6.

     Dolina Avalona bila je utonula u žetveni mir. Zlatasta svetlost probijala se kroz lišće jabukovog drveta, blistajući na mirisnom dimu koji je izvirao iz glinene posude, i bacajući blagu svetlost na velove sveštenica i plavu kosu devojke koja je sedela među njima. U srebrnoj činiji pred njom voda se zatalasala od dodira daha, a potom se umirila. Kaileja, dodirujući prstima Sianina ramena, oseti kako iz njih nestaje napetost kad je devojka zapala u dublji trans, i ona klimnu glavom. Dugo je čekala na ovaj dan.
     "Opusti se, tako je", mrmljala je ona. "Udahni... izdahni... i pogledaj površinu vode." Osetila je kako njena vizija poigrava na vodi dok je udisala dim magičnog bilja. Brzo je odvratila pogled, učvršćujući svoju svest u sadašnjosti.
     Siana uzdahnu i naže se napred, a Kaileja je zaustavi. Bila je sigurna da je devojka pogodna za Vid, ali nije imala prava da je upotrebi za to sve dok Siana ne položi zavet sveštenice. Onda je Gaven pobegao, i devojka je patila i toliko je smršala da joj je Kaileja zabranila bavljenje ma kojom vrstom magije. Tek poslednjih meseci počela je da se oporavlja. Kaileji je to donelo ogromno olakšanje. Kćer Vilinske Kraljice bila je najnadarenija od svih devojaka koje su im došle na obuku - nikakvo čudo, s obzirom na poreklo. Vrhovna sveštenica bila je prema njoj stroža nego prema ostalima, a Siana se nije slomila. Ona je svakako bila u stanju da nauči svu drevnu magjiu i da je koristi kada Kaileje više ne bude bilo.
     "Voda je ogledalo", tiho reče Kaileja, "u kome možeš videti stvari vrlo daleke u prostoru i vremenu. Sada potraži vrh Tora i reci mi šta vidiš..."
     Siana poče dublje da diše. Kaileja ju je pratila, postepeno popuštajući kontrolu kako bi podelila viziju, zadržavajući pri tome vezu sa stvarnim svetom.
     "Vidim... krug kamenja kako blista na suncu... Dolina je duboko dole... vidim šare... blistave staze između ostrva, blistavi put koji dolazi iz Dumonije i udaljava se ka istočnom moru..."
     Kaileja je kroz poluzatvorene kapke takođe videla šarene bregove, šume i njive, a ispod njih blistave linije moći. Kao što se i nadala, Siana je mogla da vidi unutrašnji svet kao i spoljašnji.
     "Dobro je, vrlo dobro..." poče ona, ali Siana je nastavila:
     "Sledim blistavu stazu; ona vodi ka Albi na severu. Diže se dim; granice su natopljene krvlju. Bila je bitka, i gavranovi se goste leševima..."
     "Rimljani", šapnu Kaileja. Kada su čuli vest o ustanku, druidi su se složili da ga pomognu svojim moćima, a sveštenice, zagrejane njihovim oduševljenjem, bile su spremne da im se pridruže. Kaileja se setila prvog naleta zadovoljstva zbog mogućnosti da konačno oteraju omražene Rimljane, a potom i sumnje - je li to pravi način za korišćenje moći Avalona?
     "Vidim Rimljane i Britance, tela prepletenih na bojnom polju..." Sianin glas je drhtao.
     "Ko je pobedio?" upita Kaileja. Oni su otposlali svoju moć; čuli su da je bilo borbe. A potom ništa. Ako su Rimljani i znali šta se desilo, nisu dozvoljavli da se vesti daleko šire.
     "Gavrani se goste i prijateljima i neprijateljima. Domovi leže u ruševinama, a bande begunaca lutaju zemljom."
     Vrhovna sveštenica se ispravi, mrešteći se. Da su pobunjenici lako poraženi, Rim bi to smatrao za običan sukob. Da su plemena potpuno uništila Rimljane, imperija bi možda odustala od Britanije. No, ova polovična propast samo će ih razbesneti.
     "Gavene, gde si?" šapnu Siana, drhteći.
     Kaileja se ukoči. I dalje je imala neke veze u Devi. Znala je da je dečak otišao kod svog dede i da je potom poslat u Devetu legiju u Eburakum. Od tada je živela u strahu da je Gaven poginuo u bici. Ali kako je devojka znala za to? Nije htela da Siana traga za njim, ali znala je koliko su vezani, i nije se oduprla mogućnosti da sazna ono što je očajnički želela da zna.
     "Proširi viziju", tiho reče ona. "Neka te srce vodi tamo kuda moraš da ideš."
     Siana se još više umiri, ako je to i bilo moguće, očiju uperenih u kovitlac svetlosti i boja u činiji.
     "On beži..." konačno reče ona. "Pokušava da nađe put kući. Ali zemlja je puna neprijatelja. Gospo, zaštiti ga svojom magijom!"
     "Ne mogu", odgovori Kaileja. "Moja snaga može da čuva samo ovu dolinu. Moramo se moliti bogovima."
     "Ako ti ne možeš da mu pomogneš, onda, osim Boginje, samo još ona to može." Siana se uspravi uz drhtav uzdah, i površina vode se naglo isprazni. "Majko!" kriknu ona. "Tvoj posinak je u opasnosti! Majko - ja ga volim! Dovedi Gavena kući!"

     Gaven se trže i sede, osluškujući nagoveštaj zvuka koji se proneo vresištem. Postajao je glasniji. Osetio je na obrazu dodir ledenog vazduha i ponovo seo. Samo vetar, jača u sumrak, kao i uvek. Ovog puta je samo vetar. Za tri dana, koliko je prošlo od bitke, činilo mu se da se samo skrivao i bežao. Bande lutajućih Briganta i razbijene legionarske jedinice bile su jednako opasne, a svaki pastir mogao je da ga izda. Mogao je da preživi hvatajući sitne životinje u zamke i kradući iz farmerskih ostava, ali postajalo je sve hladnije. Na severu, on je bio jedan od mnogih koji su izbegli bitku, u opanosti od obeju strana. No, kako se bude kretao ka jugu, postajaće sve upadljiviji. Tehnički, on nije bio dezerter, ali Rimljani će tražiti žrtvene jarce.
     Stresao se i čvrće pritegao ogrtač. Kuda da pođe? Postoji li mesto, čak i Avalon, gde se čovek mešane krvi kao što je on može osećati kod kuće? Gledao je kako svetlost zamire na zapadu i osećao kako mu nada umire u duši.
     Te noći sanjao je Avalon. I tamo je bio mrak, i device su plesale na Toru, prodevajući se između kamenja. Bilo ih je više nego što je on pamtio; potražio je Sianinu blistavu kosu. Devojačke prilike tkale su šare kroz senke i mesečinu, i dok su se kretale, trava na Toru kao da je sijala u odgovor, kao da je njihov ples probudio moć koja spava unutar brda.
     "Siana!" uzviknuo je u snu, znajući da ga ona neće čuti. A ipak, čim je izgovorio to ime, jedna prilika je zastala, okrenula se i pružila ruke. Bila je to Siana; prpeoznao je njeno gipko telo, nagnutu glavu, sjaj kose. A iza nje, kao senku, ugledao je priliku njene majke, Vilinske Kraljice. Senka je na njegove oči rasla, sve dok se nije pretvorila u vrata u tami. On se povukao, bojeći se da će ga progutati, a neko čulo mimo sluha uhvatilo je njene reči: "Put do svega što voliš jeste kroz Mene..."
     Gaven se probudio u zoru, smrznut i ukočen, ali, začudo, malo manje obeshrabren. U jednu zamku se uhvatio mladi zec, čije mu je meso malo ublažilo glad. Oko podneva, kada se uputio nizbrdo da pije sa malog izvora, sreća mu je opet okrenula leđa. Trebalo je da se udalji čim je utolio žeđ, ali popodne je bilo toplo, a on veoma umoran. Sedeći naslonjen leđima o vrbu, dozvolio je očima da se zatvore.
     Naglo se probudio, svestan zvuka koji nije bio ni vetar u drveću ni žubor potoka. Čuo je muške glasove i zvuk potkovanih sandala - sada ih je video kroz lišće - rimske vojnike, i to ne obeshrabrene lutalice kakve je dosad sretao. Ovo je bio redovni vod pod komandom centuriona.
     Prepoznaće legionarsku tuniku, pomisli on, nagonski tražeći pogledom zaklon. Iza njega je bilo brdo, pokriveno gustom šumom. On pođe puzeći tuda, pomerajući rukama vrbove grane. Bio je na donjem delu padine kad su ga primetili.
     "Stoj!"
     Autoritet u tom glasu na trenutak ga je zaustavio. Potom je nastavio, i jedno bačeno koplje tresnu u grmlje kraj njega i začegrta po kamenju. Gaven ga zgrabi i nagonski baci nazad. Začu nekoga da psuje i nastavi dalje, prekasno shvativši da će, ako dosad nisu nameravali da ga prate, sada to svakako učiniti.
     Već je poverovao da će umaći, kada se padina neočekivnao završi na mestu gde je neki davni grč zemje rascepio stenje. Zanjihao se na ivici ponora, gledajući naizmenično oštro stenje u dubini i oružje onih koji su ga gonili. Bolje da poginem boreći se, očajnički pomisli on, nego da me okovanog odvuku na suđenje za dezerterstvo.
     Sada im je video lica, crvena od napora, ali užasno odlučna. Izvukao je dugačak bodež, žaleći što im je vratio koplje. A onda ga neko pozva po imenu.
     Ukočio se, ali legionari nisu imali daha za dovikivanje, čak i da su znali ko je on. Mora da mu se pričinjava od hučanja krvi u ušima. Ili je to vetar u stenju.
     "Gavene - hodi k meni!" Bio je to ženski glas. On se nehotice okrete. Ponor je sada zaklanjala senka, sve tamnija kako je gledao u nju. "Seti se, put u bezbednost vodi kroz Mene..."
     Poludeo sam od očajanja, pomisli on, ali sada mu se učini da vidi blistave tamne oči na licu uokvirenom crnom kosom. Strah nestade iz njega uz kratak uzdah. Kada je prvi legionar stigao do ispusta na kome je stajao, Gaven se nasmeši i zakorači u prazninu.

     Rimljanima je izgledalo da je pao u tamu. Zahvatio ih je ledeni vetar, nalik na dah zime u duši, i čak ni najhrabriji među njima nije goreo od želje da po ponoru traži telo čoveka koga su gonili. Ako je bio neprijatelj, onda je mrtav, a ako je bio prijatelj, onda je budala. Vratili su se nizbrdo, neobično nevoljni da razgovaraju o onome što su videli, i do vremena kada su se priključili glavnini odreda, događaj se povukao u onaj deo njihovih duša u kome borave ružni snovi. Čak ni centurion se nije setio da to pomene u izveštaju.
     Svakako su imali druge, važnije brige. Ostaci razbijene Devete legije polako su se vraćali u Eburakum, gde ih je Šesta, premeštena iz Deve, dočekivala sa jedva obuzdanim prezirom. Govorilo se da je novi imperator, Hadrijan, besan i da će možda doći u Britaniju da lično sredi prilike. Preživeli iz Devete bili su raspoređeni u druge jedinice, rasute po raznim delovima imperije. Nikakvo čudo što su na sva ispitivanja odgovarali samo mračnim ćutanjem.
     Samo je centurion Rufinije, koji je zaista voleo svoje regrute, imao koju reč za postarijeg vojnika u penziji koji je takođe stigao iz Deve. Da, sećao se mladog Macelija. Dečko je bio poslat kao izviđač i možda je uspeo da izbegne veliku bitku. No, otada ga niko nije video.
     Potom je Šesta izišla na dugi, brutalni zadatak umirivanja severa, i Macelije se vratio kući u Devu, još ne znajući šta se desilo sa dečakom koga je zavoleo za tih nekoliko kratkih meseci.

     Zima je te godine bila teška i vlažna. Severom su besnele oluje, a teške kiše pretvorile su dolinu Avalona u sivo more koje je bregove preobrazilo u prava ostrva na kojima su ljudi čučali i molili se da dođe proleće.
     Na dan ravnodnevice Kaileja se rano probudila, drhteći. Ležala je umotana u vunenu ćebad, a njena slamarica bila je pokrivena ovčijom kožom, ali vlažna hladnoća zime prodrla je u sve, uključujući i njene kosti. Otkako je izgubila mesečnicu bila je zdrava i jaka, ali ovog jutra, sećajući se koliko su je tokom zime boleli zglobovi, osećala se prastara. Srce joj zakuca u iznenadnoj panici. Ne sme da ostari! Avalon napreduje, čak i u ovakvim godinama, ali ima premalo obučenih sveštenica na koje može da se osloni. Avalon neće opstati bez nje!
     Ona duboko udahnu, naređujući srcu da se umiri i mišićima da se opuste. Jesi li sveštenica ili nisi? Šta je bilo sa tvojom verom? Kaileja se nasmeši, svesna da grdi sebe kao neku od novih devojaka. Zar nemaš poverenja u Boginju da će se starati o svojima?
     To ju je umirilo, ali po njenom iskustvu Gospa je najčešće pomagala onima koji i sami sebi pokušavaju da pomognu. I dalje joj je bila dužnost da obuči svoju naslednicu. Bez Gavena, svete loze, za čiji je nastavak Eilan žrtvovala život, bile su prekinute, ali to je bio samo ralzog više da Avalon, koji čuva njen rad i učenje, istraje.
     Siana...pomisli ona. Ona treba da me nasledi.
     Devojka je položila zavet sveštenice, ali je za Beltan bila bolesna i nije bila kod vatri. A onda je postala čuvar kladenca. No, to može da radi i neka od mlađih devojaka. Nekim sveštenicama, naviklim na prisilnu čednost Šumske Kuće, bilo je teško da shvate važnost dozvole sveštenicima i sveštenicama da zajedno ležu u obredu. Oni koji to čine, ne vode ljubav iz zadovoljstva, ili barem ne potpuno, nego su predstavnici moćnih muških i ženskih sila koje ljudi nazivaju bogovi. Buduća Vrhovna sveštenica Avalona mora učestvovati u tome.
     Ove godine neću prihvatiti nikakav izgovor. Ona mora dovršiti obred i predati se bogu.
     Neko joj je lupao na vrata, i ona sede, trgavši se od zime.
     "Gospo!" Bio je to glas Lunet, zadihane od uzbuđenja. "Vodohodač stiže na pristanište. Neko je sa njim. Liči na Gavena! Gospo, morate doći!"
     No, Kaileja je već bila u pokretu, brzo obuvajući krznene cipele i navlaćeći topli plašt. Kada je otvorila vrata, zažmirkala je od blistavog dnevnog svetla, a vazduh, koji joj je do maločas bio leden, sada ju je opio kao vino.
     Sreli su se na stazi. Vodohodač je već otisnuo čamac od blatnjave obale. Lunet i ostale sveštenice probuđene njenom vikom sabile su se iza nje, piljeći u Gavena kao da se vratio iz mrtvih.
     Kad ga je bolje pogledala, Kaileja je rauzmela njihovu nesigurnost. Gaven se promenio. Izgledao je viši i mršaviji, ali bilo je mnogo čvrstih mišića na tim dugačkim kostima, a čvrsto lice sa kojim se vratio svakako je bilo lice muškarca. Ali pogled mu je bio pun čuđenja.
     Ona odmahnu glavom i otera ostale. "Glupače male, nije ovo Samen, kada se mrtvi vraćaju, a on nije avet nego živ čovek. Idite i spremite mu nešto toplo da popije i suvu odeću, ako ne možete da smislite ništa bolje - trk!"
     Gaven zastade i osvrte se. Kaileja tiho izgovori njegovo ime.
     "Šta se desilo?" upita on, konačno je primetivši. "Ima tako mnogo vode, ali nisam video kišu, i kako to da grane pupe kad tek što su izgubile lišće?"
     "Ravnodnevica je", reče ona, ne shvatajući.
     On klimnu glavom. "Bitka je bila mesec dana pre toga, a onda sam neko vreme lutao..."
     "Gavene", prekide ga ona, "velika bitka na severu bila je vođena u vreme žetve, pre pola godine!"
     On se zanjiha, i na trenutak je pomislila da će pasti. "Pre šest meseci? Ali prošlo je samo šest dana otkako me je Vilinska Gospa spasla!"
     Kaileja ga uze za ruku, polako shvatajući. "Vreme u njihovom svetu teče drugačije. Znali smo da si u opasnosti, ali ne i šta je bilo sa tobom. Vidim da treba da zahvalimo Vilinskoj Gospi što te je sačuvala. Nemoj da se žališ, dete - propustio si zimu, a bila je teška. Ali sada si kod kuće, i moramo da odlučimo šta ćemo sa tobom!"
     Gaven pomalo drhtavo uzdahnu, a onda uspe da se nasmeši. "Kod kuće... Tek posle bitke sam shvatio da mi nije mesto ni u rimskim ni u britanskim zemljama. Samo ovde, na ovom ostrvu koje ne pripada sasvim svetu ljudi."
     "Neću da ti namećem odluke", oprezno reče Kaileja, savlađujući uzbuđenje. Kakav bi vođa druida on bio! "Ali ako nisi položio neki drugi zavet, odluka pred kojom si bio pre odlaska još te čeka."
     "Za nedelju dana bih položio zavet imperatoru, ali došli su Briganti i poslali su nas bez toga", odvrati Gaven. "Brat Pavle biće besan." On se iznenada osmehnu. "Sreo sam ga dok sam se peo; preklinjao me je da se pridružim njegovom stadu. Odbio sam, a on je povikao nešto... šta se desilo sa hrišćanima otkako je umro otac Josif? Pavle mi izgleda još luđi nego ranije!"
     "On je sada otac Pavle", odgovori Kaileja. "Izabrali su ga sebi za vođu, a izgleda da je rešen da i od ostalih načini fanatike slične sebi. To je šteta, jer smo mnoge godine mirno živeli jedni uz druge na ovom brdu, ali on više neće da ima ništa sa zajednicom kojom vlada jedna žena. Već mesecima ne razgovaramo između sebe. Ali nije on važan", nastavi ona. "Ti moraš da odlučiš šta ćeš sada."
     Gaven klimnu glavom. "Izgleda da sam u vilinskom svetu proveo šest meseci u razmišljanju, iako mi se činilo da je mnogo kraće. Spreman sam..." on zastade, osvrćući se po izbledelim kolibama, a potom pogledavši kamenom krunisani Tor, "da se suočim sa sudbinom koju su mu bogovi spremili, kakva god da je."
     Kaileja zatrepta. Na trenutak ga je videla optočenog zlatom kao da je kralj, ili je to bila vatra?
     "Tvoja sudbina možda je veća nego što pretpostavljaš..." reče ona glasom koji nije bio njen.
     A onda trenutak vizije prođe. Pogledala je da vidi kako će on reagovati, ali zurio je mimo nje, i sa njegovog lica nestao je sav umor. Kaileja nije morala da se okrene kako bi znala da tamo stoji Siana.

     Mladi mesec je zalazio. Gaven je kroz ulaz u nisku kolibu od granja, gde su ga smestili, mogao da nazre njegov krhki srp tik nad ivicom brda. Siroti, mali mesec žuri na spavanje; uskoro će ga ostaviti u tami. Promeškoljio se i ponovo seo. Bila je noć pred Beltan. Gaven je bio ovde od zalaska sunca, kada je mladi mesec već bio visoko. Rekli su mu da treba da meditira i priprema dušu. Njemu je sve to neprijatno ličilo na one duge sate kada su on i Arije čekali da počne bitka između Rimljana i Briganta.
     Ovde ga je držala samo sopstvena volja. Bilo bi sasvim lako umaći kroz tamu. Narod Avalona svakako ga ne bi prognao ako bi se predomislio - i ovako su ga stalno pitali da li polaže zavete svojom slobodnom voljom. No, ako bi odbio, a ostao, uvek bi video razočaranje u Kailejinim očima, a Siana - učinio bi i mnogo više od ovoga što mu spremaju, samo da ima prava na njenu ljubav.
     Ponovo je pogledao napolje. Mesec je zašao. Kratak pogled na položaj zvezda odmah mu je rekao da se bliži ponoć. Uskoro će doći po mene, a ja ću čekati. Zašto? Da li ga zadržava samo želja za Sianom, ili neki dublji poriv duše?
     Gaven je pokušao da pobegne i otkrio je da ne može da umakne od svoje dvostruke prirode. Sada mu se činilo da je jedini način da se zaleči bio da odabere nešto čemu će služiti, nešto čemu će se potpuno posvetiti.
     Napolju nešto šušnu; on podiže pogled i primeti da su se zvezde pomakle. Napolju su se okupljali druidi, u belim odeždama koje su avetinjski sijale pod svetlošću zvezda.
     "Gavene, sine Eilanin, pozivam te sada, u satu vrhunca noći. Je li i dalje tvoja želja da budeš posvećen u svete misterije?" To je bio Branosov glas, i Gavenu laknu kad ga je čuo. Starac je izgledao prastar kao bregovi, prsti su mu sada bili toliko izobličeni u zglobovima da više uopšte nije mogao da svira harfu, ali kad zatreba i dalje je mogao da učestvuje u obredima sa punim svešteničkim moćima.
     "Jeste." Glas mu je zazvučao promuklo.
     "Onda, iziđi, i neka proba počne."
     Povedoše ga, još u tami, do svetog kladenca. U zvuku vode bilo je nečeg drugačijeg. Kad je zavirio unutra, Gaven utvrdi da je tok vode promenjen. Sada su se videle stepenice, koje su vodile u okno kladenca, kao i niša u zidu.
     "Da bi se ponovo rodio u duhu, prvo moraš da se pročistiš", reče Branos. "Siđi u kladenac."
     Drhteći, Gaven se svuče i pođe naniže. Tuarim, koji je položio zavete prošle godine, pođe za njim. Gaven se trže kada mladić kleče i postavi mu oko članaka na nogama par gvozdenih okova. Rekli su mu da će to uraditi, i znao je da bi lako mogao de ih se oslobodi ako ga izda hrabrost, ali hladna težina metala na nogama ispunila ga je neočekivanim strahom. Ipak, nije rekao ništa nego je slušao žubor vode, koja je, oslobođena, počela ponovo da ispunjava kladenac.
     Voda je brzo rasla. Bila je ledeno hladna, i Gaven neko vreme nije mogao da misli ni na šta drugo. No, svaki od sveštenika na koje je mislio sa gorčinom dok je učio za vojnika, svakako je prošao kroz ovo; neće pobeći od onoga što su oni izdržali. Pokušao je da skrene misli, pitajući se da li sveta posudica o kojoj je govorio otac Josif još ovde ili ju je Kaileja prenela na neko bezbednije mesto. Ako bi pokušao, verovatno bi osetio nešto, odjek radosti kroz bol, ali voda je rasla.
     Kada mu je voda stigla do grudi, Gaven više uopšte nije osećao donji deo tela. Pitao se da li bi ga mišići dovoljno slušali da pobegne, ako reši da pokuša. Je li sve ovo možda samo trik da ode u smrt, ne pobunivši se? Seti se! reče on u sebi. Seti se šta te je Kaileja učila! Prizovi unutrašnju vatru!
     Hladna voda obgrli mu vrat; zubi su mu cvokotali. On očajnički posegnu za sećanjem na plamen - iskrom u tami uma koja je plamtela dok je udisao vazduh, a onda eksplodirala kroz svaku venu. Svetlost! Odbio je da misli na ma šta drugo sem na toplotu. Na trenutak mu se učini da vidi komešanje senki rascepljeno usamljenom munjom koja je odelila svetlo od tame, i time, lančanom reakcijom, poslala u svet sistem, red i smisao.
     Povratila mu se svest o sopstvenom telu, ali na sasvim drugom nivou. Utvrdio je da može da vidi, jer tama oko njega bila je osvetljena zračenjem koje je dopiralo iznutra. Više mu nije bilo hladno - još malo, pomislio je, i njegova unutrašnja vrelina pretvoriće vodu u paru. Kada mu je dodirnula usne, nasmejao se.
     Tog trenutka nivo vode poče ponovo da opada. Nije dugo trebalo da se kladenac, sa zaprečenim ulazom i otvorenim izlazima, dovoljno isprazni da bi ga druidi izvukli. Gaven je to jedva primetio. Bio je svetlost! To novo saznanje bilo je jedino na šta je sada mogao da misli.
     Kraj kladenca bila je upaljena ogromna vatra; da nije uspeo, verovatno bi ga tu grejali. Rekli su mu da mora proći kroz vatru da bi nastavio, i Gaven se ponovo nasmeja. On je vatra - zašto bi se plašio plamena? Onako nag, prošao je preko ugljevlja, i mada je vrelina osušila vodu sa njega, nije zadobio ni najmanju opekotinu na stopalima.
     Sa druge strane čekao ga je Branos.
     "Prošao si kroz vodu i vatru, dva od elemenata od kojih se, po učenjima drevnih mudraca, sastoji svet. Ostaju još zemlja i vazduh. Da bi dovršio svoju probu, moraš naći put do vrha Tora - ako možeš..."
     Dok je starac govorio, ostali su doneli zemljane ćupove u kojima se dimilo bilje, i postavili ih oko njega. Dim je navirao uvis, sladak i zagušljiv; prepoznao je kiselo-slatki miris bilja koje se koristi za izazivanje vizija, ali nikada ga nije osetio u tolikoj koncentraciji. Nehotice je udahnuo, zakašljao se i prisilio sebe da ponovo udahne, pripremajući se da se odupre talasu vrtoglavice koji će uslediti.
     Prihvati ga, dopusti da te ponese, ponovio je u sebi stari nauk. Dim može biti velika pomoć pri odvajanju uma od tela, ali bez discipline duh bi se mogao izgubiti u košmarima. No, njemu, već punom svetog plamena, nije trebala pomoć da prevaziđe uobičajenu svest. Sa svakim udisajem osećao je da ga dim odvodi sve dalje od obične svesti; pogledao je druide, i video da su optočeni oreolom svetlosti.
     "Popni se uz svetu planinu i primi blagoslov bogova..." Branosov glas odjekivao je kroz sve svetove.
     Gaven trepnu i pogleda u padinu nad sobom. To bi trebalo da bude sasvim lako, čak i dok mu duh lebdi. Za proteklih sedam godina peo se na Tor toliko često da će mu noge svakako i same pronaći put. Načinio je prvi korak i osetio da mu stopala tonu u tlo. Još jedan korak - kao da je išao kroz duboku vodu. Pogledao je napred; ono što mu je do maločas delovalo kao odraz vatre u prizemnoj izmaglici sada je izgledalo kao sjaj što dopire iz same zemlje, a planina je bila svetlucavo prozirna kao rimsko staklo. Kamen koji je označavao početak staze sada je izgledao kao vatreni stub.
     Bila je to ista svetlost kao ona što je video da izvire iz njegovog tela - kao oreoli koje je video oko ostalih. To nisam samo ja! shvati on. Sve je načinjeno od Svetla!
     No, stvari ovako osvetljene nisu bile iste kao na svakodnevnoj svetlosti. Sada je bilo jasno da spiralni put koji je tako dobro poznavao ne vodi oko Tora nego u njega. Na trenutak je osetio strah - šta ako ga vizija napusti i on se nađe zarobljen pod zemljom? No, ovaj novi način gledanja bio je toliko zanimljiv da nije mogao da se odupre želji da sazna šta leži unutar svete planine.
     Gaven duboko udahnu, i ovog puta dim ga nije ošamutio, nego mu je izoštrio viziju. Put je bio jasan. On odvažno pođe napred.
     Put je, sa najzapadnije tačke Tora, vodio pravo u unutrašnjost planine. Utvrdio je da se kreće zakrivljenom putanjom, kroz neku prozirnu materiju koja je pružala otpor kao voda i peckala kao vatra, ali nije bila ni jedno ni drugo. Dok je izlazio iz krivine i ponovo skretao nazad, osećao se kao da mu je telo postalo manje čvrsto; lebdeo je kroz tlo, i samo poimanje svetlosti u sopstvenom telu omogućavalo mu je da zadrži svest o sebi.
     Sada se bližio mestu ulaska, ali umesto da ga spiralno zaobiđe, put se gotovo presavi. Ponovo je skrenuo oko brda. Ova krivina bila je duža; osećao je da se udaljava od središta usmesto da se približava. No, ista sila ponovo ga okrete, toliko blizu površine da je video spoljašnji svet kao kroz kristalnu izmaglicu. Opet je prošao okolo i nazad, i sada je, konačno, put vodio pravo u brdo.
     Sad je bio veoma duboko. Moć je u središtu brda pulsirala tolikom snagom da je jedva mogao da stoji. Pokušao je da se probije kroz zid prolaza, upinjući se da je dosegne, i osetio je početak uzvišenog rastakanja sopstvenog bića kada je dodirnuo granicu. Put je zatvoren, začu se glas duboko iznutra; nisi još dovršio svoj preobražaj.
     Gaven se povuče. Video je da se može samo napred, ali jedva je uspeo da podnese bol od udaljavanja od središta. No, ovaj deo lavirinta bio je tešnji od ostalih, i sada je naišao na oštru krivinu i zateturao se kada ga je tok moći koji teče kroz Tor zahvatio i poneo ga ka srcu planine.
     Odnekud izvan krugova sveta začu se glas: "Pendragon prolazi Stazom Zmajeva..."
     Kao sunce kad se presijava na ledom optočenim granama drveta zimi; kao zvuk fanfara, talasanje tonova sa svih harfi na svetu; sGm sjaj i lepota. On je bio Zmajeva Glava i lebdeo je na neugasivoj tački koja predstavlja središte sveta.
     No, posle večnosti izvan vremena, učini mu se da ga neko zove ovozemaljskim imenom.
     "Gavene..." Poziv je bio jedva čujan zbog udaljenosti, ženski glas koji bi trebalo da pozna. "Gavene, sine Eilanin, vrati nam se! Iziđi iz kristalne pećine!"
     Zašto da iziđem, pomisli on, kada je ovde kraj svih želja?
     A i mogu li, upita se potom, optočen sjajem lepote bez početka i kraja.
     No, glas je bio uporan, ponekad se razdvajajući na tri glasa, a potom se ponovo stapajući u jedan. Nije mogao da ga ne sluša. Dođoše mu slike lepote manje savršene, ali zato stvarnije. Setio se ukusa jabuke, savijanja mišića u trku, jednostavne ljudske slasti dodira devojačke ruke.
     A sa tim sećanjem dođe i lice. Siana...
     Moram kod nje, pomisli on i posegnu u sjaj. No, nije mogao da ode kad nije video put.
     "Ovo je proba Vazduha", ponovo se seti on. "Moraš izgovoriti Reč Moći."
     Ali nisu mu rekli koja je to reč.
     U svesti su mu svetlucali odlomci drevnih priča - priča koje mu je pričao Branos, dela znanja bardova. Imena su magična, setio se, ali pre nego što daš ime nečemu drugom, moraš dati ime samom sebi.
     "Ja sam sin Eilan, kćeri Bendeigidove..." šapnu on, a onda, oklevajući, "ja sam sin Gaja Macelija Severusa." U prisustvu koje ga je optakalo raslo je osećanje iščekivanja. "Ja sam bard, ratnik i druid obučen u magiji. Ja sam dete svetog ostrva." Šta još da kaže? "Ja sam Britanac i Rimljanin, i..." Setio se još nečega: "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..." To je ovde, izgleda, nešto značilo, jer se sjaj ustalasa, i na trenutak je naslutio put. Ali i dale nije mogao da se pokrene. Zastenjao je, napinjući se da se seti još nekog imena. Ko je on? Ko je ovde?
     "Ja sam Gaven", reče on, a onda se seti sile koja ga je ponela ka unutra. "Pendragon..."
     Na tu reč oseti da se podiže, nošen kroz tunel svetlosti nekom nepojmljivom silom koja ga iznese na vrh Tora i baci ga, zadihanog, na vlažno busenje unutar kamenog kruga.
     Gaven je nekoliko trenutaka ležao, dahćući. U ušima mu je zvonilo; tek postepeno je postao svestan da negde u daljini ptice počinju da se oglašavaju, kako bi pozdravile naredni dan. Trava pod njim bila je vlažna. Imao je prste... Ščepao je travu, osećajući njenu snagu, udišući bogati miris vlažne zemlje. Uz nalet bola shvatio je da je ponovo samo običan čovek.
     Oko njega kao da se skupilo mnoštvo sveta. S mukom je ustao, trljajući oči, i ustanovio da se još nije sve vratilo u normalno stanje, jer, mada sunce još nije izišlo, svi oko njega bili su optočeni oreolom svetlosti. Najveći sjaj poticao je od tri prilike pred njim - tri žene u svešteničkoj odori i sa ukrasima Boginje na grudima i čelu.
     "Gavene, sine Eilanin, pozvala sam te u ovaj sveti krug..."
     Govorile su u glas, i on oseti da se ježi. Uspeo je da ustane, samo se na trenutak zbunivši kad je utvrdio da je još nag. Pred njima - pred njom - bio bi nag i da je nosio odeću.
     "Gospo", promuklo reče on, "ovde sam."
     "Prošao si probu koju su ti pripremili druidi i izvršio si zadatke. Jesi li spreman da položiš zavet Meni?"
     Gaven uspe da ispusti nekakav zvuk pristanka, i jedna prilika mu priđe bliže. Izgledala je viša od ostalih i vitka, iako su još maločas sve tri delovale istovetno. Nad njenim belim velom nalazio se venac od belog gloga, nalik na zvezdanu krunu.
     "Ja sam Devojka, večita devica, sveta Nevesta..." Glas joj je bio blag i umilan.
     Gaven se upinjao da razabere lice pod velom. Ovo je svakako bila Siana, koju je voleo, ali ipak su joj se lice i telo menjali, i ljubav koju je osećao prema njoj bila je na trenutak očinska, pa bratska, pa onakva kakva je verovatno ljubav između ljubavnika. Samo jedno mu je bilo jasno - ovu devojku voleo je već mnogo puta, na mnoge načine.
     "Ja sam svaki početak", nastavi ona. "Ja sam obnova duše. Ja sam Istina, koja se ne može ukaljati niti izmeniti. Hoćeš li se zavetovati da ćeš uvek pomagati svemu dobrom iz Rođenja? Gavene, hoćeš li mi se to zakleti?"
     On duboko udahnu slatki jutarnji vazduh. "Kunem se."
     Ona mu priđe i podiže veo. Video je Sianu dok se saginjao da joj poljubi usne, Sianu i još nešto, nešto čiji je dodir bio kao beli plamen.
     Potom se ona udalji od njega. On zadrhta i uspravi se kada ka njemu pođe srednja prilika. Nad purpurnim velom nosila je venac od klasova žita. Ko li igra ovu ulogu u obredu? Ovako izdvojena, na trenutak je izgledala sitnija, a na trenutak ogromna, divovska prilika kojoj je presto čitav svet.
     "Ja sam Majka, večito plodna, Gospa od Zemlje. Ja sam rast i snaga, pomažem sve što živi. Ja se menjam, ali nikad ne umirem. Hoćeš li služiti svemu u Životu? Gavene, hoćeš li mi se zakleti?"
     Taj glas svakako poznaje! Gaven pokuša da pogleda kroz veo, i trže se od bleska crnih očiju. Ali prepoznao je, nekim drugim čulom sem vida, Vilinsku Gospu, koja ga je spasla.
     "Ti si ulaz do svega što želim", tiho reče on. "Ne razumem te, ali služiću ti."
     Ona se nasmeja. "Da li seme rauzme moć koja ga tera da iziđe iz tame na svetlost, i da li dete razume silu koja ga gura iz sigurnosti materice? Zahtevam samo da budeš voljan..."
     Ona raširi ruke, i on joj nespretno priđe u zagrljaj. Kada je bila Vilinska Gospa, između njih je uvek postojalo odstojanje. No, u mekoći grudi na kojima se našao bilo je toliko tople dobrodošlice da se on rasplaka. Osetio se kao sasvim malo dete, uljuljkano u meko naručje, umireno drevnom uspavankom. Njegova prava majka tako ga je držala. Sećanje koje je suzbijao od najranijeg detinjstva sada mu pokaza njenu belu kožu i blistavu kosu, i prvi put u svesnom životu znao je da ga je volela...
     A onda je stajao još jednom, gledajući Boginju, i Njeno treće obličje polako je prilazilo da se suoči sa njim. Njen venac je bio od kostiju.
     "Ja sam Starica", oštro reče ona. "Ja sam Drevna, Gospa od Mudrosti. Ja sam videla sve i dala sam sve. Ja sam Smrt, Gavene, bez koje ništa ne može da se izmeni. Hoćeš li mi položiti zavet?"
     Poznajem ja Smrt, pomisli Gaven, setivši se praznog, optužujućeg pogleda ljudi koje je pobio. Smrt kosi ljude kao što žetelac srpom kosi letinu. Može li to da donese išta dobro? Ali još dok je mislio na to, u umu mu se pojavi slika snopova žita u njivi.
     "Ako to ima nekog smisla", polako reče on, "služiću čak i Smrt."
     "Zagrli me", reče Smrt, a on je stajao i zurio u nju.
     Nije ga privlačilo ništa u toj pogrbljenoj prilici. Ali položio je zavet, i zato natera olovna stopala da ga ponesu ka njoj, da stoje dok mu njeni crni velovi zaklanjaju vid, i dok se njene koščate ruke sklapaju oko njega.
     A onda više nije osećao ništa, samo je lebdeo u tami u kojoj iznenada primeti zvezde. Stajao je u bezdanu, a pred sobom je video ženu, okruženu lebdećim velovima, sa očima punim lepote izvan mladosti. Bila je to Kaileja, i još neko, koga je, u davna vremena, služio i voleo. On joj se duboko pokloni.
     A onda je, kao i pre, ponovo bio on sam, i drhtao je dok je gledao sveštenice, crnu, belu i crvenu. Nebo na istoku počinjalo je da bledi od prvog nagoveštaja zore.
     "Zakleo si se, i tvoj zavet je prihvaćen." Opet su govorile u glas. "Ostaje još samo jedno, da pozovemo duh Merlina, kako bi te on učinio sveštenikom i druidom, slugom Misterija."
     Gaven kleče i pognu glavu kada su počele da pevaju; čekao je. Muzika je prvo bila bez reči, ton se nastavljao na ton sve dok nije osetio da mu telo bridi od vibracija. Potom dođoše reči, mada na njemu nepoznatom jeziku. No, poziv i otvorenost bili su sasvim jasni.
     Oh, Mudri, molio se on, dođi k nama, ako želiš, dođi kroz mene. Veoma nam je potrebna tvoja mudrost!
     Prigušeni uzvik nekoga u krugu natera ga da podigne glavu, žmirkajući od sjaja. U prvi mah pomislio je da je izišlo sunce i da Gospodar mudrosti nije došao. Ali to nije bilo sunce.
     Stub sjaja talasao se u središtu kruga. Gaven prizva sopstvenu svetlost da ga zaštiti, i izmenjenim vidom vide Duha koga su prizvali, drevnog, pa ipak mladog, oslonjenog o svoje žezlo, sa belom bradom mudrosti rasutom preko grudi i sa prstenom na čelu sa koga je blistao dragulj.
     "Gospodaru, položio je zavet", uzviknu Branos. "Zar ga nećeš prihvatiti?"
     Merlin pogleda po krugu. "Prihvatiću ga, ali još nije vreme da dođem među vas." On ponovo pogleda Gavena i osmehnu se. "Položio si zavet i postao si sveštenik, a ipak nisi mag. U kristalnoj pećini imenovao si sebe. Kaži, sine moj, kojim Rečima si se oslobodio?"
     Gaven je zurio u njega. Uvek su mu govorili da ono što se u tim trenucima desi mora zauvek ostati tajna između čoveka i njegovih bogova. Ali kada se setio šta je bio rekao, shvatio je zašto ta imena, za razliku od svih drugih, treba obznaniti.
     "Ja sam Pendragon..." šapnu on. "Ja sam Sin Stotinu Kraljeva..."
     Krug se zatalasa od začuđenog mrmljanja. Vazduh posta blistaviji. Nebo na istoku plamtelo je od zlatnih traka, a sunčeva vatra oivičila je bregove. Ali niko nije gledao to. Gaven oseti na svom čelu blistavu težinu zlatne dijademe i vide svoje telo zaogrnuto kraljevskim plaštom, izvezenim draguljima veštinom koju nijedan umetnik na ovom svetu ne bi postigao.
     "Pendragon! Pendragon!" povikaše druidi, dajući mu titulu Svetog Kralja, koji vlada duhom, a ne mačem, žive veze između ljudi i zemlje u kojoj obitavaju.
     Gaven podiže ruke u prihvatanju i pozdravu, i sunce iziđe pred njim, i sjaj ispuni svet.

7.

