22.

     Kada se princ Vortimer vratio na istok, Vivijen je pošla sa njim. Ana je sedela na svom poniju, kraj Talesina na muli, i gledala ih kako se udaljavaju.
     "I posle toliko godina, još me iznenađuješ", reče bard. "Nisi se čak ni protivila kada je rekla da želi da ode."
     "Izgubila sam pravo na to", promuklo reče Vrhovna svšetenica. "Vivijeni je bolje da ode nekuda gde će biti bezbedna od mene."
     "Reč je o Boginji, a ne o tebi..." poče Talesin, ali brzo ućuta.
     "Jesi li toliko siguran? Sećam se..."
     "Čega se sećaš?" On se okrete ka njoj i primeti na njenom licu nove bore.
     "Čula sam sebe da izgovaram te reči i osetila sam zadovoljstvo što te vidim kako stojiš nad njom sa onim nožem, i što ste svi bili tako preplašeni. Sve ove godine bila sam potpuno sigurna da vršim Gospinu volju, ali šta ako sam se zavaravala, i šta ako je iz mene govorio samo moj sopstveni ponos?"
     "Misliš li da si i mene varala?" upita Talesin.
     "Otkuda da znam?" uzviknu ona, stresavši se kao da sunce više nema snage da je zgreje.
     "Pa..." počako poče on, "reći ću ti isitnu. One noći nisam mogao da prosuđujem, zbog straha. Od svih nas, mislim da je samo Vivijen mogla jasno da vidi, i na kraju se pokazalo da je bila u pravu što je ponudila žrtvu."
     "A na mene nisi mislio?" uzviknu Ana. "Zar misliš da bih preživela pomisao na to da je moja reč osudila na smrt moje rođeno dete?"
     "A ja", vrlo tiho reče on, "da je umrla od moje ruke?"
     Na trenutak su se gledali u oči, i Ana je shvatila pitanje u njegovom pogledu. Opet je odbila da odgovori. Bolje je da veruje da je to njegova kćer, čak i sada.
     On uzdahnu. "Svejedno je da li si to ti želela da je spaseš, ili se Boginja predomislila; treba da nam bude milo što je Vivijen dobro i što će imati priliku za sreću." Uspeo je čak i da se nasmeši.
     Ana se ujede za usnu, pitajući se čime je zaslužila da je taj čovek toliko voli. Više nije bila mlada i nikada nije bila lepa. A sada su joj mesečnice postale toliko nepravilne da nije znala je li još plodna. "Moja kćer je postala žena, a ja sam postala Smrt. Vodi me na Avalon, Talesine. Vodi me kući..."

     Durovernum je bio vreo i pretrpan, kao da je pola Kantijuma našlo utočište unutar njegovih čvrstih zidova. Saksonci su ga napadali nekoliko puta - ali grad nikada nije pao. Danas, dok se probijala kroz masu sveta držeći Vortimera pod ruku, Vivijen je pomislila kako će se grad naprosto raspasti ako u njega uđe još ljudi.
     Prolaznici su se gurkali laktovima i pokazivali Vortimera. Po onome što je od njih čula, znala je da vole što ga vide. Vivijen ga steže za ruku, i on je pogleda uz osmeh. Kada ostanu sami, moći će da opusti zaštitu i da zna šta on oseća prema njoj. No, u ovakvoj masi sveta morala je da podigne mentalni štit, čvrst koliko i zidine Durovernuma, ili bi od žamora misli naprosto poludela; zato je sada mogla da procenjuje samo po njegovom glasu i pogledu. Nikakvo čudo da se ljudi u spoljašnjem svetu tako često pogrešno razumeju. Pitala se hoće li ikada više upoznati mir Avalona.
     Kuća u koju su se uputili ležala je u južnom delu grada, blizu pozorišta. Pripadala je Eniju Klaudijanusu, jednom od Vortimerovih zapovednika, koji je priređivao prijem. Vivijeni je bilo čudno što Vortimer i njegovi oficiri traće vreme na zabavu, bukvalno veče pred bitku, ali on joj je objasnio kako je važno pokazati pred svetom da su smireni i uvereni da se život nastavlja.
     Padala je noć, i pred njima su trčali robovi s bakljama. Oblaci na nebu plamteli su kao da gore. Vivijen pomisli da je ta blistava boja možda odraz požara u daljini, jer Saksonci su napredovali ka Londinijumu, ali u svakom slučaju izgledalo je fantastično. Setila se mnogih napuštenih imanja kraj kojih su prošli na putu dovde; čudilo ju je što u poljima ima ičega što bi gorelo.
     Zašto je došla? Da li zaista voli Vortimera, ili ju je samo zaneo telesni dodir? Da li ju je oteralo majčino nepoverenje? Nije znala, ali kad su ušli u atrijum i kad je videla rimljanski elegantne žene oko sebe, Vivijen se osetila kao dete koje je obuklo majčinu haljinu. Ovi ljudi jesu poreklom Britanci, ali su se očajnički držali sna o Imperiji. U bašti su svirali flautisti, a u atrijumu su akrobate skakale i prevrtale se u ritmu bubnjanja. Posluženje je, kako su joj rekli, bilo oskudno u poređenju sa onim što bi bilo srevirano u bolja vremena, ali i ovo je bilo izvrsno pripremljeno. Ma koliko se trudila da umrtvi unutrašnja čula, Vivijen požele da zaplače.
     "Šta je bilo?" Vortimerova ruka na ramenu trže je iz mračnog raspoloženja. "Je li ti loše?"
     Vivijen podiže pogled, osmehnu se i odmahnu glavom. Pitali su se je li zatrudnela onomad, na kamenom oltaru, ali za dva meseca, koliko su ona i princ bili zajedno, mesečnice su joj bile redovne. Vortimer nije imao dete; pretpostavljala je da je tu reč o nagonu. Čovek koji se sprema da se suoči sa smrću želi da ostavi za sobom nešto. I ona se nadala detetu.
     "Samo sam umorna. Nisam navikla na ovakvu vrućinu."
     "Možemo brzo da odemo", odvrati joj on, uz osmeh od koga srce poče brže da joj udara.
     On se osvrte oko sebe sa opreznim izrazom lica. Vivijen je primetila da je čitavog dana nešto iščekivao; kada ostanu nasamo, nateraće ga da joj kaže o čemu je reč. Kada su prvi put vodili ljubav, unutar Plesa Divova, potpuno su poznavali jedno drugo. Kasnije, kada bi legala sa njim na mestima koja nisu bila tako zaštićena, njena nagonska zaštita sprečavala ih je da se potpuno spoje. Vortimer se nije žalio; možda njemu, koji ipak ima više iskustva, to ne smeta; možda su odnosi između muškaraca i žena obično takvi, pomisli ona kao krivac; možda je njen prvi put bio nešto posebno.
     Iznenada obuzeta nestrpljenjem, ona mu položi dlanove na mišice i svesno spusti barijeru. Prvo je osetila toplinu njegovih osećanja prema sebi, mešavinu strasti, ljubavi i pomalo čuđenja. Potom je zapljusnu sva svest koju je dotle odbijala, i videla je...
     Vortimer je stajao pred njom kao utvara. Dlanovi su joj govorili da je njegovo telo još čvrsto, da je to samo privid, ali pred njenim Vidom on je nestajao. Ona jeknu i jedva uspe da odvrati pogled, ali ni to joj nije mnogo koristilo. Od svih muškaraca koji su se nalazili u sobi tek poneki se nije pretvorio u duha. Pogledala je ka gradu, i Videla je napuštene ulice, porušene kuće, bašte pune korova.
     Nije mogla to da podnese, nije htela to da vidi! Poslednjim naporom, ona sklopi či i isključi Vid. Kada je ponovo mogla da razmišlja, nalazili su se napolju i Vortimer ju je držao u zagrljaju.
     "Rekao sam da ti je pozlilo i da ću te odvesti kući..."
     Vivijen klimnu glavom. Objašnjenje je bilo sasvim u redu. Ne sme mu dopustiti da nasluti šta je upravo Videla.
     Te noći ležali su zagrljeni, kraj otvorenih kapaka, tako da su mogli da gledaju mesec kako se penje nebom.
     "Vivijen, Vivijen..." Vortimer ju je gladio po gustoj kosi. "Kad sam te prvi put video, bila si Boginja, isto kao i kada si mi se prvi put podala. Kada sam te zamolio da pođeš u Kantijum, još sam bio ošamućen, bio sam siguran da ćeš biti moja amajlija za pobedu. Ali sada volim u tebi smrtnu ženu." Podigao joj je pramen kose i poljubio je. "Udaj se za mene - želim da budeš zaštićena."
     Vivijen se strese. On je bio osuđen na smrt, ako ne u narednom boju, onda u nekom drugom. "Ja sam sveštenica." Posegnula je za starim odgovorom, mada više nije znala je li to istina. "Ne mogu da se udam za muškarca, već samo da se spojim sa njim u Velikom Obredu, pred licem bogova."
     "Ali u očima sveta..." poče on, ali ona mu položi prst na usne.
     "...ja sam ti ljubavnica. Znam šta govore. I drago mi je što se brineš za mene. Da bi me svi prihvatili, morali bismo da se venčamo u crkvi, a ja pripadam Gospi. Ne, ljubavi, dok god si živ, nije mi potrebna druga zaštita do Njena, i tvoja..."
     On je neko vreme ćutao. Potom uzdahnu. "Jutros je stigla vest da je Hengest krenuo na Londinium. Mislim da neće moći da ga zauzme, i u tom slučaju povlačiće se preko Kantijuma, a ja ću ga čekati. To je ona velika bitka za koju sam se spremao. Verujem da ću odneti pobedu, ali čovek rizikuje život kad god pođe u rat."
     Vivijeni stade dah. Znala je da mora biti još bitaka, ali nije očekivala jednu tako brzo! Ipak, uspela je da joj glas bude miran.
     "Ako ikada padneš u boju, zar misliš da će me tvoje ime štititi? Ako te izgubim, vratiću se u Avalon."
     "Avalon..." On duboko uzdahnu. "Sećam ga se, ali sada mi se čini kao san." Njegov dlan skliznu sa njene kose na obraz i čelo, potom na glatku kožu grla i najzad nad srce. "Liči na tebe - kosti su ti kao u ptice, mogao bih da te zdrobim jednom rukom, ali iznutra si snažna. Oh, Vivijen, da li me imalo voliš?"
     Ona mu se bez reči okrete i poljubi ga; shvatila je da plače tek kad je on uzeo da joj briše suze. Dotle je i njemu ponestalo reči, ali njihova tela umela su rečito da govore i bez toga.
     Te noći sanjala je da se vratila na Avalon i da gleda svoju majku kako tka. No, krov tkaonice sada je bio viši; prečke razboja su se pružale u duboke senke, noseći tkaninu tapiserije. Pogledala je uvis i ugledala vojsku u maršu, jezero i Tor i sebe, kao dete, na putu sa Talesinom, kroz kišu; ali kako je tkalja radila dalje, dovršeni delovi tapiserije nestajali su ispred njenog pogleda i gubili se u tami zaboravljenih godina. Bliže tlu, slike su bile jasnije. Videla je Ples Divova i sebe sa Vortimerom, i vojske, uvek još vojski, kako marširaju preko zemlje u krvi i vatri.
     "Majko!" uzviknu ona. "Šta to činiš?" Žena se okrete i Vivijen vide da to tka ona sama; tkala je i gledala.
     "Bogovi su pripremili razboj, ali mi stvaramo slike", reče ta Druga. "Tkaj mudro, tkaj dobro..."
     Potom se začu tutnjava, i razboj poče da se raspada. Vivijen je pokušavala da pohvata delove, ali klizili su joj iz prstiju. Neko ju je tresao. Otvorila je oči i ugledala Vortimera, i čula da neko je udara o vrata.
     "Saksonci... Saksonci su odbijeni od Londiniuma i sada se povlače! Gospodaru, morate doći..."
     Vivijen zatvori oči dok je Vortimer otvarao vrata. Znala je da je čekao tu vest, i sada je očajnički poželela da vest nije stigla. U sećanju je još videla tkalju i čula njeno upozorenje. Tkaj dobro...
     Šta je to značilo? Vortimer odlazi u rat i ona ne može da ga spreči. Šta drugo da uradi?
     Vortimer se već oblačio. Ona ga zagrli i nasloni mu glavu na grudi; osetila je da mu srce ubrzano bije kada je spustio tuniku i zagrlio je. Buka pred vratima je rasla. Vortimer se trže, a ona ga još čvršće zagrli. On uzdahnu i poljubi je u kosu. Potom se, vrlo nežno, izvuče iz njenog zagrljaja.
     "Vortimere..." Ponovo je pružila ruke ka njemu, i on je uze za šake. Kad je pružio ruku da joj obriše suze, shvatila je da opet plače.
     "Tako, znači..." glas mu je drhtao. "Ti me voliš... kao što i ja volim tebe. Zbogom, voljena!" On se odmače od nje, uze tuniku i pojas i pođe ka vratima.
     Vivijen je zurila za njim, čekajući sve dok nije čula zvuk reze. Potom se sruči na krevet koji je još nosio otisak njihovih prepletenih tela, plačući kao da mora da potroši sve suze za ceo život.
     No, na kraju više nije imala suza.
     Dok je ležala i osluškivala tišinu, shvatila je da je ipak i dalje sveštenica. Zašto je provela silno vreme učeći magiju ako ne može da je iskoristi kako bi zaštitila čoveka koga voli?
     Sunce još nije odskočilo na nebu kada je pošla na put. Nije bilo nikakvih teškoća. Put kojim je prošla vojska što maršira u boj jedno je od najsigurnijih mesta na svetu, ukoliko nosiš dovoljno hrane. Osim toga, iz opreznosti se obukla kao dečak, u tuniku koju je dobila od jednog baštovana, i odsekla je kosu. Posle toliko godina privikla se na kratku kosu, a ako kasnije bude bilo potrebe da izgleda dostojanstveno, uvek će moći da je sakrije pod veo.
     Čak ni konj joj nije bio problem - uzela je ružnu i trapavu životinju koja je bila prespora za ratovanje. No, kada ga je ubedila da se pokrene, napredovao je, ma kako trapavo. Te noći je spavala na mestu odakle je videla Vortimerove logorske vatre, a sutradan se, bez ikakvih problema, priključila logorskim kuvarima kao kuhinjski potrčko.
     Trećeg dana, britanska izvidnica naišla je na grupu Saksonaca. Hengest se vraćao u staro uporište na Tanatusu. Vortimer se nadao da će mu preseći put i uništiti ga pre nego što ovaj uspe da pređe kanal prema ostrvu. Sada su skrenuli na istok, krećući se punom brzinom.
     Te noći su se ulogorili oklevajući, svesni da će neprijatelj možda nastaviti marš. No, samo ljudi mogu da snagom volje savladaju umor i daljinu; konji se moraju odmoriti ako Britanci žele da sačuvaju prednost konjice. Vivijen je drhtala na vlažnom morskom vazduhu, jer put ih je vodio blizu ušća Tamesisa, i poželela je da se nađe u Vortimerovom zagrljaju. No, bolje neka on veruje kako je bezbedna u Durovernumu. Namestila je sebi ležaj na maloj uzvišici, odakle je mogla da vidi njegov kožni šator. Tu je, u tami, prizvala stare bogove Britanije da čuvaju njegovo telo i daju mu snagu.
     Britanci su ustali u praskozorje, i kada je sunce izišlo, već su bili spremni, ostavljajući komoru da ih prati što najbrže ume. Sada je Vivijen proklinjala svog sporog konja; njena veza sa Vortimerom postala je dovoljno snažna, i tačno je osetila kada je on naišao na neprijatelje.
     Čuli su bitku pre nego što su je videli. Konji su ćulili uši kada je promenljivi vetar donosio nalete buke, nalik na tutnjavu dalekog mora. No, najbliža voda bio je kanal koji je odvajao ostrvo Tanatus od ostatka Kantijuma, a on je bio suviše plitak za moćne talase. To što su čuli bila je tutnjava bitke.
     Vojske su se susrele na ravnici kraj kanala. Iza njih se podizala tvrđava Rutupije, leđima okrenuta moru. U ovo doba godine slane livade bile su suve. I vazduh je bio pun lake izmaglice od prašine. Vrane su kružile nebom, grakćući u ushićenju iščekivanja.
     Kola se zaustaviše. Vozači su zadivljeno posmatrali bitku, pokazujućiu jedni drugima kad bi im se činilo da razumeju neki manevar; glasovi su im bili prigušeni i napeti. Vivijen je poterala konj malo dalje, napinjući se da bolje vidi. Prvi juriš izgleda da se razbio o zid saksonskih štitova, i bitka se pretvorila u klupka boraca. Povremeno bi se skupila grupa konjanika da jurne na neprijateljske pešake, ili bi se rasuti Saksonci udružili i pokušali da ponovo stvore formaciju. U opštoj zbrci bilo je nemoguće čak i nagađati koja strana nadvladava.
     Toliko se unela u posmatranje da nije ni čula viku iza sebe; trgla se tek kada je neka bradata prilika zgrabila uzde njenog konja; grupa Saksonaca pobegla je iz glavne bitke i odlučila da za besktvo iskoristi konje iz komore. Spasla ju je tvrdoglavost njenog konja, i njegovi oštri, žuti zubi. Ratnik je zaključio da je konj opasniji od jahača, pa se povukao. To je bila kobna greška, jer mu je Vivijen, obuzeta besom, zarila bodež u vrat. Dok je padao, sopstvenom težinom je stvorio ogrmnu ranu.
     Ka njima je jurio još neko. Vivijen zgrabi grivu dok se konj propinjao i ritao. Ispustila je uzde, ali to nije ni bilo bitno, jer se slagala sa odlukom svog konja da beži. Kada se konačno zaustavio, zadihan i oznojen, dovoljno se pribrala da ponovo razmisli. U ruci je još držala okrvavljeni bodež. Stresla se i zamahnula da ga baci; ali onda se predomislila.
     Imala je krv, nešto što pripada neprijatelju, a bodež joj je dao sam Vortimer, jer imao ga je od detinjstva. Ona se osvrte ka sada dalekom boju, položi krvavu oštricu preko dlanova i poče da peva čaroliju.
     Prizivala je oštre mačeve Britanaca, neka kao ovaj bodež ubijaju neprijatelje; prizivala je krv Saksonaca da se proliva kao što se prolila krv njenog napadača. Prizivala je duhove zemlje, da bi se trava zaplitala oko nogu napadača, da bi ih vazduh gušio u grlu, da bi ih voda davila i da bi im plamen u trbuhu zgasnuo, kako više ne bi imali volje da se bore.
     Nije znala šta peva, jer je zapala u trans, i duh joj je lebdeo ko gavran nad bojnim poljem. Videla je Vortimera kako se probija ka krupnom Saksoncu sa zlatnom trakom na čelu i kosom upletenom u kike, koji je mahao ogromnom ratnom sekirom kao da je igračka. Ona vrisnu, prelete preko Vortimerove glave i obruši se na njegovog neprijatelja.
     Taj mora da je bio osetljiviji od ostalih, ili je možda zaista projektovala deo sebe u bitku, jer se trgao, promašio, a u njegovom pogledu krvožednost ustupi mesto sumnji.
     "Osuđen si, poginućeš, beži!" kriknu ona. Tri puta mu je obletela oko glave, a onda pođe ka moru.
     Vortimer se obruši na njega. Razmenjivali su udarce, ali veliki Saksonac uglavnom se samo branio. Konjanik skrete, zamahnuvši mačem. Sekira mu polete u susret i dočeka udarac, a potom skrete, dokači pancir na Vortimerovoj nozi i zari se konju u bok. Životinja strašno znajišta i zatetura se; sledećeg trenutka pade, priklještivši Vortimera u blatu, ali umesto da iskoristi stečenu prednost, varvarin povika nešto na svom jeziku i poče da trči ka vodi.
     Na obali je bilo nasukano desetak saksonskih lađa. Kada videše vođu da se povlači, ostali ratnici pođoše za njim. Jedan brod je brzo bio napunjen i porinut; oni koji nisu stigli do njega na vreme bespomoćno su pljuskali po vodi. Britanci se stuštiše na njih, urlajući kao vukovi, i voda postade crvena. Drugi brod, gotovo pretovaren, poče polako da se odvaja od obale. Saksonski vođa stajao je pred trećim, sam odbijajući napadače dok su njegovi ratnici hitali kraj njega. Brod se pokrete, i vojnici zagrajaše i povukoše vođu na palubu.
     Samo su tri saksonska broda pobegla sa bojišta, a šačica vojnika uspela je da prepliva kanal do druge obale. Među onima koji su ostali, britanski ratnici su žnjeli krvavu žetvu. Vivijen je lebdela nd vodom, gledajući kako skidaju konja sa tela svog zapovednika, i videla je Vortimera uspravljenog na noge, kako mu se na licu iznurenost smenjuje sa oduševljenjem kada je shvatio da je pobedio.

     Kada se Vivijen pribrala, ležala je na zemlji. Konj je mirno štrpkao travu kraj nje. Trgla se, jer sve ju je bolelo baš kao da se borila i telom, a ne samo duhom; uspela je da ustane, zarije bodež u zemlju kako bi obrisala krv, a potom ga je vratila u kanije. Tiho mrmljajući umirenja, pošto je konj počeo sumnjičavo da je gleda, uspela je da uhvati uzde i da ponovo uzjaše.
     Među malobrojnim stvarima koje je ponela iz Durovernuma bila je i torbica sa isceliteljskom opremom, jer znala je da će joj posle bitke biti i te kako potrebna. Vortimer je sigurno povređen kada je konj pao na njega. Žureći da ga nađe, ona potera konja niz brdo.
     Kada ih je stigla, pobednici su već ušli u tvrđavu Rutupije. Vortimer je bio toliko zauzet izdavanjem naređenja da nije uspevala da mu se približi, i zato je počela da pomaže drugima, mnogo teže ranjenim od njega.
     Činilo joj se da je i sGm vazduh pun osećanja istorije. Hengest nije tek tako odabrao Tanatus za svoje uporište. To je bio ulaz u Britaniju. Sama Rutupija bile je podignuta na temeljima male tvrđave, sagrađene kada se Cezar tek iskrcao na ovim obalama. Neko vreme tu se nalazila glavna britanska luka, i svetionik je bio podignut na ruševinama spomenika koji je nekada davno podignut u tu čast. Ono malo trgovine što je još opstajalo sada je išlo preko Klauzentuma i Dubrisa, ali zidovi i opkopi Rutupije obnovljeni su u prošlom veku, kada su i sve ostale tvrđave na Saksonskoj obali bile ojačane, i još su bili u odličnom stanju.
     Već je pala noć kada se Vortimer konačno smirio, pa je Vivijen mogla da mu se približi. Skinuo je oklop, ali ranu nije ni pogledao. Neko je u tvrđavi našao vinski podrum, i britanski zapovednici već su počeli da nazdravljaju pobedi.
     "Jeste li videli kako su bežali? Plakali su kao žene, što i jesu, i davili su se u pokušaju da se popnu u lađe..."
     "Da, ali ubili su previše naših valjanih momaka", reče neko drugi. "Spevaćemo im pesmu, eto šta ćemo, da se ovaj dan zapamti!"
     Vivijen se namršti. Već je saznala da je Vortimer izgubio dvanaest visokih i još više nižih oficira. Možda mu je zato lice, okrenuto vatri, bilo tako mračno. Ipak, sGm Hengest je pobegao i prepustio mu pobedu. To je bio značajan uspeh. Ona mu tiho priđe i stade mu kraj ramena.
     "Gospodar se postarao za sve ostale. Vreme je da se i njegova rana previje."
     "Ma, to je samo ogrebotina - ima mnogo težih ranjenika."
     Nije se začudila što je nije poznao, jer svetlo je bilo slabo, a sigurno nije delovala upadljivo u baštovanskoj tunici i pantalonama, prljava i poprskana krvlju ranjenika.
     "Oni su već previjeni. Sada je red na zapovednika. Daj da vidim." Kleknula je pred njega, pognuvši ošišanu glavu, i položila mu ruku na koleno.
     Možda je njegovo telo prepoznalo dodir, jer se ukoči, zbunjeno se mršteći.
     "Tako si mlad - imaš li dovoljno iskustva da..." on prekide kada je podigla lice i nasmešila mu se.
     "Zar sumnjaš u moje iskustvo... gospodaru?"
     "Blagi Bože! Vivijen!" Trgao se kada je počela da pregleda ružnu zasektinu na butini.
     "Blaga Boginjo, svakako!" Ustala je i više se nije smejala. "U Njeno ime ti kažem: ako ne nađeš zasebnu sobu gde ću moći na miru da ti obradim ranu, skinuću ti pantalone ovde, pred svima."
     "Ima drugih stvari koje bih radije radio s tobom u toj zasebnoj sobi... ali neka bude po tvome", odvrati on poluglasno, kao što je i ona govorila. "Imam i ja tebi ponešto da kažem." Iskrivio je lice kada je ustao, jer rana se ohladila, ali uspeo je da ne hramlje dok ju je vodio u odaje tribuna, koji je ostao među poginulima.
     Vivijen je pažljivo natopila tkaninu pantalona, kako bi se osušena krv dovoljno rastvorila da bi ih svukla, a onda je počela da čisti ranu. Vortimer je ležao na boku, trudeći se da zaboravi bol od njenog staranja u veličanstvenoj analizi svih razloga zbog kojih nije smela da pođe za njim. Da mu je vojnik, pomislila je, morala bi da bude užasnuta. No, dovoljno dugo je živela sa majkom i razvila je odličnu odbranu od gunđanja koje je, u njenom slučaju, bilo toliko mentalno moćno da je zasta moglo da uništi volju, dok same reči nisu imale mnogo uticaja na nju. Pogotovo kada iza njih ne stoji bes, nego ljubav.
     "Zaista, da sam ti žena, mogao si mi narediti da ostanem kod kuće", konačno reče ona. "Zar nije bolje ovako? Malo ko je u prilici da ga neguje sveštenica Avalona."
     Sama rana nije bila preterano ozbiljna, ali bilo je nezgodno što je konj pao baš na tu stranu, i trebalo je izvaditi mnogo prljavštine koja je pri tom dospela unutra. On je i dalje gunđao.
     "I odsekla si tu divnu kosu!" završio je kada je ona spustila platno za pranje.
     "Da sam je ostavila, ne bih mogla da prođem kao dečko", odvrati ona. "Ti si Rimljanin; zar ti se ne sviđam ovakva?"
     "To su Grci voleli de..." on ljupko porumene. "Nadam se da sam ti već pokazao šta se meni dopada..."
     Ona mu se nasmeši i dodade mu komad kože. "Zagrizi ovo - sipaću ti vino na ranu." Trgao se od vrelog dodira alkohola, i čelo mu orosiše graške znoja. "Grizi i dalje, dok budem šila ranu. Imaćeš zanimljiv ožiljak..."
     Kada je završila, on je bio bled i drhtao je, ali nije dao ni glasa od sebe. Ona mu obujmi lice dlanovima i poljubi ga, i nije ga pustila sve dok mu se koža nije ugrejala. Potom ga je nežno celog oprala i obukla mu čistu tuniku. Kada je Enije Klaudijanus došao da ga potraži, Vortimer je već spavao, a ona je među stvarima poginulog tribuna našla tuniku dovoljno dugačku da joj posluži kao haljina, i iskoristila je ostatak vode da se i sama upristoji do stanja kada će svi moći da je poznaju i prihvate njeno naređenje da princa niko ne sme da uznemirava.
     Bitka kod Rutiupije skupo ih je koštala, ali nesumnjivo je predstavljala pobedu. Čak ni mračni posao brojanja mrtvih i njihovog sahranjivanja nije im pokvario oduševljenje. Hengest je bio oteran - ne samo sa kopna, nego i iz Britanije. Njegove tri lađe pobegle su preko mora - u Germaniju ili u germanski pakao, Britancima je bilo potpuno svejedno. Kuda god je otišao, najverovatnije će tamo i ostati, jer posle takvog poraza, gde će naći ljude dovoljno glupe da pođu za njim?
     "Znači, gotovo je? Pobedili smo?" Vivijen je u neverici odmahivala glavom. Saksonci su tako dugo bili pretnja.
     Vortimer je uzdahnuo i promeškoljio se na klupi, jer noga ga je još bolela. "Pobedili smo Hengesta, a on nam je bio najopasniji protivnik. Ali u Germaniji se varvari množe kao crvi na lešini, i još su gladni. Jednog dana će doći ponovo, a ako i ne dođu, još imamo Pikte i Irce. Nije gotovo, malena, ali izborili smo se za predah." On pokaza ka svežim grobovima. "Njihova krv dala nam je vremena za obnovu. Na zapadu i jugu još ima bogatstva. Sada će nam sigurno pomoći!"
     Ona ga radoznalo pogleda. "Šta tačno nameravaš?"
     "Hoću da pođem kod Ambrozija. Tako mi svih bogova, spasao sam Britaniju - sada će i on i moj otac morati da me saslušaju. Mogu da se mimo obojice proglasim za cara, ali ne želim da još više podelim zemlju. Ipak, sada imam na osnovu čega da pregovaram. Moj otac je star. Ako obećam Ambroziju da ću ga podržati kada otac umre, možda će me podržati sada."
     Vivijen mu se osmehnu, uzbuđena njegovom vizijom. Činilo joj se da je sve što se desilo posle nihovog spajanja u Plesu Divova bila sudbina, i konačno je razumela šta ju je navelo na to da pođe sa njim. Čula je da je Karausije, prvi koji se proglasio vladarem Britanije, bio oženjen ženom sa Avalona. Šta bi bilo prikladnije za Spasioca Britanije do da ima uz sebe sveštenicu, koja će ga savetovati i štititi?

