14.

     Ponekad, kad bi se vazduh nad bregovima zgusnuo, a magla skotrljala preko močvara, Teleri je gotovo mogla da zamisli kako je ponovo u Avalonu. Uvek ju je čudilo što joj ta pomisao nanosi toliki bol. Ovo nije Letnja Zemlja, govorila je u sebi dok ju je konj nosio putem, nego močvare u zemlji Briganta; a ona nije više sveštenica Avalona, nego žena imperatora Britanije.
     Jahač ispred nje zaustavio je konja i upitno je pogledao, kao da je čuo njen uzdah. Teleri nekako uspe da se nasmeši. Za dve godine od kako je Karausije proglašen za imperatora, Alektus joj je postao dobar prijatelj. On nije imao izdržljivosti za duge marševe, i svakako nije bio za mornara, ali za pisaćim stolom bio je pravo čudo, a imperatoru su, čak više nego i zapovedniku, takvi ljudi neophodni za opstanak.
     Ponekad ju je čudilo što je Karausije tako dugo zadržao svoj položaj. Kada je prihvatio zahtev vojske i proglasio se za imperatora, Teleri je očekivala da će se Rim obrušiti na njih ognjem i mačem u roku od nekoliko meseci. No, izgleda da je gospodar Britanije mogao da se pobuni sa više izgleda na uspeh od generala iz bilo koje druge provincije - barem ako vlada morima i uživa podršku Avalona. Ipak, činilo joj se da se i Karausije iznenadio kada je Maksimijan, pošto je izgubio pomorsku bitku, na njegovo proglašenje reagovao krutim, zvaničnim pismom u kome ga je pozdravio kao bratskog imperatora.
     Rimljani su svakako imali neke svoje razloge: Maksimijanov mir sa Francima nije bio dugog veka; još je pokušavao da ih spreči da pregaze Galiju, istvoremeno umirujući Alamane na Reni, a Dioklecijan se na Danuviusu borio protiv Sarmata i Gota. Pričalo se i o borbama u Siriji. Rim nije imao koga da pošalje u bitku na nekom trećem mestu. Dok god Britanija ne bude ugrozila neki drugi deo imperije, imaperatori će smatrati da mogu da je prepuste samoj sebi. A i Karausije je postepeno učio da vladanje Britanijom nije samo odbrana obala od Saksonaca.
     Teleri baci pogled ka sivom kamenom zidu koji je vijugao preko bregova. Sa druge strane zida bili su slobodni Pikti, a iako su poreklom Kelti kao i Briganti sa ove strane zida, divlja plemena iz Albe sejala su užas među svojim romanizovanim rođacima, jednak užasu koji su južni Britanci osećali pred Saksoncima, a pri tom dugotrajniji.
     Teleri navuče kapuljaču dublje na lice. Magla je postala gušća, a to joj je pomoglo da misli samo na put pred sobom, oivičen sivilom. Pesak na putu bio je taman od vlage. Ako ovako nastavi, moraće da upale baklje, iako je bila tek sredina popodneva. Njihov vodič zastade, podigavši ruku, i Teleri zaustavi svog konja, osluškujući. Bilo je teško razlikovati zvuke po takvom vremenu, ali nešto se približavalo...
     Pratnja smesta stade oko nje, spremnih kopalja. Mogli su da se bore, ali bilo bi glupo bežati kada i put jedva mogu da vide. Ona nape sluh i razabra ritmično trupkanje i zveckanje; svakako suviše pravilno za divlje piktske konjanike. Postajalo je sve bliže i glasnije. Alektus okrete konja da zapreči put ispred nje. Teleri začu struganje metala dok je on izvlačio mač. Pitala se ume li da ga valjano koristi. Znala je da vežba sa jednim centurionom, ali obuku je počeo tek pre dve godine. Ipak, prijala joj je njegova odlučnost da se postavi između nje i opasnosti.
     Na trenutak se ništa nije micalo. Zatim se iz magle pojaviše obličja, a potom čitav odred legionara stade tačno pred njom.
     "Gaj Martinije, option, garnizon Vindolanda; poslati smo da vas štitimo, gospo carice", zvanično pozdravi on.
     "Ali, gospa Teleri ima pratnju..." poče Alektus.
     "Mi smo tu kao pojačanje do Korstopituma", mračno reče option. "Noćas su se Pikti probili kod Verkovicijuma. Imperator je pošao za njima, a nas je poslao da vas u bezbednosti ispratimo do tvrđave." Čoveku kao da je bilo neprijatno što je postao običan čuvar dok se njegovi drugari ludo provode.
     Karausije je želeo da ona ostane u bezbednosti, u Eburakumu, i Teleri je sada razumela i zašto. Oduvek je smatrala Zid preprekom nepremostivom koliko i magle oko Avalona, ali ta kamena traka sada je izgledala tako krhko u prostranstvu močvara. To je samo ljudsko delo, a ono što jedni ljudi sagrade drugi mogu da poruše.
     Kada su stigli u Korstopitum, već je padao mrak, a magla se pretvorila u sitnu kišu. Grad je imao dobar položaj, na severnoj obali reke, gde se vojni put ukrštao sa starom putanjom za Albu. Ranijih godina stanovništvo se uvećavalo, jer su dolazile zanatlije da rade za vojsku i ljudi zaduženi za upravljanje vojnim dobrima. No, dok je Teleri jahala glavnom ulicom ka konačištu, sa kišom koja joj je kvasila vrat i butine, gradić je izgledao jadno. Mnoge zgrade bile su napuštene, a ostale su vapile za opravkama.