     Zmajevi tetovirani na podlakticama peckali su Gavena zbog toplote popodnevnog sunca. Pogledao ih je sa čuđenjem koje ga nije napuštalo još od kako se pojavio Merlin. Vijugave, zmijolike linije prekrivale su čvrste mišiće. Istetovirao ih mu je starac plemena iz močvare, koristeći trnje i plavu boju vrbolike. Gaven je još bio napola u transu kada je posao počeo, a kada je stao da oseća bol, ponovo je potisnuo svest. Tetovaža ga je isprva bolela, ali sada ga je na nju podsećalo samo povremeno peckanje.
     Rekli su mu da se odmara, ali ležanje na ovčijim kožama, mada je bio okupan i odeven u tuniku od vezenog lana, jedva da mu je bilo stvarnije od probe koju je upravo izdržao. Nije mogao da poriče šta mu se desilo, ali nije još ni počeo da shvata. Druidi su ga nazvali Pendragon, pozdravivši ga kao sveštenika-kralja, kakvi su vladali zemljom sada odavno potopljenom pod morem. No, njemu se činilo da je dolina Avalon veoma malo kraljevstvo. Hoće li i on, kao Hrist koga je otac Josif takođe zvao kralj, imati kraljevstvo koje nije na ovom svetu?
     Otpio je razblaženo vino iz pehara koji su mu ostavili kraj postelje. Možda će kasnije, kada ova noć prođe, on i Siana vladati kao kralj i kraljica u Vilinskoj Zemlji. Od toga mu je srce brže zakucalo. Nije je video još od obreda u praskozorje. No, večeras će i ona plesati oko Beltanske vatre. On će, kao kralj, hodati među plesačima i smeće da odabere bilo koju ženu koja mu se dopadne. Već je znao koju želi. Uprkos vremenu provedenom u vojsci, čim je ugledao Sianu znao je da za prvo iskustvo sa ljubavlju žene ne bi odabrao nijednu drugu devojku.
     Osetio je da se uzbudio čim je i pomislio na nju. Da je sve bilo prema planu, spojili bi se još prošle godine, ali on ju je napustio. Da li ga je čekala? Sanjao je da jeste, ali znao je koliki se pritisak vrši na sveštenice da učestvuju u obredima, i nije se usuđivao da je pita. Nije ni bilo važno. U duhu, ona pripada njemu. Preko površine vode u močvari čuo se drhtavi zvuk bubnjeva. Gaven oseti da i njegovo srce bije sa njima i nasmeši se, iako su mu se oči sklapale. Uskoro. Uskoro.

     Sledeće godine, pomisli Kaileja dok je gledala plesačice, moraće da premeste proslavu na livadu u podnožju Tora. Na otvorenom prostoru unutar kamenog kruga jedva je bilo mesta za sve druide i mlade sveštenice, a narod iz močvare još je pristizao, pažljivo ih gledajući sa ivice vatrom osvetljenog kruga. Neverovatno koliko se brzo pronela vest, ali svakako im je rekao onaj stari lovac koga su pozvali da Gavenu istetovira zmajeve.
     Sveštenice su, naravno, još od jutros znale šta se desilo, jer su se druidi vratili niz Tor sa sjajem u očima. Činilo joj se da oseća izvesno iščekivanje, drugačije od uobičajenog prazničnog raspoloženja. Izgledalo joj je da su sve žene posebno udešavale kosu i ukrase za sebe. Večeras će među njima hoditi kralj. Koju li će odabrati?
     Kaileja nije morala da gleda u srebrnu činiju sa vodom da bi znala odgovor. Čak i da nije od detinjstva voleo Sianu, to što ju je video kao Devicu Nevestu tog jutra ispuniće mu srce njenom lepotom i ljupkošću. Sveštenici i sveštenice na Avalonu ne venčavaju se po običajima ljudi, ali kada se spajaju u Velikom Obredu, oni su sredstvo kojim se sjedinjuju Gospodar i Gospa. Večeras će se ovde odigrati kraljevsko venčanje, i Gavenovo spajanje sa Sianom doneće blagoslov zemlji.
     Znala je da je Gaven rođen za neku veliku sudbinu, ali ko je mogao i pomisliti na ovo? Kaileja se nasmešila sopstvenom oduševljenju. I ona je, na neki način, bila opčinjena kao i mlade sveštenice, jer sanjala je o Gavenu i Siani kao o svetom kralju i kraljici, koji će vladati dušom Britanije sa Avalona, a ona će biti iza njih.
     Za svečanost su bila kupljena dva vola i ispečena na ražnjevima u podnožju brega. Meso su preneli do vrha u korpama, a narod iz močvare doneo je jelensko meso, barske ptice i sušenu ribu. Vresovo pivo u kožnim mešinama i medovina u zemljanim čašama takođe su bili njihov doprinos. A u prostoru između kamenog kruga i posmatrača poređanih u obliku polumeseca plamtela je vatra. Kada bi pogledala na jugozapad, videla bi sjaj vatre koja je gorela na Zmajevom ostrvu. Znala je da se sa tog mesta vidi druga vatra, a od nje treća, sve do kraja sveta, baš kao što je put što vodi na severoistok, ka ogromnom krugu od kamenja u podnožju svetog brda, noćas označen vatrom.
     Ove noći, zadovoljno pomisli ona, ove noći je čitava Britanija protkana svetlošću koju mogu videti čak i jednom rođeni, oni bez unutarnjeg duha!
     Devojka iz naroda močvare, sa gustom crnom kosom vezanom trakom od puzavica divlje ruže, kleče pred sveštenicu stidljivo i ljupko, nudeći joj iz korpice suve bobice u medu. Kaileja podiže plavi veo sa lica i uze nekoliko, smešeći se. Devojka, ugledavši srebrni polumesec koji je blistao nad manjim polumesecom tetoviranim na svešteničinom čelu, načini gest dubokog poštovanja i brzo odvrati pogled.
     Kada je otišla, Vrhovna sveštenica ostavi lice otkriveno. Ovo je noć svečanosti, kada se otvaraju vrata između svetova i duhovi lebde, slobodni. Nema potrebe za tajanstvenošću. Veo je ionako bio samo simbol - Kaileja je znala kako da izazove opsenu senke preko svog lica ukoliko joj ustreba. Devojke koje je poučavala bile su ubeđene da i ona, kao Vilinska Kraljica, može da se pojavi niotkuda.
     Zvuku bubnjeva, koji je pulsirao pod zvucima svečanosti kao otkucaji srca, iznenada se pridruži talasavi zvuk harfe. Jedan mladi druid doneo je svoju malu harfu na vrh Tora. Sada je sedeo prekrštenih nogu kraj malog, tamnoputog bubnjara, nakrivljene plavokose glave, osluškujući ritam. Sledećeg trenutka muzici se priduži gorkoslatki jauk roga, poskakujući oko skladnih tonova harfe kao mlado tele na cvetnoj livadi.
     Devojka sa vencem od divlje ruže poče da se njiše uz muziku, preplićući ruke, njišući kukovima ispod haljine od jelenske kože. Prvo oklevajući, a onda sve slobodnije, pridružiše joj se Dika i Lisanda. Bubnjanje se ubrzavalo, i uskoro su im čela sijala od znoja, a tanka plava tkanina tunike lepila im se za telo. Kako su lepe, pomisli Kaileja dok ih je gledala. Čak i ona se njihala uz muziku, a prošle su mnoge godine otkako je poslednji put plesala na svečanosti.
     Primetila je promenu u ritmu plesa, nekakav talas pokreta nalik na promenu toka kada čovek zagazi u potok. Igračice skliznuše u stranu, okrećući se, i Kaileja ugleda Gavena. Nosio je beli kraljevski kilt, sa zlatnim pojasom. Na grudima mu je ležao kraljevski medaljon, delo nekog drevnog majstora, a kao krunu je nosio zeleno hrastovo lišće.
     Uz tetovirane zmije na podlakticama, to su mu bili jedini ukrasi. Ali nije mu ni trebalo ništa drugo. Meseci rimljanske vojne obuke uobličili su mu telo i stvorili mu čvrste mišiće na rukama i nogama. Osim toga, sa lica su mu nestale i poslednje detinjaste obline; sada su se jasno videle kosti, potpuno uravnotežene. Dečak koga je volela i za koga je strahovala sada je nestao. Ovo je bio muškarac.
     I kralj, pomisli ona, svesna sjaja koji ga je okruživao. Da li ga želi? Kaileja je znala da i dalje poseduje moć da se zaogrne sjajem od koga bi izbledela čak i Sianina blistava mladost. Ali ako je, kao što je podozrevala, veza između njih dvoje iskovana u pradavna vremena, Gaven bi izabrao sebi pravog para čak i kada bi izgledala kao veštica. U svakom slučaju, Siana je mlada i može da rodi Gavenovo dete, što Kaileja, bez obzira na svu svoju mudrost i svu magiju, sada više nikako ne bi mogla.
     Nije on voljeni moje duše, pomisli ona uz prizvuk tuge. Duša muškarca koji bi bio moj par još nije otelotvorena. Njeno zanimanje samo je prirodna reakcija na mušku privlačnost kralja i na moć Beltanskih vatri. Ove noći Gaven je svačiji voljeni - muškaraca i žena, mladih i starih.
     Je li tako Eilan videla dečakovog oca kada joj je prišao kraj Beltanskih vatri? Gaven je viši nego što je bio Gaj, i mada mu je profil pravi rimljanski, njoj se činilo da su mu oči na Eilan. No, Gaven ovog trenutka zapravo uopšte nije ličio na svoje roditelje, nego na nekoga drugog, koga je poznavala u drugim, davnim životima.
     'Godišnji Kralj', pronese se šapat dok je on prolazio između igračica, i Kaileja oseti ubod predviđanja. Dečakov otac postao je to neposredno pred smrt. No, Gaven nosi svete zmajeve. On nije samo Godišnji Kralj, koji tokom četiri godišnja doba uživa počasti, a potom, ako vremena tako zahtevaju, biva žrtvovan, nego je Pendragon, koji služi zemlji čitavog života.
     Devojke su se okupile oko njega i uvukle ga u ples. Videla ga je kako se smeje, uhvativši jednu devojku za ruke i okrenuvši je u krug, a onda je ostavivši zadihanu i nasmejanu da bi prišao drugoj, zakratko je zagrlio i poslao je u zagrljaj nekog mladića. Plesali su sve dok se svi sem Gavena, koji je izgledao spreman da nastavi čitave noći tako, nisu zadihali. Tada je dopustio da ga odvedu do sedišta, pokrivenog mekom jelenskom kožom isto kao Kailejino, sa druge strane vatre.
     Doneli su mu hranu i piće. Bubnjanje prestade, i ostao je samo umilni treptaj flaute, prodevajući se kroz žamor priče i smeha. Kaileja otpi malo razvodnjenog vina i dobroćudno se nasmeši, razgledajući okupljene.
     Okrenula se kad je ponovo začula bubanj, tih i stalan kao otkucaji srca.
     Bubnjar, čovek iz močvare, mora da je znao šta nailazi, ali Kaileja se namrštila, pitajući se šta Vodohodač i starci oko njega sada smeraju. Ništa neprijateljsko, svakako - bili su goloruki, osim uobičajenih noževa u kanijama za pojasom - nego nešto još ozbiljnije, ili je možda samo nešto drugačije od vedrog opuštanja na svečanosti. Šta to nose? Ona ustade i tiho pođe oko vatre, kako bi bolje videla.
     "Ti si kralj." U Vodohodačevom grlenom glasu jasno se osećalo da to nije pitanje, već izjava. On okrznu pogledom zmajeve na Gavenovim podlakticama. "Kao drevni koji su došli sa mora. Mi pamtimo." Starci su klimali glavom. "Pamtimo stare priče."
     "Tako je", reče Gaven, i Kaileja je znala da je tokom probe video svoje ranije živote i da mu je dozvoljeno da ih zapamti. "Ponovo sam došao."
     "Onda ti dajemo ovo", reče starac. "Naši prvi kovači iskovali su ga od pale zvezde - vrlo, vrlo davno. A kada se slomio, čarobnjak vašeg naroda ga je iscelio. U to vreme, gospodaru, koristio si ga da nas zaštitiš, i kada si umro, mi smo ga sakrili." Pružio je zavežljaj koji je nosio, dugačak i umotan u šarenu kožu.
     Nastupi tišina dok ga je Gaven primao. Kaileja je čula kako joj srce bije, teško i sporo. Unutar zavežljaja, kao što su joj sopstvena prastara sećanja govorila, nalazio se mač.
     Imao je crnu oštricu, dugačku koliko i kod rimljanskog konjičkog mača, sa oblikom lista koji je viđala na bronzanim sečivima kakva druidi koriste u obredima. Ali bronza nikada ne može da sija tako, kao ogledalo. Metal zvezde... Slušala je o takvim oštricama, ali nikada nijednu nije videla. Ko bi pomislio da narod iz močvare čuva takvu dragocenost? Ma koliko ponizni, oni su zaista bili veoma staro pleme.
     "Sećam se..." tiho reče Gaven. Balčak mu je pristajao u ruku kao da je krojen za njegov dlan. Podigao je mač, i odsjaji plamena preleteše preko lica okupljenih.
     "Onda ga uzmi, da nas braniš", reče Vodohodač. "Zakuni se!"
     Mač lako skliznu uvis. Nekadašnji dečak Gaven svakako bi ga ispustio. Vešt okret zgloba sada ga je lako pokrenuo kroz vazduh. Baš je čudno, pomisli Kaileja, da su ga upravo Rimljani naučili kako da postane zaštitnik onih koje sami terorišu.
     "Zakleo sam se da služim Gospi", tiho reče Gaven. "Sada se kunem i vama, i zemlji." On okrete oštricu i zaseče sopstvenu nadlanicu. Nije morao da pritisne - mač je bio oštar kao zmijski zub - i sledećeg časa tamna krv mu navre i poče da kaplje na zemlju. "U ovom životu, i ovom telu", nastavi on. "A što se duha tiče, obnavljam zakletvu koju sam već dao..."
     Kaileja uzdrhta. Kakva je to sećanja ponovo stekao dok je bio u brdu? Uz malo sreće, vremenom će izbledeti. Biće mu teško da normalno živi ako se suviše dobro seća prošlih života.
     "Služićemo te u životu i smrti, gospodaru." Vodohodač dodirnu prstom krv na tlu, a zatim svoje čelo, ostavljajući na sebi crveni trag. Drugi mladići učiniše isto, a onda se postrojiše oko Gavena kao počasna straža, po dvojica sa svake strane. Mladi druidi koji su to posmatrali izgledali su zapanjeno dok su pokušavali da shvate ovaj preobražaj nekoga ko je do pre godinu dana bio samo jedan od njih.
     Kaileja pogleda uvis. Zvezde su se okretale ka ponoći, i vatra je jenjavala. Zvezdane plime se okreću; bližilo se vreme za najdublju magiju.
     "Gde je Siana?" tiho upita Gaven. Kaileja shvati da je on pretraživao skup i pre nego štio su mu doneli mač.
     "Uđi u krug. Pozovi svoju nevestu, i ona će doći."
     Oči mu iznenada blesnuše svetlošću koja nije poticala od vatre. Bez reči je pošao ka kamenom krugu. Pratnja pođe za njim, ali kada je prošao između dva kamena na ulazu, oni se tu zaustaviše. Gaven na trenutak pogleda oltar, a onda podiže mač i ostavi ga pred kamen, kao ponudu. Praznih ruku se okrenuo i pogledao put kojim je došao.
     "Siana! Siana! Siana!" povika on, i čežnja u tom pozivu pronese ga kroz sve svetove.
     Na trenutak je čitav Tor nemo čekao.
     A onda, izdaleka, začuše zvuk nalik na srebrna zvonca. Potom se začu bubnjanje, brzo i toliko vedro da je od njega srce radosno poskakivalo u grudima. Kaileja pogleda niz brdo i ugleda svetlost kako im se približava. Uskoro je mogla da razabere lica - ostatak naroda močvare, i druga, ne sasvim ljudska, ali koja mogu da hode među ljudima u ovoj noći, kada se otvaraju kapije između svetova.
     Među njima se kretao beli sjaj - dugačka, prozirna tkanina koju su držali kao baldahin nad onom koju su pratili. Muzika postade snažna, glasovi su se izvijali u nevestinskoj pesmi, i kada je kolona stigla do ivice brega, pratnja se povuče i zaostade.
     Kralj na krunisanju, mladoženja na svadbi, sveštenik na posvećenju - svi oni imaju svoj trenutak božanskog sjaja. A Gaven, dok je gledao kako mu dovode nevestu, bio je sve troje.
     A Siana - ma koliko bila velika lepota Boga, lepota Boginje ga je prevazišla. Dok su podizali baldahin i dok je devojka prolazila između stubova njemu u susret, krunisana belim glogom, Kaileja je znala da ni sa svom svojom magijom ne bi mogla da joj se približi. Jer, dok je Gaven spavao, Siana se vratila u majčino kraljevstvo, i dragulji Drugog Sveta sada su krasili kćer Vilinske Kraljice.

     Gavenu je čitavo telo podrhtavalo od udara srca. Bilo mu je drago što je spustio mač; ovako uzdrhtao, svakako bi se posekao. Ljudi sa bakljama koji su dopratili Sianu sada su stajali oko kruga. Dok je Siana prolazila između kamenja i prilazila mu, svetlo kao da je postalo jače, a svet izvan kruga nestade.
     Tog trenutka ne bi umeo da kaže je li ona lepa. To je bila ljudska reč, a on, iako je učio za barda, ne bi mogao rečima da izrazi ono što je upravo osećao. Želeo je da joj se pokloni i da poljubi tlo po kome je hodala, ali osećao je da se i u njemu budi nešto jednako božansko i hita joj u susret. Video je u njenim očima odraz toga.
     "Pozvao si me, voljeni, i došla sam..." Glas joj je bio tih; u očima joj je video sjaj koji ga je podsetio na ljudsku devojku sa kojom je nekada davno tražio ptičija gnezda. Sada mu je bilo lakše da podnese božansku moć što je pulsirala u njemu.
     "Naše spajanje", s mukom reče on, "služiće zemlji i narodu. Ali pitam te, Siana: ako sada legneš sa mnom, hoće li to služiti tebi?"
     "A šta ćeš raditi ako kažem ne?" U njenom osmehu bilo je blagog izazivanja.
     "Uzeo bih neku drugu - bilo koju - i pokušao da izvršim svoju dužnost. Ali tada bi to radilo samo moje telo, a ne srce niti duša. Ti si sveštenica. Želim da znaš da ću razumeti ako..." Zurio je u nju, želeći da ona shvati to što nije mogao da glasno kaže.
     "Ali nisam", odgovori mu ona, "a nisi ni ti."
     Siana mu pruđe bliže i položi mu dlanove na ramena, podigavši lice da primi poljubac, a Gaven, ruku još spuštenih, saže se da primi ono što mu je ponudila. Kad su im se usne dodirnule, on oseti da je Bog sada potpuno u njemu.
     Ličilo je na vatru koja ga je ispunila prethodne noći, ali bilo je blaže, zlatnije. Znao je da je on Gaven, ali bio je svestan i onog Drugog koji je znao, za razliku od Gavena, kako da odveže složen čvor nevestinskog vela i kako da otkači broševe koji su joj pridržavali haljinu. Uskoro je stajala naga pred njim, a ljupke obline njenog tela bile su lepše i od dragulja koje je još nosila.
     Potom ona poče da mu otkopčava pozlaćeni pojas i vezice na kiltu sve dok i on nije bio slobodan. Zadivljeno joj je dodirnuo grudi, a onda, istovetnim pokretom kao da žele da postanu jedno biće, opet se poljubiše.
     "Gde ćemo leći, ljubavi moja?" šapnu on kad je ponovo došao do daha.
     Siana pođe unazad i leže na kamen. Gaven je stajao nad njom, osećajući ogromnu struju koja prolazi kroz Tor kako se diže iz srca brda, kroz njegove tabane, hitajući mu uz kičmu dok nije sav uzdrhtao od moći. Polako, kao da bi nagli pokret sve pokvario, on se naže nad nju i utonu među njene otvorene butine, spajajući svoje telo sa njenim.
     U trenutku spajanja osetio je prepreku njenog devičanstva i znao je da nije lagala, ali to više nije bilo važno. Stigao je kući, sa slašću koju muškarac u njemu nije očekivao, i sa sigurnošću koju je bog u njemu sa radošću prepoznao. U prvom trenutku oboje su nepokretno ležali, ali nisu mogli da poriču moć koja ih je oboje obuzela.
     Dok ga je Siana grlila, Gaven poče da se kreće u ritmu najstarijeg od svih plesova, i znao je da on sam predstavlja samo kanal za moć koja je rasla u njemu, koja ga je gonila da preda svu svoju snagu ženi u čijem naručju je ležao. Osećao je njenu vatru pod sobom, osećao je kako mu se još više otvara, i privijao se uz nju kao da bi i ovim ljudskim telom mogao da dosegne nešto još više.
     U poslednjem trenutku, kada je mislio da je prevazišao svaku svesnu misao, začuo je njen šapat: "Ja sam oltar..."
     "A ja sam žrtva", odgovorio je, i s tim rečima konačno našao olakšanje za strast čoveka i moć boga.
     Moćni tok energije, pojačan sjedinjenjem Boga i Boginje, slivao se sa Tora. Suviše moćan za glavno korito, probijao se kroz svaki raspoloživi prolaz, pulsirajući kroz niže slojeve Tora da blagoslovi čitavu zemlju. Kaileja, koja je čekala izvan kruga, osetila je to i opustila se uz uzdah. Ostali, takođe osetivši šta se desilo, skočiše na noge, blistavih očiju. Bubnjevi, koji su nastavili stalni ritam otkako se Siana u krugu spojila sa Gavenom, eksplodiraše u tutnjavi oduševljenja, i prvo jedan glas, pa drugi i treći prihvatiše uzvik, sve dok čitavo brdo nije odjekivalo od radosti.
     "Bog se spojio sa Boginjom", objavi Kaileja, "i Gospodar sa Zemljom!"
     Bubnjari, posle prvog izliva radosti, pređoše na ritam za ples. Svi su poustajali, smejući se. Čak i najstariji druidi osetili su popuštanje napetosti. Sa njom je otišla i iznurenost, a izgleda i ustezanje. Oni koji su ranije samo posmatrali ples sada počeše da se njišu. Mlada devojka iz naroda močvare povuče starog Branosa u prostor pred vatrom, a on stade da poskakuje i vrti se mnogo veštije nego što je Kaileja mislila da je moguće.
     Iako je vatra bila niža, delovala je vrelije nego ranije. Uskoro su plesači bili obliveni znojem. Na Kailejino iznenađenje, upravo jedna od njenih sveštenica, Lisanda, prva je svukla tuniku, ali ostali su se brzo ugledali na nju. Mladić i devojka iz naroda močvare, oslobođeni opasnosti da im se odeća zapali, uhvatiše se za ruke i prekočiše vatru, za sreću.
     Dok ih je gledala, Kaileja pomisli da su prošle godine otkako je videla toliku radost na Beltan. Možda i nikada, jer su obredi u Vernemetonu uvek bili opterećeni strahom od Rimljana, a u Avalonu su tek počinjali da uče navike zemlje. No, to je bilo višestruko nadoknađeno spajanjem sina druida sa kćeri Vilinskog Naroda. Svi mogu da budu zadovoljni noćašnjom svečanošću, pomisli Kaileja dok je gledala uznjihane igrače.
     No, noć, ma koliko radosna, ne može večito da traje. Dvoje po dvoje, muškarci i žene povlačili su se da slave svoje obrede na padinama. Ostali su se umotali u ogrtače i polegali da spavaju kraj vatre. Baklje onih koji su čuvali krug odavno su zgasnule, ali kamenje je bacalo sopstvene senke koje su dovoljno zaklanjale one što su ležali unutar kruga.
     Nešto pre svitanja, deo mladih ode da odseče Beltansko drvo i da sakupi zelenilo kojim će okititi zgrade u podnožju Tora. Ples oko drveta, tokom dana, mada jednako radostan, bio je pre neka vrsta ukrasa nego što je ličio na noćnu proslavu kraj vatri, i pružio je priliku i devicama i deci da učestvuju u svečanosti.
     Kaileja, koja je manje plesala i pila od ostalih, a bila je navikla na bdenje, ispraćala je noć, još sedeći u svojoj velikoj stolici kraj vatre. Ali čak je i ona zadremala kada je zora oterala noćne senke.
     Dan je bio divan. Kroz svod od granja koji su im podigli da bi imali makar malo samoće, Gaven se zagledao sa vrha Tora preko zemlje prošaranje vodom, njivama i šumama, koja kao da se širila pod Beltanskim suncem. Bio je siguran da bi to pomislio i da nije toliko srećan. Doduše, osećao je bol na neobičnim mestima, a nova tetovaža pekla ga je dok je povijao mišiće pod njom, ali to su bili samo površinski bolovi, jedva primetni u poređenju sa veličanstvenim osećanjem blagodeti koje mu je pevalo u žilama.
     "Okreni se", reče Ambios, "da ti operem leđa." Sipao je vodu na krpu. Sa druge strane pregrade, gde su kupali Sianu, začu se umilni zvuk devojačkog smeha.
     "Hvala", reče Gaven. Svakog novoposvećenog pomalo maze, ali u Ambiosovom uslužnom ponašanju bilo je neobične poniznosti. Hoće li uvek biti tako? Lepo je osećati se kao kralj u ekstazi obreda, ali pitao se koliko će mu to prijati iz dana u dan.
     Peckanje u podlakticama natera ga da spusti pogled na zmajeve. Neke stvari svakako su se zauvek promenile. Zmajevi neće nestati. I Siana je njegova zauvek.
     Završio je kupanje i obukao zelenu lanenu tuniku bez rukava koju su mu doneli, bogato izvezenu zlatom. Nije ni pomišljao da druidi imaju u skladištima tako divne stvari. Vezao je pojas, pa potom pripasao mač. Iako na oštrici nije bilo nikakvog znaka starosti, kožne kanije bile su prašnjave, a šavovi kao da su počeli da popuštaju. Moraće se postarati za nove, pomislio je dok je izlazio ispod lisnatog zaklona.
     Sve misli o maču smesta mu iščezoše iz glave kad je video Sianu. Bila je odevena, kao i on, u prolećno-zelenu boju, i upravo je stavljala na čelo novu krunu od belog gloga. Kosa joj je na suncu sijala kao crveno zlato.
     "Gospo..." Uhvatio je njenu pruženu ruku i poljubio je. Jesi li srećna koliko i ja? pitao je njegov dodir.
     "Ljubavi moja..." Još srećnija, odgovoriše mu njene oči. Jedva je čekao da padne noć, kada će ponovo moći da budu sami. Ona je sada bila samo ljudsko biće, ali ni kao Boginja u noći nije mu bila lepša nego sada.
     "Gavene... gospodaru..." zamuca Lisanda. "Evo hrane za vas."
     "Bolje da jedemo", promrmlja Siana. "Gozba koju pripremaju u podnožju neće biti gotova dok se ne završi podnevni ples oko drveta."
     "Ja sam se nahranio" reče Gaven, stežući je za ruku, "ali uskoro ću opet biti gladan..."
     Siana pocrvene, a onda se nasmeja i povuče ga ka stolu na kome su čekali hladno meso, hleb i pivo.
     Taman su hteli da sednu, kada odozdo začuše viku.
     "Zar već treba da siđemo?" upita Siana, ali u uzvicima je bilo hitnje koja nije odgovarala svečanosti.
     "Beži!" jasno su se čule reči. "Oni dolaze - moraš da bežiš!"
     "To je Tuarim!" uzviknu Lisanda, gledajući niz brdo. "Šta li ne valja?"
     Obuka za koju je Gaven mislio da ju je odavno zaboravio sada ga podiže na noge i natera da se uhvati za balčak mača. Siana zausti da pita, a onda srete njegov pogled, pa samo ustade i stade kraj njega.
     "Reci mi." Gaven pođe u susret mladom druidu koji se spoticao na samom kraju uzbrdice.
     "Otac Pavle i njegovi monasi", dahtao je Tuarim. "Nose užad i čekiće. Kaže da će porušiti sveto kamenje na Toru!"
     "To su samo starci", poče Gaven da ga umiruje. "Staćemo između njih i kruga. Neće moći da pomere ni nas, a kamoli kamenje, čak i ako su poludeli." Bilo mu je teško da poveruje kako su se mirni monasi sa kojima je pevao pretvorili u takve fanatike, čak i posle godinu dana slušanja oca Pavla.
     "Nije samo to..." Tuarim proguta knedlu. "Nego vojnici. Gavene, moramo te skloniti odavde. Otac Pavle je poslao poruku u Devu i pozvao Rimljane!"
     Gaven duboko udahnu, a srce mu je toliko tuklo da se nadao da to niko neće primetiti. Znao je šta Rimljani rade sa dezerterima. Na trenutak je ozbiljno pomislio na bekstvo. No, to je jednom već učinio, i ako mu u utrobi još gori stid što je napustio rat koji nije bio njegov i vojsku kojoj se nije zakleo, kako da živi sa samim sobom ako napusti narod koji ga je pozdravio kao Pendragona na Svetom Toru?
     "Dobro!" On natera sebe da se osmehne. "Rimljani su razumni ljudi i imaju naređenje da štite svaku veru. Objasnuću im kako stoje stvari, i oni će sprečiti hrišćane da oštete kamenje."
     Tuarimovo lice poče da se smiruje i Gaven ispusti vazduh, nadajući se da je to što je rekao tačno. A onda je postalo prekasno da se predomisli, jer na zaravan na vrhu stigao je otac Pavle, ljubičast u licu od napora i besa.
     "Gavene! Sine moj, sine moj, šta su ti to učinili?" Sveštenik načini korak ka njemu, kršeći prste, a iza njega su išla još trojica. "Jesu li te naterali da se klanjaš njihovim idolima? Je li te ova kurva navela na sramni greh?"
     Gavena naglo obuze bes, i on stade između Siane i starca.
     "Ni na šta me nisu 'naterali', niti će! A ova žena je moja nevesta, pa bolje pazi šta govoriš o njoj!" Sada su i ostali hrišćani stigli do vrha Tora, i zaista su nosili maljeve i kožne konopce. On dade znak Tuarimu da skloni Sianu.
     "Ona je demon, otelotvorenje zmije koja je preko Eve predala sve ljude grehu!" odvrati otac Pavle. "Ali još nije kasno, sine. Čak i blagosloveni Avgustin mogao je da se pokaje, a on je čitavu mladost proveo u grehu. Ako se pokaješ, ova jedna greška neće ti se računati. Idi od nje, Gavene." On pruži ruku. "Hodi sada sa mnom!"
     Gaven ga je zapanjeno gledao. "Otac Josif bio je sveti čovek, blagosloveni duh koji je propovedao ljubav. Njega bih možda poslušao, ali on nikada ne bi govorio takvim rečima. Ti, starče, ti si potpuno poludeo!" On prostreli pogledom ostale, i u njegovom izrazu lica bilo je nečeg što ih je nateralo da ustuknu.
     "Sada je na mene red da naređujem!" reče on i oseti kako ga optače astralno prisustvo kraljevskog plašta. "Došli ste nam kao molioci i mi smo vam pružili utočište i pustili smo vas da sagradite svoju crkvu kraj našeg svetog brega. Ali ovaj Tor pripada starim bogovima, koji štite ovu zemlju. Nemate prava da budete ovde; vaše stope kaljaju ovo sveto tlo. I zato vam velim: odlazite, inače će vas moćne sile koje zovete demoni na mestu zgromiti!"
     Podigao je ruku, i iako je bila prazna, monasi uzmakoše kao da u njoj drži mač. Gaven se mračno osmehnu. Sledećeg trenutka će se okrenuti i pobeći. A onda začu trupkanje potkovanih sandala po kamenu. Stigli su Rimljani.
     Bilo ih je desetorica, pod komandom oznojenog dekuriona, i svaki je imao u ruci kratko koplje. Jedva zaduvani, jednako oprezno su odmeravali ljutite hrišćane i uvređene druide.
     Dekurion se zagleda u zlatni vez na Gavenovoj odeći, očito zaključi da je to oznaka položaja, pa se obrati baš njemu. "Tražim Gaja Macelija Severusa. Ovi monasi su nam javili da ga možda krijete kod sebe."
     Neko iza Gavena jeknu, pa se naglo umiri. On odmahnu glavom, nadajući se da dekurion nije dovoljno dugo u Britaniji da bi video njegove upadljivo rimljanske crte lica.
     "Proslavljamo verski praznik", tiho reče on. "Nikoga ne uznemiravamo."
     "A ko si ti da tako govoriš?" namršti se dekurion.
     "Zovem se Gaven, ja sam sin Eilan..."
     "Budalo!" dreknu otac Pavle. "Razgovaraš upravo sa Gajem!"
     Rimljanin raširi oči. "Gospodine", poče on, "šalje nas vaš deda..."
     "Uhvatite ga!" ponovo ga prekide Pavle. "On je dezerter iz vaše vojske!"
     Kroz postrojene vojnike pronese se pokret, i dok su druidi gledali u njih, otac Pavle gurnu jednog od svojih monaha prema kamenom krugu.
     "Jesi li ti mladi Macelije?" nesigurno ga upita dekurion.
     Gaven malo odahnu. Ako je njegov deda iz Deve spreman da govori za njega, možda će ipak uspeti da se izvuče.
     "To je moje rimljansko ime, ali..."
     "Jesi li bio u vojsci?" prekide ga Rimljanin.
     Gaven se trže i okrete na zvuk udara čekića o kamen. Dvojica monaha vezala su užad oko jednog kamena i sada su ga vukla, a treći monah ljuljao je drugi kamen.
     "Ispravi se, vojniče, i odgovaraj!"
     Tri duga meseca Gaven je dresiran da reaguje na taj ton. Pre nego što je mogao da razmisli, telo mu se samo namesti u stav 'mirno', koji može da proizvede samo legionarska obuka. Sledećeg trenutka pokušao je da se opusti, ali šteta je već počinjena.
     "Nikada nisam položio zavet!" uzviknu on.
     "To će drugi presuditi", reče dekurion. "Sada moraš sa nama."
     Iz kruga se začu jedno krak, a potom bolno stenjanje kamena po kome udara čekić. Jedna žena vrisnu, i Gaven se okrete na vreme da vidi kako se jedan kamen lomi i pada na tlo.
     "Zaustavite ih!" uzviknu on. "Zabranjeno je uništavati hramove, a ovo je sveto tlo!"
     "Ovo su druidi, vojniče!" prasnu na to hrišćanin. "Jesi li mislio da su ih Paulinius i Agrikola sve istrebili? Rim ne toleriše one koji koriste magiju protiv njega. Druidi i njihovi obredi su zabranjeni - tvoja je dužnost da uništiš svakog koga nađeš!" On jurnu ka drugom kamenu, koji je veće počeo opasno da se ljulja, i stade da ga gura. Monasi sa čekićima, ohrabreni uspehom, počeše da napadaju treći kamen.
     Gaven je piljio u njega, zaboravivši i Rim i opasnost po sebe u naletu kraljevskog besa. Ne slušajući dekurionova naređenja, on pođe ka krugu.
     "Pavle, ovo mesto pripada mojim bogovima, a ne tvojim! Dalje od tog kamena!" Glas nije bio njegov; vibrirao je i kroz kamenje. Ostali monasi prebledeše i uzmakoše, ali Pavle prasnu u smeh.
     "Demoni, ne plašim vas se! Satanas, retro me!" On ponovo gurnu kamen.
     Gaven ga ščepa za mršava ramena; otrgao da je od kamena i bacio na zemlju. Dok se ispravljao, čuo je zvuk i smesta prepoznao da neko izvlači mač iz kanija. Okrenuo se, tražeći rukom balčak svog mača.
     Legionari su držali uperena koplja, ali Gaven je naterao svoje prste da se rastave. Neću da prospem krv na ovom svetom mestu! Nisu me proglasili za vojskovođu, nego za svetog kralja.
     "Gaje Macelije Severuse, uhapšen si u ime Imperatora. Spusti ruke!" Dekurionov glas odjekivao je između njih dvojice dok je ovaj mahao mačem.
     "Samo ako uhapsite i njih", pokaza Gaven monahe.
     "Tvoja vera je zabranjena, i ti si pobunjenik", obrecnu se oficir. "Skini taj mač ili ću narediti vojnicima da te proburaze na licu mesta."
     Ja sam kriv, tupo pomisli Gaven. Da nisam poželeo da budem Rimljanin, oni nikada ne bi saznali za Avalon!
     Ali sada znaju, odgovori mu neki buntovnički deo sopstvene duše. Zašto da traćiš život za nekoliko kamenova?
     Gaven pogleda kamenje. Gde je magija koja je plamtela od kamena do kamena kada se pojavio Merlin? Sada je to bilo samo stenje, neobično golo pod punim dnevnim svetlom, a on je bio budala što je zamišljao da je kralj. No, ma šta da je istina, na tom oltaru mu je Siana poklonila svoju ljubav, i nije smeo da dozvoli da ga ukaljaju neposvećene ruke oca Pavla. Iza stroja vojnika video je Sianu i pokušao da joj se nasmeši, a onda, da ga ne bi obuzelo očajanje, brzo odvrati pogled.
     "Nikada nisam položio zakletvu Imperatoru, ali zakleo sam se da ću štititi ovo sveto brdo!" tiho reće on, i drevni mač koji mu je poklonio narod močvare - još sinoć - lako mu skliznu u dlan.
     Dekurion dade znak. Preteći oštar vrh koplja blesnu na suncu. A onda, iznenada, bačeni kamen tresnu o gvozdenu kacigu, i koplje, prerano pušteno, daleko ga promaši.
     Ostali druidi bili su nenaoružani, ali na vrhu Tora bilo je dovoljno stenja. Legionare zasu pljusak kamenja. Oni odgovoriše. Gaven vide kako koplje pogađa i obara Tuarima. Ostale sveštenice, hvala bogovima, odvlačile su Sianu.
     Trojica vojnika jurnuše na njega, podignutih štitova i mačeva. Gaven se spusti u odbrambeni polučučanj, odbi prvi udarac pariranjem koje mu je usadio Rufinije, i nastavi pokret udarcem koji proseče bočne trake na oklopu i zabi se čoveku u bok. Vojnik dreknu i pade na leđa, a Gaven se okrete da dočeka sledećeg; sada je sjajni čelik njegovog mača probio oklop. Izraz iznenađenja na vojnikovom licu bio bi smešan da je Gaven imao vremena da u tome uživa, ali na njega se već okomio treći. Gaven skoči ka njemu, i dok mu je protivnikova oštrica samo zagrebala leđa, on zari svoju ispod ivice oklopa, čitavim putem do srca.
     Telo u padu umalo da mu istrgne mač, ali Gaven uspe da ga iščupa. Četvorica mladih druida ležala su na zemlji. Priteklo im je u pomoć nekoliko ljudi iz naroda močvare, ali njihove strelice bile su gotovo beskorisne pred rimljanskim oklopima.
     "Bežite..." mahnu im on. Zašto budale ne pobegnu dok još ima vremena? No, preostali druidi pokušavali su da stignu do njega, zovući ga po imenu.
     Gavenov juriš iznenadio je Rimljane. Jedan pade od prvog udarca; drugi podiže štit na vreme i uzvrati mu udarac. Oštrica zaseče Gavenu mišicu, ali nije osetio bol. Zateturao se od udarca u leđa, ali sledećeg trenutka se uspravio i narednim zamahom odsekao čoveku ruku. Ostala su još petorica, kao i dekurion, i sada su postali oprezni. Možda će ipak uspeti. Divlje se iskezivši, on napade sledećeg vojnika brzim udarcima koji su komadali oklop.
     Plavi zmajevi na Gavenovim rukama sada su pocrveneli, i mada i dalje ništa nije osećao, dobar deo te krvi bio je njegov. Zažmirkao je kad je preko njega prošla senka, a onda je skočio u stranu, možda malo sporije, da izbegne sledeći udarac. Nije od gubitka krvi, pomisli on, rizikujući da pogleda uvis, gde se tamna magla brzo širila preko do maločas vedrog neba.
     Kaileja i Siana, pomisli on. One će ih srediti. Ja samo treba da izdržim.
     Ali i dalje je imao petoricu protivnika. Mač mu je plamteo dok je vitlao njime. Legionar ispred njega odskoči, i Gaven se nasmeja. A onda, kao munja iz nebesa, nešto ga udari između lopatica. Gaven odskoči napred i pade na kolena, pitajući se šta ga to vuče naniže, zašto mu je odjednom tako teško da diše.
     A onda spusti pogled i ugleda opaki vrh koplja kako mu štrči iz grudi. Odmahnuo je glavom, još ne verujući. Sada se brzo smračivalo, ali ne toliko brzo da bi rimljanski mačevi prestali da mu se zarivaju u leđa, noge i ramena.
     A onda više ništa nije mogao da vidi. Zvezdani mač mu iskliznu iz utrnule ruke. "Siana..." šapnu on, i pade na sveto tlo Avalona, uzdahnuvši kao prethodne noći, kada je izlio svoj život u njenom naručju.

