione?"
   "Smisliću ga kada stignem tamo", rekoh i digoh hoking-prostirku malo iznad nivoa splava. Dodirnuh Aneino rame - taj kontakt najednom mi se učini kao električni udar. I ranije sam primetio taj efekt, kada bi nam se ruke dotakle: nije to bilo ništa seksualno, naravno, ali, svejedno, bilo je električno. "Pritaji se, malena", šapnuh joj. "Vikaću ako mi zatreba pomoć."
   Oči su joj bile ozbiljne na blistavoj svetlosti zvezda. "To neće pomoći, Role. Ne možemo doći do tebe."
   "Znam. Samo sam se šalio."
   "Nemoj da se šališ", šapnu ona. "Upamti, ako ne budeš sa mnom na splavu kada bude prolazio kroz portal, ostaćeš ovde."
   Klimnuh glavom, ali ta pomisao otreznila me je više od pomisli na to da mogu biti ubijen. "Vratiću se", šapnuh. "Čini mi se da će nas ova struja proneti kraj platforme za... šta ti misliš, A. Betiče?"
   "Za oko jedan sat, Č. Endimione."
   "Aha, tako i ja mislim. Do tada bi trebalo da počne da izlazi taj prokleti mesec. Ja ću... smisliti nešto da im skrenem pažnju." Potapšavši ponovo Aneu po ramenu, klimnuvši glavom A. Betiku, poleteh na prostirci iznad vode.
   Čak i uz neverovatnu svetlost zvezda i naočari za noćni vid, bilo je teško upravljati hoking-prostirkom tih nekoliko klika do platforme. Morao sam da se držim prostora između okeanskih talasa kad god je to bilo moguće, što je značilo da sam pokušavao da letim niže od njihovih vrhova. Bio je to delikatan posao. Nisam imao pojma šta će se dogoditi ako presečem vrh nekog od tih dugačkih, sporih talasa - možda ništa, možda će u nitima hoking-prostirke doći do kratkog spoja - ali isto tako nisam imao nameru da to saznam.
   Platforma je izgledala ogromna dok sam joj se približavao. Pošto dva dana nisam video ništa osim splava na ovom moru, platforma je i bila ogromna - bilo je tu nešto čelika, ali uglavnom je u pitanju bilo tamno drvo, kako mi se činilo, mnoštvo stubova koji su je držali petnaestak metara iznad talasa... što mi je ukazalo na to kakve mogu biti oluje na tom moru i učinilo me srećnijim što nisam naišao na neku od njih - a sama platforma imala je više nivoa: palube i dokovi u nižem delu, gde se najmanje pet dugačkih ribarskih brodova njihalo na vodi, stepeništa, osvetljeni odeljci ispod onoga što je izgledalo kao nivo glavne palube, dva tornja koje sam mogao da vidim - jedan od njih sa malim tanjirom radara - i tri sletišta za letelice, od kojih se dva nisu mogla videti sa splava. Sada sam mogao da vidim najmanje pet toptera nalik na vilin-konjice privezanih i spuštenih krila, i dva veća letača na kružnom sletištu blizu radarskog tornja.
   Smislio sam savršeni plan dok sam na prostirci leteo ovamo: da napravim diverziju - zbog čega sam i poneo detonatore i plastični eksploziv, mali, ali kadar da u najmanju ruku izazove požar - ukradem jednog vilin-konjica i proletim njime kroz portal ako me budu gonili, ili ga naprosto upotrebim kako bih vukao splav velikom brzinom.
   Bio bi to dobar plan, da nije bilo jednog nedostatka: nisam imao pojma kako da upravljam topterom. To se nikada nije dešavalo u holodramama koje sam gledao u bioskopima Port Romensa ili u rekreacionim salama teritorijalaca. Heroji su tamo umeli da upravljaju svim stvarima koje bi ukrali - letačima, EMV-ima, topterima, kopterima, krutim vazdušnim brodovima, svemirskim brodovima. Očigledno sam propustio osnovnu obuku za heroje; kada bih i uspeo da uđem u jednu od tih stvari, verovatno bih još grickao nokat na palcu i piljio u komande kada bi me stražari Paksa ščepali. Mora da je bilo lakše biti heroj u danima Hegemonije - mašine su tada bile pametnije, što je nadoknađivalo glupost heroja. Ovako - iako ne bih voleo to da priznam svojim saputnicima - nije postojalo mnogo vozila koja sam umeo da vozim. Barža. Osnovna kola za tle, pod uslovom da je u pitanju jedan od kamionskih modela koje je koristila garda teritorijalaca na Hiperionu. A što se tiče toga da sam pilotiram nečim... pa, bilo mi je milo što u svemirskom brodu nije bilo kontrolne sobe.
