23.
   "Dakle", rekoh ja, "kakav je tvoj plan?"
   Anea diže pogled sa knjige koju je čitala. "Ko kaže da uopšte imam plan?"
   Uzjahao sam stolicu. "Ostaje nam manje od jednog sata pre nego što iskočimo u sistem Parvati", rekoh. "Pre nedelju dana, rekla si da nam treba neki plan za slučaj da oni znaju da dolazimo... dakle, kakav je taj plan?"
   Anea uzdahnu i zatvori knjigu. A. Betik se popeo stepeništem u biblioteku i sada nam se pridružio za stolom - zaista je seo sa nama, što je za njega bilo neobično.
   "Nisam sigurna da uopšte imam plan", reče devojčica.
   Plašio sam se toga. Ta nedelja prošla je sasvim prijatno; nas troje smo mnogo čitali, mnogo smo se igrali - Anea je bila odlična u šahu, dobra u gou i ubitačna u pokeru - i dani su prolazili bez incidenata. Mnogo puta pokušavao sam da je nateram da mi saopšti šta planira - kuda planira da ide? Zašto je izabrala Renesansu Vektor? Da li je pronalaženje Proteranih deo njene potrage? Ali njeni odgovori, iako učtivi, uvek su bili nejasni. Anea je iskazala veliku nadarenost da me natera da pričam. Nisam poznavao mnogo dece - čak i kada sam i sam bio dete, bilo je veoma malo druge dece u našem karavanu i ja sam retko uživao u njihovom društvu, pošto mi je Grandam bila beskrajno zanimljivija - ali deca i adolescenti na koje sam nailazio tokom godina nikada nisu pokazali ovoliko ljubopitljivosti niti sposobnosti da slušaju. Anea me je navela da joj opišem godine koje sam proveo kao pastir; pokazala je posebno zanimanje za moje šegrtovanje kod arhitekte pejsaža; postavila mi je hiljadu pitanja o danima koje sam proveo na rečnoj barži i kao lovački vodič - u stvari, jedino se nije mnogo zanimala za moje vojničke dane. Izgleda da ju je naročito zanimala moja kuja, iako me je čak i razgovor o Izi - o tome kako sam je odgajao, obučavao da bude ptičar, o njenoj smrti - prilično uzrujavao.
   Primetio sam da ume čak i A. Betika da navede da priča o vekovima koje je proveo kao sluga, i tu sam joj se često pridruživao u strpljivom slušanju: android je video i iskusio zapanjujuće stvari - druge svetove, naseljavanje Hiperiona sa Tužnim Kraljem Bilijem, Šrajkove rane pohode širom Ekvusa, poslednje hodočašće koje je proslavio stari pesnik; ispostavilo se da su čak i njegove decenije sa Martinom Silenusom bile očaravajuće.
   Ali devojčica je pričala veoma malo. Četvrte večeri posle napuštanja Hiperiona, priznala je da je prošla kroz Sfingu i ušla u sopstvenu budućnost ne samo da bi umakla trupama Paksa koje su je tada lovile, već i da bi potražila sopstvenu sudbinu.
   "Sudbinu mesije?" rekao sam, zainteresovan.
   Anea se nasmejala. "Ne", rekla je, "sudbinu arhitekte."
   Bio sam iznenađen. Ni Spev ni stari pesnik lično uopšte nisu pominjali da će takozvana Ona Koja Podučava živeti od arhitekture.
   Anea je slegnula ramenima. "To je ono što želim da radim. U mom snu, jedan koji bi mogao da me podučava, živi u ovoj eri. Pa sam zato došla ovamo."
   "Jedan koji bi mogao da podučava tebe?" rekoh ja. "Mislio sam da si ti Ona Koja Podučava."
   Anea se preturila natrag na jastuke holojame i prebacila nogu preko naslona ležaja. "Role, kako bih ja uopšte mogla bilo koga nečemu da podučavam? Imam dvanaest standardnih godina i nikada pre ovoga nisam napustila Hiperion... Do đavola, nisam čak napustila ni kontinent Ekvus sve do ove nedelje. Čemu bih ja to podučavala druge?"
   Na to nisam imao odgovor.
   "Ja želim da budem arhitekta", reče ona, "i u mom snu arhitekta koji bi mogao da me obučava nalazi se tamo negde..." Mahnula je ka spoljnjoj oplati, ali ja sam shvatio da misli na staru Mrežu Hegemonije, kuda smo se uputili.
   "Ko je on?" rekoh ja. "Ili ona?"
   "On", reče Anea. "Ne znam mu ime."
   "Na kom se svetu nalazi?" upitah.
   "Ne znam."
   "Jesi li sigurna da je ovo pravi vek?" upitao sam, pokušavajući da prikrijem razdraženost u glasu.
   "Aha. Možda. Mislim da jeste." Anea se retko ponašala ćudljivo u danima koje sam te nedelje proveo sa njom, ali glas joj je sada zvučao opasno blizu tome.
   "I ti si samo sanjala tu osobu?"
   Ona se uspravi među jastucima. "Nisam samo sanjala", rekla je tada. "Meni su snovi važni. Oni su, tako, više od pukih snova..." Ućutala je. "Videćeš."
   Pokušao sam da ne uzdahnem naglas. "Šta će se dogoditi pošto postaneš arhitekta?"
   Grickala je nokat. Bila je to loša navika i nameravao sam da je odučim od toga. "Kako to misliš?"
   "Mislim, stari pesnik očekuje od tebe velike stvari... To da budeš mesija samo je jedan deo - kada to dolazi na red?"
   "Role", reče ona i ustade kako bi sišla u svoju kabinu za fugu, "bez uvrede, ali, jebote, zašto se jednostavno ne počistiš odavde i ne ostaviš me na miru?"
   Kasnije se izvinila zbog tog prostakluka, ali dok smo sedeli za stolom samo sat pre translacije u nepoznati zvezdani sistem, zanimalo me je da li će moje pitanje o njenom planu izazvati isti odgovor.
   Nije. Počela je da gricka nokat, shvatila šta radi i prekinula, a zatim rekla: "Dobro, u pravu si, treba nam plan." Pogledala je A. Betika. "Imaš li ti neki?"
   Android odmahnu glavom. "Gospodar Silenus i ja razgovarali smo o ovome mnogo puta, Č. Anea, ali naš zaključak bio je da je sve izgubljeno, ukoliko je Paks nekako prvi stigao na naše odredište. Ipak, čini se da je to neverovatno, pošto bakljobrod koji nas goni ne može da putuje brže od nas kroz Hokingov svemir."
   "Šta znam", rekoh ja. "Neki lovci koje sam vodio u proteklih nekoliko godina pričali su o glasinama da Paks... ili Crkva... ima neke superbrze brodove."
   A. Betik klimnu glavom. "I mi smo čuli slične glasine, Č. Endimione, ali logika nalaže da Paks, ukoliko je već razvio takvu letelicu - uzgred, to bi bilo dostignuće do kog Hegemonija nikada nije došla - ne bi imao nikakvog razloga da takvim pogonom ne opremi svoje bojne brodove i plovila Merkantilusa..."
   Anea kucnu po stolu. "Nije stvarno važno kako su tamo stigli pre nas", reče ona. "Sanjala sam da će to učiniti. Razmišljala sam o planovima, ali..."
   "A šta je sa Šrajkom?" rekoh ja.
   Anea me pogleda iskosa. "Šta s njim?"
   "Pa", rekoh, "on se pokazao kao prilično zgodan deus ex machina za nas na Hiperionu, pa sam samo pomislio da, kada bi mogao..."
   "Neka je proklet, Role!" uzviknu devojčica. "Ja nisam tražila od tog stvorenja da pobije te ljude na Hiperionu. Tako mi Boga, volela bih da nije."
   "Znam, znam", rekoh i dodirnuh joj rukav da je smirim. A. Betik joj je prekrojio nekoliko Konzulovih starih košulja, ali garderoba joj je još bila oskudna.
   Znao sam da je uzrujana zbog pokolja za vreme našeg bekstva. Kasnije je priznala da je to bio deo razloga za njene jecaje one druge noći.
   "Izvini", rekoh ja iskreno. "To ne znači da sam naročito oduševljen tim... stvorenjem. Samo sam mislio da, ukoliko neko ponovo pokuša da nas zaustavi, možda..."
   "Ne", reče Anea. "Sanjala sam da će neko pokušati da nas spreči da stignemo do Renesanse Vektor. Ali nisam sanjala da će nam Šrajk pomoći. Moramo izmisliti sopstveni plan."
   "A Srž?" rekoh oprezno. To je bilo prvi put da sam pomenuo TehnoSrž otkad je ona govorila o njoj onog prvog dana.
   Činilo se da je Anea udubljena u razmišljanje; ili je u najmanju ruku prenebregla moje pitanje. "Ako mislimo da se izvučemo iz problema koji mogu da nas sačekaju, moraćemo to da učinimo sami. Ili možda..." Ona okrenu glavu. "Brode?"
   "Da, Č. Anea."
   "Da li si slušao naš razgovor?"
   "Naravno, Č. Anea."
   "Imaš li ti nekakve zamisli koje bi mogle da nam pomognu?"
   "Da vam pomognu da izbegnete zarobljavanje ukoliko vas čekaju bojni brodovi Paksa?"
   "Aha", reče Anea, sa nervozom u glasu. Često je gubila strpljenje zbog broda.
   "Nemam nikakvu originalnu zamisao", reče brod. "Pokušavao sam da se setim kako je Konzul izbegavao lokalne vlasti kada smo samo prolazili kroz neki sistem..."
   "I?" reče Anea.
   "Pa, kao što sam već pomenuo, moja memorija nije potpuna kao što bi trebalo da bude..."
   "Da, da", reče Anea, "ali da li se sećaš bilo kog pametnog načina za izbegavanje lokalnih vlasti?"
   "Pa, prevashodno smo to radili tako što smo bežali od njih", reče brod. "Kao što smo već razgovarali, Proterani su uneli preinačenja u zaštitno polje i fuzioni pogon. Ove potonje izmene omogućavaju mi da dođem do ubrzanja za C-plus brže od standardnih kovit-brodova... ili je tako bar bilo kada sam poslednji put putovao među zvezdama."
   A. Betik skrsti ruke i obrati se istoj pregradi u koju je Anea gledala. "Kažeš da bi ti, ukoliko bi vlasti... u ovom slučaju brodovi Paksa... krenuli sa planete Parvati ili iz njene blizine, mogao da započneš sa translacijom ka Renesansi Vektor pre nego što oni budu u stanju da nas presretnu."
   "Sasvim sigurno", reče brod.
   "Koliko bi to premetanje trajalo?" upitah ja.
   "Premetanje?"
   "Vreme u sistemu pre nego što budemo u stanju da ubrzamo do kvantnog skoka ka sistemu Renesanse Vektor", rekoh ja.
   "Trideset sedam minuta", reče brod. "Tu ulazi preorijentacija, navigaciona provera i sistemska provera."
   "Šta ako brod Paksa čeka tamo odmah po našem usporavanju?" upita Anea. "Imaš li bilo kakva preinačenja Proteranih koja bi mogla da nam pomognu?"
   "Ništa mi ne pada na pamet", reče brod. "Znate za pojačana zaštitna polja, ali ona ipak ne mogu da se mere sa oružjem bojnog broda."
   Devojčica uzdahnu i nasloni se na sto. "Razmišljala sam o ovme iznova i iznova, ali ne vidim kako bi to moglo da nam pomogne."
   A. Betik je izgledao zamišljeno, ali, opet, on je uvek izgledao zamišljeno. "U vreme kada smo skrivali brod i vodili računa o njemu", reče on, "postalo je očigledno još jedno preinačenje Proteranih."
   "Šta to?" rekoh ja.
   A. Betik pokaza naniže, prema nivou holojame ispod nas. "Povećali su brodske mogućnosti morfinga. Jedan primer za to jeste način na koji on može da istri balkon. Mogućnost da izbaci krila za vreme atmosferskog leta. U stanju je da otvori svaki zasebni nivo ka atmosferi i tako da zaobiđe stari ulaz kod vazdušne komore, ako je to neophodno."
   "Lepo", reče Anea, "ali ja ne vidim kako bi to moglo da nam pomogne, osim ako brod ne može da se morfuje toliko da prođe kao bakljobrod Paksa ili tako nešto. Možeš li to da učiniš, brode?"
   "Ne, Č. Anea", reče blagi muški glas. "Proterani su na meni obavili neke fascinantne piezodinamičke zahvate, ali i dalje moram da pazim na očuvanje mase." Posle sekunde pauze on dodade: "Žao mi je, Č. Anea."
   "To je bila samo jedna glupa zamisao", reče Anea, pa se uspravi. Bilo je toliko očigledno da joj je nešto sinulo da ni A. Betik ni ja nismo prekidali tok njenih misli dva minuta. Konačno, ona reče: "Brode?"
   "Da, Č. Anea?"
   "Ti si u stanju da morfuješ vazdušnu komoru... ili običan otvor... bilo gde u svojoj oplati?"
   "Gotovo bilo gde, Č. Anea. Tu su komunikacione mahune i određeni delovi vezani za pogon gde ne bih mogao..."
   "Ali na palubama za boravak?" prekinu ga devojčica. "Mogao bi naprosto da ih otvoriš kao što si gornji deo oplate učinio prozirnim?"
   "Da, Č. Anea."
   "Da li bi vazduh jurnuo napolje kada bi to uradio?"
   Glas broda zvučao je blago šokirano dok je odgovarao. "Ne bih dozvolio da se to dogodi, Č. Anea. Kao i kod balkona sa klavirom, sačuvao bih integritet svih spoljnih polja tako da..."
   "Ali mogao bi da otvoriš svaku palubu, ne samo vazdušnu komoru, i da ona ostane bez vazduha?" Upornost te devojčice za mene je tada bila novost. Sada mi je dobro poznata.
   "Da, Č. Anea."
   A. Betik i ja slušali smo bez komentara. Nisam mogao da tvrdim za androida, ali ja nisam imao pojma šta dete misli svime time. Nagnuo sam se ka njoj. "Je li ovo deo plana?" upitao sam.
   Anea iskrivi usta u osmeh. Kasnije ću to nazivati njenim nevaljalim osmehom. "Ovo je previše primitivno da bi bilo plan", reče ona, "a ako su moje pretpostavke o razlozima zbog kojih me Paks želi pogrešne... pa, neće upaliti." Taj nestašni osmeh još se više iskrivi. "Verovatno ionako ne bi upalio."
   Bacih pogled na ručni zglob. "Imamo četrdeset pet minuta pre nego što budemo usporili i ustanovili da li nas neko čeka ili ne", rekoh ja. "Da li bi želela da sa nama podeliš svoj plan koji ne bi upalio?"
   Devojčica poče da priča. Nije pričala dugo. Kada je završila, android i ja se zgledasmo. "U pravu si", rekoh joj, "to ti baš i nije neki plan, i neće da upali."
   Anein osmeh nije posustajao. Ona me uze za ruku i okrenu je tako da mi lice hronometra bude okrenuto naviše. "Imamo četrdeset jedan minut", reče ona. "Ti smisli bolji."
   