8.

     "Je li mrtav?"
     Kaileja vrlo nežno vrati Gavenovu ruku na grudi. Dok je tražila životnu silu unutrašnjim čulima, videla je samo iskru. Morala je da potraži puls kako bi se uverila.
     "Živ je", glas joj se slomio, "mada samo bogovi znaju kako." Koliko je krvi bilo! Sveto tlo Tora bilo je natopljeno njome. Koliko će godina kiše biti potrebno da je spere?
     "Moć kralja ga drži u životu", reče Rianon.
     "Čak i kraljevska hrabrost ne može da prevaziđe ovo", odvrati Ambios. I on je bio ranjen, ali ne ozbiljno. Nekoliko druida je poginulo. No, poginuli su i Rimljani, kada je čarobnjačka tama došla i kada su samo obdareni duhom mogli da razlikuju prijatelja od neprijatelja.
     "Trebalo je da budem tu", šapnu Kaileja.
     "Ti si nas spasla. Ti si prizvala senku..." reče Rianon.
     "Prekasno..." Kaileji zastade dah. Tame sada nije bilo. Ako ne vidi dobro, to je zato što su joj oči pune suza. "Prekasno da njega spasem..." Bila je u svojoj kući kad su stigli Rimljani, odmarala se kako bi bila spremna za popodnevnu proslavu. U tome nije bilo nikakve krivice, svi su joj tako rekli. Kako je mogla znati?
     Ali nikakvi izgovori nisu mogli da izmene činjenicu da je Eilan umrla jer Kaileja nije uspela na vreme da stigne u Vernemeton, pre deset godina. A sada Eilanin sin, koga je naučila da voli, leži na samrti jer nije bila uz njega kada mu je najviše trebala.
     "Smemo li da ga pomerimo?" Upita Rianon.
     "Možda", odvrati Marged, najvičnija lečenju. "Ali ne daleko. Bilo bi najbolje da mu napravimo zaklon tu gde jeste. Ako odsečemo dršku koplja, možemo ga položiti na leđa. Onda će mu biti lakše."
     "Ne možete da ga izvadite?" tiho upita Ambios.
     "Ako to učinimo, smesta će umreti."
     Brzo, ne znajući šta mu se desilo, pomisli Kaileja, umesto sporo, u velikim bolovima. Znala je kako umiru ljudi ranjeni u pluća. Bilo bi mnogo bolje da mu odmah izvuku koplje. Ali, ma koliko kratko, Gaven je bio Pendragon, a kraljevi, isto kao i Vrhovne sveštenice, ne umiru kao drugi ljudi.
     Moramo pustiti Sianu da se oprosti od njega, pomisli ona, ali u dubini srca znala je da je donela odluku zbog svoje želje da se oprosti od svog posvojčeta.
     "Podignite zaklon od granja koji ste mu jutros napravili i donesite ga ovamo. Odseći ćemo dršku koplja i negovaćemo ga što bolje možemo."
     Kaileja polako obiđe krug. Dok se Gaven borio protiv Rimljana, hrišćanski monasi nastavili su uništavanje. Dva stuba bila su srušena, kao i tri manja kamena, a na oltaru se videla velika pukotina. Kretala se u pravcu sunca, iz navike, ali moć koja bi se inače budila pri takvom kretanju, glatko tekući od kamena do kamena, sada je tekla mlitavo, bez snage i pravca. Kao i Gaven, i Tor je bio ranjen, i njegova moć je krvarila kroz oštećeno kamenje.
     Kaileja uspori korak, kao da ni njeno srce više nema snage da pumpa krv kroz žile. Sećala je kako joj treperi u grudima. Možda ću i ja umreti. Tog trenutka joj se činilo da bi bilo dobro tako.
     Gaven je ležao izvan kruga, umiven i previjen na improvizovanoj postelji, a Siana je bila kraj njega. Zaustavili su krvarenje iz manjih rana, ali vrh koplja još mu je virio iz grudi, a duh mu je lutao granicom između smrti i snova. Kaileja je zabranila sebi da se okreće i gleda ima li promene. Ako se probudi, neko će je pozvati; neće oduzeti Siani ono malo utehe koju joj pruža to što je nasamo sa njim.
     Poslednji zraci sunca optočili su zemlju zlatom, blistajući u magli koja je počela da se skuplja oko nižih brda. Kaileja nije videla nikakav pokret u trsci niti na vodi. Ništa se nije kretalo na vlažnim livadama niti na šumovitim ostrvima. Kuda god bi pogledala, zemlja je bila mirna. To je privid, reče ona u sebi. Zemlja bi na ovakav dan morala da bukti od plamena i oluje!
     Iznenada je obuze gnev kada je pogledala kolibe šćućurene oko crkvice oca Josifa. Pavle je uništio starčev san o dve zajednice koje žive zajedno, idući svaka svojim putem ka cilju koji je njoj i Josifu bio isti. Ali čak ni tamo se niko nije video. Narod močvare rekao je da su monasi pobegli kad je nastupila tama, očajnički se moleći za spas od demona koje su sami prizvali.
     Iza crkve video se put na sever, ka Akve Sulis. Bio je beo i sada pust, ali pitala se koliko će potrajati dok stari Macelije ne počne da se brine za svoje vojnike, pa pošalje novu četu da sazna šta im se desilo.
     Gaven je ubio petoricu, a kada je pala tama, mali noževi naroda močvare pronašli su srca ostalih. Potom su odvukli tela i bacili ih u močvaru, kako ne bi zagadila Tor. No, monasi su svakako već poslali poruku Rimljanima da su vojnici stigli, i odmazda će biti strašna.
     Doći će i završiće ono što je počelo masakrom na ostrvu Mona, dok sam bila dete. Druidi i sledbenici Boginje konačno će biti istrebljeni... mračno je mislila Kaileja. Tog trenutka nije joj ni bilo važno. Ostala je tu gde jeste, zagledana preko zemlje dok je svetlo nestajalo sa lica sveta.

     Već se potpuno smračilo kada neko dodirnu Kaileju po ruci i vrati je svesti. Više se nije nadala, ali onako zamišljena uspela je da se malo smiri.
     "Šta je bilo? Je li Gaven..."
     Rianon odmahnu glavom. "Još spava. Potrebna si nama ostalima. Gospo, ovde su svi druidi i sve zavetovane sveštenice. Boje se; neki žele da pobegnu pre nego što Rimljani ponovo dođu, a drugi žele da ostanu i bore se. Govori sa njima - reci nam šta treba da radimo!"
     "Da vam kažem?" Kaileja odmahnu glavom. "Zar misliš da je moja magija toliko moćna da treba samo da šapnem reč, pa da sve bude dobro? Nisam mogla da spasem Gavena - zašto misliš da mogu da spasem vas?" I u polumraku je videla bol na Rianoninom licu, pa je ućutala.
     "Ti si Gospa od Avlaona! Ne možeš naprosto da se povučeš zato što si izgubila nadu. Svi smo očajni koliko i ti, ali ti si nas uvek učila da ne smemo dopustiti svojim osećanjima da nam određuju delovanje, nego da treba da tražimo smirenost i da puštamo večiti duh u nama da odluči..."
     Kaileja uzdahnu. Osećala se kao da je duh u njoj umro kada je Pavle oborio sveto kamenje, ali još su je obavezivala dela žene kakva je nekada bila. Istina je, pomisli ona, najjači su okovi koje sami sebi stavimo.
     "Vrlo dobro", konačno reče ona. "Ova odluka uticaće na živote svih nas. Ne mogu da je donesem u vaše ime, ali doći ću i razgovaraćemo o tome šta da radimo."
     Jedan po jedan, druidi uđoše u narušeni krug. Ambios donese Kailejinu stolicu, i ona sede, tek sada shvativši koliko je dugo stajala. Naučila je da zanemaruje zahteve tela, ali sada je osećala svih svojih šezdeset godina.
     Na tlu se nađe nekoliko svetiljki. Pod treperavim svetlom Kaileja vide na njihovim licima odraz svojih strepnji i strahova.
     "Ne možemo da ostanemo ovde. Ne znam mnogo o Rimljanima", reče Ambios, "ali svi smo čuli kako oni kažnjavaju svaki napad na svoje vojnike. Ako je rat, zarobljenike prodaju u roblje, ali ako se civili pobune i napadnu svoje gospodare, raspinju ih na krst..."
     "Mi Britanci ne smemo da nosimo oružje, baš da ga ne bismo podigli na njih", reče neko drugi.
     "Zar se čudite?" upita Rianon sa gorkim ponosom. "Pogledajte šta je Gaven učinio sam!" Svi se okrenuše da vide prilike pod lisnatim zaklonom.
     "Prema nama sigurno neće imati milosti", reče Eiluned. "Čula sam šta su učinili ženama na ostrvu Mona. Šumska Kuća je osnovana da bi zaštitila preostale. Nije trebalo da odlazimo odande."
     "Vernemeton je u ruševinama", umorno reče Kaileja. "I ovoliko je trajao sam zato što je stari Vrhovni druid, Ardanos, postao lični prijatelj sa nekoliko uticajnih Rimljana. Mi smo dosad živeli u miru jedino zato što vlasti nisu znale da smo tu."
     "Ako ostanemo ovde, pobiće nas, ili i nešto gore od toga. Ali kuda da odemo?" upita Marged. "Čak i planine Demetije ne bi nas sakrile. Da li da zamolimo narod močvare da nam sagradi čamce, pa da zaplovimo ka ostrvima iza zapadnog mora?"
     "Avaj", reče Rianon, "siroti Gaven verovatno će stići do tih ostrva pre nas."
     "Mogli bismo da bežimo na sever", reče Ambios. "Kaledonjani se ne klanjaju Rimu."
     "U Agrikolino vreme su se klanjali", odvrati Branos. "Otkud znate da neki ambiciozni imperator neće pokušati da to povrati? A narod severa ima svoje sveštenike. Možda nećemo biti dobrodošli."
     "Onda je druidski red Britanije okončan", mirno reče Rianon. "Decu koju smo primili na obuku moramo poslati njihovim porodicama, a mi treba da bežimo svako za sebe, pa ko uspe."
     Branos odmahnu glavom. "Suviše sam star za tako nešto. Ja ostajem ovde. Rimljani mogu da se zabave mojim starim kostima kako god žele."
     "Ostajem i ja", reč Kaileja. "Gospa Eilan me je poslala da služim Boginji na ovom svetom brdu, i neću da izneverim zavet koji sam joj dala."
     "Majko Kaileja!" poče Lisanda. "Ne možemo da odemo..." ali prekide je neki zvuk. Siana je napola ustala i dozivala ih je.
     "Gaven je budan!" doviknu ona. "Morate ovamo!"
     Čudno, pomisli Kaileja, kako umor nije nestao, nego je postao nevažan. Ona je prva stigla do Gavena i klekla kraj njega, prelazeći mu rukama iznad tela da bi osetila životnu silu u njemu. Bila je čvršća nego što je očekivala, i setila se da je on u cvetu mladosti i u sjajnoj kondiciji. Ovo telo neće tako lako ispustiti duh što je u njemu.
     "Rekla sam mu šta se desilo pošto je uzgubio svest", tiho reče Siana kada se svi okupiše. "Ali jeste li odlučili šta ćemo?"
     "Ne možemo naći utočište kao zajednica", reče Ambios. Bacio je pogled na Gavenovo bledo lice i brzo ga odvratio. "Moramo se rasuti u nadi da Rimljani neće smatrati za shodno da nas gone jedno po jedno."
     "Gavena ne smemo da pomeramo, a ja neću da ga ostavim!" uzviknu Siana.
     Kaileja primeti Gavenov grčeviti pokret i položi ruku na njegovu. "Budi miran! Moraš štedeti snagu!"
     "Za šta?" bezglasno upita Gaven. Začudo, u njegovom oku sinu iskra humora. Potom prenese pogled na Sianu. "Ona ne sme da rizikuje... zbog mene..."
     "Ti nisi napustio sveto kamenje", reče Kaileja.
     On pokuša da dublje udahne i trže se. "Tada je bilo šta da se brani. A ja sam... gotov."
     "A šta će me držati na ovom svetu ako tebe nema?" kriknu Siana, naginjući se nad njim. Njena blistava kosa zakloni mu rane, a ramena su joj se tresla od silovitog plača. Gavenovo lice se zgrči kad je shvatio da nema snage ni da podigne nepovređenu ruku i uteši je dodirom.
     Kaileja, osećajući da je oči peku od suza, podiže njegovu ruku i položi je na Sianino rame. Iznenada oseti da joj koža bridi. Podigla je pogled i ugledala svetlucanje izmeštenog vazduha, a unutar njega vitko obličje Vilinske Kraljice.
     "Ako sveštenice ne mogu da te štite, kćeri moja, onda se moraš vratiti u Vilinsku Zemlju, i tvoj čovek sa tobom. On neće umreti ako bude na mojoj brizi u Drugom Svetu."
     Siana sede uspravno, pogleda punog očajanja. "A hoće li se zalečiti?"
     Viline crne oči pogledaše Gavena, pune beskonačnog saosećanja i beskonačne tuge. "Ne znam. Možda vremenom - vrlo dugim vremenom, ako se računa po ljudskim merilima."
     "Oh, Gospo", šapnu Gaven, "bila si dobra prema meni, ali ne razumeš šta tražiš. Možeš da mi ponudiuš besmrtnost Starog Naroda, ali šta bi mi to donelo? Beskrajne patnje zbog ranjenog tela, i patnju duha kad god pomislim na narod Avalona i na obesvećeno kamenje. Siana, mila moja, naša ljubav je velika, ali to ne bih mogao da preživim. Hoćeš li tražiti to od mene?" On se zakašlja, a crvena mrlja na zavojima oko grudi primetno poraste.
     Siana zajeca i odmahnu glavom.
     "Uklonila bih ti čak i ta sećanja", ponudi njena majka.
     Gaven pruži ruku, oko koje se uvijao kraljevski zmaj, zapanjujuće taman na prebledeloj koži. "Možeš li da ukloniš i ovo?" upita on. "Onda bih bio mrtav, jer to što bi ostalo ne bih više bio ja. Ne prihvatam nikakvo izbavljenje koje ne uključuje i druide i sveto kamenje."
     Je li i njegov otac posedovao tu mudrost na kraju? upita se Kaileja. Ako jeste, onda je video Eilan jasnije nego ja, i ja sam godinama verovala u pogrešnu procenu o njoj. Bilo je strašno ironično što je tek sad došla do tog saznanja.
     Kraljica ih je oboje žalosno gledala. "Otkako je visoki narod došao preko mora, gledala sam i proučavala ljude. Ali i dalje vas ne razumem. Poslala sam svoju kćer da nauči vašu mudrost, a ona je uz to dobila i vaše mane. Ali vidim da si rešen, i zato ću ti reći kako sveštenice i druidi Avalona mogu da se spasu. Biće teško, čak i opasno, i ne mogu da obećam uspeh, jer sam sam samo čula da je nešto slično pokušano jednom ili dvaput za mog dugog postojanja, a ni onda nije bilo uvek uspešno."
     "Još jedna način za šta? Na šta misliš, majko?"
     Kaileja sede na pete, čkiljeći, jer činilo joj se da je u pitanju nešto o čemu je i sama čula priče.
     "Način da se ovaj Avalon u kome boravite odvoji od ostatka sveta ljudi. Rimljani će videti samo ostrvo Inis Vitrin, gde hrišćani imaju svoju crkvu. Ali za vas će postojati durgi Avalon, izmešten taman toliko da njegovo vreme teče drugim putem, niti sasvim u Vilinskoj Zemlji niti sasvim u ljudskom svetu. Za smrtnike, opkoljavaće ga magla moći, kroz koju će moći da prođu samo oni koji su obučeni da uobličavaju moć." Njen tamni pogled pređe na Kaileju. "Da li razumeš, Gospo od Avalona? Jesi li spremna da pokušaš, za dobro onih koje voliš?"
     "Jesam", promuklo reče Kaileja, "čak i ako me to utroši čitavu. Usudila bih se i na više radi onoga čemu sam položila zavet."
     "To se može izvesti samo na vrhuncu plime moći. Ako budete čekali dugodnevicu, neprijatelji će stići pre toga, a mislim da ni Gaven svakako ne bi poživeo dotle."
     "Ali plime Beltana tek počinju da jenjavaju, a obred koji je sinoć ovde izveden proizveo je ogromnu moć", brzo reče Kaileja. "Učinićemo to sada."

     Bilo je već vrlo kasno kad su bili spremni da počnu. Neće moći da prenesu čitavu dolinu Avalona; čak i prenos sedam svetih ostrva predstavljaće gotovo nezamisliv zadatak. Kaileja je poslala parove, po jednog sveštenika i sveštenicu, da označe tačke vatrama od ugljevlja sa Beltanskog ognja. Ostali su se okupili na Toru.
     U trenutku kada su se zvezde zaustavile, označivši ponoć, Branos stade na vrh Tora, podiže rog do usana i dunu. Prsti su mu bili suviše nepokretni za harfu, ali pluća su mu bila odlična. Isprva tih, zvuk roga lebdeo je nad zemljom u senci, jačajući kao da izvlači snagu iz same noći, ispunjavajući tamu tako potpunim zvukom da joj se učinilo da joj uzvraćaju i same zvezde. Kaileja oseti da se ježi od nadolazećeg transa, i da to što čuje nije sasvim fizički, jer kako može zvuk koji proizvede čovek da ispuni čitav svet? I kakva telesna čula bi to mogla da osete? To što je čuo njen duh bilo je iskazivanje obučene volje drevnih druida.
     Pogledala je po krugu. Popravili su ga što su bolje mogli, podigavši oboreno kamenje i spojivši odlomljene delove, ali noćas je pravi krug bio stvoren od ljudskih tela i ljudskog duha. Narod Avalona stajao je oko njih, jedan krug unutra, a drugi spolja, kao živi produžetak tačaka moći koje je kamenje označavalo. Ples za koji nisu imali vremena po podne obaviće se sada. Kaileja dade znak Rianon da počne sa muzikom.
     To što je svirala bilo je dostojanstveno i živahno, kao kad čaplja korača kroz trsku, muzika koja je bila stara i kada su druidi došli na ovo ostrvo. Dve kolone plesača počeše da se kreću krugom u pravcu sunca, razdvajajući se da zaobiđu kamenje, prolazeći između njega, pa se razdvajajući kod narednog, tako da je kamenje bilo optočeno trakama svetlosti. Unutra pa napolje, unutra i napolje prodevali su se plesači, a melodija se ubrzavala sa svakim krugom.
     Kaileja je osećala kako tok energije jača, a vidljiva svetlost bila je samo odraz energije koja je izvirala oko oboda kruga. Malo bi se zatalasala u dodiru sa oštećenim kamenjem, kao kada vodeni tok naiđe na prepreku. Ali voda je bezumna, samo prati liniju manjeg otpora. Odlučnost plesača proneće ovaj tok pravim putem.
     Kako se ples ubrzavao, energija se širila sa oboda, bledeći i zračeći ka spolja. Ali moć koja se usmeravala ka unutra opstajala je, nošena svojim ubrzanjem i svojim sporijim kovitlacem, malo nejednakim tamo gde je kamenje bilo oštećeno, ali ipak dovoljno jakim. Vrhovna sveštenica posla pipak duha naniže, ukotvivši se u zemlji Tora. Koliko god puta je to činila, uvek bi osetila iznenađenje kada bi moć zaista potekla.
     Vazduh unutar kruga se zgušnjavao. Kaileja zatrepta; kamenje i plesači bili su napola zaklonjeni talasavom, zlatnom izmaglicom. Kaileja podiže ruke kako bi prikupila svetlost. U dimenziji udaljenoj od ove samo za dah, čekala je Vilinska Kraljica. Ako druidi uspeju da prikupe dovoljno moći, i ako Kaileja bude dovoljno snažna da je usmeri, vila će je upotrebiti da povuče Avalon između svetova.
     Energija se dizala u vrtoglavim talasima, a kako je rasla, raslo je i izobličenje kod oštećenog kamenja. Kaileja se trudila da očuva ravnotežu, sećajući se dana kada se vratila na Tor preko vode, tokom oluje, a čamac je poskakivao pod njima dok se Vodohodač borio da je preveze. Pružene rurke čekale su da ih privuku u zaklon, samo ako Kaileja uspe da dobaci uže do obale. Ali zapravo ih je spaslo samo kratkotrajno jenjavanje vetra.
     Sada je bilo isto tako. Zateturala se, zahvaćena narastanjem energije, i nije mogla da povrati ravntežu; mogla je da prikupi moć, ali nije mogla da je usmeri od sebe.
     "Dosta je!"
     Kaileja nije znala je li glas dopro spolja ili iznutra. No, ionako ne bi mogla još mnogo da izdrži. Kada je volja koja ju je podržavala nestala, energija suknu upolje i ona pade.

     "Žao mi je... nisam bila dovoljno snažna..." Kaileja je znala da bunca. Zažmirkala je, ne znajući je li pri svesti ili je sve to samo san. Svet se postepeno umirio. Sedela je oslonjena leđima o kameni oltar, a bleda lica nejasno su poigravala oko nje. "Žao mi je", ponovi ona, nešto glasnije. "Nisam htela da vas uplašim. Pomozite mi da ustanem."
     Barem je, pomisli ona mračno dok se osvrtala, sačuvala dovoljno stare discipline da usmeri višak moći kroz sebe, kako ne bi uništila krug. Ostali su delovali potreseno, ali svi su bili na nogama. Ona se osećala kao da ju je pregazilo krdo konja, ali bolno tutnjanje srca počinjalo je da se smiruje.
     Njenu pažnju privuče pokret izvan kruga. Šta to rade? Četvoro mlađih prebacilo je Gavena na nosila i unelo ga unutar kamenog kruga.
     "To je njegova želja, Gospo", reče Ambios, a ton njegovog glasa je dodao: Čak i na samrti, on je kralj... Doneli su klupe i položili nosila preko njih. Zgrčeni mišići na Gavenovim obrazima opustiše se kada je njihanje prestalo, i on ubrzo otvori oči.
     Kaileja se zagleda u njega. "Zašto..."
     "Da ti pružim onoliko pomoći koliko mogu kada ponovo pokušaš..." odvrati Gaven.
     "Opet?" Kaileja odmahnu glavom. "Učinila sam sve što sam umela..."
     "Moramo pokušati dugačije", reče Siana. "Zar nas nisi učila moći trijade u ovakvim delima? Tri tačke uvek su mnogo bolje uravnotežene od jedne."
     "Misliš na mene, Gavena i tebe? Za njega je opasno čak i da ostane unutar kruga. Kanalisanje tolike moći bi ga ubilo!"
     "Ionako ću umreti, bilo od rana, bilo kada dođu Rimljani", tiho reče Gaven. "Čuo sam da se pri smrti kralja pokreće velika magija. Mislim da ću, umirući, imati više moći nego dok sam, pre nedelju dana, bi u punoj snazi. Vidiš, sada se sećam ko sam, i ko sam bio. Ono malo života što mi preostaje mala je cena za takvu pobedu."
     "Da li se Siana slaže?" gorko upita Kaileja.
     "Ovo je čovek koga volim..." Sianin glas jedva je primetno zadrhtao. "Kako da mu se protivim? On je za mene oduvek bio kralj."
     "Naći ćemo se ponovo." On pogleda nju, pa Kaileju. "Zar nas nisi učila da ovaj život nije jedini?"
     Kaileja izdrža njegov pgled, osećajući se kao da će joj srce prepući. U ovom trenutku nije jasno videla samo Gavena, nego i Sianu, i znala je da je duh koji blista u njenom pogledu onaj koga je nekada volela, a nekada mu se protivila, ranije.
     "Neka bude tako", ozbiljno reče ona. "Rizikovaćemo zajedno, jer mislim da smo sve troje vezani istim lancem." Ona se ispravi i pogleda ostale.
     "Ako ste takođe rešeni da pokušate ponovo, morate zauzeti mesta i stajati oko kamenja, držeći se za ruke. Ali ovog puta nećemo plesati. Oštećeno kamenje ne može da usidri energiju. Morate je poslati u pravcu sunca, kroz spojene ruke, dok budemo pevali..."
     Ponovo se na Tor spustila tišina. Kaileja duboko udahnu, puštajući koren u zemlju, i poče da izvija prvi ton u svetom sazvučju. Počelo je u prvi mah tiho, pojačavajući se kako se prilivalo sve više i više glasova, sve dok Kaileja nije videla vibracije u izmaglici. Pošto je ton ustaljen, ona prestade da peva. Siana i Gaven takođe su zaćutali, ali osećala je kako koriste zvuk da usmere energiju.
     To je bilo ohrabrujuće, ili je samo ona počela da klizi u dublje stanje svesti, u kome je sve što se dešava mogla da prati nepristrasnim pogledom. Produbila je usmerenost i počela drugi ton sazvučja.
     Kako se harmonija usložnjavala, magličasti sjaj postajao je sve jači. Ako je energija prizvana plesom bila življa, ova svetlost delovala je stabilnije. Iskusniji druidi zauzeli su mesta kraj oštećenog kamenja, i njihova snaga davala je ravnotežu ostalima.
     Kaileja ponovo prikupi snagu i ispuni otežali vazduh trećim tonom.
     Svakako nam uspeva, pomislila je dok su se viši glasovi mladih žena slivali u sazvučje, jer sada je u sjaju videla dugine boje koje su postepeno počinjale da se kovitlaju u pravcu sunca. Ovu moć nije trebalo kontrolisati nego pratiti, blago lebdeći na njenom sve jačem toku. Sada ju je samo valjalo usmeravati.
     "Pevam sveto kamenje Avalona", poče ona četvrti ton, a hor ga prihvati.
     "Pevam krug svetlosti i pesme", pridruži se Siana.
     "Pevam duh koji lebdi mimo bola..." Gavenov glas bio je iznenađujuće snažan.
     "Sveto je visoko mesto na kome smo..."
     "Trava na njegovim padinama raste zelena..."
     "Pupoljci lete na vetru..."
     Glasovi su se slivali za njima, nastavljajući napev. Pod duginim svetlom Kaileja ugleda slike Avalona: maglu u ružičastom sjaju praskozorja nad jezerom, srebrno-blistavi blesak podnevnog sunca, pruge plamena u tršćacima pred veče. Prizivali su lepotu Tora u proleće, okićenog jabukovim pupoljcima, u zelenoj snazi leta, i ogrnutog tihim, sivim maglama jeseni. Pesma se okrete ka zelenim ostrvima, ka hrastovom drveću što poseže ka nebu i ka slatkim bobicama zaštićenim trnjem.
     Više nije bilo uzbuđenja kao pri prvom pokušaju, samo rastuća sigurnost da ih muzika podiže. Moć unutar kruga polako je rasla, postepeno zračeći napolje, ka obodu oblasti kojom su vladali druidi. No, osa čitavog ogromnog točka koji se polako okretao bila je trijada postavljena kraj kamenog oltara. Kaileja je bila svesna Sianinog srca punog ljubavi i Gavenove odvažne duše, kao i sebe, kako se kreće između muške i ženske mudrosti, oboje i nijedno, jer predavali su središte jedno drugom kako su pevali.
     Postepeno joj se učini da čuje još jedan glas, umilan u daljini, glas iz Drugog Sveta. I taj je pevao o Avalonu, ali lepote u toj pesmi bile su prolazne i večne, i pripadale su Avalonu srca, koji postoji između svetova.
     Ništa smrtno ne bi moglo da se odupre tom pozivu. Kailejin duh treperio je kao goluždravi ptić koji stremi ka nebesima. Zemlju potrese drhtaj; Kaileja se zanjiha i pridrža se za oltar. Tlo pod njenim nogama više nije bilo stabilno, nego je samo veza sa ostalim dvoma bila nit života za koju se držala dok su je talasi vibracija nosili sve dalje i dalje od obične stvarnosti.
     Više nije videla ni kamen ni krug, već samo ostalo dvoje, kako lebde u zlatnoj magli. Videla je da više nisu u telu, jer Gaven je stajao blistavo čitav, kao što je bio prethodne noći, sa Sianom kraj sebe. Kaileja im pruži ruke i oni je uhvatiše, i taj dodir posla trenutak bolnog sjaja moći, a potom ogromni mir.
     "Postignuto je..." reče glas iznad njih. Oni podigoše pogled i videše Vilinsku Kraljicu onakvu kakva je na drugoj strani, blistavu od veličanstvenosti za koju je lepota što je ponekad nosi među ljudima samo nagoveštaj i maska.
     "Dobro ste radili. Ostaje još samo da prizovemo oblake koji će kriti ostrvo Avalon od sveta. Vi, deco moja, treba da se vratite u svoja tela. Biće dovoljno da Gospa od Avalona, koja je odavno naviknuta da boravi izvan svog tela, ostane ovde i nauči člaroliju kojom se prolazi kroz maglu u spoljašnji svet."

     Kaileja se odvoji od ostalih. Siana se nasmeši i poče da se okreće, ali Gaven odmahnu glavom.
     "Nit koja me je vezivala za taj oblik prekinuta je."
     Siana raširi oči. "Mrtav si?"
     Gaven se, začudo, nasmeja. "Da li ti izgledam mrtav? Samo moje telo nije izdržalo. Sada sam slobodan."
     I izgubljen za mene... pomisli Kaileja. Oh, dragi moj dečko, sine moj! Pružila je ruke ka njemu, a onda ih spustila. Sada je bio daleko od nje.
     "Onda ću ostati ovde, sa tobom!" Siana ga grčevito uhvati.
     "Ovo mesto je samo prag", reče njena majka. "Uskoro će nestati. Gaven mora dalje, a ti se moraš vratiti u svet ljudi."
     "Avalon je bezbedan", uzviknu ona. "Zašto sada da se vraćam?"
     "Ako ne mariš za život koji još nisi proživela, vrati se radi deteta koje nosiš..."
     Siana raširi oči, i Kaileja oseti kako se u njenom duhu budi nada za koju nije ni znala da se izgubila. Ali Gavenov sjaj je rastao, kao da su mu svakog trenutka sve manje važni telesni oblici.
     "Živi, voljena moja, živi i podigni naše dete, tako da nešto od mene ostane u svetu."
     "Živi, Siana", uzviknu Kaileja, "jer si mlada i snažna, i ubrzo će mi veoma trebati tvoja pomoć."
     Gaven je zagrli; sada je bio toliko blistav da se svetlost probijala i kroz Sianu. "Neće ti izgledati tako dugo. A kada dođe tvoje vreme, ponovo ćemo hoditi zajedno!"
     "Obećavaš li?"
     Gaven se nasmeja. "Ovde se može govoriti samo istina..." i sa tim rečima svetlost postade zaslepljujuća.
     Kaileja zatovri oči, ali čula ga je kako kaže: "Volim te..." I mada su te reči možda bile upućene Siani, čula ih je i njena duša, i znala je da su bile upućene i njoj.
     Kada je otvorila oči, stajala je na širokoj, blatnjavoj obali močvare gde se ušće reke Sabrine vraćalo unazad zbog plime. Kraj nje je stajala Vilinska Kraljica, ponovo odevena u šumsku odeću, mada je na njoj ostalo još malo veličanstvenosti Drugog Sveta. Noć se primicala kraju, i vazduh je svakog časa postajao sve svetliji. Galebovi su im leteli nad glavom, krešteći, i vlažni vazduh bio je pun mirisa dalekog mora.
     "Je li gotovo?" šapnu Kaileja.
     "Pogledaj iza sebe", začu se odgovor. Kaileja se okrete. Na trenutak joj se učini da se ništa nije promenilo. Potom vide da je kameni prsten na Toru čitav i kamenje celo, kao da nikada nije bilo obesvećeno, a padina kraj svetog kladenca na kojoj su bile kolibe bratstva oca Josifa bila je prazna i zelena.
     "Magle će vas štititi - prizovi ih sada..."
     Kaileja ponovo pogleda ka zapadu. Nejasna izmaglica dizala se nad vodom, produbljujući se pred njenim pogledom sve dok se nije stopila u čvrsti zid morske magle koja dolazi sa zorom.
     "Kojom čarolijom da je prizovem?"
     Gospa izvadi iza pojasa nešto umotano u žuto platno. Bila je to mala, zlatna pločica izgravirana neobičnim slovima, i pri pogledu na nju u Kaileji se probudiše daleka sećanja; znala je da su to napisali ljudi koji su došli iz moćnih zemalja što su sada potopljene pod morem. A kada ju je dodirnula, iako nikada nije čula taj jezik ovim smrtnim ušima, znala je koje reči mora da kaže.
     Gusta magla u daljini kovitlala se i počinjla da se valja. Dok je nastavljala prizivm magla se približavala, kotrljajući se preko drveća, trske i vode do blatnjave zaravni obale, kovitlajući se oko nje u hladnom zagrljaju koji joj je umirio poslednji bol.
     Ona mahnu rukom, šaljući maglu na sve četiri strane. Obgrli nas, okruži nas, odvedi nas dalje u maglu gde nikakav fanatik neće moći da izvikuje kletve niti da baca svoje čini i gde će moći da nas nađu samo bogovi. Okruži Avalon maglom u kojoj ćemo biti zauvek i večito bezbedni!
     Počela je da oseća hladnoću. Na ivici vizije magla je teško lebdela nad vodom, i osećala je da iza nje više ne leži poznati predeo kojim je nekada doputovala iz Deve, nego nešto strano, nešto neprirodno i samo delimično vidljivo smrtnom oku.
     Je li provela tako minute ili sate? Bila je ukočena i utrnula, kao da je dugo i daleko vukla na svojim leđima i ramenima čitav Avalon.
     "Gotovo je." Glas Vilinske Kraljice bio je nesiguran. Izgledala je manja, kao da je i ona iscrpljena noćašnjim radom. "Vaše ostrvo leži između sveta ljudi i vilinskog. Ko god da sada potraži Avalon, naći će samo hrišćansko sveto ostrvo, osim ako je upućen u drevnu magiju. Možeš uputiti u čaroliji nekoga iz naroda močvare, ako su dostojni toga, ali inače neka se prenosi samo vašim posvećenicima."
     Kaileja klimnu glavom. Vlažni vauzduh bio je svež i nov. Od sada će obitavati u čistoj zemlji, neće dugovati ništa prinčevima i imperatorima, i vodiće ih samo bogovi...

KAILEJA GOVORI

     Od trenutka kada se oko nas sklopila vilinska magla, vreme Avalona počelo je da teče drugačije nego u spoljašnjem svetu. Od Beltana do Samena, i od Samena do novog Beltana, godine su kružile, i od tog dana neposvećena noga nije stupila na Tor. Kad se osvrnem, to mi se čini tako skoro. Ali Gavenova kćer koju je Siana rodila sada je odrasla žena i položila je zavet Boginji. A Siana je Gospa od Avalona po svemu sem po tituli.
     Kako starim, misli mi se sve više okreću ka unutra. Devojke me brižno neguju i pretvaraju se da ne primećuju kada oslovim neku od njih imenom njene majke. Nemam bolove, ali ostaje istina da su mi davni događaji često jasniji nego ovi sadašnji. Kažu da je Vrhovnim sveštenicama dato da znaju kada im je čas, i mislim da neću još dugo ostati u ovom telu.
     Povremeno nam dolaze na obuku nove devojke; dovode ih ljudi iz močvare koji znaju čaroliju, ili ih nalaze naše sveštenice kada izlaze u svet. Neke odlaze posle godinu ili dve, a neke ostaju i polažu zavete sveštenice. Ipak, promene su ovde male u poređenju sa događajima izvan Doline. Tri godine posle Gavenove smrti, u Britaniju je došao car Hadrijan lično i zaposlio vojsku da gradi veliki zid preko severne zemlje. Ali hoće li to zadržati divlja plemena u njihovim močvarama i planinama zauvek?
     Pitam se. Zidovi su uvek onoliko čvrsti koliko i ljudi koji ih drže.
     Naravno, to važi i za Avalon.
     Po danu mislim na prošlost, ali noćas sam sanjala da vodim svečanost punog meseca, na vrhu Tora. Pogledala sam u srebrnu činiju i videla sam u njoj odraze budućnosti. Videla sam cara po imenu Antonije kako maršira na sever od Hadrijanovog zida da sagradi još jedan, u Albi. Ali Rimljani nisu mogli da ga održe i samo nekoliko godina kasnije povukli su svoje snage, ispraznili tvrđave i odmarširali nazad. U budućnosti kakvu sam videla u činji, vremena mira smenjivala su se sa vremenima rata. Novi savez severnih plemena pregazio je Zid, i drugi car, Severus, došao je u Britaniju da ih umiri i vratio se u Eburakum da umre.
     U mojim vizijama prošlo je skoro dve stotine godina, i za sve to vreme magle su čuvale Avalon. U južnoj Britaniji, Britanci i Rimljani postali su jedan narod. Stigao je novi car, po imenu Dioklecijan, i krenuo da izleči imperiju od poslednjih građanskih ratova.
     Između sukoba sa Rimljanima viđala sam svoje sveštenice, pokolenje za pokolenjem, kako obožavaju Boginju na Svetom Toru ili odlaze da postanu žene prinčeva i održe malo stare mudrosti u spoljašnjem svetu. Učinilo mi se da poneka ima Gavenov lik, ili Eilaninu lepotu, ili da je mala i tamnoputa kao Vilinska Kraljica.
     Ali nisam videla sebe ponovo rođenu u Avalonu. Prema druidskim učenjima, poneko je toliko svet da kada ih smrt oslobodi tela on zauvek odlazi izvan krugova sveta. Ne mislim da sam ja toliko blistava duša. Možda će Boginja biti milostiva i dopustiti mom duhu da bdi nad mojom decom dok ne bude potrebno da ponovo oživim u telu.
     A kada se to desi, možda će Gaven i Siana takođe ponovo doći. Pitam se hoćemo li se prepoznati. Možda nećemo, ali mislim da ćemo u te nove živote poneti makar sećanje na našu nekadašnju ljubav. Možda će sledeći put na Sianu biti red da bude učitelj, a na mene da učim. Ali Gaven će uvek biti Sveti Kralj.

Drugi deo: VRHOVNA SVEŠTENICA

9.

     Kiša je padala od jutros, zapravo sipila je, uporno i dosadno, natapajući ogrtače putnika i navlačeći velove magle preko bregova. Četvorica slobodnjaka unajmljenih da prate Gospu od Avalona do Durnovarije jahali su pogrbljeni u sedlima, a voda im je kapala sa velikih hrastovih močuga koje su nosili o boku. Čak i mlada sveštenica i dvojica druida koji su je pratili navukli su preko lica kapuljače čupavih vunenih ogrtača.
     Dierna uzdahnu. Želela je da i sama to učini, ali njena baka bezbroj puta joj je govorila kako Vrhovna sveštenica Avalona mora da daje primer, i zato je jahala uspravljena u sedlu sve do sumraka. Čak i kad bi poželela, Dierna nije mogla da zaboravi disciplinu. Ponekad, pomislila je, to što možeš da pratiš svoje poreklo kroz sedam pokolenja, od kojih su većina bile sveštenice, sve do Gospe Siane, predstavlja nimalo potrebnu čast. Sada su izbili na više tlo, i na putu je bilo više sveta. Biće u Durnovariji pre nego što padne noć.
     Konek, mlađi od dvojice druida, pokaza joj rukom, i ona ugleda ljupku liniju akvadukta kako se probija kroz drveće.
     "Zaista je čudo", složi se ona, "pogotovo što narod Durnovarije sasvim lepo može da se snabdeva vodom iz gradskih bunara. Rimljanski velikaši stiču slavu podižući veličanstvene građevine za svoje naseobine. Pretpostavljam da su prinčevi Durotriga želeli da ih oponašaju."
     "Princ Eidin Minok više je zainteresovan za odbranu", reče Leval, stariji druid, zdepast i prosed, koji im je bio Iscelitelj i pošao je sa njima da kupi bilje koje na Avalonu nisu mogli da odgaje.
     "Pa, to mu je i potrebno", dobaci jedan od slobodnjaka. "Gusari sa Kanala svake godine nas sve češće napadaju."
     "Za to bi trebalo da se pobrine mornarica", reče drugi. "Zašto plaćamo Rimu porez svake godine?"
     Mlada Erdufila potera svog konja bliže Dierninom, kao da očekuje da će gusarska banda iskočiti iza sledećeg drveta.
     Kada su izbili na uzvišicu, Dierna ugleda grad, postavljen na krečnjačku zaravan iznad reke. Ograda i jarak bili su isti kao što ih se sećala, ali sada im je bio dodat novi, kameni zid. Reka je nemo tekla ispod litice, oivičena crnim blatom. Mora da je oseka, pomisli ona, čkiljeći kroz kišu prema tamnijem zelenilu gde se nebo stapalo sa morem. Pozdraviše ih galebovi, leteći im iznad glava. Druidi se ispraviše, pa čak i konji, osetivši kraj putovanja, počeše brže da hodaju.
     Dierna uzdahnu, tek sada priznavši samoj sebi da je strepela. Barem će noćas biti na toplom i bezbednom mestu, unutar zidova koje je podigao Eidin Minok. Sada može dozvoliti sebi da razmišlja o devojci koja je bila razlog što su se uputili kroz kišu.