   Prenuo sam se iz sanjarenja o sopstvenim herojskim nedostacima i usredsredio se na to da pređem poslednjih nekoliko stotina metara do platforme. Sada sam sasvim jasno mogao da vidim svetla: signalne svetiljke za letelice na tornjevima blizu paluba za sletanje, pulsirajuće zeleno svetlo na svakom brodskom doku i osvetljene prozore. Mnogo prozora. Odlučio sam da pokušam da sletim na najmračnijem delu platforme, pravo ispod radarskog tornja na istočnoj strani, pa sam krenuo prostirkom u dugom, sporom luku tik iznad talasa, kako bih se približio sa te strane. Osvrnuvši se, upola sam očekivao da ugledam splav kako mi se približava, ali on je još bio nevidljiv, dalje, prema horizontu.
   Nadam se da je nevidljiv za ove tipove. Sada sam čuo glasove i smeh: muške glasove, duboki smeh. To je mnogo ličilo na lovce koje sam vodio, ispunjene cugom i prostodušnošću. Ali zvučalo je to isto tako nalik na tikvane sa kojima sam služio kod teritorijalaca. Usredsredio sam se na to da prostirka ostane nisko i da se ne nakvasi dok sam se prikradao platformi.
   "Samo što nisam stigao", subvokalizovao sam u komunikator.
   "Dobro", šapnula je Anea u moje uho. Dogovorili smo se da odgovara na moje pozive osim ako kod njih nije u pitanju neka nepredviđena situacija.
   Lebdeći, video sam lavirint greda, podupirača, potpaluba i gazišta ispod glavne platforme sa ove strane. Za razliku od dobro osvetljenih stepenica na severnoj i zapadnoj strani, taj deo bio je mračan - možda su to bila gazišta za inspekciju stanja platforme - i odabrao sam najniži i najmračniji za spuštanje prostirke. Isključio sam niti za letenje, umotao malu prostirku i vezao je za mesto gde su se susretale dve grede, presekavši uže koje sam poneo zamahom noža. Vrativši sečivo u kaniju i namaknuvši prsluk preko njega, najednom sam predosetio da ću nekoga morati da ubodem tim nožem. Zadrhtao sam od te misli. Izuzev nesreće, kada me je napao Č. Herig, nikada nisam ubio nikoga u borbi prsa u prsa. Molio sam se Bogu da nikada više to ne budem primoran da uradim.
   Stepenice su se čule pod mojim mekim čizmama, ali nadao sam se da povremeno škripuckanje neće biti primećeno zahvaljujući zvucima talasa koji su udarali o stubove i smehu odozgo. Prikrao sam se uz dva stepeništa, pronašao lestvice i krenuo njima do kapka. Nije bio zaključan. Lagano sam ga podigao, upola očekujući da srušim naoružanog stražara na guzicu.
   Podigavši polako glavu, video sam da je ovo deo letačke palube sa strane tornja okrenute moru. Deset metara iznad sebe, video sam kako radarska antena svakim okretom iseca mrak naspram Mlečnog Puta.
   Pridigao sam se na palubu, odoleo porivu da krenem na prstima i pošao prema uglu tornja. Dva ogromna letača bila su tu vezana za letačku palubu, ali činilo se da su mračni i prazni. Na nižim letačkim palubama video sam zvezdanu svetlost na mnogostrukim insektolikim krilima toptera. Svetlost naše Galaksije blistala je na njihovim tamnim osmatračkim mehurovima. Ježio sam se među lopaticama od osećaja da me neko posmatra, dok sam se peo na gornju palubu, stavljao plastični eksploziv na trbuh najbližeg letača, postavljao detonator koji sam mogao da aktiviram šifrom odgovarajuće frekvencije preko komunikatora, sišao niz lestvice do najbliže palube sa topterima i isto učinio i tamo. Bio sam siguran da me neko posmatra sa jednog od osvetljenih prozora ili vratnica na ovoj strani, ali niko nije povikao na mene. Što sam nonšalantnije mogao, bešumno sam se popeo gazištem sa niže palube za toptere i virnuo iza ugla tornja.