     Vortimer joj je ponudio za putovanje drugog konja, ali Vivijen je zavolela svojeglavu ragu i nije želela da se rastaje od nje. Uprkos neravnomernom hodu, činilo joj se da jaše udobnije na svom matorom konju nego on na svom divnom sivom pastuvu. Zahtevala je da ostanu u Rutupiji dok mu se rana ne zaceli, ali on je bio uveren da mora da se sastane sa Ambrozijem odmah, dok još čitava Britanija odzvanja od vesti o njegovoj pobedi.
     Boravak u Londiniumu pokvario im je duboki jaz što se pojavio između Vortimera i njegovog oca, koji je, pošto se pripremio da pozdravi sina kao naslednika, bio razumljivo pogođen kada je saznao za Vortimerovu nameru da, kako se otac izrazio, odbaci svoju pobedu. Vivijeni se činilo da bi Vortigern i njena majka mogli lako da se žale jedno drugom na neposlušnu decu, ali nije mu to i rekla. Voritmer je još više patio zato što je razumeo očevo gledište. Često je govorio koliko se Vortigern trudio da popravi grešku koju je počinio pozvavši Saksonce u Britaniju. Iako je bio svestan očevih mana, duboko ga je poštovao, i bolelo ga je što su se sukobili. Kada su konačno krenuli ka Kalevi, bio je bled i ćutljiv.
     No, tek kad su stigli u srazmernu udobnost Kaleve, Vivijen je saznala da ga ne muči samo duševni bol. Kada su se svukli za kupanje, videla je da mu je tkivo oko rane pocrvenelo i oteklo. Tvrdio je da ga ne boli, a ona je tvrdila da laže, i naterala ga je da pristane na lečenje vrelim oblozima.
     Te noći mu je, izgleda, bilo mnogo lakše, i kada su pošli u krevet, prišao joj je prvi put posle bitke.
     "Ne bismo smeli", šapnula je kada ju je je poljubio u grlo. "Boleće te..."
     "Neću ni primetiti..." njegove usne joj dodirnuše grudi, i ona tiho jeknu.
     "Ne verujem ti", rekla je drhtavim glasom, zapanjena saznanjem koliko se navikla na vođenje ljubavi sa njim i koliko joj je to nedostajalo.
     "Onda ćemo morati da se snalazimo..." On se podiže na lakat, a potom se pruži na leđa, ali i dalje ju je mazio jednom rukom. "Tako si sićušna - ako si mogla da jašeš onu kljusinu čitavim putem, svakako ćeš moći da jašeš i na meni!"
     Vivijen je osetila da crveni čak i u mraku, ali njegova ruka budila je u njoj želju kojoj nije mogla da se odupre. Ubrzo je strast vođenja ljubavi prevazišla njihovu kontrolu. Bilo je kao onaj prvi put, kada je njihovo spajanje postalo kanal za moći daleko iznad ljudskih, i te noći je spavaća soba u Kalevi takođe bila sveto tle.
     "Oh, Vivijen..." šapnu on kada se oreol razišao i kada su počeli da se ponovo prisećaju kako su ipak obični ljudi. "Tako te volim. Nemoj me ostaviti, najdraža. Nemoj me pustiti da odem..."
     "Nikada", silovito reče ona, poljubivši ga još jednom. I tek se mnogo kasnije upitala zašto mu nije rekla da i ona njega voli.

     Ujutro su krenuli ka Glevumu, ali oko podneva, drugog dana putovanja, Vortimera uhvati groznica. Odbio je da se zaustave, i nije joj dao ni da mu pogleda ranu. Kako je popodne odmicalo, i ljudi iz pratnje su počeli da se brinu, a kada je naredila da skrenu ka Kunetiji umesto da pođu severnim ogrankom puta, niko se nije bunio.
     Te noći njegova noga bila je vrela i veoma tvrda. Vivijeni je bilo jasno da je, uprkos nezi, unutra svakako ostalo još prljavštine; pošto ju je dobro oprala, rasekla je konce, i iz rane pokulja gnoj. Smeštaj u Kunetiji bio je skroman, ali učinila je sve što je mogla da Vortimeru bude što udobnije. Ipak, nemirno je spavao, kao i ona, zabirnuta oko toga koliko će joj trajati zalihe trava i šta da učini kada joj nestanu.
     Jačinu Vortimerovih bolova shvatila je tek kada nije odbio da ostanu još jedan dan. Iz rane se još cedio gnoj, i mada se stanje nije poboljšavalo, barem se nije ni pogoršavalo. Sledećeg jutra ona sede kraj njegove postelje i uze ga za ruku.
     "Ne možeš da jašeš, a u takvom si stanju da ne možeš stići do Glevuma", ozbiljno reče ona. "A ovo nije dobro mesto za lečenje. Ali nismo daleko od Avalona. Oni imaju ogromne količine lekovitog bilja, i mnogo su veštiji u vidanju od mene. Ako bi pustio da napravimo konjsku nosiljku i prenesemo te na Avalon, sigurna sam da bi te oni izlečili."
     On joj je dugo gledao u oči. "Kada smo otišli u Ples Divova", konačno je rekao, "znao sam da će jedno od nas biti žrtvovano. Čini mi se da sam ranije već umirao za Britaniju." Nasmešio se na njeno uzbunjeno lice. "Neka bude po tvome. Oduvek sam želeo da se vratim u Avalon..."

     Posle dva dana putovanja stigli su u Sorviodunum. Vivijeni je bilo zlo od pomisli koliko su blizu onog kruga od kamenja gde je počeo njen život sa Vortimerom, ali poslednja tri dana već je bila bolesna od straha. Znala je da mu truckanje nosiljke svakako nanosi bol, ali sva njena veština jedva je uspevala da sprečava napredovanje infekcije. Voritmer je bio snažan čovek; ako stignu do Avalona, tamo će ga svakako izlečiti. I tako su nastavili dalje, i ubrzo po izlasku iz grada skrenuli su na drevnu stazu koja je vodila na zapad, preko bregova.
     Druge noći ulogorili su se na vrhu brda, nedaleko od puta. Brdo je bilo gusto obraslo šikarom, ali dok je tragala za drvima za loženje, Vivijen je shvatila da je vrh nekada bio izravnat i okružen jarcima i zemljanim zidovima, čineći tvrđavu kakve su se gradile u drevna vremena. Nije ništa rekla - poznavala je čini kojima će umiriti ovdašnje duhove, i nije želela da uzbunjuje muškarce.
     Ionako su bili uznemireni, jer dok nje nije bilo, Vortimer je zapao u bunilo i mrmljao je nešto o bitkama. Mislili su da se priseća bitke kod Rutupije, gde je bio ranjen, ali kada je oslušnula, čula je druga imena - pominjao je Brigante, oca Pavla, Gesoriakum i Maksimijana.
     Pod svetlošću vatre videla je koliko je smršao za tih par dana, i kada mu je otkrila butinu, zgrozila se od jasnih crnih pruga koje su se od rane širile ka slabinama. Ali očistila ju je i previla kao i obično i nije ničim pomenula svoj strah.
     Te noći dugo je ostala budna, hladeći Vortimerovo vrelo telo svežom izvorskom vodom. Da je voda bila iz svetog kladenca, možda bi ga izlečila. Nehotice je zaspala, još držeći krpu.
     Probudio ju je Vortimerov krik. Sedeo je i buncao o kopljima i neprijateljima na kapiji, ali ovog puta govorio je drevnim narečjem koje koristi narod iz močvare. Uplašena, počela je da ga doziva, prvo tim jezikom, a onda svojim. Tek tada mu se u pogled vratila svest, i sručio se nazad u ćebad, teško dišući. Vivijen dodade nova drva na žar, i plamen se ponovo javi.
     "Video sam ih..." šaputao je on. "Obojene ljude sa zlatnim ogrlicama i bronzanim kopljima. Ličili su na tebe..."
     "Da", tiho reče ona. "Ovo je mesto drevnih."
     On je pogleda, obuzet strahom. "Kažu da sa ovakvih mesta mogu da te odnesu vile."
     "Volela bih da mogu. Tako bismo mnogo brže stigli u Avalon."
     Vortimer sklopi oči. "Mislim da neću stići donde. Vrati me u Kantijum, Vivijen. Ako me sahraniš na obali gde sam dobio bitku, moći ću da je čuvam, i Saksonci se više nikada neće tamo naseliti, ma koju drugu britansku luku zauzeli. Hoćeš li mi to obećati, mila?"
     "Ali nećeš umreti, ne možeš umreti!" panično povika ona, stežući ga za ruku. Ali ruka mu je bila vrela i toliko mršava da je osećala sve kosti u njoj.
     "Ti si Boginja... ali ni ti ne bi bila toliko okrutna da me držiš u životu sa tolikim bolom..."
     Vivijen je zurila u njega, sećajući se onog prvog obreda. Gospa mu je podarila pobedu, a sada, kako je i obećala, prihvata njegovu žrtvu. A Vivijen, kao sveštenica Boginje, bila je sredstvo kojim je to obećanje dato. Želela je da pomogne Vortimeru i da pobegne od magije za koju je rođena; a jedino je uspela da ga dovede do ove samotne smrti, u brdima koja pohode duhovi drevnih ratnika.
     "Izdala sam te..." šapnu ona, "ali nisam tako htela..." Uhvatila ga je za doručje i osetila kako mu se puls nepravilno menja.
     Vortimer otvori oči, potamnele od bola. "Zar je onda sve bilo uzalud? Je li svo ono ubijanje bilo bemsisleno? Drži me, Vivijen, inače ću ponovo poludeti. Daj mi da makar umrem priseban!"
     Smesta je shvatila da joj se obraća kao sveštenici, i da će ga, ako sada ne uspe, zaista izdati. Videla je kako život u njemu trne kao plamen. Iako je želela da mu se baci na grudi, naričući, ona samo klimnu glavom i primora sebe da se seti lekcija za koje se nadala da nikada neće biti zadovoljna što ih je zapamtila.
     Uzela ga je za ruke i zagledala mu se u oči, dok nisu počeli da dišu kao jedno. "Budi miran..." šaputala je. "Sve će biti dobro. Kad god izdahneš, izdahnućeš bol..." Njegova energija se smirivala, ali bila je mala, tako mala. Neko vreme su ćutke sedeli: potom on raširi oči.
     "Nema bola... kraljice moja..." Uperio je pogled u nju, ali Vivijen je znala da ne vidi nju. "Neka bogovi bdiju nad tobom... dok se ne sretnemo... ponovo."
     Njene usne automatski počeše da se kreću u melodiji koju je pevala nekada, u Atlantidi, pri smrti kralja. Ovog puta sam barem tu da ti olakšam prelazak! govorila je u sebi, a onda se upitala iz koga prethodnog života joj je došla ta misao. Osetila je da joj on steže prste. Potom ju je pustio i ispustio poslednji uzdah, kao da je, pošto se beskrajno dugo borio, konačno, mimo svake nade, dočekao pobedu.

23.

     "Jedan je za Boginju, koja je sve..." Igrenin osmeh blistao je kao sunce. Prošla je žetva, i godina je tekla ka Samenu, ali ovde, na obali jezera, svetlo je bilo zaslepljujuće jako, jer odbijalo se od talasića i od njene blistave kose.
     "Tako je, lepa moja", reče Talesin, gledajući je. "A umeš li da mi kažeš šta je dva?" Iza plavih voda, kopno je dozrevalo u svim bojama jeseni pod bledim nebom.
     "Dva je... nešto, ono u šta s Ona pretvara, kao Gospodar i Gospa, ili Svetlost i Tama."
     "To je vrlo dobro, Igrena!" On je zagrli. Barem je ovo dete smeo da voli.
     On potraži pogledom onu drugu kćer, koja je hodala obalom, pognute podšišane glave, povremeno zastajući da pogleda ka Stražarskom brdu gde su sahranili Vortimera. Prošla su već dva meseca otkako ju je narod močvare našao sa njegovim telom na staroj brdskoj tvrđavi i dovezao ih u Avalon, a ona je još žalila. Preklinjala ih je da joj dozvole da ga vrati u Rutupiju, ali to je bilo suviše opasno, pošto su tom obalom još lutali ostaci saksonskih bandi. Je li joj zato lice toliko smršalo? Začudo, mršavost se nije videla i na telu. Kada se okrenula, njena prilika ocrta se na pozadini tamne vode, i on vide ljupki oblik njenih grudi...
     "A tri je kada Dvoje dobiju bebu!" pobedonosno uzviknu Igrena.
     Talesin duboko uzdahnu. Vivijen, koja je oduvek imala grudi ravne gotovo kao u dečaka, sada je imala telo žene. Zašto im nije rekla da nosi dete?
     "Jesam dobro rekla?" Igrena ga je nestrpljivo cimala za rukav.
     "Potpuno..." Sa pet godina, bila je bistirja od bilo kog drugog petogodišnjeg deteta koje je ikada video, ali u poslednje vreme izgledalo je da su joj pohvale važnije nego ranije.
     "Hoćeš li kazati mami, molim te? Hoće li ona biti zadovoljna?" Reči su se jasno pronosile kroz vazduh bez vetra, i Vivijen se okrete. Pogled joj se sreo sa Talesinovim, i video je kako se tuga u njenim očima pretvara u bes, kao da se seća svog detinjstva. Potom joj pogled postade nežan, i ona pohita da im priđe i zagrli dete.
     "Ja sam zadovoljna, Igrena. Kada sam bila tolika kao ti, nisam znala ni pola svega toga!"
     To baš i nije istina, pomisli bard, ali kada je Vivijeni bilo šest godina, otišla je kod Netena. Potom je počela da zaboravlja, i kada se vratila u Avalon, sve je morala da uči iz početka.
     "Sad možeš da trčiš po obali i skupljaš kamenčiće." Talesin se saže da poljubi dete. "Ali nemoj ići daleko i ne ulazi u vodu."
     "Nikakvo čudo što je Igrena zbunjena", reče Vivijen, gledajući za njom. U ovo doba godine nije bilo mnogo opasnosti; nivo jezera je opao jer davno nije bilo kiše, pa se gotovo moglo preći i pešice. "Ana više nema vremena za nju, zar ne? Sećam se kako mi je bilo kada je počela da mi okreće leđa..."
     Talesin odmahnu glavom od gorčine u njenom glasu. "Ali bila je tako puna ljubavi dok je Igrena bila beba..."
     "Kažu da ima takvih žena. Uživaju u trudnoći i obožavaju decu dok su mala, ali kao da ne znaju šta da rade sa njima kada počnu da misle svojom glavom."
     "Mudro rečeno", odvrati on, prihvatajući njeno opažanje. "Siguran sam da ti, sa svojim detetom, nećeš ponoviti takvu grešku..."
     Vivijen se naglo ispravi, i toliko je prebledela da se uplašio da će pasti. "Moje dete?" Ona nagonski posegnu rukom da zaštiti trbuh.
     "Rodićeš ga, čini mi se, oko Beltana - mila moja, pa svakako si znala!" Ne, nije znala. Talesin ju je gledao kako crveni i bledi, i to mu je bilo jasno. Brzo ju je stegao za ruku. "Hajde, pa to je razlog za radost! Pretpostavljam da je Vortimerovo?"
     Vivijen klimnu glavom, ali sada je plakala - prvi put, shvati on, otkako je donela kući mrtvo telo svog voljenog.

     Na Samen, kada se mrtvi vraćaju da se goste sa živima i kada se završava pola godine vladavine Boginje i njena vlast prenosi na Boga, narod Britanije išao je u procesijama od sela do sela, pevajući i plešući u kostimima od slame. Narod iz močvare putovao je u čamcima sa bakljama, čija se svetlost prostirala preko vode kao tečni plamen. Na hrišćanskom ostrvu, monasi su pevali da odagnaju zle sile koje su hodile zemljom u toj noći, kada se otvaraju vrata između svetova. Povremeno bi neki bezazleni monah, hitajući između crkve i svoje ćelije, video svetlost na vodi, kako ulazi u maglu i nestaje. Oni koji bi to videli nisu smeli o tome da govore. No, za narod iz močvare to je bilo vreme radosti: u ovoj noći, kao i na veče Beltana, oni su dovršavali svoj ciklus na ostrvu Avalon.

     Gospa od Jezera je sedela na prestolu od preplerenih grana, pokrivenih belom konjskom kožom, zagledana u vatru koju su zapalili na velikoj livadi ispod svetog kladenca. Uskoro će ponoć, i svi su plesali; zemlja je tutnjala od udara bosih nogu i lupe bubnjeva. Imala je na grudima belu kobilu, a između obrva polumesec Boginje, i to je bilo sve od ukrasa. Ove noći ona je za sve bila sveštenica Velike Majke.
     Nije još bilo vreme za gozbu, ali vresovo pivo naveliko se točilo. U njemu je bilo vrlo malo alkohola, mada bi se, od dovoljne količine, pojavila prijatna vrtoglavica; no, Ana je pila samo izvorsku vodu iz roga okovanog srebrom. Kao i ukrasi na njoj, rog je bio veoma star. Možda ju je ritam bubnjanja golicao po tabanima, pa je zato želela da se smeje. Dok je gledala svoju kćer kako blista lepotom rane trudnoće, osećala se prastara, ali noćas je ponovo bila mlada.
     Pogledala je ka vrhu Tora, gde su baklje treperile pod tamnim nebom kao vilinska svetla. To su, u neku ruku, i bile, jer rečeno je da duh onih koji niti su izišli izvan krugova sveta niti su ponovo rođeni mogu neko vreme da obitavaju u Vilinskoj zemlji. U ovoj noći sveštenici i sveštenice Avalona daju žrtvu svojim telom, puštajući drevne duhove da ih ispune, kako bi mogli da se vesele sa živima, a oni koji bi se u bilo koje drugo vreme jednako plašili i duhova i vilinskog naroda sada su ih rado primali.
     Vivijen je takođe gledala Tor, toliko napeto da se njena majka uznemirila. Zar misli da će joj se vratiti ljubavnik? Ana bi je lako razuverila - godinu i jedan dan mrtvi ostaju u Letozemlji, da bi im se iscelila duša. Čak i previše tuge može da im naudi, i stoga se ne smeju prizivati nazad dok ne protekne određeno vreme. Ali duša koja je u svetu ostavila nedovršeni posao mogla bi da lebdi u blizini. Da li Vivijen muči tuga, ili krivica što je nešto ostalo nedovršeno?
     Neko baci još drva na vatru, i Ana pođe pogledom za eksplozijom iskri, sve dok se nisu izgubile među hladnim svetlima na nebu. Bližila se ponoć, a sa njom i njeno iščekivanje. Utom sa kladenca dopre treperavi uzvik čuvarke, probivši se kroz vrevu plesa. Baklje su se kretale, vijugajući niz Put Procesije oko Tora. Bubnjari podigoše ruke i raširi se tišina, nalik na čaroliju.
     Potom bubnjanje ponovo poče, sada vrlo tiho, nalik na uporne otkucaje srca koji su treperili i u telu i u zemlji. Ljudi su se povlačili, čučnuvši kraj hrane koju su doneli za gozbu, a avetinjska procesija se približavala. Lica sveštenika bila su obojena belo, a po telu su nosili iscrtane znake koji su bili drevni i kada su sveštenici Atlantide došli preko mora na ovo ostrvo, jer ovo je bila veoma stara magija. Ana nije među njima prepoznala Talesina, mada je bilo teško da se sasvim uveri. Niko nije unapred znao ko će biti kockom odabran za Rogatog, ali osetila je da joj se puls ubrzava od iščekivanja.
     Preci pođoše oko vatre, u korak. Ljudi počeše da uzvikuju imena, i pri svakom imenu neko bezlično belo lice bi se izmenilo, preuzimajući ličnost. Sada jedna starija žena radosno kriknu, a jedan od plesača, hramljući i mrmljajući kao starac, napusti kolonu i sede kraj nje. Devojka, možda njihova kćer, kleče pred njega, gladeći svoj trbuh kao da ga moli da se ponovo otelotvori u njenoj materici.
     Jedan po jedan, preci su se pridruživali gozbi. Vivijen, koja ih je posmatrala sa očajničkom nadom u očima, okrete lice, plačući. Ana odmahnu glavom. Možda će sledeće godine, ako Vivijen to bude zaista želela, moći da vidi Vortimera i da mu pokaže njihovo dete.
     Ana steže usne. Ona je svoju prvu bebu rodila mnogo mlađa, ali i dalje joj se činilo da nije pravedno što joj je kćer trudna. Kod Plesa Divova osećala se prastara; mesečnice su joj potpuno izostale nekoliko meseci i već je bila spremna da se proglasi za Smrt. No, potom su se vratile. Ana je sada smatrala da su bile prestale zbog brige. Još je bila plodna.
     Žena iz močvare kleče pred nju sa tanjirom, nudeći joj komadiće govedine, još zadimljene od vatre. Ani zakrča stomak, jer je zbog obreda postila, ali samo mahnu rukom da ih ne želi. Gozba je oko nje trajala i trajala. Neki preci, zadovoljeni, napustili su tela koja su ih primila, i sveštenici su se povlačili da operu boju sa sebe i pojedu nešto. Ana oseti kako joj koža bridi i znala je da se zvezdane plime okreću. Uskoro će se otvoriti putevi između prošlosti i budućnosti, povezujući svetove.
     Iz torbice o pojasu ona izvadi tri sićušne pečurke, koje joj je donela žena-mudrac iz Heronovog plemena. Još su bile jedre i sveže; usta joj se skupiše od gorkog ukusa, ali pažljivo ih je žvakala. Već je polako zapadala u stanje vrtoglavice kada joj priđe Nektan, klanjajući se.
     "Vreme je; kladenac čeka. Hajde da vidimo kakvu nam sudbinu pokazuje..."
     Ana ustade i malo se zanjiha, smešeći se zbog žamora nestrpljenja i radoznalosti koji se proneo kroz okupljene; stari druid brzo je pridrža. Potom pođoše uz brdo. Jezero Ogledala bilo je potpuno mirno pod svetlošću zvezda, i u njemu se nalazila obrnuta slika Lovca Svetova, koji je kročio njegovim dubinama isto kao i po nebu. Odrazi vatre vrtoglavo su poigravali po površini. Vrhovna sveštenica mahnu da se baklje sklone, i ljudi nemo zauzeše mesta oko jezerca.
     Vivijen priđe da pogleda u vodu, kao i svakog Samena od one prve vizije u jezercu, ali Ana je zgrabi za ruku.
     "Glupačo, ne možeš da Vidiš dok nosiš dete!"
     To nije bilo sasvim tačno - bilo je samo teško, jer je trudna žena mnogo čvršće vezana za svoje telo nego inače, a kanalisana energija može da bude opasna po bebu. No, dok se gurala kraj kćeri, Ana je znala da je nije zato sprečila.
     Zatreptala je, pustivši oči da još trenutak normalno gledaju. Vreme je da im svima pokaže da je ona još Vrhovna sveštenica Avalona.
     Na ivici jezerca bila je postavljena ovčija koža. Nektan joj je pomogao da klekne, i Ana vrlo polako, pošto su sada pečurke razvile punu snagu, dohvati hladnu kamenu ivicu. Disciplina i dugo iskustvo smesta joj ukočiše mišiće u mestu. Dugačka kosa padala joj je sa obe strane lica, zaklanjajući bočni vid. Zurila je naniže, u tamu, i oči joj iziđoše iz žiže. Jedan duboki udah ju je umirio; pri sledećem se sva stresla; pri trećem, njena svest, oslobođena, poče da lebdi.
     Talasići u jezeru postadoše bregovi i doline. Izukrštani zraci svetlosti osvetljavali su čitavu zemlju. U ovoj noći zraci su pulsirali od duhova koji su hitali ka treperavim vatrama Samena.
     "Bela Kobilo, molim te, govori nam." Nektanov glas dopro je odnekud iz sveta koji je ostavila za sobom. "Kaži nam šta vidiš."
     "Zemlja je u miru i putevi su otvoreni; mrtvi se vraćaju svojim kućama..."
     "A naredna godina? Hoće li kiše i sunce blagosloviti naše njive?"
     Ani se oči ispuniše sivilom i ona se zakašlja kao da se davi. "Napunite ambare i popravite kuće, jer dolazi vlažna zima, i poplave će zahvatiti sve ravnice Britanije..." Negde u onom drugom svetu ljudi su žalosno mrmljali, ali Vid je hitao dalje. "U proleće vidim oluje, i reke koje se izlivaju preko obala. Biće vam ovo teška godina, i slaba žetva..."
     Potom nastupi pauza. Ana je lebdela na mestu izvan vremena, gledajući šare u duginim bojama kako nastaju i nestaju.
     "Ali hoćemo li imati mir?" Nektanov glas pozva je natrag u svet. "Hoće li Britanija biti bezbedna od ljudi?"
     Ona se zatrese od iznenadnog smeha. "Ljudi žive i u ovoj zemlji - kako može da bude bezbedna od njih?"
     Utom se javi novi glas, glas njene kćeri. "Hoće li se Saksonci vratiti?"
     Prizor se spiralno izvi, vrtoglavo, pokazavši joj sivo more i zemlje iza njega, gde su se smeđe poplavne vode širile po njivama u ravnici. Ana pokrete usne, ali, obuzeta vizijom, nije čula svoj glas. Videla je udavljene ljude i stoku, i žetvu još goru od one koju je prorekla Britaniji. Prolazile su nove godine, jednako vlažne, mada ne i toliko hladne. Posle nekog vremena, ljudi počeše da rastavljaju svoje kuće i da od te građe prave ratne brodove. Videla je okupljanje vojski, videla je one tri lađe na kojima je Hengest pobegao, stotinu puta umnožene.
     "Ne..." Čula je sebe kako poriče viziju, ali nije mogla da pobegne. "Ne želim da..."
     "Šta vidiš?" Vivijenin glas bio je neumoljiv.
     "Pet zima je prošlo, i Saksonci se okupljaju, hitajući preko mora kao divlje guske. A ima ih mnogo - nikada ih nije bilo tako mnogo - i stižu, urlajući, na naše obale..."
     Ona zajeca, želeći da pobegne, da porekne znanje koje joj je nametnuto. Morala je da zaustavi katastrofu! Dovoljno su propatili; učiniće bilo šta, samo da spreči da se ovo desi...
     "Ana, dovoljno je!" oštro reče Nektan. "Neka vizija prođe; neka je tama odnese!"
     Zajecala je, a njegov glas postade blaži, pozivajući je po imenu, umirujući je, vodeći je kući. Na kraju je otvorila oči i srušila se, drhteći, pravo njemu u ruke.
     "Nije trebalo da postavljaš takvo pitanje", reče neko.
     "Stvarno?" začu se Vivijenin odgovor. "To je manje nego što je ona učinila za mene..."