     No, već godinama je svaki imperator koji bi došao da obiđe Zid odsedao u Korstopitumu, a službeno konačište bilo je prostrano i udobno. Mada nije bilo mozaika, drveni podovi bili su pokriveni debelim ćilimima sa prugama u stilu lokalnih plemena, i bilo je nekog primitivnog šarma u prizorima iz lova koje je neki dokoni vojnik nacrtao na zidu. Suva odeća i topao mangal postepeno odagnaše jezu, i kad se pridružila Alektusu u velikoj trpezariji Teleri se dovoljno oporavila da bi mogla da sa saosećanjem sasluša njegove brige.
     "Imperator je snažan čovek, i naši bogovi ga štite", odvrati ona kada se on po treći put upitao gde će se Karausije skloniti od kiše. "Čoveku koji je navikao da se drži na palubi tokom najgorih oluja svakako neće biti teško da izdrži malo kiše."
     Alektus se strese, a onda se nasmeši; od toga nestadoše bore zabrinutosti zbog kojih je inače izgledao stariji.
     "Ume on da se brine o sebi", ponovi Teleri. "Tako mi je milo što si tu sa mnom!"
     "Naše udruživanje je dobro ispalo." On se uozbiljio, ali i dalje je zadržao onaj dečački izraz lica koji joj se toliko dopadao. "On ima snagu i moć da povede ljude za sobom. Ja umem da mislim, da proračunavam, pamtim i predviđam ono što čovek od dela nema vremena da primećuje. A ti, moja gospo, ti si Sveta Kraljica. Tvoja ljubav sve čini vrednim!"
     Ljubav? Teleri podiže jednu obrvu, ali je oćutala, ne želeći da mu kvari veru. Volela je Diernu, i Avalon, a to joj je oduzeto. Karausije joj je dolaizo u postelju znatno češće otkako je postao imperator, pa mu je trebao naslednik, ali ona mu nije rodila dete. Možda bi ih beba zbližila; ovako je naučila da muža posmatra sa poštovanjem, pa čak i sa nešto naklonosti, ali najviše ih je vezivala dužnost.
     Da li voli Britaniju? Šta to znači? Sviđale su joj se zemlje Durotriga, gde je rođena, ali u ovim severnim močvarama nije videla ništa zbog čega bi ih zavolela. Da je mogla da proučava Misterije dugo kao Dierna, možda bi naučila i kako da voli jedan apstraktan pojam.
     No, Diernina dužnost bila je da brine za apstraktne stvari zbog kojih je prognala Teleri. Teleri nije želela da bude carica, ni Britanije ni Rima. Njoj je sve to bilo jednako nestvarno. Čak više nije ni sanjala slobodu. Iznenada se upitala da li je uopšte sposobna da išta više iskreno voli ili želi.

     Naredna poruka od Karausija stigla je jedva jedan sat pre samog imperatora; ležao je u nosiljci sa velikom ranom na butini. Jedan piktski konjanik uspeo je da mu se dovoljno približi.
     "Umem dobro da se borim na palubi, čak i kada se brod propinje na talasima", reče on, trzajući se dok mu je vojni lekar previjao ranu, "ali borba na konjskim leđima nešto je sasvim drugo! Ali zaustavili smo ih, i jedva je njih pet-šest uspelo da pobegne i javi poglavicama kako će imperator Britanije čuvati svoju zemlju."
     "Ali ne možeš svuda da stigneš, gospodaru, čak i kad bi jahao kao Sarmat. Snaga zida je u ljudima, ali oni moraju imati nešto što će braniti. Poslednji imperator koji je popravljao Zid bio je Severus, a to je bilo pre dva pokolenja. Čitavoj ovoj oblasti potrebna je obnova, a mi nemamo sredstava da donosimo novo drvo i kamen."
     "Tačno", reče Karausije, "ali i stanovništva je sada manje, i mnoge zgrade su napuštene. Ako ih porušimo, imaćemo dovoljno građe. Grad će biti manji, ali čvršći..." On se ujede za usnu kada mu je lekar naneo melem na ranu. "Kao i Britanija..." brzo dovrši on, dok mu se sa čela slivao znoj.
     Alektus nestrpljivo odmahnu glavom. "Je li gadno?" upita on kada je lekar počeo da pakuje stvari. "Hoće li rana ostaviti trajne posledice?"
     Lekar, Egipćanin koji je i posle više decenija provedenih daleko od sunca svoje rodne zemlje išao uvek umotan u šalove i ogrtače, sleže ramenima i nasmeši se.
     "On je vrlo snažan. Lečio sam i mnogo gore rane od kojih su se ljudi oporavljali dovoljno da sutradan krenu u boj."
     "Ja ću se starati o nezi", rele Teleri. "Kad carica naredi, čak i imperator mora da posluša."
     Lekar klimnu glavom. "Ako bude mirno ležao i pustio da se telo samo leči, sve će biti u redu; u suprotnom, ostaće ožiljak."
     "Misliš, još jedan ožiljak", ispravi ga Karausije.
     "To ste i zaslužili kada rizikujete u borbi koju bi svaki konjički zapovednik sa pet godina iskustva mogao isto tako dobro da vodi!" strogo reče Alektus.