24.
   Rafael se nalazi na poslednjem delu svog povratnog elipsoida i juri unutar sistema prema Parvatijevom suncu sa 0,03 brzine svetlosti. Kurirski/bojni brod klase arhanđeo nezgrapan je - masivna pogonska odeljenja, naslagane komunikacione mahune, aktivatori obrtanja, platforme za oružja i istureni redovi antena, sa majušnom sferom za održavanje života i prikačenim šatl-padobrodom ušuškanim u tu zbrku gotovo kao nešto čega su se na kraju jedva setili - ali on sada postaje ozbiljan bojni brod dok rotira za 180 stepeni tako da hita krmom prema projektovanoj tački translacije broda koji progoni.
   "Jedan minut do usporavanja", kaže De Soja preko taktičke frekvencije. Tri vojnika u otvorenoj vazdušnoj komori ispadnog prolaza ne moraju da potvrde da su čuli tu poruku. Oni takođe znaju da čak ni kada se drugi brod bude pojavio u stvarnom svemiru, on za njih neće biti vidljiv - čak ni pomoću vizirskih pojačivača - još dva minuta.
   Vezan za svoj ležaj za ubrzanja, sa kontrolnim tablama poređanim oko sebe, sa šakom u oklopnoj rukavici spuštenom na sveupravljač, sa taktičkim priključkom na mestu tako da su on i brod praktično jedno, Otac Kapetan de Soja osluškuje disanje tri vojnika preko komunikacionog kanala dok osmatra i oseća približavanje drugog broda. "Hvatam distorziju Hokingovog pogona pod uglom trideset devet, koordinate nula-nula-nula, trideset devet, jedan-devet-devet", kaže on u svoj mikrofon. "Izlazna tačka na nula-nula-nula, devet stotina klika. Verovatnoća jedne letelice, devedeset devet odsto. Relativna brzina devetnaest klika u sekundi."
   Iznenada, drugi brod postaje vidljiv na radaru, t-Dirak, sa svim pasivnim senzorima. "Imam ga", kaže Otac Kapetan de Soja vojnicima koji čekaju. "Na vreme, po rasporedu... prokletstvo."
   "Šta je bilo?" kaže narednik Gregorijus. On i njegovi ljudi proverili su svoje oružje, punjenja i obruče za naskakanje. Spremni su za skok za manje od tri minuta.
   "Brod je počeo da ubrzava, ne da usporava kao što smo pretpostavili u najvećem broju simulacija", kaže De Soja. Na taktičkom kanalu, on omogućuje brodu da izvrši svoje prethodno programirane alternative. "Drž'te se!" kaže on vojnicima, ali potisnici su već ispalili mlazeve, Rafael već rotira. "Nema problema", kaže on po aktiviranju glavnog pogona koji ih diže na 147 gravitacija. "Samo ostanite unutar polja za vreme skoka. Biće nam potreban samo jedan dodatni minut da uskladimo brzine."
   Gregorijus, Ki i Retig ne odgovaraju. De Soja može da čuje njihovo disanje.
   Dva minuta kasnije, De Soja kaže: "Imam vizuelni kontakt."
   Narednik Gregorijus i njegova dva vojnika naginju se iz otvorene vazdušne komore. Gregorijus može da vidi drugi brod kao loptu fuzionog plamena. Uključuje uveličavajuća sočiva kako bi mogao da vidi i iza toga, podiže filtere i vidi i sam brod. "Prilično liči na taktičke simulacije", kaže Ki.
   "Nemoj da misliš na taj način", odgovara mu narednik odsečno. "Prava stvar nikada nije ni nalik na taktičke simulacije. "On zna da oba ova čoveka to shvataju; oni su bili u borbi. Ali narednik Gregorijus je tri godine bio instruktor u Komandi Paksa na Armagastu i teško mu je da se oslobodi instinkta da podučava.
   "Ova stvar je brza", kaže De Soja. "Da ih nismo sačekali ovako, ne verujem da bismo ih stigli. Ovako, bićemo u stanju da uskladimo brzine za samo pet ili šest minuta."
   "Treba nam samo tri", kaže Gregorijus. "Samo nas približite uz njihov bok, kapetane."
   "Sada im prilazim", kaže De Soja. "Ispituje nas." Rafaelu nisu bile ugrađene mogućnosti maskiranja i sada svi instrumenti beleže senzore drugog broda na sebi. "Jedan klik", izveštava on, "i dalje nema nikakve aktivnosti iz oružja. Polja pune snage. Delta-v opada. Osam stotina metara."
   Gregorijus, Ki i Retig skidaju sa ramena plazma-puške i spuštaju se u čučanj.
   "Tri stotine metara... dve stotine metara..." kaže De Soja. Drugi brod je pasivan, ubrzanje mu je visoko, ali stalno. U većini simulacija, De Soja je predvideo divlju trku pre usklađivanja brzina i poništavanja polja drugog broda. Ovo je previše lako. Sveštenik-kapetan prvi put oseća zabrinutost. "Unutar minimalnog dometa zračnog oružja", izveštava on. "Kreći!"
   Tri pripadnika Švajcarske Garde izleću iz vazdušne komore dok im reakcioni kompleti izbacuju plavi plamen.
   "Poništavam polje... sad!" uzvikuje De Soja. Polja drugog broda odbijaju da spadnu čitavu večnost - gotovo tri sekunde, što je vreme koje nikada nije bilo simulirano u taktičkim vežbama - ali najzad spadaju. "Polja su pala!" javlja De Soja, ali vojnici to već znaju - tumbaju se, usporavaju i padaju na oplatu neprijateljskog broda na svojim prethodno utvrđenim tačkama za ulazak - Ki blizu pramca, Gregorijus tamo gde se na starim shemama nalazio navigacioni nivo, Retig iznad pogonske prostorije.
   "Naskočio", čuje se Gregorijusov glas. Preostala dvojica potvrđuju naskok sekund kasnije.
   "Obruči za ukrcavanje postavljeni", dahće narednik.
   "Postavljeni", potvrđuje Ki.
   "Postavljeni", kaže Retig.
   "Odbrojavanje od tri", govori odsečno narednik. "Tri, dva, jedan... aktiviraj."
   Njegova prozračna polimerna kesa niče u svetlu sunca.
   Na komandnom ležaju, De Soja posmatra delta-v. Ubrzavanje se diglo na više od 230 gravitacija. Ako polja sada otkažu... On istiskuje tu misao iz glave. Rafael se upinje iz sve snage da održi usklađene brzine. Još četiri ili pet minuta i moraće da odustane od trke ili da rizikuje prenaprezanje svih brodskih sistema za fuzioni pogon. Požurite, upućuje on misao obličjima u borbenim oklopima koja vidi u taktičkom svemiru i na video ekranima.
   "Spreman", raportira Ki.
   "Spreman", čuje se Retigov glas sa mesta blizu peraja krme na besmislenom brodu.
   "Postavite punjenja", naređuje Gregorijus i jednim pokretom lepi svoje za oplatu. "Od pet... pet, četiri, tri..."
   "Oče Kapetane de Soja", kaže glas devojčice.
   "Čekaj!" naređuje De Soja. Lik devojčice pojavio se na svim komunikacionim frekvencijama. Ona sedi za klavirom. To je isto dete koje je video kod Sfinge na Hiperionu pre tri meseca.
   "Prekinite!" izgovara Gregorijus kao odjek, sa prstom iznad dugmeta za detonaciju na ručnoj pločici. Ostali vojnici rade kako im je naređeno. Svi gledaju video-emitovanje na ulošcima svojih vizira.
   "Otkud mi znaš ime?" pita Otac Kapetan de Soja. Istog trena zna koliko je to pitanje glupo: nije važno, njegovi ljudi moraju da uđu u brod za tri minuta ili će Rafael zaostati i ostaviti njih trojicu same na drugom brodu. Oni su simulirali tu mogućnost - vojnici su preuzimali komandu nad brodom posle hvatanja devojčice, usporavali kako bi sačekali da ih De Soja stigne - ali to nije poželjan scenario. On dodiruje tačku za pritisak koja šalje njegovu video sliku brodu devojčice.
   "Zdravo, Oče Kapetane de Soja", kaže devojčica, glasom u kome se ne čuje žurba, a u njenoj pojavi ne vidi se gotovo nikakva napetost, "ako vaši vojnici pokušaju da uđu u brod, ja ću ispustiti vazduh iz svog broda i umreti."
   De Soja trepće. "Samoubistvo je smrtni greh", kaže.
   Na ekranu, devojčica ozbiljno klima glavom. "Da", kaže ona, "ali ja nisam hrišćanka. Osim toga, radije bih u pakao nego sa vama." De Soja napeto gleda sliku - njeni prsti ne nalaze se u blizini nikakvih kontrola.
   "Kapetane", čuje se Gregorijusov glas na bezbednom kanalu uskog snopa, "ako otvori vazdušnu komoru, mogu da stignem do nje i smestim je u kesu za transfer pre potpune dekompresije."
   Na ekranu, devojčica posmatra, De Sojine usne nepomične su dok on subvokalizuje preko kanala uskog snopa: "Ona ne pripada krstu", kaže. "Ako umre, ne postoji jemstvo da ćemo moći da je oživimo."
   "Dobri su izgledi da je brodska ambulanta vrati u život i odstrani efekte obične dekompresije", kaže Gregorijus. "Trebaće trideset ili više sekundi da njen nivo ostane sasvim bez vazduha. Mogu stići do nje. Dajem vam reč."
   "Ozbiljna sam", kaže dete na ekranu. Istog trena, kružni deo oplate otvara se ispod i oko kaplara Kija i atmosfera izbija u vakuum, ispunivši Kijevu kesu za naskakanje kao balon i odbacivši i njega unutra tako da zajedno tresnu o spoljnje polje i skliznu ka krmi broda. Kijev reakcioni komplet divlje ispaljuje mlazeve i on uspeva da se stabilizuje, ne odletevši u fuzioni rep broda.
   Gregorijus stavlja prst na detonator oblikovanog punjenja. "Kapetane!" uzvikuje on.
   "Čekaj", izgovara De Soja ispod glasa. Slika devojčice u košulji ledi mu srce napetošću. Svemir između dva broda sada je ispunjen koloidnim česticama i ledenim kristalima.
   "Ja sam izdvojena u prostoriji na vrhu", kaže devojčica, "ali ako ne opozovete svoje ljude, otvoriću sve nivoe."
   Za manje od sekunde, vazdušna komora se naglo otvara, a krug prečnika dva metra otvara se u oplati na mestu gde je stajao Gregorijus. Narednik je progoreo kesu i odbacio se mlazevima do drugog mesta čim je devojčica progovorila. Sada se on tumba dalje od naleta atmosfere i sitnih otpadaka koji izbijaju iz otvora, ispaljuje potisnike i spušta čizme na deo oplate pet metara niže. U glavi vidi plan broda, zna da je devojčica odmah tu, unutra - samo nekoliko metara od njegovih šaka. Ako bi razorio ovaj deo, uhvatio bi je, smestio u kesu i preneo u ambulantu Rafaela, sve za samo dva minuta. On proverava taktički displej: Retig je skočio u svemir nekoliko sekundi pre nego što se deo oplate otvorio pod njim. Sada je lebdeo na tri metra od oplate. "Kapetane!" poziva Gregorijus preko uskog snopa.
   "Čekaj", naređuje De Soja. Devojčici kaže: "Ne želimo da ti naudimo..."
   "Onda ih opozovite", kaže devojčica odsečno. "Smesta! Ili ću otvoriti i ovaj poslednji nivo."
   Federiko de Soja oseća kako vreme usporava dok on odmerava svoje mogućnosti. Zna da ima manje od minuta do tačke kada će morati da smanji brzinu - alarmi i signalna svetla blešte kroz njegove taktičke spojeve sa brodom i na panelima. Ne želi da ostavi svoje ljude, ali dete je najvažniji činilac. Njegova naređenja su određena i apsolutna - Vrati dete živo.
   Čitavo De Sojino taktičko virtuelno okruženje počinje da pulsira crvenom bojom, upozorenjem da brod mora za jedan minut da počne da usporava inače će se uključiti automatski prioritetni programi. Njegove kontrolne table pevaju istu pesmu. On uključuje audio-kanale mikrofona i odašilje kako na opštim frekvencijama, tako i preko uskog snopa.
   "Gregorijus, Retig, Ki... vraćajte se na Rafaela. Smesta!"
   Narednik Gregorijus oseća da ga bes i osujećenje prožimaju kao nalet kosmičkog zračenja, ali on je pripadnik Švajcarske Garde. "Vraćamo se smesta, ser!" kaže odsečno, odlepljuje svoj eksploziv i odbacuje se prema arhanđelu. Ostala dvojica dižu se sa oplate uz plave male mlazeve reakcionih potisnika. Pomešana polja trepere taman dovoljno dugo da bi dozvolila trojici naoružanih ljudi da prođu. Gregorijus stiže prvi do oplate Rafaela, grabi držač i bukvalno ubacuje svoje ljude u ispadni prolaz dok lebde kraj njega. Uvlači se unutra, uverava se da se ostali drže za mrežu i uključuje mikrofon. "Unutra smo, ser, na bezbednom."
   "Odvajamo se", kaže De Soja i odašilje to dovoljno jasno da i devojčica može da čuje. Prebacuje se iz taktičkog svemira u stvarno vreme i okreće sveupravljač.
   Rafael smanjuje potisak od 110 odsto, odvaja polje od polja mete i počinje da zaostaje. De Soja širi udaljenost od broda devojčice i zadržava Rafaela što dalje može od fuzionog repa druge letelice; postoje svi pokazatelji da je drugi brod nenaoružan, ali taj pojam je relativan kada njegov fuzioni pogon može da dosegne stotinu kilometara kroz svemir. Rafaelova spoljnja kola u punoj su defanzivi, brodske kontramere na punoj automatici, spremne da reaguju u milionitom delu sekunde.
   Brod sa devojčicom nastavlja da ubrzava i udaljava se od ravni ekliptike. Parvati nije odredište tog deteta.
   Sastanak sa Proteranima? - pita se De Soja. Senzori njegovog broda još ne pokazuju nikakvu aktivnost osim orbitalnih patrola sa Parvatija, ali čitavi Rojevi Proteranih mogli bi da čekaju iza heliosfere.
   Dvadeset minuta kasnije, brod sa detetom već je stotinama hiljada klika ispred Rafaela i on ima odgovor na to pitanje.
   "Imamo distorziju Hokingovog svemira", izveštava Otac Kapetan de Soja trojicu ljudi koji se još drže za mrežu remenja u komori ispadnog prolaza. "Njen brod se priprema za ubrzanje."
   "Kuda?" pita Gregorijus. Glas ogromnog narednika ne otkriva ni trunku besa zbog tako tesnog promašaja.
   De Soja zastaje i ponovo proverava svoja očitavanja pre nego što odgovori. "Svemir Renesanse Vektor", kaže. "Veoma blizu planete."
   Gregorijus i druga dva vojnika Švajcarske Garde ćute. De Soja može da pogodi njihova neizgovorena pitanja. Zašto Renesansa Vektor? To je uporište Paksa... dve milijarde hrišćana, desetine hiljada vojnika, mnoštvo bojnih brodova Paksa. Zašto tamo?
   "Možda ona ne zna šta se tamo nalazi", razmišlja on naglas preko interkoma. Prebacuje se u taktički prostor i lebdi iznad ravni ekliptike, zagledan u crvenu tačku koja ubrazava u C-plus i nestaje iz sunčevog sistema. Rafael i dalje prati svoj kurs, krmom za njom, pedeset minuta od vektora translacije. De Soja napušta taktički prostor, proverava sve sisteme i kaže: "Sada se možete popeti iz komore. Pričvrstite svu opremu za ukrcavanje."
   
   Ne pita ih za mišljenje. Nema nikakve rasprave o tome da li će on prebaciti arhanđela u svemir Renesanse Vektor - kurs je već određen i brod se uspinje prema kvantnom skoku - i ne pita ih ponovo da li su spremni da opet umru. Ovaj skok će biti smrtonosan kao i prethodni, naravno, ali dovešće ih u svemir Paksa pet meseci pre broda devojčice. Jedino pitanje u De Sojinoj glavi jeste da li da sačeka da Sveti Anton uspori u Parvatijev svemir kako bi kapetanu objasnio situaciju.
   Odlučuje da ne čeka. To nema mnogo smisla - razlika od nekoliko sati kada ima prednost od pet meseci - ali on nema strpljenja da čeka. De Soja naređuje Rafaelu da pripremi bovu transpondera i snima naređenja za Kapetana Satija na Antonu: trenutna translacija do Renesanse Vektor - desetodnevno putovanje za bakljobrod sa istim vremenskim dugom od pet meseci koji će devojčica platiti - sa spremnošću za borbu odmah po usporavanju u RV svemir. <RV: Relative Velocities - svemir relativnih brzina; prim. prev.>
   Posle lansiranja bove i prenosa naređenja preko uskog snopa komandi Parvatija za povratak na redovno stanje, De Soja okreće svoj ležaj za ubrzanja tako da se suoči sa ostalom trojicom. "Znam koliko je ovo za vas bilo razočaravajuće", počinje.
   Narednik Gregorijus ne kaže ništa i njegovo tamno lice ravnodušno je kao kamen, ali Otac Kapetan de Soja može da pročita poruku iza te tišine: Još trideset sekundi i imao bih je.
   De Soju nije briga. On je zapovedao muškarcima i ženama duže od jedne decenije - slao je i hrabrije i odanije potčinjene od ovih u smrt, a da nije dopustio da ga obuzmu kajanje ili potreba za objašnjavanjem - pa tako ne trepće ni sada, pred džinovskim vojnikom. "Mislim da bi dete ispunilo svoju pretnju", kaže, a ton njegovog glasa prenosi poruku da to nije predmet rasprave, ni sada ni kasnije, "ali to više nije važno. Znamo kuda ide. To je možda jedini sistem u ovom sektoru svemira Paksa gde niko - pa čak ni Roj Proteranih - ne može da uđe ili iziđe neprimećen i nezaustavljen. Imaćemo pet meseci da se pripremimo za dolazak broda i ovaj put nećemo raditi sami." De Soja zastaje da uzme vazduha. "Vas trojica ste vredno radili i niste krivi za neuspeh u sistemu Parvati. Pobrinuću se da budete vraćeni u svoju jedinicu odmah po prispeću u svemir Renesanse Vektor."
   Gregorijus ne mora čak ni da pogleda svoja dva čoveka pre nego što progovori i u njihovo ime. "Izvinjavam se svešteniku-kapetanu, ali ako nas neko nešto pita, ser, radije bismo da ostanemo sa vama i Rafaelom dok ovo dete ne bude uhvaćeno i otpremljeno za Pacem, ser."
   De Soja pokušava da ne pokaže koliko je iznenađen. "Hmmm... pa, videćemo šta će se dogoditi, naredniče. Renesansa Vektor je Glavni mornarički štab Flote i tamo će biti dosta naših šefova. Videćemo šta će se dogoditi. Da sada sve privežemo... Translacija je za dvadeset pet minuta."
   "Ser?"
   "Da, kaplare Ki?"
   "Da li vam se možemo ispovediti ovaj put pre nego što umremo?"
   De Soja ponovo pokušava da zadrži neutralan izraz lica. "Da, kaplare. Dovršiću ovde proveru i doći ću zbog ispovesti u kabinu ambulante za deset minuta."
   "Hvala, ser", kaže Ki sa osmehom.
   "Hvala", kaže Retig.
   "'Fala, kapetane", mumla Gregorijus.
   De Soja posmatra kako njih trojica skaču da obave neophodno privezivanje i usput skidaju svoje masivne borbene oklope. U tom trenutku, načas intuitivno vidi budućnost i oseća njenu težinu na ramenima. Gospode, daj mi snage da izvršim volju Tvoju... u ime Isusovo molim... Amin.
   Okrenuvši ponovo svoj teški ležaj prema komandnim panelima, De Soja počinje konačnu proveru pre translacije i smrti.
   