     Kada su ostali pošli sa njenom majkom ka vatri, Vivijen je ostala kraj Jezera Ogledala. Bila je u iskušenju da i sama pogleda u njega, ali Jezero je retko davalo dve vizije uzastopno, a u svakom slučaju nije htela da izlaže opasnosti svoje dete. Vortimerovo dete. U kakvom li će se svetu ono roditi?
     Preklinjao ju je da ga sahrani na Saksonskoj obali, ali nisu joj dozvolili da ga odnese donde. A Vortimer čak ni u bunilu nije verovao da bi njegov duh mogao da čuva više od delića Britanije. Na Stažarskom brdu njegove moći svakako su višestruko uvećane, pa možda i može da čuva sve. Ali ako nije tako, onda ga je izdala čak i pri sahrani.
     Pet godina... Ako je Ana tačno videla, Vortimerova velika pobeda dala im je samo toliko vremena da obnove Britaniju. No, Vivijen više nije imala snage za borbu; želela je samo da se zavuče na neko toplo mesto i sačeka da rodi dete.
     Kada se vratila do vatre, videla je da je Ana počela da se oporavlja od transa i da ponovo sedi na prestolu. Trebalo bi da je u krevetu, smrknuto pomisli Vivijen. Ana je delovala iznureno, ali narod močvare motao se oko nje kao roj pčela, i svakog trenutka bilo joj je sve bolje. Zašto joj je potrebno dokazivanje? upita se Vivijen. Ona je matica ove košnice već više od dvadeset godina... Ali barem ja mogu da idem u krevet ako poželim. Niko neće ni primetiti da me nema!
     Okrenula se da pođe stazom kroz voćnjak i zastala kao ukopana. Neko, ili Nešto, stajalo je među drvećem, na samoj granici između svetlosti i tame. To je senka, pomisli ona, ali promene svetlosti nisu je menjale. To je drvo... Ali poznavala je svako drvo u voćnjaku, a tamo ne bi trebalo da bude nijedno. Srce joj je udaralo sve jače dok je pružala čula sveštenice ka tom mestu, i osetila je: Vatra... tama... pohlepa grabljivca i užas njegove žrtve...
     Vivijen zacvile, i kao da ju je čuo, Drugi se pomeri. Između granja pojaviše se razgranati rogovi, okićeni purpurnim jesenjim lišćem. Ispod rogovlja, vatra je poigravala na odelu od komadića kože i na ukrasima od bakra i kostiju, a potom na mišićavim nogama, jer On je izišao iz senke među drvećem. Rogata glava se okrete; iz duboko usađenih očnih duplji zapljusnu je crveni sjaj. Vivijen se ukoči, raširivši oči, i neko drevno znanje reče joj da ne treba da beži.
     Neko ju je primetio i pokazao ostalima. Čitav veliki skup opet utonu u tišinu. Rogati pođe napred, opasan i spretan, noseći koplje koje je poslednji put videla oslonjeno o zid kraj Grala. Zastao je pred Vivijen, i Njegovi svetlucavi ukrasi zvecnuše i umiriše se.
     "Da li Me se plašiš?" Glas mu je bio grub i hladan. Taj glas nije pipadao nikome poznatom.
     "Da..." šapnu ona. Vrh koplja polako pođe od njenog grla ka materici.
     "Nema potrebe da se plašiš... zasad." Koplje se spusti. On prestade da se zanima za nju i pođe dalje.
     Vivijen oseti da je napušta snaga, i klonu na tlo, drhteći. Rogati je prolazio između ljudi, neke ni ne gledajući, druge dodirujući kopljem. Videla je da i snažni muškarci drhte; jedna žena se onesvestila. No, neki bi se još više ispravili kad bi im se On obratio, a u očima su imali borbeni sjaj. Konačno On stade pred Gospinim prestolom.

     Dok je sunce sijalo visoko,
     Zemlja, naša Majka, radila je mnogo;
     Dušom i telom neka je blažena,
     Došlo je vreme da malo počiva.

     "Gospo Leta", nastavi On, "doba Svetlosti se okončava. Predaj mi Svoju vlast." Vatra je sada gotovo zgasla; njegova senka, čudovišno uvećana zbog malog ugla, dopirala je tačno do Gospinog sedišta.
     Sveštenica ga mirno pogleda, bleda i ponosna. "Šest meseci je sve što živi uživalo u mom sjaju; moja moć je donela plodove zemlji i stadima."

     Leto vlada ponosito:
     Požnjeveno sad je žito,
     Voće zrelo sakupljeno,
     Za zimu je sve spremljeno.

     I ona je govorila obredne reči, ali govorila je kao sveštenica, dok je Biće ispod maske Rogatoga bilo nešto više. Njegov odgovor nije bio grub, nego samo neumoljiv.

     Otresli su lišće jesenji vetrovi,
     Njive i polja pusti su, jalovi.
     Poslednje sunce nikoga ne vara,
     Promenila si se i postala stara.
     Sve na svetu sprema se da spava,
     Livade i šume i jezera plava.
     Kada gladni vetar počinje da duva,
     Zemlju će neko drugi da čuva."

     "Letina je požnjevena, tvoja deca su odrasla. Vreme je da pobedi tama, i da svetom vlada Zima."
     "Neću ti ga dati..."
     "Sam ću ga uzeti..."
     Ana je ustala, i ako i nije bila Boginja, ipak se zaogrnula veličanstvenim sjajem svšetenice i izgledala je jednako visoka kao On.
     "Tamni Lovče, hajde da se Ti i ja nagodimo..." Među okupljenima se začu iznenađeni žamor. "Sada vlada mir, ali Videla sam da će Britaniju ponovo napasti neprijatelji. Nudim Ti sebe, sada, u ovom svetom času kada su nam moći jednake, kako bismo napravili dete koje će spasti Britaniju..."
     On ju je na trenutak odmeravao, a onda zabaci glavu i grohotom se nasmeja.
     "Ženo, Ja sam neizbežan kao poslednjne lišće na granama i poslednji dah samrtnika. Ne možeš se pogađati sa Mnom. Uzeću ono što mi daješ, ali ishod toga je već zapisan u zvezdama i ne može se izmeniti." On pruži koplje tik ispred njenih grudi.
     Kada se Rogati pokrenuo, svetlost vatre obasja Anino telo, i Vivijen sa sažaljenjem vide da su joj nekada pune dojke sada mlitave, i da joj je trbuh prošaran beličastim prugama od rađanja.
     "Majko", uspela je da progovori kroz stegnuto grlo, "zašto to činiš? Ovo nije deo obreda..."
     Ana je na trenutak pogleda, i Vivijen začu, kao u magli sećanja, njen glas: "Nikada ne objašnjavam ono što činim..." Ana podmešljivo izvi usne i ponovo se okrete ka Rogatom Bogu.
     "Proleće u Leto", reče ona i koraknu ka njemu. "Leto u Jesen - mojom moći Život je donesen..."
     Koplje se zanjiha i zari se u zemlju. "Jesen u Zimu", odvrati on, i ljudi oko njih počeše lakše da dišu, prepoznavši uobičajene reči, "Zima u Proleće - moja vlast odmor doneće."
     "Tvoj uspon je moje opadanje", nastaviše oboje u glas, "sve što Ti izgubiš pripašće meni. Uvek željni, uvek se vraćamo, u Velikom Plesu uvek smo Jedno..." On pruži ruke i zagrli je. Kada su se razdvojili, odeća mu se pomerila i videlo se da je ispod nje vrlo muževan.
     Potom Rogati podiže Gospu u obe ruke i odnese je, a noćni vazduh je podrhtavao od Njegovog dubokog smeha. Sledećeg trenutka tamo gde su stajali ostalo je samo koplje, pobedonosno uspravno pred praznim prestolom.
     Nektan pogleda zapanjena lica oko sebe i nakašlja se, pokušavajući da povrati ritam obreda.

     Kraj je letnjeg zlatnog sjaja,
     Sunce se polako sklanja;
     Posle zimskog belog snega,
     Vratiće se snaga leta!
     Sve se stvari obnavljaju,
     Dok ciklusi sunca traju.
     Promene su sveta moćne,
     Ona čini sve što hoće!

     Da, ali šta je Ana htela? Vivijen se to uzalud pitala dok je gledala ka senkama u kojima je par nestao. I šta tu može da se učini?

     Kako je godina tekla ka kratkodnevici, osećanje užasa koje je na Samen obuzelo čitav Avalon počelo je da jenjava, jer vreme je ostalo blago i vedro. Ljudi su šaputali da je Gospina žrtva bila prihvaćena i da su nesreće koje je prorekla odložene, jer uskoro je postalo jasno da je Ana trudna.
     Među sveštenicima i sveštenicama mnogo se nagađalo. Bilo je sasvim uobičajeno da se deca rađaju posle sparivanja na Beltan i na Dugodnevicu, ali Samen, uprkos prizivanju predaka, nije bio svečanost plodnosti. Neki su se smejali i govorili da nema obrednog razloga koji bi se tome protivio, nego je samo u to doba godine potreban zaista dubok trans da paru ne bi smetalo ledeno tlo na kome leže.
     Samo je Vivijen još brinula. Suviše jasno se sećala koliko se Ana mučila rađajući Igrenu, a to je bilo pre pet godina. Hoće li preživeti još jedan prođaj? Otišla je toliko daleko da je predložila majci da upotrebi bilje za koje su sveštenice znale da podstiče pobačaj, ali kada ju je Ana optužila da želi svu pažnju za sebe i svoje dete, posvađale su se žešće nego ikada, i Vivijen je otada ćutala.
     Nešto pre proslave Brige, kada bi svet trebalo da pokazuje prve znake proleća, naišle su prve oluje. Tri dana vetrovi su urlali oko krovova, goneći pred sobom oblake kao vojsku, a kada su vetrovi uminuli, zemlja je ostala bespomoćna pod kišom.
     Kiše su se nastavile tokom većeg dela meseca Brige, a potom i Marsa, ponekad kao pljusak, a ponekad tek kapajući, ali retko su kada mogli da vide sunce. Jezero je polako raslo iz dana u dan, sve dok nije doprlo do najviših tragova vode, zaostalih od drevnih poplava.
     Krovovi su bili natopljeni vodom, koja je nezadrživo kapala po podovima. Bilo je nemoguće sačuvati suvu odeću. Vazduh je bio toliko vlažan da je mahovina rasla na kamenju čak i unutar kamenog kruga. Oblaci su najčešće bili toliko niski da nije mogla da se vidi ni druga obala jezera. Kada bi se ponekad malo podigli, sa vrha Tora videli su samo blatnjavu vodu kako se pruža sve do ušća Sabrine u more. Samo su sveta ostrva još izvirivala iznad vode, a u daljini su se nazirale čudno smanjene planine Mendip.
     Na ostrvu Inis Vitrin, monasi su se sigurno pitali je li njihov Bog odlučio da pošalje novi Potop kako bi uništio čovečanstvo. Čak se i na Avalonu šaputalo o tome. No, dotle je prošlo vreme kada je Gospa mogla da se lako oslobodi deteta, a uostalom, iako su svi ostali bili bledi i mršavi, Gospa od Avalona je cvetala, kao da joj je ova trudnoća povratila mladost.
     Vivijen je najviše patila tog vlažnog i smrtonosnog proleća. Kao i uvek, na ravnodnevicu su im ambari i skladišta bili gotovo prazni, a ove godine bilo im je još gore, jer je deo hrane uništen visokom vodom. Jela je svoj deo hrane, misleći na dete, ali iako joj je trbuh rastao, ruke i noge bili su joj mršavi kao štapovi, i večito joj je bilo hladno.
     Govorilo se da će posle Beltana biti bolje. Vivijen je, preko svog ogromnog trbuha, mogla samo da se od srca složi sa time, jer izračunala je da će tog meseca roditi dete. Ali pre nego što je nastupilo otopljenje došla je bolest, uporna groznica sa mučninom i bolovima u mišićima, koji su se kod starih i slabih - a takvih je bilo mnogo - lako pretvarali u zapaljenje pluća i odnosili ih.
     Umro je i Nektan, i druidi su na njegovo mesto izabrali Talesina. Otišla je i stara Elena, i to nije bilo neočekivano, ali svi su se potresli kada je posle nje umrla i Julija. Mala Igrena takođe se razbolela i nije htela da je neguje niko sem starije sestre, i tek što se izvukla iz opasnosti, kada je i Vivijen počela da oseća prve znake bolesti.
     Sedela je kraj vatre koja kao da nije imala snage da je zagreje, pitajući se koje bi biljne lekove mogla da uzme, a da ne ugrozi dete u sebi, kada se otvoriše vrata i uđe njena majka, sa kapima kiše na kosi i ogrtaču. Sada je u kosi imala mnogo sedih, ali na Ani su i one izgledale kao ukras, a ne kao znak starosti. Stresla je vodu sa ogrtača i okačila ga o kuku, i tek potom se okrenula ka kćeri.
     "Kako ti je, dete moje?"
     "Boli me glava", mračno reče Vivijen, "a i da ima neke jestive hrane, mislim da mi ne bi dugo ostala u stomaku."
     Primetila je da joj majka izgleda dobro uhranjena. Omlitavele dojke ponovo su joj narasle zbog trudnoće, i mada joj se trbuh zaoblio, još nije izgledala trapavo kao Vivijen, koja se osećala kao kazan na dve noge.
     "Treba da vidimo kako da ti olakšamo..." poče Ana, ali Vivijen odmahnu glavom.
     "Nisi imala vremena dok je Igrena bolovala. Zašto bi se gnjavila oko mene?"
     Anino lice planu, ali glas joj je bio miran. "Tražila je da je ti paziš, a ja sam negovala Juliju. Boginja zna da je bilo dovoljno posla za sve, ovog strašnog proleća."
     "Pa, ne možemo se požaliti da nismo upozoreni. Kako mora da je prijatno znati da si pravi prorok..." Vivijen naglo prekide, zapanjena sopstvenom gorčinom, ali bolest ju je oslabila i nije mogla da se kontroliše.
     "To je užasno osećanje", obrecnu se njena majka, "i ti bi to trebalo da znaš! Ali bolesna si i svakako ne znaš šta govoriš."
     "Ili sam možda samo suviše umorna da bih marila", odvrati Vivijen. "Odlazi, majko, ili ćemo možda obe zažaliti."
     Ana je na trenutak zurila u nju; potom sede. "Vivijen, šta ne valja između nas dve? Obe nosimo u sebi novi život - trebalo bi da se radujemo zajedno, a ne da se čupamo za kose."
     Vivijen sede, trljajući leđa. Znala je da se trudne žene lako iznerviraju, ali samo je njena majka umela da je potpuno izvede iz takta.
     "Zajedno? Ja sam ti kćer, a ne sestra. Trebalo bi da očekuješ dan kad ćeš postati baka, a ne da rodiš sebi još jednu bebu. Optužila si me da sam ljubomorna, ali da nije možda obrnuto? Čim si saznala da sam trudna, smesta si i ti zatrudnela, što si pre mogla!"
     "Nisam zato..." poče Ana.
     "Ne verujem ti!"
     "Ja sam Gospa od Avalona, i niko ne sumnja u moju reč! Oduvek si bila neposlušna i nije uopšte trebalo da postaneš sveštenica." Anine oči kao da su potamnele i raširile se dok se prepuštala besu. "Zašto misliš da ćeš biti valjana majka? Pogledaj se samo! Čak i u ovim godinma, ja sam u boljem stanju nego ti. Kako očekuješ da rodiš zdravo dete?"
     "Ne možeš to da kažeš! Ne smeš!" vrisnu Vivijen, jer upravo od toga je i sama strepela. "Hoćeš li da me urekneš, sad kad sam tako blizu porođaja? Ili si to možda već učinila. Zar ti nije dovoljno što ti svi posvećuju svu svoju snagu i brigu? Zar si izvukla snagu i iz mog deteta da bi mogla da rodiš svoje?"
     "Ti si luda! Kako bih..."
     "Ti si Gospa od Avalona - ko zna kakve čarolije znaš! Ali od trenutka kada si začela, počela sam da slabim. Ti si se podala Lovcu. Kakve moći On daje onoj koja nosi u materici Njegovo dete?"
     "Optužuješ me da sam pogazila svoje zavete?" Anino lice postade potpuno belo.
     "Oh, sigurna sam da si to učinila u najplemenitije svrhe. Žrtvovaćeš svakoga ako zamisliš da to odgovara bogovima! Ali ovo je moj zavet, majko. Nećeš žrtvovati mene i nećeš nauditi mom detetu!"
     Od besa je zaboravila sve muke i bolove. Ana je nešto odgovarala, ali nije je čula. Drhteći od besa, Vivijen zgrabi ogrtač i zalupi vrata za sobom.
     Jednom je već pobegla, ali sada je Avalon zaista bio ostrvo. Vivijen se otisnula u prvom čamcu na koji je naišla i motkom ga je poterala kroz vodu. Onako okrupnjala od trudnoće, začudila se što joj je teško da održava ravnotežu i vesla, ali bila je uporna. Dovoljno često je negovala bolesnike iz Heronovog sela - sigurno će je sada primiti kod sebe.
     Nije baš padala kiša, ali magla je ležala nisko nad močvarom, a vetar je bio vlažan i hladan. Znoj na čelu kao da joj se ledio, jer zaista nije imala snage za ovakve napore, i uskoro su je leđa zabolela jače nego ikada ranije. Bes koji ju je naterao na bekstvo postepeno je izbledeo, pretvorivši se prvo u nestrpljenje da što pre stigne do druge obale, a onda u strah. Već mesecima se nije bavila nikakvom magijom. Hoće li se magla pokoriti njenom pozivu?
     Pažljivo je ustala, jer tu je voda bila preduboka za motku, pa je prešla na vesla i podigla je ruke. Bilo je teško napustiti ličnost koja se toliko trudila da zadrži dete, bilo je teško zaboraviti da je besna na majku, ali Vivijen je to začas postigla; spustila je ruke svom snagom i povikala Reč Moći.
     Osetila je kako se oko nje menja ranvoteža svetova, i sledećeg časa pade. Čamac se divlje ljuljao pod njom i ušlo je i dosta vode, ali srećom se nije prevrnuo. Vivijen je jasno osećala razliku - ovde je vazduh bio nekako teži, i u vetru se osećao zadah blata i truleži. Pre nego što je sigla da ustane, osetila je grč u trbuhu, kratak, ali snažan. Presamitila se, stežući ivicu čamca, i tako sačekala da prođe. No, čim je sela, naišao je novi. Nije osećala mučninu, i to ju je začudilo, ali kada ju je zahvatio i treći grč, umesto iznenađenja osetila je strepnju. Nemoguće da je porođaj! Zar mesec dana pre roka?
     Bebe se ne rađaju čas posla, a znala je da je posebno prvom detetu potrebno duže vreme. U daljini se naziralo nekoliko stabala; zastajkujući pri svakoj kontrakciji, veslala je ka obali. Konačno, pomislila je kad se čamac nasukao; barem se neće poroditi nasred jezera. No, bolovi su bili vrlo jaki, i tek sad je pomislila da su bolovi u leđima, za koje je mislila da su početak bolesti, zapravo bili prvi znak predstojećeg porođaja.
     Sad se setila kako žene iz močvare lako rađaju svoje bebe, a znala je da likom podseća na njih. Očajnički je poželela da se sada nalazi u njihovom selu. Postala je svesna da je urekla sebe mnogo gore nego što je optužila majku da čini, jer ova glupost bi je mogla koštati života, a i deteta.
     Nikada, pomislila je, jeknuvši kad ju je zahvatila nova kontrakcija, nikada više neću pustiti da mi bes pomrači razum! Niz nogu joj je klizila topla tečnost; tek sad je shvatila da to traje već neko vreme.
     Uspela je da se ispentra preko blatnjave obale, mada nigde nije bilo ni komadića suvog tla. Kada je stigla do drveća, znala je da neće moći dalje. Srećom, usred grmlja nalazilo se donekle zaklonjeno mesto. Raširila je ogrtač i umotala se u njega.
     I tu je, negde između podneva i sumraka, rodila Vortimervo dete. Bila je devjčica, gotovo suviše krhka da preživi, ali sićušna i savršena, sa kosom crnom kao i njena, i tiho je zacvilela kada je osetila ledeni vetar. Vivijen je podvezala pupčanik trakom koju je otkinula od svoje haljine i presekla ga malim srpastim nožem koji sveštenice uvek nose sa sobom. Imala je još toliko snage da stavi dete na grudi, pažljivo ga smestivši pod haljinu, i da ih oboje pokrije ogrtačem. Potom više nije mogla ništa.
     Zapala je u iznureni san, zaštićena starim drvetom. Tu ju je, kada je sumrak počeo da zaogrće močvaru senkama, našao lovac iz Heronovog sela i odneo je svojoj kući.

24.

     Vivijen je sedela na ostrvu Svetog Andrije, kraj svežeg groba pod leskovim drvećem. Zemlja je bila vlažna, ali ne i natopljena. Posle svečanosti kratkodnevice, oluje su postajale sve ređe. To joj je pružalo nekakvu utehu. Nije volela da misli kako mala Eilanta mora da leži pod hladnom kišom.
     Odavde je videla preko čitave doline, sve do Inis Vitrina. Bila je sigurna da je tačno našla mesto, da je upravo to tačka u stvarnom svetu koja odgovara mestu na kome je sahranila Vortimera, na Stražarskom brdu Avalona. Boginja je rekla da će Veliki Obred proizvesti Vortimera u kralja - ali to kraljevstvo bilo mu je dato tek na Drugom svetu. Možda će Eilanti otac moći tamo da pruži bezbednost, pošto u ovom svetu njema majka u tome nije uspela. Samo tri meseca je poživela Vivijenina kćerkica, a na samom kraju nije bila ništa krupnija od Igrene na dan kad se rodila.
     Vivijen je osećala prodoran bol u još prepunim grudima, iz kojih je kapalo mleko kao što su joj suze kapale iz očiju. Prekrstila je ruke, uzaludno zagrlivši samu sebe. Nije se potrudila da nađe bilje koje bi prekinulo priliv mleka. Vremenom će se prekinuti sam, opet suviše brzo; dotle je rado dočekivala bol. Pitala se hoće li joj vremenom presušiti i suze.
     Začula je korake po stazi i podigla pogled, očekujući da vidi pustinjaka koji je održavao kapelu na ovom brdu. Nije bio ni nalik na oca Fortunatusa, ali nije spadao ni među one koji misle kako su sve žene oruđe đavolovo; prema tome, bio je sasvim ljubazan prema njoj. Sunce je bilo iza njega, i u prvi mah je razabrala samo visoku priliku okruženu svetlom. Nešto u njenom držanju podsetilo ju je na Rogatog, i ona se ukoči. Potom se prilika pomeri, i ona prepozna Talesina.
     Duboko je uzdahnula; nije ni znala da je zadržavala dah.
     "Žao mi je što je nikada nisam video", tiho reče on. Vivijen pogleda njegovo upalo lice i znala je da govori istinu, pa se na vreme uzdržala da ga ne zapita zašto bi mu to bilo važno.
     "Kažu da je bila vilinsko nahoče", reče ona umesto toga. "Kada je Eilanta počela da kopni, jedna žena iz Heronovog sela rekla je da je to zato što je neka vila zamenila moju bebu svojom, bolesnom, dok sam spavala posle porođaja."
     "Misliš li da je to tačno?" blago upita on.
     "Vilinski narod se retko množi. Ne verujem da imaju dovoljno dece, ni zdrave ni bolesne, da zamene sve one koji umru u zemljama ljudi. Ali moguće je. Vilinska Gospa je znala za moje dete - rekla je lovcu koji me je spasao gde da nas potraži. Bila sam suviše izmorena da izgovorim i najsitniju čaroliju zaštite, a bile smo sasvim same."
     Sopstveni glas zvučao joj je šuplje, a Talesin ju je čudno gledao. Narod iz močvare plašio se da pominje njenu bebu, ali zašto bi to bilo važno? Uostalom, otkako je Eilanta umrla, više joj ništa nije bilo važno.
     "Nemoj se mučiti takvim mislima, Vivijen. U ovakvim godinama umiru i mnoge bebe koje su rođene u toploti kuće."
     "A šta je sa mojim novim bratom, Braniteljem Britanije?" gorko upita ona. "Piju li na Avalonu u njegovo zdravlje? Ili se rodila nova devojčica, da zameni Igrenu?"
     Talesin se trže, ali izraz lica mu je ostao isti. "Beba se još nije rodila."
     Vivijen se namršti, brzo računajući unazad do Samena. Ako se njena beba i rodila prerano, Anina je svakako kasnila. "Trebalo bi da budeš uz nju, da je držiš za ruku. Meni ničim ne možeš pomoći..."
     On se zagleda u nju. "Došao bih kod tebe, kćeri moja, ali Heron nam je donosio poruke da želiš da budeš sama."
     Ona sleže ramenima, jer stvarno je bilo tako, mada joj je često bio potreban baš on; da su druidi stvarno toliko mudri koliko veruju, Talesin je to trebalo da oseti.
     "Tvoja majka poslala je po tebe, Vivijen..."
     "Šta, opet?" Ona poče da se smeje. "Sada sam odrasla žena. Možeš joj reći da više nikada neću igrati kako ona svira."
     Talesin odmahnu glaovm. "Loše sam se izrazio. To nije bilo naređenje, nego molba da te dovedem. Vivijen" - on se iznenada slomi - "ona se porađa već puna dva dana!"
     Tako joj i treba! pomisli Vivijen na to, ali sledećeg časa je obuze nalet straha. Njena majka ne može da umre. Ana je Gospa od Avalona, najmoćnija žena u Britaniji; ona je kao sam Tor, vole je ili je mrze, ali ona je oslonac, temelj na kome je Vivijen izgradila svoje osećanje ličnosti.
     Tako je govorio onaj deo nje za koji je Vivijen mislila da je sahranjen u malenom Eilantinom grobu. No, drugi deo nje, tako bolno naučen da misli kao sveštenica, govorio joj je da je to sasvim moguće. A jasno se videla da je Talesin uplašen.
     "Nisam mogla da održim u životu ni svoju bebu", kruto reče ona. "Šta očekujete da učinim?"
     "Samo da odeš kod nje. Potrebna si joj. Meni si potrebna, Vivijen." Prizvuk užasa u njegovom glasu dopre i do nje, i ona ga ponovo pogleda.
     "Ti si bi Rogati, zar ne?" tiho upita ona. "Ona rađa tvoje dete." Iznenada se setila kako je On dodirnuo kopljem njen trbuh.
     Talesin pokri lice rukama. "Ne sećam se... ne bih nikada pristao, samo da sam znao."
     "Nijedan muškarac ne može tvrditi da je začeo dete u Gospi..." tiho reče ona. "Nije to tvoje delo, Talesine. Videla sam Boga, i nisam znala da je ušao u tvoje telo. Hajde, ustani i vodi me kući."