     "Kad bismo imali takvog", odvrati imperator. "U tome je problem. Sada kada porezi više ne idu u Rim, Britanija napreduje, ali tako samo postaje privlačnija za razbojnike, i sa kopna i sa mora. Ljudima iz južnih plemena bilo je pokolenjima zabranjeno da nose oružje, pa nisu ni od kakve koristi i većina ni ne želi da napusti svoj dom radi vojske. Isto se dešavalo, kažu, i na počecima rimske imperije, u samom Rimu."
     "Pa, kako su rešili problem?" upita Teleri.
     "Regrutovali su vojnike iz tek pokorenih varvarskih zemalja, čiji sinovi nisu zaboravili da su ratnici."
     "Pa, ne verujem da bi ti Dioklecijan dozvolio da mu preotimaš regrute", reče Alektus.
     "Tačno... ali moraću negde da nađem ljude..." Karausije zaćuta, i nije se bunio kada je lekar naredio da svi iziđu kako bi se ranjenik odmorio.
     Kada prvi bol umine, biće veoma loš pacijent, pomisli Teleri. Izgledao je neobično bespomoćan, tako ležeći, i ona oseti neočekivano saučešće prema njegovom bolu.

     Tokom zime, dok se rana zaceljivala, Karausije je mozgao o problemu kako da uravnoteži novac i ljude. Alektus se odlično starao o organizaciji, ali novac ništa ne vredi dok leži u riznici. Mora ga iskoristiti da kupi ljude. Divlja plemena sa severa bila su stari neprijatelj, i rimljanska Britanija ne bi ih prihvatila čak i kada bi ovi pristali da ih imperator unajmi. Znao je da mora da traži negde drugde.
     Karausije je sve češće sanjao peščane ravnice i crvenkaste močvare svoje rodne zemlje, sa druge strane kanala, kao i plodne njive otete od mora. Ljudi koji su stvorili te njive bili su smireni i pribrani, ali dobri borci, a za mlađe sinove nikada nije bilo dovoljno zemlje. Ako bi poslao poruku, pomisli on, neko bi se sigurno javio.
     A što se tiče Saksonaca: njihova obala, istočno od zemlje Juta, blizu severnog mora, bila je jednako teška za život kao i menapijske zemlje. Oni nisu išli u pljačku samo radi slave, nego i zato što će osvojenim plenom moći da kupe hranu za gladna usta kod kuće. Ako bi im prišao kao zemljak, možda bi ih naveo na pregovore, a ako bi uspeo da nekakvim prilogom obezbedi njihovu saradnju, bio bi prvi imperator koji je ikada novcem od prikupljenog poreza kupio bezbednost za svoju zemlju.
     Učiniće to kada se bude vratio u Londinium. To je bilo jedino rešenje koje je mogao da vidi.

     Na majske ide, pred jugoistočnom obalom Britanije pojaviše se tri jedra. U proteklim godinama i najobičniji pastiri naučili su da prepoznaju kožna jedra saksonskih lađa. Po selima odjeknuše zvona, a zatim nasutpi tišina dok su brodovi prolazili kraj njih.
     Izviđači u Rutupiji, dobro pamteći naređenja, mračno su gledali kako brodovi ulaze u ušće Stoura i pod veslima napreduju uz reku. Krajem dana stigli su do Durovernuma, plemenskog sedišta Kanta, sa novoizgrađenim zidovima koji su se ružičasto presijavali pod zalazećim suncem.
     Karausije je stajao ispred bazilike i gledao germanske poglavare kako maršišraju uz glavnu ulicu, okruženi svojim ratnicima i rimskim legionarima koji su nosili baklje, nelagodno svesni da će možda morati da brane vekovne neprijatelje od mržnje gradskog življa. Ako su Saksonci i primetili napetost, to ničim nisu pokazali, ili su možda njihovi osmesi pokazivali da opasnost smatraju nečim u čemu treba uživati.
     No, Karausije je sročio poziv rečima koje su oni dobro razumeli, a ako je i zaboravio njihov jezik, imao je mlade ratnike iz Menapije, koje je doveo iz Germanije Inferior da mu budu garda; oni će mu pomoći oko jezika. Da bi potvrdio poslatu poruku, odabrao je za sebe odeću u germanskom stilu: dugačke pantalone, prikupljene na člancima, od fine, zlatno obojene vune, i lanenu tuniku obojenu plavo i prekrivenu trakama grčkog veza, sa zlatnim ukrasima oko doručja i vrata. O pojasu, pokrivenom zlatnim medaljonima, nosio je stari rimljanski konjički mač, kako bi ih podsetio na to da je i on ratnik. A preko svega toga stavio je purpurni plašt imperatora, sa brošem od teškog zlata, kako bi ih podsetio da je car.
     Evo, govorila je takva odeća, ovo je veliki i moćan poglavar, a ne lukavi Rimljanin koji bi prodao svoju čast za malo zlata; ovo je kralj sa kojim slobodni ratnici mogu slobodno da sklope savez. No, dok je gledao goste kako se približavaju, nije mislio na značenje svoje odeće, nego na njenu neverovatnu udobnost u poređenju sa rimljanskom.