   

25.
   Jednom, dok sam vodio neke lovce na patke, rođene na Hiperionu, u ritove, upitao sam jednog od njih, pilota vazdušnog broda koji je upravljao nedeljnim letom dirižabla niz Devet Repova sa Ekvusa na Akvilu, kakav je njegov posao. "Upravljanje vazdušnim brodom?" rekao je on. "Kao što veli drevna izreka - dugi sati dosade koje remete minuti čiste panike."
   Ovo putovanje bilo je donekle takvo. Ne želim da kažem da mi je bilo dosadno - sama unutrašnjost svemirskog broda sa njegovim knjigama, starim holoima i koncertnim klavirom bila je dovoljno zanimljiva da mi ne bude dosadno sledećih deset dana, da ne pominjem upoznavanje saputnika - ali mi smo već iskusili ta duga, spora, prijatno dokona razdoblja naglašena međuigrama divlje navale adrenalina.
   Priznajem da sam bio uznemiren u sistemu Parvati dok sam sedeo izvan dometa video-pikapa i gledao kako to dete preti da će ubiti sebe - i nas! - ukoliko brod Paksa ne odustane od potere. Proveo sam deset meseci kao krupije za ajnc na Feliksu, jednom od Devet Repova, i gledao sam mnoge kockare; ovaj jedanaestogodišnji kockar bio je đavolski pokeraš. Kasnije, kada sam je pitao da li bi ostvarila pretnju i otvorila naš poslednji nivo pod kompresijom u svemir, ona se samo osmehnula tim nevaljalim osmehom i neodređeno mahnula desnom rukom, kao da hoće da me otkači, da izbriše tu misao iz vazduha. U kasnijim mesecima i godinama, navikao sam na taj gest.
   "Pa, otkud si znala ime kapetana Paksa?" upitah ja.
   Očekivao sam da čujem neko otkrovenje o moćima protomesije, ali Anea samo reče: "On je čekao kod Sfinge kada sam izišla pre nedelju dana. Valjda sam čula kako mu se neko obraća."
   Sumnjao sam u to. Ako je sveštenik-kapetan bio kod Sfinge, po standardnoj vojnoj proceduri Paksa bio je zakopčan u borbeni oklop i komunicirao je preko bezbednih kanala. Ali zašto bi me dete slagalo?
   Zašto uopšte u svemu ovome tražim logiku i razum? - zapitao sam se u tom trenutku. Do sada tome nije bilo ni traga ni glasa.
   Kada je Anea sišla da se istušira posle našeg dramatičnog napuštanja sistema Parvati, brod je pokušao sa ohrabri A. Betika i mene. "Nemojte brinuti, gospodo. Ja vam ne bih dozvolio da umrete od dekompresije."
   Android i ja zgledasmo se. Mislim da smo se obojica pitali da li brod zna šta bi učinio, ili ga možda dete kontroliše na neki poseban način.
   Dok su prolazili dani drugog dela putovanja, ustanovio sam da razmišljamo o situaciji i svojoj reakciju na nju. Glavni problem, shvatio sam, bila je moja pasivnost - gotovo beznačajnost - za vreme čitavog ovog putovanja. Imam dvadeset sedam godina, bivši sam vojnik, svetski čovek - makar taj svet bio i zabačeni Hiperion - a ovde sam pustio jedno dete da se ponese sa jedinom pravom opasnošću sa kojom smo se suočili. Shvatao sam zbog čega je A. Betik bio tako pasivan u ovoj situaciji; najzad, on je bio uslovljen bioprogramiranjem i vekovima navike da se priklanja ljudskim odlukama. Ali zbog čega sam ja bio takav balvan? Martin Silenus mi je spasao život i poslao me u ovu bezumnu potragu da bih zaštitio devojčicu, da bih je održao u životu i pomagao joj svuda gde će morati da ode. Do sada, sve što sam učinio bilo je da doletim ćilimom i sakrijem se iza klavira dok se dete bavilo bojnim brodom Paksa.
   Nas četvoro, uključujući i brod, razgovarali smo o tom bojnom brodu Paksa prvih dana posle napuštanja sistema Parvati. Ako je Anea bila u pravu, ako je Otac Kapetan de Soja bio na Hiperionu u vreme otvaranja grobnice, onda je Paks pronašao neki način da prođe prečicom kroz Hokingov svemir. Implikacije te stvarnosti bile su više nego otrežnjujuće; naterale su me da se userem od straha.
   Anea nije izgledala preterano zabrinuto. Dani su prolazili i mi smo zapali u udobnu, mada malo klaustrofobičnu brodsku rutinu - Anea je svirala klavir posle večere, svi smo cunjali po biblioteci, proveravali brodske holoe i navigacione dnevnike u potrazi za bilo kakvim tragom koji bi ukazao na mesto gde je brod odneo Konzula (tragova je bilo mnogo, ali nijedan nije bio definitivan), igrali karte uveče (ona jeste izvanredno igrala poker) i povremeno fizički vežbali, a ja sam to činio tako što sam tražio od broda da postavi zaštitno polje na jedan zarez tri-g samo unutar okna za stepenište i onda trčao gore-dole po spiralnim stepenicama kao da sam u šestospratnici, četrdeset pet minuta. Nisam siguran kakav je to učinak imalo po ostatak mog tela, ali listovi, butine i gležnjevi ubrzo su mi izgledali kao da pripadaju elefantoidu sa nekog jupiterijanskog sveta.
   Kada je Anea shvatila da se polje može krojiti za male delove broda, niko je više nije mogao zaustaviti. Počela je da spava u mehuru nula-g na palubi za fugu. Ustanovila je da se sto na palubi sa bibliotekom može morfovati u bilijarski sto i insistirala je na tome da odigramo najmanje dve partije dnevno - svaki put pod različitim g-opterećenjem. Jedne noći sam čuo neku buku dok sam čitao na navigacionom nivou, sišao niz stepenice do nivoa holojame i ustanovio da je oplata otvorena, balkon isturen bez klavira i da džinovska sfera vode - prečnika možda osam ili deset metara - lebdi između balkona i spoljnjeg zaštitnog polja.
   "Šta je to, do đavola?"
   "Baš je zabavno!" začu se glas iz pulsirajućeg mehura nestalne vode. Glava mokre kose probi se na površinu, viseći naopako dva metra iznad poda balkona. "Uđi!" doviknu mi devojčica. "Voda je topla."
   Odmaknuo sam se od te prikaze, spustio težinu na ogradu i pokušao da ne mislim na to šta bi se dogodilo kada bi taj lokalizovani mehur polja na sekund popustio.
   "Da li je A. Betik ovo video?"
   Slegnula je bledim ramenima. Fraktalni vatrometi pulsirali su i širili se iza balkona, bacajući neverovatne boje i odraze na sferu vode. Sama sfera bila je veliki plavi mehur sa svetlijim mrljama na površini i u unutrašnjosti, gde su se pomerali mehurovi vazduha. U stvari, podsećala me je na fotose Stare Zemlje koje sam video.
   Anea uroni glavom, pretvori se u bledo obličje koje se na trenutak odbacivalo kroz vodu, da bi izronila pet metara dalje uz zakrivljenu površinu. Manje globule oslobodile su se i ponovo spojile sa površinom veće sfere - poterane tamo diferencijalom polja, pretpostavio sam - uz pljuskanje i slanje složenih, koncentričnih krugova koji su nabirali površinu vodenog globusa.
   "Hodi", reče ona ponovo. "Ozbiljno to mislim!"
   "Nemam kupaći kostim."
   Anea je na sekund plutala, ritnula se i okrenula na stomak, pa onda ponovo zaronila. Kada je izronila, ovaj put glavom sasvim naopako iz moje perspektive, ona reče: "A ko ga pa ima? Šta će ti?"
   Znao sam da se ne šali zato što sam, dok je zaranjala, video kako joj bleda kličma upire u kožu na leđima, rebra i još dečačke guzove na kojima se odražavalo svetlo fraktala, poput dve male bele pečurke koje vire iz jezerca. Sve u svemu, prizor zadnjice našeg budućeg dvanaestogodišnjeg mesije bio je seksualno uzbudljiv otprilike koliko i gledanje holoslajdova novih unučića tetka Merte u kadi.
   "Ulazi, Role!" pozva ona ponovo i uroni ka suprotnoj strani sfere.
   Oklevao sam samo sekund pre nego što sam zbacio sa sebe kućni ogrtač i spoljnju odeću. Zadržao sam ne samo gaćice, već i dugu potkošulju koju sam često nosio umesto pižame.
   Za trenutak sam stajao na balkonu i nisam imao pojma kako da dođem do sfere koja se nalazila nekoliko metara iznad mene. Onda začuh: "Skoči, blesane!" odnekud sa gornjeg luka mehura, pa skočih.
   Prelaz u nula-g počinjao je oko metar i po iznad balkona. Voda je bila prokleto hladna.
   Obrnuo sam se, dreknuo od hladnoće, osetio da mi se u telu grči sve što se grčiti može i počeo da pljuskam okolo, u pokušaju da održim glavu iznad zakrivljene površine. Nisam se iznenadio kada je A. Betik izišao na balkon da bi video kakva je to dreka. Skrstio je ruke i naslonio se na ogradu, ukrstivši noge kod gležnjeva.
   "Voda je topla!" slagao sam kroz zube koji su cvokotali. "Dođi ovamo!"
   Android se osmehnu i odmahnu glavom kao strpljivi roditelj. Ja slegnuh ramenima, obrnuh se i zaronih.
   Trebao mi je sekund ili dva da se setim da je plivanje veoma nalik na kretanje pri nula-g; da je plutanje u vodi pri nula-g prilično nalik na obično plivanje. Kako god bilo, otpor vode činio je to iskustvo sličnijim plivanju nego nula-g, iako je tu bila i dodatna zabava pri nailasku na vazdušni mehur negde unutar sfere i zastajanju tamo da se dođe do daha pre ponovnog zaranjanja u vodu.
   Posle jednog trenutka dezorijentacije ispunjene premetanjem, naišao sam na mehur širine jednog metra, zaustavio se pre nego što sam se stumbao u sferu i pogledao pravo iznad sebe da bih video kako izranjaju Aneina glava i ramena. Ona me je pogledala odozgo i mahnula. Koža na njenim golim grudima bila je naježena, od hladne vode, ili od još hladnijeg vazduha.
   "Ludo zezanje, a?" reče ona dok je otresala vodu sa lica i začešljavala kosu obema rukama pozadi. Njena smeđeplava kosa izgledala je mnogo tamnije kada je bila vlažna. Pogledao sam devojčicu i pokušao u njoj da vidim njenu majku, tamnokosu lusijansku detektivku. Nije vredelo - nikada nisam video lik Bron Lamije, samo sam čuo opise iz Speva.
   "Najteže je da sprečiš sebe da ne izletiš iz vode kad dođeš do ivice", reče Anea dok se naš mehur pomerao i sužavao, a zid vode krivio oko i iznad nas. "Da se trkamo do spoljnje strane!"
   Ona se obrnu i ritnu, a ja pokušah da je sledim, ali načinih grešku kada sam zamlatarao kroz mehur - Bože, nadam se da ni A. Betik ni dete nisu videli taj jadni grč ruku i nogu - i stigoh gore, na spoljnju stranu sfere, pola minuta posle nje. Tamo smo hodali po vodi; brod i balkon nalazili su se van vidokruga ispod nas, površina vode pružala se zaobljeno na levoj i desnoj strani i nestajala poput vodopada svuda oko nas, dok su se iznad nas grimizni fraktali širili, rasprskavali, skupljali i ponovo širili.
   "Voleo bih da možemo da vidimo zvezde", rekoh ja i iznenadih se što sam progovorio glasno.
   "I ja", reče Anea. Lice joj je bilo uzdignuto ka uznemirujućoj svetlosnoj predstavi; učinilo mi se da sam ugledao kako joj je senka tuge zatreperila preko lica. "Hladno mi je", reče ona konačno. Sada sam mogao da joj vidim stegnute vilice, da osetim sa koliko je napora sprečavala zube da joj ne zacvokoću. "Sledeći put kada budem rekla brodu da napravi bazen, podsetiću ga da ne koristi hladnu vodu."
   "Bolje da iziđeš", rekoh ja. Zaplivasmo naniže i oko zakrivljenja sfere. Balkon je ličio na zid koji se dizao da nas susretne, i njegova jedina nepravilnost bilo je obličje A. Betika koji je stajao postrance od njega i držao veliki peškir za Aneu.
   "Zažmuri", reče ona. Učinih to i osetih kako me teške nula-g globule ispljuskane vode udaraju po licu dok je ona mlatarala rukama da bi se probila kroz površinski napon sfere i odlebdela izvan nje. Sekund kasnije začuh šljapkanje njenih bosih tabana kada se spustila na balkon.
   Sačekao sam još nekoliko sekundi i otvorio oči. A. Betik ju je uvio u veliki peškir i ona se zgurila u njemu, a zubi su joj sada cvokotali uprkos naporu da ih zaustavi. "P-p-pripazi", reče ona. "Ro-ro-rotiraj č-č-čim iziđeš iz v-v-v-vode, da ne bi p-p-pao na g-glavu i s-s-slomio vrat."
   "Hvala", rekoh bez namere da napustim sferu pre nego što ona i A. Betik ne odu sa balkona. Oni to učiniše trenutak kasnije i ja se izvukoh napolje, ritnuh se i zamlatarah u divljem pokušaju da se okrenem za 180 stepeni pre nego što se gravitacija ponovo ne uspostavi; obrnuh se isuviše, preterah i padoh teško na zadnjicu.
   Svukoh sa ograde dodatni peškir koji je A. Betik domišljato ostavio tamo, obrisah lice i rekoh: "Brode, sada možeš da poništiš mikropolje nula-g."
   Shvatih svoju grešku trenutak kasnije, ali pre nego što sam stigao da poništim naređenje, nekoliko stotina galona vode sruči se na balkon - masivni vodopad ledenog tereta koji se stuštio sa velike visine. Da sam se nalazio pravo ispod toga, moglo bi lako da me ubije - bio ti donekle ironičan kraj jedne velike pustolovine - ali pošto sam sedeo nekoliko metara od ivice bujice, ona me je samo bacila na balkon, uhvatila me u svoj vrtlog i ispljunula preko ograde, zapretivši da me izbaci u svemir pored krme broda petnaest metara niže, sve do dna elipsoidnog mehura zaštitnog polja, gde bih skončao kao udavljeni insekt u jajastom peharu. Zgrabih ogradu i ostadoh da se držim tamo dok je bujica tutnjala kraj mene.
   "Izvinite", reče brod, shvativši sopstvenu grešku i preoblikovavši polje oko nas kako bi zadržao i prikupio bujicu. Primetio sam da nimalo vode nije oteklo kroz otvoreni prolaz u nivo holojame.
   Kada je mikropolje diglo vodu u bućkavim sferama, pronašao sam svoj natopljeni peškir i ušao kroz prolaz u brod. Dok se oplata skupljala i zatvarala iza mene, a voda se verovatno vraćala u svoje rezervoare pre ponovnog prečišćavanja za korišćenje, ili kao reakciona masa, ja iznenada stadoh.
   "Brode!" uzviknuh.
   "Da, Č. Endimione?"
   "To nije bila neka tvoja neslana šala, zar ne?"
   "Mislite li na to što sam poslušao vaše naređenje da poništim mikropolje nula-g, Č. Endimione?"
   "Aha."
   "Posledice su bile samo ishod malog previda, Č. Endimione. Ja ne pravim neslane šale. Budite uvereni, ne patim od duhovitosti."
   "Hmmmm", rekoh ja, ne baš sasvim ubeđen. Ponevši svoje mokre cipele i odeću sa sobom, zašljapkah gore kako bih se osušio i obukao.
   

Sutradan sam posetio A. Betika dole, u onome što je on nazivao 'pogonska prostorija.' To mesto donekle je ličilo na pogonsku prostoriju nekog prekookeanskog broda - tople cevi, tajanstveni, ali masivni predmeti nalik na mašine, gazišta i metalne platforme - ali A. Betik mi je pokazao da je glavna svrha tog prostora bila da služi kao međuveza za brodske pogone i generatore polja preko različitih konektora sličnih stimsimu. Priznajem da nikada nisam uživao u kompjuterski generisanim stvarnostima i pošto sam iskusio nekoliko virtuelnih pogleda na brod, isključio sam se i seo kraj ležaljke A. Betika da porazgovaramo. On mi je ispričao kako je pomagao da se ovaj brod održava i ponovo osposobi tokom dugih decenija, kao i o tome da je počeo da misli da brod nikada više neće poleteti. Naslutio sam u njemu olakšanje što je putovanje počelo.
   "Da li si oduvek planirao da kreneš na putovanje sa svakim koga stari pesnik bude odabrao da pođe sa devojčicom?" upitah ja.
   Android me pogleda netremice. "U proteklom veku mislio sam tako, Č. Endimione. Ali retko sam to smatrao potencijalnom stvarnošću. Hvala vam što ste mi to omogućili."
   Njegova zahvalnost bila je toliko iskrena da sam se za trenutak postideo. "Bolje nemoj da mi zahvaljuješ sve dok ne umaknemo Paksu", rekoh kako bih promenio temu. "Pretpostavljam da će nas čekati u svemiru Renesanse Vektor."
   "Najverovatnije." Plavokožac nije izgledao naročito zabrinuto zbog te mogućnosti.
   "Da li misliš da će Aneina pretnja da će otvoriti brod u svemiru upaliti i drugi put?" rekoh ja.
   A. Betik odmahnu glavom. "Oni žele da uhvate devojčicu živu, ali neće više pasti na taj blef."
   Digoh obrve. "Zaista misliš da je blefirala? Imao sam utisak da je spremna da otvori naš nivo pred vakuumom."
   "Ja mislim da nije bila", reče A. Betik. "Ne poznajem dobro tu mladu osobu, naravno, ali imao sam to zadovoljstvo da nekoliko dana provedem sa njenom majkom i ostalim hodočasnicima za vreme njihovog prelaska preko Hiperiona. Č. Lamija je bila žena koja je volela život i poštovala živote drugih. Verujem da bi Č. Anea ostvarila svoju pretnju da je bila sama, ali ne mislim da je kadra da se odluči da naudi vama ili meni."
   Na to nisam imao šta da kažem, pa smo pričali o drugim stvarima - o brodu, našem odredištu, o tome koliko samo čudno Mreža može da izgleda sada, toliko vremena posle Pada.
   "Ako se spustimo na Renesansu Vektor", rekoh, "da li planiraš da nas tamo napustiš?"
   "Napustim?" reče A. Betik, pokazavši prvi put iznenađenje. "Zašto bih vas tamo napustio?"
   Mahnuh mlitavo rukom. "Pa... pretpostavljam... hoću da kažem, uvek sam mislio da želiš da budeš slobodan i da ćeš tu slobodu pronaći na prvom civilizovanom svetu na koji se spustimo..." Ućutao sam, da ne ispadnem još veći idiot.
   "Ja sam pronašao slobodu kada mi je dopušteno da krenem na ovo putovanje", reče android tiho. Osmehnu se. "A osim toga, Č. Endimione, teško da bih mogao da se stopim sa stanovništvom ako bih poželeo da ostanem na Renesansi Vektor."
   To pokrenu pitanje o kome sam razmišljao. "Mogao bi da promeniš boju kože", rekoh ja. "Brodski autohirurg mogao bi to da izvede..." Ponovo sam ućutao, jer sam u izrazu njegovog lica ugledao nešto tanano, što nisam razumeo.
   "Kao što znate, Č. Endimione", započe A. Betik, "mi androidi nismo programirani kao mašine... čak nam nisu ugrađeni ni osnovni parametri i asimotivatori kao kod ranih DNK AI-ja koje su evoluirale u inteligencije Srži... ali određene inhibicije bile su nam... ovaj... snažno preporučene prilikom dizajniranja naših instinkata. Jedna, naravno, jeste to da slušamo ljude kad god je to razumno i da ih štitimo od svega što može da im naudi. Ovaj asimotivator, kako kažu, stariji je od robotike ili bioinžinjeringa. Ali jedan drugi... instinkt... jeste to da ne menjam boju svoje kože."
   "Nisi sposoban za to?" upitah. "Ne bi to mogao da učiniš čak ni kada bi naši životi zavisili od toga da li možeš da prikriješ svoju plavu kožu?"
   "Oh, da", reče A. Betik. "Ja sam biće sa slobodnom voljom. Mogao bih to da učinim, pogotovo ako je takav postupak u skladu sa visokoprioritetnim asimotivacijama, kao što bi bilo to da zaštitim vas i Č. Aneu od svega što bi moglo da vam naudi, ali takav izbor bio bi mi... neprijatan. Veoma neprijatan."
   Klimnuo sam glavom, ali nisam zaista shvatio. Razgovarali smo o drugim stvarima.
   