     "Oh, Vivijen, tako mi je milo što si došla!" Rovena žurno iziđe iz Gospine kućice i očajnički zagrli Vivijen. "Julija nije stigla da me obuči do kraja, i ne znam više šta da radim!"
     Vivijen odmahnu glavom i zagleda joj se u oči. "Draga moja, ja imam još manje obuke nego ti..."
     "Ali bila si tu i prošli put, i ti si joj kćer..." Rovena ju je gledala sa gotovo opipljivim iščekivanjem, kao što su ljudi ponekada gledali Gospu od Avalona. Vivijeni je od toga bilo neprijatno. "Čula sam za tvoju bebu, Vivijen, Zaista mi je žao", dodade Rovena sa zakašnjenjem.
     Vivijen oseti da joj lice postaje bezizražajno. Ona kruto klimnu glavom, obiđe devojku i pohita kroz vrata.
     U senovitoj sobi lebdeo je težak miris znoja i krvi. Ali još ne i smrti - Vivijen je suviše dobro poznavala zadah smrtnosti. Kad su joj se oči privikle na polumrak, zastade joj dah, jer je ugledala majku kako leži na slami. Klaudija, jedina od sveštenica koja je rodila više od jednog deteta, sedela je kraj nje.
     "Zar ne hoda?"
     "Hodala je prvog dana i veći deo drugog", odvrati Rovena šapatom, "ali sada više ne može. Kontrakcije su se usporile, a materica je otvorena manje nego ranije...."
     "Vivijen..." Ma koliko majčin glas bio slab, i dalje je imao onaj večiti prizvuk naredbe.
     "Tu sam." Vivijen je uspela da zvuči mirno, uprkos šoku koji je osetila pred majčinim izmoždenim licem i izobličenim telom. "Šta želiš od mene?"
     Začudo, umesto odgovora začu se tihi smeh. Potom Ana uzdahnu. "Za početak, možda da mi oprostiš..."
     Otkuda je samo znala kako se Vivijen zarekla da joj nikada neće oprostiti? Kraj kreveta je stajala niska klupa; Vivijen sede, iznenada svesna sopstvenog umora.
     "Ja sam ponosna žena, kćeri moja. Mislim da si to nasledila od mene... Sve ono što mi se kod mene nije sviđalo, pokušala sam da kod tebe izbrišem. Sa vrlo malo uspeha." Ana iskrivi usne. "Da sam se ja savladavala, verovatno bi i ti. Nikako nisam želela da te oteram."
     Oči joj izgubiše usmerenost kad joj se trbuhom pronela nova kontrakcija, ali Vivijen je videla da je sasvim slaba. Kada se Ana ponovo opusitla, Vivijen se naže ka njoj.
     "Majko, pitaću te samo jednom. Da li si upotrebila magiju da oduzmeš snagu meni ili mom detetu?"
     Ana je poglea u oči, i Vivijen se zapanji kada vide da su pune suza. "Kunem se Boginjom da nisam."
     Vivijen klimnu glavom. Anin porođaj mora da je počeo baš u vreme kada je njena mala Eilanta umrla, ali ako tu i postoji nekakva veza, svakako nije nastala majčinom voljom. A ovo nije bilo ni vreme ni mesto da okrivljuje Boginju. Možda će još moći da se nekako nagode sa njom.
     "Onda ti opraštam. Ako sam ti zaista toliko slična, možda će i meni jednom trebati oproštaj." Želela je da plače, da vrišti, ali nije mogla da tako traći snagu. Videla je da joj je majka suviše iznurena da bi podnela neka snažna osećanja.
     Ana pokrenu usne, ali utom naiđe nova kontrakcija. Dobro ju je podnela, ali kada se završila, bila je primetno umornija.
     "Pitaš se kako možeš da mi pomogneš? Nemaš ti to znanje; sumnjam da bi i Julija sada mogla da mi pomogne."
     "Pre tri dana gledala sam svoju kćer kako umire i nisam mogla ništa da učinim..." tiho reče Vivijen. "Neću te pustiti da odeš bez borbe, Gospo od Avalona!"
     Nastupi tišina. "Spremna sam da saslušam svaki predlog", reče Ana sa bledim osmehom. "Uvek sam bila stroga prema tebi, i red je da sada malo ti vladaš nada mnom. Ali ovde se nije reč samo o mom životu. Ako ništa drugo ne uspe, morate me raseći i izvaditi dete."
     "Čula sam da Rimljani rade takve stvari, ali to znači smrt za majku!" uzviknu Vivijen.
     Ana sleže ramenima. "Kažu da Vrhovna sveštenica zna kada joj dođe vreme, ali možda smo tu veštinu izgubili. Razum mi govori da ćemo i ja i dete svakako umreti ako ne uspem da ga rodim. Još je živo - osećam pokrete u sebi - ali neće opstati ako ovo bude dugo trajalo."
     Vivijen bespomoćno odmahnu glavom. "Ovoga sam se plašila kad sam te molila da se oslobodiš de..."
     "Kćeri moja, zar još ne razumeš? Znala sam šta rizikujem, kao što si znala i ti kada si legla na oltar, u Plesu Divova. Da nisam bila svesna opasnosti, to ne bi bila prava žrtva."
     Vivijen pognu glavu, setivši se šta joj je Vortimer rekao pre nego što je pošao u boj. Na trenutak je naslutila značenje svih ovih muka. Potom je slika žene koja je ležla pred njom vrati u sadašnjost. No, razmišljanje o Vortimeru dalo joj je ideju. Ona obujmi Anino lice dlanovima i zagleda joj se u oči.
     "U redu. Ali ako umreš, umrećeš boreći se, čuješ li me?"
     "Da... Gospo." Ana iskrivi lice kada joj se trbuh ponovo zgrčio.
     Vivijen ustade i priđe vratima. "Hoću da vrata budu otvorena, kao i prozori, da nam ulazi vazduh. A ti", ona mahnu ka Talesinu, "donesi harfu i reci ostalima da donesu bubnjeve. Videla sam kako muzika daje ljudima snagu u boju. Videćemo može li da pomogne i ovde."
     Borile su se čitavo popodne, nošene ritmom bubnjeva. Nešto pre zalaska sunca, porodilja izvi leđa i nape se, i Vivijen vide kako se porođajni otvor širi oko krivine bebinog temena. Klaudija je držala Anu koja se napinjala, izobličenog lica, ponovo i ponovo.
     "Glava je suviše velika!" Rovena ih je uplašeno gledala.
     "Ne mogu više." Ana klonu na krevet.
     "Možeš!" smrknuto reče Vivijen. "U ime Brige, ova beba će se roditi!" Ona položi dlan na napeti trbuh i oseti kako mišići počinju da se pokreću. "Sad!"
     Ana naglo udahnu i kada je počela da se napinje, Vivijen joj iscrta na trbuhu drevni simbol, a potom ga pritisnu svom snagom. Moć joj je kuljala kroz dlanove, a porodilja se uvijala pod njom. Osetila je da nešto popušta, i Ana vrisnu.
     "Glava je izišla!" povika Rovena.
     "Drži je!" Anin trbuh se opet zgrči, sada nešto slabije, i Vivijen ga ponovo pritisnu. Krajičkom oka videla je da izlazi čitavo dete, ali svu pažnju je obratila na Anu, koja je zastenjala i pala na leđa.
     "Gotovo je! Uspela si!" Pogledala je preko ramena. "Devojčica!" Beba besno dreknu.
     "Nije... Branitelj", zastenja Ana. "Ali ipak će... igrati... svoju ulogu." Potom naglo udahnu, sa izrazom iznenađenja. Rovena ispusti prigušeni uzvik koji natera Vivijen da se okrene. Još držeći bebu, devojka je zurila u svetlu krv koja je kuljala iz Anine materice.
     Vivijen opsova, dograbi krpu i gurnu je Ani među noge. Sledećeg časa krpa je bila potpuno natopljena. Beba je besno plakala dok su se trudile da zaustave krvarenje, ali žena na krevetu nije davala ni zvuka od sebe.
     Posle nekog vremena krvarenje se uspori. Vivijen se ispravi i pogleda majčino bledo lice. Anine oči još su bile otvorene, ali nije više ništa videla. Vivijen oseti da će zajecati.
     "Majko..." šapnula je i nije znala obraća li se Boginji ili ženi koja je tako nepomično ležala pred njom. "Zašto? Uspele smo!" Ali odgovora nije bilo, i trenutak kasnije ona se saže da joj sklopi oči.
     Beba je još vrištala. Kruto se krećući, Vivijen podveza pupčanik i preseče ga. "Operi je i povij", reče Raveni. "Nju pokrij", dodade, pokazavši telo, a onda naglo sede.
     "Blaga Boginjo", mrmljala je Rovena, "kako ćemo je hraniti?"
     Vivijen shvati da joj je prednji deo haljine mokar i da joj grudi pulsiraju, kao da reaguju na bebin plač. Ona uzdahnu, otkopča haljinu i pruži ruke.
     Beba se smesta privi uz njene grudi, zijajući, i Vivijen jeknu kada joj je našla bradavicu i povukla mleko. Njena kćer, ni sa puna tri meseca, nije tako željno sisala. Dete se zagrcnu, izgubi dojku i zinu da vrisne, ali Vivijen mu brzo ponovo primače bradavicu.
     "Šššš! Nisi ti kriva, malena", šaputala je, iako se pitala kakva li je duša odlučila da se otelotvori na Samen. Novorođenče je ličilo na Igrenu, ali bilo je mnogo krupnije, svakako preveliko da bi ga rodila žena sitnog stasa, čak i da je bila mlada.
     Zašto bi ovo dete živelo, a njeno umrlo? Ona nehotice steže ruke, i beba zacvile, ali nije puštala bradavicu. To je verovatno odgovor, pomisli Vivijen. Naterala je sebe da opusti ruke. Ovo detence pohlepno je za životom i uvek će biti takvo.
     Počeše da ulaze drugi. Ona je gotovo nesvesno odgovarala na pitanja i izdavala naređenja. Neko umota Anino telo i iznese ga napolje. Vivijen je i dalje sedela, držeći u naručju usnulu bebu. Nije se ni pomerila dok nije ušao Talesin. Strašno je ostario od jutros, odsutno pomisli Vivijen. Izgledao je kao starac. No, pustila je da je izvede iz senovite sobe na blistavo dnevno svetlo.

     "Ali Vivijen mora da se složi", reče Klaudija. "Mogli smo izabrati Juliju za Vrhovnu sveštenicu, ali i ona je mrtva. Nikada nismo razgovarali o nasleđivanju. Ani nije bilo ni pedeset godina!"
     "Možemo li da verujemo Vivijen? Jednom je pobegla..." reče jedan od mlađih druida.
     "Ali i vratila se", ozbiljno odvrati Talesin. Pitao se zašto raspravlja, zašto pokušava da nametne svojoj kćeri, ako mu je uopšte kćer, ulogu koja je ubila njenu majku. U ušima mu je još odzvanjao njen poslednji, užasnuti krik.
     "Vivijen potiče od kraljevske loze Avalona i obučena je za sveštenicu", reče Talesin. "Naravno da ćemo odabrati nju. Ona veoma liči na Anu, i već joj je dvadeset šest godina. Dobro će služiti Avalonu."
     Blaga Boginjo, pa to je tačno, pomisli Talesin, setivši se koliko je lepa bila Ana kad je nosila Igrenu, i koliko je Vivijen ličila na nju držeći u naručju novu bebu, kojoj su dali ime Morgoza. Barem je bila u stanju da se bori za majčin život, a on je mogao samo da sedi i čeka. A Vivijen je smela i da pokaže tugu. On nije mogao žaliti Anu ni kao voljenu ni kao ljubavnicu, nego samo kao Vrhovnu sveštenicu. Ana, kriknu on u srcu, zašto si me tako brzo ostavila?
     "Talesine", reče Rovena, i on podiže pogled i pokuša da se se osmehne. Svima su se na licu videli šok i tuga; nisu samo Anine kćeri plakale što su izgubile majku. "Moraš reći Vivijen koliko nam je potrebna. Tebe će svakako poslušati."
     Zašto? upita se on. Zato da bi teret ubio i nju?
     Našao je Vivijen u voćnjaku, kako doji bebu. Pretpostavio je da joj nije bio potreban Vid da bi znala šta ima da joj kaže.
     "Staraću se o ovoj malenoj", umorno reče ona, "ali morate odabrati drugu Vrhovnu sveštenicu za Avalon."
     "Zar misliš da nisi dostojna? Meni taj razlog nije bio dovoljan kada su me druidi odabrali..."
     Ona ga pogleda i gotovo da se nasmejala. "Talesine, ti si najplemenitiji čovek koga sam ikad znala, a ja sam samo nezrela devojka. Nisam spremna za toliku odgovornost; nisam prikladna za to; ne želim to. Je li to dovoljno razloga?" Beba je zadremala i pustila dojku, i Vivijen je brzo pokri velom.
     "Nije... i ti to znaš. Tvoja majka obučavala te je za ovo, iako nije ni pomišljala da će tako brzo umreti. Ti veoma ličiš na svoju majku, Vivijen..."
     "Ali ja nisam Ana... oče. Razmisli!" naglo reče ona. "Čak i da nema nijednog drugpg razloga, obred kojim Vrhovni druid priznaje Vrhovnu sveštenicu ti i ja ne možemo da izvedemo..."
     Talesin je piljio u nju, jer zaista je zaboravio. Ana mu nikada nije rekla je li on začeo Vivijen, ali u svakom drugom pogledu bio joj je otac još od njene četrnaeste godine. Mada se ovog trenutka nije tako osećao. Ona toliko liči na majku - zašto ne može da bude njena majka, sada, kada mu je toliko potrebna?
     On nehotice zaječa i ustade, drhteći. Konačno je shvatio zašto je Vivijen onomad bežala.
     "Oče, šta ti je?"
     On pruži ruku kao da se brani od udarca i pri tom joj dodirnu meku kosu. Potom pođe, hitajući dugim koracima između drveća.
     "Oče, moram li i tebe da izgubim?" Čuo je njen krik, a i beba se probudila i počela da plače.
     Da, divlje pomisli on, a i ja moram da izgubim sebe, pre nego što nas sve osramotim. Ana mi nije dozvolila da prepustim svoje telo Merlinu, ali sada moram da ga pozovem. Nema drugog načina...

     Talesin nikada nije uspeo da se priseti događaja u satima između tog trenutka i sumraka. Mora da je u nekom času ušao u svoju sobu i uzeo harfu, jer, kada je posle dugog letnjeg sumraka nastupila noć, našao se, sa kutijom od fokine kože u ruci, u podnožju Tora.
     Zurio je u taj oštri vrh, načičkan kamenim zubima, crn pod sjajem izlazećeg meseca, i posvetio je svoj duh brizi bogova. Toliko puta se penjao na njega da su mu noge same nalazile put. Kada bude stigao do vrha, ako bude stigao, mesec će već biti na nebu. A kad se bude vratio, ako se bude vratio, neće biti isti. Kada je postajao sveštenik, staza nije vodila na Tor nego unutar njega, na ono mesto izvan ljudskog poimanja koje leži u srcu svih stvarnosti. Tada mu je pomogao dim svetog bilja. Ali od tada je posvetio dušu muzici. Ako mu moć harfe ne bude pomogla da dospe na mesto koje traži, onda ni ne treba tamo da dospe.
     Talesin pruži desnu ruku i izvuče iz nižih struna prve tonove, odabrašvi harmoniju koja se koristi za najdrevniju magiju, akord koji, ako se produži, ima moć da otvara puteve između svetova. Potom je levom rukom pošao ka višim strunama, oslobađajući tonove u svetlucanju umilnog zvuka. Ponavljao je to, opet i opet, polako se krećući napred, sve dok iznenada nije ugledao, kao u odgovor, sjaj u travi.
     Osećao je da mu je staza pod nogama čvrsta, ali kada je pogledao naniže, avetinjske vlati trave njihale su mu se oko listova, a potom oko kolena. Harfa je odgovorila nizom pobedonosnih akorda dok je Talesin zalazio u Tor.
     Sveto ostrvo postojalo je u stvarnosti koja je bila možda za jedan stepen udaljena od ljudske. Oni koji žive na njemu skloni su da zaborave kako iza Avalona postoje drugi stepeni, čudniji nivoi. Talesin je hodio svetom putanjom oko brega, okolo i ka unutra. I onog prvog puta je ovako hodio, i to ga je dovelo do kristalne pećine skrivene u srcu planine, ali sada je osećao da se staza izdiže. Srce mu ispuni nada, i prsti su mu leteli po harfi sve brže.
     Utoliko se više iznenadio kada je naišao na prepreku. Muzika mu zastade kada je svetlo oko njega počelo da jača. Prepreka je svetlucala; pred njom je stajala jedna prilika. Talesin pođe korak unazad, i isto učini i Čuvar; on pođe napred, i Drugi mu pođe u susret; on pogleda priliku u oči i vide da to i jeste i nije on sam.
     Talesin je učinio isto ovo i jednom ranije, kada je proglašen za sveštenika, sa simbolima ogledala i plamena sveće. Ovo je bila Stvarnost. Nepomično je stajao, tragajući za smirenošću.
     "Zašto si došao ovamo?"
     "Želim da znam kako mogu da služim..."
     "Zašto? Time nećeš postati bolji od drugih ljudi. U životu za životom, svaki muškarac i svaka žena na kraju stižu do savršenstva. Ne zavaravaj se da ćeš, napredujući, biti oslobođen svojih problema. Ako preuzmeš teret znanja, put će ti biti teži. Zar ne bi radije čekao prosvetljenje u vremenu, kao drugi ljudi?"
     Je li to njegov Glas? Ove stvari svakako je već znao. Ali sada je postao svestan da ih ranije nije shvatao.
     "Zakon je da onom ko iskreno želi ne sme da se odbije pristup Misterijama... Nudim se Merlinu Britanije, kako bi preko mene moga da spase ovu zemlju."
     "Znaj da samo ti možeš da otvoriš kapiju između onoga što je napolju i onoga što je unutra. Ali pre nego što se vežeš za Njega, moraš da se suočiš sa Mnom..."
     Talesin zažmirka kada mu se nad glavom pojavi bledi plamen. Goreo je i u ogledalu. Zurio je u ogledalo, zgrožen onim što je u njemu video, jer lice pred njim blistalo je užasnom lepotom, i sada je znao šta će izgubiti ako ostane pri cilju koji ga je doveo ovamo.
     "Pusti me da prođem..."
     "Tri puta si tražio, i ne mogu da te odbijem... Jesi li spreman da patiš kako bi doneo svetu prosvetljenje?"
     "Jesam..."
     "Onda neka ti svetlost Duha pokaže put..."
     Talesin pođe napred. Sjaj se iskrio i svetlucao oko njega kada se stopio sa prilikom u ogledalu, i tada prepreke nestade.
     Ali nije se iznenadio kada mu je, iza naredne krivine, put ponovo bio preprečen. Ovog puta stajao je pred hrpom stena i zemlje, koja je drhtala kao da će se svakog trenutka srušiti.
     "Stoj..." Na taj siktav glas, nešto malo zemlje poče da se osipa. "Ne možeš da prođeš. Moja zemlja pokriće tvoju vatru."
     "Vatra gori u srcu zemlje; ona neće ugasiti moju svetlost."
     "Onda prođi, sa nedirnutom vatrom." Ono što je do maločas bilo čvrsto sada se pretvori u senku i nestade. Talesin duboko udahnu i pođe dalje.
     Obilazio je oko brda, ponovo i ponovo. Ledeni vetar koji je uvek duvao u ovim hodnicima jačao je, sve dok se nije pretvorio u orkan kome se jedva odupirao.
     "Stoj! Vetar će ti ugasiti vatru!"
     "Bez njega nijedan plamen ne može da opstane; tvoj vetar samo podstiče moj plamen!" I zaista, još dok je govorio nad njime planu ogromna svetlost; potom se ponovo smiri kada je vetar oslabio.
     Nastavljao je dalje, drhteći, jer je vazduh postajao hladan i vlažan. Sada je čuo kako negde kaplje voda, istom onom večitom snagom koja je gotovo potopila svet. U zimi što se tek završila naučio je da se plaši kiše. Vazduh je postajao sve vlažniji, i njegov plamen poče da gasne.
     "Stoj..." Glas je sada bio dubok i grgotav. "Voda će ti ugasiti plamen, kao što će Veliko More Smrti progutati život kakav poznaješ."
     Talesin se trudio da diše u vazduhu koji se oko njega pretvorio u maglu. Sledećeg trenutka njegove svetlosti nestade.
     "Neka bude tako", reče on, kašljući. "Voda gasi vatru, a smrt će svesti ovo telo na njegove sastojke. Ali u vodi je skriven vazduh, i ti elementi se mogu spojiti i stvoriti novi plamen..." To je znao, ali bilo mu je teško da poveruje. S mukom je disao u tami, voda ga je ispunila, i potonuo je u mračno more bez snova.

     Nije očekivao da će biti tako.
     Iskra svesti koja je nekada bila Talesin pitala se šta se desilo sa njegovom harfom. Više nije osećao čak ni svoje telo. Nije uspeo. Možda će ujutro neko naći njegovo napušteno telo na Toru, pa će se svi pitati kako čovek može da se udavi na suvom. Pa, neka se pitaju. Razmišljao je o tome bez ikakvih osećanja. Lebdeo je, i postepeno, na tom mestu koje je bez ikakvih obličja, on oseti da se volja, sećanja i sama ličnost rastvaraju, i tu je upoznao mir.
     Mogao bi da ostane tako do kraja večnosti, da nije bilo glasova.
     "Sine zemlje i zvezdanog neba, ustani..."
     "Zašto uznemiravaš onoga ko je završio sa svetom i njegovim mukama? Neka počiva, bezbedan u Mom peharu. On pripada Meni..."
     Činilo mu se da je takav razgovor jednom već čuo, ali tada je tamu doveo muški glas.
     "Zavetovao je sebe Životu; preuzeo je da ponese sveti plamen u svet..."
     I ovo je već ranije čuo. Ali o kome to razgovaraju?
     "Talesine, Merlin od Britanije te poziva..." Glas je odzvnajao kao gong.
     "Talesin je mrtav", odvrati na to ženski glas. "Ja sam ga progutala."
     "Njegovo telo je živo, i potreban je svetu."
     Slušao je sa sve više zanimanja, jer sada se setio da je on bio Talesin, nekada davno.
     "Nema ga", reče on. "Bilo im je potrebno više nego što je mogao da im pruži. Uzmite telo koje je za sobom ostavio i upotrebite ga po svojoj volji." Nastupila je duga tišina, a onda, začudo, začu se muški smeh.
     "I ti moraš da se vratiš, jer će Mi biti potrebna tvoja sećanja. Pusti Me u sebe, sine, i ne strahuj..."
     Praznina oko njega poče da se ispunjava Prisustvom, ogromnim i zlatnim. Talesin se udavio u Tami; sada je goreo u Svetlosti. Tama ga je optočila, ali ovaj sjaj je polako ali sigurno prodirao do samog njegovog središta. Iako se bojao, shvatio je da se nudio upravo za ovo zaposedanje, i da je u konačnom činu samožrtvovanja otvorio vrata da Drugi uđe.
     Na trenutak je video Merlinovo lice, a onda Dvoje postaše Jedno.
     Prolaz oko njega blistao je od svetlosti. Merlin pogleda uvis i vide, nejasno i razmazano kao da gleda kroz vodu, prvi sjaj praskozorja.
     Tragali su još od zalaska sunca, kada Talesin nije došao na obrok. Nije nedostajao nijedan čamac, prema tome svakako je bio na ostrvu, osim ako, možda, pluta negde u jezeru. Vivijen, naizmenično plačući i proklinjući, sada je shvatila kako se on osećao kada je ona pobegla. Da je imala imalo veštine na harfi, pokušala bi da ga pesmom prizove kući, jer, čak i ako je tragao za svojom smrću, on svakako ne bi poželeo da i njegov instrument propadne.
     Kada se vratila iz kuće, gde je nahranila Morgozu, baklje tragača još su se kretale kroz voćnjak, bledo trepereći pod prvim jutarnjim svetlom. Uskoro će izići sunce, pomisli ona. Okrenula se ka Toru da pogleda istočno nebo... i stala kao ukopana.
     Breg je postao proziran kao staklo, i svetlo koje je kroz njega sijalo nije poticalo od sunca. Pred njenim zapanjenim pogledom svetlo je jačalo, dižući se sve dok nije zablistalo sa vrha Tora.
     Brdo pod njim postepeno je postalo manje prozirno, i kako je jutarnje nebo dobijalo boju, tako se sjaj na vrhu Tora menjao, pa je mogla da vidi; prvo samo obris prilike, a onda je to postala Talesinova prilika. Ali sav je sijao...
     Ona povika i potrča ka Toru. Nije bilo vremena za dostojanstveno kruženje Putem Procesije. Vivijen se verala naviše, hvatajući se za busenje kad bi joj se bose noge okliznule na vlažnoj travi. Kada je stigla do vrha, isprekidano je disala. A na vrhu se zaustavila, držeći se za jedan od uspravljenih kamenova.
     Čovek koga je videla stajao je u središtu kruga, ruku podignutih u pozdravu rađanju sunca. Zurila mu je u leđa, jedva se uzdržavši da ne dovikne pozdrav. Ovo nije bio čovek koga je zvala ocem. Odeća i visina bili su Talesinovi, ali držanje, pa čak i aura bili su drugačiji. Sjaj na istočnom nebu je rastao, šireći ružičaste i zlatne pruge. Ona odvrati pogled, ošamućena, kada je novorođeno sunce provirilo preko ivice sveta.
     Kada je Vivijen mogla ponovo da usmeri pogled, čovek se okrenuo ka njoj. Zatreptala je, jer u prvi mah je videla samo siluetu ocrtanu plamenom. Potom joj se oči privikoše i ona prvi put jasno vide šta je postao.
     "Gde je Talesin?"
     "Ovde..." I glas je bio dublji. "Dok se privikava na moje prisustvo i dok se ja privikavam da ponovo budem zaogrnut telom, on će češće dominirati. Ali u ovom času Znaka, Ja moram da vladam."
     "A za šta je ovaj čas najbolji?" upita ona.
     "Za posvećenje Gospe od Avalona..."
     "Ne." Vivijen odmahnu glavom i pusti kamen. "To sam već odbila."
     "Ali ja to zahtevam u ime bogova..."
     "Ako su bogovi toliko moćni, zašto moja majka leži mrtva, i čovek koga sam volela, i moje dete?"
     "Mrtvi?" On podiže jednu obrvu. "Oni više nisu unutar tela, ali svakako znaš da ćeš ih ponovo videti... kao što si ih poznavala i ranije. Zar se ne sećaš... Izarma?"
     Čitavo njeno krhko telo se strese kada je čula ime koje je Ana prizivala dok je rađala Igrenu. Istog časa je ugledala, kratko, ali jasno kao odlomak iz sna, sve one živote u kojima su bili povezani, svaki put se trudeći da ponesu Svetlo još malo dalje...
     "U ovom životu Talesin ti je bio otac, ali nije uvek bilo tako, Vivijen. No, to nije važno. Sada nije najvažnije jedinstvo tela, nego duha. I zato te ponovo pitam - kćeri Avalona, hoćeš li dati smisao svoj patnji koju si videla, i prihvatiti svoju sudbinu?"
     Vivijen je zurila u njega, grozničavo razmišljajući. Nudio joj je moć veću od moći kraljeva. Njena majka proživela je čitav život na ovom ostrvu, i nikada je nije zaista upotrebila. Ali Vivijen je videla neprijatelje. U svetu kojim je vladao Rim, Avalon je mogao da bude tek nešto više od legende, mogao je da čuva drevnu mudrost, ali samo retko posežući da vodi poslove ljudi. Sada se sve menja. Legije su otišle, a Saksonci su uništili sav stari poredak. Iz ovog haosa može se pojaviti nova država, i zašto je ne bi predvodio Avalon?
     "Ako pristanem", polako reče ona, "moraš mi obećati da ćemo zajedno utirati put Branitelju - Svetom Kralju koji će zgaziti Saksonce i zauvek vladati iz Avalona!" Sad joj se činilo da joj je to oduvek bio zadatak, sa Vortimerom, i pre njega, dok je bila Vrhovna sveštenica Avalona u drugim životima, i kada je duh Branitelja živeo u drugim muškarcima. "Tom cilju zaričem ovaj život i kunem se da ću činiti sve što je potrebno da to ispunim."
     Merlin klimnu glavom, i u očima mu se videla drevna tuga i bezvremena radost. "Kralj će doći", reče on, "i vladaće zauvek iz Avalona..."
     Vivijen duboko odahnu i priđe mu.
     On je jedan trenutak stajao i gledao naniže u nju, smešeći se; potom kleče pred nju i ona oseti kako joj usnama dotiče stopala.
     "Blagoslovena bila stopala koja su te dovela ovamo - neka bi ostala ukorenjena u ovom svetom tlu!" On joj položi dlanove odozgo na stopala i čvrsto ih pritisnu, i Vivijen oseti kako njena duša poseže naniže, kroz tabane, pružajući se duboko u Tor. Kada je uspela da opet udahne, moć pokulja ponovo naviše, i ona se zanjiha kao drvo na vetru.
     "Blagoslovena bila tvoja materica; Sveti Gral i posuda života", glas Mu je drhtao, "iz koje se svi ponovo rađamo. Neka bi prenela blagoslov dalje." Kada joj je dodirnuo trbuh, ona oseti njegov poljubac kako gori, čak i kroz haljinu. Pomislila je na Gral, i videla ga kako purpurno blista, kao krv koja je kuljala iz materice njene majke, a onda je ona bila Gral, i iz nje se život izlivao, uvek dalje, u bolu i zanosu.
     Još je drhtala kad joj je poljubio dojke, tvrde i vrele od mleka za dete.
     "Blagoslovene bile tvoje grudi, koje će hraniti svu tvoju decu..."
     Kako je moć navirala naviše, grudi počeše da joj pulsiraju od slatkog bola. Sada su bile pune, za dete koje nije njeno, i znala je da, mada će ubuduće možda rađati drugu decu, uvek će, u neku ruku, hraniti one koji joj nisu deca po telu, već po duhu.
     Merlin je uze za ruke i poljubi joj oba dlana.
     "Neka su blagoslovene tvoje ruke, kojima će Boginja činiti Svoju volju..."
     Vivijen pomisli na Vortimerov stisak, kako popušta u smrti. Za njega je tada bila Boginja, ali želela je da daje život, a ne smrt. Čeznula je da dodirne Igreninu blistavu kosu i Morgozinu svilastu kožu. A ipak, kada je povila prste i osetila njihovu snagu, znala je da, šta god bili pozvani da donose - život ili smrt - moći će to da učine.
     "Blagoslovene bile tvoje usne koje će govoriti Reč Avalona svetu..." On je vrlo nežno poljubi. To nije bio poljubac ljubavnika, ali bio je pun plamena. Ona se zanjiha, mada je bila suviše čvrsto ukorenjena da bi pala. "Voljena moja, ovim te proizvodim za Vrhovnu sveštenicu i Gospu od Avalona, kako bi tvoje odluke imale vlast i nad kraljevima." On joj obujmi glavu dlanovima i poljubi tetovirani polumesec na njenom čelu.
     Na to joj je u lobanji eksplodirala svetlost, i otvorio joj se Vid; zajedno su živeli hiljade života, u hiljadu svetova. Bila je Vivijen, i bila je Ana. Bila je Kaileja, koja je prizvala magle da sakriju Avalon; bila je Dierna, koja je sahranila Karausija na svetom brdu; bila je svaka Vrhovna sveštenica koja je ikada stupila nogom na ovaj Tor. Njihova sećanja se probudiše u njoj, i znala je da od tog časa nikada više neće biti potpuno sama.
     A onda se svest smiri unutar njene lobanje. Vivijen je bila svesna svog tela, i otkrila je da ponovo može da pokreće stopala. A ipak je čoveka pred sobom videla dvostrukim vidom, uspravljeno kamenje je blistalo, i svaka vlat trave iza njih izgledala je oivičena svetlošću. Sada je znala da se, kao i Talesin, zauvek izmenila.
     Dotle se sunce već podiglo iznad bregova na istoku. Vivijen je mogla da pogleda jezero i sveta ostrva i da vidi, još bliže, narod Avalona, kako gleda uvis sa čuđenjem u očima. Talesin pruži ruku i ona je primi.
     Potom Merlin od Britanije i Gospa od Avalona pođoše niz Tor da počnu novi dan.