   Novo stepenište vodilo je naniže od modula tornja do jednog od glavnih nivoa. Prozori su tamo bili vrlo jarko osvetljeni i sada prekriveni samo mrežicama, pošto su kapci za slučaj oluje bili podignuti. Čuo sam novi smeh, nečije pevanje i zvuk šerpi i tiganja.
   Udahnuvši duboko, krenuh niz stepenice i preko palube, prateći novo gazište kako bih bio što dalje od vratnica. Saginjući se ispod osvetljenih prozora, pokušavao sam da dođem do daha i usporim tutnjavu srca. Kada bi neko izišao kroz ta prva vrata, našao bi se između mene i povratka do hoking-prostirke. Dodirnuh rukohvat 'četrdeset petice' ispod prsluka i preklop futrole, pokušavajući da mislim hrabre misli. Uglavnom sam mislio na to da želim da sam ponovo na splavu. Postavio sam eksplozive za diverziju... šta sam još želeo? Shvatio sam da sam više nego radoznao: ako tamo nije bilo trupa Paksa, nisam želeo da aktiviram plastični eksploziv. Pobunjenici zbog kojih sam se prijavio za borbu na glečeru Kandže koristili su bombe kao svoje specijalno oružje - bombe u selima, bombe u kasarnama teritorijalaca, mase eksploziva u snežnim vozilima i malim brodovima uperene kako na trupe teritorijalaca, tako i na civile - i to sam oduvek smatrao kukavičkim i gnusnim. Bombe su bile krajnje neprobirljivo oružje i ubijale su nedužne podjednako sigurno kao i neprijateljske vojnike. Znao sam da je glupo da morališem na taj način, ali iako sam se nadao da mali naboji neće ovde učiniti više štete osim što će zapaliti prazne letelice, nisam nameravao da detoniram te naboje osim ako to baš ne budem primoran da učinim. Ovi muškarci - i žene, verovatno, a možda i deca - nisu nam ništa učinili.
   Sporo, izluđujuće sporo, besmisleno sporo, podigao sam glavu i virnuo kroz najbliži prozor. Jedan pogled i sagnuo sam se van vidokruga. Zvuci šerpi i tiganja dopirali su iz dobro osvetljene kuhinje - brodske kuhinje, ispravio sam se, pošto je ovo bila neka vrsta broda. U svakom slučaju, tamo je bilo pet-šest ljudi, svi su bili muškarci, svi u godinama za vojnu službu, ali nisu nosili uniforme izuzev potkošulja i kecelja, dok su čistili, slagali i prali sudove. Očito sam zakasnio za večeru.
   Držeći se zida, prešao sam ostatak ovog gazišta pačjim hodom, kliznuo niz novo stepenište i stao kod dužeg niza prozora. Ovde, u senkama ugla gde su se dva modula spajala, mogao sam da vidim kroz nekoliko prozora na zidu okrenutom prema zapadu, a da ne moram da dižem lice do njih. Bila je to menza - ili neka vrsta obedovaonice. Oko trideset muškaraca - svi su bili muškarci! - sedelo je sa šoljicama kafe. Neki su pušili cigarete. Najmanje jedan od njih kao da je pio viski; ili makar nekakvu tečnost boje ćilibara iz boce. Ne bi mi smetao gutljaj, šta god da je u pitanju.
   Mnogi muškarci nosili su odeću kaki-boje, ali nisam mogao da razaznam da li je to neka vrsta lokalne uniforme ili naprosto tradicionalna odeća sportskih ribara. Nisam video nijednu uniformu Paksa, što je neosporno bilo dobro. Možda je ovo sada bila samo ribarska platforma, hotel za bogate drkadžije sa drugih svetova kojima nije smetalo da plate koju godinu vremenskog duga - ili, zapravo, da puste da to plate njihovi prijatelji i porodica kod kuće - radi zadovoljstva izazvanog ubijanjem nečeg velikog ili egzotičnog. Do đavola, možda i poznajem neke od njih: sada su ribari, a kada su posetili Hiperion, bili su lovci na patke. Nisam želeo da ulazim kako bih se uverio u to.