   To je bio isti dan kada sam izvršio inventar oružja u EVA spremištima na nivou glavne vazdušne komore. Bilo je tamo više toga nego što sam mislio posle prve provere, a neki predmeti bili su toliko arhaični da sam morao da pitam brod za njihovu svrhu. Većina stvari u EVA spremištu bila je sama po sebi očigledna - svemirska odela i odela za rizičnu atmosferu, četiri letcikla vešto sklopljenih u nišama za odlaganje ispod plakara sa svemirskim odelima, snažne ručne svetiljke, oprema za kampovanje, osmotske maske i ronilačka oprema sa perajama i harpunima, jedan EM-leteći pojas, tri kutije alata, dva dobro opremljena medkompleta, šest pari naočara za noćno i IC posmatranje, isti broj lakih slušalica sa mikrofonskim zrnom komunikatora, video kamerama i komlogovima. Ti potonji predmeti naterali su me da pitam brod: na svetu bez datasfere, odrastao sam, a da mi takve stvari nikada nisu bile potrebne. Komlogova je bilo od antiknih - tankih srebrnih prstenova nalik na nakit, koji su bili popularni pre nekoliko decenija - do krajnje drevnih: masivnih stvari veličine omanje knjige. Svi su mogli da se koriste kao komunikatori, da skladište masivne količine podataka, da se uključuju u lokalnu datasferu i - pogotovo oni stariji - da se daljinski zaista priključe na planetne fetlinijske releje tako da omoguće pristup megasferi.
   Držao sam jednu od narukvica na dlanu. Bila je mnogo lakša od jednog grama. Beskorisna. Iz onoga što sam čuo od lovaca sa drugih svetova, postojalo je nekoliko svetova koji su ponovo imali primitivnu datasferu - mislio sam da je Renesansa Vektor jedan od njih - ali fetlinijski releji bili su beskorisni gotovo tri veka. Fetlinija - ta opšta frekvencija FTL komunikacije od koje je Hegemonija zavisila - bila je nema još od Pada. Krenuo sam da vratim komlog u njegovu kutiju postavljenu plišom.
   "To bi vam moglo koristiti ako me bilo kada napustite na neko vreme", reče brod.
   Obazreh se preko ramena. "Zašto?"
   "Zbog informacija", reče brod. "Rado ću učitati masu svojih osnovnih datalogova u jedan ili više njih. Možete im pristupiti po želji."
   Grizao sam usnu u pokušaju da zamislim kakve bih koristi mogao da imam od zbrkane mase podataka broda na svom ručnom zglobu. Onda začuh Grandamin glas iz mog detinjstva - Informacije se uvek moraju pomno čuvati, Role. U pokušaju da shvatiš Vaseljenu, one dolaze odmah iza ljubavi i poštenja.
   "Dobra zamisao", rekoh ja i škljocnuh tankom narukvicom oko ručnog zgloba. "Kada možeš da učitaš banke podataka?"
   "Upravo sam to učinio", reče brod.
   Pažljivo sam pregledao spremište sa oružjem pre nego što smo stigli do Parvatijevog svemira; tamo nije bilo ničega što bi moglo da uspori jednog pripadnika Švajcarske Garde makar na sekund. Sada sam proučavao sadržinu spremišta sa drugim stvarima na umu.
   Čudnovato je kako stare stvari izgledaju staro. Svemirska odela, letcikli i ručne svetiljke - gotovo sve na brodu - izgledalo je starinski, demode. Nije bilo kombinezona koji uz telo prianjaju kao koža, na primer, a glomaznost, dizajn i boja svega izgledali su kao holo iz nekog istorijskog teksta. Ali oružje je bilo donekle druga priča. Bilo je staro, tačno, ali veoma poznato mom oku i ruci.
   Konzul je očito bio lovac. U soškama je bilo šest sačmarica: dobro podmazanih i propisno uskladištenih. Mogao sam da uzmem bilo koju od njih i da krenem u ritove po patke. Njihov raspon pružao se od male 'trista desetke' sve do masivne dvocevke za punjenja od po 28 zrna sačme. Odabrao sam drevnu, ali savršeno očuvanu pumparicu sa pravim patronama od po 16 zrna i spustio je u hodnik.
   Puške i energetsko oružje bili su divni. Konzul je sigurno bio kolekcionar, pošto su ovi primerci bili podjednako umetnička dela koliko i sredstva za ubijanje - rezbarije na kundacima, plavi čelik, ručno ugrađeni elementi, savršena ravnoteža. Posle više od jednog milenijuma od dvadesetog veka, kada se lično oružje masovno proizvodilo da bi bilo neverovatno smrtonosno, jevtino i ružno poput metalnih graničnika za vrata, neki od nas - Konzul i ja bili smo među malobrojnima - naučili su da čuvaju predivne puške ručne izrade ili iz ograničenih serija. U soškama su se nalazile lovačke puške velikog kalibra, plazma puške (to nije bio pogrešan naziv, naučio sam na obuci u teritorijalnim snagama - punjenja plazme bila su naboji čiste energije, naravno, kada su izlazili iz cevi, ali zavisili su od cevi puške pre njihovog volatizovanja), dve složeno izrezbarene energetske puške na bazi lasera (to jeste bio pogrešan naziv, proizvod jezika pre nego dizajna), ne mnogo različite od one kojom je Č. Herig ubio Izi pre ne tako mnogo dana, mat-crna jurišna puška SILE koja je verovatno podsećala na onu koju je pukovnik Fedman Kasad doneo na Hiperion pre tri veka, ogromno plazma-oružje koje Konzul mora da je koristio za lov na dinosauruse na nekom svetu, i pištolji. Nije bilo štapova smrti. Bilo mi je drago zbog toga; mrzeo sam te proklete stvari.
   Skinuo sam jednu plazma pušku, jurišno oružje SILE i pištolje radi bliže provere.
   Oružje SILE bilo je ružno, izuzetak u Konzulovoj kolekciji, ali uvideo sam zbog čega je bilo korisno. Ta stvar je mogla da se koristi za mnoge svrhe - kao plazma puška od 18 mm, oružje sa varijabilnim zrakom koherentne energije, bacač granata, zvee-oružje (zraci visokoenergetskih elektrona), flešetni bacač, zaslepljivač širokog spektra, bacač strelica sa toplotnim traženjem - do đavola, jurišno oružje SILE moglo je sve osim da vojniku skuva doručak. (A na terenu, sa nisko programiranim varijabilnim zrakom, obično je moglo i to.)
   Pre ulaska u sistem Parvati, igrao sam se mišlju da svakog pripadnika Švajcarske Garde koji se ukrca dočekam oružjem SILE, ali savremena borbena odela zbacila bi sa sebe sve što bih ja bio u stanju da ispalim i - da budem iskren - plašio sam se da bi to vojnike Paksa samo razbesnelo.
   Sada sam to proučio podrobnije; nešto ovako fleksibilno moglo bi biti od koristi ako se udaljimo suviše daleko od broda i ako budem primoran da se sukobim sa primitivnijim neprijateljem - na primer, sa pećinskim čovekom, ili sa mlaznim lovcem, ili sa nekim jadnikom opremljenim kao što sam ja bio opremljen u teritorijalnim snagama. Na kraju, odustao sam od toga - bilo je prilično teško kada se čovek nalazio izvan starog borbenog odela SILE sa egzopogonom, tu nije bilo municije za flešetni bacač, granata niti zvee-punjenja; patrone od 18 mm sada je bilo nemoguće naći, a za korišćenje opcija energetskog oružja morao bih da se nalazim blizu broda ili nekog drugog ozbiljnog izvora energije. Vratio sam jurišnu pušku na mesto, shvativši pri tom da je to lako moglo biti i lično oružje legendarnog Pukovnika Kasada. Ono se nije uklapalo u profil Konzulove lične zbirke, ali on je poznavao Kasada - možda je tu stvar zadržao iz sentimentalnih razloga.
   Upitao sam brod, ali on se nije sećao. "Iznenađenje, iznenađenje", promrmljao sam.
   Pištolji su bili drevniji od jurišne puške, ali mnogo su više obećavali. Svaki je bio kolekcionarski raritet, ali koristili su magacine za municiju koja se još mogla kupiti - bar na Hiperionu. Nisam to mogao da tvrdim za svetove koje ćemo posetiti. Najveće oružje bio je 'Štajner-Džinov' puni-auto Probojnik kalibra 60. Bilo je to ozbiljno oružje, ali teško: sama punjenja bila su teška gotovo koliko i pištolj, a on je bio dizajniran tako da rasipnički troši municiju. Vratio sam ga natrag. Druga dva više su obećavala: mali, laki, veoma prenosivi flešetni pištolj koji je mogao da bude pradeda oružja kojim je Č. Herig pokušao da me ubije. Sa njim je išlo i nekoliko stotina sjajnih jajašaca sa iglama - magacin u dršci skladištio je po pet odjednom - a u svakom jajašcu nalazilo se nekoliko hiljada projektila. Bilo je to dobro oružje za nekoga ko ne ume baš dobro da gađa.
   Poslednji pištolj me je zapanjio. Nalazio se u sopstvenoj podmazanoj kožnoj futroli. Izvukao sam oružje prstima koji su pomalo drhtali. Prepoznao sam ga samo zahvaljujući starim knjigama - poluautomatski pištolj kalibra 45, sa pravim mecima - onim u mesinganim čaurama, a ne u magacinima koji ih stvaraju prilikom ispaljivanja iz pištolja - oblikovanim rukohvatom, metalnim mušicama, plavim čelikom. Okrenuo sam oružje u rukama. Ova stvar mogla bi da potiče i od pre hiljadu godina.
   Pogledao sam u sanduk gde sam ga pronašao: pet kutija metaka kalibra 45, nekoliko stotina zrna. Mislio sam da i oni mora da su drevni, ali pronašao sam etiketu proizvođača: Lusus. Od pre otprilike tri veka.
   Zar Bron Lamija nije nosila drevnu 'četrdeset peticu', kako to veli Spev? Kasnije, kada sam pitao Aneu, dete je reklo da majku nikada nije videlo sa pištoljem.
   Ipak, on i flešetni pištolj izgledali su mi kao oružje koje bi trebalo da imamo sa sobom. Nisam znao da li će meci kalibra 45 i dalje dejstvovati, pa sam odneo jedan na balkon, upozorio brod da spoljnje polje treba da spreči zrno da ne rikošetira, i pritisnuo oroz. Ništa. Onda sam se setio da te stvari imaju ručnu kočnicu. Pronašao sam je, otkočio i pokušao ponovo. Bože, koliko je to samo bilo bučno. Ali meci su i dalje dejstvovali. Stavio sam oružje u futrolu i prikačio je za svoj opasač. Činilo se da joj je tamo mesto. Naravno, kada i poslednji metak kalibra 45 bude ispaljen, to će biti kraj, osim ako ne pronađemo neki klub ljubitelja drevnog oružja koji ih proizvodi.
   Nemam nameru da ispalim nekoliko stotina metaka na bilo šta, pomislio sam tada kiselo. Da sam samo znao.
   Kada sam se kasnije sastao sa devojčicom i androidom, pokazao sam im sačmaricu i lovačku plazma pušku koje sam odabrao, flešetni pištolj i 'četrdeset peticu' "Ako budemo lutali po nepoznatim mestima - nenastanjenim nepoznatim mestima - treba da idemo tamo naoružani", rekao sam. Ponudio sam im flešetni pištolj, ali oboje su odbili. Anea nije želela nikakvo oružje; android je istakao da ne može da upotrebi oružje protiv ljudskog bića, a uzdao se u to da ću ja biti u blizini ako ga bude progonila neka divlja zver.
   Zagunđao sam, ali sam ostavio pušku, sačmaricu i flešetni pištolj sa strane. "Ja ću ovo da nosim", rekao sam i dodirnuo 'četrdeset peticu'.
   "Slaže ti se uz odeću", rekla je Anea sa malim osmehom.
   

Ovoga puta nije bilo nikakve očajničke rasprave o planu u poslednji čas. Niko od nas nije verovao da će Aneina pretnja o samouništenju ponovo upaliti ako nas Paks bude čekao. Naša najozbiljnija rasprava o nastupajućim događajima održana je dva dana pre usporavanja u sistem Renesanse. Dobro smo obedovali - A. Betik je pripremio filete od rečne mante sa lakim sosom i poharali smo brodski vinski podrum da bismo pronašli fino vino iz vinograda na Kljunu - i posle jednog sata muzike sa Aneom za klavirom i androidom na flauti koju je poneo sa sobom, razgovor se okrenuo budućnosti.
   "Brode, šta možeš da nam kažeš o Renesansi Vektor?" upitala je devojčica.
   Nastala je ona kratka pauza koju sam počeo da prepoznajem kao posramljenost broda. "Žao mi je, Č. Anea, ali osim navigacionih informacija i mapa za orbitalni prilaz koje su već vekovima zastarele, plašim se na nemam nikakvih informacija o samom svetu."
   "Ja sam bio tamo", reče A. Betik. "Takođe pre više vekova, ali pratili smo radio i televizijski saobraćaj koji se odnosio na tu planetu."
   "Ja sam slušao priče nekih mojih lovaca sa drugih svetova", rekoh ja. "Neki od najbogatijih poticali su sa Renesanse V." Mahnuh androidu. "Zašto ti ne bi počeo?"
   On klimnu glavom i skrsti ruke. "Renesansa Vektor je bila jedan od najvažnijih svetova Hegemonije. Izuzetno nalik Zemlji po Solmevljevoj lestvici, naseljena je ranim semebrodovima i potpuno urbanizovana u vreme Pada. Bila je čuvena po svojim univerzitetima, medicinskim centrima - većina Polsenovih tretmana davala se tamo svim građanima Mreže koji su sebi to mogli da priušte - po svojoj baroknoj arhitekturi - naročito lepoj u planinskoj tvrđavi, Zamku Enejbl - i po svojim industrijskim proizvodima. Najviše svemirskih letelica SILE proizvodilo se tamo - one su bile proizvod kompleksa Micubiši-Havček."
   "Zaista?" reče glas broda. "Ako sam to i znao, podaci su se negde zagubili. Vrlo zanimljivo."
   Anea i ja zgledasmo se zabrinuto po deseti put od početka ovog putovanja. Brod koji nije mogao da se seti svoje prošlosti ili mesta porekla nije izazivao pouzdanje za vreme složenog međuzvezdanog leta. Ma daj, pomislio sam deseti put, uveo nas je i izveo iz sistema Parvati bez problema.
   "Da Vinči je prestonica Renesanse Vektor", nastavi A. Betik, "mada su čitava kopnena masa i najveći deo jedinog velikog mora urbanizovani, pa se jedan urbani centar teško može razlikovati od drugog."
   "To je gusto naseljeni svet Paksa", dodadoh ja. "Jedan od onih koji su se prvi pridružili Paksu posle Pada. Vojske tamo ima koliko hoćete... i Renesansa V. i Renesansa M. imaju orbitalne i lunarne garnizone, kao i baze širom obe planete."
   "Šta je Renesansa M?" upita Anea.
   "Renesansa Minor", reče A. Betik. "Minor je takođe nastanjen, ali mnogo ređe. To je prevashodno poljoprivredni svet - ogromne automatizovane farme prekrivaju najveći deo planete - i on hrani Vektor. Posle Pada dalekobacača, oba sveta imala su koristi od tog aranžmana; pre nego što je Paks ponovo uspostavio redovnu međuzvezdanu trgovinu, sistem Renesanse bio je u priličnoj meri sam sebi dovoljan. Renesansa Vektor je proizvodila robu; Renesansa Minor je davala hranu za pet milijardi ljudi na Renesansi Vektor."
   "Koliko sada ima stanovnika na Renesansi V.?" upitah ja.
   "Verujem da je otprilike isti broj - pet milijardi ljudi, plus-minus nekoliko stotina miliona", reče A. Betik. "Kao što sam rekao, Paks je stigao brzo i ponudio kako kruciformu, tako i režim kontrole rađanja koji uz to ide."
   "Kazao si da si već bio tamo", rekoh ja androidu. "Kako izgleda taj svet?"
   "Ahh", reče A. Betik sa žalosnim osmehom, "ja sam bio u svemirskoj luci Renesanse Vektor manje od trideset šest sati kada su me transportovali sa Askvita prilikom priprema za kolonizaciju nove zemlje Kralja Vilijama na Hiperionu. Probudili su nas iz kriogenskog sna, ali nisu nam dozvolili da napuštamo brod. Moja lična sećanja na taj svet nisu iscrpna."
   "Da li se tamo mahom nalaze preporođeni hrišćani?" upita Anea. Devojčica je izgledala zamišljeno i nekako povučeno. Primetio sam da ponovo grize nokte.
   "Oh, da", reče A. Betik. "Plašim se, gotovo svih pet milijardi."
   "A ja se nisam šalio kada sam govorio o velikom vojnom prisustvu Paksa", rekoh ja. "Vojnici Paksa koji su nas obučavali u Hiperionovim teritorijalnim snagama došli su sa Renesanse V. To je veliki garnizonski svet i tačka preko koje idu svi transporti vezani za rat protiv Proteranih."
   Anea klimnu glavom, ali i dalje je izgledala odsutno.
   Odlučio sam da ne okolišam. "Zašto idemo tamo?" upitah.
   Ona me pogleda. Njene tamne oči bile su divne, ali u tom trenutku daleke. "Hoću da vidim reku Tetis."
   Odmahnuh glavom. "Reka Tetis bila je konstrukt dalekobacača, znaš. Ona nije postojala izvan Mreže. Ili, bolje, postojala je kao hiljadu delića drugih reka."
   "Znam", reče ona. "Ali ja hoću da vidim reku koja je bila deo Tetisa u doba Mreže. Majka mi je pričala o tome. O tome kako je ličilo na Veliko Stecište, samo mnogo lagodnije. Kako se moglo ploviti baržom od sveta do sveta nedeljama - mesecima."
   Odoleo sam porivu da se razljutim. "Znaš da ne postoje gotovo nikakvi izgledi da prođemo pored njihove odbrane i stignemo do Renesanse Vektor", rekoh. "A i ako stignemo tamo, reke Tetis tamo neće biti... već samo onog dela koji joj je nekada pripadao. Šta ima toliko važno u tome da to vidiš?"
   Devojčica započe sa sleganjem ramenima, pa na vreme prestade. "Sećaš se da sam ti rekla da postoji jedan arhitekta sa kojim treba... želim... da učim?"
   "Da", rekoh ja. "Ali ti ne znaš njegovo ime niti na kome se svetu nalazi. Zašto onda dolaziš na Renesansu Vektor da započneš sa potragom? Zar ne bismo makar mogli da pogledamo na Renesansi Minor? Ili bar da preskočimo ovaj sistem i odemo negde gde je prazno, na primer, na Armagast?"
   Anea odmahnu glavom. Primetio sam da je izuzetno dobro očešljala kosu; plavičasti pramenovi jasno su se videli. "U mojim snovima", reče ona, "jedna zgrada tog arhitekte nalazi se blizu reke Tetis."
   "Postoji na stotine starih Tetis-svetova", rekoh ja, nagnuvši se bliže njoj, kako bi uvidela da sam veoma ozbiljan. "Ali nećemo na svima njima poginuti zbog Paksa. Zar moramo da počnemo u sistemu Renesanse?"
   "Mislim da moramo", reče ona tiho.
   Spustih svoje krupne šake na kolena. Martin Silenus nije rekao da će ovo putovanje biti lako niti da će imati smisla - samo je kazao da će me učiniti Junakom. "U redu", rekoh ponovo, začuvši umor u sopstvenom glasu, "kakav nam je sada plan, malena?"
   "Nikakav", reče Anea. "Ako nas čekaju, naprosto ću im reći istinu - da ćemo spustiti brod na Renesansu Vektor. Mislim da će nam dozvoliti da sletimo."
   "A ako to urade?" rekoh ja, pokušavajući da zamislim brod opkoljen hiljadama vojnika Paksa.
   "Videćemo onda, valjda", reče devojčica. Osmehnu mi se. "Vas dvojica, hoćete da igramo bilijar pri jednoj šestini-g? Ovaj put u pare."
   Zaustih da kažem nešto oštro, pa izmenih ton. "Ti nemaš para", rekoh.
   Anein kez se raširi. "Onda ne mogu ni da izgubim, zar ne?"
   