VILINSKA KRALJICA GOVORI

     U Avalonu sada vlada žena-dete sa mojim licem. Trenutak ranije, bila je to njena majka; trenutak kasnije, možda će biti kćer Igrene, koja liči na moju kćer Sianu. Bilo je mnogo Vrhovnih sveštenica otkako je umrla Gospa Kaileja i moja kćer preuzela oznake Gospe od Avalona. Neke od njih nasleđivale su pravo po krvi, a neke zato što se u njima ponovo rodio drevni duh.
     Bila sveštenica ili kraljica, bio sveštenik ili mag, sistem se stalno smenjuje i ponavlja. Oni misle da je važna krv, i sanjaju o dinastijama, ali ja gledam razvoj duha koji prevazilazi smrtnost. U tome je razlika - iz života u život i iz doba u doba, oni rastu i menjaju se, a ja sam zauvek ista.
     Slično je i sa svetim ostrvom. Kako sveštenici one nove vere, koji poriču postojanje svih bogova sem jednog, stežu šape oko Britanije, tako Avalon sveštenica odlazi sve dalje iz svesti čovečanstva. A ipak ne mogu da se sasvim razdvoje, što smo mi iz Vilinske Zemlje već utvrdili. Duh zemlje prevazilazi sve dimenzije, i tako je i sa Duhom koji stoji iza svih njihovih bogova.
     Dolazi novo doba, kada će im se Avalon činiti dalek kao sada Vilinska Zemlja. Ova devojka što sada vlada na Toru upotrebiće svoje moći kako bi promenila svoju sudbinu, a ona koja dolazi za njom učiniće isto to. Neće uspeti - čak ni Branitelj, kada dođe, vladaće vrlo kratko. Kako bi i bilo drugačije, kada su njihovi životi samo trenutak u životu sveta?
     Preživeće njihovi snovi, jer san je besmrtan - kao i ja. A mada će se svet potpuno izmeniti, a ti događaji će imati odjeka i ovde, opstaće mesta gde će nešto malo svetlosti Drugog sveta sijati i na svet ljudi. A ta svetlost neće biti izgubljena za čovečanstvo, dok god muškarci i žene budu tražili utehu na ovom svetom tlu po imenu Avalon.

Bredli Merion Cimer

MAGLE AVALONA 1
Prevod: Šelmić Zvezdana

Bradley Marion Zimmer MISTS OF AVALON (THE), 1982.

Serija "Avalon"
(3)


RUNE
1996.

PROLOG

     Govori Morgana...
     U svoje vreme nazivali su me mnogim imenima: sestrom, ljubavnicom, sveštenicom, ženom-mudracem, kraljicom. Sada sam zaista postala žena-mudrac, a možda će doći vreme kada će biti potrebno da se o ovome zna. Ali, sasvim iskreno, mislim da će hrišćani pričati poslednju priču. Jer vilinski svet se sve više udaljava od sveta u kome vlada Hrist. Nisam u svađi sa Hristom, samo sa njegovim sveštenicima, koji Veliku Boginju nazivaju demonom i odriču joj da je ikada imala moć nad ovim svetom. U najboljem slučaju, kažu da su njene moći bile sotonske. Ili joj navlače plavi ogrtač Gospe od Nazareta - koja je takođe imala svoje moći - i kažu da je bila večita devica. Ali šta jedna devica može znati o tugama i patnjama čovečanstva?
     A sada, kad se svet promenio, a Artur - moj brat, moj ljubavnik, kralj koji je bio i kralj koji će biti - leži mrtav (običan svet kaže da spava) na Svetom ostrvu Avalon, priču treba ispričati onako kakva je bila pre nego što su sveštenici Belog Hrista došli da sve prekriju svojim svecima i predanjima.
     Jer, kao što rekoh, sam svet se izmenio. Postojalo je vreme u kome je putnik, ako bi imao volje i poznavao samo nekoliko tajni, mogao da porine svoju lađu u Letnje more i da stigne ne u Glastonberi sa sveštenicima, nego na Sveto ostrvo Avalon; jer u to vreme kapije između svetova lebdele su u maglama i bile su otvorene, jedna pred drugom, onako kako bi putnik pomislio i poželeo. Jer to je velika tajna, koju su znali svi obrazovani muškarci u naše vreme: da onim što čovek misli stvaramo svet oko sebe, svakoga dana nov.
     A sada su sveštenici, misleći da to ugrožava moć njihovog Boga, koji je jednom stvorio svet da bude zauvek nepromenljiv, zatvorili te kapije (koje nikada i nisu bile kapije, osim u ljudskom umu), te staza vodi jedino na Ostrvo sveštenika, koje su osigurali zvucima svojih crkvenih zvona, odbijajući sve pomisli na drugi svet koji leži u tami. Još kažu je da taj svet, ako zaista postoji, vlasništvo Sotonino, i ulaz u Pakao, ako ne i sam Pakao.
     Ne znam šta je njihov Bog mogao i šta nije mogao da stvori. Uprkos pričama koje se pričaju, nikako nisam uspela da saznam mnogo o njihovim sveštenicima i nikada nisam nosila crninu njihovih robinja-kaluđerica. Ako su na Arturovom dvoru u Kamelotu tako mislili o meni kada sam stigla tamo (pošto sam uvek nosila tamne haljine Velike Majke, znamenje njene mudrosti), nisam ih razuveravala. I zaista, krajem Arturove vladavine to je moglo biti i opasno, pa sam pognula glavu pred neophodnošću, što moja velika gospodarica nikako ne bi učinila: Vivijen, Gospa od Jezera, nekada Arturov najbolji prijatelj, izuzev mene, a potom njegov najljući neprijatelj - opet, izuzev mene.
     No, borba je sada završena; konačno sam mogla da pozdravim Artura, kad je ležao na samrti, ne kao neprijatelja, mog i moje Boginje, nego samo kao brata, i kao umirućeg kome je potrebna pomoć Majke, što na kraju čeka sve ljude. Čak i sveštenici to znaju, uprkos svojoj devici Mariji u plavoj haljini; jer i ona postaje Majka Sveta u trenutku smrti.
     I tako je Artur konačno ležao, sa glavom u mome krilu, ne videći u meni ni sestru ni ljubavnicu ni neprijatelja, nego samo ženu-mudraca, sveštenicu, Gospu od Jezera; i stoga je počivao na grudima Velike Majke od koje smo se rodili i kojoj je konačno, kao i svi ljudi, morao da se vrati. I možda se - dok sam vodila barku koja ga je odnosila, ovog puta ne na Ostrvo Sveštenika, nego na pravo Sveto ostrvo u tamnom svetu iza našeg, na ono ostrvo Avalon gde, sada, samo retki mogu da odu - pokajao zbog neprijateljstva koje je niklo među nama.
     Dok budem pričala ovu priču, povremeno ću pominjati stvari koje su se zbile dok sam bila suviše mlada da bih ih shvatila, ili stvari koje su se desile dok mene još nije bilo; i moj slušalac će se povući, možda, i reći: Ovo je njena magija.
     Ali oduvek sam posedovala dar Vida i sagledavanja uma muškaraca i žena; i za sve ovo vreme bila sam im svima bliska. A stoga, ponekad, sve što su mislili bilo mi je znano ovako ili onako. I zato ću ispričati ovu priču.
     Jer jednog dana, i sveštenici će je pričati, onako kako je oni znaju. Možda će između te dve priče moći da se nazre svetlucanje istine.
     Jer postoji nešto što sveštenici ne znaju, jer veruju u svog Jednog Boga i Jednu Istinu: da ne postoji istinita priča. Istina ima mnogo lica, i nalik je na stari put ka Avalonu; od naše sopstvene volje, i od naših sopstvenih misli, zavisi kuda će nas put odvesti i da li ćemo, na kraju, stići na Sveto ostrvo Avalon ili među sveštenike sa njihovim zvonima, smrću, Sotonom, Paklom i prokletstvom... ali možda sam nepravedna i prema njima. Čak i Gospa od Jezera, koja je mrzela svešteničku odeždu kao što bi mrzela otrovnu zmiju, i to sa dobrim razlogom, jednom me je izgrdila što sam ružno govorila o njihovom Bogu.
     "Svi su bogovi jedan Bog", rekla mi je tada, kao što je rekla mnogo puta ranije, i kao što sam ja mnogo puta ponovila svojim učenicama, i kao što će govoriti svaka sveštenica koja bude postojala posle mene, "i sve Boginje su jedna Boginja, i postoji samo jedan Tvorac. Svaki čovek ima svoju istinu, i Boga u njoj."
     I stoga, možda, istina lebdi negde između puta za Glastonberi, Ostrvo Sveštenika i puta ka Avalonu, zauvek izgubljenom u maglama Letnjeg mora.
     Ali ovo je moja istina: ja, koja sam Morgana, govorim vam ovo, Morgana koja je u kasnijem dobu nazvana Morgana le Fej.

Knjiga prva: GOSPODARICA MAGIJE

1.