     U bazilici je bio pripremljen dugačak sto za gozbu. Karausije je seo u čelo, sa germanskim poglavarima sa obe strane. Njihovi ljudi posedali su za klupe duž stola, gde su ih robovi stalno snabdevali glaskim vinom. Britanci su navikli da sve gusare smatraju Saksoncima, ali zapravo ih je bilo iz više plemena. Visoki čovek desno od imperatora bio je Hlodovik, primorski Franak, pripadnik naroda koji je i sada zadavao Maksimijanu grdne nevolje. Kraj njega je sedeo zdepast čovek sede brade, jedan od poslednjih Herula sa severa, koji je pripojio svoje ratnike onima što su pratili vođu Angla, Vulfhera. Poslednji je bio mračan Frižanin po imenu Radbod.
     "Dobro ti je ovo vino", reče Vulfher, iskapivši pehar i pruživši ga robu da ga ponovo napuni.
     "U tvoje zdravlje", odvrati Karausije, podižući svoj pehar. Iz predostrožnosti je dao da mu se pehar do polovine napuni rastopljenim voskom. U mornarici je odavno naučio da mnogo pije, ali sposobnosti germanskih ratnika prerasle su u legendu, a da bi stekao njihovo poštovanje moraće je da drži korak sa njima.
     "Rado ćemo piti tvoje vino, ali kod kuće imamo jednako dobre amfore", dobaci Hlodovik.
     "Plaćene krvlju", odvrati Karausije. "Bolje je da dobijete takvo vino kao poklon, a da krv prolivate za plemenitije ciljeve."
     "Stvarno?" nasmeja se Hlodovik. "Zar ovo tvoje vino nije iz Galije? Zar ti se zalihe nisu smanjile otkako si se posvađao sa Maksimijanom?"
     "Tvoji rođaci mu već nekoliko godina zadaju posla u Belgici", nasmeja se i Karausije. "Nema on ni brodove ni ljude da sprečava trgovinu sa Britanijom."
     "Vino je dobro", složi se Radbod, "ali zlato je bolje."
     "Imam zlata... za prijatelje. I srebra iz rudnika Mendip." Karausije dade znak, i robovi počeše da unose korpe hleba i tanjire sa jajima, sirom i ostrigama, a potom uslediše butovi govedine i ovčetine.
     "A kakve darove očekuješ zazvrat od svojih 'prijatelja'?" upita Hlodovik, sekući poveliko parče sa buta pred sobom. Sedeli su za stolom kao varvari, ali poglavice, koje su to cenile koliko i Riljani, jele su sa srebrnih tanjira i pili iz staklenih pehara.
     "Neka vaši mladići traže slavu na nekim drugim obalama. Nagrada će biti još veća ako i vi sami krenete protiv neprijatelja koji nas napada preko mora."
     "Ti si, gospodaru, dobar borac. Zašto bi se lišio takvog izazova?" upita Vulfher, smejući se i ponovo iskapivši pehar.
     "Istina je da se radije borim na moru. No, sada sam ovde vrhovni kralj i moram da provodim mnogo vremena na severu, vodeći rat protiv tamošnjih Obojenih Naroda."
     "A za to vreme bi ostavio vukove da ti čuvaju ovce?" Vulfher u neverici odmahnu glavom.
     "Ako su vukovi časne životinje, više bih verovao njima nego psima", odvrati Karausije. Prve količine iznesenog mesa već su nestale, i ratnici su se sada bavili čitavim pečenim veprom, koji je iznet pred njih preliven medom i okružen jabukama.
     Vulfher prekide jelo da bi ga pogledao. "Ti nisi Rimljanin, a zovu te imperator..."
     Karausije se osmehnu. "Rođen sam u močvarama Menapije, ali sada pripadam Britaniji."
     "Mi vukovi smo gladni i imamo mnogo vučića koje treba hraniti", dobaci Radbod. "Koliko bi dao?"
     Posle mesa stigoše posude sa ukuvanim voćem, slatki hlebovi i drugi slatkiši, a razgovor postade određeniji. Amfore galskog vina praznile su se jedna po jedna. Karausije je pio svaku čašu sa svojim gostima, nadajući se da se se ujutro setiti svega što su rekli.
     "Znači, imamo dogovor", konačno reče Hlodovik. "A imam još nešto što tražim od tebe."
     "Šta to?" upita Karausije, osećajući kako mu vino peva u žilama, ili je to možda bila pobeda.
     "Hoću da nam ispričaš kako si pobedio flotu imperatora Maksimijana..."

     Karausije polako ustade, pridržavjaući se za sto dok svet nije prestao da se okreće, a potom, pažljivo stupajući korak po korak, poče lagano putovanje do vrata. Uspeo je! U ime Jupitera Fidesa zakleo se da će platiti dogovorenu svotu, a varvarske poglavice položile su mu zavet, pozivajući se na Saksnota i Inga, i na Vodana od Koplja. Sada su ležali za stolom, položivši glave na ruke, a njihovi ratnici hrkali su na posteljama koje su im pripremljene tu, u sali. A on - Karausije - on je bio pobednik, i u piću i u pregovorima, jer samo je on bio u stanju da na sopstvenim nogama iziđe iz sale.
     Želeo je da ide u krevet. Ne - želeo je da ide u Telerin krevet. Sa ovog bojnog polja otići će pravo njoj i ponudiće joj ovu pobedu. Na vratima ga je čekao Edfrid, najmlađi iz njegove menapijske garde. Naslonio se dečaku na rame, smejući se što ne može da govori. No, ipak je uspeo da mu objasni kuda da ga vodi, kroz hodnike, pa preko puta do najbliže kuće, koja je pripadala glavnom gradskom magistratu, i gde je bila smeštena imperatorova pratnja.