   Osetivši nešto više samopouzdanja, krenuh dugačkim gazištem, dok je svetlost padala na mene kroz prozore. Činilo se da nema nikakvih čuvara. Da nema straže. Možda nam diverzija neće ni trebati - samo ćemo proploviti kraj ovih ljudi, na mesečini ili bez nje. Oni će spavati, piti i smejati se, a mi ćemo naprosto pratiti struju pravo do portala dalekobacača koji sam sada mogao da vidim na manje od dva klika severoistočno, jedva primetan tamni luk naspram zvezdanog neba. Kada dođemo do portala, ja ću poslati prethodno pripremljenu promenu frekvencija koja neće detonirati skriveni plastični eksploziv, već će ga deaktivirati.
   Gledao sam u portal kada sam obišao oko ugla i bukvalno naleteo na čoveka koji se tamo naslanjao na zid. Još dvojica su stajala kraj ograde. Jedan od njih držao je dvogled za noćni vid i gledao ka severu. Oba muškaraca kraj ograde imala su oružje.
   "Hej!" dreknu čovek na koga sam naleteo.
   "Izvini", rekoh. Ovakvu scenu sasvim sigurno nisam video ni u jednoj holodrami.
   Dva muškarca kraj ograde nosila su flešetne minipuške na remenu i oslanjali su podlaktice o njih sa onom nonšalantnom arogancijom osobenom za vojnike već bezbroj vekova. Sada jedan od njih pomeri pušku tako da joj cev bude uperena prema meni. Čovek na koga sam naleteo upravo je palio cigaretu. Sada je protresao šibicu, izvukao upaljenu cigaretu iz ustiju i zapiljio se u mene.
   "Šta radiš ovde?" upita on. Bio je mlađi od mene - možda u ranim dvadesetim, po standardu - i sada sam uvideo da nosi varijantu uniforme pešadije Paksa sa poručničkim širitom kakvom sam naučio da salutiram na Hiperionu. Dijalekt mu je bio izražen, ali nisam mogao da ga prepoznam.
   "Izišao sam malo na vazduh", rekoh neubedljivo. Deo mene pomišljao je na to da bi pravi heroj izvukao pištolj i počeo da se probija uz pucnjavu. Onaj pametniji deo mene nije to ni uzimao u razmatranje.
   Drugi vojnik Paksa takođe pomeri remen svoje flešetne mašinke. Začuh škljocanje osigurača. "Jesi li sa Klingmanovom grupom?" upita on istim teškim dijalektom. "Ili sa Otersom?" Čuo sam Il' s autorsom? Nisam znao da li govori o 'drugima', 'vidrama' ili, možda, 'autorima'. <Neprevodiva igra reči; prim. prev.> Možda je ovo bio ploveći koncentracioni logor za loše pisce. Možda sam se isuviše trudio da mi um dejstvuje brzo dok mi je srce tako snažno tuklo da sam se plašio da će me snaći srčani napad pred ovom dvojicom.
   "Sa Klingmanom", rekoh, pokušavajući da budem što sažetiji. Kakav god dijalekt trebalo da posedujem, bio sam siguran da mi je nedostajao.
   Poručnik Paksa pokaza palcem prema vratnicama iza sebe. "Znaš pravila. Policijski čas kad se smrkne." Naš paila. Piski čas kase srkne.
   Klimnuh glavom, pokušavajući da izgledam skrušeno. Prsluk mi je visio preko vrha futrole na boku. Možda nisu primetili pištolj.
   "Hodi", reče poručnik i ponovo pokaza palcem, ali se okrenu da pođe ispred mene. Oudi! Dva redova i dalje su držala flešetne mašinke. Sa te udaljenosti, ako bi opalili, od mene ne bi ostalo dovoljno toga da se sahrani u čizmi.
   Krenuh za poručnikom niz gazište, kroz vrata, u najosvetljeniju i najpuniju prostoriju u koju sam ikada ušao.