     Čak i usred leta, Tintagel je bio uklet; Igrena, Gospa vojvode Gorloasa, gledala je sa grudobrana preko otvorenog mora. Dok je zurila u magle i izmaglice, pitala se kako uopšte da zna kada će noć i dan biti jednake dužine, kako bi mogla da održi Svetkovinu Nove godine. Ove godine, prolećne oluje bile su neobično divlje; danju i noću, morski talasi odjekivali su kroz zamak, sve dok više niko nije mogao da spava, a čak su i psi žalosno zavijali.
     Tintagel... još je bilo onih koji su verovali da je zamak podignut, na školji isturenog rta, magijom drevnog naroda Isa. Vojvoda Gorloas smejao se tome i govorio kako bi, kad bi posedovao išta od njihove magije, svakako to i upotrebio da spreči more koje, iz godine u godinu, polako podlokava obalu. Tokom četiri godine od kako je postala Gorloasva nevesta, Igrena je gledala zemlju, dobru zemlju, kako se obrušava u Kornsko more. Dugački prsti od crnog kamena, oštri i nazubljeni, pružali su se sa obale u okean. Kada je sunce sijalo, moglo je biti vedro i blistavo, nebo i voda su se sjajili kao dragulji kojima ju je Gorloas zatrpao onog dana kad mu je saopštila da nosi njegovo prvo dete. No, Igrena nije volela da ih nosi. Dragulj koji je sada nosila oko vrata dobila je u Avalonu: opal koji je ponekad podražavao plavetnilo mora i neba; no, danas, po magli, čak i dragulj je delovao sivkasto.
     Zvuci su se zbog magle nadaleko pronosili. Igreni se činilo, dok je stajala i osvrtala se ka kopnu, da čuje kopita konja i mazgi, kao i glasove, ljudske glasove, ovde u izdvojenom Tintagelu, gde su živeli samo koze i ovce, i pastiri i njihovi psi, kao i gospe iz zamka sa malobrojnim sluškinjama i nekolicinom staraca da ih štite.
     Igrena se polako okrenula i pošla natrag ka zamku. Kao i uvek, dok je stajala u njegovoj senci, osećala se kao patuljak pred drevnim kamenjem na kraju dugačkog zida koji se protezao sve do mora. Pastiri su verovali da su zamak izgradili Drevni iz izgubljenih zemalja Lioneza i Isa; po vedrom vremenu, govorili su ribari, duboko ispod vode mogu se videti njihovi zamkovi. Igreni su pre izgledali kao kamene kule, drevne planine i bregovi potopljeni večitim podrivanjem mora koje je čak i ovog časa nagrizalo školje ispod zamka. Ovde, na kraju sveta, gde more večno glođe tle, bilo je lako poverovati u potopljene zemlje na zapadu; postojale su priče o ogromnoj plamenoj planini koja se rasprsla, daleko na jugu, i stvorila tamo ogromno ostrvo. Igrena nikada nije bila sigurna veruje li u te priče ili ne.
     Da; stvarno su se čuli glasovi u magli. To nisu mogli biti divlji jahači sa druge strane mora, niti sa divljih obala Erina. Davno su prošla vremena kada je trebalo trzati se na svaki neobičan zvuk ili senku. Ne zbog njenog muža, vojvode; on je bio daleko na severu, boreći se sa Saksoncima, rame uz rame sa Ambrozijem Aurelijanusom, kraljem Britanije; da je nameravao da se vrati, poslao bi glasnika.
     A nije trebalo da se plaši. Da su jahači neprijatelji, straža i vojnici u tvrđavi na bedemu, koje je vojvoda Gorloas postavio da mu čuvaju ženu i dete, već bi ih zaustavili. Bila bi potrebna čitava vojska da se probije kroz njih. A ko bi poslao vojsku na Tintagel?
     Bilo je vreme - setila se Igrena bez gorčine, polako ulazeći u dvorište zamka - kada je mogla da zna ko jaše ka zamku. Sada je u toj misli bilo samo malo tuge. Od Morganinog rođenja više nije plakala za domom. A Gorloas je bio dobar prema njoj. Ugađao joj je dok se u početku plašila i mrzela ga, poklanjao joj je dragulje i lepe stvari, ratni plen, i okružio ju je gospama da joj se nađu, i uvek se ponašao prema njoj kao prema sebi ravnoj, osim na ratnim savetima. Nije ni mogla tražiti ništa više, osim da se udala za pripadnika Plemena. A tu nije imala nikakvog izbora. Kćer Svetog ostrva mora postupati onako kako je najbolje za njen narod, makar to značilo žrtvovati život, ili položiti devičanstvo u Svetom Braku, ili udati se za onoga sa kim je trebalo zapečatiti savez; i upravo to je Igrena učinila: udala se za rimskog vojvodu od Kornvola, čoveka koji je, iako se Rim povukao iz čitave Britanije, živeo na rimljanski način.
     Smaknula je ogrtač sa ramena; u dvorištu je bilo toplije, jer je bilo u zavetrini. A tu se, u magli koja se kovitlala i rastapala, za trenutak pred njom pojavila jedna prilika, otelotvorila se iz magle i vlage: njena polusestra, Vivijen, Gospa od Jezera, Gospa od Svetog ostrva.
     "Sestro!" Reč se zanjihala, i Igrena je po tome znala da je nije glasno uzviknula, nego je samo šapnula, prinevši ruke grudima. "Da li te zaista vidim pred sobom?"
     Lice prilike bilo je puno prebacivanja, a reči kao da su dopirale iz vetra koji je duvao iza zidova.
     Jesi li odustala od Vida, Igrena? I od svoje slobodne volje?
     Povređena tolikom nepravdom, Igrena je uzvratila: "Ti si odredila da se moram udati za Gorloasa..." No, obličje njene sestre stopilo se sa senkama, nije bilo tamo, nikada nije ni bilo tamo. Igrena je žmirkala; kratko priviđenje je nestalo. Umotala se čvrsto u ogrtač, jer bilo joj je hladno, veoma hladno; znala je da je vizija upila snagu iz topline i života njenog sopstvenog tela. Nisam znala da i dalje mogu tako da vidim; bila sam sigurna da ne mogu... pomislila je. Potom je uzdrhtala, znajući da bi otac Kolumba ovo smatrao delom đavola, i da bi trebalo da mu se ispovedi. Istina, ovde na kraju sveta, sveštenici su prilično aljkavi, ali neispoveđena vizija svakako bi se smatrala svetogrđem.
     Namrštila se; zašto bi posetu svoje sestre trebalo da smatra delom đavola? Otac Kolumba neka kaže šta želi; možda je njegov Bog mudriji od njega. Što ne bi bilo naročito teško, pomislila je Igrena i jedva suzdržala kikot. Možda je otac Kolumba postao Hristov sveštenik zato što nijedna druidska škola nije htela da primi toliko glupog čoveka. Hristov bog nije, izgleda, mario je li sveštenik glup ili nije, samo ako ume da odmrmlja misu i da pomalo čita i piše. Ona, Igrena, bila je mnogo pismenija od oca Kolumbe i mogla je bolje da govori latinski ako bi poželela. Igrena nije sebe smatrala za naročito obrazovanu; nije imala upornosti potrebne za izučavanje dublje mudrosti Stare Vere, niti za upuštanje u Misterije dublje nego što je stvarno neophodno za jednu kćer Svetog ostrva. Ipak, mada bi u svakom Hramu Misterija bila smatrana za neupućenu, među romanizovanim varvarima mogla je proći kao dobro obrazovana gospa.
     U sobici kraj dvorišta, gde je po lepom vremenu dopiralo sunce, njena mlađa sestra, Morgoza, na pragu devojaštva sa punih trinaest godina, obučena u komotnu kućnu haljinu od nebojene vune i sa starim kaputom preko ramena, bezvoljno je prela, namotavajući neravnomernu pređu na vreteno. Na podu kraj vatre, Morgana se igrala starom preslicom, gurajući je zdepastim prstićima tamo-amo i gledajući nepravilne tragove u pepelu.
     "Jesam li sad dosta prela?" bunila se Morgoza. "Bole me prsti! Zašto moram stalno da predem i predem, kao da sam sluškinja?"
     "Svaka gospa mora naučiti da prede", odgovorila je Igrena onako kako je znala da treba, "a tvoje predivo je prava sramota, čas debelo, čas tanko... prsti će ti se brzo navići na posao. Bolni prsti su znak da si bila lenja, pošto se još nisu izveštili." Uzela je od Morgoze preslicu i vreteno i sa lakoćom, bez razmišljanja, iz neravne pređe izvukla nit savršeno jednake debljine. "Gledaj, nit se može izvlačiti bez drmanja preslice..." Iznenda se umorila od uvek doličnog ponašanja. "Ali sada možeš da skloniš preslicu; uskoro će nam stići gosti."
     Morgoza je piljila u nju. "Nisam ništa čula", rekla je, "ni jahača ni vesti!"
     "To me nimalo ne čudi", odgovorila je Igrena, "jer nije bilo jahača. Bila je to Poruka. Vivijen je na putu ovamo, a sa njom je i Merlin." Ovo poslednje nije znala dok nije čula sopstvene reči. "I zato odnesi Morganu dadilji i pođi da obučeš svoju prazničnu haljinu, obojenu šafranom."
     Morgoza je žurno sklonila preslicu, ali je ipak zastala da se zagleda u Igrenu. "Haljinu boje šafrana? Zbog sestre?"
     Igrena ju je oštro ispravila. "Ne zbog naše sestre, Morgoza, nego zbog Gospe od Svetog ostrva i zbog Glasnika Bogova."
     Morgoza se zagledala u šareni pod. Bila je to visoka devojka koja je tek počela da izrasta i sazreva u ženu; njena gusta kosa bila je crvenkasta kao i Igrenina, a na licu je imala puno pegica, ma koliko ih inače pažljivo natapala mlekom i preklinjala travarku da joj donosi nove i nove kupke i masti za nju. Sa trinaest godina već je bila visoka koliko i Igrena, a jednog dana biće i viša. Zlovoljno je podigla Morganu i odnela je. Igrena je povikala za njom: "Reci dadilji da obuče detetu prazničnu haljinu, a onda je donesi dole; Vivijen je još nije videla."
     Morgoza je zlovoljno gunđala nešto u smislu da ne vidi zašto bi velika sveštenica želela da vidi jedno derište, ali rekla je to poluglasno, pa je Igrena mogla da se pravi da je nije čula.
     Kad se popela uz usko stepenište, obrela se u ledenim odajama; tu se nije palila vatra osim usred zime. Dok je Gorloas bio odsutan, delila je krevet sa služavkom, Gvenis, a njegovo produženo odsustvovanje dalo joj je izgovor da noću dovodi u krevet i Morganu. Ponekad je sa njima spavala i Morgoza, kako bi delili krznene pokrivače zbog velike hladnoće. Veliki bračni krevet, sa baldahinom i zavesama protiv promaje, bio je više nego dovoljan za tri žene i dete.
     Gvenis, koja je bila stara, dremala je u uglu, i Igrena je rešila da je ne budi, nego je svukla svakodnevnu haljinu od nebojene vune i žurno navukla svečanu odeždu, optočenu oko vrata svilenom trakom koju joj je Gorloas kupio u Londinijumu. Stavila je na ruke srebrno prstenje koje je imala još od detinjstva... sada je mogla da ga stavi samo na mali i domali prst... a oko vrata ogrlicu od ćilibara koju je dobila od Gorloasa. Haljina je bila boje rđe, sa zelenim ogrtačem. Našla je potom češalj od roga i počela da ga strpljivo provlači kroz kosu, sedeći na klupi i pažljivo ispravljajući pramenje. Iz susedne sobe čula je glasnu dreku i zaključila da dadilja češlja Morganu, kojoj se to nimalo ne dopada. Dreka je naglo prestala, što je verovatno značilo da je dadilja ćuškom umirila Morganu; ili je, možda, što se dešavalo ponekad kad bi Morgoza bila dobre volje, Morgoza preuzela češljanje, svojim veštim, strpljivim prstima. Igrena je upravo zato znala da će njena mlađa sestra umeti lepo da prede kada se reši na to, jer bila je vrlo spretna u svemu ostalom - od češljanja, preko grebenanja vune do ukrašavanja kolača.
     Igrena je uredila kosu, pričvrstila je na temenu zlatnom šnalom i stavila stari zlatni broš u nabor ogrtača. Pogledala se u starom bronzanom ogledalu koje joj je Vivijen poklonila za svadbu, a koje je, kako se pričalo, kupljeno čak u Rimu. Dok je nameštala ogrtač, utvrdila je da su joj grudi opet gotovo iste kao ranije; Morgana nije sisala već godinu dana, i sada su bile samo nešto mekše i nešto teže nego pre. Znala je da je vratila staru liniju, jer u ovoj haljini se udala, a sada kopče nisu bile nimalo zategnute.
     Kada se Gorloas vrati, očekivaće da mu ona ponovo dođe u postelju. Poslednji put kad su se videli, još je dojila Morganu, i on je uslišio njenu molbu da dopusti detetu da sisa dok ne prođe leto, kada tako mnogo dece umire. Znala je da je malo razočaran što nije dobio sina koga je želeo - Rimljani računaju naslednike samo po muškoj liniji, mada je razumnije računati preko majke; to je bilo glupo, jer kako muškarac da bude siguran da je otac nekog deteta? Naravno, Rimljani su uvek silno brinuli o tome ko spava sa njihovim ženama, i zaključavali su ih i uhodili. No, to ne znači da je Igrenu trebalo nadgledati; bilo je dovoljno loše sa jednim muškarcem, pa ko bi onda poželeo još jednog, koji bi možda bio i gori?
     Iako je želeo sina, Gorloas je bio uviđavan i dopustio je da Morgana spava sa njom u krevetu i da sisa, i čak se držao dalje od nje i spavao sa služavkom, Etar, kako Igrena ne bi ponovo zatrudnela i izgubila mleko. I on je znao koliko dece umire ako se odbije pre nego što dovoljno ojačaju da jedu meso i tvrdi hleb. Deca hranjena kašom postaju bolešljiva, a leti često nema kozjeg mleka, čak i ako pristaju da ga piju. Deca odgajena na kravljem ili kobiljem mleku često povraćaju i umiru od toga, ili dobijaju groznicu koja ih opet odnosi. I zato je pustio da dalje doji Morganu, odlažući time rođenje sina koga je želeo za barem godinu i po dana. Bila mu je zahvalna na tome, i neće gunđati ma koliko brzo sada zatrudnela.
     Etari je posle tih poseta ubrzo stao da raste stomak i ona je počela da se ponosi; pa, rodiće sina vojvodi od Kornvola! Igrena nije obraćala pažnju na devojku; Gorloas je već imao sinove-kopilane, od kojih je jedan i sada bio sa njim, u logoru vojskovođe Utera. No, Etar se razbolela i pobacila, a Igrena je bila dovoljno uviđavna da se ne raspituje kod Gven koja je delovala vrlo zadovoljna razvojem događaja. Stara Gven znala je o travama suviše mnogo za Igrenin ukus. Jednog dana, zaključila je, nateraću je da mi tačno kaže šta je ubacila u Etarino pivo.
     Sišla je u kuhinju, dok se dugačka suknja vukla za njom po stepeništu. Morgoza je već bila tamo, u svojoj najlepšoj haljini, a i Morgana je imala prazničnu odoru, obojenu šafranom, pa je izgledala tamnoputa kao Pikt. Igrena ju je podigla i čvrsto je zagrlila. Mala, tamnoputa, nežna, toliko sitnih kostiju da je izgledalo kao da drži kakvu sitnu pticu. Na koga li liči to dete? Ona i Morgoza bile su visoke i crvenokose, tena boje zemlje kao i sve pripadnice Plemena, a Gorloas, iako crnokos, bio je Rimljanin, visok, vitak i orlovskog izgleda; ogrubeo od mnogih bitaka protiv Saksonaca, suviše ispunjen rimljanskim dostojanstvom da bi bio nežan prema svojoj mladoj ženi, i potpuno ravnodušan prema kćeri koja je došla umesto sina koga je trebalo da mu rodi.
     No, tešila se Igrena, svi Rimljani smatraju svojim svetim pravom da stiču moć nad životom i smrću preko svoje dece. Ima ih mnogo, bili hrišćani ili ne, koji bi smesta pristali da se devojčice uopšte ne rađaju, kako bi žene mogle odmah da im rode sina. Gorloas je bio dobar prema njoj, pustio ju je da zadrži kćer. Mada nije imao mnogo mašte, možda je shvatio šta ona, žena iz Plemena, oseća prema devojčici.
     Dok je izdavala naređenja o ugošćavanju, da se donese vino i ispeče meso - ne zec, nego dobra ovčetina sa poslednjeg klanja - čula je kreštanje i lepet krila uplašenih kokoši u dvorištu, po čemu je znala da su stigli jahači. Sluge su delovale uplašeno, ali većina ih se već pomirila sa saznanjem da njihova gospodarica ima Vid. Pretvarala se da ga ima, koristeći se veštim nagađanjem i nekim sitnim trikovima; odgovaralo joj je da joj se dive. Možda je Vivijen u pravu, pomislila je sada, možda ga i dalje imam. Možda sam pogrešno poverovala da sam ga izgubila - jer sam mesecima posle Morganinog rođenja bila tako slaba i nemoćna. Sada sam se sasvim povratila. Moja majka je sve do smrti bila velika sveštenica, mada je rodila nekoliko dece.
     No, um joj je odgovarao, majka je tu decu rodila u slobodi, kao pripadnica Plemena, očevima koje je sama odabrala, a ne kao robinja nekog Rimljanina kome običaji daju moć nad ženama i decom. Nestrpljivo je odbacila takve misli; zar je važno da li ima Vid ili se samo pretvara da ga ima, ako time uspeva da održi poslušnost kod posluge?
     Polako je izišla u dvorište, koje je Gorloas voleo da naziva atrijumom, mada nije bilo ni nalik na vilu u kojoj je živeo dok ga Ambrozije nije proglasio vojvodom od Kornvola. Zatekla je konjanike kako sjahuju, i smesta je potražila pogledom jedinu ženu među nijma, ženu nižu od nje i ne više mladu, odevenu u mušku tuniku i vunene pantalone, umotanu u ogrtače i šalove. Pogledi su im se sreli preko dvorišta u znak dobrodošlice, ali Igrena je ipak otišla da se prvo pokloni pred visokim, vitkim starcem koji je sjahao sa koščate mule. Nosio je plavi ogrtač barda, a preko ramena je imao harfu.
     "Želim vam dobrodošlicu u Tintagel, gospodaru Glasniče; donosite blagoslov pod naš krov i počastvujete nas svojim prisustvom."
     "Zahvaljujem ti, Igrena", odgovorio joj je zvučni glas, i Talesin, Merlin od Britanije, druid i bard; potom je sklopio dlanove pred licem, pa ih pružio ka Igreni u znak blagoslova.
     Pošto je obavila dužnost, Igrena je požurila ka polusestri i poklonila bi se i pred njom tražeći blagoslov; ali Vivijen se sagnula da je spreči u tome.
     "Ne, nemoj, dete, ovo je porodična poseta, biće vremena da mi ukažeš počast kada budeš morala..." Čvrsto je zagrlila Igrenu i poljubila je u usta. "A ovo je beba? Odmah se vidi da u njoj teče krv Drevnih; liči na našu majku, Igrena."
     Vivijen, Gospa od Jezera i od Svetog ostrva, imala je preko trideset godina; najstairja kćer stare sveštenice sa Jezera, nasledila je dužnost svoje majke. Podigla je Morganu u naručje i zanjihala je sa spretnošću žene navikle da drži decu.
     "Liči na tebe", rekla je Igrena, iznenađena, tek sada shvativši da je to mogla da vidi i ranije. Ali prošle su četiri godine otkako je poslednji put videla Vivijen, i to na venčanju. Toliko se stvari desilo, toliko se otada promenila. Tada je bila uplašena devojka od petnaest godina, predata u ruke čoveku dvostruko starijem. "Ali uđite u dvor, gospodaru Merline, sestro. Hodite u toplo."
     Oslobođena silnih šalova i ogrtača, Vivijen, Gospa od Jezera, bila je neobično sitna žena, jedva viša od napredne devojčice od osam-deset godina. Odevena u komotnu tuniku stegnutu širokim pojasom, sa nožem u kanijama, i u kabaste vunene pantalone, nogu umotanih u obojke, izgledala je sićušno kao dete obučeno u odeću odraslih. Lice joj je bilo sitno, crmpurasto i trouglasto, čela uskog ispod kose tamne kao senke pod tavanicom. Oči su joj bile crne i krupne na tako sitnom licu; Igrena dosad nije shvatila koliko joj je sestra sitna.
     Služavka je unela gostinski pehar; toplo vino, pomešano sa poslednjim začinima koje im je Gorloas poslao sa tržnica Londinijuma. Vivijen ga je uzela među dlanove, a Igrena je zažmirkala u nju; pokret kojim je uzela pehar učinio ju je iznenada visokom i upadljivom kao da je držala posvećeni sud Obreda. Držeći ga među dlanovima, polako ga je prinela usnama, mrmljajući blagoslov. Otpila je, okrenula se i predala ga Merlinu. On ga je uzeo uz dubok naklon i prineo ga usnama. Igrena, koja je bila jedva upućena u Misterije, nekako je osetila da je i sama deo ovog divnog, ozbiljnog obreda kada je primila pehar od gostiju, otpila gutljaj i izgovorila zvanične reči dobrodošlice.
     Potom je spustila pehar i neobično osećanje je nestalo; Vivijen je bila samo sitna, naizgled umorna žena, a Merlin samo pogrbljeni starac. Igrena ih je žurno povela ka vatri.
     "Dugo je putovanje od obala Letnjeg mora u ova vremena", rekla je, setivši se kako je ona tuda putovala, kao nevesta, uplašena i puna tihe mržnje, u kočiji neobičnog muža koji je, u tom času, bio samo glas i užas u noći. "Šta te dovodi ovamo tokom prolećnih oluja, sestro i gospo moja?"
     I zašto nisi došla ranije, zašto si me ostavila samu, da učim da budem žena, da nosim dete sama, uplašena i željna doma? I ako nisi mogla da dođeš ranije, zašto uopšte dolaziš, sad kad je prekasno i kad sam se već pomirila sa pokoravanjem?
     "Put je zaista dug", blago je rekla Vivijen, a Igrena je znala da je sveštenica čula, kao što je uvek čula, neizgovorene reči jednako dobro kao i ono što je bio izgovoreno. "A ovo su opasna vremena, dete. Ali ti si tokom ovih godina izrasla u ženu, iako si bila usamljena, usamljena kao tokom vremena potrebnog da se postane bard - ili" dodala je, uz nagoveštaj osmeha, "ili sveštenica. Da si sama odabrala taj put, bila bi jednako usamljena, Igrena. Da, naravno", nastavila je, pruživši ruke naniže, "možeš da mi sedneš u krilo, malena." Podigla je Morganu, a Igrena ju je iznenađeno pogledala; Morgana je, obično, bila stidljiva kao divlji zec. Pomalo ljubomorna, pomalo opet začarana, gledala je kako se dete gnezdi u Vivijeninom krilu. Vivijen je izgledala gotovo suviše sićušna da bi je čvrsto držala. Vilinska žena, stvarno; žena iz Starog Naroda. A Morgana će zaista možda veoma ličiti na nju.
     "A Morgoza, kako je ona napredovala otkako sam ti je poslala, pre godinu dana?" upitala je Vivijen, gledajući Morgozu u haljini boje šafrana, kako nadureno stoji pozadi, u senkama vatre. "Hodi i poljubi me, sestrice. Ah, bićeš visoka kao Igrena", rekla je, podužući ruke da zagrli devojčicu kad je izišla iz senki, nadurena kao poludresirano kuče. "Da, sedi mi na koleno ako želiš, dete." Morgoza je sela na pod, položila glavu u Vivijenino krilo, a Igrena je primetila da su joj nadurene oči pune suza.
     Sve nas drži u šaci. Kako može imati toliku moć nad nama? Ili je to zato što je ona jedina majka koju je Morgoza ikada znala? Vivijen je bila odrasla žena kad se Morgoza rodila, i oduvek je bila ne samo sestra, nego i majka, nama obema. Njihova majka, zaista prestara za rađanje, umrla je dajući život Morgozi. Vivijen je ranije te godine takođe rodila dete; njeno je umrlo, i Vivijen je preuzela da neguje Morgozu.
     Morgana se čvrsto ugnezdila u Vivijeninom krilu; Morgoza je naslonila riđu glavu na Vivijenino koleno. Sveštenica je jednom rukom držala bebu, a drugom je milovala devojčinu dugačku, svilenu kosu.
     "Došla bih kod tebe kad se rodila Morgana", rekla je Vivijen, "ali i ja sam tada bila trudna. Te godine sam rodila sina. Dala sam ga drugima na negu, i mislim da će ga usvojena majka možda poslati monasima. Ona je hrišćanka."
     "I ne smeta ti što će biti podignut kao hrišćanin?" upitala je Morgoza. "Je li lep? Kako se zove?"
     Vivijen se nasmejala. "Nazvala sam ga Balan", rekla je, "a njegova usvojena majka je svog sina nazvala Balin. Rođeni su u razmaku od svega deset dana, pa će svakako odrasti kao blizanci. I ne, ne smeta mi to što će odrasti kao hrišćanin. I njegov otac je to bio, a Priscila je dobra žena. Rekla si da je put dovde dug; veruj mi, dete, sada je duži nego onda kad si se udala za Gorloasa. Možda nije duži od Ostrva sveštenika, gde raste njihov Sveti Trn, ali od Avalona je duži, mnogo duži..."
     "I zato smo došli ovamo", iznenada se oglasio Merlin, a glas mu je bio nalik na zvonjavu velikog zvona, pa se Morgana naglo uspravila i počela da uplašeno cvili.
     "Ne razumem", rekla je Igrena, osećajući nelagodnost. "Ta dva ostrva leže tako blizu..."
     "Ta dva ostrva su jedno", rekao je Merlin, sedeći veoma uspravno, "ali sledbenici Hrista su rešili da kažu ne da oni neće imati drugih bogova do svog Boga, nego da nema drugih Bogova sem njihovog; da je on sam stvorio svet, da on sam vlada njima, da je on sam načinio zvezde i čitavo postanje."
     Igrena je brzo načinila sveti znak pred ovim svetogrđem.
     "Ali to ne može biti", pobunila se. "Nijedan Bog ne vlada svim stvarima... i šta je sa Boginjom? Šta je sa Majkom...?"
     "Oni veruju", rekla je Vivijen svojim mirnim, blagim glasom, "da nema Boginje; jer načelo žene, kako oni kažu, jeste načelo zla; kroz ženu, kako oni kažu, Zlo je ušlo u ovaj svet; postoji neka fantastična jevrejska bajka o jabuci i zmiji."
     "Boginja će ih kazniti", rekla je Igrena, potresena. "A mene si ipak udala za jednog takvog?"
     "Nismo znali koliko je njihovo svetogrđe", rekao je Merlin, "jer u naše vreme bilo je poštovalaca drugih bogova. Ali oni su poštovali i bogove drugih ljudi."
     "Ali kakve to veze ima sa dužinom puta od Avalona?" upitala je Igrena.
     "Sada stižemo do razloga naše posete", rekao je Merlin, "jer, kao što druidi znaju, vera čovečanstva uobličava svet i svu stvarnost. Još vrlo davno, kada su Hristovi sledbenici tek stigli na naše ostrvo, znao sam da je to bio moćan trenutak u vremenu, čas promene sveta."
     Morgoza je pogledala starca očima raširenim u čudu.
     "Zar si ti toliko star, Prečasni?"
     Merlin joj se nasmešio. "Ne u svom telu. Ali mnogo sam čitao u velikoj dvorani koja nije deo ovog sveta i u kojoj se nalaze Zapisi o Svemu. A osim toga, jesam živeo tada. Oni koji su gospodari ovog sveta dopustili su mi da se vratim, ali u drugom telu."
     "Ta priča je suviše složena za malenu, Prečasni Oče", blago ga je prekinula Vivijen. "Ona nije sveštenica. Merlin hoće da kaže, sestrice, da je živeo kada su hrišćani tek stigli ovamo, i da je odabrao, i da mu je bilo dopušteno da ponovo oživi, kako bi nastavio svoj rad. To su Misterije koje ne treba da pokušavaš da razumeš. Nastavi, Oče."
     "Znao sam da je to jedan od onih trenutaka kada se menja istorija čitavog čovečanstva", rekao je Merlin. "Hrišćani žele da zbrišu svu mudrost sem svoje; i u toj borbi uništavaju sve oblike misterija sem onih koji odgovaraju njihovoj veri. Proglasili su za jeres da ljudi žive više od jednog života - što svaki seljak zna da je istina..."
     "Ali ako ljudi ne veruju u više od jednog života", pobunila se Igrena, potresena, "kako izbegavaju očaj? Kakav bi to Bog stvorio neke ljude nesrećnim, a druge srećnim i bogatim, ako će imati pred sobom samo jedan život?"
     "To ne znam", rekao je Merlin. "Možda žele da ljudi očajavaju nad svojom sudbinom, kako bi pali na kolena pred Hristom koji će ih odneti u raj. Ne znam šta veruju Hristovi sledbenici, niti čemu se nadaju." Za trenutak je zatvorio oči, a lice mu je postalo puno gorčine. "Ali u šta god da veruju, njihovo verovanje menja svet; ne samo u duhu, nego i materijalno. Pošto poriču svet duha, i postojanje prostranstava Avalona, ona prestaju da postoje za njih. Pri tom postoje i dalje, naravno; ali ne u istom svetu sa Hristovim sledbenicima. Avalon, Sveto ostrvo, više nije isto ostrvo kao Glastonberi na kome smo mi, od Stare vere, nekada dozvolilli monasima da sagrade svoju kapelu i manastir. Jer naša mudrost i njihova mudrost... koliko ti znaš o prirodnoj filozofiji, Igrena?"
     "Veoma malo", odgovorila je mlada žena, potresena, gledajući sveštenicu i velikog druida. "Nikada je nisam učila."
     "Šteta", rekao je Merlin, "jer ovo moraš da razumeš, Igrena. Pokušaću da ti kažem što jednostavnije. Pogledaj ovo", rekao je, i uzeo jednom rukom svoj zlatni medaljon, a drugom bodež. "Mogu li da stavim ovu bronzu i ovo zlato na isto mesto u isto vreme?"
     Žmirkala je i piljila u njega, ne shvatajući. "Ne, naravno da ne možeš. Mogu stajati jedno kraj drugog, ali ne na istom mestu ukoliko prvo ne pomeriš jedno."
     "A tako je i sa Svetim ostrvom", rekao je Merlin. "Sveštenici su nam se zavetovali, pre više stotina godina, pre nego što su Rimljani uopšte došli ovamo i pokušali da nas pokore, da se nikada neće podići protiv nas niti dići oružje na nas; jer mi smo bili tu pre njih, a oni su bili izbeglice i slabi. Poštovali su taj zavet - to im moram priznati. Ali u duhu, u svojim molitvama, nikada nisu propuštali da nam se suprotstave, moleći svog Boga da otera naše bogove, da njihova mudrost nadjača našu. U našem svetu, Igrena, ima dovoljno prostora za mnogo bogova i mnogo boginja. Ali u hrišćanskoj vaseljeni - kako ovo da kažem? - nema mesta za naš svet ni za našu mudrost. U njihovom svetu postoji samo jedan Bog; on ne samo što mora da pokori sve ostale bogove, nego mora tako učiniti da drugi bogovi nisu nikada ni postojali, da nikada nisu ni bili bogovi nego samo lažni idoli, delo njihovog đavola. I tako, verujući u njega, svi ljudi bivaju spaseni u svom jedinom životu. U to oni veruju. A kako ljudi veruju, tako svet dejstvuje. I stoga, svetovi koji su nekada bili jedno sada se polako razilaze.
     Sada postoje dve Britanije, Igrena; njihov svet, pod njihovim jedinim Bogom i Hristom; i, pored njega i iza njega, svet u kome i dalje vlada Velika Majka, svet u kome je Stari Narod odabran da živi i obožava je. To se desilo ranije. Bilo je vreme kada se vilinski narod, Svetlucavi, povukao iz našeg sveta, odlazeći sve dalje i dalje u magle, tako da sada tek ponekad slučajni namernik može da provede noć u vilinskim brdima, a ako to učini, vreme teče dalje bez njega, i može da se vrati posle te jedne noći i da ustanovi da su mu svi srodnici mrtvi i da je prošlo desetak godina. A sada, Igrena, sada se to ponovo dešava. Naš svet - kojim vlada Boginja i Rogati, njen saputnik, svet kakav ti poznaješ, svet mnogo istina - biva potisnut iz glavnog toka vremena. Čak i sada, Igrena, ako se putnik otisne bez vodiča ka Ostrvu Avalon, ako ne poznaje odlično put, neće moći da dospe donde, nego će naći samo Ostrvo Sveštenika. Za većinu ljudi, naš svet je sada izgubljen u maglama Letnjeg mora. Čak i pre nego što su Rimljani otišli, ovo je počelo da se dešava; sada, kad crkve prekrivaju čitavu Britaniju, naš svet se sve više i više udaljava. Zato nam je bilo potrebno toliko vremena da stignemo ovamo; sve manje i manje je gradova i puteva Starog Naroda da nas vode. Svetovi se i dalje dodiruju, i dalje leže jedan na drugom, bliski kao ljubavnici; ali se polako udaljavaju, i ako se ne zaustave, jednog dana će možda postojati dva sveta, i niko neće moći da putuje između njih..."
     "I neka!" ljutito ga je prekinula Vivijen. "I dalje mislim da treba da ih pustimo da odu! Ne želim da živim u svetu hrišćana, koji poriču Majku..."
     "Ali šta je sa svima ostalima, onima koji žive u očajanju?" Merlinov glas opet je zvučao kao ogromno zvono. "Ne, mora ostati staza, makar i tajna. Neki delovi sveta su i dalje jedno. Saksonci se kreću kroz oba sveta, ali naši ratnici sve više i više postaju Hristovi sledbenici. Saksonci..."
     "Saksonci su varvari i okrutni su", rekla je Vivijen. "Plemena ne mogu da ih sama oteraju sa ovih obala, a Merlin i ja smo uvideli da Ambrozije neće dugo ostati na ovom svetu, i da će ga njegov vojskovođa, Pendragon - zovu li ga Uter? - naslediti. Ali u ovoj zemlji ima ih mnogo koji se neće pokoriti Pendragonu. Šta god zadesilo naš svet u duhu, nijedan od naša dva sveta neće preživeti plamen i mač Saksonaca. Pre nego što povedemo duhovnu bitku koja će sprečiti svetove da se razdvoje, moramo spasiti srce Britanije od komadanja saksonskim oružjem. Ne napadaju nas samo Saksonci, nego i Jute, Škoti, svi divlji narodi koji silaze sa Severa. Svi gradovi, čak i sam Rim, opsednuti su; toliko ih mnogo ima. Tvoj muž se borio čitavog života. Ambrozije, vojvoda od Britanije, dobar je čovek, ali može očekivati vernost samo od onih koji su nekada bili verni Rimu; njegov otac je nosio purpur, pa je i Ambrozije želeo da postane car. A mi moramo imati vođu koji će odgovarati čitavom narodu Britanije."
     "Ali Rim opstaje", pobunila se Igrena. "Gorloas mi je rekao da će Rim, kad savlada nevolje u Velikom gradu, poslati svoje legije nazad! Zar se ne možemo obratiti Rimu za pomoć protiv divljih naroda sa Severa? Rimljani su bili najveći ratnici sveta, izgradili su veliki zid na Severu kako bi zadržali divlje jahače..."
     Merlinov glas je zazvučao prazno, što ga je činilo sličnim velikom zvonu. "Video sam to u Svetom Bunaru", rekao je. "Orao je odleteo i više se neće vratiti u Britaniju."
     "Rim ništa ne može", rekla je Vivijen. "Moramo naći svog vođu, koji će moći da zapoveda čitavoj Britaniji. Inače, kad se ujedine protiv nas, čitava će Britanija pasti i stotinama i stotinama godina ležaće u ruševinama pod saksonskim varvarima. Svetovi će se konačno razdvojiti i sećanje na Avalon neće ostati čak ni u predanjima, kako bi pružao čovečanstvu nadu. Ne, moramo imati vođu koji će moći da zahteva vernost od svih naroda obe Britanije - Britanije sveštenika i sveta izmaglice kojim vlada Avalon. Zalečen pojavom Vrhovnog Kralja", glas joj je postao jasan, s prizvukom proročanstva, "svetovi će se ponovo stopiti i postaće jedan, svet u kome ima mesta i za Boginju i za Hrista, i za pehar i za krst. A taj vođa će nas ujediniti."
     "Ali gde da nađemo takvog kralja?" upitala je Igrena. "Ko će nam dati takvog vođu?"
     A onda je iznenada osetila strah, kao da joj se led sliva niz leđa, jer Merlin i sveštenica su se okrenuli i pogledali je, a od njihovog pogleda se ukočila kao ptičica u senci sokola, shvativši da se glasnik-prorok druida zove Merlin.
     Ali kad je Vivijen progovorila, glas joj je bio veoma blag.
     "Ti, Igrena", rekla je. "Ti ćeš roditi tog Vrhovnog Kralja."

2.