26.
   U sto četrdeset dva dana, koliko Otac Kapetan de Soja čeka da devojčica uđe u sistem Renesanse, on je svake noći sanja. Vidi je jasno kao kada ju je prvi put sreo kod Sfinge, na Hiperionu - tanku kao vrbu, očiju budnih, ali ne i prestravljenih uprkos peščanoj oluji i pretećim prilikama ispred nje, delimično podignutih ručica kao da se sprema da prekrije njima lice ili jurne napred kako bi ga zagrlila. U snovima, ona je često njegova kćerka, zajedno hodaju punim kanalskim ulicama Renesanse Vektor i razgovaraju o De Sojinoj starijoj sestri, Mariji, koju su poslali u Medicinski centar 'Sveta Džud' u Da Vinčiju. U snovima, De Soja i dete hodaju držeći se za ruke kroz poznate kanalske ulice blizu ogromnog medicinskog kompleksa dok joj on objašnjava kako namerava da ovaj put spase sestri život, kako neće dozvoliti da Marija umre onako kako je umrla prvi put.
   U stvarnosti, Otac de Soja je imao šest standardnih godina kada su on i njegova porodica došli na Renesansu Vektor iz svog izolovanog područja Ljana Estakada, sa provincijskog sveta po imenu MadredeDios. Gotovo svako na tom slabo naseljenom kamenom i pustinjskom svetu bio je katolik, ali ne preporođeni katolik Paksa. Porodica De Soja bila je deo otpadničkog marijaističkog pokreta i napustila je Nuevo Madrid pre više od jednog veka, kada je taj svet izglasao pristupanje Paksu i kada su sve hrišćanske crkve na njemu morale da se podrede Vatikanu. Marijaisti su slavili Svetu Majku Hristovu više nego što je to dozvoljavala vatikanska ortodoksija, pa je tako mladi Federiko odrastao na zabačenom pustinjskom svetu sa predanom kolonijom od šezdeset hiljada katoličkih jeretika koji su, da bi izrazili svoj protest, odbili da prihvate kruciformu.
   Tada dvanaestogodišnjakinja, Marija se razbolela od retrovirusa sa nekog drugog sveta, koji je kao kosa prošao kroz rančersko područje kolonije. Većina obolelih od Crvene smrti ili je umirala u roku od trideset dva sata, ili se oporavljala, ali Marija je ostala bolesna i njeno nekada lepo lice bilo je gotovo skriveno strašnom, grimiznom stigmatom. Porodica ju je odvela u bolnicu u Siudad del Madre u vetrovitom južnom delu Ljana Estakada, ali marijaistički lekari nisu mogli da učine ništa osim da se mole. U Siudad del Madre postojala je nova Paksova misija preporođenih hrišćana i domaće stanovništvo je nju diskriminisalo, ali i tolerisalo; jedan tamošnji sveštenik - ljubazni čovek po imenu Otac Maher - molio je Federikovog oca da dopusti da njegovo dete na samrti primi kruciformu. Federiko je bio previše mlad da bi upamtio pojedinosti bolne roditeljske rasprave, ali sećao se da je čitava porodica - njegov otac i majka, njegove druge dve sestre i mlađi brat - bila na kolenima u tamošnjoj marijaističkoj crkvi i da je molila Svetu Majku da ih uputi šta da rade i da interveniše.
   Ostali rančeri marijaističke Kooperative Ljana Estakada prikupili su novac da bi čitavu porodicu poslali sa svog sveta u jedan od najčuvenijih medicinskih centara na Renesansi Vektor. Dok su njegov brat i druge sestre ostali sa porodicom sa susednog ranča, iz nekog razloga šestogodišnji Federiko odabran je da pođe sa roditeljima i sestrom na samrti na dugo putovanje. To je svakome bilo prvo iskustvo sa pravim hladnim snom - opasnijim, ali jevtinijim od kriogenske fuge - i De Soja je kasnije pamtio jezu u kostima koja kao da je potrajala tokom svih nedelja koje su proveli na Renesansi Vektor.
   Isprva, lekari Paksa u Da Vinčiju kao da su zaustavili širenje Crvene smrti kroz Marijin sistem, čak su potisnuli i deo stigmate koja je krvarila, ali posle tri lokalne nedelje, retrovirus je ponovo uzeo maha. I opet su sveštenici Paksa - u ovom slučaju, nekoliko njih, koji su bili deo osoblja bolnice - zatražili od De Sojinih roditelja da prekrše svoja marijaistička načela i da dozvole da dete na samrti primi kruciformu pre nego što bude prekasno. Kasnije, kada je ušao u zrelost, De Soja je bio u stanju da bolje zamisli agoniju odlučivanja roditelja - smrt njihovih najdubljih uverenja ili smrt njihovog deteta.
   U snu, u kome mu je Anea kćerka i gde oni hodaju kanalskim ulicama blizu medicinskog centra, on joj opisuje kako mu je Marija poklonila ono najvrednije što je imala - majušnu porcelansku skulpturu jednoroga - samo nekoliko sati pre nego što je pala u komu. U snu, on hoda sa malom rukom dvanaestogodišnje devojčice sa Hiperiona u svojoj i priča joj kako se njegov otac - čovek snažan kako u telu, tako i u veri - konačno predao i zatražio od sveštenika Paksa da daju njegovoj kćeri sakrament krsta. Sveštenici i bolnica složili su se, ali insistirali su da se De Sojini roditelji i Federiko formalno preobrate u univerzalno katoličanstvo pre nego što Marija primi kruciformu.
   De Soja objašnjava svojoj kćerki, Anei, kako se seća kratke ceremonije ponovnog krštenja u lokalnoj katedrali - Sveti Jovan Božanski - gde su se on i njegovi roditelji odrekli vrhovništva Svete Majke i prihvatili isključivu vladavinu Isusa Hrista, kao i vlast Vatikana nad njihovim religioznim životom. Seća se da je iste večeri primio i Prvu pričest i kruciformu.
   Marijin Sakrament Krsta bio je predviđen za deset sati uveče. Umrla je iznenada, u 8:45 uveče. Po pravilima Crkve i zakonima Paksa, neko ko je pretrpeo smrt mozga pre nego što je primio krst nije se smeo veštački oživeti da bi ga primio.
   Umesto da bude besan i da se oseća izdan od svoje nove Crkve, Federikov otac primio je tu tragediju kao znak da je Bog - ne onaj Bog kome se molio dok je odrastao, blagi Sin ispunjen univerzalnim ženskim načelima Svete Majke, već suroviji Bog Vaseljenske Crkve, onaj iz Novog i Starog Zaveta - kaznio njega, njegovu porodicu i čitav marijaistički svet Ljana Estakada. Po povratku na svoj rodni svet, sa detetom odevenim u pogrebnu belu odeću, stariji De Soja postao je neumoljivi apostol Paksove verzije katoličanstva. Do toga je došlo u plodno vreme, pošto su rančerske zajednice bile desetkovane Crvenom smrću. Federika su u sedmoj godini poslali u školu Paksa u Siudad del Madre, a njegove sestre otišle su u manastir na severu Ljana. Još za života njegovog oca - štaviše, čak i pre nego što su Federika poslali na Novi Madrid sa Ocem Maherom da tamo pristupi Semeništu Svetog Tome - preživeli marijaisti MadredeDiosa svi do jednog preobratili su se u katoličanstvo Paksa. Marijina strašna smrt dovela je do preporoda jednog sveta.
   U snovima, Otac Kapetan de Soja objašnjava vrlo malo toga detetu koje sa njim šeta utvarno poznatim ulicama Da Vinčija na Renesansi Vektor. Devojčica, Anea, kao da sve to zna.
   U snovima, koji se ponavljaju skoro svake od sto četrdeset dve noći pre prispeća broda sa devojčicom, De Soja detetu objašnjava kako je otkrio tajnu neophodnu za izlečenje Crvene smrti i kako je spasao sestru. Prvog jutra, posle buđenja, De Sojino srce mahnito lupa, čaršavi su mu natopljeni znojem i on pretpostavlja da je tajna Marijinog izbavljenja u kruciformi, ali san mu već sledeće noći pokazuje koliko greši.
   Tajna je, čini se, u tome da treba da vrati Marijinu figuricu jednoroga. Sve što mora da uradi, objašnjava on svojoj kćerki, Anei, jeste da pronađe bolnicu u ovom lavirintu ulica, i on zna da će vraćanje jednoroga spasti njegovu sestru. Ali ne može da pronađe bolnicu. Lavirint ga pobeđuje.
   Skoro pet meseci kasnije, u samo veče prispeća broda iz sistema Parvati, u varijaciji istog sna, De Soja pronalazi Medicinski centar 'Sveta Džud', gde njegova sestra leži usnula, ali sa sve većim užasom shvata da je sada izgubio figuricu.
   U tom snu, Anea prvi put progovara. Izvadivši malu porcelansku figuru iz džepa bluze, dete kaže: "Vidiš, bila je sve vreme kod nas."
   
   Stvarnost De Sojinih meseci provedenih u sistemu Renesanse bukvalno je i figurativno svetlosnim godinama daleko od iskustva kod Parvatija.
   Iako to De Soja, Gregorijus, Ki i Retig - svi listom izmrcvareni leševi u Rafaelovim kabinama za vaskrsavanje - ne znaju, brod presreću posle jednog sata od translacije unutar sistema. Dva isturena izviđača Paksa i jedan bakljobrod poravnavaju se sa njima posle razmene transponderskih kodova i podataka sa Rafaelovim kompjuterom. Donose odluku da prenesu četiri leša u Paksov centar za vaskrsavanje na Renesansi V.
   Za razliku od njihovog samotnog buđenja u sitemu Parvati, De Soja i njegovi vojnici Švajcarske Garde dolaze svesti uz propisnu ceremoniju i pažnju. Štaviše, vaskrsenje je teško za sveštenika-kapetana i kaplara Kija i njih dvojicu vraćaju u kabine na još tri dana. Kasnije, De Soja može samo da nagađa da li bi se brodski uređaji za automatsko vaskrsavanje pokazali na visini tog zadatka ili ne.
   Kako god bilo, njih četvorica se ponovo sastaju posle jedne nedelje provedene unutar sistema, i svakog čoveka prati njegov lični kapelan/savetnik. Narednik Gregorijus to smatra nepotrebnim; jedva čeka i nestrpljiv je da se vrati na dužnost, ali De Soji i preostaloj dvojici prijaju dodatni dani odmora i oporavka posle smrti.
   Sveti Anton se prebacuje samo nekoliko sati posle Rafaela i De Soja se konačno ponovo sastaje sa kapetanom bakljobroda Satijem i kapetanom Lemprijerom sa broda za prevoz trupa Sveti Tomas Akira, koji se vratio u bazu Paksa u sistemu Renesanse sa više od hiljadu i osam stotina mrtvih u hladnjači i dve hiljade trista ranjenih muškaraca i žena posle klanice u Hiperionovom sistemu. Bolnice i katedrale na Renesansi V. i u orbitalnim bazama Paksa počinju smesta sa hirurgijom i vaskrsavanjem.
   De Soja je prisutan kraj postelje zapovednice Barns-Avni prilikom njenog povratka životu i svesti. Sitna, riđokosa žena izgleda kao potpuno druga osoba, toliko smanjena da De Soju srce boli od sažaljenja, obrijane glave, kože crvene i glatke od ponovonog rođenja, odevena samo u bolničku haljinu. Ali njena agresivnost i držanje nisu umanjeni. Gotovo smesta, ona pita: "Šta se, kog đavola, dogodilo?"
   De Soja joj priča o Šrajkovom pokolju. Obaveštava je o onome što se dogodilo u sedam meseci koje je proveo u poteri za devojčicom, odnosno četiri meseca koje je Barns-Avni provela u hladnjači i prevozu sa Hiperiona.
   "Baš ste usrali motku, zar ne?" kaže zapovednica.
   De Soja se osmehuje. Do sada, zapovednica kopnenih snaga jedina je bila iskrena prema njemu. Isuviše dobro je svestan toga da se, metaforično, olakšao na poslovičnu motku: dva puta je bio zadužen za veliku operaciju Paksa sa jednim jedinim ciljem - da uhvati dete - i dva puta je doživeo bedni neuspeh. De Soja očekuje, u najmanju ruku, da ga razreše dužnosti; ili, još verovatnije, da iziđe pred vojni sud. Zbog toga, po dolasku kurirskog arhanđela u sistem dva meseca pre prispeća devojčice, De Soja naređuje kuririma da se smesta vrate na Pacem, izveste o njegovom neuspehu i vrate se sa uputstvima od Komande Paksa. U međuvremenu, veli Otac Kapetan de Soja u zaključku svoje poruke po kuririma, on će nastaviti sa podrobnim pripremama za hvatanje devojčice u sistemu Renesanse sve dok ne bude razrešen.
   Ovaj put ima na raspolaganju upečatljive resurse. Pored više od dve stotine hiljada kopnenih trupa, uključujući i nekoliko hiljada elitnih marinaca Paksa i preživele brigade Švajcarske Garde sa Hiperiona, De Soja zatiče i velike pomorske i svemirske snage. U sistemu Renesanse prisutno je i podleže zapovedništvu njegovog papskog disključa 27 bakljobrodova - od njih je 8 klase omega - kao i 108 isturenih izviđača koji sondiraju prostor ispred bakljobrodova, 6 C3 komandnih i kontrolnih brodova flote sa pratećim oblakom od 36 jurišnih ALR-ova, jurišnim nosačem Sveti Malo sa više od 200 lovaca 'Škorpion' za svemir i vazduh kao i nekoliko hiljada članova posade; tu je i zastarela krstarica Ponos Bresije, sada preimenovana u Jakov, 2 dodatna transportera za trupe pored Svetog Tomasa Akire, isti broj razarača benediktinske klase, 58 odbrambenih čuvara perimetra - bilo koja 3 od njih bila bi u stanju da zaštite čitav svet (ili pokretnu udarnu jedinicu) od napada - i više od sto manjih brodova, uključujući i fregate za letove unutar sistema i smrtonosne udare u bliskoj borbi, čistače mina, sistemske kurire, tegljače i Rafaela.
   Tri dana posle slanja drugog kurira klase arhanđeo na Pacem i sedam nedelja pre Aneinog prispeća, stiže udarna jedinica MAGI - Melkior, Gaspar i stari brod Oca Kapetana de Soje, Baltazar. Isprva, De Soja je uzbuđen što se sastao sa svojim starim drugovima, ali onda shvata da će oni prisustvovati njegovom poniženju. Bez obzira na to, on odlazi Rafaelom da ih dočeka dok se još nalaze na šest AJ od Renesanse V., i prvo što Majka Kapetan Stoun radi po njegovom prispeću na Baltazar jeste da mu uruči torbu sa ličnim stvarima koju je morao da ostavi za sobom. Na vrhu njegove uredno presavijene odeće, pažljivo spakovan u stiropor, nalazi se porcelanski jednorog koji mu je poklonila sestra Marija.
   De Soja je iskren prema Kapetanu Hernu, Majci Kapetanu Bulez i Majci Zapovednici Stoun - on im opisuje pripreme koje je obavio, ali im saopštava da će novi zapovednik gotovo sigurno stići pre dolaska broda sa devojčicom. Dva dana kasnije, ispostavlja se da je slagao. Kurirski arhanđeo prebacuje se u sistem sa dvoje ljudi: to su Kapetan Marget Vu, ađutant admirala flote Marusina, i jezuit Otac Braun, specijalni savetnik Monsinjora Lukasa Odija, podsekretara Vatikanske Države i poverenika državnog sekretara Simona Avgustina kardinala Lurdusamija.
   Na zapečaćenim naređenjima koja kapetan Vu donosi za De Soju nalaze se uputstva da se otvore pre njenog vaskrsavanja. On ih otvara istog trena. Uputstva su jednostavna - treba da nastavi svoju misiju i da zarobi dete, nikada neće biti razrešen te dužnosti, a kapetan Vu, Otac Braun i svi ostali zvaničnici koji stignu u sistem tu su samo da posmatraju i naglase - ako je ikakvo naglašavanje te vrste uopšte potrebno - potpuni autoritet Oca Kapetana de Soje nad svim zvaničnicima Paksa u svrhu postizanja njegovog cilja.
   Taj autoritet nevoljno je prihvaćen u proteklim nedeljama i mesecima - u sistemu Renesanse nalaze se tri admirala flote Paksa i jedanaest zapovednika kopnenih snaga Paksa, a niko od njih nije navikao da prima naređenja od jednog običnog sveštenika-kapetana. Ali svi su čuli papski disključ i povinovali mu se. Sada, u poslednjim nedeljama, De Soja razmatra svoje planove i sastaje se sa zapovednicima i civilnim vođama svih nivoa, sve do gradonačelnika Da Vinčija i Benedeta, Toskanelija i Fjoravantea, Botičelija i Masakija.
   