     "Telerti, da li me slušaš? Vrhovna sveštenica će nam doći na večeru." Glas Eidina Minoka tutnjao je kao daleka grmljavina.
     Teleri zatrepta, s mukom odvajajući misli od sve bliže budućnosti u kojoj su je sveštenice već vodile sa sobom u Avalon. Nalazila se u očevoj radnoj sobi u Durnovariji, uvrćući ivicu haljine kao nervozno dete.
     "Da, oče", odvrati ona negovanim latinskim koji su sva prinčeva deca morala da nauče.
     "Gospa Dierna prešla je veliki put da te vidi, kćeri. Da li si i dalje rešena da ideš sa njom? Neću da ti namećem takvu odluku, ali kada je jednom doneseš, više nema predomišljanja."
     "Da, oče", ponovi Teleri, a onda primeti da otac želi opširniji odgovor. "Da, želim da idem."
     Nikakvo čudo što otac misli da je uplašena; stoji pred njim vezanog jezika kao kuhinjska robinja. Princ je bio nežan otac - većina devojaka njenih godina već je udata, a da ih niko nije pitao šta ili koga žele. No, sveštenice se ne udaju. Ako žele, uzimaju ljubavnika u svetim obredima i rađaju decu, ali ne zavise ni od jednog muškarca. Sveštenice Avalona poseduju moćnu magiju. Teleri nije ćutala od straha, nego od divlje radosti koja je izvirala u njoj od same pomisli na sveto brdo.
     Toliko je to želela - mogla bi da peva, viče, skakuće po očevoj radnoj sobi kao da je poludela, samo ako bi počela da mu govori kako se danas zaista oseća. Zato je držala oči oborene kao prava čedna devojka i odgovarala jednosložnim rečima na očevo zabrinuto ispitivanje.
     Stići će večeras! - pomisli ona kad ju je princ konačno otpustio, pa je mogla da se vrati u svoju sobu. Kuća, građena u rimljanskom stilu, bila je okrenuta ka unutrašnjem atrijumu, sa cvećem u saksijama koje je blistalo od kiše. I ona je dosad tako živela, pomislila je dok se oslanjala na jedan od stubova u kolonadi: zaštićena i negovana, ali zatvorena.
     No, postojale su merdevine koje su vodile na krov. Otac ih je postavio kako bi mogao da nadgleda izgradnju novog zida. Teleri prikupi suknju, pope se, otvori podna vrata i okrete se ka vetru. Kiša ju je bockala po obrazima; kosa joj je ubrzo bila mokra, a voda joj je tekla niz vrat i natapala joj haljinu. Nije se brinula. Očevi zidovi delovali su bledo na kiši, ali nad njima su se videli sivi, ustalasani bregovi.
     "Uskoro ću videti šta se nalazi iza vas", šapnu ona. "A onda ću biti slobodna!"
     Gradska kuća u kojoj je princ Durotriga boravio kada je bio u plemenskom gradu bila je građena u rimskom stilu, a ukrašavali su je lokalne zanatlije, pokušavajući da svoju mitologiju predstave u rimljanskom stilu. Nameštena je bila sa nemarnim nepoštovanjem stila i osećanjem za udobnost. Kamene podne ploče pokrivali su debeli vuneni tepisi; preko ležaljki stajali su prostirači od lisičjih koža. Dierna ih je željno gledala, ali znala je da, ako jednom uroni u tu mekoću, više neće moći da ustane.
     Barem su prinčevi robovi doneli toplu vodu za umivanje, i ona sa olakšanjem skide pantalone i tuniku u kojima je putovala i obuče plavu haljinu širokih rukava, odeždu sveštenica Avalona. Nije nosila nikakve ukrase, ali odeća joj je bila od fino tkane vune, obojene naročito bogatom plavom bojom čija je proizvodnja jedna od tajni svetog ostrva.
     Uzela je bronzano ogledalo i vratila jedan neposlušni pramen u venac od pletenica kojima je ukrotila svoju bujnu kosu, a onda prebaci preko glave veo, nabravši jedan kraj preko grudi, a drugi ostavivši da visi preko leđa. I odeća i frizura bili su joj strogi, ali meka vuna sama se oblikovala preko grudi i kukova, a pod tamnoplavom bojom njena kosa, još kovrdžavija na vlažnom vazduhu, plamtela je kao vatra.
     Pogledala je Erdufilu, koja je još pokušavala da namesti svoj veo, i nasmešila se.
     "Treba da pođemo. Princ neće biti zadovoljan ako zbog nas bude morao da kasni sa večerom..."
     Mlađa sveštenica uzdahnu. "Znam. Ali druge žene će nositi vezene tunike i zlatne ogrlice, a ja se u ovoj odeći osećam tako obično."
     "Razumem te - kada sam prvi put pratila svoju baku na put izvan Avalona, isto tako sam se osećala. Ona mi je rekla da im ne zavidim - njihovi ukrasi samo znače da imaju muškarce koji im ugađaju. Ti si sama zaradila tu svoju odeću. Kada uđeš među njih, drži se ponosno, pa će se one osećati preterano nakinđurene i zavideće tebi."
     Erdufila, sa uzanim licem i pepeljastom kosom, nikada neće biti lepa, ali na Diernine reči se ispravila, i kada je Vrhovna sveštenica pošla ka vratima, krenula je za njom lakim, lebdećim korakom koji je takođe bio tajna Avalona.
     Gradska kuća bila je prostrana, sa četiri krila oko dvorišta. Princ i njegovi gosti okupili su se u prostranoj odaji u krilu najudaljenijem od puta. Jedan zid bio je oslikan prizorima venčanja Mladog Boga sa Devicom Cveća na narandžastoj pozadini, a na podu se nalazio mozaik. No, na ostalim zidovima bili su namešteni štitovi i koplja, a stolica u kojoj je sedeo princ Eidin Minok bila je prekrivena vučijom kožom.
     Princ je bio srednjih godina, sa dosta sedih vlasi u crnoj kosi i bradi. Nekadašnji snažni mišići polako su mu se pretvarali u salo, i tek bi povremeni sjaj u oku pokazivao mudrost koju je nasledio od majke, koja je bila kćer Avalona. Nijedna njegova sestra nije pokazala dar vredan obuke, ali prema poruci od Eidina Minoka, njegova najmlađa kćer, mada prilično lepa, bila je 'toliko puna čudnih želja i prohteva da bi sasvim odgovarala Avalonu'.
     Dierna se osvrte po odaji, prihvativši prinčev pozdrav lakim, tačno odmerenim naklonom glave. I to ju je naučila baka. Gospa od Avalona je, u svom domenu, po rangu ravna imperatoru. Ostali gosti - nekoliko matrona odevenih u rimljanskom stilu, gojazan čovek u togi konjičkog staleža i trojica mišićavih mladića, verovatno sinovi Eidina Minoka - gledali su je sa mešavinom poštovanja i radoznalosti. Da li se devojka koju je došla da vidi još udešava ili je suviše stidljiva da bi došla u društvo?
     Jedna od žena vrlo je upadljivo izbegavala njen pogled. Kada je sveštenica primetila da ova oko vrata nosi srebrnu ribu na lančiću, shvatila je da je to svakako hrišćanka. Dierna je čula da ih ima mnogo u istočnim delovima imperije, ali iako je grupa monaha živela na ostrvu Inis Vitrin, pandanu Avalona koji je ostao u ovom svetu, u ostatku provincije bili su srazmerno malobrojni. Izgledalo je da su se do te mere upustili u svađe i rasprave da će najverovatnije uništiti sami sebe, bez ikakve pomoći imperatora.
     "Vaši zidovi brzo rastu, gospodaru", reče čovek u togi. "Otkako sam poslednji put dolazio, već su zahvatili polovinu oboda grada."
     "Sledeći put kad dođete, biće završeni", ponosno reče Eidin Minok. "Neka oni morski vukovi arlauču negde drugde u potrazi za večerom, u zemljama Durotriga neće dobiti ništa."
     "To je veličanstven dar vašem narodu", nastavi čovek u togi, kao da ga nije ni čuo. Dierna se seti da su se jednom već sreli - bio je to Gnej Klaudije Polio, jedan od ovdašnjih magistrata.
     "To je jedini dar koji nam Rimljani dozvoljavaju da damo", promrmlja jedan od sinova. "Ne daju nam da naoružamo narod, a trupe koje bi trebalo da nas štite šalju preko Kanala, da vode njihove ratove."
     Njegov brat je žustro klimao glavom. "To je nepravedno, uzimaju nam poreze, a ne daju nam ništa. Pre dolaska Rimljana barem smo mogli sami da se branimo!"
     "Ako imperator Maksimijan neće da nam pomogne, treba da imamo svog imperatora!" reće treći dečak.
     Nije govorio glasno, ali Polio se zagleda u njega sa prebacivanjem. "A koga bi ti izabrao, petliću? Samog sebe?"
     "Ma ne, ma ne", brzo se umeša njegov otac, "ne govori on o izdaji. To je samo krv njegovih predaka, koji su branili Durotrige još pre nego što je Julije Cezar došao preko Galije, to mu plamti u žilama. Činjenica je da, u vremenima teškim po imperiju, ponekad izgleda da im je Britanija najmanje važna, ali i dalje nam je bolje unutar nje nego da se gložimo između sebe..."
     "Trebalo bi da nas štiti mornarica. Šta Maksimijan i Konstantin rade sa novcem koji im šaljemo? Zaklinjali su se da će uništiti gusare", mrmljao je jedan od starijih ljudi, odmahujući glavom. "Zar nemaju admirala koji bi mogao da povede flotu protiv običnih razbojnika?"
     Dierna, koja je sa zanimanjem slušala, uvređeno se okrete kad ju je neko povukao za rukav. Bila je to najbogatije odevena žena, Vitruvija, udata za Polija.
     "Gospo, kažu mi da mnogo znate o travama i lekovima..." Glas joj se spusti do šapata kada je počela da opisuje nalete lupanja srca koji su je uplašili. Dierna je, ispod kozmetike i nakita, prepoznala u ženi istinsku strepnju, pa je naterala sebe da sluša.
     "Jeste li primetili promene u mesečnom pranju?" upita ona. Muškarci, zadubljeni u razgovor o politici, nisu ni zapazili kad su se njih dve izdvojile.
     "Još sam plodna!" uzviknu Vitruvija, a ispod boje na obrazima probi se pravo rumenilo.
     "Za sada", blago reče Dierna, "ali vi sada prelazite iz vlasti Majke u vlast Mudre. Proći će nekoliko godina dok se prelaz izvrši u potpunosti. U međuvremenu, svakako pripremite kapi majčine dušice. Uzmite nekoliko kapi kad vas srce zabrine, i to će vam pomoći."
     Iz susedne sobe dopirao je primamljiv miris pečenja, i Dierna postade svesna koliko je vremena prošlo od doručka. Mislila je da će im se prinčeva kćer pridružiti za večerom, ali možda je Eidin Minok jedan od onih staromodnih roditelja koji veruju da neudate devojke treba držati izdvojeno. Na ulazu se pojavi rob i objavi da je večera spremna.
     Dok su prolazili hodnikom, Dierna oseti nešto, možda dašak vazduha, kao da su negde dalje niz hodnik otvorena spoljašnja vrata, pa se okrete. U senci na drugom kraju hodnika kretalo se nešto bledo: primetila je žensku priliku, koja se približavala brzim, lakim korakom, kao nošena vetrom. Vrhovna sveštenica zastade tako naglo da Erdufila nalete na nju.
     "Šta se desilo?"
     Dierna nije mogla da odgovori. Deo njenog uma prepoznao je u pridošlici vrlo mladu ženu, tek izišlu iz detinjstva, visoku i vitku kao žalosna vrba, sa bledom kožom, crnom kosom i nagoveštajem snažnih kostiju Eidina Minoka u obrisu čela i obraza. Ali zanemela je od sasvim drugog osećanja, koje bi mogla da opiše samo kao prepoznavanje.
     Diernino srce lupalo je kao u sirote Vitruvije; zatreptala je i na trenutak ugledala krhku devojku, sa sasvim svetlom kosom, odevenu kao sveštenica, a potom ponovo sitnu, sa kestenjastim prelivom u crnoj kosi i sa zlatnim narukvicama nalik na zmije oko obe ruke.
     Ko je ona? upita se Dierna, a potom, Ili ko je bila, i ko sam bila ja, kada pozdravljam njen povratak sa toliko radosti? Za trneutak kao da je začula ime - Adsarta...
     A onda se devojka nađe pred njom i raširi crne oči kada ugleda plavu odeždu. Lako i ljuko se spustila na kolena, dohvatila kraj Dierninog vela i poljubila ga. Vrhovna sveštenica gledala je naniže u tu pognutu glavu, nesposobna da se pokreene.
     "Ah, evo je konačno, moje drage kćeri!" začu iza sebe glas Eidina Minoka. "Teleri, mila, ustani! Šta će Gospa misliti o tebi?"
     Znači, zove se Teleri... Ostala imena i lica nestadoše pred živom stvarnošću devojke koju je gledala, i Dierna utvrdi da ponovo može da diše.
     "Učinila si mi čast, kćeri moja", tiho reče ona, "ali ovo nije ni vreme ni mesto da klečiš preda mnom."
     "Znači, biće ga?" upita Teleri, prihvatajući Dierninu pruženu ruku i ustajući. Na njenom licu divljenje je već ustupalo mesto oduševljenom smehu.
     "Da li to želiš?" upita Dierna, još je držeći za ruku. Reči su joj navirale na usne od neke moći suviše duboke da bi se nazvala navika. "Ponovićemo sve ovo pred drugim sveštenicama, ali pitam te i sada. Da li svojom slobodnom voljom, bez prisiljavanja ili ubeđivnja svog oca li bilo koga drugog, želiš da se pridružiš svetom sestrinstvu koje obitava na Avalonu?"
     Znala je da je Erdufila zapanjeno gleda, ali otkako je postala Vrhovna sveštenica teško da je učinila išta u šta bi bila ovoliko sigurna.
     "Kunem se mesecom, zvezdama i zelenom zemljom", žustro odvrati Teleri.
     "Onda, u ime dobrodošlice kojom će te dočekati moje sestre kada se vratimo, pozdravljam te." Dierna obujmi Telerino lice dlanovima i poljubi je u čelo.

     Teleri je te noći dugo ležala budna. Kada je večera završena, Eidin Minok je naglasio da su sveštenice umorne od dugog puta, poželeo im je laku noć i poslao i kćer u krevet. Teleri je znala da je bio u pravu, i da je i sama morala da primeti njihov umor. Ponavljala je sebi da će imati vremena da razgovara sa njima tokom puta za Avalon - imaće pred sobom čitav život da se narazgovara sa sveštenicama. Ali srce joj je uznemireno ječalo što mora da ih ostavi.
     Teleri je očekivala da će Gospa od Avalona ostaviti dubok utisak na nju. Svi su znali za priče o vrhu Tora, skrivenom, kao i vilinska zemlja, u magli kroz koju mogu da prođu samo posvećeni. Neki su mislili da je to legenda, jer kada bi sveštenice izlazile u svet obično su bivale prerušene. No, u drevnim kraljevskim porodicama znala se istina, jer mnoge njihove kćeri provodile su godinu ili sve na svetom ostrvu, a ponekad, kada je to zahtevalo zdravlje zemlje, jedna od sveštenica bila bi poslata da sklopi Veliki Brak sa poglavarom, kraj Beltanskih vatri. Ali nikako nije očekivala da će reagovati kao da je Vrhovna sveštenica neko koga je, veoma davno, veoma volela.
     Sigurno me smatra za budalu! govorila je Teleri u sebi, opet se prevrćući u krevetu. Pretpostavljam da je tamo svi obožavaju. Gospa od Avlaona je u svim pričama bila zapanjujuća ličnost, i to se pokazalo tačno. Gospa Dierna bila je kao svetionik pod ponoćnim nebom. Kraj nje se Teleri osećala kao senka. Možda je ona zaista duh nekoga ko je u nekom drugom životu već poznavao Diernu.
     Na to ona poče da se smeje. Sad će još uobraziti da je Boudika, ili rimski imperator. Najverovatnije sam, pomisli ona, bila Diernina sluškinja! I potom je, smešeći se, zaspala.
     Teleri bi najradije krenula već narednog jutra, ali, kako reče njen otac, bilo bi vrlo negostoljubivo otpraviti ljude sa Avalona bez ijednog dana odmora, a pokazalo se da su i oni želeli da kupe nešto na tržnicama Durnovarije. Teleri postade Diernina senka. Trenutak zapanjujuće bliskosti između njih dve nije se ponovio, ali bilo joj je neobično lako da se složi sa starijom ženom.
     Teleri je tek postepeno shvatila da razlika u godinama između njih dve nije tako velika kao što je ona mislila. Njoj je bilo osamnaest, a Vrhovna sveštenica bila je samo deset godina starija. Razliku između njih stvarali su odgovornost i iskustvo. Erdufila joj je ispričala da je Diernino prvo dete, kćer, još bila u materici kada je Dierna postala Vrhovna sveštenica, sa dvadeset tri godine; devojčica je data na usvajanje pre nego što je napunila tri. Pri pomisli na Dierninu decu Teleri se osećala kao da je i sama dete. I te noći zaspala je sa pravim dečijim nestrpljenjem, jedva čekajući polazak narednog jutra.
     Izjahali su iz Durnovarije u vlažno i kišovito svitanje, ostavljajući za sobom grad još utonuo u san. Vrhovna sveštenica želela je da rano krenu, jer će prvi deo putovanja biti dug. Slobodnjak koji im je otvorio kapiju još je zevao i trljao oči. Teleri se upitala hoće li on uopšte zapamtiti putnike kojima je otvorio. Umotane u tamne ogrtače, dve sveštenice prošle su kao senke, i čak i muškarci koji su ih pratili kao da su primili deo njihove neprimetnosti.
     Ona je bila potpuno budna; oduvek je volela da rano ustaje, a nestreljenje ju je izvuklo iz postelje znatno pre nego što su poslali po nju. Čak je ni mračno nebo nije obeshrabrilo. Čvrsto je držala uzde svoje kobile i osluškivala prve ptice koje su pozdravljale zoru.
     Tek su pošli nizbrdo ka reci kada je začula ptičji zov koji joj nije bio poznat. Bila je jesen, kada mnoge ptice prolaze leteći na jug. Teleri se osvrte, pitajući se je li to glas neke ptice koju dotad nije videla. Pričalo se da su močvare oko Avalona raj za barske ptice. Tamo će svakako videti mnoge nove vrste. Zov se ponovo začu, i njena kobila naćulji uši. Teleri oseti drhtaj nespokojstva i zbaci kapuljaču da bolje vidi.
     Pod vrbama se nešto kretalo. Ona uspori kobilu i obrati se najbližem slobodnjaku, koji se uspravi u sedlu, pripremi močugu i pogleda tamo gde mu je pokazala. Istog časa začu se zvižduk, vrbe zadrhtaše, i put se ispuni naoružanim ljudima.
     "Pazi!" vrisnu mlađi druid, koji je jahao na čelu. Blesnu koplje; Teleri vide promenu na njegovom licu, i njegov konj se prope, ržući, dok je druid padao. Njena kobila takođe pokuša da se propne dok se Teleri trudila da je okrene; shvatila da je Dierna nezaštićena i nagonski je pošla ka njoj.
     Put je bio pun naoružanih ljudi. Vrhovi kopalja blistali su na jutarnjem svetlu, i ona primeti i sjaj mača. Slobodnjaci su vitlali močugama, ali to je bilo slabo oružje u poređenju sa oštrim sečivima. Jednog po jednog, povukoše ih sa konja; vazduh je odjekivao od njihovih krikova. Telerina kobila prope se od mirisa krvi. Jedno izobličeno lice iskezi se na nju i ona oseti žuljevitu ruku kako je steže za članak. Ona zamahnu na čoveka svojim jahaćim bičem i ovaj pade.
     Dierna je pustila uzde i podigla ruke, iscrtavjaući po vazduhu čudne simbole. Teleri oseti da joj u ušima bruji kada Vrhovna sveštenica poče da peva; zbrka oko njih postepeno se smirivala. Utom se iza nje začu grleni uzvik. Ona se okrete, ugleda teško koplje kako leti ka Dierni, i podbode kobilu da požuri napred. Ali bila je predaleko. Erdufila, koja se nije usuđivala da se udalji od Dierne, grčevito se izvi tako da postavi sopstveno telo između koplja i Vrhovne sveštenice.
     Teleri je videla strašni vrh kako se zariva mladoj ženi u grudi; čula je njen vrisak dok je padala unazad, pravo Dierni u naručje. Njihovi preplašeni konji se propeše i one obe padoše. Teleri ponovo zamahnu bičem; jedan čovek opsova, i njena kobila stade kada ju je uhvatio za uzde. Kada je Teleri pokušala da ih povuče, ovaj joj uze uzde. Pipala je pod ogrtačem, tražeći mali nož, i uspela je da napadne prvog čoveka koji je pružio ruke ka njoj, ali sledećeg časa neko je zgrabi s leđa i izvuče je iz sedla.
     Vrisnula je, još se otimajući, ali udarac ju je ošamutio. Kada je ponovo mogla da misli, ležala je u šumi, vezanih ruku i nogu. Kroz drveće je videla konje kako odlaze putem. Razbojnici koji su ih jahali navukli su ogrtače preko glave. Pitala se hoće li stražari na kapiji primetiti da su se jahači promenili. No, dvojica koji su ostali da čuvaju zarobljenike nisu morali da kriju plavu kosu.
     Gusari! mračno pomisli ona. Saksonci ili možda odmetnuti Frigijci iz Belgike. Razgovori koji su joj za očevim stolom uvek bili dosadni, najednom poprimiše brutalno značenje. Ona okrete lice u stranu, ubrzano trepćući kako bi savladala suze.
     Kraj nje je ležala Dierna. Teleri je u prvi mah pomislila da je Vrhovna sveštenica mrtva, a onda primeti da je vezana. Nema potrebe za vezivanjem leša. No, Dierna je ležala suviše mirno. Koža joj je bila bleda, i Teleri vide veliku modricu na njenom čelu. Ipak, na grlu joj se video puls, i iako polako, grudi su joj se dizale i spuštale.
     Iza sveštenice ležala su tela, onako kako su ih bacili kad su ih sklonili sa puta. Videla je mladog druida i slobodnjake, i srce joj zastade kad je ugledala i Erdufilu. Rekla je u sebi da ne bi trebalo da se čudi - onakvu ranu niko ne bi mogao da preživi. Osim nje i Dierne, iz čitave grupe preživeo je samo iscelitelj, Leval.
     Teleri šapnu njegovo ime. Na trenutak je pomislila da je nije čuo; onda on ipak okrete glavu.
     "Jesu li je udarili?" Ona pokaza glavom ka sveštenici.
     On odmahnu glavom. "Mislim da ju je konj ritnuo kad je pala, ali nisu mi dali da je pregledam."
     "Hoće li preživeti?" šapnu Teleri još tiše.
     Leval na trenutak zatvori oči. "Ako bogovi budu dobri. Kod udarca u glavu može samo da se čeka. Čak i da smo slobodni, ne bih ničim mogao da joj pomognem sem da je utoplim."
     Teleri se strese. Nije padala kiša, ali nebo je još bilo sivo.
     "Dokotrljaj se ovamo, a i ja ću", tiho reče ona. "Možda će joj pomoći toplota naših tela."
     "Trebalo je da se setim toga..." U njegovim očima pojavi se nagoveštaj svetlosti. Pažljivo, zastajući kad god bi neki stražar pogledao prema njima, oni počeše da se migolje ka Dierni.
     Vreme je potom delovalo beskonačno dugo, ali zapravo su prošla jedva dva sata dok nisu čuli kako se vraća glavnina jahača. Teleri je znala da te zveri obično brzo napadaju i potom beže, odnoseći koliko god plena mogu, pre nego što njihove žrtve sakupe dovoljno snage da im se odupru.
     Jedan ratnik podiže Teleri na noge i opipa finu vunu njene haljine. Kada je počeo da joj steže dojku, ona ga pljunu; on se nasmeja i pusti je, govoreći nešto nerazumljivo.
     Druid iza njenih leđa žurno doviknu nekoliko reči na istom grlenom jeziku.
     "Rekao sam im da si bogata i da ćeš im doneti veliki otkup. Naučio sam ponešto njihovog jezika da bih mogao da kupujem bilje", reče on Teleri.
     Jedan gusar se naže nad Diernom, očito ne znajući kako da poveže njene bele ruke i grubu putničku odeću. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i počeo da izvlači nož.
     "Ne!" vrisnu Teleri. "Ona je sacredos, opulenta. Sveštenica! Veoma bogata!" Mora da bar neko od njih razume latinski. Očajnički je pogledala Levala.
     "Gita! Rika!" ponovi on.
     Saksonac kao da nije verovao, ali je ipak vratio nož, podigao Diernino mlitavo telo i prebacio je preko ramena. Oni koji su držali Teleri i Levala gurnuše ih za njim, i uskoro su sve troje bili prebačeni preko konjskih leđa i vezani.
     Kada su se konačno zaustavili, Teleri je već žalila što nije u nesvesti, kao sveštenica.
     Pljačkaški brodovi bili su usidreni u zaklonjenom zalivu, a na obali su podigli privremeni logor. Grubi šatori krili su najvredniji plen; ostalo je bilo nagomilano oko vatri. Zarobljenike baciše kraj hrpe vreća sa žitom i potom kao da zaboraviše na njih; razbojnici su se dali na podsticanje vatri i podelu otete hrane, pogotovo vina.
     "Ako budemo imali sreće, zaboraviće na nas", reče Leval kada se Teleri poluglasno upitala hoće li i oni dobiti da jedu. "Barem do sutra, kada se otrezne." On s mukom sede i položi nadlanicu na Diernino čelo. Sveštenica je zaječala dok su je skidali sa konja, ali, mada je možda bila nešto bliže svesti, još nije otvarala oči.
     Padao je mrak. Logor kao da se malo smirio kad su svi posedali kraj vatri. Među plavokosim Saksoncima i Frigijcima bilo je poprilično crnih i smeđih glava, i odlomci primitivnog latinskog mešali su se sa grlenim glasovima germanskih jezika. Vojni dezerteri i odbegli robovi imali su mnogo zajedničkog sa varvarima. Izgleda da se za prijem u družinu tražila samo brutalnost i ruka dovoljno jaka za veslo i mač. Teleri pođe voda na usta od mirisa pečene svinjetine; ona odvrati lice na drugu stranu i pokuša da se moli.
     Zapala je u nemiran dremež, kada je krckanje grančica pod nečijim koracima trže i prepade. Već je počela da se okreće u tom pravcu kada je udarac u rebra natera da poskoči, besno se okrenuvši. Gusar koji ju je šutnuo glasno se nasmeja. Nije bio ništa čistiji od ostalih, ali krznena jakna načičkana zlatom pokazivala je da im je to verovatno poglavica. On zgrabi Teleri za ramena i okrete je ka sebi; kada je počela da se otima, jednom rukom ju je grubo pritisnuo uz sebe, sprečavajući je da pomeri vezane ruke. Drugom rukom zgrabio ju je za kosu. Još jednom se iskezio na nju, a onda pritisnu usta na njena.
     Kada se uspravio, neki gusari počeše da se smeju, a ostali su se mrštili. Teleri se borila za vazduh, naprosto ne verujući šta joj je upravo učinio. Onda oseti njegovu žuljevitu ruku kako joj se zavlači u izrez haljine, tražeći dojku, i sada je shvatila šta on namerava.
     "Molim vas..." nije mogla da se odmakne, ali barem je mogla da okrene glavu, "ako mi naudite, nećete dobiti otkup! Molim vas, recite mu da me pusti!"
     Barem su neki razumeli njen latinski. Dvojica-trojica ustadoše, i jedan čak načini i korak prema nasilniku. Nije rauzmela šta mu je rekao, ali očito je u pitanju bio izazov, jer poglavica bez oklevanja izvuče mač. Na trenutak se niko nije micao. Teleri je gledala njegove plave oči kako polako prelaze sa jednog na drugog, sve dok svi ne oboriše pogled, i kada poglavica poče da se smeje, znala je da joj je sudbina zapečaćena.
     Otimala se i ritala dok ju je podizao, ali on ju je samo čvršće stegao. Dok ju je nosio prema hrpi koža sa druge strane vatre, čula je ostale kako se smeju.

     Dierna je dugo lutala svetom magle i senki. Pitala se jesu li to močvare oko Avalona - uvek je mogla da se nađe na granici između zaštićene oblasti oko Svetog Tora i spoljašnjeg sveta. Dok je još razmišljala, prizor postade jasniji. Nalazila se na jednom od mnogobrojnih ostrvaca na kome je nekoliko vrba raslo na brežuljku usred trske. Na blatnjavom tlu ležalo je nekoliko pera; klimnula je glavom, jer gnezdo divlje patke mora da je tu negde. Sada je videla i svoja malena, bosa stopala i suknju natopljenu vodom. Ali trebalo je da se seti još nečega. Sa strepnjom se osvrtala oko sebe.
     "Di'na... čekaj me!"
     Glas je dopirao iza nje. Brzo se okrenula, setivši se da je zabranila mlađoj sestri da je prati kada ide da sakuplja ptičija jaja; mala je očito nije poslušala.
     "Beka! Dolazim - ne miči se!" Dierna je, sa jedanaest godina, dovoljno poznavala močvaru da je mogla sama da se kreće kroz nju. Tražila je sveža jaja za jednu od sveštenica, koja se razbolela. Beki je bilo samo šest, bila je premalena da bi skakala sa busena na busen; Dierna nije htela da je dete usporava. No, otkako im je prošle godina umrla majka, devojčica je pratila Diernu kao senka. Kako li je uspela da sama stigne ovako daleko?
     Dierna je gacala kroz tamnu vodu, osvrćući se. U daljini se začu patka, ali ovde se ništa nije micalo.
     "Beka, gde si? Pljuskaj po vodi, pa ću pratiti zvuk!" uzviknu ona. A kada odvede sestru na sigurno mesto, pomisli ona, isprašiće joj tur što je nije posušala. To nije pošteno! Zar ne može da ima makar nekoliko sati samo za sebe, bez deteta na koje mora da pazi?
     Sa druge strane sledećeg brdašca čula je pljuskanje i ukočila se, osluškujući, dok ga nije ponovo čula. Pokušala je da požuri, pogrešno procenila korak i jeknula kad joj je jedna noga potonula u duboko blato i nastavila da tone. Divlje je zamahala rukama, dočepala se vrbove grane, stegla je, oduprla se nogom koja je ostala na čvrstom tlu i polako pomerala drugu napred i nazad dok se nije iščupala iz blata.
     Sada je bila mokra do pojasa. Drhteći, počela je da opet doziva sestru. Iza drveća ponovo je doprlo pljuskanje.
     "Di'na, ne mogu da se maknem", začu se glas. "Pomozi mi!"
     Dierna je mislila da se dosad plašila, ali sada joj užas poteče kroz žile kao led. Grabila je trsku, ne mareći što joj seče dlanove, i odmicala napred, spoticala se preko korenja drveća, dozivala i probijala se kroz visoku travu. Na tom mestu magla je bila gusta, i ništa nije videla. Ali čula je Bekino jecanje; ponovo je pošla, prateći zvuk.
     Put joj je preprečila pala vrba. Dierna se provuče kroz granje, kližući se po truloj kori. "Beka!" vikala je. "Gde si? Javi se!"

     "U pomoć!" ponovo se začu uzvik.
     Dierna je osećala da joj po sklopljenim kapcima poigrava svetlost vatre, i zaječa. Bila je u močvari - otkuda tamo vatra? Ali nije ni važno; sestra joj je u opasnosti, i mora što pre do nje. Ona s mukom udahnu vazduh. Nije mogla da se kreće! Je li i ona pala u blato? Trzala se, trudeći se da se seti sopstvenog tela, i oseti nalet bola kada joj se sećanje vratilo.
     Neko se smejao... Dierna se ukoči. A onda njena sestra vrisnu.
     Dierna sede, vrtelo joj se u glavi, i kada je pokušala da se smiri oseti da su joj ruke vezane i opet pade. Čkiljeći kroz trepavice ugledala je vatru, iskežena lica i belo telo žene koja se otimala od muškarca u krznenom ogrtaču. Ovaj je spustio pantalone; mišići na ružičastoj zadnjici grčili su mu se dok je pokušavao da pribije devojku na tlo.
     Sveštenica je piljila u prizor. Nije znala gde se nalazi, ali bilo joj je jasno šta se dešava, i u tom trenutku sestra je ponovo pozva u pomoć. Zastenjavši od besa, ona prekide konopce i sede.
     Razbojnici je nisu ni primetili. Gledali su borbu, kladeći se koliko će potrajati. Dierna duboko udahnu, ne tražeći mir već kontrolu koja će joj omogućiti da usmeri bes.
     "Briga", šapnu ona, "Velika Majko, daj mi svoju magiju da spasem ovo dete!" Šta da upotrebi? U blizini nije bilo oružja, čak i kad bi mogla da se bori protiv tolikih neprijatelja, ali postojala je vatra. Još jedan uzdah, i ona usmeri volju u razigrani plamen. Vrelina joj oprži dušu, ali posle ledene vode u sećanju, to joj je prijalo. Ona prigrli bol, postade deo njega, podižući se sve dok nije stajala, u punoj visini, usred vatre.
     Za one koji su gledali, izgledalo je kao da je neki nevidljivi vetar razgoreo vatru, i plamen je suknuo uvis sve dok svi nisu ugledali ženu stvorenu od vatre. Ona je na trenutak lebdela, sa iskrama koje su joj vrcale iz kose; potom se pokrete. Sada su svi bili na nogama. Neki počeše da se povlače, preplićući prste u znaku koji rasteruje zlo. Jedan čovek baci bodež; ovaj prolete kroz plamenu priliku i zazveketa na tlu.
     Samo muškarac koji je pokušavao da siluje Teleri nije ništa primetio. Sada je uspeo da uhvati devojku za noge i upravo joj je svlačio pantalone.
     "Želiš plamen ljunbavi? Primi moj zagrljaj i plani!" uzviknu boginja.
     Plamene ruke se pružiše; poglavica dreknu i odskoči od devojke. Kada je video šta ga je opeklo, on ponovo dreknu i baci se u stranu. Vatra je lebdela nad njim dok se spoticao o sopstvene spuštene pantalone, pokušavjaući da umakne. No, kad se dovoljno odmakao od svoje žrtve, plamen se obruši na njega, prikovavši ga za tlo isto kao što je on maločas prikovao devojku. Sledećeg časa njegova jakna poče da se dimi, a kosu mu zahvati plamen. Tada je počeo da vrišti iz sveg glasa, ali njegovi krici bili su još beskorisniji od njenih, jer njegovi ljudi su bežali lomeći granje, spotičući se preko stvari i jedni preko drugih, samo da bi što pre pobegli.
     Vatri je bilo svejedno. Dok god se micao, nastavljala je da gori, i tek kad su prestali i poslednji trzaji plamen suknu naviše i nestade u oblaku iskri.

     "Dierna..."
     Sveštenica jeknu i pade nazad u svoje telo. Osećala je kako je odvezane ruke peku od povratka krvotoka, i ugrize se za usnu da savlada bol. Leval je sekao konopce oko njenih nogu; sledećeg časa i oni spadoše, i ona se strese kada oseti peckanje u stopalima.
     "Dierna - pogledaj me!" Pred očima joj se pojavi još jedno lice, bledo, uokvireno zamršenom crnom kosom.
     "Beka, živa si..." šapnu ona, a onda zatrepta, jer ovo je bila odrasla žena, sa pocepanom haljinom koja je visila sa jednog ramena, očiju još tamnih od sećanja na užas, obraza mokrih od suza.
     "Ja sam Teleri, Gospo - zar me se ne sećaš?"
     Diernin pogled odluta do vatre i do spaljene stvari iza nje, a onda se vrati na Telerino lice.
     "Sada se sećam. Učinilo mi se da si moja sestra..." Ona se strese, ponovo ugledavši talasiće na površini tamne vode, i nešto belo ispod njih. Dierna je skočila u jezerce, uspela je da uhvati tkaninu, a potom i sestrinu ruku. Dah joj se i sada ubrza kad se setila kako je vukla, ronila, izranjala, kako se dočepala neke klade i odgurala je do obale; sa tim osloncem mogla je još jednom da povuče.
     "Pala je u živi pesak. Čula sam je kako vrišti, ali kada sam stigla donde već je bila potonula, a ja nisam bila dovoljno snažna da je izvučem." Dierna zatvori oči. Iako je znala da nema nikakve nade, ostala je tako, držeći jednom rukom kladu, a drugom Beku, sve dok nije stigla potraga sa bakljama da joj pomogne.
     "Gospo moja, nemoj plakati!" Teleri se naže nad nju. "Stigla si na vreme da spaseš mene!"
     "Da, i sada ti moraš da budeš moja sestra." Dierna je pogleda i uspe da se nasmeši. Pružila je ruke, i Teleri priđe da je zagrli. To je, nekako, bilo baš kako treba. Ovu ću čuvati, pomisli ona. Neću da je ponovo izgubim!
     "Gospo, hoćeš li moći da jašeš? Moramo da se sklonimo pre nego što se ove životinje vrate!" reče Leval. "Potražite hranu i mešine sa vodom. Ja ću osedlati tri konja, a ostale ću osloboditi."
     "Životinje..." ponovi Dierna dok joj je Teleri pomagala da ustane. "Nisu - nijedna životinja ne nanosi zlo sopstvenoj vrsti. Ovo zlo pripada samo ljudima." Glava ju je bolela, ali odavno je znala kako da priguši telesne potrebe. "Pomozite mi da se popnem na konja, i ostaću na njemu", reče ona. "Ali šta ćemo sa tobom, malena? Koliko ti je naudio?"
     Teleri baci pogled na zgrčenu hrpu sprženog mesa koja je nekada bila čovek i proguta knedlu. "Imam modrice", šapnu ona, "ali još sam devica."
     Telesno, pomisli Dierna, ali taj demon joj je silovao dušu. Držeći se za Telerino rame, ona se ispravi i ispruži ruku.
     "Ovaj ovde neće više silovati nijednu ženu, ali on je samo jedan od mnogih. Neka ih sve sprži Gospina vatra! Proklinjem ih vatrom i vodom, vetrovima nebeskim i svetom zemljom na kojoj stojimo. Neka se more podigne na njih i neka im nijedna luka ne pruži utočište. Ko što su živeli od mača, neka nađu neprijatelja od čijeg mača će umreti!"
     Dierna je osećala kako moć teče iz nje dok se kletva udaljavala. Sa sigurnošću koja ponekad ide uz magiju, znala je da su se ove reči čule u Drugom svetu, i mada možda nikada neće saznati šta se desilo sa razbojnicima, njihova sudbina bila je zapečaćena. Ako Boginja bude milostiva, možda će jednog dana sresti junaka koji ih je kaznio i moći će da mu stegne ruku. Zanjihala se, i Teleri pohita da je pridrži.
     "Hodi, Gospo", reče Leval. "Pomoći ću ti da uzjašeš, pa da krenemo."
     Dierna klimnu glavom. "Idemo kući, u Avalon..."

10.