     U sobi je nastala tišina, prekidana samo tihim pucketanjem vatre. Konačno je Igrena začula sebe kako duboko udiše, kao da se upravo probudila iz sna. "Šta mi to govorite? Znači li da će Gorloas biti otac tog Vrhovnog Kralja?" Čula je reči kako joj odjekuju i odzvanjaju u mislima, i upitala se kako to da nikada nije ni pomislila da Gorloasa čeka tako velika sudbina. Videla je kako se njena sestra i Merlin zgledaju, a primetila je i sitan pokret kojim je sveštenica naložila starcu da ćuti.
     "Ne, gospodaru Merline, ovo mora žena da kaže ženi... Igrena, Gorloas je Rimljanin. Plemena neće slediti čoveka koji je rođen kao sin Rima. Vrhovni Kralj koga će slediti mora biti dete Svetog ostrva, pravi sin Boginje. Tvoj sin, Igrena, da. Ali neće samo Plemena moći da oteraju Saksonce i druge divlje narode sa Severa. Trebaće nam podrška Rimljana, Kelta i Simrija, a oni će slediti samo svog vojskovođu, svog Pendragona, sina čoveka kome su verovali da ih vodi i vlada nad njima. A Stari Narod, oni će tražiti sina plemenite majke. Tvog sina, Igrena - ali otac će biti Uter Pendragon."
     Igrena se upiljila u njih, polako shvatajući, sve dok se kroz otupelost nije probio gnev. Potom je planula. "Ne! Ja imam muža i rodila sam mu dete! Ne dozvoljavam da se ponovo igrate piljaka sa mojim životom! Udala sam se onako kako ste mi naredili - i nikada nećete znati..." Reči su joj zastale u grlu. Nikada neće imati načina da im kaže kako je izgledala ta prva godina; čak ni Vivijen nikada neće znati. Mogla je da kaže bojala sam se, ili bila sam sama i užasnuta, ili silovanje bi mi lakše palo jer bih posle mogla da pobegnem i umrem, ali sve to bi bile samo reči koje bi sadržale tek mali deo onoga što je osećala.
     A čak i da je Vivijen znala sve, da joj je dodirnula um i saznala sve što nije mogla da joj kaže, Vivijen bi je pogledala sa saosećanjem i čak sa malo sažaljenja, ali ne bi se predomislila niti bi imalo umanjila ono što je zahtevala od Igrene. Dovoljno često je slušala sestru, dok je Vivijen još verovala da će Igrena postati sveštenica Misterija: Ako želiš da izbegneš sudbinu ili da izbegneš patnju, to te samo osuđuje da dvostruko propatiš u narednom životu. I zato nije ništa rekla, samo je pogledala Vivijen sa prigušenim otporom iz protekle četiri godine, kada je obavljala svoju dužnost, odvažno i usamljeno, podvrgavajući se sudbini i ne žaleći se više nego što je dopušteno ženama. Ali zar opet? Nikada, nemo je rekla u sebi Igrena, nikada. Tvrdoglavo je odmahnula glavom.
     "Slušaj me, Igrena", rekao je Merlin. "Ja sam ti otac, mada mi to ne pruža nikakva prava; krv Gospe prenosi plemstvo, a ti si potomak najstarije plemenite krvi, potomak kćerinih kćeri sa Svetog ostrva. Zapisano je u zvezdama, dete, da samo kralj koji potiče od dve plemenite loze, jedne iz Plemena koja poštuju Boginju, a druge iz redova onih koji se ugledaju na Rim, može zalečiti našu zemlju od svih ovih borbi. Mora nastati mir u kome će naša dva sveta opstajati rame uz rame, mir takav da u njemu opstanu i krst i pehar. Ako budemo imali takvog vladara, Igrena, čak i oni koji slede krst imaće svest o Misterijama da ih teši u njihovim praznim životima patnje i greha, u njihovom verovanju u jedan kratak život tokom koga se bira između večnog raja i večnog pakla. Inače će naš svet nestati u magli, i tokom stotina - možda i hiljada - godina Boginju i Sveto ostrvo zaboraviće čitavo čovečanstvo, osim onih malobrojnih koji će moći da se kreću između svetova. Hoćeš li dozvoliti da Boginja i njena dela izblede sa ovog sveta, Igrena, ti koju su rodili Gospa od Svetog ostrva i Merlin od Britanije?"
     Igrena je pognula glavu, podižući u umu zid pred nežnošću u starčevom glasu. Oduvek je znala, a da joj niko nije rekao, da je Talesin, Merlin od Britanije, stvorio sa njenom majkom iskru života iz koje je ona nastala, ali kćer Svetog ostrva ne govori o takvim stvarima. Kćer Gospe pripada jedino Boginji i onom muškarcu u čije ruke Gospa odluči da je preda - najčešće bratu, a samo vrlo retko muškarcu koji ju je začeo. Postojao je razlog za to: nijedan pobožan muškarac ne može tvrditi da je otac detetu Boginje, a sva deca koju rodi Gospa jesu deca Boginje. To što je Talesin pomenuo ovu činjenicu duboko ju je uznemirilo, ali ju je i dirnulo.
     No, i dalje je bila tvrdoglava i odgovorila je ne pogledavši ga: "Gorloas je možda odabrao Pendragona. Taj Uter svakako ne može biti toliko iznad ostalih sinova čovečanstva. Ako morate da nađete takvog, zašto ne upotrebite čarolije, pa da Gorloas bude proglašen za vojskovođu Britanije, i za Velikog Zmaja? Onda, kad nam se bude rodio sin, možete imati svog Vrhovnog Kralja..."
     Merlin je odmahnuo glavom, ali opet je progovorila Vivijen, i to njihovo nemo razumevanje još više je naljutilo Igrenu. Zašto su se ovako ujedinili protiv nje?
     "Nećeš poneti Gorloasovog sina, Igrena", blago je rekla Vivijen.
     "Jesi li ti Boginja, kad udeljuješ ženama trudnoću u njeno ime?" drsko je upitala Igrena, znajući koliko je to detinjasto. "Gorloas je napravio sinove drugim ženama; zašto mu ne bih rodila jednog zakonitog, kao što želi?"
     Vivijen nije odgovorila na to. Samo je pogledala pravo u Igrenu. "Voliš li Gorloasa, Igrena?" upitala je vrlo blagim glasom.
     Igrena je oborila pogled. "To nema nikakve veze. To je pitanje časti. Bio je dobar prema meni..." prekinula je, ali misli su joj nastavile dalje: dobar prema meni kada nisam imala kome da se obratim, kada sam bila sama i napuštena, i kad si me čak i ti prepustila sudbini. Ima li u tome ljubavi?
     "To je pitanje časti", ponovila je. "Dugujem mu to. Pustio me je da zadržim Morganu, jer bila je sve što sam imala u svojoj usamljenosti. Bio je ljubazan i strpljiv, što za muškarca njegovih godina nije lako. Želi sina, veruje da je to važno za njegov život i čast, i neću mu to uskratiti. Ako ponesem sina, to će biti sin vojvode Gorloasa, a ne nekog drugog muškarca. I u to se kunem, tako mi vatre i..."
     "Tišina!" Vivijenin glas, nalik na moćnu zvonjavu, smesta je prekinuo Igrenu. "Naređujem ti, Igrena, ne polaži zavet koga se ne možeš pridržavati doveka!"
     "A zašto misliš da neću moći da ga održim?" planula je Igrena. "Odrasla sam u istini! I ja sam dete Svetog ostrva, Vivijen! Ti jesi moja starija sestra, moja sveštenica i Gospa od Avalona, ali ne možeš se ponašati prema meni kao da sam beslovesno dete poput moje Morgane, koje ne može da razume ni reč što joj se kaže, niti zna značenje zaveta..."
     Kad je čula svoje ime, Morgana se naglo uspravila u Gospinom krilu. Gospa od Jezera se nasmešila i pogladila je po tamnoj kosi. "Nemoj misliti da ovo maleno ne razume. Bebe znaju više nego što zamišljamo; ne mogu da govore, i zato smatramo da ni ne misle. A što se tiče tvoje bebe - pa, to je u budućnosti, i neću da govorim o tome pred njom; ali ko zna, jednog dana će možda i ona biti velika sveštenica..."
     "Nikada! Makar morala da postanem hrišćanka kako bih to sprečila", besnela je Igrena. "Zar misliš da ću te pustiti da praviš zavere oko života mog deteta kako si pravila oko moga?"
     "Mir, Igrena", rekao je Merlin. "Ti si slobodna, kao što je slobodno svako dete bogova. Došli smo da te ubedimo, a ne da ti naredimo. Ne, Vivijen..." rekao je, podigavši ruku kada je Gospa pokušala da ga prekine. "Igrena nije bespomoćna igračka sudbine. Ipak mislim da će, kada sve bude znala, pravilno odabrati."
     Morgana je počela da se buni u Gospinom krilu. Vivijen joj je tiho tepala, gladeći je po kosi, i dete se umirilo, ali Igrena je ustala i uzela ga, ljuta i ljubomorna zbog Vivijenine gotovo magične moći da umiri devojčicu. U njenom naručju Morgana je delovala čudno, tuđe, kao da ju je vreme koje je provela u Vivijeninom krilu izmenilo, učinilo nekako manje Igreninom. Igrena je osetila da joj se oči pune suzama. Morgana joj je bila sve na svetu, a sada su joj i nju oduzeli; Morgana je postala žrtva, kao i svi drugi, Vivijenine čarolije, čarolije koja svakoga pretvara u bespomoćnu igračku njene volje.
     Oštro se obratila Morgozi, koja je još držala glavu u Vivijeninom krilu. "Odmah ustani, Morgoza, i idi u svoju sobu; ti si gotovo žena, ne smeš se ponašati kao razmaženo dete!"
     Morgoza je podigla glavu, sklonivši zavesu riđe kose sa lepog, nadurenog lica. "Zašto si odabrala Igrenu za svoje planove, Vivijen?" upitala je. "Ona ne želi da učestvuje u tome. Ali i ja sam žena, i ja sam kćer Svetog ostrva. Zašto nisi odabrala mene za Utera Pendragona? Zašto ne bih ja bila majka Vrhovnog Kralja?"
     Merlin se nasmešio. "Hoćeš li tako spremno požuriti u susret svojoj sudbini, Morgoza?"
     "Zašto je odabrana Igrena, a ne ja? Ja nemam muža..."
     "U tvojoj budućnosti postoje kralj i mnogi sinovi; ali time se, Morgoza, moraš zadovoljiti. Nijedan muškarac ni žena ne mogu preuzeti tuđu sudbinu. Tvoja sudbina, i sudbina tvojih sinova, zavise od ovog Vrhovnog Kralja. Više od toga ne mogu da kažem", rekao je Merlin. "Dosta, Morgoza."
     Igrena je, stojeći sa Morganom u naručju, malo povratila kontrolu nad sobom. Progovorila je praznim glasom. "Nisam dovoljno gostoljubiva, sestro, gospodaru Merline. Dozvolite da vas sluge odvedu u gostinske odaje koje su spremne za vas, da vam donesu vino i vodu za umivanje, a u sumrak će biti spreman obrok."
     Vivijen je ustala. Glas joj je bio zvaničan, i Igrena je za trenutak osetila olakšanje; opet je bila gospodarica na svom ognjištu, ne pasivno dete nego žena Gorloasa, vojvode od Kornvola.
     "Znači, u sumrak, sestro."
     Ali Igrena je primetila kako se zgledala sa Merlinom, i mogla je da rauzme taj pogled jasno kao reči: Pusti to zasad. Savladaću je, kao i uvek, kasnije.
     Igrena je osetila da joj je lice očvrslo kao gvožđe. Da, to je oduvek radila. Ali ovog puta neće biti tako. Jednom sam se pokorila njenoj volji, kada sam bila dete i kada nisam znala za bolje. Ali sada sam odrasla, žena sam, i nije me lako navesti kao dete koje je dala za nevestu vojvodi Gorloasu. Sada ću učiniti po svojoj volji, a ne po volji Gospe od Jezera.
     Sluge su odvele goste; Igrena se uputila u svoje odaje, spustila Morganu u krevet i nervozno se pozabavila oko nje, misli punih onoga što je čula.
     Uter Pendragon. Nikada ga nije videla, ali Gorloas je bio pun priča o njegovim vrlinama. Bio je blizak srodnik, sestrić, Ambrozija Aurelijanusa, Velikog Kralja Britanije, ali za razliku od Ambrozija, Uter je bio Brit iz Britanije, bez kapi rimske krvi, pa Simri i Plemena nisu okevali da ga prate. Nije bilo sumnje da će jednog dana Uter biti izabran za Velikog Kralja. Ambrozije više nije bio mlad: taj dan nije bio daleko.
     A ja ću biti kraljica... Kako to razmišljam? Zar da izdam Gorloasa i svoju čast?
     Kad je ponovo uzela ogledalo, iza sebe je na vratima ugledala sestru. Vivijen je skinula pantalone koje je nosila zbog jahanja, i obukla je komotnu haljinu od nebojene vune; kosa joj je bila raspuštena, meka i tamna kao vuna crne ovce. Izgledala je mala, krhka i stara, a oči su joj bile kao oči sveštenice u pećini odrastanja, pre mnogo godina i u drugom svetu... Igrena je nestrpljivo odbacila takve misli.
     Vivijen joj je prišla i pružila ruku da joj dodirne kosu.
     "Mala Igrena. Više nisi tako mala", nežno je rekla. "Znaš li, malena, da sam ti ja dala ime: Grena, po Boginji Beltanskih vatri... Koliko je prošlo otkako si služila Boginju u Beltanu, Igrena?"
     Igrena je tek malo pomerila usne; osmeh nije otišao dalje od zuba. "Gorloas je Rimljanin i hrišćanin. Da li zaista veruješ da njegovo domaćinstvo održava obrede Beltana?"
     "Ne, verovatno ne", rekla je vedro Vivijen. "Mada, da sam na tvom mestu, ne bih smela da se zakunem kako se sluge ne iskradaju na dan dugodnevice da pale vatre i ležu zajedno pod punim mesecom. Ali gospodar i gospa hrišćanskog domaćinstva ne mogu to da čine, bar ne pred očima svojih sveštenika i njihovog strogog i nepomirljivog Boga..."
     Igrena ju je oštro prekinula. "Ne govori tako o Bogu moga muža, koji je Bog ljubavi."
     "Ti tako kažeš. A ipak je poveo rat protiv ostalih bogova i ubija one koji ga ne obožavaju", odgovorila je Vivijen. "Trebalo bi da se molimo da nas poštedi takve ljubavi. Mogla bih ti se obratiti u ime zaveta koje si nekada položila, da učiniš ono što sam te molila u ime Boginje i Svetog ostrva..."
     "Ma nemoj", sarkastično je rekla Igrena. "Sada moja Boginja zahteva od mene da postanem kurva, a Merlin od Britanije i Gospa od Jezera će mi držati sveću!"
     Vivjanin pogled je planuo; prišla je za korak, i Igreni se za trenutak učinilo da će je sveštenica udariti. "Kako se usuuješ!" rekla je Vivijen, i mada joj je glas bio tih, odjeknuo je u čitavoj odaji, tako da je Morgana, koja je zaspala pod Igreninim vunenim pokrivačem, sela i zaplakala se od straha.
     "Eto, sad si mi probudila bebu..." rekla je Igrena i sela na ivicu kreveta, umirujući dete. Sa Vivijeninog lica postepeno je nestalo gnevnog rumenila. Sela je kraj Igrene. "Nisi me razumela, Grena. Zar misliš da je Gorloas besmrtan? Reći ću ti, dete, pokušala sam da pročitam u zvezdama sudbinu onih koji su važni za jedinstvo Britanije u narednim godinama, i kažem ti, njegovo ime nije tamo zapisano."
     Igrena je osetila da joj kolena klecaju i da joj popuštaju svi zglobovi. "Hoće li ga Uter ubiti?"
     "Kunem ti se: Uter neće imati udela u njegovoj smrti, i kada Gorloas umre, Uter će biti daleko odatle. Ali razmisli, dete. Tintagel je veliki zamak; zar misliš, kada Gorloas više ne bude mogao da ga brani, da Uter Pendragon neće požuriti da kaže nekom svom ratniku: Uzmi taj zamak i ženu koja je u njemu? Bolje Uter nego neki njegov ratnik."
     Morgana. Šta će biti sa mojim detetom; šta će biti sa Morgozom, mojom malom sestrom? Zaista, žena koja pripada nekom muškarcu mora se moliti da on poživi kako bi je štitio.
     "Zar ne mogu da se vratim na Sveto ostrvo i da poživim u Avalonu kao sveštenica?"
     "To nije tvoja sudbina, malena", rekla je Vivijen. Glas joj je opet bio nežan. "Ne možeš se sakriti od svoje sudbine. Dato ti je da igraš ulogu u spasenju ove zemlje, ali put ka Avalonu ti je zauvek zatvoren. Hoćeš li poći putem svoje sudbine, ili moraju bogovi da te vuku njime protiv tvoje volje?"
     Nije čekala da Igrena odgovori. "Neće dugo trajati. Ambrozije Aurelijanus umire; mnogo godina je vodio Britance, a sada će se njegove vojvode sastati da izaberu Velikog Kralja. A ne mogu verovati nikome do Uteru. I tako će Uter biti i vojskovođa i Veliki Kralj. I trebaće mu sin."
     Igrena je osećala da se klopka zatvara oko nje. "Ako ti je već toliko važno, zašto to sama ne uradiš? Ako žena britanskog vojskovođe i Velikog Kralja stiče toliku moć, zašto ne pokušaš da osvojiš Utera svojim čarolijama, i sama začneš novog kralja?"
     Vivijen ju je iznenadila dugom pauzom pre nego što je odgovorila. "Zar misliš da nisam pomislila na to? Ali zaboravljaš koliko sam stara, Igrena. Starija sam od Utera, a on nije mlad za jednog ratnika. Imala sam dvadeset šest godina kad se rodila Morgoza. Sada mi je trideset devet, Igrena, i moje godine rađanja su prošle."
     U bronzanom ogledalu, koje joj je ostalo u ruci, Igrena je videla sestrin odraz, izmenjen i izobličen, kako se talasa kao voda, zamagljujući se i bistreći. "Misliš?" upitala je Igrena. "A ja ti kažem da ćeš začeti još jedno dete."
     "Nadam se da neću", rekla je Vivijen. "Starija sam nego naša mati kada je umrla rađajući Morgozu, i ne mogu se nadati da bih izbegla takvoj sudbini. Ovo je poslednja godina u kojoj ću učestvovati u obredima Beltana; potom ću predati svoju dužnost nekoj mlađoj ženi i postaću žena-mudrac, kao Drevni. Nadala sam se da ću jednog dana predati mesto Boginje Morgozi..."
     "Pa zašto je onda nisi zadžrala u Avalonu i obučila je da bude sveštenica posle tebe?"
     Vivijen je izgledala veoma tužno. "Ona nije prikladna. Pod odeždom Boginje vidi samo moć, a ne beskonačno žrtvovanje i patnju. I stoga taj put nije za nju."
     "Meni se ne čini da si patila", rekla je Igrena.
     "Ne znaš ti ništa. Ni ti nisi odabrala da ideš tim putem. Ja, koja sam tome posvetila čitav život, kažem da bi ipak bilo jednostavnije živeti životom seljanke, tovarne životinje preko godine i rasplodne kada dođe vreme. Vidiš me obučenu i krunisanu kao Boginju, pobedonosnu kraj pehara; ne vidiš tamu pećine ni dubinu velikog mora... Tebi to nije suđeno, dete, i treba da zahvališ Boginji što je tvoja sudbina drugačija."
     Misliš da posle ove četiri godine ne znam ništa o patnji i nemom trpljenju, pomislila je Igrena, ali ništa nije rekla. Vivijen se naginjala nad Morganom, sa nežnim izrazom lica, gladeći detetovu svilastu, crnu kosu.
     "Ah, Igrena, ne možeš znati koliko ti zavidim - čitavog života sam čeznula za kćeri. Morgoza mi je kao rođeno dete, Boginja to zna, ali uvek mi je bila i strana kao da ju je rodila strankinja, a ne moja rođena mati... Čeznula sam za kćeri u čije bih ruke predala službu." Uzdahnula je. "Ali rodila sam samo jedno žensko dete, koje je umrlo, a moji sinovi su sada daleko." Stresla se. "Pa, takva mi je sudbina, i treba da pokušam da se pomirim kao i ti sa tvojom. Samo to tražim od tebe, Igrena, a ostalo ostavljam onoj koja je gospodarica svih nas. Kada Gorloas stigne kući, spremaće se za Londinijum na izbor Velikog Kralja. Moraš ga nekako ubediti da povede i tebe."
     Igrena je prasnula u smeh. "Samo to tražiš, a to je najteže od svega! Zar zaista misliš da će Gorloas opteretiti svoje ljude vodeći mladu ženu u Londinijum? Stvarno bih volela da pođem, ali Gorloas će me povesti kada smokve i narandže sa juga niknu u baštama Tintagela!"
     "Svejedno, moraš ga nekako ubediti i moraš potražiti Utera Pendragona."
     Igrena se opet nasmejala. "I verovatno ćeš mi dati neku čaroliju, pa će se on beznadežno zaljubiti u mene?"
     Vivijen ju je pogladila po kovrdžavoj, riđoj kosi. "Mlada si, Igrena, i verovatno nemaš pojma koliko si lepa. Mislim da Uteru neće trebati nikakve čarolije."
     Igrena je osetila da joj se telo iznenada grči od straha. "Možda bi mi ipak bila potrebna čarolija, da ne pobegnem od njega!"
     Vivijen je uzdahnula. Dodirnula je opal koji je Igrena nosila oko vrata. "Ovo ti nije poklonio Gorloas..."
     "Ne. Ti si mi ga dala na dan venčanja, sećaš se? Rekla si da je pripadao majci."
     "Daj mi ga." Vivijen je posegnula pod Igreninu bujnu kosu i otkopčala lanac. "Kada ti se ovaj dragulj vrati, Igrena, seti se šta sam ti rekla i učini ono što Boginja bude zahtevala od tebe."
     Igrena je gledala u opal u rukama sveštenice. Uzdahnula je, ali se nije bunila. Ništa joj nisam obećala, ljutito je pomislila, baš ništa.
     "Hoćeš li i ti doći u Londinijum na izbor Velikog Kralja, Vivijen?"
     Sveštenica je odmahnula glavom. "Idem u zemlju drugog kralja koji još ne zna da se mora boriti zajedno sa Uterom. Ban od Armorike, u Donjoj Britaniji, postao je Veliki Kralj svoje zemlje, i njegovi druidi su mu rekli da mora izvršiti Veliki obred. Ja sam odabrana da služim u Svetom Braku."
     "Mislila sam da je Bretanja hrišćanska zemlja."
     "Oh, i jeste", ravnodušno je odgovorila Vivijen, "i sveštenici će zvoniti svojim zvonima, i poliće ga svojim svetim uljima, i reći će mu da se njegov Bog žrtvovao za njega. Ali narod neće prihvatiti kralja koji se nije i sam zakleo Velikoj Žrtvi."
     Igrena je duboko uzdahnula. "Toliko malo znam..."
     "U stara vremena, Igrena", rekla je Vivijen, "Veliki Kralj je svojim životom odgovarao za sreću svoje zemlje i zaklinjao se, kao što se zaklinje svaki Merlin od Britanije, da će - ukoliko zemlja dođe u opasnost - umreti kako bi zemlja opstala. A ukoliko odbije tu žrtvu, zemlja će nestati. Ja... ne bi trebalo da ti govorim o tome, jer to je Misterija, ali i ti ćeš, Igrena, na neki način ponuditi svoj život radi isceljenja svoje zemlje. Nijedna žena ne zna, kada leže da rodi, hoće li Boginja zahtevati njen život. I ja sam ležala, vezana i bespomoćna, sa nožem pod grlom, znajući da će, ukoliko umrem, moja krv iskupiti zemlju..." Glas joj je zamro u tišinu; i Igrena je ćutala, obuzeta čudom.
     "I deo Donje Britanije je nestao u maglama, a Veliki kameni oltar niko ne može da nađe. Put koji vodi ka oltaru sada je prazan kamen, osim ako se zna put do Karnaka", rekla je Vivijen, "ali kralj Ban se zarekao da održi svetove zajedno i da kapije budu otvorene pred Misterijama. I stoga će sklopiti Sveti Brak sa zemljom, u znak da će njegova krv biti prolivena da nahrani useve ukoliko zatreba. Prikladno je da moja poslednja služba Majci, pre nego što se pridružim ženama-mudracima, bude vezivanje njegove zemlje za Avalon, i stoga ću u toj Misteriji biti njegova Boginja."
     Zaćutala je, ali Igrena je osećala kako je odaja puna odjeka njenog glasa. Vivijen se sagnula i podigla usnulu Morganu, veoma nežno je držeći.
     "Ona još nije devojka, a ja još nisam žena-mudrac", rekla je, "ali mi smo Trojstvo, Igrena. Zajedno činimo Boginju, i ona je sada ovde, sa nama."
     Igrena se upitala zašto nije pomenula njihovu sestru, Morgozu, a bile su toliko otvorene jedna pred drugom da je Vivijen to čula kao da je izgovoreno naglas.
     Odgovorila je šapatom, a Igrena je primetila da drhti. "Boginja ima četvrto lice, koje je tajna, i treba da joj se moliš, kao što se ja molim - a molim se, Igrena - da Morgoza nikada ne ponese to lice."

3.