     "Treba li vam pomoć, gospodaru?" upita Edfrid kad su se približili spavaćim odajama. "Da li da vam pošaljem ličnog roba, ili..."
     "Ne..." Karausije velikodušno odmahnu rukom. "Ja sam mornar, zn'š? U mornarici se smeju onom... ko ne trpi vino. Svući ću s' sam..." On se spotače i brzo se pridrža za zid. "Možda će m' žena pomoći..." i tu se ponovo nasmeja.
     Odmahujući glavom, mladić otvori vrata caričine spavaonice, podigavši baklju kako bi osvetlio pod mimo Karausija.
     "Teleri!" povika on. "Uspeo sam! Pobedio sam!" Teturao se ka krevetu, a treperava baklja je bacala pred njim zanjihanu senku. "Morski vukovi pristli su na savez!" Čitavo veče govorio je germanskim jezikom i nije ni shvatao da ga govori i sada.
     Pokrivači se pomeriše; pod svetlom baklji on ugleda njeno belo lice i raširene oči. Utom ona vrisnu.
     Karausije ustuknu i poče da pada. Poslednje čega se sećao, pre nego što ga je popijeno vino konačno savladalo, bio je užas u Telerinim očima.
     Imperator se ujutro probudio sa groznom glavoboljom i odvratnim ukusom u ustima. Iskrivio je lice, nadajući se da je germanskim poglavicama još gore. Da li je počeo da stari, kada se toliko razboleo od jedne noći provedene u piću? Kad je otvorio oči, ustanovio je da se nalazi u Telerinom krevetu. Sam.
     Glasno je zastenjao, i vrata se otvoriše. Tiho i taktično, njegov lični rob ga izvuče iz vinom zamrljane germanske odeće, opra ga i obuče mu čistu tuniku.
     Karausije je našao Teleri u manjoj trpezariji, gde su često doručkovali. Podigla je pogled kada je ušao, i on stade kao ukopan, jer je na njenom licu, kao i noćas, ugledao čisti strah.
     "Izvinjavam se", kruto reče on, "što sam te uznemirio." Teleri je zurila u tanjir i nije odgovarala. "Želeo sam da ti kažem da sam pobedio. Sklopili smo mir. Germanski poglavari poslaće svoje ratnike."
     "Saksonci..." zasikta ona, stežući pesnice pod stolom.
     "Frižani, Franci i Heruli", ispravi je on, pitajući se šta joj je. Znala je ko dolazi.
     "Meni su svi oni smo saksonski vukovi! Mislila sam da mi neće smetati - prošlo je mnogo vrmena..." Teleri odmahnu glavom, i on vide da ona plače.
     "Teleri!" uzviknu on i pođe ka njoj.
     "Ne dodiruj me!" kriknu ona, ustavši toliko brzo da je srušila klupu. "I ti si od njihovih! Mislila sam da si Rimljanin, ali kada te pogledam, sada vidim njegovo lice!"
     "Čije, Teleri?" upita Karausije. Glas mu je drhtao od napora da ne viče.
     "Onog Saksonca..." odvrati ona, toliko tiho da ju je jedva čuo. "Saksonca koji je pokušao da me siluje kad mi je bilo osamnaest godina..."

     Leto je proticalo, a sa njim i najmirnija godina koja se pamti u južnim krajevima. Saksonci, sa novim zavetom na usnama i sa vrećama punim britanskog zlata, odabrali su sebi neke druge obale. No, Irce ništa nije sprečavalo. Počeli su da pljačkaju zemlje Silura i Demeta, i imperator je sa čitavim domaćinstvom pošao na zapad, da se bori protiv njih.
     Teleri je zamolila da ostane kod oca, ali imperator, znajući koliko zapadna plemena cene svoje kraljice, procenio je da bi trebalo da povede sa sobom i ženu i time pokaže koliko je siguran u pobedu. Teleri se činilo kako se on nada da će ponovo uspeti da je privuče u postelju. Pokušavala je da obuzda osećanja, ali od gozbe u Kantiakorumu više nije mogla da podnosi njegov dodir. Čak i kada nije nosio germansku odeću, niti bio okružen menapijskom gardom, kad god bi ga pogledala, videla je u njemu neprijatelja.
     Kao carica, imala je sopstvenu poslugu. Putovala je u nosiljci, okružena svojim ljudima, i ako nije delila muževljevu postelju, bilo je lako reći da je umorna od puta i da mora da spava sama. Kada budu stigli u Ventu Silurum, od njih će se očekivati da žive zajedno, i biće teže izgovarati se. I tako, kada su stigli do ušća Sabrine, ona izmoli dozvolu da ode u Akve Sulis i isproba tamošnje lekovite vode. Karausije je pristao, možda u nadi da će vreme zalečiti jaz između njih.
     Noć pre nego što će se dve grupe razdvojiti, zaustavili su se u Korinijumu, staroj prestonici Dobuna. Grad je bio mali, ali bogat, poznat po veštini pravljenja mozaika. Konačište je bogato opremljeno, pomisli Teleri dok se spuštala na ležaljku. Verovatno ni u Rimu ne bi mogli da naprave ništa luksuznije. Zato se utoliko više iznenadila kada se na vratima pojavila Dierna.