     Teleri izvuče novu pregršt vune iz kotarice i dodade je onome što je ostalo na preslici koju je držala u levoj ruci. Desnom uze nit koja je izlazila iz nje, podešavajući zategnutost; od brzog okreta vreteno poče da se okreće, i njeni prsti nastaviše da izvlače pređu. Sve jače sunce ranog proleća grejalo joj je leđa i ramena. Ovaj ugao jabučara bio je u zavetrini, i zato je zimi bio omiljeno mesto za sedenje, ali sada je bio još lepši, jer je sunce počelo da doziva prve cvetove iz pupoljaka.
     "Tvoja pređa je tako ravnomerna", uzdahnu mala Lina, gledajući svoju čvornovatu nit, pa Telerinu glatku.
     "Pa, imam za sobom mnogo vežbe", reče Teleri, smešeći joj se, "mada nikada ne bih pomislila da će mi ta veština biti potrebna i ovde. Ali pretpostavljam da, pošto i prinčevima i sveštenicama treba odeća, neko mora da prede za nju kao i mi sada. Žene u sali mog oca umele su da razgovaraju samo o muškarcima i bebama. Ono o čemu mi razgovaramo dok predemo barem ima više smisla." Ona pogleda staru Sigfolu, koja im je upravo pričala kako je na Avalonu osnovana Kuća Sveštenica.
     Lina je sumnjičavo pogleda. "Ali i sveštenice imaju bebe. Sama Dierna ih je rodila tri. Strašno su slatke. Baš bih volela da imam jednu."
     "Ja ne bih", odvrati Teleri. "Tamo gde sam ja odrasla žene umeju samo to da rade. Možda je prirodno da se sanja o onome što nemaš."
     "Ovde barem same odlučujemo", reče neka druga devojka. "Kada su naše sveštenice, nekada davno, živele u Šumskoj Kući, bilo im je zabranjeno da ležu sa muškarcima. Drago mi je što se taj običaj promenio!" veselo reče ona, i sve se nasmejaše. "Sveštenice Avalona mogu da rađaju decu, ali ne moraju. Naše bebe dolaze voljom Boginje i našom voljom, a ne da bismo ugodile nekom muškarcu!"
     Onda ih ja neću rađati, pomisli Teleri, uzevši novu pregršt vune.
     Milošću Boginje i Dierninom magijom, ona je još bila devica i želela je da tako i ostane. U svakom slučaju, položila je zavet čednosti dok ne završi obuku i položi poslednje zavete. Nekada je bila najmlađa u očevoj kući, a sada je postala najstarija u Kući Devojaka na Avalonu. Čak i kraljevske kćeri koje dolaze ovamo da nauče ponešto pre braka obično stižu mlađe nego što je ona. Pitala se hoće li se ostale devojke podsmevati njenom neznanju - toliko vremena je protraćila, a toliko toga može da se nauči! Srećom, posle putovanja sa Diernom, deo čari Vrhovne sveštenice kao da je prešao i na nju, i svi su se ponašali kao da im je starija sestra. No, ona svakako neće još dugo ostati sa devojkama. Već dve godine je bila ovde. Na leto će položiti zavete i postaće najmlađa sveštenica.
     Jedino je žalila što retko viđa Diernu. Čim su se vratili, dočekale su je obaveze i veličanstvenost Vrhovne sveštenice Avalona. Teleri je govorila sebi da bi trebalo da je zahvalna i što je putovala u društvu Gospe. Druge devojke su joj zavidele što su putovale zajedno; nisu znale da se Teleri čak i sada, posle toliko meseci, budi jecajući iz snova u kojima je napada saksonski poglavica.
     Vreteno je postajalo teško od ispredene vune. Teleri ga spusti i osloni na pljosnat kamen, pa produži nit između preslice i vretena. Moraće da premota vunu u povesmo čim isprede ovu pregršt do kraja.
     Stara Sigfola, koja je uprkos ukočenim zglobovima mogla da nadmaši u predenju bilo koju devojku, izvlačila je finu nit od lana. Vuna koju su upredale bila je od njihovih ovaca, ali lan je bio dobijen ili na poklon ili trgovinom. Deo je, pomisli Teleri, možda poticao i iz skladišta njenog oca, i bio je deo poklona koje je poslao po njenom dolasku.
     "Predemo vunu radi toplote i teški lan za odeću", reče Sigfola. "Ali šta ćemo raditi sa ovakvom pređom?" Vreteno se okretalo, a pređa, tako tanka da je bila gotovo nevidljiva, ponovo se produžila.
     "Utkaćemo je u velove za sveštenice, zato što je najsavršenija?" upita Lina.
     "Tako je, ali ne zato što je bolja - nego samo zato što je tkanina od nje vrlo tanka. To ne znači da vaše niti ne treba da budu što ravnomernije i tanje", strogo dodade starica. "Jabukovo drvo nije više sveto nego hrast, i žito nije svetije od raži. Svako ima svoju svrhu. Neke od vas će postati sveštenice, a neke će se vratiti kući da se udaju. U očima Boginje, svi putevi su jednako časni. Morate se truditi da što bolje radite ono što vam odredi Boginja. Čak i ako predete samo kudelju za vezivanje snoplja, i dalje treba da je upredete što bolje umete. Da li razumete?"
     Desetak parova očiju brzo obori pogled. "Mislite da smo vas doveli ovde da predete samo da biste imale posla?" Sigfola odmahnu glavom. "Mogli bismo da kupujemo odeću, kao što kupujemo druge stvari. Ali postoji posebna odlika odeće načinjene u Avalonu. Predenje je moćna magija, zar niste znale? Kada pri radu govorimo o svetim stvarima, u nit ne ulazi samo vuna ili lan. Pogledajte svoju pređu - vidite kako se niti prepliću. Svaka posebno bila bi samo pramen na vetru, ali zajedno su snažne. Još su snažnije ako pri predenju pevate, ili ako u svaku nit prošapućete čaroliju."
     "Kakvu čaroliju, o Mudra, pevate u lan koji će biti veo Gospe od Avlaona?" upita Teleri.
     "U ovu nit upredeno je sve o čemu smo govorile", uzvrati Sigfola. "Ciklusi i godišnja doba, okretanje i vraćanje vretena. Druge stvari biće dodate tokom tkanja - prošlost i sadašnjost, svet izvan magle i ovo sveto tlo, jer osnova i potka prepliću se i daju tkanju novu gustinu."
     "A bojenje?" upita Lina.
     Sigfola se osmehnu. "To je ljubav Boginje, koja prodire i boji sve što mi činimo..."
     "Neka bi nas čuvala ovde u bezbednosti", šapnu Lina.
     "Tako je", reč starica. "Većim delom moga života Britanija je bila u miru unutar ujedinjene imperije. A mi smo napredovali."
     "Tržnice su pune, ali ljudi nemaju dovoljno novaca da kupuju", usprotivi se Teleri. "Možda vi to ne vidite, jer živite ovde izdvojeni, ali ja sam provela mnogo godina slušajući one koji su dolazili da mole mog oca, pa znam šta se dešava. Roba koju uvozimo iz drugih delova carstva sve je skuplja, i narod zahteva veće nadnice kako bi mogli da ih kupuju, i onda i sami moramo da dižemo cene svojoj robi."
     "Moj otac kaže da je za sve to kriv Postumije, koji je pokušao da otcepi zapadni deo imperije", reče Adven, koja će položiti zavete zajedno sa Teleri.
     "Ali, Postumije je poražen", pobuni se Lina.
     "Možda, ali ponovno ujedinjenje carstva izgleda da nije mnogo pomoglo. Cene i dalje rastu, a naši mladići odlaze da se bore na drugom kraju sveta, dok niko ne dolazi da brani naše obale!" žustro je govorila Teleri.
     "To je istina", potvrdiše ostale. "Gusari postaju sve drskiji."
     Sigfola dodade novu pregršt lana i ponovo pokrete vreteno. "Svet se okreće kao ovo vreteno... Jedino je sigurno da će posle zla uslediti dobro, a posle dobra zlo. Da nema promena, ništa ne bi raslo. Kada se ponavljaju stari sistemi, to je uvek na novi način - lice Gospe se menja, ali Njena moć traje; Kralj koji daje život zemlji rađa se ponovo da bi ponovo žrtovao život. Ponekad se i ja uplašim, ali videla sam toliko zima da sam sigurna da će proleće uvek doći..." Ona podiže lice ka sucu, i Teleri vide da je ispunjeno svetlošću.
     Kada je preklinjala oca da je pusti u Avalon, svakako nije ni pomišljala da će se željeni život slobode svesti na predenje sa drugim ženama. Hoću li uvek čeznuti za srećom koja je izvan mog domašaja? upita se ona. Ili ću vremenom naučiti da zadovoljno živim unutar magle koja nas okružuje?

     Kako je proleće odmicalo, postajlao je sve toplije. Trava je nicala, gusta i zelena, na podvodnim livadama kako su se močvare sušile. U svetu izvan Avalona sušili su se i putevi, i trgovci i putnici počeše da se kreću kroz zemlju, natovareni robom i vestima. Ovog proleća kao da je bilo više vesti, jer lepo vreme označavalo je i početak sezone plovidbe, a zajedno sa trgovačkim brodovima na more su izlazili i gusari koji su ih vrebali.
     Iako Dierna nije odlazila sa Avalona, vesti su dopirale do nje. Stizale su poruke od žena koje su učile na svetom ostrvu, ili od onih kojima je ostrvo u nečemu pomoglo, od lutajućih druida, od mreže posmatrača u čitavoj Britaniji. Njeni glasnici nisu bili brzi kao rimljanski, ali bili su raznovrsniji, i zaključci do kojih je dolazila bili su bitno različiti.
     Kako je mesec rastao pred dugodnevicu, Vrhovna sveštenica se povlačila u izdvojenost na ostrvu Briga, kako bi meditirala. Tri dana je ostala tamo, ne jedući ništa, pijući samo vodu donetu sa Svetog kladenca. Sve podatke koje je sakupila mora da razmotri i razume, i onda će je, možda, Gospa naučiti šta treba da se čini.
     Prvi dan uvek je bio najteži. Stalno je hvatala sebe kako se brine za sve poslove, i sve ljude koje je ostavila za sobom. Stara Sigfola znala je bolje od nje da upravlja poslovima na Avalonu, a Ildeg, jedva nešto starija od nje, svakako će umeti da održi red među mladicama u Kući Devojaka. Dierna ih je mnogo puta ostavljala da je zamenjuju, kada bi putovala izvan Avalona.
     Sveštenice su rauzmele zašto to čini, ali deca? Kako da im objasni zašto ne smeju ni pokušati da je vide, iako znaju da nije daleko od njih? Videla je pred sobom njihova lica: svoju prvu kćer, vitku i tamnoputu, takvu su decu zvali vilinskom, i živahne, crvenokose bliznakinje. Čeznula je da oseti njihovu težinu u naručju. Ponavljala je sebi da su njene kćeri rođene, kao i ona, da služe Avalonu, i da nije suviše rano da nauče kakva je tome cena. Prva kćer, koju je začeo jedan druid tokom obreda, već je otišla od nje, usvojila ju je porodica poreklom sa Avalona, koja je izgradila sebi dom od rasutih ostataka starog druidskog svetilišta na ostrvu Mona. Bliznakinje, deca poglavice koji ju je pozvao da mu pomogne da vrate plodnost njivama, uskoro će poći sličnim putem. Srce ju je bolelo zbog njih, ali barem će imati jedna drugu.
     Dierna odmahnu glavom, svesna da su takve misli samo besmisleno izvrdavanje kojim se njen um uvek služio da izbegava pravi zadatak. Nije vredelo potiskivati ih - svaka misao mora izbiti na površinu, a potom neka ode svojim putem. Ona ponovo uperi pogled u svetlucanje uljane svetiljke.
     Kada se sledećeg jutra probudila, malena žena iz močvare koja ju je služila ostavila je kotaricu sa nekoliko moćnih pečuraka koje je njen narod nalazio u močvari. Dierna se nasmeši. Pošto ih je dobro očistila, ona isecka gljive i ubaci ih u mali bakrač sa raznim biljem koji je donela sa sobom. Nagnula se nad bakrač i počela da peva i meša ga.
     I sam postupak pripreme predstavljao je čaroliju, i čak i pre nego što je popila tečnost, od kisele pene koja se kovitlala sa tamne površine, čula su već počela da joj se menjaju. Presula je sadržaj bakrača u srebrni pehar i izišla s njim napolje.
     Koliba u kojoj je bdela bila je okružena trnovom živicom. Mesec je već za četvrtinu izišao iznad istočnog horizonta, sa blistavim ovalnim obrisom, svetlim kao školjka, i ptice su se podizale i obrušavale na zlatastom nebu. Dierna podiže pehar kao da nazdravlja.
     "Tebi, Gospo Života i Smrti, nudim ovaj pehar, ali ponuda sam ja sama. Ako je potrebna moja smrt, u Tvojim sam rukama, ali ako je volja Tvoja, podari mi blagoslov - viziju onoga što jeste i što mora biti, i mudrost da je razumem..."
     Uvek je osećala izvesnu nesigurnost, jer je razlika u količini između delotvornog i smrtnosnog napitka bila mala i zavisna od stanja pečuraka, zdravlja onoga ko pije i, kao što su je učili, od volje bogova. Uz sasvim malo oklevanje, ona prinese pehar usnama i ispi ga, kriveći lice od gorčine, a potom spusti na tlo praznu posudu. Zatim se čvršće umota u svoj ogrtač od blede, nebojene vune i leže na dugačak, sivi kameni oltar.
     Dierna polako uzdahu i izdahnu, brojeći i opuštajući ud po ud sve dok nije osetila da se stapa sa hladnim kamenom. Nad njom je nebeski krug bledeo, od blistavo ljubičastog do večernje sivog. Pogledala je uvis i spazila, između dva treptaja oka, treperenje prve zvezde.
     U sledećem času preko neba kao da pređe talas svetlosti. Njoj zastade dah; potom je naterala sebe da diše dalje, jer provela je godine u obuci upravo zato da ne bi nagonski pobegla ili pokušala da se bori. Videla je jednu mladu sveštenicu koja je poludela jer nije imala snagu volje da se prepusti kovitlanju čula koje potresa telo dok se kroz njega širi duh iz pečuraka, a da pri tome sačuva kontrolu duše.
     Sada je svetlost zvezda pulsirala u duginim bojama. Osetila je trenutak vrtoglavice kad nebesa kao da su se okrenula na naličje, a onda je još jednom udahnula i usmerila svest ka unutra, ka tački svetlosti u središtu sopstvene lobanje. Vaseljena se spiralno okretala oko nje u vrtlozima raznobojne svetlosti, ali 'ja' koje je to posmatralo nastavilo je da mirno pulsira u njoj. Čudovišni oblici nadvijali su se nad njom iz senki, ali ona ih je oterala kao što je maločas oterala nepozvane misli.
     Potom kovitlac poče da usporava, a vid joj se izoštravao sve dok ponovo nije bila svesna sebe kako leži na kamenu, zureći u noćno nebo. Gledala je nebesa sa suzdržanom pažnjom, kakvu niko ne može održati u normalnom stanju svesti.
     Mesečina na istočnom nebu bila je sve jasnija, ali Dierna je gledala pravo uvis, u zvezdani bezdan kroz koji bi mogla da pada, naviše, zauvek. No, nije bila tu radi svog zadovoljstva. Uz unutrašnji uzdah, ona poče da prati velika sazvežđa ocrtana na nebu. Smrtni vid može da razabere samo zvezde, rasute naizgled zbrkano po čitavom nebu. No, Diernin duh je, u transu, video i utvarne oblike koji su sazvežđima dali imena.
     Visoko nad njom, Veliki Medved se okretao oko pola. Kako noć bude odmicala, Medved će kružiti ka zapadu, pa će se ponovo spustiti ka horizontu. Medved je bio nebeska paralela ostrvima u Dolini Avalona, a posmatrajući ostale zvezde sa kojima on deli nebo, Dierna će saznati kakve moći vladaju budućnošću koja sada nastupa.
     Pogled joj skrete ka jugu, ka sazvežđu nazvanom Orao - je li to, možda, orao Rima? Blistao je, ali ni blizu toliko kao Zmaj koji je vijugao posred neba. Blizu njega sedela je Devica, u nedirnutoj veličanstvenosti. Dierna okrete glavu, tražeći jasni sjaj lutajućih zvezda, i blizu severne ivice zapadnog horizonta ugleda vodnjikavi sjaj Gospe Ljubavi, sa crvenkastim sjajem planete boga rata u neposrednoj blizini.
     Preko nebesa prelete novi talas boje; Dierni zastade dah i ona natera sebe da diše dalje, znajući da je bilje vodi do nivoa na kome su slike i značenje jedno isto. Sjaj je plamteo iz te dve svetlosti, sve dok nije ugledala boga kako progoni i boginju kako zrači predajom koja je takođe bila i pobeda.
     Ključ je u ljubavi, pomisli ona; ljubav će biti magija koja vezuje ratnika za naš cilj... Prešla je pogledom ka jugu i našla planetu nebeskog kralja. Ali vlast počiva na jugu... Ona zažmirka, i pred njom se pojaviše slike mermernih stubova, pozlaćenih vrhova, kolona i ljudi - više ljudi nego što je ikada videla okupljeno na jednom mestu. Je li to Rim? Vidno polje joj se širilo; videla je zlatne orlove kako predvode legije ka belom hramu gde je sitna prilika, ogrnuta purpurom, čekala da ih pozdravi.
     Sve je to bilo veličanstveno, ali tuđe. Kako takav narod može da brine brige jedne Britanije, daleko na ivici imperije?
     Neka Orao brine svoje brige! Zmaj je taj koga moramo prizvati da čuva svoj narod, kao što je bilo i ranije... Još nije ni završila misao, a zvezdani Zmaj postade zmija u duginim bojama koja se razmotavala na sever, preko neba.
     Taj blistavi prizor bio je prelep, i Dierna oseti kako je, uprkos disciplini, zahvata vrtlog vizija; nije mogla da ih zaustavi, niti kontroliše. Boje postaše oblaci koji hitaju preko olujom zahvaćenog mora. Vetar je urlao, toliko da je sluh postao težak koliko i vid. Tokovi sile koji su vodili njen duh dok je putovala zemljom nestadoše u ovoj zbrci energije; bila joj je potrebna sva snaga da nadvlada užas od dubine, da natera sebe da se više ne bori protiv oluje, nego da potraži ritmove unutar svoje disonantne harmonije.
     Na površini mora ljuljali su se brodovi, još ranjiviji pod gnevom elemenata, jer bili su načinjeni od drvenih dasaka i kudeljnih konopaca, a na njima su se nalazila bića od krvi i mesa. Njen duh hitao je na naletu vetra ka najvećem brodu, na kome su se videli ljudi kako upiru u vesla. Bili su do te mere zahvaćeni olujom da nisu znali gde da traže obalu i zaklon. Među njima je samo jedan čovek mirno stajao, raširenih nogu, njišući se na palubi koja se propinjala i padala. Bio je srednje visine, okrugle glave i širokih grudi, sa plavom kosom sada zalepljenom za glavu zbog kiše. No, kao i ostali, i on je sa strepnjm gledao talase.
     Dierna natera svoj duh da se uspravi i raširi čula po oluji. Videla je penu oko morskih litica, tamo gde su se talasi razbijali na nazubljeno kamenje. Ali iza njih bila je mirna voda. Kroz kišnu zavesu ugledala je bledu krivinu obale i svetlucanje svetiljki duž ivice vode.
     U prvi mah pokrenuta samo sažaljenjem, ona ponovo potraži zapovednika. No, kako se primicala bliže, osećala je snagu u njemu i duh koji nikada neće pokleknuti. Je li on vođa za kakvim je tragala?
     Počela je da izvlači iz oluje sirovu energiju, gradeći obličje duha kakvo čak i smrtnici mogu da vide. Obmotana belim, prikaza je hodala po površini mora. Jedan mornar viknu; sledećeg trenutka svi su gledali u nju. Dierna podiže avetinjsku ruku i pokaza ka kopnu...

     "Eno - zar ne vidite? Eno je, ide..." Vikao je osmatrač sa svog mesta na pramcu. "Bela gospa, hoda na talasima!"
     Vetar je divovskom rukom valjao talase, noseći i njih i krhke brodove na njima. Flota Dubrisa bila je razbijena. Marko Aurelije Muzije Karausije, njihov admiral, držao se za ogradu 'Herkula' i brisao vodu iz očiju, pokušavajući da vidi.
     "Čuvaj se tamo", začu se glas Elija, kapetana 'Herkula'. "Gledaj stenje, a ne morsku penu!"
     Talas veličine kuće diže se sa desne strane, sa glatkom površinom koja je zablistala na svetlosti meseca što se na trenutak pojavio iza oblaka. Brodska paluba oštro se nagnu, dok su vesla mlatarala kao noge izvrnute bube, ali sa leve strane začu se zlokobna lomljava prenapregnutog drveta kada su se vesla, zarivena duboko u vodu, počela lomiti.
     "Neptuna mi!" uzviknu kapetan kada brod, podrhtavajući, poče ponovo da se ispravlja. "Još jedan ovakav i odosmo dole."
     Karausije klimnu glavom. Nisu očekivali ovakvu oluju u ovo doba godine. Isplovili su iz Gezoriakuma u zoru, očekujući da pređu kanal na najužem mestu i stignu u Dubris predveče. No, nisu računali na ovu paklenu oluju. Bili su daleko zapadno od mesta gde bi trebali da budu, i sada bi samo bogovi mogli da ih bezbedno uvedu u luku. Bogovi, ili duh koji je video osmatrač. On začkilji ka moru. Je li to prilika u belom ili sjaj mesečine na talasu?
     "Ser." Tamna prilika teturala se palubom, i Karausije prepoznade bubnjara; još je stezao u ruci čekić kojim je davao ritam veslačima. "Imamo šest slomljenih vesala i dvojicu ljudi sa slomljenom rukom; oni ne mogu da veslaju." Mornari su mrmljali, a prizvuk panike izoštravao im je glasove dok je morska voda lila po klupama.
     "Bogovi su nas napustili!"
     "Ne, poslali su nam vodiča!"
     "Tišina!" Karausijev glas prekide žamor. Pogledao je kapetana. On je bio zapovednik flote, ukoliko ijedan brod preživi, ali 'Herkul' je pripadao Eliju. "Kapetane", mirno reče Karausije, "vesla nisu ni od kakve koristi po ovakvom moru, ali moramo biti uravnoteženi kada se oluja smiri." Elije zatrepta; ali brzo je shvatio.
     "Reci zapovedniku smene da prebaci ljude sa desnih klupa kako bi izjednačio broj, i da uvuče vesla."
     Karausije ponovo pogleda more. Na trenutak je ugledao ono što je video osmatrač sa pramca, obličje žene u belom. Izgledala je izmučeno, i to svakako ne zbog nje same, jer stopala su joj jedva dodirivala talase. Očajnički usrdno, gledala ga je pravo u oči i pokazala rukom ka zapadu. Potom jedan talas kao da prođe kroz nju, i prikaza nestade.
     Admiral je treptao. Ako ovo nije priviđenje stvoreno od mesečine, znači da je video duha, i to svakako ne zlog. Ponekad naiđe trenutak, pomisli on, kada čovek sve mora da uloži u jedan potez. "Reci krmanošu da skrene ulevo, tako da budemo ispred vetra."
     "Tako ćemo se nasukati", reče kapetan.
     "Možda, ali mislim da smo otišli suviše na zapad da bi nam pretila takva opasnost. No, svakako je bolje nasukati se nego potonuti, a to nas sigurno čeka ako naiđemo na još jedan ovakav talas." Karausije je odrastao na blatnjavim obalama na ušću reke Rene. Obale Belgike delovale su prijateljski u poređenju sa ovim razbesnelim morem.
     Brod se pod njima još propinjao, ali promena kursa izazvala je, do izvesne mere, predvidljivost pokreta. Sada su ih talasi, nošeni vetrom, gurali napred. Svaki put kad bi pramac skliznuo naniže, pitao se hoće li potonuti, ali pre nego što bi se to desilo novi talas bi ponovo ispravio brod, dok se more slivalo, kao vodopad, sa figure na pramcu i sa uglačane bronze ratne grede ispod nje.
     "Još malo ulevo", reče on krmanošu. Samo bogovi znaju gde bi mogli da se nalaze, ali onaj jedan pogled na mesec pomogao mu je da se orijentiše, a ako prikaza nije lagala, naći će zaklon negde na britanskoj obali.
     Propinjanje broda se smanjilo kada su počeli da seku talase, mada bi povremeno neki zalutali talas, krećući se drugačije od ostalih, uspeo da se prelije preko ograde. Polovina mornara bila je zauzeta izbacivnajem vode. Brodu će biti potrebna snaga imenjaka da preživi do zore.
     No, za čudo, Karausije se više nije bojao. Dok je bio dete, jedna stara vračara iz njegovog naroda u delti Rene bacala je štapiće za njega i objavila da je predodređen da bude veliki čovek. Položaj admirala flote izgledao je kao dovoljno veliko dostignuće za dečaka iz Menapije, jednog od manjih germanskih plemena. Ali ako ih ova vizija odvede u bezbednost, značenje toga ne sme se poricati. Do purpura su se dizali ljudi ništa boljeg porekla od njegovog, mada nikada preko položaja pomorskog zapovednika.
     Admiral je zurio preko talasa. Ko si ti? Šta želiš od mene? - pitao je njegov duh. No, bela gospa je nestala. Video je samo vrhove talasa, najzad sve manje kako se oluja odmicala od njih.

     Dierna se vratila svesti nešto pre zore. Mesec je zašao, a sa jugoistoka su dolazili teški oblaci, zaklanjajući zvezde. Oluja! Znači, nije sanjala. Oluja je bila stvarna i dolazila je da napadne zemlju. Vlažni vetar mrsio joj je kosu, a mišići su je boleli od duge nepokretnosti. Dierna se strese, osećajući se veoma usamljeno. No, pre nego što sa bilo kim razgovara, moraće da izvuče iz dubina svoje vizije one slike koje će joj pomagati u odlučivanju tokom narednih meseci. Jasno se sećala kretanja zvezda. Ali od poslednje vizije ostali su joj samo odlomci - bio je neki brod, bacan po olujnom moru, i bio je neki čovek...
     Ona se okrete ka nadolazećoj oluji i podiže ruke.
     "Boginjo, čuvaj ga, ko god da je", svečano šapnu ona.

     Sunce je tek počelo da se probija kroz oblake nad kanalom, odbijajući se od smeđih barica na obali i sivih talasa na moru, kada je mladi ribar iz Klauzentuma, tragajući za drvetom koje je izbacila oluja, ukočeno zastao i zagledao se preko nejasnog obrisa ostrva Vektis, dalje ka moru.
     "Jedro!" Njegov uzvik probudio je ostale. Narod se skupljao, pokazujući preko talasa, gde je kvadrat platna natopljenog solju polako rastao. Čak su i na obali osetili snagu noćašnjeg vetra. Kako je ijedan brod mogao opstati na takvom moru?
     "Rimljanski", reče neko kad su videli po dva čoveka za svakim veslom.
     "A na njemu je i admiral!" uzviknu neko drugi kad videše admiralsku zastavu kako leprša na jarbolu.
     "Tako mi Amfitritinih sisa, pa to je 'Herkul'!" povika jedan trgovac, krupan čovek koji im nikada nije dozvoljavao da zaborave kako je nekada bio u mornarici. "Služio sam na njemu kao krmanoš poslednje dve godine u Dubrisu, pre nego što mi je prošao ugovorni rok. Mora da je na njemu lično Karausije!"
     "Onaj koji je pre mesec dana pobedio gusare?"
     "Onaj koji čuva naš novac koliko i svoj! Žrtvovaću jagnje onom bogu koji ga je spasao", uzbuđivao se trgovac. "Da je poginuo, to bismo svi osetili!"
     Brod se polako okretao, skrećući oko Vektisa, očito se uputivši u luku Klauzentuma.
     Trgovci i ribari pohitaše ka obali, a seljani, probuđeni vikom, požuriše za njima.
     'Herkul' je ostao izvučen na obalu nedelju dana, dok su se oko njega rojili tesari, lečeći mu rane. Klauzentum je bio zabačena luka; ako popravke i nisu odgovarale merilima flote, zanatlije su ipak znale svoj zanat. Karausije je iskoristio priliku da se sastane sa magistratom i svim trgovcima koji su se u to vreme našli u luci, pokušavajući da otkrije sistem u gusarskim pohodima. No, svi su primetili kako, kada nema drugog posla, provodi mnogo vremena šetajući sam po obali, i niko se nije usudio da ga upita zašto se pri tome mršti.
     Tik pred Dugodnevicu, Karausije i tek popravljeni 'Herkul' isploviše, ponovo se uputivši ka Gezoriakumu.
     More je ovog puta bilo mirno kao staklo.

     U Avalonu su trajali drevni obredi Dugodnevice; ti običaji bili su stari i kada su druidi tek stigli u ove zemlje. U podnožju Tora mukala je stoka, osećajući miris vatre koju su druidi zapalili da bi je blagoslovili. Teleri je bila zadovoljna što je određena da sa ostalim devicama peva oko druge vatre, svetog plamena koji je zapaljen na vrhu Tora.
     Popravila je svoju belu haljinu, diveći se ljupkosti sa kojom je Dierna ubacila tamjan u vatru. Sve što je Vrhovna sveštenica činila, činila je sa takvom sigurnošću - možda je zapravo trebalo reći vlašću - da je to svakako poticalo od dugogodišnje vežbe. Teleri je tako kasno stigla u službu Misterija da nije mogla ni da zamisli kako će ikada uspeti da se kreće na takav način da sve što učini izgleda kao deo čarolije.
     Stoka u dolini počela je da prolazi između vatri, dok su ljudi pozivali bogove da je blagoslove. Na vrhu je trajala svečanost u znak priznanja da sve stvari, i tama i svetlo, moraju proći. Pun mesec opada i proguta ga noć, a potom se ponovo rađa kao traka svetlosti. Sunčevi ciklusi traju duže, ali znala je da ovaj trenutak, najduži dan u godini, označava početak njegovog opadanja. A ipak će se, usred tame kratkodnevice, sunce ponovo roditi.
     Šta još sledi takav ciklus, upita se ona. Rimska imperija pokriva pola sveta. Mogo puta je bila u opasnosti, i uvek su joj orlovi vraćali još veću moć. Hoće li nastupiti trenutak kada će Rim dosegnuti vrhunac svoje moći i potom početi da opada? I hoće li njegov narod prepoznati taj trenutak, kada dođe?
     Dierna se odmače od vatre, lako se naklonivši Ceridahosu, najstarijem druidu i Vrhovnom druidu Britanije, u znak da počne obred. Bilo je podne najdužeg dana, kada je moć svetlosti najpotpunija, i ispravno je da ovu svečanost vodi sveštenik. Kada padne tama, biće red na sveštenice. Starac raširi ruke, lepršajući rukavima.
     "Šta je postojalo u početku? Pokušajte da zamislite - praznina, zjapeće ništavilo? Bujna materica, trudna, koja nosi budući svet? Ako možete da zamislite nešto, znači da je to već postojalo, a ipak nije bilo ni nalik tome što možete da zamislite, jer to je bila Sila, to je bio Ponor, to je Bilo, i Nije... večito, nepromenljivo Jedinstvo..."
     Zastao je, i Teleri sklopi oči, njišući se od pomisli na toliku neizmernost. Druid nastavi da govori, a sada se u njegovom glasu osećao začetak melodije.
     "Ali onda je nastupila razlika - vibracija je uskomešala nepomičnost..."

     Uvučeni dah u nemom glasu,
     Koji sadrži plamen u spasu...
     Božanska tama i svetlost će doći
     Vreme i Prostor u punoj moći
     Gospodar i Gospa, taj sveti par
     sestre i braćo, prizovimo dar!

     "Njega zovemo Lugos!" uzviknuše druidi. "Gospodar Svetlosti!" Mladići iza njih počeše da pevaju jedan glas.
     "Nju zovemo Rigantona, Velika Kraljica!" odgovoriše sveštenice sa druge strane kruga. Teleri odgovori na to, pridružujući se muškim glasovima, tonom za trećinu višim od njihovog.
     Sledila su nova imena. Teleri ih je osećala kao bleske svetlosti koji ošamućuju čula. Osećala je moć kako narasta oko sveštenika koji je strajao sa druge strane kamenog oltara, i kako se među sveštenicama rađa odgovor energije.
     Opet istupi Dierna, podižući ruke. Dok je govorila, Teleri je osećala kako reči vibriraju i u njenom grlu, i znala je da Vrhovna sveštenica govori u ime svih njih.

     Ja sam More, Prostor i Prva Noć,
     Materica tame i svetla moć;
     Bezoblična struja, večiti tok,
     Uzorak za početak svega večitog;
     Ja sam Kosmička Majka, Velika Dubina
     Iz koje život dolazi i u kojoj sniva...

     Ceridahos istupi i stade pred nju, sa druge stane kamenog oltara. Teleri žmirnu, jer je na starčevom licu ugledala mladića i ratnika, oca i iscelitelja, punog zračenja moći. A kada je odgovorio sveštenici, unutar njegovov glasa čula je mnoštvo drugih.

     Ja sam Dah Vremena, večiti Dan,
     Ja sam žezlo života, i Put sGm;
     Ja sam Reč Moći, iskra u svemu,
     Tren paljenja i pokret u njemu;
     Ja sam Kosmički Otac, oslonac roga,
     Izvor energije, seme Boga!

     Dierna ispruži ruke nad drvetom za potpalu koje je bilo naslagano na kamenom oltaru. "Iz moje materice..."
     "Mojom voljom.." reče druid, pa i sGm pruži ruke, tako da su im se dlanovi gotovo dodirivali. Teleri zatrepta, jer videla je svetlucanje u vazduhu između njihovih ruku.
     "Svetlost Života stiže!" rekoše sveštenik i sveštenica u glas, i pažljivo poslagano granje iznenada planu.
     "Evo Svete Vatre!" povika druid. "Ovo je pobeda svetlosti - ovog trenutka preuzimamo njenu moć. Ujedinjenih snaga, održavaćemo tu svetlost tokom najtamnijih časova, i time ćemo steći pobedu!"
     "Ova vatra biće svetionik, plamen koji razgoni tamu", reče Dierna. "Neka nam njena svetlost prizove Branitelja, koji će doneti Britaniji mir i bezbednost!" Ona podiže iz vatre jednu zapaljenu granu.
     "Neka tako bude!" odvrati sveštenik. I on uze jednu granu i podiže je da plamti visoko.
     Jedno po jedno, druidi i sveštenice su uzimali granje iz vatre, raspoređujući se sa obe strane sve dok središnji plamen nije postao okružen krugom svetlosti, kao da je sunce sinulo nad njim, zaokruženo oreolom, i poslalo svoje zrake na one koji su stajali pod njim.
     Teleri, zagledana uvis, zakloni oči od svetlosti s neba. Potom ih je i protrljala, jer preko plavetnila se kretala jedna crna tačka. I ostali su je videli - pokazivali su je, a onda zaćutaše kad su prepoznali orla kako mirno leti sa juga, sa mora. Prilazio je sve bliže i bliže, sve dok ga nisu jasno videli, kao da ga je privlačio plamen.
     Sada je bio nad njima. Orao se stušti naniže, obiđe tri puta oko oltara, a potom se ponovo pope, spiralno kružeći naviše, ka nebesima, sve dok se nije stopio sa svetlošću.
     Zaslepljena, Teleri čvrsto zažmuri, ali i ispod kapaka joj je slika velike ptice i dalje poigravala unutar sunčevog sjaja. Orao je slobodno leteo - zašto joj je izgledalo da je izbegao snazi vatre samo da bi ga zarobilo sunce? Mora da joj se samo pričinjava, pomislila je dok je pratila ostale device niz Tor, jer, ako je sloboda divljeg orla na nebesima samo privid, šta može da bude istinski slobodno?
     Tog časa joj sećanje iz pređašnjeg života ukaza na paradoks slobode koja može da postoji samo kao deo većeg sistema, ali um koji je sebe poznavao kao Teleri to nije mogao da pojmi, pa, kao i orao, ova misao ubrzo nestade.

11.

     "Drago mi je što te vidim - već smo mislili da nam te je ona oluja otela." Maksimijan Avgust podiže pogled sa voštanih tablica i nasmeši se.
     Karausije je stajao u stavu mirno, sa desnicom položenom preko grudi u znak pozdrava. Nije očekivao da će u Gezorakumu zateći mlađeg imperatora. Maksimijan, zdepast, sed i sa prvim nagoveštajem stomačića, nosio je na plećima zapadni deo imperije. Posle dvadeset godina službe, Karausije je po navici odgovorio kao da se pred njim nalazi sam Dioklecijan.
     "Bogovi su me čuvali", reče on. "Izgubio sam jedan brod, ali drugi je uspeo da se vrati u Dubris. Oluja nas je odnela niz kanal i imali smo sreće da stignemo do Klauzentuma pre nego što smo se nasukali na stenje ili izišli na otvoreno more."
     "Zaista si imao sreće. No, bogovi vole čoveka koji se bori čak i kada izgleda da je svaka nada izgubljena. Imaš sreće, Karausije, a to je ređe čak i od veštine. Bilo bi nam žao da smo te izgubili."
     Maksimijan mu dade znak da sedne, a na to se opusti i treća prisutna osoba, čovek mlađi od obojice. Jedan pogled otkrivao je da je vojnik - držao se uspravno, kao da preko tunike nosi nevidljivi oklop. Bio je za pola glave viši od Karausija, sa proređenom plavom kosom.
     "Pretpostavljam da poznaješ Konstantina Hlorusa", nastavi imperator.
     "Samo po čuvenju", odvrati Karausije.
     Konstantin je bio omiljen dok je služio u Britaniji. Govorkalo se da je uzeo za stalnu ljubavnicu jednu lokalnu ženu. Od tada je imao nekoliko odličnih nameštenja po granici Germanije. Karausije ga pažljivije pogleda kad se nasmešio; lice mu je na trenutak bilo otvoreno i nedužno kao u dečaka. Potom je brzo povratio kontrolu. Idealista, pomisli Karausije, koji je naučio da krije svoju dušu. Takvi ljudi mogu da budu korisni prijatelji - ili opasni neprijatelji.
     A kako on njima izgleda? Sa kosom izbledelom od godina provedenih na moru, i kože sada već stalno smeđe od sunca i soli, verovatno je delovao kao mnogi drugi morski vukovi, osim ako mu je u očima ostao neki odraz vizije koju je video tokom oluje.
     "Biće ti drago da čuješ, pošiljka plena od onih gusara koje si zarobio prošlog meseca donela je lepu svotu", reče Maksimijan. "Stalno mi govoriš da nam je potrebna još jedna baza na južnoj obali... još nekoliko takvih pobeda, i imaćeš potrebna sredstva."
     U njegovom osmehu kao da je postojalo nekakvo iščekivanje. Karausije se namršti, svestan da je u tim rečima bilo nečeg neobičnog. Bogovi znaju koliko dugo se za to zalagao, ali nije se više nadao da će ga neko čuti.
     "Ko će zapovedati?" oprezno upita on.
     "Koga bi ti preporučio?" odvrati imperator. "Izbor je na tebi, Karausije - dajem ti britansku flotu i tvrđave na saksonskoj obali."
     Mora da je počeo da trepće, jer čak se i Konstantin iskezio. No, Karausije ga je jedva primećivao; iznenada je pred sobom ponovo video prikazu žene u belom, kako hoda po talasima.
     "Naravno, moraćemo da razradimo raspored tvojih obaveza na obe strane kanala", dodade Maksimijan. "Koliko trupa ti treba, i sa kakvom opremom? Ne obećavam da ćeš dobiti sve što zatražiš, ali..."
     Karausije duboko uzdahnu, primoravajući sebe da usmeri pažnju na čoveka pred sobom.
     "Pre svega, treba nam nova baza. Postoji dobra luka, lako bi mogla da se utvrdi, na obali blizu Klauzentuma. Zaklanja je ostrvo Vektis, a može se snabdevati iz Vente Belgarum." Dok je govorio, slika žene izblede, ustupivši mesto snovima koje je sanjao dok je koračao palubom jedrenjaka na dugim putovanjima preko kanala.

     Teleri nije želela da napusti Avalon. Kada je Dierna ubrzo posle Dugodnevice odabrala i nju za pratnju na putovanju, bunila se. No, kada ih je put doveo do Vente Belgarum, više nije mogla da se pravi ravnodušna. Stara prestonica Belge ležala je u blagoj udolini sa zelenim, vlažnim livadama i ponosnim gajevima. Posle močvara oko Tora, bogato tlo pod nogama delovalo joj je čvrsto i umirujuće. Ovde je vladalo osećanje mirne sigurnosti, istrajnosti sasvim drugačije od drevnih odjeka koje je osećala u Avalonu, kao da su se stvari retko menjale. Iako je u gradu bio pazarni dan, Venta ju je umirivala.
     Sveštenicama je gostoprimstvo pružio Duovir, Kvintije Julije Cerialis, najugledniji lokalni magistrat, koji je bio i potomak stare kraljevske kuće. Ne bi se to reklo na prvi pogled. Debeljušan i usporen, Cerialis je bio veći Rimljanin od Rimljana. Savršeno je govorio latinski, i Teleri, koja ga je od detinjstva govorila jednako dobro kao i maternji jetik, često je morala da prevodi mlađoj od dveju sveštenica koje su takođe bile u pratnji. Čak je i Dierna povremeno tražila pomoć, jer, iako Vrhovne sveštenice dobro razumeju jezik Rimljana, ona nije dovoljno vladala njegovim istančanim nijansama za ovu zaista zvaničnu priliku.
     No, ostali su uspevali da se snađu i sami. Sve devojke prijavljene za obuku dobro su govorile britanski. Teleri se stalno pitala zašto je, čak i pre nego što je položila zavete, otrgnuta iz mira Avalona.
     Vreme je ostajalo vedro i sunčano. Ova godina doneće dobru žetvu sena i žita, uprkos prolećnim olujama. Očito su im, kao što je Cerialis voleo da naglašava, bogovi i boginje bili naklonjeni. No, bregovi oko Vente zaustavljali su vetrove, i kako je vreme odmicalo, Teleri je počinjala da čezne za osvežavajućim morskim vetrom Durnovarije. Obradovala se kada je Dierna objavila da će otići na obalu radi osvećenja temelja za novu pomorsku tvrđavu.
     No, to nije bio samo prijatan izlet na obalu. Kada su neke žene upitale zašto Vrhovna sveštenica želi da blagosilja rimljansku tvrđavu, Dierna ih je podsetila na orla koji se pojavio na obredu Dugodnevice. "Nekada smo bili neprijatelji, ali sada naša bezbednost zavisi od Rimljana", rekla im je, a Teleri, koja se dobro sećala Saksonaca, složila se sa njom.