   U poslednjim nedeljama, kada su svi planovi već sačinjeni i snage raspoređene, Otac Kapetan de Soja uspeva da zaista pronađe vremena za lična razmišljanja i aktivnosti. Sada sam, daleko od kontrolisanog haosa sastanaka štaba i taktičkih simulacija - daleko čak i od Gregorijusa, Kija i Retiga, koji su prihvatili dužnost njegovih ličnih telohranitelja - De Soja šeta ulicama Da Vinčija, odlazi u posetu Medicinskom centru 'Sveta Džud' i seća se svoje sestre Marije. Nekako, otkriva, noćni snovi upečatljiviji su od posete stvarnim mestima.
   De Soja je ustanovio da je njegov stari učitelj, Otac Maher, služio mnogo godina kao rektor u benediktinskom manastiru Asension u gradu-području Firenci, na suprotnoj strani Renesanse V. u odnosu na Da Vinči, i on leti tamo kako bi proveo jedno dugo popodne u razgovoru sa starcem. Otac Maher, sada u svojim poznim osamdesetim, 'jedva čeka na novi život u Hristu' i podjednako je optimističan, strpljiv i ljubazan kao što ga se De Soja seća posle skoro tri decenije. Maher se, izgleda, vratio na MadredeDios skorije nego De Soja. "Ljano Estakado je napušten", kaže stari sveštenik. "Rančevi su sada prazni. Siudad del Madre ima nekoliko desetina stanovnika, ali to su samo istraživači Paksa - u pokušaju da ustanove da li zaista vredi teraformirati taj svet."
   "Da", kaže De Soja, "moja porodica emigrirala je natrag na Nuevo Madrid pre više od dvadeset standardnih godina. Moje sestre služe Crkvi - Loreta je kaluđerica na Nikadviše, Melinda je sveštenica na Nuevo Madridu."
   "A tvoj brat Esteban?" pita Otac Maher sa toplim osmehom.
   De Soja uzima vazduh. "Lane su ga ubili Proterani u svemirskom boju", kaže. "Brod mu je pretvoren u paru. Nije pronađeno nijedno telo."
   Otac Maher trepće kao da ga je neko ošamario. "Nisam čuo."
   "Ne", kaže De Soja, "niste ni mogli. To je bilo daleko - iza stare Zabačenosti. Čak ni moja porodica još nije zvanično dobila obaveštenje. Ja to znam samo zato što me je dužnost odvela u blizinu tog mesta, pa sam sreo kapetana koji se vraćao i koji me je o tome izvestio."
   Otac Maher vrti ćelavom glavom prošaranom staračkim pegama. "Esteban je pronašao jedino vaskrsenje koje je Naš Gospod obećao", kaže on tiho, sa suzama u očima. "Večno vaskrsenje u Našem Spasiocu Isusu Hristu."
   "Da", kaže De Soja. Trenutak kasnije, dodaje: "Da li još pijete skoč, Oče Maher?"
   Starčeve vodnjikave oči dižu se da bi susrele pogled sagovornika. "Da, ali samo iz medicinskih razloga, Oče Kapetane de Soja."
   De Sojine tamne obrve malo se dižu. "Ja se još oporavljam od svog poslednjeg vaskrsenja, Oče Maher."
   Stariji sveštenik ozbiljno klima glavom. "A ja se pripremam za svoje prvo, Oče Kapetane de Soja. Pronaći ću tu prašnjavu bocu."
   Sledeće nedelje, De Soja drži misu u katedrali Svetog Jovana Božanskog, gde je tako davno primio krst. Prisutno je više od osam stotina vernika, uključujući Oca Mahera i Oca Brauna, pametnog i pronicljivog ađutanta Monsinjora Odija. Narednik Gregorijus, kaplar Ki i strelac Retig takođe su prisutni i primaju pričest iz De Sojine ruke.
   Te noći, De Soja ponovo sanja Aneu. "Otkud to da si ti moja kćerka?" pita je te noći. "Ja sam uvek poštovao svoj zavet na celibat."
   Dete se osmehuje i uzima ga za ruku.
   
   Stotinu sati pre translacije broda sa devojčicom, De Soja naređuje floti da se razvije. Tačka translacije nalazi se opasno blizu gravitacionog bunara Renesanse Vektor i mnogi stručnjaci brinu se da će se stari brod raspasti, ili pod obrtnom silom gravitacije zbog tako nesmotrenog bliskog izlaska iz C-plus, ili zbog strahovitog usporavanja neophodnog ukoliko se brod bude spuštao na planetu. Njihova zabrinutost mahom se ne ispoljava, kao i osujećenje zbog toga što su zadržani u sistemu Renesanse: mnoge jedinice flote imale su zadatke duž granice ili duboko u svemiru Proteranih. Ovo traćenje vremena dovodi većinu oficira do ruba strpljenja.
   Uglavnom zbog te nevidljive struje napetosti, Otac Kapetan de Soja saziva sastanak svih oficira prve linije deset sati pre translacije. Takve konferencije obično se vrše preko veza uskog snopa, ali De Soja je naterao muškarce i žene da se fizički prebace do nosača Sveti Malo. Glavna sala za konferencije tog ogromnog broda dovoljno je prostrana da se u njoj smesti mnoštvo prisutnih oficira.
   De Soja počinje izlaganjem scenarija koje su uvežbavali sada već nedeljama ili mesecima. Ako dete ponovo zapreti samouništenjem, tri bakljobroda - De Sojina stara udarna jedinica MAGI - brzo će se približiti, obaviti brod poljima klase deset, obeznaniti sve prisutne na brodu i držati brod u zastoju sve dok Jakov ne preuzme njegovo tegljenje svojim masivnim generatorima polja.
   Ako brod pokuša da napusti sistem isto onako kako je umakao iz Parvatijevog, istureni izvidnici i jurišni lovci ometaće ga dok bakljobrodovi budu manevrisali tako da ga onesposobe.
   De Soja zastaje u izlaganju. "Pitanja?" Među poznatim licima koja vidi u redovima sedišta nalaze se kapetani Lemprijer, Sati, Vu i Hern, Otac Braun, Majka Kapetan Bulez, Majka Zapovednica Stoun i Zapovednica Barns-Avni. Narednik Gregorijus, Ki i Retig stoje u paradnom stavu na mestu voljno u zadnjem delu sale za konferencije i njihovo prisustvo u ovom odabranom društvu posledica je samo njihovog statusa ličnih telohranitelja.
   Kapetan Marget Vu kaže: "A ako brod bude pokušao da se spusti na Renesansu Vektor, Renesansu Minor ili na jedan od meseca?"
   De Soja odstupa sa niskog podijuma. "Kao što smo raspravljali na našem prošlom sastanku, ako brod pokuša da se spusti, donećemo odluku u zavisnosti od situacije."
   "Na osnovu kojih činilaca, Oče Kapetane?" pita admiral flote Sera sa C3 broda Sveti Tomas Akira.
   De Soja okleva samo jedan sekund. "Na osnovu nekoliko činilaca, admirale. Kuda je brod krenuo... da li bi bilo bezbednije - za devojčicu - da joj se dozvoli da se spusti ili da se pokuša usputno onesposobljavanje broda... da li postoje ikakvi izgledi da brod umakne."
   "Postoje li takvi izgledi?" pita Zapovednica Barns-Avni. Ta žena je ponovo zdrava i impresivna u svojoj svemirski crnoj uniformi.
   "Neću reći da nikakv i izgledi ne postoje", kaže Otac Kapetan de Soja. "Ne posle Hiperiona. Ali svaku priliku svešćemo na minimum."
   "Ako se pojavi to stvorenje, Šrajk..." započinje kapetan Lemprijer.
   "Uvežbali smo i takav scenario", kaže De Soja, "i ne vidim nikakav razlog da zbog toga menjamo plan. Ovaj put ćemo se mnogo više osloniti na kompjuterizovanu kontrolu vatre. Na Hiperionu, stvorenje je ostajalo na jednom mestu kraće od dve sekunde. To je bilo prebrzo za ljudske reakcije i zbunjivalo je programiranje u automatizovanim sistemima za kontrolu vatre. Reprogramirali smo te sisteme - uključujući i sisteme za kontrolu vatre u pojedinačnim odelima vojnika."
   "Dakle, marinci će se ukrcati na brod?" pita kapetan isturenog izvidnika iz poslednjeg reda.
   "Samo ako sve ostalo propadne", kaže De Soja. "Ili pošto devojčica i njeni eventualni saputnici budu zatvoreni u polje zastoja i obeznanjeni."
   "A protiv stvorenja će se koristiti štapovi smrti?" pita kapetan razarača.
   "Da", kaže De Soja, "sve dok njihova upotreba ne ugrozi dete. Ima li još pitanja?"
   U prostoriji vlada tišina.
   "Otac Maher iz manastira Asension završiće blagosiljanjem", kaže Otac Kapetan de Soja. "Neka vas sve Bog blagoslovi."
   
   

27.
   Nisam siguran šta nas je to nateralo da se svi popnemo u Konzulovu spavaću sobu na vrhu broda kako bismo posmatrali translaciju u normalni svemir. Njegov veliki krevet - onaj u kome sam spavao proteklih nekoliko nedelja - nalazio se u središtu prostorije, ali on se sklapao u neku vrstu kauča, i ja to sada učinih. Iza kreveta bile su dve neprozirne kocke - kabina za garderobu i kocka sa tušem i toaletom - ali kada smo dozvolili da oplata postane providna, te kocke bile su samo tamni blokovi naspram zvezdanog polja svuda oko i iznad nas. Dok je brod usporavao iz Hokingovih brzina, zatražili smo da oplata postane providna.
   Prvo što smo ugledali, pre nego što je brod započeo rotaciju da bi se postavio u položaj za usporavanje, bio je svet Renesanse Vektor, dovoljno blizu da bude plavobeli disk umesto zvezdane mrlje, sa vidljiva dva od tri svoja meseca. Sunce Renesanse bilo je blistavo, levo od obasjane planete i njenih satelita. Moglo se videti mnoštvo zvezda, što je bilo neobično, pošto je sjaj sunca obično zamračivao nebo, tako da se moglo razaznati samo nekoliko najsjajnijih zvezda. Anea je to primetila.
   "To nisu zvezde", reče brod dok je dovršavao sporu rotaciju. Fuzioni pogon oživeo je i grmnuo kada smo počeli da usporavamo prema planeti. U normalnim prilikama, nikada ne bismo izišli iz C-plus tako blizu planete i njenih satelita - zbog njihovih gravitacionih bunara brzine usporavanja bile su veoma opasne - ali brod nas je uverio da njegova pojačana polja mogu da se ponesu sa svakim problemom. Ali ne i sa ovim.
   "To nisu zvezde", ponovi brod. "Više od pedeset brodova u pogonu je unutar prečnika od stotinu hiljada kilometara oko nas. Ima ih još na desetine na orbitalnim defanzivnim položajima. Tri broda od njih - po fuzionom potpisu to su bakljobrodovi - nalaze se na dvesta kilometara od nas i približavaju se."
   Niko od nas ne reče ništa. Brod nije morao da nam da ovu poslednju informaciju - tri pruge fuzionog pogona kao da su nam se nalazile pravo iznad glava i gorele su ka našem usporavajućem brodu kao plamenovi let-svetiljki koje su nam uperene u lica.
   "Obraćaju nam se", reče brod.
   "Vizuelno?" reče Anea.
   "Samo audio." Glas broda zvučao je jezgrovitije i poslovnije nego obično. Da li je jedna AI mogla da oseti napetost?
   "Da čujemo", reče devojčica.
   "...brodu koji je upravo ušao u sistem Renesanse", govorio je glas. Bio je to poznat glas. Čuli smo ga u sistemu Parvati. Otac Kapetan de Soja. "Pažnja, brodu koji je upravo ušao u sistem Renesanse", reče on ponovo.
   "Sa kog broda dolazi poziv?" upita A. Betik dok je posmatrao tri bakljobroda koji su nam se približavali. Njegovo plavo lice bilo je okupano plavim svetlom plazma pogona iznad nas.
   "Nepoznato", reče brod. "To je transmisija preko uskog snopa i nisam odredio izvor. Može da potiče sa bilo kog od sedamdeset devet brodova koje trenutno pratim."
   Smatrao sam da treba da dam nekakav komentar, da kažem nešto inteligentno. "Ups", rekoh. Anea me okrznu pogledom, pa ponovo osmotri pogone bakljobrodova koji su nam se približavali.
   "Vreme do Renesanse V.?" upita ona tiho.
   "Četrnaest minuta pod stalnim delta-v", reče brod. "Ali ovaj nivo usporavanja biće nelegalan unutar četiri planetne daljine."
   "Nastavi na ovom nivou."
   "Pažnja, brodu koji je upravo ušao u sistem Renesanse", govorio je De Sojin glas. "Pripremite se za ukrcavanje. Svaki otpor imaće za posledicu vaše onesvešćivanje. Ponavljam... pažnja, brodu koji je upravo ušao..."
   Anea diže pogled ka meni i isceri se. "Izgleda da ne mogu da upotrebim foru sa depresurizacijom, a, Role?"
   Nisam mogao da smislim ništa pametnije od svog "Ups!" komentara, pa samo digoh ruke, dlanovima okrenutim naviše.
   "Pažnja, brodu koji je upravo ušao u sistem. Poravnavamo se sa vama. Ne opirite se dok mešamo spoljnja zaštitna polja."
   Iz nekog razloga, u tom trenutku, kada su Anea i A. Betik podigli lica da posmatraju kako se tri fuziona pogona izdvajaju dok bakljobrodovi postaju zaista vidljivi na manje od jednog kilometra udaljenosti, po jedan na svakoj tački ravnostranog trougla oko nas, ja sam posmatrao lice devojčice. Bilo je napeto, možda - blaga tenzija u uglovima njenih ustiju - ali sve u svemu, delovala je savršeno pribrano i krajnje zainteresovano. Njene tamne oči bile su krupne i sjajne.
   "Pažnja, brodu", reče ponovo glas kapetana Paksa. "Spojićemo polja za trideset sekundi."
   Anea ode do ruba prostorije i pruži ruku da dodirne nevidljivu oplatu. Sa mesta odakle sam posmatrao, to je izgledalo kao da ona stoji na kružnom vrhu veoma visoke planine, okružena zvezdama i plavim repovima kometa sa svih strana, a Anea je stala na samu ivicu strmeni.
   "Brode, daj mi, molim te, audio širokog spektra tako da svi brodovi Paksa mogu da me čuju."
   