     Vrhovna sveštenica je, kao i uvek, vladala čitavom okolinom, koja je iznenada delovala prekićeno, čak i neukusno, u poređenju sa klasičnom jednostavnošću njene plave odežde. Teleri se prekasno setila da je ona sada carica, viša po položaju od bilo koje sveštenice, pa se uspravila i zatražila da čuje otkuda Dierna tu.
     "Dužnost - došla sam da razgovaram sa tvojim mužem, i sa tobom." Sveštenica sede na klupu. Teleri je pažljivo osmotri i primeti da su joj ruke čvrsto sklopljene u krilu, pokazujući da nije baš toliko smirena.
     "Da li on zna da si tu?" Teleri se ponovo zavali, nameštajući nabore haljine da lepše padaju.
     Nije bilo potrebe za odgovorom: vrata se opet otvoriše i pojavi se lično Karausije, sa Alektusom tik iza sebe. Iza njih su se videle visoke prilike varvarskih gardista, i Teleri se i nehotice ukoči. Potom se vrata zatvoriše.
     Imperator stade kao ukopan. Potom se pribra i pozdravi Diernu. "Gospo, ukazuješ nam čast."
     "Tačno", odvrait ona. "Ukazujem ti čast, ali ti ne ukazuješ čast nama tom varvarskom odećom na sebi."
     Teleri kratko uzdahnu. To se zove preći na stvar! Karausije pogleda svoje germanske pantalone i porumene, ali kada je podigao pogled, u njegovim očima nije bilo kolebanja.
     "Rođen sam kao varvarin", tiho reče on. "Ovo je odeća moje mladosti, i udobna je. A to je i odeća mojih saveznika."
     Diernine oči blesnuše. "Znači, odbacuješ bogove Britanije, koji su te tako visoko podigli? Nije sramota da se svinja valja u blatu, ali čovek bi trebalo da zna za bolje. Stajao si na Svetom Toru i čuo si pesmu letnjih zvezda. Nosio si na rukama zmajeve pre nego što je Atlantida potonula pod talasima. Hoćeš li se odreći mudrosti stečene u tolikim životima i vratiti se u blato u kome žive jednom rođeni? Ti više ne pripadaš njima, nego Britaniji!"
     "Tako je. Ali šta je Britanija? Drvo koje štiti ljude, podiže granje ka nebu", polako odgovori Karausije, "ali mora imati koren u zemlji, inače će umreti. Britanija je više od Avalona. Putujući ovim ostrvom, video sam ljude iz svih krajeva Imperije, čiji sinovi smatraju ovu zemlju za svoju. Štitiću sve njih - sve one koji su mi dati. Ne smeš me kriviti što uzimam ono malo udobnosti što mogu..." On potraži pogledom Teleri, ali bzro obori oči.
     "Tebi podršku daju prinčevi Britanije", uzviknu Alektus, "ljudi stare, keltske krvi koji su te učinili imperatorom! Zar ćeš njihove darove prepustiti robovima?"
     Karausije se ispravi, a lice mu je ponovo plamtelo. "Da li me i ti napadaš? Mislio sam da mogu da računam na tvoju odanost!"
     "Onda bi možda trebalo da razmisliš o svojoj", ogorčeno reče Alektus. "Ako si odlučio da se vratiš svojim korenima, ne smeš se žaliti što se ja sećam da su moji očevi bili kraljevi u Belgi!"
     Karausije je na trenutak zurio u njega. Potom pogleda Diernu, pa Teleri, i ovog puta ona odvrati pogled. Konačno, on uzdahnu.
     "Učini šta misliš da moraš. Ali grešiš. Vrlo dobro znam ko me je učinio imperatorom - proglasili su me vojnici i ljudi iz flote, a ne britanski prinčevi, koji više ne nose oružje. Britanija je nekada pripadala Keltima, ali više nije tako. U Moridunumu ima ljudi - iz mnogih naroda - koji prolivaju krv da bi vas branili. Moje mesto je kraj njih. Vama prepuštam razgovore o filozofiji."

     Carica Britanije putovala je u Akve Sulis da se okupa u lekovitoj vodi i odnese darove tamošnjoj Boginji. No, Teleri, žena, tražila je u tim vodama leka svojoj uznemirenoj duši. Pitala se hoće li ga naći. Dierna je odlučila da pođe sa njom, i čak ni carica nije mogla da odbije Gospu od Avalona. No, dok se njena nosiljka njihala preko mosta na Avonu, Teleri je gledala šumovite bregove oko grada i osećala početak mira.
     Hram je bio izgrađen u grčkom stilu, još u vreme imperatora Hadrijana. U njegovo vreme, pomisli Teleri dok je prilazila oltaru, bio je divan. No, godine su izgladile kamenje i izbrisale freske. Činilo joj se da je ovo mesto postalo produžetak Boginje, prijatno i udbno kao haljina koju nosiš dok ne poprimi obrise tvog tela.
     U dvorištu je zastala pred oltarom preko puta izvora i bacila na žar nekoliko zrna tamjana. Osećala je kraj sebe Diernu, koja je krila svoju moć pod velom što ju je pokrivao kao senka. Sveštenice Sulisa pozdravile su Gospu od Avalona kao sebi ravnu, ali u ovom kultu ona nije imala nikakvu vlast, i to saznanje je pružalo Teleri izvesno zadovoljstvo.