     "Ah, evo povetarca!" uzviknu Cerialis. "To će vam osvežiti te rumene obraze, mile moje!"
     Teleri uzdahnu. Uprkos šeširu sa širokim obodom, Cerialisovo lice bilo je crveno od vrućine. Možda će vetar malo ohladiti i njega.
     Na narednoj krivini ugledala je kroz drveće svetlucavu, plavu vodu. Put, novoizgrađen, išao je malo dalje od obale, od Klauzentuma, gde su proveli prethodnu noć. Dobar jahač stigao bi iz Vente za jedan dan, ali Cerialis je očito smatrao da gospe treba maziti.
     "Mislite li da će ova nova trvđava obeshrabriti Saksonce?" Uprkos njihanju nosiljke, ona se naže ka Cerialisu.
     "Svakako, svakako!" On je žustro klimao glavom. "Svaki zid i svaki brod su poruka tom morskom ološu da se Britanija drži." Ispravio se u sedlu, i ona na trenutak pomisli da će salutirati.
     "Ne slažem se", reče njegov sin Alektus, prilazeći bliže na svojoj kobili. "Najvažniji su vojnici i mornari koji će u njima biti, oče. Bez ljudi, brodovi su samo drvo koje truli, a zidovi su samo gomila kamenja."
     Sin je bio njenih godina ili možda malo mlađi, procenila je Teleri, sav koščat i napet za razliku od debeljuškastog i mlitavog oca. Imao je uzano lice i prodorne crne oči. Delovao je kao da je dobar deo detinjstva bolovao, i možda zato nije otišao u vojnike.
     "Istina... naravno, to je istina..." Cerialis sa nelagodnošću pogleda mladića.
     Teleri jedva savlada osmeh. Duovir je bio dobar poslovan čovek, ali govorkalo se da je njegov sin, iako telesno nežan, pravi čarobnjak sa brojkama. Njegova mudrost unapredila je porodično bogatstvo do te mera da su mogli da plaćaju javne radove i zabave, kao što se očekuje od jednog magistrata, i Cerialis je to znao. Alektus je predstavljao kukavicu u gnezdu debelog goluba, ili možda neku plemenitiju pticu, možda sokola, pomisli ona gledajući njegov oštri profil. U svakom slučaju, bilo je jasno da otac uopšte ne rauzme svog sina.
     "Pa, ovaj novi admiral je ubedio imperatore da nam pojačaju odbranu", vedro reče ona. "To je svakako znak da je taj čovek, u najmanju ruku, vredan našeg poverenja."
     "Tako je. Ako vođe ne valjaju, ni najbolji ljudi ništa ne vrede", mudro je klimao glavom Cerialis.
     U Alektusovom pogledu pojavi se prezir, toliko kratko da nije bila sasvim sigurna je li dobro videla.
     "Niti žene", suvo reče ona. Sumnjala je da rimljanska vojska, ma koliko uvežbana i disciplinovana, ima išta nalik na testiranje koje moraju da prođu sveštenice Avalona. Ona potraži pogledom drugu nosiljku, u kojoj je putovala Dierna sa malom Adven. Osetila je zavist i brzo ju je savladala. Možda će na putu nazad Vrhovna sveštenica pozvati nju da joj pravi društvo.
     Nosiljka se nagnula kada su počeli da silaze ka obali. Kada su izišli ispod drveća, Teleri se nagnula i počela da se osvrće. Taj novi admiral svakako ima dobro oko za okolinu. Zemljište raščišćeno za tvrđavu ležalo je u severozapadnom uglu prilično velike prirodne luke, povezane sa morem preko uzanog kanala. Ovo mesto pružalo je zaštitu i od oluja i od gusara, mada je po ovako blistavom letnjem danu bilo teško zamisliti i jedno i drugo.
     Tvrđava će očito biti velika. Jarkovi za temelje zidova bili su iskopani u obliku kvadrata dužine po nekoliko akri, povremeno prekinutog kulama u obliku slova U. Cerialis se potrudio da ih obavesti kako će ovo biti najveća od svih obalskih tvrđava, veća čak i od one u Rutupiji. Kako su se primicali, on poče da sa vlasničkim ponosom odmerava radnike. Teleri je znala da ovakve građevine obično podižu sami vojnici, ali videla je da je deo radnika drugačije odeven.
     "Mudro ste to primetili, veoma mudro", reče Cerialis, prateći njen pogled. "To su robovi sa mojih imanja, poslati da pomažu u izgradnji. Smatrao sam da je tvrđava koja će braniti Ventu mnogo korisniji doprinos gradu nego, recimo, amfiteatar."
     Alektusove tanke usne se izviše, ali to nije ličilo na osmeh. Da li se protivi ovom očevom gledištu? Ne, pomisli Teleri, setivši se šta je ranije govorio. Mnogo verovatnije je upravo on dao ocu tu ideju.
     "To je odličan plan, i sigurna sam da će novi zapovednik ceniti vašu pomoć", ljubazno reče ona i odmah primeti izdajničko rumenilo na mladićevim upalim obrazima.
     No, njegov pogled ostao je upravljen ka graditeljima. Nekolicina muškaraca išla je tamo-amo, nadgledajući iskopavanje. Gde li je admiral, upita se Teleri. Videla je kako se Dierna naglo uspravlja u nosiljci, zaklanjajući rukom oči od sunca. Alektus je zaustavio konja, napet kao lovački pas. Teleri pođe za njegovim pogledom. Jedan od oficira, u elegantnoj crvenoj tunici i sa pojasom od bronzanih pločica, išao je prema njima, praćen snažnim muškarcem u mornarskoj tunici bez rukava, izbledeloj od sunca i soli do te mere da se više nije raspoznavalo kakve je boje nekada bila.
     Alektus sjaha da ih pozdravi. No, prvo je prišao drugom čoveku. Teleri raširi oči. Je li to taj čovek, kose ukrućene od znoja i visokog čela pocrvenelog od sunca, o kome su čuli tolike priče? Prilazio im je širokim korakom čoveka koji provodi mnogo vremena na moru, i kad im se primakao, primetila je kako preleće pogledom preko vode, šume i pridošlica, pa opet nazad, čak i dok se smešio. To ju je, začudo, podsetilo na način na koji Dierna osmatra okupljene sveštenice pred početak neke ceremonije.
     Dierna je vrlo čudno gledala Karausija, gotovo sa odobravanjem. Kada je Rimljanin prišao da stegne ruku Alektusu, on ponovo prelete pogledom preko nosiljki, i kada je ugledao Vrhovnu sveštenicu, Teleri ga vide kako iznenađeno širi oči. Potom nastupi gužva opšteg upoznavanja. Kada je kasnije razmišljala o tome, činilo joj se da je izgledao kao da je prepoznao sveštenicu. No, to joj se svakako činilo, jer sama Dierna je rekla da nije pre toga upoznala Karausija.

     Sunce je zalazilo iza niskog rta koji je štitio luku. Karausije je stajao sa oficirima pred temeljima svoje tvrđave, gledajući kako se sveštenice pripremaju za svoj obred. Legionari su bili okupljeni u formaciju na mestu gde će jednog dana biti kapija, a sa obe strane stajali su lokalni radnici.
     Pre mesec dana, kada su počeli kopanje, došao je sveštenik iz Jupiterovog hrama u Venti Belgarum i žrtvovao vola, a prorok je čitao iz životinjskog droba. Proročanstvo je bilo ohrabrujuće - ali Karausije zaista nije mogao da se seti da je ikada, kad su planovi već načinjeni i sredstva prikupljena, neki prorok rekao išta nepovoljno na osnovu utrobe žrtvovane životinje.
     "Hiljadu godina i dve hiljade stajaće ovi temelji u slavu Rima u ovoj zemlji..."
     Odlično proročanstvo, pomisli Karausije. No, sveštenik, punačak i živahan čovečuljak čiji je kuvar bio najbolji u celoj Venti, nije delovao naročito ubedljivo. Dok je gledao sveštenice u plavim odeždama, Karausije je shvatio zašto mu se činilo da rimljanska ceremonija nije dovoljna, i zašto je, kada je čuo da je Gospa od Avalona u blizini, zamolio da dođe i ona. Tvrđava Adurni biće rimljanska, ali zemlja koju treba da zaštiti je Britanija.
     Tokom rimljanskog obreda stajao je i znojio se u svojoj togi pod podnevnim suncem. Večeras je nosio lanenu tuniku obojenu u purpur, izvezenu po ivicama, i laki vuneni ogrtač sa zlatnom kopčom. Takva odeća dovoljno je ličila na nošnju njegovog plemena u Germaniji da bi ga podsetila na prošlost koje se odrekao kada je položio zakletvu Rimu. Narod njegovog oca prinosio je ponude Nehaleniji. Kakvoj li se boginji ovde mole?
     Na zapadu se pojavi sjaj. Admiral se okrenuo na vreme da vidi ivicu sunca kako proviruje na trenutak iza brega, kao srp od rastopljenog metala. Dok je nestajalo, njegov pogled privuče slabiji sjaj. Jedna od žena palila je baklje. Podizala ih je, i na trenutak ju je ugledao kako stoji, nalik na boginju, sa rukama punim svetlosti. On trepnu i shvati da je to samo najmlađa sveštenica, kćer, kako su mu rekli, nekog lokalnog kralja. Dosad mu se činilo da je hladna i odsutna, ali sada, sa svetlošću koja joj je blistala na crnoj kosi i bledoj koži, bila je divna.
     Vrhovna sveštenica, lica skrivenog iza vela, stade iza nje, a za njom ostale dve; jedna je nosila granu oskoruše, a druga štap jabukovog drveta okićen srebrnim praporcima.
     "Ovo je čas između dana i noći, kada možemo da hodimo između svetova", začu se ispod vela glas Gospe Dierne. "Zidovi koje ćete ovde izgraditi biće od kamena, dovoljno snažni da odbiju oružje ljudi. Ali mi ćemo, hodeći, stvoriti drugačiju prepreku, štit od duha koji će odbijati duh vaših neprijatelja. Budite svedoci, vi što služite Britaniji i Rimu!"
     "Ja sam svedok", reče Karausije.
     "I ja", začu se iza njega Alektusov nešto viši glas.
     "I ja", ozbiljno reče Cerialis.
     Dierna prihvati njihove izjave lakim naklonom glave. Mora da tako carica prihvata zakletvu, pomisli Karausije. Pretpostavljao je da je Vrhovna sveštenica Avalona ravna carici, u svom domenu. Je li to zaista ista žena iz njegove vizije? Ako jeste, zna li to ona? Čudno se ponašala prema njemu; nije mogao da odredi da li joj se dopada ili ga prihvata samo po dužnosti.
     No, sveštenice su već počele da kruže, skrećući udesno. Zvuk praporaca bio je sve slabiji.
     "Koliko treba da stojimo ovde?" upita Cerialis posle nekog vremena. Sveštenice su stigle do najbližeg ugla i zastale da prinesu ponude duhovima zemlje. "Ne znam zašto su joj bili potrebni svedoci. Nema ništa da se vidi."
     "Ništa?" šapnu Alektus drhtavim glasom. "Zar ne osećaš? One pevaju zid moći. Zar ne vidiš svetlucanje u vazduhu tamo gde su prošle?"
     Cerialis se nakašlja, postiđeno gledajući admirala kao da bi da kaže: On je samo dete, svašta mu se pričinjava. No, Karausije je video Gospu od Avalona kako hodi po talasima. Sada nije video ništa, ali činilo mu se da neko neobično čulo potvrđuje Alektusove reči.
     Čekali su dok su sveštenice išle u pravcu sunca, do najudaljenijeg ugla, a potom krenule ponovo ka njima. Trajao je dugi severni sumrak, i boje zalaska sunca bledele su od zlatne do ružičaste, i od ružičaste do carske purpurne, kao da je preko neba prevučen carski plašt. Procesija se zaustavila na narednom uglu, a potom krenula ka mestu gde će jednog dana biti glavna kapija.
     "Hodite, vi koji ćete držati ovo mesto protiv naših neprijatelja!" uzviknu Gospa. Karausije u prvi mah nije razumeo. No, shvatio je da pokazuje na njega, pa je pošao napred. Zaustavio se pred njom. Lice joj je bilo skriveno, ali osećao je njen pogled na sebi.
     "Šta ćeš dati, čoveče sa mora, da bi čuvao u bezbednosti narod ove zemlje?" Glas joj je bio tih, ali u njemu je bilo značenja čija ga je težina uznemiravala.
     "Dao sam zavet da ću braniti imperiju", poče on, ali ona odmahnu glavom.
     "Ovo nije pitanje volje, nego srca", reče ona. "Hoćeš li proliti krv svoga srca, ako zatreba, da bi sačuvao ovu zemlju?"
     Ovu zemlju... pomisli on. Otkako je dodeljen kanalskoj floti, pretpostavljao je da je zavoleo Britaniju, kao što vojnik zavoli svako mesto na kome je dugo raspoređen. Ali ona nije to tražila od njega.
     "Rođen sam u zemlji preko mora, i na rođenju sam dobio blagoslov bogova..." tiho reče on.
     "Ali prešao si to more, i život ti je ponovo podarila Boginja kojoj služim", odvrati Dierna. "Da li se sećaš?"
     On je zurio u nju, nazirući kroz veo onu koju je video u oluji. "Znači, jesi bila ti!"
     Ona ozbiljno klimnu glavom. "I sada tražim da mi platiš što sam te spasla. Tvoja krv će te vezati za ovo tlo. Ispruži ruku."
     Glas joj je bio potpuno siguran, i on, koji je jednom rečju mogao da pošlalje čitavu britansku flotu na more, smerno posluša.
     Svetlost baklji poigravala je na malom srpu što ga je držala u ruci. Pre nego što je stigao išta da pita, ona mu prevuče oštrim vrhom preko meke kože na unutrašnjoj strani podlaktice. On se ugrize za usnu od bola i zagleda se u tamnu krv koja je izvirala iz posekotine i kapala na zemlju.
     "Hrani ovu zemlju kao što ona tebe hrani", šapnu Gospa. "Krv krvlju, duša dušom. Kao što si se obavezao da čuvaš, ona se obavezala da daje, vezani ste službom i sudbinom..." Iznenada ga je pogledala, i glas joj je zadrhtao. "Zar se ne sećaš? Tvoje telo je odraslo u plemenu Menapi, koje obitava preko mora, ali tvoja duša je mnogo starija. Činio si ovo i ranije!"
     Karausije se strese i obori pogled na tamne mrlje, tamo gde je njegova krv nahranila zemlju. Svakako je to video i ranije... On duboko udahnu, iznenada svestan kako se miris šume, oslobođen hlađenjem vazduha, meša sa mirisom mora. Trenutak vizije otkri mu visoko brdo sa krugom od kamenja na vrhu. Neprijatleji su bili svuda oko njega, rimski vojnici. Krv iz njegovih rana prskala je po zemlji dok je vitlao blistavim mačem...
     A onda jedna baklja zapucketa i vrati ga u sadašnjost. No, sada je razumeo da ono što oseća prema Britaniji nije samo ljubav prema dužnosti. Sada je neće braniti samo iz ambicije, nego i iz ljubavi.
     Dierna dade znak najmlađoj sveštenici, onoj po imenu Teleri, koja predade baklje ostalima. Obrisala mu je ruke krpicom koju je držala za pojasom, ozbiljnog i pažljivog lica, a onda je previ belom platnenom trakom.
     Vrhovna sveštenica iscrta simbol iznad mesta gde je zemlja upila njegovu krv. "Onima koji dolaze u miru, ovaj put će biti uvek otvoren", svečano reče ona. "A biće zatvoren pred onima koji dolaze u ratu!" Potom se okrete ka istoku, podižući ruke, i kao u odgovor, mesec se diže nad zalivom kao srebrni štit.

     Sutradan je Cerialis pozvao rimske oficire na gozbu na obali. Kad su gosti stigli, Dierna je stajala pod hrastovim drvetom, gledajući kako njegove sluge postavljaju stolove i klupe. Da bi ukazao čast domaćinu, Karausije je obukao belu vojnu tuniku sa crvenim ivicama, a pojas i sandale bili su mu od crveno obojene kože sa graviranim pozlaćenim pločicama. Danas se odmah videlo da je vojni zapovednik. No, sinoć, dok su blagosiljali temelje njegove tvrđave, izgledao je kao kralj...
     Šta li je njemu značila ta svetkovina? Nije očekivao da će ga ona pozvati, ali pokorio joj se. Doduše, ni ona nije planirala da ga obavezuje. No, kada u su stigle do kapije, slika čoveka na brodu i čoveka koji ju je gledao sa brda stopile su se u jednu, i znala je da zemlju neće zaštititi kamen i malter, nego krv onih koji se zakunu da će je braniti. A sada ga je zemlja poznavala, i bogovi, ali da li on to razume?
     Bilo je potrebno još nešto, nešto zbog čega će on želeti da vrši dužnost koja ga obavezuje. Čitave noći progonili su je snovi o svetim kraljevima i kraljevskim venčanjima. Iznenada je iz toga iznikla slika baklji pod noćnim nebom, i sa njom zamisao - Teleri se možda neće dopasti, pomisli ona, ali poslužiće. Nije se ni setila da razmisli kako će se ona osećati dok bude gledala devojku kao Karausijevu nevestu.
     Jedan Cerialisov rob ponudi je kotaricom bobica, da zavara glad dok ne počne gozba. Ona klimnu glavom, uze jednu i dodirnu dečakov rukav.
     "Ako treba još da se čeka, idem da prošetam obalom. Idi kod rimskog zapovednika i pitaj da li će me pratiti."
     Dok je gledala momka kako prilazi Rimljanima, shvatila je da ni to nije planirala. No, ideja svakako nije bila njena. Od one vizije pred Dugodnevicu, vodili su je bogovi; ako je otvorila svoj duh da ih čuje, mora verovati da je sve što čini njihova volja, a ne njena.
     Admiralovo ponašanje bilo je besprekorno. Učtivo se držao na pravom rastojanju od nje dok su polako išli ka samoj vodi; nije je dodirivao, ali bio je dovoljno blizu da je pridrži ako bi se spotakla na kamenju. No, pogled mu je bio pun opreza kao da ide pravo na neprijatelja.
     "Pitaš se u šta si se to uvalio. I ne veruješ mi", poče ona tiho. "Često je tako u sličnim prilikama. Kada uzbuđenje mine, stiže sumnja. Prvog jutra posle svog posvećenja, poželela sam da pobegnem iz Avalona. Ne plaši se, nije učinjeno ništa što bi uticalo na tvoju čast."
     On podiže jednu obrvu, i duboke bore na njegovom licu na trenutak se umekšaše. Ona je pratila tu promenu sa neobičnim uzbuđenjem. Volela bih da ga vidim kako se smeje, pomisli.
     "Zavisi od toga šta sam se tačno zakleo da..."
     "Da braniš Britaniju, čak i po cenu smrti..." poče ona, ali on odmahnu glavom.
     "To mi je ionako dužnost. Ovo je bilo nešto više. Jei li me začarala?"
     Prešli su još nekoliiko koraka dok je Dierna premišljala. Dobro je što je on svestan moći obreda, ali to je značilo i da mora biti veoma oprezna pri odlučivanju šta će mu reći.
     "Ja nisam veštica, nego sveštenica Velike Boginje, i bilo bi protivno mojim zavetima kada bih te prisiljavala na nešto... Ali ipak verujem da si vezan. Vezali su te sami bogovi", nastavi ona, "pre nego što smo se mi uopšte sreli."
     "Onda kad sam te video u oluji?" odvrati Karausije. Lice mu se ponovo izmeni, ali ne vedrinom kao maločas nego nečim dubljim, možda čak i užasom. Dierna opet oseti onaj čudan bol, sada oštriji, kao da nosi oštricu u srcu. U obredu je preko njegovog lica videla drugo, mlađe, sa rimljanskim crtama i tamnom kosom. Znala je da je u tom životu on bio sveti kralj. Ali ko sam ja bila, u tom drugom, tako davnom životu?
     "Kako može živa žena da hodi po talasima?"
     "Moje telo je ležalo u trnasu - ti si video moj uobličeni duh, koji može da putuje veštinama koje su Misterija Avalona."
     "Druidska znanja?" sumnjičavo upita on.
     "Mudrost koju druidi čuvaju jer su je naučili od onih koji su došli ranije, iz Potopljenih Zemalja preko mora. Ono što je preostalo od tog znanja čuva moje sveto sestrinstvo. U Avalonu još ima moći", nastavi ona, "moći koja ti može biti od velike pomoći dok budeš branio ovu zemlju. Uz našu pomoć, odmah ćeš znati kada dođu razbojnici, i moći ćeš da izjedriš i presretneš ih dok se budu vraćali kući."
     "A odakle će doći ta pomoć?" On iskrivi usne. "Moje dužnosti će me voditi uzduž i popreko ove obale i mora. Ne možeš provoditi čitavo vreme u obliku duha, savetujući me!"
     "Istina je da u svom svetu imam dužnosti zahtevne koliko su i tvoje. Ali ako bi neko od mog naroda bio sa tobom, ona bi mogla da ti pomogne u nekim stvarima i da, kada je potreban veliki napor, razgovara u duhu sa mnom. Predlažem ti savez, i da bih ga zapečatila, daću ti jednu od mojih sveštenica."
     Karausije odmahnu glavom. "Vojska ne dozvoljava da žena bude službeni..."
     "Biće ti supruga", prekide ga Dierna. "Rekli su mi da nisi oženjen."
     On zatrepta, i ona primeti da je pocrveneo. "Ja sam oficir..." reče on nekako bespomoćno. "Koga si mi namenila?"
     Dierna u sebi odahnu od olakšanja. "Nisi više navikao da primaš naređenja", nasmeši se ona, "i misliš da sam vrlo svojeglava, znam. Ali mislim i na tvoje dobro i na službu ovoj zemlji. Teleri je devica koju ću ti dati; ona je kćer Eidina Minoka. Dovoljno je visokog porekla da bi ti bila dostojna žena, i veoma je lepa."
     "Ona koja je noćas u obredu nosila baklje?" upita on. "Zaista je lepa, ali jedva da sam razgovarao sa njom."
     Dierna odmahnu glavom. "Neću je terati u brak protiv njene volje. Kada pristane, razgovaraću sa njenim ocem, i svi će misliti da je brak ugovoren između vas dvojice, kao što je uobičajeno."
     Teleri će verovatno žaliti što napušta Avalon, pomisli sveštenica, ali svakako će joj se dopasti da se uda za čoveka sa toliko moći. Dierna se zagleda u admiralova široka ramena i snažne i vešte ruke; oseti da joj se puls ubrzava, i na trenutak požele da je mogla da mu priđe kod Beltanskih vatri.
     No, Teleri je mlađa i lepša. Ona će vršiti svoju dužnost na Avalonu, a Karausije će biti srećan sa Teleri u naručju.

     Na nebo su se navlačili oblaci. Teleri obrisa čelo velom i duboko udahnu lepljivi vazduh. Bilo joj je pomalo muka od njihanja nosiljke koja ju je vraćala neravnim putem ka Venti Belgarum, a vreme joj nimalo nije pomagalo. Znala je da će biti sve gore dok god ne počne kiša.
     Barem se vraćala zajedno sa Diernom. Pogledala je stariju sveštenicu, koja je sedela u smirenoj ranvoteži, očiju sklopljenih kao da meditira. Kada su krenuli iz luke Adurni, radovala se, jer su se vraćali u Avalon. No, što je Dierna duže ćutala, Teleri je bivala sve napetija.
     Na pola puta do Klauzentuma, zaobišli su odred vojnika koji su izravnavali put i polagali novo kamenje. Odatle je put bio pokriven šljunkom, pa su putovali lakše. Kao da ju je promena pokreta probudila, Vrhovna sveštenica se najzad pokrenu.
     Teleri zausti da progovori, ali Dierna ju je pretekla.
     "Provela si sa nama u Avalonu skoro tri godine. Uskoro ćeš moći da položiš zavete. Jesi li bila srećna tamo?"
     Teleri je zurila u nju. "Srećna?" jedva uspe da izgovori. "Avalon je dom moga srca. Mislim da nikada i nigde nisam bila srećna dok nisam došla kod vas!" Naravno, ponekad se bunila zbog discipline, ali ipak joj je bilo daleko bolje nego zatvorenoj u očevoj kući.
     Dierna klimnu glavom, ali u njenom pogledu bilo je nečeg čudnog.
     "Učila sam što sam bolje mogla", reče Teleri. "Zar sveštenice nisu zadovoljne mnome?"
     Sveštenica je blaže pogleda. "Zadovoljne su. Vrlo dobro ti je išlo." Potom nastupi kratka pauza. "Kada smo blagosiljale tvrđavu, šta si videla?"
     Teleri je opet zurila u nju. Jedva je primorala um da se vrati na polje osvetljeno bakljama i zvezdama.
     "Mislim da smo podigle moć. Koža mi je bridela..." Nesigurno je gledala sveštenicu.
     "A rimljanski zapovednik, Karausije - šta misliš o njemu?"
     "Izgleda snažan... sposoban... i verovatno i ljubazan", polako reče ona. "Iznenadila sam se kad si mu uzela krv za blagoslov."
     "I on se iznenadio." Dierna se osmehnu. "Pred Dugodnevicu, kada sam se izdvojila tražeći vizije, videla sam ga." Teleri oseti da joj se oči šire dok joj je sveštenica pričala događaj. "On je Orao koji će nas spasti, Odabrani Branitelj", zaključi Dierna. "Ponudila sam mu savez sa Avalonom."
     Teleri se namršti. Karausije joj nije izgledao kao heroj, a i svakako joj je delovao star. Ali Dierna je govorila dalje.
     "Boginja nam je pružila mogućnost, a taj čovek, mada nije od naše krvi, ima drevnu dušu. Ali jedva da je budna u njemu. Potreban mu je saputnik da ga podseća i da bude njegova veza sa Avalonom..."
     Teleri oseti kako joj malopređašnja mučnina iznenada steže utrobu. Dierna je uhvati za ruku. "Bivalo je i ranije da devojka obučavana u Avalonu bude data kralju ili vojskovođi, kako bi ga vezala za misterije. Kada sam ja bila mala, Eilan, princeza Demeta koju su na jeziku Rimljana zvali Helena, bila je data Konstantinu Hlorusu. Ali on je premeštan izvan Britanije. Sada se ponovo javlja potreba za takvim savezom."
     Teleri proguta knedlu. "Zašto to govoriš meni?" upita ona šapatom.
     "Zato što si ti najlepša i najnadarenija od naših devojaka koje još nisu položile zavet, i visokog si porekla, što će Rimljani ceniti. Ti moraš poći za Karausija."
     Teleri se otrže; sama pomisao da legne sa muškarcem vratila ju je sećanje na Saksončeve grube ruke koje je drže. Tog časa je savlada mučnina, i ona grčevito zgrabi ivicu nosiljke, odgurnuvši zavese. Čula je Diernu kako dovikuje robovima da zaustave konje. Želudac, ispražnjen, poče da joj se smiruje i svet joj se ponovo vrati u žižu.
     "Siđi", začu ona mirni glas sveštenice. "Eno potoka gde možeš da se umiješ i piješ. Tada će ti biti bolje."
     Teleri dopusti robovima da joj pomognu pri izlasku iz nosiljke, crveneći od stida dok je osećala na sebi radoznale poglede ostalih sveštenica, i zabirnutost Alektusa, koji je predvodio pratnju.
     "Evo, sad će ti biti dobro", govorila je Dierna.
     Teleri obrisa usta i sede. Voda ju je oživela, i zaista se osećala bolje na čvrstom tlu. Videla je oblake kako se skupljaju na nebu, i crvene biljke u travi, i svetlucanje potoka, jasno kao i obično. Dašak vetra pomeri joj vlažnu kosu sa čela.
     "To što si rekla", šapnu ona. "Ne mogu. Odabrala sam Avalon jer sam želela da služim Boginji. A znaš bolje od bilo koga zašto ne mogu da se podam muškarcu." Dierna ne zna šta traži od nje u tom braku. Žena je rob, a ona tog čoveka čak ni ne poznaje.
     Dierna uzdahnu. "Kada su me odabrali za Vrhovnu sveštenicu, pokušala sam da pobegnem. Bila sam trudna sa prvim detetom, i znala sam da, ako mi zapadne ta sudbina, neću moći nikada da mu budem majka - barem ne uistinu - jer će prva briga uvek morati da mi bude dobro Avalona. Čitavu jednu noć ležala sam u močvari, plačući, dok se magla kovitlala oko mene. Posle nekog vremena shvatila sam da postoje drugi ljudi koji će se starati o mojoj deci, ali da tog časa zaista nema nikoga drugog ko bi mogao da preuzme terete Gospe od Avalona. Žalila sam za jednostavnom srećom u kojoj neću smeti da uživam, ali još više sam se plašila krivice, mnogo veće od one koju sam osećala zato što neću moći da pružim svom detetu svu svoju ljubav, krivice koja će me progoniti ako odbijem ovu dužnost. Mislim da bi smrt bila bolja od onoga što sam tada osećala.
     Ali tik pred izlazak sunca, kada sam potrošila sve suze, okružila me je toplina, kao u majčinom naručju. U tom času sam znala da će moje dete imati svu ljubav koja mu je potrebna, jer će Boginja bdeti nad njim, i da ne treba da se bojim kako ću izneveriti one koji zavise od mene, jer će Ona delovati kroz mene.
     Zato mogu da tražim da učiniš ovo, Teleri, jer znam koliko će ti teško biti. Kada polažemo zavet Avalonu, mi obećavamo da ćemo služiti Gospu prema Njenoj volji, a ne prema našoj. Zar misliš da te ne bih radije zadržala kraj sebe, da te gledam kao rasteš u lepoti kao mlado jabukovo drvo?" Dierna ponovo pruži ruke, i Teleri se ovog putna nije odmakla. "Znakovi su bili suviše jasni da bismo ih poricali. Britaniji je ovaj čovek potreban, ali on je suviše ukorenjen u ovaj život da bi se sećao mudrosti svoje duše. Ti moraš biti za njega Boginja, mila moja, i probuditi ga!"
     Dierni zastade glas. Teleri ju je gledala, svesna koliko je starija žena voli.
     "Gospa je okrutna što nas tako korisit!" uzviknu ona. Ali njeno srce govorilo je drugačije. Zar me ne voliš dovoljno da bi me zadržrala kraj sebe? Zar ne vidiš koliko želim da ostanem?
     "Ona čini ono što mora, za dobro svih..." šapnu sveštenica, "i da bismo joj služile, moramo i mi tako."
     Teleri pruži ruke, dodirnu Dierninu blistavu kosu, a Dierna je čvrsto zagrli.
     Posle nekog vremena Teleri oseti vlagu na obrazima, i nije znala da li to sama Gospa plače na nebesima, ili su to njene sopstvene suze.

12.

     Žito je bilo skupljeno u ambare, a seno u plastove. Zemlju je obuzeo žetveni mir. Njive izvan doline Avalona bile su prošarane zlatom. To je dobar znak, pomisli Dierna dok su se magle stapale iza njih. Brakovi se obično sklapaju u proleće ili početkom leta, ali za Karausija svakako je bolje da uzme svoju nevestu kada početak zime okonča pljačkašku sezonu, pa će imati vremena da je upozna pre nego što bude ponovo morao da pođe u borbu. A to što se Dierna oseća iznureno bilo je samo stoga što je poslednja dva meseca žurno pripremala Teleri za udaju.
     Svakako je i Teleri zbog toga izgledala bleda. Dok su se penjale u pokrivena kola koja je Eidin Minok poslao da ih odvezu u Durnovariju, Dierna umirujuće potapša devojku. Radila je naporno kao i sve druge, dovršavajući obuku i učeći da vidi vizije u vodi.
     To je, naravno, bilo najlakše u svetom kladencu, ali biće sasvim dobra i srebrna činija, ukoliko ona koja Gleda udahne dovoljno svetog dima i ako je voda blagoslovljena odgovarajućom čarolijom. Stvar i nije u vodi, nego u onome ko gleda u nju. Ona sama je dovoljno uvežbala tu veštinu da bi mogla da prizove vizije i u blatnjavoj barici, uz samo nekoliko dubokih udaha i bez ikakve pomoći bilja. Ponekad joj se čak dešavalo da joj Vid dođe nepozvan, a te vizije, prizvane potrebom, bile su najvažnije.
     No, Teleri je još verovala da svetost počiva u obličju stvari, i zato je, između svega ostalog, nosila sa sobom i srebrnu činiju prošaranu lavirintom spirala koje privlače pogled, kao i nekoliko vrčeva vode sa svetog kladenca.
     Teleri je piljila kroz otvor između kožnih zavesa kao da može da vidi kroz maglu što okružava Tor. No, mogla se videti jedino hrišćanska crkva i grupica koliba u kojima su živeli tamošnji monasi. Više uz brdo, iznad svetog kladenca, bile su kuće svetog sestrinstva. Nad njima se video zaobljeni vrh Tora, pust još od vremena prve Vrhovne sveštenice, kada su monasi porušili sveto kamenje. Ponekad je, gledano spolja, bilo teško misliti da oni koji imaju moć da pođu kroz maglu na njenom kraju nalaze Veliku salu Avalona, Kuću Devojaka, uspravljeno kamenje i Put Procesije koji do njega vodi.
     Pred njenim duhovnim okom to je bilo mnogo stvarnije od prizora koji je videla. Mnogo šta se izmenilo otkako je Gospa Kaileja prizvala magiju kojom je odvojila Avalon od sveta. U Sianino vreme počeli su da grade od kamena. U vreme vladavine Sianine kćeri, dizali su se zidovi Velike sale, dugački koliko i kod neke rimske bazilike, mada je bila pokrivena trskom, a ne crepom. Njena unuka posvetila je prve stubove Puta Procesije. Diernina baka je izgradila novu Kuću Devojaka.
     A šta ću ja sagraditi? - upita se ona. Odmahnula je glavom, jer odgovor na to ležao je upravo na ovom putovanju. Njene pramajke gradile su u kamenu, a ona, prva koja je posle mnogo godina obratila pažnju na spoljnji svet, gradiće na nevidljivim temeljima ljudsokg srca. Ili srca samo jednog čoveka. No, ako temelj bude dobro postavljen, načiniće na njemu zid od brodova i ljudi koji će zadržavati Saksonce mnogo uspešnije od bilo koga kamenog zida.
     Dierna se zavali u meko sedište i spusti zavesu kad su kola krenula. Teleri je već zatvorila oči, ali ruke su joj bile suviše čvrsto stegnute da bi spavala. Sveštenica se namršti, tek sada primetivši koliko su devojci smršale ruke. Posle one prve pobune, Teleri se više nije protivila braku. Naprotiv, činila je sve što se od nje tražilo, poslušno kao svaka kćer Avalona. Dierna je pretpostavljala da se Teleri pomirila, ali sada se upitala nije li samo koristila gužvu priprema da izbegne dalje ispitivanje.
     "Teleri", tiho pozva ona i vide da se devojčini kapci trzaju. "Veština gledanja u vodi deluje u oba smera. Svake noći tražićeš u vodi vizije onoga što se dešava u Britaniji - slike koje ću ti ja slati, ili koje ćeš vremenom početi i sama da primaš. Ali voda se može koristiti i za slanje poruka. Kada si u transu, ako si se dobro pripremila i imaš jaku volju, možeš mi i poslati poruku. Ako se desi nešto - ako budeš u nevolji - pozovi, i ja ću doći."
     Teleri odgovori, ne otvarajući oči. "Tri godine sam provela na Avalonu. Očekivala sam da će se sada spremati moje posvećenje, a ne venčanje. To je bio samo lepi san. Sada sam izbačena i oterana nazad u svet. Rekla si mi da me daješ dobrom čoveku. Takva sudbina nije ništa gora nego u drugih devojaka plemenitog porekla. Najbolje da raskid bude potpun..."
     Dierna uzdahnu. "Kao što kažeš, provela si tri godine među sveštenicama. Avalon je ostavio traga na tebi, Teleri, iako ne nosiš polumesec na čelu. Tvoj život nikada više neće biti kao nekada, jer ti više nisi ista. Čak i ako je sve dobro, biće mi lakše ako mi se budeš javljala." Čekala je, ali odgovora nije bilo. "Ljuta si na mene, i verovatno s razlogom. Ali nemoj nikada zaboraviti da će Boginja biti tu da te teši čak i ako ne budeš htela da se obratiš meni."
     Na to se Teleri uspravi i pogleda je pravo u oči. "Ti si Gospa od Avalona..." polako reče ona. "Meni si ti Boginja." Potom ponovo odvrati lice.
     Gospo, šta sam to učinila? - pomisli Dierna, gledajući devojčin profil, čist i besprekoran kao na nekom rimljanskom bareljefu. Ali već je bilo učinjeno, gotovo sasvim, a potreba koja je izazvala ovu izdaju - ako je to zaista izdaja - nije se izmenila. Ona i sama zatvori oči. Gospo, Ti poznaješ sva srca. Ovo dete ne može razumeti da je ovo što si Ti tražila od nas meni jednako teško kao i njoj. Pošalji joj utehu koju neće da primi od mene, Gospo, i ljubav...