Otac Kapetan de Soja posmatra razvoj događaja kako u taktičkoj realnosti, tako i u stvarnom svemiru. U taktičkoj, on stoji iznad ravni ekliptike i vidi brodove postrojene oko usporavajućeg broda-mete kao tačke svetlosti duž paoka i ruba točka. Kraj središta točka, tako blizu broda devojčice da se gotovo mogu razaznati, nalaze se Melkior, Gaspar i Baltazar. Dalje iza, ali u usporavanju savršeno sinhronizovanom sa četiri broda u središtu, nalazi se više od deset drugih bakljobrodova pod direktnom komandom kapetana Satija sa Svetog Antona. Deset hiljada klika iza njih, postavljeni oko lagano rotirajućeg perimetra, takođe u usporavanju ka cislunarnom svemiru Renesanse V., nalaze se razarači benediktinske klase, tri od šest C3 brodova i jurišni nosač Sveti Malo na kome De Soja posmatra događaje iz brodskog bojnog kontrolnog centra. On je, naravno, želeo da bude sa udarnom jedinicom MAGI i da se približava brodu devojčice, ali shvatio je da bi bilo neprikladno da tako direktno komanduje. Naročito bi teško palo Majci Kapetanu Stoun - koju je koliko prošle nedelje unapredio admiral Sera - da joj u prvom zadatki komanda bude na takav način osujećena.
   I tako De Soja posmatra sa Svetog Maloa, dok je njegov arhanđeo Rafael parkiran na orbiti oko Renesanse V. sa odbrambenim brodovima i zaštitnim ALR-ima. Prebacivši se brzo iz pretrpane, crveno osvetljene stvarnosti BKC-a Svetog Maloa u taktički svemir, sa pogledom na fuzione plamenove, on vidi iskre iznad ovog rotirajućeg točka brodova, desetine brodova postavljene u džinovsku sferu kako bi sprečili bekstvo broda devojčice u bilo kome pravcu. Prebacivši se natrag u pretrpani BKC, on primećuje krvavocrvena lica posmatrača Vuove i Brauna, kao i zapovednice Barns-Avni, koja je u vezi preko uskog snopa sa pedeset marinaca na MAGI brodovima. U uglovima pretrpanog bojnog kontrolnog centra, De Soja vidi Gregorijusa i njegova dva vojnika. Sva trojica su bila gorko razočarana što se ne nalaze u jedinicama za ukrcavanje, ali De Soja ih je zadržao kao lične telohranitelje za povratak sa detetom na Pacem.
   On ponovo uključuje kanal uskog snopa ka brodu devojčice. "Pažnja, brodu", kaže, dok oseća tutnjavu srca gotovo kao zvučnu podlogu, "spojićemo polja za trideset sekundi." Shvata da je prestravljen zbog bezbednosti devojčice. Ako nešto krene kako ne treba, biće to u sledećih nekoliko minuta. Simulacije su istančale postupak, tako da postoji samo šest odsto projektovanih izgleda da devojčici nešto naudi... ali šest odsto je za De Soju previše. On je nju sanjao svake od 142 uzastopne noći.
   Najednom, opšta frekvencija krči i glas devojčice dopire kroz zvučnike bojnog kontrolnog centra. "Oče Kapetane de Soja", kaže ona. Nema vizuelnog kontakta. "Molim vas da ne pokušavate da spajate polja niti da se ukrcate na ovaj brod. Svaki pokušaj da to učinite biće katastrofalan."
   De Soja baca pogled na očitavanja. Petnaest sekundi do spajanja polja. Prošli su kroz ovo... nikakva pretnja samoubistvom neće ovaj put sprečiti njihovo ukrcavanje. Manje od stotog dela sekunde posle spajanja polja sva tri MAGI bakljobroda zasuće brod-metu zracima za omamljivanje.
   "Razmislite, Oče Kapetane", čuje se tihi glas devojčice. "Naš brod kontroliše AI iz doba Hegemonije. Ako nas obeznanite..."
   "Prekinite spajanje polja!" kaže odsečno De Soja manje od dve sekunde pre nego što bi se to dogodilo automatski. Signali o potvrdi komade blešte sa Melkiora, Gaspara i Baltazara.
   "Vi ste mislili na silikon", nastavlja devojčica, "ali AI srž našeg broda potpuno je organska - stari DNK tip procesorskih banaka - ako nas obeznanite, obeznanićete i nju."
   "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo", čuje De Soja. Isprva misli da to on sam šapuće, ali onda se okreće i vidi kako kapetan Vu tiho psuje.
   "Usporavamo pri... osamdeset sedam gravitacija", nastavlja Anea. "Ako obeznanite našu AI... pa, ona kontroliše sva unutrašnja polja, pogone..."
   De Soja se prebacuje na inžinjerske frekvencije na Svetom Malou i MAGI brodovima. "Je li to tačno? Da li bi ovo obeznanilo njihovu AI?"
   Nastaje nepodnošljiva pauza od najmanje deset sekundi. Konačno, kapetan Hern, koji je na Akademiji diplomirao na inžinjeringu, javlja se preko uskog snopa. "Ne znamo, Federiko. Najveći broj pojedinosti o biotehnologiji pravih AI izgubljen je ili ga je Crkva zabranila. Smrtni je greh da se..."
   "Da, da", odgovara De Soja nestrpljivo, "ali priča li ona istinu? Neko ovde to mora da zna. Da li će AI zasnovan na DNK biti u opasnosti ako zaspemo brod omamljivačima?"
   Bramli, glavni inžinjer na Svetom Malou, uključuje se u vezu. "Ser, ja mislim da bi dizajneri zaštitili mozak od takve mogućnosti..."
   "Da li to znate?" pita De Soja.
   "Ne, ser", kaže Bramli trenutak kasnije.
   "Ali da je AI potpuno organska?" uporan je De Soja.
   "Da", čuje se glas kapetana Herna na uskom snopu. "Izuzev elektronskih i mehur-memorijskih interfejsa, brodska AI iz tog doba bila bi DNK ukrštene zavojne strukture održavana u suspenziji pomoću..."
   "U redu", kaže De Soja preko mnogostrukog uskog snopa svim brodovima. "Ostanite na svojim položajima. Nemojte... ponavljam... nemojte dozvoliti da brod devojčice promeni kurs niti da pokuša sa ubrzavanjem prema C-plus. Ako to pokuša, spajajte se i omamljujte."
   Signali o potvrdi komande trepere sa MAGI i spoljnih brodova.
   "...zato, molim vas, nemojte izazvati tu katastrofu", dopire kraj Aneinog emitovanja. "Mi samo pokušavamo da se spustimo na Renesansu Vektor."
   Otac Kapetan de Soja otvara svoj uski snop ka njenom brodu. "Anea", kaže on, blagim glasom, "dozvoli da se ukrcamo, pa ćemo te mi odvesti na planetu."
   "Mislim da bih radije da se spustim sama tamo", kaže devojčica. De Soji se čini da čuje prizvuk zabavljanja u njenom glasu.
   "Renesansa Vektor je veliki svet", kaže De Soja dok posmatra taktička očitavanja. Preostalo je deset minuta do ulaska u atmosferu. "Gde želiš da se spustiš?"
   Tišina čitav minut. Onda Anein glas: "Mislim da će poslužiti svemirska luka Leonardo u Da Vinčiju."
   "Ta svemirska luka zatvorena je već više od dve stotine godina", kaže De Soja. "Zar banke podataka tvog broda nisu ažurirane od tada?"
   Samo tišina na komunikacionim kanalima.
   "U zapadnom kvadrantu Da Vinčija postoji svemirska luka za Paks Merkantilus", kaže on. "Da li bi ti to poslužilo?"
   "Da", kaže Anea.
   "Moraćeš da promeniš pravac, uđeš na orbitu i spustiš se pod kontrolom svemirskog saobraćaja", javlja joj De Soja preko uskog snopa. "Sada ću ti učitati izmene delta-v."
   "Ne!" kaže devojčica. "Moj brod će obaviti spuštanje."
   De Soja uzdiše i gleda kapetana Vu i Oca Brauna. Zapovednica Barns-Avni kaže: "Moji marinci mogu da se ukrcaju u roku od dva minuta."
   "Njen brod će ući u atmosferu za... sedam minuta", kaže De Soja. "Pri njenoj brzini, čak i najmanja greška u proračunu bila bi kobna." On uključuje uski snop. "Anea, iznad Da Vinčija ima isuviše svemirskog i vazdušnog saobraćaja da bi pokušala sa takvim spuštanjem. Molim te da daš uputstvo svom brodu da poštuje parametre za ulazak na orbitu koje sam upravo odaslao i..."
   "Žao mi je, Oče Kapetane", kaže devojčica, "ali sada ćemo se spustiti. Ako želite da nam kontrola saobraćaja iz svemirske luke pošalje podatke za prilaz, to bi nam pomoglo. Ako ponovo budem razgovarala sa vama, biće to kada se nađem na tlu. Ovim... se... isključujem."
   "Prokletstvo!" kaže De Soja. Uključuje vezu sa kontrolom saobraćaja Paks Merkantilusa. "Kontrolori... da li ste ovo pratili?"
   "Šaljemo podatke za prilaz... sada", čuje se kontrolorov glas.
   "Hern, Stoun, Bulez", kaže De Soja odsečno. "Pratite?"
   "Potvrđujem", kaže Majka Kapetan Stoun. "Moraćemo da se odvojimo za... tri minuta i deset sekundi."
   De Soja se prebacuje u taktičku stvarnost dovoljno dugo da vidi kako se središte i točak lome dok bakljobrodovi iniciraju svoje delta-v kako bi postigli orbite za kočenje. Brodovi uopšte nisu bili predviđeni za atmosferu. Sveti Malo je bio na orbiti oko planete i sada leži gotovo na putu brodu devojčice dok koči mahnito pre ulaska u atmosferu. "Pripremite moj padobrod", zapoveda De Soja.
   "BVP?" kaže on preko planetnog komunikacionog kanala.
   "Ovde, ser", dopire potvrda zapovednice leta Klaus. Ona i četrdeset šest drugih 'Škorpiona' čekaju u borbenoj vazdušnoj patroli visoko iznad Da Vinčija.
   "Pratite li?"
   "Dobro pokrivamo, ser", kaže Klausova.
   "Podsećam vas da niko neće pucati osim po mom izričitom naređenju, zapovednice leta."
   "Da, ser."
   "Sveti Malo će lansirati... ovaj... sedamnaest lovaca, koji će pratiti brod-metu do sletanja", kaže De Soja. "Moj padobrod će biti osamnaesti. Naši transponderi biće podešeni na nula-pet-devet."
   "Razumem", kaže Klausova. "Snopovi na nula-pet-devet. Brod-meta i osamnaest prijateljskih."
   "De Soja se isključuje", kaže on i izvlači pupčane vrpce koje ga spajaju sa panelima bojnog kontrolnog centra. Taktički svemir nestaje. Kapetan Vu, Otac Braun, zapovednica Barns-Avni, narednik Gregorijus, Ki i Retig prate ga do padobroda. Pilot padobroda, poručnik po imenu Kartin Noris Kuk, čeka sa spremnim svim sistemima. Treba im manje od jednog minuta da se vežu i lansiraju kroz letačku cev Svetog Maloa. Uvežbavali su to mnogo puta.
   De Soja prima taktičke podatke preko mreže padobroda dok ulaze u atmosferu.
   "Brod devojčice ima krila", kaže pilot, upotrebivši drevnu frazu. Milenijumima, 'suvi tabani' značili su da vazdušna letelica preleće preko kopna, 'mokri tabani' označavaju prelet preko vode, a 'ima krila' znači prebacivanje iz svemirskog u atmosfersko putovanje.
   Vizuelni kontakt sa brodom pokazuje da to nije i bukvalno istina. Iako podaci o starom brodu nagoveštavaju izvesnu njegovu sposobnost morfovanja, njemu u ovom slučaju nisu nikla krila. Kamere odbrambenih brodova jasno pokazuju da brod devojčice ulazi u atmosferu krmom i da balansira na repu fuzionog plamena.
   Kapetan Vu se naginje bliže De Soji. "Kardinal Lurdusami je rekao da je ovo dete pretnja za Paks", šapuće tako da ostali ne mogu da čuju.
   Otac Kapetan de Soja kratko klima glavom.
   "Šta ako je mislio da ona može da bude pretnja milionima ljudi na Renesansi V.?" šapuće Vuova. "Samo taj fuzioni pogon strašno je oružje. Termonuklearna eksplozija iznad grada..."
   De Soja oseća grčenje u utrobi zbog tih jezivih reči, ali razmišljao je već i o tome. "Ne", odgovara joj šapatom. "Ako bude okrenula fuzioni rep prema bilo čemu, omamićemo brod, isključiti motore i pustiti ga da padne."
   "Devojčica..." započinje kapetan Vu.
   "Možemo samo da se nadamo da će preživeti pad", kaže De Soja. "Nećemo dozvoliti da hiljade... ili milioni... građana Paksa izginu." Zavaljuje se natrag u ležaj za ubrazavanje i uključuje svemirsku luku, znajući da uski snop mora da se probije kroz sloj jonizacije oko vrištećeg padobroda. Bacivši pogled na spoljni video, primećuje da prelaze preko terminadora: u svemirskoj luci biće mrak.
   "Kontrola svemirske luke", potvrđuje prijem direktor vazdušne kontrole Paksa. "Brod-meta usporava na našem direktnom kursu. Delta-v je visoko... nelegalno... ali prihvatljivo. Sav vazdušni saobraćaj raščišćen u prečniku od hiljadu kilometara. Vreme spuštanja... za četiri minuta i trideset pet sekundi."
   "Svemirska luka obezbeđena", ubacuje se u istu mrežu zvonki glas zapovednice Barns-Avni.
   De Soja zna da se u svemirskoj luci i oko nje nalazi nekoliko hiljada vojnika Paksa. Kada se brod devojčice jednom spusti, nikada mu više neće biti dopušteno da uzleti. On gleda video snimak uživo: svetla Da Vinčija blistaju od horizonta do horizonta. Brod devojčice ima upaljena navigaciona svetla, crveni i zeleni signali blešte. Moćna svetla za sletanje uključuju se i probijaju oblake.
   "Na kursu", čuje se smireni glas kontrolora leta. "Usporavanje nominalno."
   "Imamo vizuelni kontakt!" uzvikuje zapovednica BVP Kalus preko mreže.
   "Zadržite sadašnju udaljenost", javlja De Soja uskim snopom. 'Škorpioni' mogu da ispale svoje žaoke sa udaljenosti od nekoliko stotina klika. Ne želi da se nagomilaju oko broda koji se spušta.
   "Razumem."
   "Na kursu, ILS izveštava o nominalnom spuštanju, tri minuta do sletanja", kontrolor javlja brodu devojčice. "Neidentifikovanom brodu: možete sleteti."
   Anea ćuti.
   De Soja uključuje taktički. Brod devojčice sada je crveni žar, gotovo da lebdi deset hiljada metara iznad svemirske luke Paksa. De Sojin padobrod i lovci nalaze se jedan klik iznad i kruže kao ljutiti insekti. Ili lešinari, misli sveštenik-kapetan. Ljano Estakado je imao lešinare, mada niko nije znao zbog čega su ih kolonisti sa semebroda doneli. Obeležene ravnice - obeleživači su bili generatori atmosfere postavljeni u obliku rešetke na svakih trideset klika - bile su dovoljno suve i vetovite da svaki leš svedu na mumiju posle samo nekoliko sati.
   De Soja odmahuje glavom kako bi je razbistrio.
   "Jedan minut do sletanja", izveštava kontrolor. "Neidentifikovanom brodu: približavate se nultoj stopi spuštanja. Molim modifikujte delta-v kako biste nastavili sa spuštanjem po određenom kursu leta. Neidentifikovanom brodu: molim potvrdite..."
   "Prokletstvo", šapuće kapetan Vu.
   "Ser", kaže pilot Karin Kuk, "brod je prestao sa spuštanjem. Lebdi tamo, negde dve hiljade metara iznad svemirske luke."
   "Vidimo ga, poručniče", kaže De Soja. Crvena i zelena svetla broda blešte. Svetla za sletanje na zadnjim perajama dovoljno su jarka da obasjaju asfalt svemirske luke više od milje i po ispod njih. Druge letelice u svemirskoj luci tamne su; većina ih je odvučena u hangare ili na sekundarne piste. Vazdušne letelice koje kruže, uključujući i njegov padobrod, nemaju nikakva svetla. Preko mnogostrukog uskog snopa, on kaže: "Svi brodovi, sve vazdušne letelice, držite se na odstojanju i ne otvarajte vatru."
   "Neidentifikovanom brodu", kaže kontrolor Paksa, "skrećete sa kursa. Molim nastavite smesta sa nominalnom stopom spuštanja. Neidentifikovanom brodu: napuštate kontrolisani vazdušni prostor. Molim da smesta nastavite sa kontrolisanim spuštanjem..."
   "Sranje", šapuće Barns-Avni. Njeni vojnici čekaju u koncentričnim krugovima oko svemirske luke, ali brod sa devojčicom više se ne nalazi iznad svemirske luke - on lebdi dalje, iznad centra Da Vinčija. Gase se brodska svetla za sletanje.
   "Fuzioni pogon broda ne pokazuje znake uključivanja", kaže De Soja kapetanu Vu. "Vidite da lebdi samo na odbojnicima."
   Vuova klima glavom, ali očigledno nije zadovoljna. Brod sa fuzionim pogonom koji lebdi iznad urbanog centra nalik je na sečivo giljotine iznad izloženog vrata.
   "BVP", poziva De Soja, "prilazim na pet stotina metara. Molim da se približite sa mnom." Klima glavom pilotu i ona spušta padobrod koji nadleće kao grabljivica. U svojim ležajevima pozadi, Gregorijus i preostala dva vojnika sede kruto u punom borbenom oklopu.
   "Do đavola, šta li je sad smislila?" šapuće zapovednica Barns-Avni. Na svojoj taktičkoj frekvenciji De Soja vidi da je zapovednica odobrila da se stotinak vojnika digne pomoću reakcionih kompleta kako bi pratilo lebdeći brod. Za spoljne kamere, vojnici su nevidljivi.
   De Soja se priseća male letelice ili letećeg kompleta koji je pokupio devojčicu iz Doline Vremenskih Grobnica. On poziva kontrolu na tlu i orbitalne odbrambene brodove. "Senzori? Pazite li na male objekte koji bi mogli da napuste brod-metu?"
   Stiže potvrda glavnog odbrambenog broda. "Da, ser... ne brinite, ser, ništa veće od mikroba ne može da napusti taj brod a da mi to ne primetimo, ser."
   "Vrlo dobro", kaže De Soja. Šta sam to zaboravio? Anein brod nastavlja da polako lebdi iznad Da Vinčija, pravcem sever-severozapad brzinom od oko dvadeset pet klika na sat - spori, okomiti dirižabl koji nosi vetar. Iznad broda komešaju se lovci koji su ušli u atmosferu sa De Sojinim padobrodom. Oko broda, poput rotirajućih zidova oko oka uragana, nalaze se 'Škorpioni' BVP-a. Ispod, uzmuvani neposredno iznad gradskih zgrada i mostova, prateći događaje sopstvenim infracrvenim senzorima ugrađenim u vizire odela i tragačkim hvatačima signala, lete marinci i vojnici iz svemirske luke.
   Brod sa devojčicom lebdi na nemim EM odbojnicima iznad nebodera i industrijskih četvrti Da Vinčija na Renesansi Vektor. Grad blista svetlima autoputa, svetlima građevina, zelenim nizovima igrališta i jarko osvetljenim pravougaonicima parkirališta. Desetine hiljada kopnenih vozila mili po trakama izdignutih autoputeva i njihovi farovi obogaćuju gradsku svetlosnu predstavu.
   "Rotira, ser", izveštava pilot. "I dalje na odbojnicima."
   Na videu, kao i u taktičkom, De Soja vidi kako se Anein brod sporo okreće iz okomitog položaja u vodoravan. Ne pojavljuju se krila. Ovaj položaj neobičan je za putnike, ali tu nema neke praktične razlike - unutrašnja polja sigurno još kontrolišu šta je 'gore' a šta 'dole.' Brod, više nego ikada nalik na srebrni dirižabl koji lebdi na lahoru, prolazi iznad reke i železničkih depoa severozapadnog Da Vinčija. Kontrola saobraćaja zahteva odgovor, ali komunikacioni kanali ostaju nemi.
   Šta sam to zaboravio? - pita se Otac Kapetan de Soja.
   

Kada je Anea zatražila od broda da zarotira u horizontalu, priznajem da sam za trenutak izgubio prisebnost.
   Osećaj gubitka ravnoteže bio je gotovo nesavladiv. Nas troje smo stajali blizu ruba okrugle sobe i gledali dole kroz providnu oplatu kao da virimo preko ruba litice. Sada smo se nagnuli prema tim svetlima hiljadu metara ispod nas. A. Betik i ja načinismo nekoliko nevoljnih koraka unazad, prema središtu sobe - ja sam čak i zamlatarao rukama kako bih zadržao ravnotežu - ali Anea je ostala na rubu sobe, da gleda kako se tle naginje i postaje zid gradskih zgrada i svetiljki.
   Umalo nisam seo na kauč, ali uspeo sam da ostanem uspravan i da kontrolišem vrtoglavicu tako što sam tle posmatrao kao džinovski zid pokraj koga letimo. Ulice i pravougaona shema gradskih blokova pomerali su se dok smo lebdeli napred. Okrenuo sam se sasvim ukrug i video kako nekoliko najblistavijih zvezda kroz sjaj grada iza sebe. Oblaci su odražavali narandžasta svetla grada.
   "Šta sada tražimo?" upitah. Povremeno, brod je izveštavao o prisustvu vazdušnih letelica koje kruže i o broju senzora koji nas sondiraju. Naredili smo brodu da isključi istrajne zahteve kontrole saobraćaja iz svemirske luke.
   Anea je želela da vidi reku. Sada smo se nalazili iznad nje - iznad tamne, vijugave trake koja se probijala između gradskih svetiljki. Lebdeli smo iznad nje, prema severozapadu. Povremeno bi ispod nas promakla koja barža ili jahta - iako se iz ove perspektive činilo da svetla mile naviše ili naniže po 'zidu' grada kraj koga smo lebdeli.
   Umesto da mi odgovori direktno, Anea reče: "Brode, siguran si da je ovo bio deo Tetisa?"
   "Prema mojim kartama", reče brod. "Naravno, moja memorija nije..."
   "Eno!" uzviknu A. Betik i pokaza pravo ispred nas, duž tamne reke.
   Nisam mogao ništa da vidim, ali Anea očigledno jeste. "Spusti nas niže", naredi ona brodu. "Brzo."
   "Već smo narušili bezbednosne margine", reče brod. "Ako se spustimo ispod ove visine, možemo..."
   "Uradi to!" dreknu devojčica. "Prioritet. Šifra 'Prelid u C-duru.' Uradi to!"
   Brod se trže napred i naniže.
   "Kreni ka onom luku", reče Anea, pokazavši pravo iznad glave, duž zida grada i tamne reke.
   "Luku?" rekoh ja. Tada ga ugledah - crnu žilu, luk tame naspram gradskih svetiljki.
   A. Betik pogleda devojčicu. "Napola sam očekivao da ga više nema... da su ga srušili."
   Anea pokaza zube. "Ne mogu ga srušiti. Za to bi bili potrebni atomski eksplozivi... a možda čak ni oni ne bi delovali. TehnoSrž je rukovodila izgradnjom tih stvari... sagrađene su tako da traju."
   Brod je sada hitao napred na odbojnicima. Jasno sam mogao da vidim luk portala dalekobacača kao džinovski koš iznad reke. Oko drevnog artefakta nikla je industrijska zona, a železnički depoi i skladišta bili su prazni ako se izuzme napukli beton, korov, zarđala žica i ljušture odbačenih mašina. Portal je još bio jedan kilometar od nas. Mogao sam kroz njega da vidim svetla grada... ne, sada mi se učinilo da su malo zatreperela, kao da se zavesa vode spušta sa metalnog luka.
   "Uspećemo!" rekoh ja. I samo što sam dovršio reč, silovita eksplozija zatrese brod i mi se obrušismo ka reci.
   