     Igreni se činilo da beskonačno jašu kroz kišu. Putovanje u Londinijum ličilo je na putovanje na kraj sveta.
     Ranije je veoma malo putovala, osim nekada davno iz Avalona u Tintagel. Danas se razlikovala od uplašenog, očajnog deteta sa tog prvog putovanja. Sada je jahala uz Gorloasa, a on se udostojio da joj govori ponešto o zemljama kroz koje u prolazili, a ona se smejala i bockala ga, a noću, u šatoru, bila je spremna da mu ode u krevet. Povremeno bi joj nedostajala Morgana, i pitala se kako je detetu - da li plače za majkom noću, da li jede dok je Morgoza hrani? Ali bilo je prijatno opet biti slobodna, jahati u velikoj grupi ljudi, svesna njihovih pogleda punih divljenja i njihove strepnje - niko se ne bi usudio da priđe Gorloasovoj gospi, osim povremenih pogleda iz daljine. Opet je bila devojka, ali sada se nije plašila i ustezala od stranca koji joj je bio muž i kome je nekako morala da ugodi. Sada je bila devojka bez detinjaste nespretnosti i uživala je u tome. Čak joj nije smetala ni neprekidna kiša koja je zaklanjala daleke bregove, tako da su jahali u uskom krugu u magli.
     Mogli bismo da se izgubimo u ovoj magli, da zalutamo u vilinske zemlje i da se nikada ne vratimo u svoj svet, gde Ambrozije umire i gde ambiciozni Uter planira spas Britanije od divljih plemena. Britanija bi mogla da potone kao Rim, da nestane pod varvarima, a mi nikada ne bismo saznali i ne bismo marili...
     "Jesi li umorna, Igrena?" Gorloasov glas bio je nežan i zabrinut. Zaista nije bio ni nalik na zloduha kakvim joj se činio u prvim danima pre četiri godine! Sada je bio samo sredovečan muškarac, kose i brade prošarane sedim (mada se pažljivo brijao, kao što je rimski običaj), prekriven ožiljcima od mnogih godina ratovanja i dirljivo željan da joj udovolji. Ko zna, da nije bila onako uplašena i puna otpora u početku, možda bi i tada primetila da je želeo da joj udovolji. Nije bio okrutan prema njoj, ili, ako je i bio, onda samo zato što je vrlo malo znao o ženskom telu i kako se ono koristi. Sada joj se činilo da je bio samo nespretan, ne i okrutan; da mu je rekla da je boli, milovao bi je nežnije. Mlada Igrena smatrala je bol i užas neizbežnim. Sada je znala šta treba.
     Vedro mu se nasmešila. "Ne, nimalo; mogla bih beskrajno da jašem! Ali u ovolikoj magli, kako znaš da se nećemo izgubiti i nikada ne stići do Londinijuma?"
     "Ne plaši se toga", ozbiljno joj je odgovoiro. "Vodiči su vrlo dobri i poznaju svaki pedalj puta. A pre večeri ćemo doći na stari rimski put koji vodi pravo u srce grada. Ove noći ćemo spavati pod krovom, u pravom krevetu."
     "Biće mi drago da opet spavam u pravom krevetu", smerno je rekla Igrena i videla, kao što je znala da će videti, kako mu se javlja nagli plamen na licu i u očima. Ali brzo je odvratio lice od nje; gotovo kao da je se plašio, a Igreni, koja je upravo otkrila tu svoju moć, stvar je godila.
     Jahala je uz njega, uživajući u izmnenadnoj nežnosti koju je osetila prema njemu, nežnosti pomešanoj sa žaljenjem što joj je postao drag tek sada, kada zna da će morati da ga izgubi. Ovako ili onako, znala je da su njihovi zajendički dani odbrojani; i setila se kako je prvi put saznala da će on umreti.
     Došao je njegov glasnik, da je upozori da se pripremi za vojvodin povratak; poslao je jednog od svojih ratnika, čoveka sumnjičavih očiju koji je svuda zavirivao, govoreći Igreni bez reči da bi on, da ima mladu ženu, stizao kući bez najave, u nadi da će je uhvatiti u nedoličnom ili preteranom ponašanju. Znajući da je potpuno nedužna, da joj je posluga sposobna i kuhinja u redu, Igrena ga je pustila da uhodi i poželela mu dobrodošlicu. Neka ispituje sluge koliko želi, saznaće da je Igrena od gostiju primila samo svoju sestru i Merlina od Britanije.
     Kada je glasnik otišao, Igrena se okrenula da pređe preko dvorišta i naglo se zaustavila. Preko nje je, uprkos jasnom suncu, pala senka i ispunila je bezrazložnim strahom. U tom trenutku ugledala je Gorloasa, pitajući se gde mu je konj, gde mu je pratnja? Izgledao je mršaviji i stariji, u prvi mah ga je jedva prepoznala, toliko je bio izmožden i ispijen. Na obrazu je nosio ožiljak od mača, koga se nije sećala.
     "Mužu moj!" uzviknula je. "Gorloase..." A onda, pogođena neočekivaonom tugom na njegovom licu, zaboravila je strah od njega i godine gađenja, pritrčala mu i obratila mu se kao detetu. "Oh, mili, šta ti se desilo? Kako to da si ovako došao, sam, nenaoružan - jesi li bolestan? Jesi li..." I tu je prekinula. Jer nije bilo nikoga pred njom, osim varljivih senki oblaka i odjeka njenog sopstvenog glasa.
     Tokom čitavog dana je pokušavala da ubedi sebe kako je to bila samo Vest, kao ona koja ju je upozorila na Vivijenin dolazak. Ali znala je da nije u pravu: Gorloas nije imao Vid, a i da ga je imao ne bi ga koristio niti bi verovao u njega. Ono što je videla - a znala je mada nikad ništa slično nije videla - bila je slika njenog muža, njegov dvojnik, senka i najava njegove smrti.
     I kada je zaista stigao, zdrav i čitav, pokušala je da zatomi sećanje, govorila je sebi da je samo zbog varke svetlosti videla iza njega onu senku, sa ranom od mača na obrazu i neizrecivim bolom u očima. Jer Gorloas nije bio ni ranjen ni obeshrabren; naprotiv, bio je dobro raspoložen, doneo joj je poklone, pa čak i nisku korala za Morganu. Potražio je po vrećama plena od Saksonaca i poklonio Morgozi crveni ogrtač.
     "Svakako je pripadao nekoj saksonskoj kurvi koja prati logore, ili možda nekoj od onih vrištavih žena sa mačem koje se bore rame uz rame sa muškarcima, polunage na bojnom polju", rekao je, smejući se i držeći devojku pod bradom, "pa će sasvim lepo pristajati i jednoj britanskoj devojci. Boja ti odgovara, sestrice. Kada malo odrasteš, možda ćeš biti lepa kao moja žena." Morgoza se povlačila, kikotala se i obarala pogled, ali vrtela se u novom ogrtaču. Kasnije, kad su se spremali za krevet (Morgana je, vrišteći, bila odneta u Morgozinu sobu), Gorloas se oštro obratio Igreni: "Moramo udati tu devojku čim stignemo, Igrena. Ona je mala kuja koja se uspali na svaki nagoveštaj muškog; jesi li videla kako je gledala ne samo mene nego i mlađe vojnike? Neću dozvoliti da iko okalja moju porodicu, niti da utiče na moju kćer!"
     Igrena mu je blago odgovorila. Nije mogla da zaboravi kako je videla njegovu smrt i nije htela da se svađa sa osuđenim čovekom. A i nju je pogodilo Morgozino ponašanje.
     Znači, Gorloas će umreti. Pa, ne treba biti naročit prorok da bi se predvidelo kako čovek od četrdeset pet godina, koji je većim delom života ratovao protiv Saksonaca, neće dočekati da mu deca odrastu. Ne smem dozvoliti da zbog toga poverujem u sve ostale gluposti koje mi je napričala, niti treba da očekujem kako će me Gorloas povesti u Londinijum!
     Ali sutradan, dok su sedeli posle doručka i dok je ona krpila veliku poderotinu na njegovoj najboljoj tunici, Gorloas se iznenada oglasio.
     "Zar se nisi upitala šta me je dovelo kući tako iznenada, Igrena?"
     Posle protekle noći, bila je dovoljno smaopouzdana da mu se nasmeši. "Treba li da dovodim u pitanje sreću koja mi je dovela muža posle godinu dana odsustva? Nadam se da to znači da su Saksonci poraženi i da je obala ponovo slobodna i u britanskim rukama."
     Odustno je klimao glavom i smešio se. No, brzo se uozbiljio.
     "Ambrozije Aurelijanus umire. Starog orla uskoro će nestati, a u njegovom gnezdu nema mladih koji bi poleteli umesto njega. Kao da legije ponovo kreću; on je bio Veliki Kralj čitavog mog života, i to dobar kralj svima koji su se, kao ja, nadali da će se Rim jednog dana vratiti. Sada znam da taj dan nikada neće doći. Kraljevi Britanije, iz bliza i iz daleka, pozvani su da se okupe u Londinijumu i izaberu novog Velikog Kralja i vojskovođu, i moram da odem i ja. Bio je dalek put za ovako kratak boravak, jer moram ponovo da pođem za tri dana. Ali nisam mogao da prođem tako blizu, a da ne vidim tebe i dete. Biće to veliki skup, Igrena, i mnoge vojvode i kraljevi povešće i svoje gospe; da li bi želela da pođeš sa mnom?"
     "U Londinijum?"
     "Da, ako hoćeš da putuješ tako daleko", rekao je, "i ako pristaneš da ostaviš dete. Mislim da bi mirno mogla. Morgana je zdrava, a ovde ima dovoljno žena da se staraju o desetak takvih; a ako sam uspeo da ti opet napravim dete" - pogledao ju je u oči sa osmehom koji doskora nije ni mogla da zamisli na njegovom licu - "zasad ti još neće smetati da jašeš." Kad je nastavio, u njegovom glasu bilo je nežnosti kakvu ranije nije mogla ni da nasluti. "Radije se ne bih ponovo odvajao od tebe još neko vreme. Hočeš li da pođeš, ženo moja?"
     Moraš ga nekako ubediti da te povede u Londinijum, rekla je Vivijen. A sada nije bilo potrebno da ga uopšte moli. Igrena je osetila nagli nalet panike - kao da se nalazi na podivljalom konju. Podigla je čašu piva i otpila malo, kako bi prikrila zbunjenost. "Svakako ću poći ukoliko ti želiš." Dva dana kasnije bili su na putu, jašući na istok, ka Londinijumu i logoru Utera Pendragona i umirućeg Ambrozija, na izbor Velikog Kralja...
     Sredinom popodneva izišli su na rimski put i mogli su da jašu brže; a pred veče su ugledali predgrađe Londinijuma i osetili miris rečnog ušća. Igrena nikada nije ni pomislila da može postojati toliko kuća na jednom mestu; za trenutak je osetila, posle ledenih prostora severnih močvara, da ne može da diše, da se kuće zatvaraju oko nje. Jahala je kao u zanosu, osećajući da su je kamene kuće i ulice odvojile od vazduha i svetla i samog života... Kako ljudi mogu ovako da žive?
     "Noćas ćemo spavati u kući jednog od mojih vojnika, koji živi u gradu", rekao je Gorloas, "a sutra ćemo se pojaviti na Ambrozijevom dvoru."
     To veče, dok su sedeli kraj vatre (kakav luksuz, pomislila je, paliti vatru ovako blizu ravnodnevice!), upitala ga je: "Šta misliš, ko će biti sledeći Veliki Kralj?"
     "Zašto je to važno ženi koja vlada zemljom?"
     Nasmešila mu se; bila je raspustila kosu pred spavanje i osetila je da se zagrejao od njenog osmeha. "Iako sam žena, Gorloase, moram da živim u ovoj zemlji i volela bih da znam kakvog čoveka će moj muž morati da prati u miru i ratu."
     "U miru! Neće biti mira, barem za moga života", rekao je Gorloas. "Bar ne dok ovoliko divljih naroda dolazi na naše bogate obale; moramo se svim silama upinjati da se odbranimo. A ima ih mnogo koji bi želeli da ponesu Ambrozijev ogrtač i da nas povedu u rat. Lot od Orknija, na primer. Grub čovek, ali pouzdan, odlučan vođa, vešt u strategiji bitke. No, još je neoženjen: nema dinastije. Mlad je za Velikog Kralja, ali ambiciozan; nikada nisam video toliko ambicije kod tako mladog čoveka. I Urijens od Severnog Velsa. Nema problema sa dinastijom, već ima sinove. Ali on nema mašte; hoće sve da uradi onako kako je oduvek rađeno, kaže da je jednom uspelo, pa će uspeti opet. A čini mi se da nije dobar hrišćanin."
     "Koga bi ti odabrao?" upitala je Igrena.
     Uzdahnuo je. "Nijednog. Pratio sam Ambrozija čitavog života i pratio bih čoveka koga Ambrozije odabere; to je pitanje časti, a Ambrozijev čovek je Uter. To je jasno. Nije da volim Utera. On je razvratnik sa desetak kopiladi, nijedna žena nije sigurna u njegovoj blizini. Ide na mise zato što to radi vojska i zato što je to red. Više bih voleo da je iskreni paganin nego hrišćanin, zbog koristi koju bismo mogli da izvučemo iz toga."
     "Ali ipak ga podržavaš..."
     "Oh, da. On je dovoljno dobar vojnik i za Cezara; ljudi će ga pratiti i u pakao, ako uzmoraju. Ne preza ni od čega da bi ostao na glasu u vojsci - znaš kako to izgleda, obilazi logor i jede sa njima da bi se uverio kako je sledovanje dovoljno dobro, umesto da se odmara, kad može provodi dan u štabu da bi dobio povoljan otpust za starog, bezubog veterana, spava pred bitku sa vojskom, u polju. Ljudi bi poginuli za njega - i to i rade. A ima i pamet i maštu. Uspeo je da skopi mir sa nekim izdajničkim odredima i da ih povede sa sobom u bitku prošle jeseni - za moj ukus suviše misli na saksonski način, naprosto zna kako im radi pamet. Da, podržavam ga. Ali to ne znači da mi se dopada kao čovek."
     Igrena je slušala i mislila kako je Gorloas upravo ispričao više o sebi nego o kandidatima za Velikog Kralja. "Jesi li ikada pomislio na to", upitala je, "da si ti vojvoda od Kornvola, i da te Ambrozije ceni; da li bi ti mogao da postaneš Veliki Kralj?"
     "Veruj mi, Igrena, ne želim krunu. Da li ti želiš da budeš kraljica?"
     "Ne bih odbila", rekla je, setivši se Merlinovog proročanstva.
     "Govoriš tako jer si suviše mlada da znaš šta to znači", nasmešio se Gorloas. "Zar bi zaista volela da vladaš kraljevstvom onako kako moraš da vladaš svojom poslugom u Tintagelu, uvek da ih nadzireš i kontrolišeš? U svoje vreme, kad sam bio mlađi... ali ne želim da provedem ostatak života u ratovima. Ambrozije mi je dao Tintagel pre dosta godina, Igrena; do pre četiri godine nisam provodio u njemu dovoljno vremena ni da dovedem nevestu! Braniću ove obale dok god budem mogao da držim mač, ali želim da imam sina koji će se igrati sa mojom kćeri i želim da provodim vreme u miru, u pecanju sa stenja, u lovu, u sedenju na suncu i gledanju kako seljaci donose svoje plodove, a možda i da se pomirim sa Bogom, kako bi mi možda oprostio za sve ono što sam morao da učinim kao vojnik. Ali čak i kada u zemlji vlada mir, Veliki Kralj nema mira, jer kada neprijatelji napuste naše obale počeće prijatelji da se međusobno bore, makar za njegovu milost. Ne, meni kruna ne treba, a kada dođeš u moje godine, razumećeš."
     Igrena je osetila peckanje u očima dok je slušala Gorloasa. Znači, ovaj grubi vojnik, ozbiljan muškarac koga se plašila, sada se oseća dovoljno opušteno kraj nje da bi joj otkrio deo svojih želja. Svim srcem je zaželela da mu pruži poslednje godine na suncu kao što je poželeo, sa decom koja se igraju oko njega; ali čak i tu, pred svetlucavom vatrom, učinilo joj se da vidi zlokobnu senku usuda koji ga čeka.
     To je samo moja mašta, počela sam da zbog Merlinovih reči umišljam gluposti, pomislila je, a kad je Gorloas zevnuo i protegnuo se, rekavši da je umoran od jahanja, brzo je prišla da mu pomogne da se svuče.
     Jedva da je spavala u nepoznatom krevetu, meškoljeći se i prevrćući dok je slušala muževljevo tiho disanje; povremeno bi, ne budeći se, pružio ruku ka njoj, i tada ga je privijala na grudi i umirivala ga kao da joj je dete. Možda su Merlina i Gospu uplašile sopstvene senke, pomislila je, možda će Gorloas ipak imati vremena da stari na suncu. Možda je zaista pre spavanja posadio u njenu matericu seme sina za koga su joj rekli da ga nikad neće začeti. No, pred jutro je zapala u nemiran san, i sanjala je svet u magli, i obalu Svetog ostrva kako u toj magli polako nestaje; činilo joj se da vesla u barci, umorna i iscrpljena, tragajući za Ostrvom Avalon gde je Boginja, sa Vivijeninim licem, čekala da je upita je li dobro obavila ono što se od nje tražilo. Ali iako joj je obala bila poznata, sa jabučarima koji su tamo rasli blizu hrama, u snu je na hramu stajalo raspeće, a hor hrišćanskih monahinja u crnim odorama pevao je neku njihovu žalosnu himnu, a kada je počela da trči, tražeći sestru, zvuk crkvenih zvona prigušio je njene dozive. Probudila se uz prigušen jecaj, nalik na tihi krik, i sela u krevetu. Još je odasvud čula crkvena zvona.
     Gorloas je takođe sedeo u krevetu. "To je crkva gde će Ambrozije ići na misu. Požuri sa oblačenjem, Igrena, pa ćemo poći zajedno."
     Dok je nameštala svileni ogrtač preko lanene donje hajine, na vrata je zakucao nepoznati sluga i zamolio da govori sa gospom Igrenom, ženom vojvode od Kornvola. Igrena je otišla na vrata i učinilo joj se da je prepoznala tog čoveka. Naklonio joj se, i tada se setila gde ga je videla - pre mnogo godina, veslao je na Vivijeninoj barci. Stoga se setila sna i osetila je jezu iznutra.
     "Vaša sestra vam šalje ovo od Merlina", rekao je, "i obavezuje vas da ga nosite i da se sećate obećanja, ništa više od toga." Predao joj je mali paket umotan u svilu.
     "Šta je to, Igrena?" upitao je Gorloas, mršteći se iza nje. "Ko ti šalje poklone? Poznaješ li glasnika?"
     "On je jedan od slugu moje sestre, na Ostrvu Avalon", rekla je Igrena, odmotavajući paket; ali Gorloas je bio strog. "Moja žena ne može primati poklone od glasnika koje ja ne poznajem", rekao je i grubo joj oduzeo paket. Igrena je zaustila da se pobuni, a sva novootkrivena nežnost prema njemu nestala je u trenutku; kako se usuđuje?
     "Pa, to je onaj plavi dragulj koga si nosila kad smo se venčali", namrštio se Gorloas. "Kakvo je to obećanje? Ako ga stvarno šalje tvoja sestra, kako je došla do njega?"
     Igrena se brzo pribrala i prvi put u životu namerno je slagala muža. "Kada me je sestra posetila", rekla je, "dala sam joj opal i lanac kome je trebalo zameniti kopču; ona zna zlatara u Avalonu koji je mnogo bolji od kornvolskih. A poziva se na obećanje da ću bolje paziti na svoj nakit, jer sada sam odrasla žena, a ne nemarno dete koje ne ume da pazi na svoje dragocenosti. Mogu li sada da dobijem ogrlicu, mužu moj?"
     Predao joj je dragulj, i dalje se mršteći. "Moje zanatlije bi ti popravile to bez držanja pridika na koje tvoja sestra više nema prava. Vivijen previše umišlja; jeste da ti je zamenila majku dok si bila dete, ali sada više nisi pod njenim staranjem. Moraš se potruditi da budeš odrasla žena i da manje zavisiš od svog doma."
     "Pa, sad sam dobila dve pridike", ljutito je rekla Igrena, stavljajući lanac oko vrata. "Jednu od sestre i jednu od muža, kao da sam zaista nevaspitano dete."
     Iza njega kao da je opet naslutila onu senku smrti, strašnu prikazu mrtvaca. Iznenada se ponadala, duboko i strasno, da joj nije napravio dete, da neće poneti sina osuđenog čoveka... bilo joj je strašno zima.
     "Hajde, Igrena", umirivao ju je, pruživši ruku da je pogladi po kosi, "ne ljuti se na mene. Pokušaću da zapamtim da si ti odrasla žena od devetnaest godina, a ne dete od petnaest! Hajde, moramo se spremiti za kraljevsku misu, a sveštenici ne vole da se mnogo ulazi i izlazi pošto počnu."
     Crkva je bila mala, načinjena od naboja i pruća, a unutra su gorele svetiljke; Igreni je bilo milo što je ponela debeli vuneni ogrtač. Gorloas joj je šapnuo da je sedi sveštenik, dostojanstven kao druid, bio Ambrozijev lični sveštenik koji je putovao sa vojskom, i da je ovo služba zahvalnosti zbog kraljevog povratka kući.
     "Je li kralj ovde?"
     "Upravo stiže u crkvu, i čeka ga sedište tamo, pred oltarom", promrmljao je Gorloas, pokazavši glavom.
     Smesta ga je poznala po tamnocrvenom ogrtaču, prebačenom preko crne, gusto izvezene tunike, i opasaču za mač prekrivenom draguljima. Ambrozije Aurelijanus mora da je imao oko šezdeset godina, pomislila je; bio je visok i mršav, obrijan po rimskim običajima, ali pogrbljen, i koračao je pažljivo kao da ima neki unutrašnji bol. Nekada je možda bio i lep; sada mu je lice bilo izborano i žuto, brci oboreni i gotovo sasvim sedi, a kosa proređena. Kraj njega se nalazilo nekoliko savetnika ili drugih kraljeva; poželela je da zna ko su, ali sveštenik, kad je video kralja da ulazi, počeo je da čita iz neke velike knjige, pa se ugrizla za usnu i zaćutala, slušajući službu koju ni sada, posle četiri godine podučavanja kod oca Kolumbe, nije sasvim razumela, niti joj je do nje bilo stalo. Znala je da je neučtivo osvrtati se po crkvi, kao seoska prostakuša, ali je provirila ispod kapuljače i osmotrila ljude oko kralja; za jednog je pretpostavila da je Urijens od Severnog Velsa, a drugi je bio bogato odeveni muškarac, vitak i lep, kratko podšišan u rimskom stilu, sa kosom do brade. Upitala se je li to Uter, Ambrozijev pratilac, a možda i naslednik. Tokom čitave službe pažjivo je stajao kraj Ambrozija, a kada se ostareli kralj zateturao, lepi muškarac mu je ponudio ruku. Pažljivo je posmatrao sveštenika; ali Igrena, naučena da na licima ljudi pročita njihove misli, znala je da on ne sluša ni sveštneika ni službu, nego da se bavi svojim mislima. Podigao je glavu, jednom, i osmotrio pravo Gorloasa, za trenutak pogledavši u oči i Igrenu. Oči su mu bile crne, pod gustim, tamnim veđama, i Igrena je smesta osetila drhtaj gađenja. Ako je ovo Uter, pomislila je, neću da imam ništa sa njim; kruna bi uz njega bila preskupo plaćena. Mora da je stariji nego što izgleda, jer izgledao je kao da ima najviše dvadeset pet godina.
     Tokom službe pojavilo se komešanje na ulazu, i visok, otresit muškarac, širokih ramna, ali vitak, u debelom, tkanom ogrtaču kao što ih nose severnjavci, ušao je u crkvu, u pratnji pet-šest vojnika. Sveštenik je nastavio dalje, ne uznemirivši se, ali đakon koji je stajao kraj njega podigao je glavu sa knjige himni i namrštio se. Dugajlija je skinuo kapu, otkrivši svetlu kosu, već prilično proređenu na temenu. Pošao je kroz okupljenu pastvu, sveštenik je rekao Pomolimo se, i Igrena je kleknula. Pri tom je primetila da je visoki, plavokosi muškarac stigao blizu njih. Njegovi ljudi su kleknuli oko vojvodinih, a dugajlija se našao kraj nje. Kada se spustio na kolena, brzo se osvrnuo da vidi gde mu se nalaze ljudi, a onda je pokorno pognuo glavu da sasluša molitvu.
     Tokom čitave duge službe nije nijednom podigao glavu; čak i kada je pastva počela da se približava oltaru kako bi primili posvećeni hleb i vino, on nije pošao tamo. Gorloas je dodirnuao Igrenu po ramenu, i ona je pošla za njim - hrišćani su smatrali da žena treba da poštuje muževljevu veru, pa bi Bog okrivio samo Gorloasa ako bi se ona nečim obrukala. Otac Kolumba je mnogo raspravljao sa njom o pristojnim molitvama i pripremama, i Igrena je zaključila da nikada neće biti valjano pripremljena. Ali Gorloas bi se ljutio na nju, i na kraju krajeva nije mogla da prekine službu svađom sa njim, čak ni šapatom.
     Kada se vratila na mesto, usta punih mrvica od tvrdog hleba i sa kiselim vinom u praznom stomaku, primetila je da je dugajlija podigao glavu. Gorloas mu je kruto klimnuo glavom i prošao. Čovek je pogledao Igrenu, i za trenutak joj se učinilo da joj se osmehuje, kao i njenom mužu; osetila je da se i sama smeši. Na vojvodino ljutito mrštenje pošla je za njim i krotko kleknula kraj njega. Ali videla je da je plavušan i dalje pomatra. Po severnjačkom ogrtaču pretpostavila je da je to Lot od Orknija, onaj koga je Gorloas nazvao mladim i ambicioznim. Neki severnjaci su plavi kao i Saksonci.
     Počeo je završni psalm; slušala je reči, ne obraćajući mnogo pažnje na njih.

     Poslao je spasenje svom narodu, u skladu sa svojim večnim zavetom...
     Njegovo je ime sveto i strašno; strah od Gospoda je početak mudrosti.
     Gorloas je pognuo glavu da primi blagoslov. Toliko je naučila o svom mužu za ovih nekoliko dana. Kada se udala za njega, znala je da je hrišćanin; danas je ionako većina sveta pripadala hrišćanima, a ako i nisu, zadržavali su to za sebe, osim u blizini Svetog ostrva gde je vladala Stara Vera, ili među severnjačkim varvarima, ili među Saksoncima. Ali nije znala koliko je on zaista pobožan.
     Blagoslov se završio; sveštenik i đakoni su otišli, noseći svoj dugački krst i Svetu Knjigu. Igrena je pogledala prema kralju. Izgledao je žut i umoran, a kada se okrenuo da iziđe iz crkve, teško se oslonio o ruku tamnokosog mladića koji je stajao kraj njega i pridržavao ga tokom čitave službe.
     "Lot od Orknija ne gubi vreme, zar ne, gospodaru Kornvola", rekao je visok, plavokos muškarac u severnjačkom ogrtaču. "Ovih dana je stalno uz Ambrozija, i uvek je tako uslužan!"
     Aha, pomislila je Igrena, ovo nije vojvoda od Orknija kao što sam mislila.
     Gorloas se složio gunđanjem.
     "Je li ovo tvoja gospa, Gorloase?"
     Gorloas je odgovorio oklevajući i džangrizavo. "Igrena, draga, ovo je naš vojskovođa: Uter, koga Plemena zovu Pendragonom, po njegovom grbu."
     Lako se naklonila, iznenađeno žmirkajući. Uter Pendragon, ovaj nezgrapan čovek, plav kao Saksonci? Je li ovo velikodostojnik koji treba da nasledi Ambrozija - ovaj skitnica koji je ulaskom prekinuo misu? Uter je piljio - ne u njeno lice, shvatila je Igrena, nego u nešto niže, i Igrena, pitajući se nije li prosula pričesno vino na haljinu, primetila je da on zuri u opal koji je nosila na grudima. Smesta se upitala je li moguće da još nije video tako nešto.
     I Gorloas je primetio kuda Uter gleda. "Voleo bih da predstavim svoju gospu kralju", rekao je. "Budi pozdravljen, vojskovođo moj." I otišao je, ne sačekavši Uterov odgovor. "Ne sviđa mi se kako te gleda, Igrena", rekao je kada su se našli van dometa sluha. "On nije čovek koga bi pristojna žena trebalo da poznaje. Izbegavaj ga."
     "Nije gledao u mene, mužu moj", odgovorila je Igrena. "Gledao je moj dragulj. Je li on pohlepan na dragulje?"
     "Pohlepan je na sve", kratko je odgovorio Gorloas. Koračao je tako brzo da se Igrena spoticala po kamenoj ulici, pa su sustigli kraljevu pratnju.
     Okružen sveštenicima i savetnicima, Ambrozije je izgledao kao svaki bolesni starac koji je gladan otišao na misu, pa sad jedva čeka da doručkuje i sedne. Hodao je držeći se jednom rukom za bok, kao da oseća bol. Ali nasmešio se vojvodi od Korvola zaista prijateljski, i Igrena je shvatila zašto čitava Britanija zaboravlja međusobne svađe kako bi služila pod ovim čovekom i terala Saksonce sa svojih obala.
     "Pa, Gorloase, tako brzo si se vratio iz Kornvola? Nisam se nadao da ću te videti pred Većem, niti uopšte na ovom svetu", rekao je. Glas mu je bio tanak, zadihan, ali pružio je ruku, a Gorloas je pažljivo zagrlio starca. "Bolesni ste, gospodaru, i trebalo bi da ostanete u krevetu!"
     Ambrozije se nasmešio. "Naći ću se u njemu vrlo brzo i ostaću vrlo dugo, bojim se. Biskup mi je to rekao i doneo bi mi svetinje u krevet da sam poželeo, ali hteo sam da se još jednom pojavim. Hodi da doručkuješ sa mnom, Gorloase, pa ćeš mi pričati kako stoje stvari u tvom mirnom kraju."
     Njih dvojica su nastavili zajedno, a Igrena je išla iza muža. Sa druge kraljeve strane nalazio se vitak, tamnokos muškarac, obučen u skerlet: Lot od Orknija, setila se. Kada su stigli u kraljevu kuću i kad je Ambrozije smešten u udobnu stolicu, Veliki Kralj joj je dao znak da se približi.
     "Dobro došla na moj dvor, gospo Igrena. Tvoj muž mi kaže da si kćer Svetog ostrva."
     "Jesam, ser", stidljivo je odgovorila.
     "Neki tvoji sunarodnici su savetnici na mom dvoru; moji sveštenici ne vole što su druidi ravnopravni sa njima, ali ja im kažem da i jedni i drugi služe Velike nad nama, ma kako da se zvali. A mudrost je mudrost, ma odakle poticala. Ponekad mislim da vaši bogovi traže za sluge mudrije ljude nego naš Bog", govorio je Ambrozije, smešeći se. "Hodi, Gorloase, sedi za sto kraj mene."
     Igreni, koja je sela na meku klupu, činilo se da je Lot od Orknija vrebao u blizini kao pas koji je šutnut, ali želi da dopuzi natrag do gospodara. Ako Ambrozije ima oko sebe ljude koji ga vole, to je dobro. Ali da li Lot voli svog kralja, ili samo želi da bude blizu prestola čija moć bi se mogla preneti i na njega? Primetila je da Ambrozije, iako je učtivo nudio goste da jedu pšenični hleb, mleko i svežu ribu iznete na sto, sam jede samo mrvice hleba natopljene mlekom. Takođe je primetila da su mu beonjače obojene žućkasto. Ambrozije umire, rekao je Gorloas. Do sada je videla dovoljno samrtnika i znala je da je to tačno, a Ambrozije je, po onom što je rekao, to takođe znao.
     "Stigle su mi vesti da su Saksonci obavili nekakve pregovore, da su zaklali konja, ili već nešto slično tome, i nad njegovom krvlju se zarekli na savez sa Severnjacima", rekao je Ambrozije. "Ovog puta bi borbe mogle da se prenesu u Kornvol. Urijense, možda bi trebalo da povedeš našu vojsku ka zapadu; ti i Uter, koji poznaje velške bregove kao što poznaje balčak sopstvenog mača. Rat će možda zahvatiti i tvoju mirnu oblast, Gorloase."
     "Ali zaštićeni ste, kao i mi na severu, obalama i grebenima koji okružuju našezemlje", odvratio je Lot od Orknija uglađenim glasom. "Ne verujem da će horda divljaka doći pod Tintagel, osim ako poznaje stenje i luke. A što se tiče kopnene strane, Tintagel se može braniti, pošto ima dugačak prilazni put."
     "Istina", rekao je Gorloas, "ali ostaju luke i obale na kojima se može nasukati čamac, i čak i ako ne mogu da stignu do dvorca, ostaju im imanja, bogata zemlja i usevi. Mogu da branim zamak, ali šta ću sa zemljom? Ja sam njihov vojvoda zato što mogu da ih branim."
     "Meni se čini da bi vojvoda, ili kralj, trebalo da bude nešto više od toga", rekao je Ambrozije, "ali ne znam šta. Nikada nisam imao dovoljno mira da smislim. Možda će ga naši sinovi imati. Možda u tvoje vreme, Lote, jer ti si najmlađi od nas."
     U susednoj prostoriji javilo se komešanje, a onda je ušao visoki, plavokosi Uter. Vodio je na povocu dva psa, i povoci su se prepleli jer su se psi koškali i kevtali. Zastao je na vratima, mirno ih razmrsujući, a onda je predao povoce slugi i ušao u sobu.
     "Uznemiruješ nas čitavo jutro, Utere", otrovno je rekao Lot, "prvo sveštenika na misi, a onda kralja za doručkom."
     "Jesam li vas uznemirio? Molim za oproštaj, gospodaru", rekao je Uter, smešeći se, a kralj je ispružio ruku, smešeći mu se kao mezimcu.
     "Oprošteno ti je, Utere, ali skloni pse odavde, molim te. E, uđi i sedi sa nama, dečače", rekao je Ambrozije, nespretno ustajući, a Uter je prišao da ga zagrli; Igrena je primetila da je to učinio veoma pažljivo i oprezno. Pa Uter voli kralja! pomislila je. Ovo nije samo ambicija ili ulagivanje!
     Gorloas je ustao kako bi oslobodio mesto kraj kralja, ali Ambrozije ga je zaustavio pokretom ruke. Uter je prebacio dugačke noge preko klupe i prekoračio je, pa je seo kraj Igrene. Ona je prikupila suknju, osećajući se čudno zbog njegove nespretnosti. Kako je trapav! Kao veliko, umiljato kuče! Morao je da pruži ruke kako ne bi pao pravo preko Igrene.
     "Izvinite me zbog nespretnosti, gospo", rekao je, smešeći joj se. "Zaista sam suviše veliki da vam sedim u krilu!"
     Nehotice mu je uzvratila osmeh. "Čak i vaši psi su suviše veliki za to, gospodaru Utere!"
     Poslužio se hlebom i ribom, i ponudio i njoj med dok ga je vadio iz vrča. Učtivo je odbila.
     "Ne volim slatkiše", rekla je.