     Karausije povuče slobodan kraj toge napred i pokuša da se seti o čemu govori Polio. Taj čovek bio je veliki zemljoposednik na teritoriji Durotriga, zainteresovan za trgovinu sa Rimom, sa mnogo veza i uticaja. No, gotovo svi koje je princ Eidin Minok pozvao na venčanje svoje kćeri bili su plemenitog porekla, ili moćni, ili oboje. Odeveni u toge i vezene lanene haljine, mogli su predstavljati skup aristokratije ma gde u Imperiji. Samo sveštenice u plavom, koje su stajale na vratima, podsećale su da Britanija ima svoje bogove i svoje Misterije.
     "Sjajan izbor", ponovi Polio. "Naravno, svima nam je laknulo kada smo čuli da je Maksimijan dodelio komandu vama, ali ova bračna veza sa jednom od naših najuglednijih porodica govori o vašem ličnom zanimanju za Britaniju."
     Iznenada mu je postalo lako da sluša. Sveštenica mu je ponudila ovaj brak kao način da se poboljša komunikacija. Postoji li i politički smisao u braku sa kćeri britanskog princa, smisao koji njemu nije ni pao na pamet? Kleopatra je predala čitav Egipat Antoniju, ali on je od Teleri želeo samo vezu sa Avalonom. Mora naći načina da saopšti princu Eidinu Minoku, i ostalima, da ne ne smera ništa više od toga
     Polio uze kolačić sa poslužavnika koji je prineo jedan rob i nastavi. "Ja sam bio u Rimu. I posle tri stoleća, oni misle da smo mi na kraju sveta. Kada vremena postanu teška i kada im odbrana bude ugrožena, na nas će poslednje misliti, pomažući prvo svima ostalima. Zar nismo to već videli, kada su povukli trupe sa naše granice kako bi se borile u ratu između imperatora?"
     "Ja sam položio zakletvu imperatoru..." poče Karausije, ali Polio još nije završio.
     "Ima mnogo načina da se služi. Možda nećete toliko žuriti da ispunjavate svoje ambicije po Rimu ako vas ovde neko bude čekao, a? Vaša nevesta svakako je dovoljno lepa da svaki muškarac najpre misli na kuću." Polio se iskezi tako da se admiral narogušio. "Sećam je se dok je još bila mršavo detence; svakako je procvetala u poslednjih godinu dana!"
     Karausije pogleda preko sobe, ka Teleri koja je stajala kraj svog oca, pod vencem od žitnih klasova i suvog cveća. Bilo mu je teško da je zamisli kao trapavu šiparicu. Namirisana, okićena draguljima i zaklonjena velom od purpurne svile, uvezene iz istočnih krajeve Imperije, bila je čak još lepša nego kad ju je video kod tvrđave. No, iako je bila odevena kao kraljevska kćer, svi ti ukrasi samo su naglašavali njenu lepotu, najviše zbog načina na koji ih je nosila.
     Kao da je svesna njegovog pogleda, ona se okrete, i na trenutak je kroz ružičastu izmaglicu vela uspeo da joj nazre čiste linije lica, nalik na kip boginje na svečansti. On brzo odvrati pogled. On je imao normalne muške želje, i kako je napredovao u službi, sve lakše je dobijao žene. Ali nikada, čak ni dok je odlazio rimskim kurtizanama, nikada nije spavao sa ženom kraljevske krvi, niti sa nekom toliko lepom. Bilo bi lako obožavati je, pomisli on. Nije bio siguran kako će se snaći u ulozi muža.
     "Nervozan si?" Elije, koji je ostavio 'Herkula' na popravci u Kaluzentumu i došao da mu drži strah, steže ga za rame. "Ništa čudno! Ali kažu da se sve mladoženje tako osećaju! Ne brini - sve žene su iste kad se baklje ugase. Seti se kako si vodio čamac kroz deltu Rene i sve će biti u redu. Idi plako i stalno meri dubinu!" On prsnu u smeh, a Karausije ga prostreli pogledom.
     Osetio je olakšanje kada mu neko dodirnu rame i pruži mu izgovor da se okrene. Dočekao ga je čvrst, taman pogled mršavog mladića koji je stajao pred njim, ali u prvi mah nije mogao da se seti njegovog imena.
     "Gospodine, proveo sam mnogo... vremena razmišljajući... od prošlog leta", reče mladić. "Velika je stvar ovo što činite za Britaniju." Zastajkivao je u govoru, kao da ne može da obuzda duboka osećanja.
     Alektus, tako je. Dečko je prisustvovao osvećenju temelja za tvrđavu u Portus Adurni, zajedno sa ocem, i pratio je sveštenice kući. Karausije klimnu glavom, i mladić produži.
     "Bio sam bolešljiv u mladosti, pa nisam služio vojsku. Ali za ostvarivanje vaših ciljeva biće vam potreban novac. I to više nego što mislim da će vam Imperator dati. Ja se razumem u novac, gospodine. Ako biste me primili u svoje osoblje, služio bih vam svim srcem!"
     Karausije se namršti, odmeravjaući mladića iskusnim oficirskim okom. Alektus nikada neće biti neki naročiti ratnik, ali izgledao je zdrav, a ako su sve priče o njemu tačne, onda se ne razmeće. Svakako je govorio istinu; admiral je već počeo da shvata kako će za zaštitu kakvu od njega očekuje stanovništvo Britanije biti potrebna sredstva veća od onoga što je obećao Maksimijan. No, samo zaštitu će im i pružiti, pomisli on kad se seti priča o raznim oficirima koji su se proglasili za imperatore.
     "Šta na to kaže tvoj otac?"
     Alektusu sinuše oči. "Voljan je. Mislim da će čak biti i ponosan."
     "Vrlo dobro. Možeš se priključiti mom osoblju - nezvanično - i radićeš sa nama ove zime. Ako se dokažeš, postaraćemo se da to postane za stalno, kada u proleće počnu pohodi."
     "Gospodine!" Alektus načini nekakvu karikaturu salutiranja sa oduševljenjem od koga je iznenada izgledao mnogo mlađi. Nastupi trenutak zbunjenosti dok Alektus nije savladao svoja osećanja.
     Karausije se sažali na njega. "A moje prvo naređenje jeste da odeš i saznaš kada će ceremonija početi!"
     Alektus se ispravi i udalji se korakom za koji je očito nameravao da liči na vojnički. Karausije se upita je li ispravno postupio što ga je primio. Mladi Britanac bio je mešavina zrelosti i mladalačke trapavosti, ali po svemu što se o njemu čulo bio je i sposoban poslovni čovek, iako vrlo mlad. Vojsci su potrebni razni ljudi. Ako se pokaže da Alektus može da iziđe na kraj sa fizičkim zahtevima vojne službe, i da podnosi vojnu disciplinu, mogao bi da bude od zaista velike koristi.
     Admiral je na trenutak stajao, namršten, postrojavajući sopstvene misli. Planirali su venčanje za kraj pomorske sezone, ali vreme je ostalo lepo mnogo duže nego što se očekivalo. To je bilo zgodno za one koji su morali da putuju na svadbu, ali neki odvažni Saksonac možda će iskoristiti priliku za još jednu pljačku pre nego što počnu oluje. A ako se to desi, on će biti ovde, umesto da čeka u nekoj od tvrđava na Kanalu, a do vremena kada sazna za napad, morski vukovi će već odavno otići...
     Neko čulo mnogo osetljivije od sluha pozva ga da se vrati u sadašnjost. Kada je podigao pogled, pred njim je stajala Dierna.
     On duboko uzdahnu i pokaza rukom masu sveta u odaji. "Dobro si radila, i svi smo izvršili tvoja naređenja. Jesi li zadovoljna?"
     "A ti?" Ona ga pogleda pravo u oči.
     "Ne svodim račune o boju dok ne padne mrak."
     Dierna podiže jednu obrvu. "Da li se bojiš?"
     "Otkako sam te sreo, naslušao sam se čudnih priča o Avalonu. Kažu da je Rim pokorio druide, ali ne i njihove sveštenice; da ste vi čarobnice, kao one što obitavaju na ostrvu Sena u Armorici, i da ste naslednice drevnih moći." Spremno se suočavao sa ljudima koji su želeli da ga ubiju, ali bila mu je potrebna ogromna snaga volje da bi gledao ovu ženu u oči.
     "Mi smo samo smrtne žene", blago reče sveštenica, "mada je naša obuka naporna, i možda je istina da čuvamo izvesne Misterije koje su Rimljani izgubili."
     "Ja jesam građanin, ali nisam Rimljanin." On ponovo povuče na mesto slobodan kraj tunike. "Dok sam bio dečak, žene-mudraci još su obitavale u močvarama Germanije, tamo gde se Rena uliva u severno more. One su imale nekakvu svoju mudrost, ali u tebi osećam nešto duboko, i podsećaš me na sveštenike koje sam sretao tokom službe u Egiptu."
     "Možda..." Ona ga zianteresovano pogleda. "Priča se da su oni što su pobegli iz Potopljenih Zemalja našli utočište u mnogim lukama, kao i da su Misterije Egipta slične našima. Da li se sećaš?"
     Karausije zažmirka, uznemiren nečim u njenom glasu. Već ga je pitala nešto slično u Portus Adurni.
     "Da li se sećam?" upita on, a ona odmahnu glavom i nasmeši se.
     "Nije važno. U svakom slučaju, danas treba da misliš na svoju nevestu..."
     Oboje se okrenuše da pogledaju Teleri. "Veoma je lepa. Ali nisam očekivao da ćemo se venčati na pravoj rimljanskoj ceremoniji."
     "Njen otac hteo je da bude siguran da će brak biti priznat", odvrati Dierna. "Pre više godina, jedna naša žena data je rimljanskom oficiru, Kostantinu, prema našim obredima, a sada čujemo da je smatraju za njegovu naložnicu."
     "A kakvi su obredi Avalona?" upita on tiho.
     "Muškarac i žena ležu zajedno kao sveštenik i sveštenica Gospodara i Gospe. On nosi moć Rogatog, koji daje život poljima i stadima, a ona ga prima kao Velika Boginja, Majka i Nevesta."
     Nešto u njenom glasu ga je uznemirilo. Na trenutak kao da je počeo da se priseća nečeg odavno zaboravljenog, ali životno važnog. A onda začu spolja blejanje žrtvene ovce, i trenutak nestade.
     "Ne bih odbio takav obred", tiho reče on. "Ali sad je vreme da se priklanjamo obredima Rima. Daj nam svoj blagoslov, Gospo od Avalona, i učinićemo najbolje što možemo."
     Prorok je stajao na vratima, dajući im znak da iziđu. Karausije se ispravi, osećajući duž mišica ono poznato peckanje od uzbuđenja koje bi uvek iskusio kada je čekanje gotovo i počinje bitka. Ni ovo nije drugačije, pomisli on dok je polazio, a zvanice za njim. Ovo jeste proslava, ali on se nalazi na nepoznatom moru.

     Izvan spavaće sobe prijem je još trajao. Princ, srećan što ne samo da nije izgubio kćer zbog Avalona nego ju je i udao za uglednog čoveka, naručio je ogromnu količinu galskog vina, a zvanice su se obilno koristile njime. Karausije pogleda svoju nevestu i požele da je i on mogao tako. No, dobar zapovednik ne pije na dužnosti.
     A ovo je bila dužnost. Žena koja ga je čekala u prostranom krevetu bila je divna. Pretpostavljao je da je i dobroćudna, kao i, pošto je učila na Avalonu, mudra. Ali bila mu je potpuno nepoznata.
     Nije mu ni palo na pamet da bi to mogao da bude problem. Sa kurtizanama i logorskim ženama spavao je bez ikakve potrebe za upoznavanjem. No, sada je shvatio da od ovog braka želi nešto više. Teleri je ležala pokrivena do brade, na oprezu kao srna. Karausije joj se nasmeši u pokušaju da je umiri dok je svlačio tuniku. Po rimljanskim zakonima bila mu je žena, ali po britanskim običajima, kao i običajima njegovog naroda, venčanje je završeno tek kada se svadbena gozba okonča i nevesta razdeviči.
     "Hoćeš li da ugasim svetiljku?" upita on.
     Ona ćutke klimnu glavom. Karausije na trenutak zažali - čemu venčanje sa lepom ženom ako ne možeš da vidiš njeno telo? No, previše lepote moglo bi da zasmeta njegovoj muškosti, a u mraku su sve žene iste. On povuče pokrivač i začu škripanje kreveta dok se spuštao pored nje, ali Teleri je i dalje ćutala. On uzdahnu i pruži ruku da je pogladi po kosi. Koža joj je bila veoma glatka. Bez ikakvog razmišljanja, prsti mu sami skliznuše preko njenog obraza do vrata, a odatle do čvrste i okrugle dojke. Ona kratko dahnu i ukoči se, drhteći pod njegovom rukom.
     Da li da je umiri rečima ljubavi? Njeno ćutanje ga je nerviralo, a nije mogao da smisli šta bi rekao. No, iako mu je um bio nespreman, njegovo telo već je reagovalo na ono što je dodirivao. Karausije pokuša da uspori, da sačeka dok i ona bude spremna, ali Teleri je nepomično ležala, pasivno prihvatajući dok joj je širio butine. A onda više nije mogao da se uzdržava. On zastenja i pritisnu je svojim telom, stežući je za ramena. Ona iznenada zajeca i poče da se otima, ali on je već dospeo kuda je hteo.
     Brzo je bilo gotovo. Potom se Teleri sklupča na svojoj strani kreveta, okrenuvši mu leđa. Karausije je dugo ležao osluškujući njeno disanje, pokušavajući da čuje da li plače. No, nije od sebe davala ni zvuka. On postepeno poče da se opušta. Ponavljao je u sebi da ovo i nije tako loš početak, i da će se stvari popralvjati kako se oni budu privikavali. Verovatno je preterano nadati se ljubavi, ali dok on i Teleri budu živeli zajedno, svakako će među njima rasti poštovanje i osećanje pripadanja, a većina parova nikad ni ne upozna nešto više od toga.
     Karausije nije bio navikao da deli krevet s nekim, i zato dugo nije mogao da zaspi. Neeomično je ležao, premećući u mislima raspored trupa i zaliha i žaleći što ne može da upali svetiljku i radi. No, nije znao spava li njegova žena, a ako spava, nije hteo da je probudi. Posle nekog vremena zapao je u nemiran san u kome je stajao na zaljuljanoj palubi, u borbi proti neprijatelja bez lica.
     Kada je začuo kucanje, u prvi mah je pomislio da je to zvuk grede koja udara o bok njegovog broda. Čuli su se glasovi; postepeno je uspeo da razabere reči.
     "Gospo, treći je čas. Pre zore ne možemo ništa - za ime Junone, pa ovo je admiralova prva bračna noć! Ne smemo ga sada uznemiravati!"
     "Ako se naljuti, ja ću preuzeti krivicu", odvrati ženski glas. "Hoćeš li ti da budeš kriv što nije dobio važnu vest?"
     "Vest?" upita stražar. "Nije dolazio nikakav glasnik..."
     "Meni glasnici nisu potrebni." Ženski glas se promeni, i Karausije, koji je već ustao i počeo da se oblači, oseti jezu koja nije imala nikakve veze sa svežim noćnim vazduhom. "Zar sumnjaš u moju reč?"
     Nesrećni stražar, uhvaćen u klopku između primljenih naređenja i svešteničine moći, bio je spasen od odgovaranja na to kad je Karausije otvorio vrata.
     "Šta nije u redu?"
     Nešto na Dierninom licu se opusti, i ona se nasmeši. Prebacila je ogrtač preko spavaćice, a kosa joj je, raspletena, padala preko ramena kao plamen. A onda joj lice ponovo postade ozbiljno.
     "Saksonci su ponovo došli."
     "Otkuda znaš..." poče on, ali ona se samo nasmeja.
     "Održao si svoj deo pogodbe. Zar si mislio da ja neću održati svoj? Znala sam koliko si se bojao da ostaviš obalu nezaštićenu, i zato sam noćas pogledala u činiju Vida. Rekla sam ti - tome sam čitave jeseni učila Teleri."
     On duboko udahnu, potpuno se probudivši kada je shvatio značaj njenih reči. "I šta si videla?"
     "Grad u plamenu - mislim da je bio Klauzentum - i dva jedrenjaka izvučena na obalu. Pljačkaće natenane, ubeđeni da niko neće doći u pomoć. Ako budeš brz, možeš da uhvatiš plimu u zoru i da ih čekaš iza ostrva Viktis kada krenu kući."
     Karausije klimnu glavom. Stražar je stajao otvorenih usta, ali skočio je u stav 'mirno' kad je admiral počeo da izdaje naređenja. Karausije savlada osmeh; a onda svi obziri nestadoše pod plimom iščekivanja bitke. Ovo je umeo da radi.

     Tu zimu proveli su u Dubrisu, rimljanskoj tvrđavi na jugoistočnoj obali, na teritoriji plemena Kanti. Teleri je mislila da će mrzeti to mesto, jer neće biti Avalon. No, ako je vila nad belim liticama gde ju je Karausije smestio i bila kavez, bila je barem udobna, a krupni, plavokosi Kantaci, mada drugačiji od njenog živahnog zapadnjačkog naroda, bili su ljubazni i lepo su je dočekali. Muž joj je često bio odsutan, pošto je nadgledao izgradnju nove trvrđave u Portus Adurni, ili prepravke u Dubrisu.
     Deo plena otetog od gusara koje je Karausije pobedio dan posle svadbe vraćen je vlasnicima. Zatražio je od Rima dozvolu da stvari kojima se nije mogao utvrditi vlasnik proda, a sredstva usmeri u zaštitu obale.
     Čak i kad je bio kod kuće, Karausije je većinu vremena provodio sa svojim oficirima, zadubljen u mape i rasprave o strategiji. Teleri je u prvi mah prijalo što ga tako retko viđa. Plašila se da će dodir muškarca probuditi u njoj sećanja na onaj pokušaj silovanja, ali ono što je naučila na Avalonu zaista joj je dobro poslužilo.
     Kad bi Karausije legao sa njom, bilo joj je dovoljno da odvoji um od tela i nije osećala ništa - ni bol ni strah. Nije ni pomislila da bi njen muž mogao to da primeti, ali posle nekog vremena počela je da se pita da li je on namerno izbegava.
     Na kratkodnevicu, Rimljani su slavili Saturnalije. Admiral je svojim ljudima dao odsustvo i vratio se u vilu, na odavno zasluženi odmor. Na samo veče kratkodnevice priredili su gozbu. To je bilo vreme veselja i muškarci su prilično pili. Čak je i Teleri dozvolila sebi da popije više slatkog galskog vina nego što je bila naviknuta. U Avalonu se ta noć proslavlja svetim obredima, koji pomažu novorođenom suncu da se vrati u svet. Ona ih je videla svega jednom, ali i sada bi plakala kad se seti te lepote.
     I tako je sada pila, a kada su konačno ustali od stola, sa iznenađenjem je utvrdila da joj kolena klecaju.
     "Ne mogu da hodam!" zaprepašćeno uzviknu ona. Muškarci počeše da se smeju, a onda i njoj postade smešno. No, smeh joj je pokvario ono malo ranvoteže. Kad se zateturala, Karausije je uhvati i podiže, a lice mu je bilo zbunjeno kao da se pitao otkuda se ona stvorila.
     "Ja sam ti žena", ozbiljno klimnu glavom ona, "i tvoje je pravo da me nosiš..."
     Svet joj se okretao ko glave dok ju je nosio niz hodnik, pa ga je čvrsto stegla oko vrata, i nije ga pustila ni kada ju je položio na postelju.
     "Da ti pošaljem služavku da te svuče?" upita on, pokušavajući da rasplete njene prste.
     "Svuci me ti", promrmlja Teleri, "mužu..." Pogledala ga je u lice i nasmešila se. Znala je da ne oseća požudu, samo usamljenost. Ali ako je on sa njom, onda neće misliti na Avalon.
     "Popila si previše vina", reče on, ali mišići na rukama nisu mu više bili tvrdi kao kamen.
     Ona se iznenada zakikota. "I ti si!"
     "Tako je", odvrati on tonom osobe koja je upravo došla do neočekivanog otkrića.
     Ona ga povuče za tuniku i Karausije se sruči na krevet kraj nje, a onda je, prilično nespretno, poljubi. Ima neke utehe, pomisli ona dok joj je svlačio odeću, kad si blizak sa nekom drugom osobom. Ovog puta je odlučila da učestvuje u svemu, ali kako je stvar napredovala, ona se i nehotice udaljavala od događaja. Kada se on konačno našao na njoj, ona nađe utočište u slučajnim slikama, i među njima ugleda, neočekivano, Alektusovo lice.
     Sledećeg jutra probudila se sa glavoboljom i zbrkanim sećanjima. Bila je sama u krevetu, ali Karausijev ogrtač ležao je na podu. Nije sanjala da je legla sa njim. Barem ga se više nije plašila, pomislila je dok ju je služavka oblačila. Kada su se sreli za doručkom, on kao da nije znao kako da je pozdravi, kao da se pomalo stideo. Ili je možda i njega bolela glava.
     No, iako im nije pogoršao odnose, taj noćni događaj ih nije ni produbio.
     Kako su trajali mračni dani, Karausije je sve češće dovodio u vilu svoje oficire. Teleri se često nalazila u društvu Alektusa, spremna da ga sasluša kad bi ga zahtevi vojničkog života doveli do granice izdržljivosti.
     "Način finansiranja nam je tako nedelotvoran!" uzviknu on dok su šetali duž litica. "Porez se prikuplja u Britaniji, i sav se šalje u Rim; potom, ako imperator smatra za shodno, delić se polako vraća nazad. Tako nikakav trgovac ne može da napreduje! Zar ne bi bilo razumnije da se proceni koliko je potrebno za odbranu Britanije, pa da se ta svota unapred odvoji, pre nego što se porezi pošalju dalje?"
     Teleri je klimala glavom. Ovako objašnjeno, svakako je imalo smisla. Navikla na civilnu vladu, koja se uglavnom finansirala od priloga bogataša koji su istovremeno bili i magistrati, nikada nije ni razmišljala o problemima odbrane čitave provincije.
     "Zar ne bismo mogli da zatražimo priloge od ljudi koje Karausijeve tvrđave štite?"
     "Moraćemo, ako nam Maksimijan ne pošalje nešto više. " Alektus se okrete, sa rukama na kukovima, i zagleda se preko mora. Teleri se činilo da mu vojnički život prija. Onaj prodorni pogled ostao je isti, ali sati provedeni na obuci dali su njegovoj koži bronzanu boju. Imao je i bolje držanje, a na mršavom telu sada su se videli i mišići.
     "Dao sam deo našeg novca pod ineteres, tako da nam ga vrate pred početak sezone plovidbe, i to će nam doneti izvesnu dobit. Ali za stvaranje novca potreban je novac. Dobra je ideja da se zatraže prilozi od magistrata" - pri tom joj se nasmešio onim osmehom koji mu je potpuno menjao lice - "ali biće potrebno mnogo više od čvrste logike da bi se od naših ljudi iscedilo zlato. Oni umeju da budu velikodušni kada će rezultat biti nešto čime mogu da ostave utisak na svoje susede. Ali da uvide korist od utvrđenja koje će braniti teritoriju nekog drugog plemena, to prevazilazi njihovu maštu. Moraš poći sa mnom, Teleri, da svojim šarmom podstakneš njihovu velikodušnost! Tvom osmehu svakako neće moći da se odupru..."
     Ona nehotice porumene i pomisli kako, uprkos svim žalbama, njemu vojska očito koristi, i fizički i društveno. Pre godinu dana ne bu imeo da joj da takav kompliment.

     Vreme je postajalo sve toplije, mada su se i dalje javljale oluje. Karausije je premestio štab u tvrđavu i poveo je i Teleri sa sobom. Savez sa princem Eidinom Minokom i aura Avalona bili su sami po sebi od prilične pomoći, ali to nije bio glavni razlog što se oženio sa Teleri. Sada je bilo vreme da se vidi može li se ostvariti i drugi, tajni cilj njenog prisustva. Teleri poče da se rano povlači - što uopšte nije bilo teško, pošto je Karausije ionako morao da provodi večeri sa svojim osobljem. Niko nije znao da ona ustaje u mračnim satima pred zoru i sedi gledajući u srebrnu činiju punu vode, pročišćavajući um i čekajući poruku sa Avalona.
     U prvo vreme bilo joj je teško da se usredsredi, ali postepeno je počela najviše da voli upravo to vreme usamljenosti. U tim tihim satima, dok je velika tvrđava oko nje spavala, mogla je gotovo da zamisli kako se vratila u Kuću Devojaka. Trudila se da se priseti svega što je tamo učila, i začudila se kad je utvrdila koliko toga se seća, i koliko je njeno razumevanje toga napredovalo.
     Jedne noći krajem meseca Marsa uhvatila je sebe kako razmišlja o Dierni sa tugom, a ne sa besom, kao toliko noći pre toga. I kao da je ta promena raspoloženja delovala kao pomeranje kamena koje oslobađa masu vode sabijenu iza brane, ona ugleda u vodi pred sobom lice Vrhovne sveštenice.
     Po tome kako je druga žena raširila oči, Teleri je znala da i Dierna vidi nju, i iznenadila se kada je u njenom pogledu otkrila olakšanje i ljubav. Diernine usne se pokretoše. Teleri nije ništa čula, ali osetila je pitanje i umirujući se nasmešila, a onda pokretom upitala kako je u Avalonu. Dierna na to sklopi oči i namršti se, a njena slika se zamagli. Teleri na trenutak ugleda Avalon, kako mirno leži pod zvezdama. Videla je Kuću Devojaka i zgradu za sveštenice, tkačnice, bojadžinicu i kuhinje, kolibu u kojoj su sušile i mešale bilje. Videla je jabučar, hrastovu šumu i svetlucanje svetog kladenca, a nad svim tim uzdizao se vrh Tora.
     Teleri tada i sama sklopi oči, pokušavajući da zamisli tvrđavu Dubris i luku u kojoj su se ratni brodovi njihali na talasima. Potom pomisli na Karausija, zamišljenog, sa više sedih u kosi nego pre godinu dana. Iznenada se iza Karausijevog ramena pojavi Alektusovo lice, očiju blistavih od uzbuđenja. No, sledećeg trenutka izdade je volja, nenavikla na takve napore, i kada je trepnula, u činiji je videla samo prazan sjaj vode, a na prozoru prvu svetlost praskozorja.

     Karausije se podiže od mape obale, trgavši se od bola u leđima. Koliko dugo li se saginjao nad njom? Mapa je bila načinjena na koži, tako da se mogla saviti i poneti, ili zakačiti za ploču. Drvene pločice koje su predstavljale brodove i zalihe bile su poslagane oko slika tvrđava ili gradova, pa ih je bilo lako prebrojati ili premestiti. Kad bi barem bilo jednako lako premeštati brodove i ljude. No, promenljivost vremena i varljivost ljudskog srca mogu da poremete i najbolje planove.
     Tvrđava je ležala u tišini sati između ponoći i zore, kada svi spavaju sem stražara na zidinama. I njega i Alektusa. Mladić je upravo premestio još tri drvene 'vreće žita' sa slike Dubrisa u Rutupiju i potom pogledao zapovednika.
     "Mislim da će nam biti dovoljno." On nešto zapisa na svojoj pločici. "Nećemo se ugojiti, ali svi će biti siti." Pokušao je da savlada zevanje.
     "A svi moraju i da spavaju", reče Karausije, smešeći se. "Čak i ti i ja. Idi u krevet, Alektuse, i lepo spavaj."
     "Nisam umoran, zaista. Ostale tvrđave..."
     "Ostale tvrđave mogu da čekaju do jutra. Za sada si učinio više nego dovoljno."
     "Znači, zadovljni ste mojim radom?" upita Alektus. Karausije se namršti, čudeći mu se što je uopšte morao da pita.
     "Jesenas ste me primili nezvanično", nastavi Alektus. "Ovdašnji oficiri me poznaju, ali kada idem na druga mesta imao bih više ovlašćenja da nosim uniformu. Naravno", reče odjednom plašljivo, "ako to zaslužujem..."
     "Alektuse!" Karausije ga dograbi za rame, i mladić se ispravi, očiju blistavih kao da jedva savlađuje suze. Na trenutak je podsetio admirala na Teleri - oboje su imali tanke kosti i tamnu put plemena iz zapadnih krajeva. Možda su i u nekom dalekom srodstvu.
     "Zar sumnjaš u to, dečko? Ne mogu ni da zamislim kako sam se dosad snalazio bez tebe. Ali ako želiš uniformu, onda ćeš je i dobiti."
     Alektus se blistavo osmehnu, saže se i poljubi admiralu ruku. Karausije mu pusti rame, pomalo iznenađen, ali i dirnut tim gestom. "Hajde sad na spavanje", nežno reče on. "Ne moraš se iznurivati da bi mi dokazao svoju odanost."
     Kada je Alektus otišao, Karausije ostade da gleda za njim, još se smešeći. Ako mi Teleri rodi sina, mogao bi da bude takav, iznenada pomisli on. Uzeo ju je iz drugih razloga, ali bila mu je žena. Zašto se ne bi nadao sinu, rođenom u ovoj zemlji, koji bi pošao njegovim stopama?
     Krenuo je hodnikom ka svojim odajama, žustrije nego inače. Teleri mu je jasno stavljala do znanja da joj ne prijaju njegovi zagrljaji, ali većina žena želi da rađa decu. Možda bi tada osetila malo topline prema ocu svog deteta.
     No, kada je stigao u sobu, krevet je bio prazan.
     Karausije je na trenutak zurio u njega, zapanjen dubinom bola od pomisli da je prevaren. No, brzo se javio i razum. Čak i da je Teleri tip žene koja bi potražila sebi ljubavnika, svakako je bila suviše pametna da bi to učinila noću, kada se tačno zna gde je ko i kada stražari sve nadgledaju. On tiho pođe do vrata unutrašnje sobe.
     Na stolu je gorela svetiljka. Svetlo se odbijalo od ivice srebrne posude i od Telerine bele odeće. Plamen je zatreperio kada je ušao, ali ona se nije ni pomakla. Jedva se usuđujući da diše, on kleče kraj nje.
     Oči su joj bile uprte u tamnu površinu vode, i usne joj se pomeriše.
     "Dierna..." šapnu ona, a onda se ukoči kao da osluškuje.
     "Gospo", konačno reče i Karausije glasom jedva nešto jačim od njenog, "neka tvoj vid pretraži obale Britanije. Šta vidiš?" Ni sGm nije bio siguran kojoj od njih dve se obraća, a kada se Teleri pomerila, opet nije bio siguran koja mu odgovara.
     "Tamne vode... vidim reku, niskih obala, i tamno drveće pod zvezdama." Dah joj zastade i ona se zanjiha. "Snažna struja... blistavi talasići... blistava vesla se podižu iz vode..."
     "Jesu li to ratni brodovi? Koliko ih je?" brzo upita Karausije. Ona se trže, ali ipak je odgovorila.
     "Šest... Idu uzvodno..."
     "Kuda?" Ovog puta pazio je da govori tiho, ali nije mogao da ćuti. "Kojom rekom? U koji grad?"
     "Vidim most... i crvene zidove od kamena", začu se odgovor. "Dierna kaže... to je Dubrovija! Idi! Moraš brzo da ideš!" Poslednje reči, mada ih je izgovorila Teleri, toliko su ličile na Diernin glas da je Karausije zažmirkao. Potom se žena zanjiha i pade mu pravo u naručje.
     Srce mu je ubrzano udaralo dok je nosio Teleri u krevet. Mada je sav ustreptao od želje za žurbom, zadržao se dok je nije dobro pokrio. Nije se probudila, ali disanje joj je već postalo duboko, kao kod svakog spavača. Njeno smireno lice ličilo je na lice vestalke, ili deteta, i tog časa nije mogao ni da zamisli kako bi je poželeo.
     "Hvala ti, Gospo." Karausije se saže i poljubi je u čelo. Potom iziđe iz sobe, zaboravivši je čim je počeo da izdaje prva naređenja koja će ga ponovo odvesti na more.

     Sa vojne tačke gledanja, naredna sezona bila je veoma uspešna. Diernin Vid nije bio uvek tačan, a Teleri nije mogla uvek da razume njene poruke. A dešavalo se i da Karausije već bude na moru, pa da ne mogu da ga upozore. No, kao što je Vrhovna sveštenica i obećala, savez sa Avalonom pružio mu je dodatnu prednost koja mu je omogućavala, ako ne baš da uništi neprijatelje, onda barem da održi ravnotežu. Iako Rimljani nisu mogli uvek da stignu u pomoć pre nego što pljaškaši opustoše neko naselje, često su stizali na vreme da ga osvete. A trgovci koji su isplovljavali iz britanskih luka nosili su sve više plena što ga je Karausije slao u Rim.
     Krajem leta, kada je seno već bilo nagomilano u plastove po livadama, a ovas se klanjao pred srpovima kosaca, Karausije sazva savet britanskh poglavara iz svih delova Saksonske obale kako bi razgovarali o budućoj odbrani Britanije. Uz Telerinu pomoć, učinio je mnogo više nego što je Maksimijan očekivao od njega. No, ni to nije bilo dovoljno. Da bi zemlja bila zaista bezbedna, morao je nekako ubediti one koji žive u unutrašnjosti da mu pomognu. Okupili su se u prostranoj bazilici u Venti Belgarum, jedinom mestu dovoljno velikom da ih sve primi.
     Karausije ustade, po navici povlačeći nabore toge tako da padaju onako kako priliči Rimljaninu. Tokom protekle dve godine dovoljno često je morao da nosi togu, tako da se više nije osećao zarobljen u njoj. No, dok je prebacivao slobodan kraj preko jedne ruke i podizao drugu kako bi zatražio mir na skupu, shvatio je da su dostojanstveni pokreti, nepohodni da bi se ta odeća zadržala na mestu, svakako dobrim delom uzrok rimljanskog shvatanja dostojanstva.
     "Prijatelji, nemam govorničkog dara kakav se uči u Rimu. Ja sam vojnik. Da nisam zadužen za sprovođenje Dux Tractus Armoricani et Nervicani na obalama s obe strane kanala, ne bih ni bio ovde, i zato mi oprostite što ću govoriti vojnički jednostavno." Karausije zastade, gledajući ljude koji su sedeli, takođe u togama, na klupama pred njim. Ako je suditi po odeći, mogao se nalaziti i u rimskom Senatu, ali ponegde su se videli ljudi blede kože i riđe kose, očito čiste keltske krvi, ili finog sklopa kostiju, što je govorilo o još starijem poreklu.
     "Sazvao sam vas ovde", nastavi on, "da razgovaramo o odbrani zemalja koje su vas rodile i koje su meni postale dom."
     "To je posao vojske", odvrati jedan čovek iz poslednjeg reda. "A vi ga dobro obavljate. Kakve to veze ima sa mnom?"
     "Ne onoliko dobro koliko bi trebalo." Drugi čovek se okrete ljutito ka njemu, a potom se namršti na Karausija. "Nema ni dva meseca kako je taj ološ napao Vigniacis i uništio mi radionice. Gde ste tada bili?"
     Karausije se namršti, a Alektus, koji je bio kraj njega, šapnu: "Zove se Trebelije i ima livnicu bronze. On nam isporučuje veliki broj zaptivaka za naše brodove."
     "Gonio sam razbojnika koji je potopio brod sa vašim tovarom, koliko se sećam", smesta odgovori admiral. "Vaš roba nam odlično služi, i molim se bogovima da brzo obnovite proizvodnju. Svakako ne mislite da bih namerno ugrozio radionicu koja proizvodi ono što mi je toliko neophodno." Nato se začu žamor odobravanja.
     "Flota radi najbolje što može, Trebelije. Nemoj da kukaš", reče Polio, koji je pomagao u organizaciji sastanka.
     "Zaista radimo sve što možemo", ponovi Karausije, "ali ponekad, kako je ukazao ovaj naš prijatelj, to nije dovoljno. Imamo ograničen broj brodova, a oni ne mogu svugde da budu. Ako bismo poboljšali tvrđave koje imamo, i izgradili nove, i ako bismo imali brodove da ih opslužuju, ne biste morali da plačete nad svojim poharanim kućama i spaljenim imanjima."
     "Sve je to vrlo lepo", odvrati čovek iz Klauzentuma, "ali šta očekujete od nas?"
     Karausije potraži nadahnuće na zidu sa freskom, koja je pokazivala Jupitera, neobično nalik na Dioklecijana, kako pruža venac Herkulu sa Maksimijanovim licem.
     "Da vršite svoju dužnost, kao gradski oci i kao vođe gradova. Navikli ste da snosite troškove javnih radova i izgradnje javnih objekata. Tražim samo da deo tih sredstava uložite u zaštitu. Pomozite mi da izgradim nove tvrđave i ishranim vojsku!"
     "To ih je pogodilo u najosetljivije mesto", promrmlja Alektus kad u sali izbi žagor rasprave.
     "Jedno je kad izgrađujemo sopstvene gradove." Na kraju istupi Polio u ime svih. "Od malena smo naučeni da to činimo, a sredstva koja imamo su, najčešće, jedva po meri toga. Ali odbrana je dužnost Imperije. Zašto ubiremo toliki prez od naroda i šaljemo novac u Rim? Ako plaćamo za svoju odbranu, hoće li imperator novac od našeg poreza poslati u neku Siriju, ili će ga baciti na novu kampanju protiv Gota?"
     "Ostavite ovde poreze koji se ovde prikupe, da pomognu lokalnoj vlasti, i tada ćemo svi rado plaćati za odbranu", reče princ Eidin Minok, "ali nije pravedno da nam sve uzimate, a ništa ne dajete za uzvrat."
     Zidovi se zatresoše od provale odobravanja. Krausije pokuša da im objasni kako on može samo da podnosi izveštaje i preporuke, a da nema načina da privoli imperatora da ih i posluša, ali niko ga nije čuo.
     "Imperator mora da nam pomogne!" začu se uzvik. "Ako se obratite Dioklecijanu za pomoć, svi ćemo biti uz vas. Ali mora nam pomoći. Ko želi da ima titulu imperatora Britanije, mora to i da zasluži!"

     "Šta ćete uraditi?" upita Alektus. Karausije se trže, jer u njegovom pogledu video je strepnju.
     Cerialis je izneo trpezarijske ležaje u baštu. Rani jesenji sumrak bacao je preko drveća zlatastu izmaglicu, kroz koju se čulo tiho pljuskanje reke u tršćacima. Bilo je kao svetogrđe prekinuti ovaj san o miru razgvorom o ratu.
     "Pisaćemo Dioklecijanu", odgovori Karausije tiho, kao da se boji da će ga neko čuti, mada su u blizini bili samo Alektus i Elije. "To svakako moramo, ali znam kolike ogromne troškove on već ima, i ne nadam se da će nam Rim pomoći."
     On iskapi pehar, nadajući se da će mu vino ublažiti glavobolju, i pruži ga najbližem robu da ga ponovo napuni. "Ne razumem kako vi Britanci možete da budte toliko kratkovidi! Ne vredi tražiti novac od imperatora. On mora da pazi na čitavu Imperiju, a sa mesta gde se nalazi, možda vidi da su neka druga mesta ugroženija nego Britanija."
     "U tome je teškoća", ozbiljno reče Cerialis. "Dovoljno mi je teško da navedem svoje sunarodnike da pogledaju preko zidova sopstvenog grada, a kamoli dalje od naših obala. Oni smatraju da su platili za zaštitu i da ne treba da plaćaju ponovo..."
     Karausije zatvori oči; glava mu je pucala od bola, kao da neko pokušava da je raspoluti. S jedne strane, sve čemu su ga naučili tokom dvadeset godina službe zgražavalo se nad ovim provincijalcima koji nisu shvatili kako svi delovi Imperije zavise od snage celine. S druge strane, ono u njemu što se rodilo kad je sveštenica prolila na zemlju njegovu krv tvrdilo je da ništa, čak ni zavet Imperatoru, nije toliko važno kao bezbednost Britanije.
     "Učinio sam sve što mogu da prikupim novac, ali ne mogu da postignem više ništa sredstvima koja su mu na raspolaganju." Alektusov glas kao da je dopirao iz velike deljine.
     "Sredstvima na raspolaganju..." ponovi admiral, i iz unutrašnjeg komešanja u njemu poče da se rađa ideja. Ako ni imperator ni britanski prinčevi neće da popuste, onda mora da nađe treći način. Podigao se na jedan lakat, zbiljno se zagledavši u ostale.
     "Bogovi znaju koliko sam pokušavao da poštujem pravila! Ali ako moja dužnost zahteva da ih malo zaobiđem, onda ću tako i morati da učinim. Kada zarobimo neki brod, čak i imperatorovi zakoni mi dozvoljavaju udeo u plenu. Od sada će i Britanija dobijati svoj udeo. Tebi, Alektuse, poveravam da sastavljaš naše izveštaje tako da... prikriju šta se dešava."

13.

     Visok i jasan, zvižduk stražara dopre preko močvare. U podnožju Tora su ga čuli, i talasavi uzvik prenese poruku naviše.
     "Neko dolazi. Prizovite maglu i pošaljite barku da ga dovede na Avalon!"
     Dierna prebaci svoj dugačak veo preko glave i ramena. Srce poče da joj kuca sa neobičnim uzbuđenjem; zastala je na trenutak, začuđena time, a onda je duboko uzdahnula i istupila iz svoje senovite kuće na blistavi letnji dan. Kritički je odmerila sveštenice koje su je očekivale.
     Krida je to primetila i zabacila glavu. "Zar se bojiš da ti nećemo služiti na čast? Zašto si toliko pažljiva? Pa, to je samo jedan Rimljanin."
     "Ne sasvim", odvrati Vrhovna sveštenica. "On je iz plemena koje se ne ralzikuje mnogo od naših, a primoran je, kao i mnogi naši mladići, da se uklopi u rimske kalupe. A tog čoveka su označili bogovi..."
     Ućutkana, Krida pokri lice velom. Dierna klimnu glavom i povede kolonu krivudavom stazom. Kad su se približile obali, u susret im iziđe Ceridahos, u punoj opremi Vrhovnog druida. Pratio ga je Leval, koji je već video današnjeg gosta.
     Pitala se kako će Tor izgledati u admiralovim očima. Tokom godina, prve zemljane kuće zamenjene su kamenim, ali i dalje su čučale na padini brda. Samo veliki Put Procesije, sa svojim parovima stubova, imao je u sebi veličanstvenost nalik rimljanskoj, mada sasvim drugačije. A uspravno kamenje na vrhu Tora bilo je drevno i kada je Rim bio tek šačica koliba na sedam brežuljaka.
     Velika barka Avalona stajala je izvučena na obalu, pod jabukovim drvećem. Bila je sagrađena u vreme njene majke, dovoljno velika da nosi i konje i ljude, a upravjalo se veslima - ne motkama, kao manji čamac kojim se stanovnici močvare provlače kroz tršćake. Dierna uđe i zauze mesto na pramcu, i na njen znak veslači se otisnuše i barka tiho zaplovi vodom. Pred njima je na vodi svetlucala blistava izmaglica, optačući zlatom daleke bregove. Kada su stigli na sredinu jezera, Dierna ustade, lako održavajući ravnotežu zbog dugogodišnjeg iskustva, mada je danas voda zaista bila glatka kao pod u dvorani za ples.
     Duboko je udahnula i podigla ruke, preplićući prstima kao da prede nevidljivu nit. Veslači podigoše vesla dok je barka plutala, čekajući, na granici između svetova. Čarolija koja priziva maglu tka se u umu, ali vidi se i u spoljašnjem svetu, vezujući ih međusobno u ovakvim trenucima. Njen dah dobijao je na snazi; osećala je kako joj mišići u grlu vibriraju, mada i dalje nije bilo nikakvog zvuka. Dierna sklopi oči, prizivajući Boginju u sebi i prikupljajući svu svoju snagu u jedinstven čin volje.
     Osetila je vrtoglavo pomeranje i oduprla se iskušenju da pogleda, svesna da je trenutak između vremena najopasniji. U godinama otkako je Gospa Kaileja podigla prepreku od magle kako bi ih zaštitila, mnoge sveštenice naučile su ovu čaroliju. No, u svakom stoleću našle su se jedna ili dve koje su poslate na probu i nestale kada su pokušale da razdvoje maglu i vrate se, izgubljene između svetova.
     Iznenada se oko nje uskovitla vlaga. Dierna otvori oči i ugleda sivu vodu i masu drveća - i, kako se magla razilazila, purpurni plašt čoveka koji ju je čekao na obali. Teleri nije bila sa njim. Kada su razgovarale preko činije Vida, imala je utisak da joj je Teleri oprostila. Sve do ovog trenutka Dierna se nadala da će doći i ona.
     Na trenutak joj misli poleteše ka jugozapadu. Teleri, ja te još volim. Zar ne shvataš? Neophodnost te je odvela sa Avalona, nisam te ja oterala!