     Prešle su preko dvorišta i popele se stepeništem u hram, kraj Gorgonine glave koja ih je gledala sa postolja, okružena nimfama. Unutra su svetiljke blago osvetljavale kip Minerve Sulis u prirodnoj veličini, sa pozlaćenim licem koje je sijalo ispod brozanog šlema. Uprkos ratniškoj opremi koju je nosila, lice joj je bilo smireno i zamišljeno.
     Gospo, pomisli Teleri dok ju je gledala, možeš li me naučiti mudrosti? Možeš li mi podariti mir? Nehotice se setila sveštenica kako pevaju na Svetom Toru, okupane u srebrnom sjaju mesečine. Tada je osećala prisustvo Boginje, koje ju je ispunjavalo svetlošću. Ovde je osećala samo odjek moći, i nije znala je li to zbog drugačije prirode hrama, ili zbog njene duše.
     Drugog dana boravka kupala se u lekovitoj vodi. Svim ostalim posetiocima bio je zabranjen ulaz, kako bi carica i njene gospe bile same. Kroz kolonadu oko bazena videlo se dvorište i oltar na kome je bila prethodnog dana. Svetlo se odbijalo od vode i poigravalo na drvenoj tavanici; izmaglica od vlage sa zagrejanog bazena u susednoj odaji davala je svemu veo tajanstvensoti. Voda je bila prijatna, a na miris sumpora brzo se navikla. Teleri leže na leđa, lebdeći na vodi, i pokuša da se opusti. No, nikako nije mogla da zaboravi tugu u muževljevim očima kada ga je napuštala, i bol, jednake snage, mada drugačijeg uzroka, u Alektusovom pogledu. Srce joj se kidalo što su se njih dvojica zavadili.
     Sveštenica Sulisa predloži im da pređu u topli bazen, koji se, kao i ostali, punio iz svetog izvora, ali se zagrevao odozdo. Teleri jeknu od vreline, ali Dierna je ušla u bazen mirno kao da je to jezero Avalona; Teleri se ugrize za usnu i primora sebe da pođe za njom. Neko vreme je mogla da misli samo na reakciju svog tela. Osećala je kako joj srce ubrzano tuče i kako joj se sa čela sliva znoj.
     Kad je već mislila da će se onesvestiti, sveštenica joj pomože da iziđe i otprati je do kaldarijuma, čija joj se ledena voda uopšte nije činila hladna. Potom, kad joj je svaki nerv brideo, a krv joj brujala u žilama, dozvoliše joj da se vrati u veliki bazen. Ralzika u temperaturi ju je i iznurila i podstakla. Ovog puta bilo joj je lako da se opusti bez misli.
     "Ovo je materica Boginje", tiho reče Dierna. "Rimljani je zovu Minerva, a oni pre njih zvali su je Sulis. Za mene je ona Briga, Gospa ove zemlje. Kada ležim u ovoj vodi, vraćam se svojim korenima i obnavljam se. Hvala ti što si mi dopustila da te pratim."
     Teleri se okrete ka njoj, podigavši obrve. No, ipak je smatrala da tako učtive reči zaslužuju odgovor. "Nema na čemu. Ne mogu da tvrdim da imam tako uzvišene misli, ali ovo mesto me smiruje."
     "I u Avalonu ima mira. Sada mi je žao što sam te otpravila odande. Imala sam valjan cilj, ali to je teška sudbina za onog ko je ne prihvata voljno. Trebalo je da nađem drugi način." Dierna je ležala u zelenoj vodi, lebdeći, a dugačka kosa širila joj se oko lica u bronzanim uvojcima; njene pune dojke, bradavica potamnelih od rađanja, probijale su površinu vode.
     Teleri se potpuno zaprepastila. Žrtvovala je tri godine života, a sada joj saopštavaju da to uopšte nije bilo potrebno? "Rekla si mi da sudbina Britanije zavisi od moje spremnosti da se pokorim. Kakav drugi način postoji?"
     "Pogrešila sam što sam te poslala u brak po rimljanskim pravilima." Dierna ustade; iz kose joj se cedila voda. "Tada nisam znala da je Karausiju predodređeno da postane kralj i da se mora spojiti sa svetom kraljicom, na drevni način."
     "Pa, sad je to gotovo i ne može se popraviti..." poče Teleri, ali svšetenica odmahnu glavom.
     "Nije tako. Sada je još važnije prikloniti imperatora drevnim misterijama, jer je u iskušenju da pođe drugim putem. Moraš ga dovesti na Avalon, Teleri, i tamo sa njim izvesti Veliki Obred."
     Teleri ustade toliko brzo da se oko nje podiže veliki talas. "Neću!" zasikta ona. "Kunem se Boginjom ovog svetog izvora! Izbacila si me iz Avalona, i neću da dotrčim nazad samo zato što si se ti predomislila. Bavi se magijom oko Karausija koliko god želiš, ali pre će se zatresti zemlja i nebo pasti nego što ću dopuzati nazad na tvoj mig!"
     Ona pohita ka stepenicama na ivici bazena, gde su čekale robinje sa peškirima. Osećala je na sebi Diernin pogled, ali nije se osvrnula.
     Kada se Teleri sutradan probudila, rekli su joj da je Gospa od Avalona otišla. Na trneutak je osetila bol, a onda se setila šta se desilo između njih, i bilo joj je milo. Pre podnevnog obroka, trube objaviše nečiji dolazak. Bio je to Alektus, i bilo joj je toliko drago što ga vidi da ga nije ni pitala zašto nije sa imperatorom. Šumoviti bregovi oko Akve Sulis pretvorili su se u zatvor. Iznenada se uželela ustalasanih bregova oko Durnovarije i pogleda na more.