   "Stari portal dalekobacača!" uzvikuje De Soja. Ugledao je luk minut pre toga, ali mislio je da je to samo još jedan most. Sada shvata. "Krenuli su prema portalu dalekobacača. Ovo je nekada bio deo reke Tetis!" Uključuje taktički. Sasvim sigurno - brod sa devojčicom ubrzava prema luku.
   "Opustite se", kaže zapovednica Barns-Avni. "Portali su mrtvi. Nisu radili još od Pada. Oni ne mogu..."
   "Dajte nas bliže!" viče De Soja na pilota. Padobrod ubrzava i sve ih baca duboko u jastuke ležajeva. U padobrodu ne postoji unutrašnje zaštitno polje. "Priđite! Smanjite rastojanje!" viče De Soja na poručnika. Na kanalima opštih frekvencija kaže: "Sve vazdušne letelice, na metu."
   "Stići će pre nas", kaže pilot Kuk kroz silu od tri-g koja je potiskuje u naslon upravljačkog sedišta.
   "Vođi BVP-a!" poziva De Soja, a glas mu je napet od visokog g-opterećenja. "Gađajte metu. Tako da onesposobite motore i odbojnike. Smesta!"
   Zrak energije proseca noć. Brod sa devojčicom kao da se sapliće u vazduhu, nalik na zver pogođenu iz puške, a onda pada u reku nekoliko stotina metara ispred portala dalekobacača. Eksplozija pare diže se u pečurki u noć.
   Padobrod obleće oko stuba pare na visini od hiljadu metara. Vazduh je ispunjen letelicama koje kruže i letećim vojnicima. Komunikacioni kanali najednom su oživeli uzbuđenim brbljanjem.
   "Umuknite!" naređuje De Soja preko opšte frekvencije. "Vođi PVB-a: možete li da vidite brod?"
   "Negativno" čuje se Klausov glas. "Previše pare i otpadaka posle eksplozije..."
   "Zar je bilo eksplozije?" pita De Soja. A onda, preko uskog snopa obraća se odbrambenim brodovima hiljadu klika iznad: "Radar? Senzori?"
   "Brod-meta je oboren", stiže odgovor.
   "Znam to, idiote", kaže De Soja. "Možete li da skenirate ispod površine reke?"
   "Negativno", odgovara odbrambeni brod. "Previše smetnji u vazduhu i na tlu. Duboki radar ne može da razlikuje..."
   "Prokletstvo", kaže De Soja. "Majko Kapetane Stoun?"
   "Da", čuje se glas njegovog nekadašnjeg izvršnog oficira sa bakljobroda, sa orbite.
   "Istopite ga", naređuje De Soja. "Portal. Reku ispod njega. Topite ga puni minut. Topite ga dok ne iscuri. Čekajte... počnite za trideset sekundi."
   On uključuje vazdušne taktičke frekvencije. "Svakoj letelici i vojniku u neposrednoj blizini... imate trideset sekundi pre nego što CPB zaspe čitavu ovu oblast. Čistac!"
   Pilot Kuk prihvata taj savet i oštro skreće, ubrzavajući padobrodom natrag prema svemirskoj luci brzinom od 1,5 Maha. "Hej, polako!" viče De Soja kroz g-opterećenje. "Samo jedan klik daljine. Moram da posmatram."
   I vizuelni i taktički kontakti prenose vizuelnu demonstraciju teorije haosa dok stotine letelica i vojnika u vazduhu odleću dalje od portala kao da ih nosi udarni talas eksplozije. Oblast jedva što se ispraznila na radaru pre nego što se ljubičasti zrak pojavljuje iz svemira. Deset metara širok i suviše sjajan da bi se u njega gledalo, CPB savršeno precizno pogađa drevni portal dalekobacača. Beton, čelik i feroplastika tope se u jezera i reke lave sa obe strane stvarne reke. Sama reka pretvara se u paru istog trenutka i odašilje udarni talas i oblak pare koji se nadima iznad grada kilometrima u svim pravcima. Ovaj put, pečurka poseže ka stratosferi.
   Kapetan Vu, Otac Braun i svi ostali zure u Oca Kapetana de Soju. Gotovo može da čuje njihove misli: Devojčicu je trebalo uhvatiti živu.
   On prenebregava njihove poglede i kaže pilotu: "Nije mi poznat ovaj model padobroda. Može li da lebdi?"
   "Nekoliko minuta", odgovara pilot. Lice joj je ispod šlema vlažno od znoja.
   "Spustite nas tamo i lebdite iznad luka portala", zapoveda De Soja. "Visina od pedeset metara biće sasvim dovoljna."
   "Ser", kaže pilot, "toplotni i udarni talasi od eksplozije pare..."
   "Uradite to, poručniče." Glas sveštenika-kapetana ravan je, ali sa njime oko toga neće biti rasprave.
   Lebde. Para i ljubičasta kišica ispunjavaju vazduh, ali snopovi njihovih reflektora i radari visokog profila zabadaju naniže. Luk dalekobacača blista od belog usijanja, ali i dalje stoji.
   "Zapanjujuće", šapuće zapovednica Barns-Avni.
   Majka Kapetan Stoun javlja se preko taktičkog. "Oče Kapetane, meta je pogođena, ali i dalje je tu. Da li želite da je ponovo gađam?"
   "Ne", kaže De Soja. Ispod luka, reka je spržena, a voda teče natrag u superzagrejani ožiljak. Nova para diže se dok rečne obale istopljenog čelika i betona teku u vodu. Šištanje se čuje preko spoljnih pikapova. Reka divlja brzacima i virovima. Puna je uskovitlanih otpadaka.
   De Soja diže pogled sa taktičkog i sa svojih monitora, da bi zatekao ostale kako ponovo gledaju u njega. Naređenja su bila da se dete uhvati živo i vrati na Pacem.
   "Zapovednice Barns-Avni", kaže on formalno. "Da li biste, molim vas, naredili svojim vojnicima da se spuste i da smesta započnu pretragu reke i okolne oblasti?"
   "Naravno", kaže Barns-Avni, uključuje svoju komandnu mrežu i daje naređenja. Pogled ne skida sa lica Oca Kapetana de Soje.
   

28.
   U danima posle pročešljvanja reke i odsustva otkrića bilo kakvog svemirskog broda, bilo kakvih tela i prisustva samo nagoveštaja otpadaka koji su mogli da potiču od broda devojčice, Otac Kapetan de Soja spremno očekuje da iziđe pred vojni sud i da ga možda ekskomuniciraju. Kurir arhanđeo otišao je na Pacem sa vestima i u roku od dvadeset sati isti brod, sa drugim ljudskim kuririma, vraća se sa presudom: održaće se saslušanje pred komisijom. De Soja klima glavom pošto je saslušao tu vest, verujući da je to prethodnica njegovog povratka na Pacem zbog vojnog suda i još gorih stvari.
   Začudo, komisijom za saslušanje predsedava prijatni Otac Braun, kao lični predstavnik državnog sekretara Simona Avgustina kardinala Lurdusamija, uz kapetana Vu, koja zastupa admirala Marusina iz flote Paksa. Ostali članovi komisije sastoje se od admirala koji su bili prisutni za vreme debakla i od zapovednice Barns-Avni. De Soji nude zastupnika, ali on to odbija.
   Sveštenik-kapetan nije uhapšen tokom pet dana koliko saslušanje traje - nije čak ni u kućnom pritvoru - ali podrazumeva se da će ostati u vojnoj bazi Paksa izvan Da Vinčija sve do završetka istrage. Tokom tih pet dana, Otac Kapetan de Soja šeta rečnom stazom unutar baze, gleda vesti na lokalnoj televiziji i kanalima za direktan pristup, a povremeno diže pogled ka nebu, zamišljajući da može da pogodi gde se Rafael još kreće, parkiran na orbiti, bez posade i nem, izuzev auomatizovanih sistema. De Soja se nada da će se sledeći kapetan tog broda ponašati časnije od njega.
   Mnogi prijatelji dolaze da ga posete: Gregorijus, Ki i Retig nominalno su mu još telohranitelji, iako više ne nose oružje i - poput De Soje - ostaju u bazi Paksa praktično u pritvoru. Majka Kapetan Bulez, Kapetan Hern i Majka Kapetan Stoun svi svraćaju kod njega posle svog svedočenja i pre odlaska na granicu. Te večeri, De Soja posmatra kako se plavi repovi njihovih padobrodova dižu ka noćnom nebu i zavidi im. Kapetan Sati sa Svetog Antona i De Soja piju po čašu vina pre Satijevog povratka svom bakljobrodu i dužnosti u drugom sistemu. Čak i Kapetan Lemprijer navraća posle svedočenja i upravo je uzdržano saosećanje tog ćelavog muškarca ono što će De Soju konačno razljutiti.
   Petog dana, De Soja izlazi pred komisiju. Situacija je neobična - De Soja i dalje ima papski disključ, pa tako tehnički ne podleže nikakvom ukoru niti presudi - ali podrazumeva se da je papa Julije, preko kardinala Lurdusamija, tražio saslušanje pred ovom komisijom, a De Soja, obučavan da sluša kako u vojsci, tako i među jezuitima, pristaje na tu poniznost. Ne očekuje oslobađanje. U tradiciji brodskih kapetana još od srednjeg veka na Staroj Zemlji, De Soja dobro zna da medalja kapetanskih prerogativa ima dve strane - gotovo božansku moć nad svim i svakim na brodu, čemu odgovara zahtev da on prihvati potpunu odgovornost za svako oštećenje broda ili neuspešno izvršenu misiju.
   De Soja nije oštetio svoj brod - ni svoju nekadašnju udarnu jedinicu, niti svoj novi brod, Rafael - ali akutno je svestan toga da je doživeo potpuni neuspeh. Sa ogromnim resursima Paksa raspoloživim kako na Hiperionu, tako i u svemiru Renesanse, nije uspeo da zarobi dvanaestogodišnje dete. Za to ne može da vidi nikakvo opravdanje i on tako i svedoči dok ga saslušavaju.
   "I zašto ste naredili da se portal dalekobacača na Renesansi Vektor gađa sa orbite?" pita Otac Admiral Kumbs posle De Sojine izjave.
   De Soja diže ruku, pa je zatim spušta. "U tom trenutku sam shvatio da je razlog za putovanje devojčice na ovaj svet bio upravo da stigne do portala", kaže. "Naša jedina nada da je zadržimo ležala je u tome da uništimo luk portala."
   "Ali on nije uništen?" pita Otac Braun.
   "Ne", kaže De Soja.
   "Po vašem iskustvu, Oče Kapetane de Soja", kaže kapetan Vu, "da li je ikada postojala neka meta koja posle punog minuta CPB vatre ne bi bila uništena?"
   De Soja razmišlja jedan trenutak. "Postoje mete poput orbitalnih šuma ili asteroida Rojeva Proteranih koje ne bi bile u potpunosti uništene ni posle punog minuta energetske vatre", kaže on. "Ali bile bi veoma oštećene."
   "A portal dalekobacača nije bio oštećen?" uporan je Otac Braun.
   "Koliko ja znam, nije", kaže De Soja.
   Kapetan Vu se okreće ostalim članovima komisije. "Imamo pismeni iskaz šefa planetnih inženjera Rekstona Hamna da legura portala dalekobacača - iako je zračila toplotom duže od četrdeset osam sati - nije bila oštećena napadom."
   Članovi komisije razgovaraju međusobno nekoliko minuta.
   "Oče Kapetane de Soja", započinje admiral Sera nastavak saslušanja, "da li ste bili svesni toga da je vaš pokušaj da uništite portal mogao da uništi i brod sa devojčicom?"
   "Da, admirale."
   "I da pri tom", nastavlja Sera, "ubije dete?"
   "Da, admirale."
   "A vaša naređenja bila su - izričito - da dete dovedete na Pacem... nepovređeno. Jesam li u pravu?"
   "Da, admirale. Upravo mi je tako bilo naređeno."
   "Ali bili ste spremni da prkosite tim naređenjima?"
   De Soja udiše duboko. "U ovom slučaju, admirale, smatrao sam to proračunatim rizikom. Moja uputstva bila su da je od vrhunskog značaja da se dete dovede na Pacem u najkraćem mogućem roku. U tih nekoliko sekundi, kada sam shvatio da bi ona mogla da otputuje kroz portal dalekobacača i izbegne zarobljavanje, mislio sam da naša jedina nada leži u uništenju portala - ne i broda devojčice. Da budem iskren, smatrao sam da je brod ili već prošao kroz portal, ili da još nije stigao do njega. Sve je ukazivalo na to da je brod pogođen i da se srušio u reku. Nisam znao da li je brod bio kadar za podvodno kretanje kroz portal - niti, kad sam već kod toga, da li portal može da izvrši prenos objekta koji se nalazi pod vodom."
   Kapetan Vu prekršta ruke. "A koliko je vama poznato, Oče Kapetane, da li je portal dalekobacača pokazivao znake ikakve aktivnosti posle te noći?"
   "Koliko mi je poznato, nije, kapetane."
   "Koliko vam je poznato, Oče Kapetane", nastavlja ona, "da li je bilo koji portal dalekobacača - na bilo kome svetu nekadašnje Mreže ili bilo koji svemirski portal, kad je već to u pitanju - da li je ijedan dalekobacač pokazivao ikakve znake obnovljene aktivnosti posle Pada dalekobacača pre više od dvesta sedamdeset standardnih godina?"
   "Koliko mi je poznato", kaže De Soja, "nije nijedan."
   Otac Braun se naginje napred. "Onda, Oče Kapetane, možda možete da kažete ovoj komisiji zašto ste smatrali da devojčica može da otvori jedan od tih portala i da pokušava da umakne kroz ovaj o kome razgovaramo."
   De Soja ovaj put širi ruke. "Oče, ja... ne znam. Pretpostavljam da sam jasno osećao da ona ne želi da bude zarobljena i da je njen let duž reke... ne znam, Oče. Upotreba portala bila je jedina stvar koja je te noći imala ikakvog smisla."
   Kapetan Vu gleda svoje kolege iz komisije. "Ima li još pitanja?" Posle tišine, kapetan kaže: "To bi bilo sve, Oče Kapetane de Soja. Ova komisija će vas izvestiti o svom nalazu do sutra ujutro."
   De Soja klima glavom i izlazi.
   
   Te noći, dok hoda stazom duž reke unutar baze, De Soja pokušava da zamisli šta će raditi posle presude vojnog suda, kada ga liše svešteničkog zvanja, ali ga ne bace u zatvor. Pomisao na slobodu posle takvog neuspeha bolnija je od pomisli na zatvor. Komisija nije pominjala ekskomunikaciju - kao ni bilo koju drugu kaznu - ali De Soja jasno vidi svoju presudu, povratak na Pacem zbog postupka pred višim sudom i njegovo krajnje proterivanje iz Crkve. Samo su strašan neuspeh i jeres mogli da dovedu do takve kazne, ali De Soja uviđa - a da ne trepne - koliko su svi njegovi napori bili bedni i neuspešni.
   Ujutro, zovu ga u nisku zgradu gde je komisija čitave noći zasedala. Stoji u stavu mirno ispred dvanaest muškaraca i žena za dugačkim stolom.
   "Oče Kapetane de Soja", započinje kapetan Vu, u ime ostalih, "ova komisija je sazvana da bi odgovorila na pitanja Komande Paksa i Vatikana u vezi sa odvijanjem i ishodom nedavnih događaja - posebno, što se tiče ove komande i neuspeha ovog komandanta da uhavti dete poznato kao Anea. Posle pet dana istrage i posle mnogo stotina sati svedočenja i davanja iskaza, nalaz ove komisije glasi da su uloženi svi mogući napori i da su izvršene sve moguće pripreme da se ova misija izvrši. Činjenicu da je dete poznato kao Anea - ili neko ili nešto što putuje sa njom - u stanju da umakne putem dalekobacača koji nije radio gotovo tri standardna veka niste mogli da predvidite ni vi, niti bilo koji drugi oficir koji je radio sa vama, ili pod vašom komandom. Činjenica da bi dalekobacači uopšte mogli ponovo da prorade, naravno, veoma je ozbiljna i zabrinjavajuća za komandu Paksa i za Crkvu. Implikacije ovoga istražiće najviši ešeloni komande Paksa i vatikanske hijerarhije.
   Što se tiče vaše uloge u ovome, Oče Kapetane de Soja, sa izuzetkom moguće zabrinutosti zbog toga što ste rizikovali život deteta koje ste bili zaduženi da uhvatite i dovedete, našli smo da su vaši postupci bili odgovorni, korektni, u skladu sa prioritetima vaše misije i legalni. Ova komisija - iako ima ovlašćenja samo u smislu davanja izveštaja - preporučuje da nastavite sa svojom misijom u brodu klase arhanđeo nazvanom Rafael, da nastavite sa upotrebom disključa sa papskim autoritetom i da rekvirirate materijal i ljudstvo koj smatrate neophodnim za nastavljanje ove misije."
   De Soja, i dalje u krutom stavu mirno, brzo trepće nekoliko puta pre nego što izgovori: "Kapetane?"
   "Da, Oče Kapetane?" kaže Vu.
   "Da li to znači da mogu da zadržim narednika Gregorijusa i njegove vojnike kao svoju ličnu stražu?"
   Kapetan Vu - čiji autoritet čudnovato nadmašuje autoritet admirala i planetnih kopnenih zapovednika za stolom - osmehuje se. "Oče Kapetane", kaže ona, "možete da naredite i članovima ove komisije da krenu sa vama kao vaša lična straža ako to želite. Autoritet vašeg papskog disključa ostaje apsolutan."
   De Soja se ne osmehuje. "Hvala, kapetane... gospodo. Narednik Gregorijus i njegova dva čoveka biće dovoljni. Krećem još ovog jutra."
   "Kuda to krećete, Federiko?" pita Otac Braun. "Kao što znate, ni iscrpna provera podataka nije nam nagovestila gde bi dalekobacač mogao da pošalje taj brod. Reka Tetis je imala promenljive veze i svi podaci o sledećem svetu u nizu očigledno su za nas izgubljeni."
   "Da, Oče", kaže De Soja, "ali postoji samo dvestotinak svetova koji su bili povezani tom rekom sa dalekobacačima. Brod sa devojčicom mora biti na nekom od njih. Moj brod arhanđeo može da stigne do svih njih - ukoliko se uračuna i vreme za vaskrsavanje posle translacije - za manje od dve godine. Počeću odmah."
   Na ovo, muškarci i žene za stolom mogu samo da zure. Čovek pred njima suočava se sa nekoliko stotina smrti i teških vaskrsavanja. Koliko je njima poznato, niko još od početka Sakramenta Vaskrsenja nikada se nije podvrgao takvom ciklusu umiranja i ponovnog rađanja.
   Otac Braun ustaje i diže ruku u blagoslovu. "In Nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti," izgovara on. "Idite s Bogom, Oče Kapetane de Soja. Naše molitve poći će s vama."