     A Teleri, koja je šetala baštom svoje vile u Dubrisu, zanjihala se, na trenutak obuzeta vrtoglavicom kao da je pogledala u činiju Vida. Oteturala se do kamene klupe i sela, a iza zatvorenih kapaka videla je Jezero Avalona. Gotovo se razbolela od čežnje pred tim prizorom.
     Karausije je upravo stigao tamo, pomisli ona. Sedeće kraj Dierne, i ona će mu možda dopustiti da se popne na sveti Tor.
     Je li pogrešila što je odbila poziv Vrhovne sveštenice? Isto koliko je nekada želela da ode na Avalon, sada je želela da se vrati. Ali nije htela da ode; ne zato što joj nije bilo stalo, nego zato što joj je previše stalo.
     Želim im da se nauživaju jedno drugog! Grčevito je preplela prste pod naborima haljine. A što se mene tiče, ako se ikada vratim na Avalon, živa ili mrtva, nikada ga više neću napustiti...

     "Evo Doline Avalona", reče Dierna kada je barka ponovo prošla kroz maglu i počela da klizi vodom ka Toru. Karausije zatrepta i ispravi se, kao da se budi iz sna. Ljudi iz pratnje, iako su se bunili, morali su da ostanu i čekaju kod konja. Sveštenica, naviknuta da čita sa lica, videla je u nihovim očima olakšanje i znala je da su i oni slušali priče o svetom ostrvu. Čak i prinčevima iz britanskih kraljevskih kuća retko je bilo dozvoljeno da šetaju po ovom svetom tlu. Kada je bilo potrebe, sveštenice su odlazile kod njih da blagoslove zemlju.
     Dierna nije učinila ovaj izuzetak zbog Karusijevog položaja ili njegove moći u svetu Rimljana, nego zbog onog sna. Slutilo je na dobro, osećala je, što je čak i u ovo doba godine, kada je najopterećeniji, admiral odgovorio na njen poziv. No, i bila je činjenica da su stvari odlično tekle otkako je Karausije, krajem prethodnog leta, odlučio da koristi prihode od otetog plena za finansiranje svojih aktivnosti. Flota je imala izuzetno uspešnu sezonu i pokupila je mnogo plena, koji je opet ubrzavao opremanje brodova i dalju zaštitu obale. Možda je neprijatelj suviše iznuren da bi ih dalje gnjavio.
     Pod jabukovim drvećem stajale su sveštenice u plavim odeždama, a iza njih druidi. Kada se barka primakla, oni počeše da pevaju.
     "Šta kažu?" upita Karausije, jer reči su bile na drevnom narečju britanskog jezika.
     "Pozdravljaju Branitelja, Sina Stotinu Kraljeva..."
     On je delovao zbunjeno. "To je suviše velika čast, ako je meni namenjena. Moj otac je upravljao barkom veoma nalik ovoj, po kanalima delte gde se Rena uliva u severno more."
     "Duh poseduje plemenitost koja prevazilazi krv. Ali o tome ćemo govoriti drugi put", odvrati mu ona.
     Barka pristade, i Krausije stupi na obalu. Prišla mu je Krida sa peharom dobrodošlice, načinjenim od obične gline, ali punim bistre vode sa Svetog kladenca, sa jakim ukusom gvožđa. Dierni je bilo milo što Krida nosi veo, koji je sakrivao možda neprijatan izraz lica.
     Potom je predala gosta na staranje Levalu, kako bi ga nahranili i pokazali mu zgrade skupljene u podnožju Tora, a sveštenice je vratila na svakodnevne poslove. Ponovo su se sreli tek posle večere.
     "Druidi izvode svoje obrede na Toru po danjem svetlu", govorila je Dierna dok je vodila Karausija ka Putu Procesije. "Ali po noći on pripada sveštenicama."
     "Rimljani kažu da Hekata vlada u satima tame, i da su veštice njene kćeri koje koriste senke kako bi prikrile dela na koja se ne usuđuju po danu", odvrati on.
     "Misliš li da smo čarobnice?" Pred njima su se nalazili kameni stubovi koji čuvaju Put. Ona zastade i zagleda se u njega, i u držanju glave i ramena vide napetost koje ranije nije bilo. "Pa, postoje trenuci, kada to zahteva dobrobit zemlje, kada možda i jesmo. Ali dajem ti reč da ti nećemo nauditi, niti ćemo te vezati bilo kakvom magijom."
     On pođe za njom između stubova, a onda naglo stade, trepćući. "Možda nećete ni morati... Ovde ima dovoljno magije da začara svakog čoveka."
     Dierna ga je gledala u oči. "Znači, ipak osećaš! Ti si hrabar čovek, Karausije. Ako ostaneš pribran, Tor ti neće nauditi. Reću ću ti samo ovoliko: ako su moje vizije istinite, već si hodio ovim putem..."
     On je zapanjeno pogleda, ali ostatak puta prešao je ćutke. Mesec, koji će sutradan biti pun, dizao se iznad bregova i penjao istočnim nebom. Prelazili su iz tame na svetlost i ponovo u tamu, obilazeći oko brda. Kada su stigli do vrha, mesec je već bio visoko na nebu; kamenje u krugu bacalo je oštre, crne senke, ali oltar u središtu bio je potpuno osvetljen, a srebrni sud sa vodom na njemu sijao je kao da je osvetljen iznutra.
     "Gospo, zašto si me dovela ovamo?" Reči su bile grube, ali glas mu je drhtao, i znala je da pokušava da kontroliše upravo svest o onome što je poricao.
     "Budi miran, Karausije", tiho reče ona, obilazeći na drugu stranu kamenog oltara. "Kada stojiš na palubi svog broda, zar ne osluškuješ vetar i zar se ne trudiš da osetiš raspoloženje mora? Budi miran i dozvoli da ti kamenje govori. Video si Teleri kako gleda u srebrnu činiju i znaš da ti to neće nauditi. Sada je na tebe red."
     "Teleri je učila za sveštenicu", uzviknu on. "Ja sam vojnik, a ne sveštenik. Ne znam ništa o duhovnim stvarima - sve što sam postigao, postigao sam razumom i snagom."
     "Znaš ti više nego što se sećaš!" uzvrati Dierna. "Ne liči na tebe da odustaneš pre nego što si i pokušao. Pogledaj u činiju, gospodaru moj..." glas joj postade tih, "i reci mi šta vidiš..."
     Stajali su, gledajući se u oči, dok se mesec penjao sve više, i mada se njemu to činilo vrlo dugo, Dierna, navikla na ovakva bdenja, bila je odvojena od svih ovozemaljskih misli. Kako se tišina produbljivala, sve jače je osećala da je, u nekom drugom vremenu i na nekom drugom mestu, već gledala preko oltara tog čoveka.
     Sada se on naglo zanjiha i zatetura napred, stežući kamen dok se povijao nad srebrnom činijom. Glava mu pade kao da je voda privlači. Dierna položi ruke na njegove, smirujući ga i uravnotežavajući moć koja je pulsirala kroz njega. Pogledala je u činiju neusmerenim pogledom Vida, i kada počeše da se pojavljuju slike, znala je da ona i Karausije vide jedno isto.
     Na vodi je blistala mesečina; videla je ostrvo okruženo srebrnim morem. Dierna ga nikada nije videla budna, ali prepoznala je naizmenične prstenove kopna i vode, bogate njive blizu mora i brodove u unutrašnjoj luci, a u središtu ostrvo unutar ostrva, svo u stepeništima i terasama i krunisano hramovima koji su bledo blistali na mesečini. Ostrvo je bilo veliko koliko čitava dolina Avalona, ali po obrisima je bilo istovetno svetom Toru. Bila je to stara zemlja, majka Misterija. Dierna je znala da vidi ostrvo sa koga su pobegli učitelji druida, ostrvo sada potopljeno duboko pod morem.
     Slika se širila; sada je gledala ostrvo sa terase sa mermernom balustradom. Kraj nje je stajao muškarac. Na snažnim rukama, kojima je stezao ogradu, nosio je istetovirane zmajeve, a na čelu mu je blistala kraljevska dijadema sunca, sada bleda na mesečini. Kosa mu je bila crna i lice orlovsko, ali poznavala je duh u njegovim očima.
     On se okrete ka njoj i raširi oči. "Srce Plamena!"
     Iznenada i neočekivano, Dierna oseti kako se u njoj, u odgovor, javlja želja. On posegnu ka njoj, a sliku iznenada zapljusnu ogroman talas morske vode. Dierna je osećala kako joj srce tuče dok je ulagala svu svoju disciplinu da povrati staloženost. Kada je mogla ponovo da vidi, Karausije je klečao, oslanjajući se na ruke i kolena, a iz prevrnute srebrne posude voda je curila po kamenu. Ona pohita ka njemu.
     "Duboko diši", šapnu ona, držeći ga za ramena dok drhtanje nije oslabilo. "Reci mi - šta si video?"
     "Ostrvo... na mesečini..." On sede na pete, trljajući podlaktice, i konačno je pogleda. "I ti si bila tamo, čini mi se..." Potom odmahnu glavom. "A bilo je i drugih slika. Bio sam ovde!" On se divlje osvrte. "Bila je borba, i neko je pokušavao da uništi kamenje!" On se namršti i zagleda se u nju. "Sada je prestalo. Ne mogu više da se setim..."
     Dierna uzdahnu, poželevši da ga zagrli kao što je zagrlila onog drugog, tako davno. Ali nije bilo na njoj da mu kaže za vezu između njih, ako je već sam nije svestan. Zapravo, ni ona sama nije bila sigurna šta je vizija značila; pojmila je samo osećanja unutar nje. Volela je ovog muškarca u nekom drugom životu - možda i u više njih - a kad je razmislila o njihovom prvom susretu, shvatila je da ga još voli. Ona je sveštenica, naučena da kontroliše i srce i volju, i čak i prema ljudima koji su začeli njenu decu nije osećala ništa drugo do poštovanje i strast obreda. Kako je mogla da bude toliko slepa?
     "Bio si kralj mora", tiho reče ona, "nekada davno, u zemlji koje više nema. Britanija je oduvek bila usmerena ka moru. A ovde opstaje delić te tradicije. Što se tiče kamenja..." Ona proguta knedlu. "Nekada davno, mladić po imenu Gaven umro je ovde, braneći ga. I on je bio sveti kralj. Ne znam jesi li to bio ti, ili si samo, kao ratnik, video prizor te borbe. Ali verujem da si ponovo rođen kako bi opet mogao da budeš zaštitnik Britanije."
     "Zakleo sam se da ću služiti imperatora..." reče Karausije drhtavim glasom. "Zašto mi je ovo pokazano? Ja nisam kralj."
     Dierna sleže ramenima. "Titula nije bitna. Bitna je samo posvećenost, a ti si je već primio kada si dao svoju krv za posvećenje tvrđave. Tvoja duša je kraljevska, ti si gospodar mora i vezan si za Misterije. Mislim da će doći dan kada ćeš morati da odlučiš hoćeš li prihvatiti svoju sudbinu."
     On ustade, i ona oseti kao im se volje sukobljavaju. U tom čoveku svakako je bilo snage, ma koliko neobučene. Učinila je ono što joj je naložila Boginja. Šta god on odluči, ona to mora da prihvati. Ona ga ćutke povede niz brdo.
     Ujutro im je stigla vest o hitnoj poruci za Karausija. Dierna naredi da glasnika dovedu na ostrvo, vezanih očiju, i ostavi ga da čeka dok je admiral vadio svitak iz kožne kutije.
     "Razbojnici?" upita ona kad vide kako mu se lice menja.
     On odmahnu glavom, pokazujući istovremeno očajanje i bes. "Ne Saksonci - ovo je poruka od lopova u Rimu!" On ponovo pogleda svitak, prevodeći naglas.
     "Optužen sam za udruživanje sa neprijateljima Rima i za protivljenje imperatoru... Kažu da sam namerno čekao da napadam gusare na putu kući, kako bih mogao da im otmem plen! Budale - zar misle da mogu svuda da budem ili da čitam misli varvarima?" Ona vrati pergament i bezvoljno se nasmeja. "Očito baš tako misle, jer me optužuju za tajne dogovore sa pljačkašima; navodno sam ih upućivao gde da napadnu i posle s njima delio plen." On odmahnu glavom. "Tu neće biti nikakvih tajni ako bih se ikada okrenuo protiv Rima!"
     "Ali ti si taj ovac trošio na Britaniju!"
     "Tačno, ali hoće li mi poverovati? Pozvan sam u Rim, da mi sudi sam imperator. Čak i ako me oslobode, svakako će me rasporediti na drugi kraj imperije i nikada me više neće pustiti da se vratim u Britaniju."
     "Nemoj ići!" uzviknu ona.
     Karausije odmahnu glavom. "Položio sam zavet imperatoru..."
     "Položio si zavet i ovoj zemlji, i druge zavete pre toga, da ćeš braniti Misterije. Zar to može iko drugi u Dioklecijanovoj vojsci?"
     "Ako odbijem, postaću pobunjenik. To će značiti građanski rat." On je mračno pogleda.
     "Ko može da te zaustavi? Maksimijan je zauzet Francima na Reni, a Dioklecijan Gotima na Danuviusu. Nemaju snage da obuzdaju jednog admirala koji je malo zastranio, a koji, ma šta mislili o njegovim metodama, ipak štiti imperiju. A ako i dođe do rata, neće biti prvi put." Ona izdrža njegov pogled. "I sam Dioklecijan je sin robova, čiju je slavu predskazala druidska sveštenica u Galiji. Moja reč je po snazi jednaka njenoj."
     On raširi oči. "Ne želim da budem imperator!"
     Dierna se iskezi. "Vrati se svojoj floti, Krausije, i vidi hoće li te podržati. Moliću se bogovima da te čuvaju. Ako dođe do borbe, možda i nećeš imati drugog izbora do da prihvatiš plodove svoje pobede!"

     Teleri je upućivala sluškinju koje haljine da spakuje za putovanje iz tvrđave Dubris u vilu, kada se na vratima njenih odaja pojavi legionar.
     "Gospo, stigao je glasnik. Možete li da dođete?"
     "Je li se nešto desilo admiralu?" Njeno srce naglo ubrza, i na trenutak nije znala je li to od nade ili straha. Karausije se pre godinu dana pobunio protiv imperatora i ojačao flotu, i saksonski napadi su oslabili. Ove godine nameravao je da učini još više.
     Pre tri dana otisnuo se na more, da premesti rat u saksonske zemlje. Ako bi uspeo da im spali sela, možda ne bi više bili toliko voljni da pljačkaju Britaniju. No, u žaru bitke može da bude pogođen čak i zapovednik. Osećala se kao izdajnik. Muž je bio dobar prema njoj i branio je njen narod. Zgrozila se kad je shvatila koliko se gadi dužnosti koja je primorava da ostane sa njim.
     "Mislim da nije", reče legionar. "Mislim da je poruka za Karausija, a ne od njega. Ali ovaj momak jedva govori latinski, a njegov britanski je nekakav dijalekat koji niko od nas ne razume."
     "U redu." Ona dovrši uputstva sluškinji i pođe sa vojnikom do stražare.
     Glasnik, postariji čovek u izbledeloj ribarskoj tunici koji je zijao u kamene zidove kao da se bojao da će pasti na njega, mirno je čekao. Kada ga je pozdravila narečjem Durnovarije, sav je sinuo.
     "Iz Armorike je", promrmlja ona kada glasnik poče da govori. "Njihov narod često trguje sa našim, i govor im je prilično sličan." Teleri se naže napred, mršteći se. Glasnik je još govorio kada je u odaju ušao Alektus.
     "Je li Maksimijan krenuo na nas?" upita Alektus na latinskom kada je glasnik završio priču.
     "Tako on kaže", odvrati Teleri. "Ali zašto bi imperatori krenuli baš sada? Mislila sam da je Dioklecijan prihvatio Karausijevo pobijanje optužbi i da mu je oprostio što nije poslušao naređenje za povratak."
     "To je bilo prošle godine", mračno reče Alektus, "kada su se imperatori borili na Reni. Ali ovog proleća stigla je vest da je Maksimijan sklopio mir sa Frnacima u Belgiki. Zar si zaista mislila da će Rim večito trpeti naše odbijanje poslušnosti? Verovatno ne treba da se začudimo ako je mlađi imperator iskoristio zatišje da izgradi flotu u Armorici." On stegnu usne. "Na kraju krajeva, i mi smo ovde gradili flotu. Voleo bih samo da smo imali više vremena za pripreme!"
     "Ali Karausije ne želi da se bori protiv Maksimijana! On je položio zavet imperatorima!" uzviknu Teleri.
     "Zavet položen krvlju u Portus Adurni vredi više. Bila si tamo - čula si ga kad se obavezao da će braniti ovu zemlju."
     Teleri je zamišljeno gledala Alektusovo uspravno držanje, i nehotice razmišljajući o tome koliko mu vojnički život prija. Karausije jeste veliki ratnik, ali mladićeve finansijske veštine omogućile su im da vode rat. Zbunjenost zbog koje je ranije izgledao još mlađi nego što jeste sada se pretvorila u ponos.
     "Ti želiš da se on pobuni", polako reče ona. "Ti želiš da se on proglasi za imperatora Britanije!"
     "Da, želim. Hrišćani kažu da čovek ne može da služi dva gospodara, i došao je trenutak da se Karausije odluči." Alektus priđe otvorenoj kapiji i zagleda se ka moru. "Kad trgovina oživljava, ne dobijaju samo trgovci. Ti to možda ne možeš da vidiš, ali ja znam odakle potiče novac i kuda odlazi. Sada svima dobro ide. U hramovima se mole za Karausija, ako nisi znala, kao da je već imperator... Neka onda i postane gospodar kakav nam je potreban. Maksimijan će ga naterati da se odluči!"
     Alektus odmahnu glavom, izvuče iz torbice za pojasom voštane tablice i okrete se ka ribaru.
     "Pitaj ga koliko je brodova video i koliko ljudi nose. Pitaj ga kada su isplovili", oštro reče on. "Ako ne mogu da stojim kraj svog zapovednika sa mačem u ruci, mogu da mu dam ono što je možda i vrednije - informacije koje su mu potrebne za planiranje bitke i flotu spremnu da ga prati! Brzo - brod sa ovom porukom mora da uhvati plimu!"
     Rimljani se bore protiv Rimljana! Teleri se stresla i od same pomisli. Boginjo, zaštiti Krausija! poče ona da se moli, posramljena grozničavošću u Alektusovom pogledu, i oprosti mi što sam sumnjala! Noćas ću ponovo pogledati u srebrnu činiju. Možda će i Dierna imati vesti za mene.
     Ribar ih je naizmenično gledao, pokušavjaući da shvati. Teleri duboko uzdahnu i poče da ga ispituje.

     Karausije je stajao na zadnjoj palubi 'Oriona', blago se njišući dok se trirema ljuljala na talasima, skupljenih jedara. Najniži red veslača bio je sasvim dovoljan da održava položaj, dok su se drugi odmarali. Ostali brodovi pod njegovom komandom držali su formaciju u tri reda, osim jednog brzog jedrenjaka koji je poslao u potragu za neprijateljem. Sa leve strane pramca videla se zemlja, puna zelenih bregova i peščanih ravnica, oivičena sa zapada kamenitim liticama. Obala je delovala mirno, ali povremeno nabiranje vode otkrivalo je postojanje skrivenih struja.
     'Orion' je bio dovršen preko zime, najveći njegov brod, ravan drevnim triremama, a drvo mu se beličasto presijavalo na suncu. Na pramcu je bio izdeljan lovac koji cilja u nevidljivi plen. Lik mu je bio rimljanski, ali ime broda predložila je Dierna. Rekla je da u tom sazvežđu postoji moć koja će im doneti pobedu.
     No, na krmi se nalazilo svetilište sa boginjom, u punoj ratnoj opremi - šlem, štit i koplje. Rimljanski oficiri obraćali su joj se kao Minervi, ali i nju je predložila Vrhovna sveštenica, rekavši Karausiju da je u molitvama pominje kao Brigu, koja se poštuje u Avalonu, na Devojačkom ostrvu.
     "Gospo, prizivam te teška srca", promrmlja Karausije. "Ne želim da se borim protiv Maksimijana. Daj mi znak, kako bih video svoj put, a ako se budemo borili, radi hrabrih ljudi koji me prate, budi milostiva prema njima i podari nam pobedu."
     On baci na oltar šaku žita i poli ga vinom. Menekrat, koga je sGm odabrao za kapetana 'Oriona', uze malo tamjana i baci ga na ugljevlje. Miris mora prijatno se pomešao sa mirisom tamjana.
     No, čak i dok se molio, admiralov um je proračunavao, planirao, pripremao se za sukob. Alektusova poruka nagnala je Karausija da se žurno vrati iz delte Rene, a kada je stigao u Dubris, odredi iz Rutupije i Adurnije već su čekali da mu se pridruže. Stigla je i nova poruka od Teleri - Maksimijanova flota otisnula se na more i sada je napredovala uz kanal. Lično ih je Teleri videla u viziji, tri odreda od po deset brodova, prepunih ljudi. Karausijeve ukupne snage bile su veće, ali morao je da misli i na zaštitu provincije, dok je Maksimijan mogao da se obruši sa punom snagom na bilo koju tvrđavu koju odabere.
     Teleri je pisala kako je Vrhovna sveštenica obećala da će prizvati vetrove koji će usporiti Maksimijana, ali kako neće moći predugo da odlaže susret. Sasvim dovoljno, pomisli Karausije, jer isti vetar je njih nosio niz kanal, i sada su se već promicali kraj Portus Adurni.
     Snage su bile nejednake, ali Maksimijan mora da se snalazi sa robovima i unajmljenim ribarima, uz po koga oficira povučenog iz patrola po Sredozemlju i Reni. Imperator će se nadati da uhvati neprijatelja u klopku kraj obale i da ga primora na borbu na palubama, gde će moći da iskoristi ukrcane legionare.
     No, brodovi britanske flote mogli su da pokretljivošću nadoknade nedostatak ljudstva. Karausije je ponavljao u sebi da se čuva preteranog samopouzdanja. Saksonci, sa kojima je navikao da se bori, bili su dobri mornari, ali u borbi su tražili pojedinačnu slavu, a ne zajedničku pobedu. Karausijevi ljudi nikada se nisu borili protiv brodova sa rimljanskom disciplinom. S druge strane, neprijatelj ne poznaje kanal, i možda će i samo to danas biti dovoljna prednsot.
     Shvativši da ga ljudi gledaju, on dovrši molitvu i zatvori vrata oltara. Menekrat uze lopaticu i baci ugljevlje u more. Karausije se osvrte i iskezi se. Imao je dobar brod, od bronzane grede koja je sekla talase tik ispod površine vode, pa do teških lanenih jedara. I imao je i dobre ljude - oficire koji su sem potpune vojne obuke imali za sobom i dve godine borbe protiv gusara, dvadeset iskusnih legionara, i sto šezdeset dvojicu slobodnih veslača, spremnih da brane Britaniju. A bogovi su im poslali vedar prolećni dan, sa tek ponekim oblakom i blagim vetrom u leđa, taman dovoljnim da napravi snežnobelu penu na duboko modrim talasima; dan po kome se rado ide u smrt ili u pobedu.
     Nedostajao mu je Alektus, čiji su mu oštar um i sarkastični humor razvedrili mnoge mračne časove. No, iako je mladić zaista zasluživao svoje mesto u admiralovom štabu, nije imao stomak za more.
     Galebovi su leteli oko katarke, a onda se uputiše ka kopnu, pernati pirati još pohlepniji od Saksonaca. Budite strpljivi, pomisli admiral, uskoro ćete imati hrane.
     Sa pramca dopre uzvik osmatrača, i Karausije se ukoči, zaklonivši oči jednom rukom dok je gledao more.
     "Jedrenjak!" ponovo povika osmatrač. "Približava se punim veslima..."
     "Koji signal?" prodera se admiral, preskačući po dve stpenice do prolaza između klupa sa veslačima.
     "Neprijatelj na vidiku!"
     Sada je i Karausije video katarku i belu penu dok su veslači leteli preko talasa. Brodić je sve više rastao, sve dok nije žurno prišao, kao pače koje se vraća pod majčino okrilje. Karausiju se zgrči želudac. Došao je trneutak odluke.
     "Kolike snage?" povika admiral, stežući ogradu.
     "Tri odreda - dolaze uz kanal, u formaciji krstarice, pod lakim jedrima."
     Karausije oseti da ga događaji obuzimaju. "Spremaju se za iskrcavanje u Portus Adurni, i hoće da prenoće dalje od obale i da nas noću iznenade. Umesto toga, iznenadićemo mi njih, momci." On se okrete ka posadi. "Podignite štit!"
     Dok je pozlaćeni štit klizio naviše, u njemu blesnu sunce kao da je zvezda padalica. Sjaj je predstavljao rizik, ali čak i ako neki oštrooki neprijatelj i primeti blesak, ne bi znao kako da ga protumači ukoliko ne vidi i jedra. Iza Karausija, platno koje je štitilo veslače smota se uz bučno šuštanje. Ljudi su proveravali je li im oružje pri ruci, i gornji i srednji red veslača poseda na mesta.
     Pljuskanje talasa o bok broda delovalo je preglasno u nagloj tišini. Preko palube prelete senka; Karausije diže pogled i ugleda jasan obris orla. Sunce je bilo gotovo nad njim, pa se ptica ocrtavala na nebu kao crna silueta. Skliznula je kraj njih, zaokrenula u blesku crnog i belog perja, pa načinila krug oko broda, jednom, drugi i treći put. Potom uz krik odlete ka jugu, kao da vodi Britance ka neprijatelju.
     "Znak!" Karausije je jedva čuo Menekratov uzvik od tutnjave u sopstvenim ušima. Bogovi su ga uslišili; sve sumnje nestadoše.
     "Gospodar Nebesa nam ih je predao. Napred! Orao nam je pokazao put!"
     Paluba mu zadrhta pod nogama kad se stotinu osam vesala podiže i zaroni u more. 'Orion' jurnu napred, malo se nakrivi, a onda konačno glatko krenu kada su veslači uskladili ritam sa sve jačim ubrzanjem preko talasa. Iza njih su išle tri veće trireme, tako postorjene da se ni po katarkama nije moglo jasno videti koliko ih je. Sa obe strane imali su po kolonu lakših brodova; i oni su, primeti admiral sa zadovoljstvom, savršeno održavali formaciju.
     Karausije zatrepta i zakloni oči rukom. Na horizontu se ponovo pojavi beli blesak, i on se iskezi. "Hodite, mili moji, samo hodite - ne možete videti koliko nas je - recite sebi da ćemo biti lak plen i hodite ovamo!"
     Neprijatelj kao da ga je čuo. Kako se na vidiku pojavljivao ostatak Maksimijanove flote, Karausije primeti kako se jedra na njima žurno skupljaju, i kako se oko bokova pojavljuje pena dok su prelazili na vesla. Formacija klina u kojoj su plovili sada se sabi, ali nisu usporili. Karausije dade znak trubaču.
     Menekrat izdade naređenje. Krmanoš 'Oriona' nasloni se na krmu svom težinom, i paluba se naže dok je veliki brod započinjao oštar zaokret nadesno. Niz katarki za njima zadrhta dok su ih brodovi u koloni sledili u zaokretu. 'Orionovi' veslači nastaviše sa zamasima, ali brodovi iza njih su ubrzavali, a manji, brži brodovi u spoljašnjim kolonama hitali su napred i skretali na obe strane.
     "Orione", šapnu on, "evo idu tvoji lovački psi! Neka im bogovi podare dobar lov!" Rimljanski zapovednik pokušaće da ih uhvati kukama i napadne preko palube, na uobičajen način, kako bi iskoristio brojčanu prednost. Cilj britanske flote mora biti da unište ili onesposobe što više neprijateljskih brodova pre nego što ih ovi uhvate kukama.
     Sve više su se približavali. Karausijev štitonoša donese mu štit i kacigu. Na palubu doneše koplja, i 'Orionovi' vojnici su ih gomilali na prednjoj i zadnjoj palubi, dok su praćkaši pripremali kamenje. Sada je na najbližoj triremi već video sjaj neprijateljskih oklopa. Poslednji put se osvrnuo. Admiral može da planira strategiju, ali svaki kapetan procenuje, u situaciji koja se menja iz časa u čas, kako da sprovede u delo primljena naređenja. Sada je kocka bačena, pomisli Karausije sa neobičnim olakšanjem, i on više nije važniji od bilo kod drugog vojnika.
     'Orion' se naže u stranu, jer je Menekrat naredio da skrenu ka manjem brodu koji je odabrao za prvi plen. Neprijatelj, uvidevši opasnost, poče takođe da skreće, i više nisu bili u prilici da se sudare pramcima, ali britanska trirema imala je dovoljnu brzinu i sudar je bio neizbežan. Vesla sa leve strane podigoše se visoko iz vode kad su se brodovi približili, i 'Orionova' tek naoštrena greda probi se kroz neprijateljska vesla i zadera bok drugog broda. Ovaj nije bio uništen, ali je, barem zasad, bio izbačen iz stroja. Jedno koplje pade na palubu i zazveketa; kao u odgovor, 'Orionovi' veslači dadoše se ponovo na posao i povukoše ga izvan dometa, hitajući ka glavnini neprijatelja.
     Uzvici i trube sa obe strane govorili su Karausiju da su bočne kolone počele da napadaju neprijateljski klin otpozadi; čak i laki brodovi mogu da nanesu veliku štetu udarajući gredom po krmi.
     Naredni protivnik, lađa po imenu 'Herkul', prekasno je primetio opasnost u kojoj se našao. Karausije skoči u prolaz i zgrabi jednu gredu, kako ne bi pao kada 'Orion' zdrobi neprijatelja. Grede zaškripaše i nekoliko kopalja dolete preko boka, ali Menekratovi ljudi su već veslali unazad, odvajajući 'Oriona' pre nego što bi neprijateljski brod mogao da se sredi i uzvrati. Jedan mornar pade s kopljem u ramenu, ali ostali nisu posegnuli za oružjem, znajući da će ga uskoro osvetiti.
     Nalet vike i sudar oružja oglasiše da je neko sa drugog broda uspeo da nabaci kuke i priključi se borbi. No, 'Orion' je hitao dalje. Katarke su se njihale na vodi kao krošnje drveća na oluji. Iza njih je video stenovite litice na obali, sada znatno bliže.
     Kraj glave mu zazuja kamenje iz praćki, i osmatrač pade. Istog časa jedan mornar priskoči da ga podigne; ovaj je psovao, i videlo se kako mu lije krv iz rupe na slepoočnici. Brod sa koga su ih gađali sada je zaokretao ka njima, ali ne dovoljno brzo. Jedan Menekratov uzvik posla 'Orion' u juriš ka nezaštićenom boku neprijatelja.
     Zarili su se u njega, a slomljena vesla letela su na sve strane kao iverje. Komad drveta zabi se jednom veslaču u vrat kao strela, i ovaj pade. 'Orionov' pramac sunu naniže dok je neprijateljski brod tonuo. Kroz vazduh zazviždaše kuke, ali mornari su uspeli da ih odbiju. Karausije je nekoliko trenutaka strepeo da će ostati zaglavljeni zajedno, ali 'Orion' je opet uspeo da se otrgne. Obala je bivala sve bliža. Karausije pogleda u sunce i shvati da ih popodnevna plima vuče ka kopnu. On zgrabi trubača za ruku i poče da mu viče na uvo.
     Sledećeg trenutka nad zveketom umirućih brodova i ljudi pronese se zvuk trube. 'Orion' pođe unazad, i Rimljani pobedonosno zagalamiše. No, oni nisu poznavali ovu obalu i njene plime.
     Dok su britanski brodovi počinjali da se povlače, Rimljani su pokušavali da ih gone, ali neprijateljske trireme bile su teže i lošije opremljene, pa su se sporije kretale. Rimljani su preteći urlikali dok su se njihovi pokretljiviji protivnici pregrupisali, čekajući da plima ojača i povuče neprijatelje prema pretećoj britanskoj obali. Rimljanski kapetani shvatili su opasnost i počeli da skreću pažnju sa bitke na more. Nekolicina, već suviše blizu obale da bi se spasli, okrenuše pramce ka kopnu, tražeći uvale da se nasuču. Ostali, dok su im vesla lupala po zapenušanoj vodi, polako su se udaljavali od obale, hitajući na otvoreno more.
     Karausije je čekao, glave pune proračuna vremena i razdaljine, a 'Orion' je gonio neprijatelje, spreman da im preseče odstupnicu ukoliko se isuviše udalje. Iza zapenušanih struja, obala se izvijala u plitak zaliv. Kad je to primetio, admiral se ponovo obrati trubaču.
     Zvuk roga ponovo se pronese preko talasa - 'Orion' je pozivao svoje lovčake pse da opet napadnu. Karausije pokaza ka najvećem od preostalih neprijteljskih brodova, i paluba se naže kada je njihov brod počeo da se okreće. Vesla su sevala sve hitrije, u brzom ritmu koji se može održavati samo onoliko koliko je potrebno da se približe drugom brodu za poslednjih nekoliko dužina.
     Karausije je sada već mogao da razabere lica. Primetio je centuriona sa kojim je služio na Reni, dok su obojica bili još gotovo dečaci, i podigao je mač u znak pozdrava. Neprijateljski brod, uvidevši opasnost, pokuša da skrene; admiral primeti izdeljanu morsku nimfu na pramcu. No, brod je veslao protiv plime, dok je 'Orion' imao snagu mora iza sebe. Sudariše se uz prodoran tresak od koga se oba broda izdigoše, dok su ljudi padali sa paluba.
     Karausije pade na kolena, zureći u naoružane ljude koji su se rojili oko njega. Sudar ih je proneo gotovo do polovine drugog broda; nije bilo potrebe za bacanjem kuka kako bi ostali povezani, a snaga vesala nikako ne bi mogla da ih razdvoji. Veslači su već poskakali sa klupa, grabeći oružje. Jedan mač sinu iznad njega; admiral se podiže na noge, isturivši štit, i zaboravi na sve misli sem na potrebu da se brani.
     Protivnici su bili veterani iz hiljada ovakvih sudara. Brzo su se oporavili od udara i počeli pregrupisavanje, probijajući se preko prednje palube 'Oriona' smrtonosnom delotvornošću. Karausije je primao njihove udarce štitom i gurao ga iz sve snage. Zateturao se od udarca po ivici kacige, ali sledećeg trenutka neki mornar i veslač, u smrtonosnom zagrljaju, padoše preko njegovog protivnika i baciše ga preko ograde.
     Žurno šapnuvši molitvu zahvlanicu, Karausije se podiže na noge. Tela su padala u vodu ili ležala na veslima. Gde god je bilo mesta da se stoji, ljudi su se borili mačevima i kratkim kopljima. Borba se prenela i na drugi brod, ali nije mogao da vidi ko pobeđuje. On brzo udahnu kada vide liticu kako se nadnosi nad njih.
     Senka litice pala je preko oba broda, i nekoliko ljudi podiže pogled, ali većina je bila suviše obuzeta borbom. Sledećeg časa bilo je prekasno. Rimljanski brod udari bokom o stenje, otkliza uvis i porinu se uz bučnu lomljavu greda. 'Orionov' pramac, odglavljen od udarca, zaškripa i poče da se oslobađa.
     Rimljanski brod bio je gotov, ali posada je i dalje ostala da se bori na 'Orionu'. Karausije zaškripa zubima i prikupi poslednju snagu dok su novi legionari skakali na njegovu palubu preko neprijateljske ograde što je tonula.
     Mislio je da je boj dotad bio žestok, ali sada je bio deset puta žešći, mnogo ogorčeniji nego protiv saksonskih gusara. Karausije oseti da mu se ruka sa mačem umara; ruka sa štitom ga je bolela od mnogih primljenih udaraca. Krvario je iz desetak posekotina; uskoro će ga gubitak krvi usporiti. Odvojili su se od rimljanske lađe i sada su i sami bili na milost i nemilost plime; nije bilo nikoga ko bi se prihvatio krme.
     Leševi su ležali svuda unaokolo, ali centurion i još jedan čovek preskočiše mrtva tela i jurnuše. Karausije raširi noge i pripremi se za odbranu. Možda je trebalo da se zadovolji planiranjem bitke i da ostane na obali; Maksimijan je svakako učinio upravo tako. Mladići nikada ne veruju da će poginuti, seti se on dok mu se mač spuštao na kacigu, pokidavši pređicu i oborivši je; niti starci, pomisli on dok je primoravao umornu ruku da se podigne i blokira naredni udarac.
     Okliznuo se na nečiju krv i pao na jedno koleno. Pogledavši preko ramena, shvatio je da ga je borba donela do Gospinog oltara. On brzo udahnu i polako izdahnu, i očajanje ustupi mesto ogromnoj smirenosti. Gospo, moj život pripada tebi, kriknu njegov duh.
     Nad njim se podiže senka. Karausije pokuša da podigne štit, znajući da neće imati vremena. A onda oseti drhtaj u daskama; paluba se prope, i udarac koji bi mu raspolutio lobanju ode u stranu. On ugleda nezaštićeni vrat neprijatelja i zamahnu; krv šiknu u purpurnom mlazu dok je Rimljanin padao.
     Karausije se trudio da se ispravi, oslanjajući se o mač. Oko njega nije bilo nikoga živog. On se podiže na noge i shvati da se obala više ne kreće. Samo tlo Britanije posegnulo je da ga spase; 'Orion' je bio nasukan.
     Borba na palubi bila je završena. Preživeli su se ispravljali, i pod slojevima krvi Karausije u njima prepoznade svoje ljude. Ostali brodovi još su plutali tik kraj obale, i većina ih je bila britanska.
     Živ sam! Zurio je oko sebe, obuzet ogromnim čuđenjem. Pobeda je naša... Na licu kipa nad oltarom kao da se na trenutak video osmeh.

     Te noći, veći britanski brodovi usidrili su se u plićacima uvale, dok su manji namerno nasukani na pesak. Ljudi su podigli logor na obližnjoj livadi i podelili sledovanja, a kako su se vesti širile čitavim krajem, stizala su kola, noseći hranu i piće za proslavu.
     Zapovednika su posadili na hrpu drveta, pokrivenu plaštevima uzetim od neprijatelja. Karausije je govorio u sebi kako bi trebalo da izdaje naređenja, da pravi nove planove, ali vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi i vina koje je neko našao na jednom zarobljenom brodu. A i bio je suviše srećan. Veče je bilo divno, a ljudi, njegovi ljudi, bili su najbolji i najhrabriji ljudi koje je ikada imao neki zapovednik. Sve ih je gledao sa licem blistavim kao sunce na zalasku, a oni su mu uzvraćali pohvalama, sve glasnijim kako je pristizalo više vina.
     "Neće nam se više niko smejati kao provincijskim budalama!" povika jedan veslač.
     "Britanski brodovi su najbolji, kao i britanski mornari!"
     "Nije ni trebalo primati naređenja od glupaka iz Rima", mrmljao je neko.
     "Ove vode pripadaju Britaniji, i mi ćemo ih braniti!"
     "Karausije će ih braniti!" Obala je odjekivala od njegovog imena.
     "Karausija za imperatora!" povika Menekrat, izvlačeći mač.
     "Imperator, imperator..." Jedan po jedan, čitava flota prihvati uzvik.
     Karausije je bio zapljusnut njihovim osćenajima. Jupiterov Orao poveo ga je u bitku, a Gospa od Britanije spasla mu je život. Nije više mogao da sumnja, i kada su ga njegovi ljudi podigli na štit kako bi ga proglasili za imperatora, on podiže ruke, prihvatajući njihovu ljubav i njihovu zemlju.