     "Vodi me očevoj kući, Alektuse!" povika ona. "Vodi me kući!" Njegovo lice pocrvene, pa preblede, i on se saže da joj poljubi ruku.

15.

     Te zime je jedan general u Egiptu pošao Karausijevim stopama i proglasio se za imperatora. Na to su vladari Rima odabrali dvojicu svojih najmlađih generala i dodelili im titulu i vlast cezara - Galerija da pomogne Dioklecijanu na istoku, Konstantina Hlorusa na zapadu. Odluka je, izgleda, bila dobra, jer ne samo da su se Egipćani prisetili kome duguju pokornost, nego je, uz Konstantinovu pomoć, Maksimijan konačno uspeo da savlada Franke i Alemane na Reni. A kada se u ostatak imperije vratio mir, rimski imperatori konačno su mogli da iziđu na kraj sa manjim smetnjama, kao što je bila Britanija.
     Kada su se mora smirila sa dolaskom nove godine, jedrenjak sa Konstantinovom zastavom zaobišao je ostrvo Tanatus i pošao uz ušće Tamesisa, ka Londiniumu. Svici koje je nosio sadržali su vrlo jednostavnu poruku. Dioklecijan i Maksimijan Avgust zahtevali su od Karausija da se odrekne uzurpacije britanske provincije i da se vrati pod okrilje Rima. Takođe je pozvan da dođe na suđenje u Rim. Ukoliko odbije, neka se pripremi za njihov gnev, iza koga će stajati čitava imperija.
     Imperator Britanije sedeo je u svojoj kancelariji, u guvernerskoj palati u Londiniumu, i zurio, ne videći, u Dioklecijanovu poruku. Nije više morao da je čita - zapamtio ju je od reči do reči. U palati je vladala tišina, ali spolja je dopiralo mrmljanje nalik na talase, koje se povremeno podizalo do oluje.
     "Ljudi čekaju", reče Alektus, koji je sedeo bliže prozoru. "Imaju pravo da ih saslušaš. Moraš im reći šta nameravaš da učiniš."
     "Čujem ih", odvrati Karausije. "Slušaj - njihovi glasovi liče na šum mora. Ali okean mogu da razumem. Stanovnici Londiniuma mnogo su nestalniji i mnogo opasniji. Ako se ne povinujem ovom zahtevu, hoće li me podržati? Radovali su se kada sam prisvojio purpur. Doneo sam im blagostanje. Ali plašim se da će onog ko me pobedi dočekati jednako oduševljeno."
     "Možda", oprezno reče Alektus, "ali neodlučnošću ih nećeš pridobiti. Oni žele da veruju kako ti znaš šta radiš; kako će njihovi životi i imanja biti bezbedni. Reci im da ćeš braniti Londinium, i biće zadovoljni."
     "Ja želim više od toga. Želim da to bude istina." Karausije odgurnu stolicu i poče da korača po podnom mozaiku. "A ne verujem da se to može postići ako budem logorovao u Dubrisu i čekao da Konstantin dođe."
     "Šta drugo možeš? Londinium je srce Britanije, iz njega teče životna krv; zašto bi inače ovde smestio štab? Njega moraš da štitiš."
     Karausije se okrete ka njemu. "Moram da štitim čitavu zemlju, a premoć na moru za to je najbitnija. Čak ni ojačavanje obalskih utvrđenja nije dovoljno. Moram odneti bitku prema neprijatelju. Ne smem im dozvoliti da iskrcaju na ove obale ni jednog jedinog legionara."
     "Ići ćeš u Galiju?" upita Alektus. "Ljudi će misliti da si ih napustio."
     "Pomorska baza Gesoriakum je u Galiji. Ako je Konstantin zauzme, nemamo više isturenu odbranu - a nemamo ni brodogradilišta, niti puteve snabdevanja koji nas povezuju sa imperijom."
     "A šta ako izgubiš?"
     "Jednom sam već pobedio..." Karausije je nepomično stajao, stežući pesnice.
     "Tada ti je flota bila na vrhuncu delotvornosti, posle mnogih borbi sa Saksoncima", primeti Alektus. "Sada ti je pola vojske na severu, da pomogne garnizonima na Zidu. Hoćeš li pozvati svoje saveznike, varvare?"
     "Ako budem morao..."
     "Ne smeš!" Sada i Alektus skoči sa stolice. "Već si im suviše dao. Ako pobediš uz njihovu pomoć, oni će tražiti još. Želim slobodu Britanije koliko i ti, ali više volim za vladara Rimljane nego saksonske vukove!"
     "Sada imaš za vladara jednog Menapa!" Karausije primeti da viče i potrudi se da se savlada. "Guverneri Britanije dolazili su iz Galije, Dalmacije i Hispanije; legije koje vas brane nose strana imena."
     "Možda su se rodili kao varvari, ali sada su civilizovani. Oni priznaju da je ovo zemlja Kelta. Saksonci žele samo da napune trbuhe. Njihova sorta nikada neće pustiti koren na tlu Britanije."
     Karausije uzdahnu, setivši se kako je sveštenica njegovom krvlju nahranila zemlju. "Idem na jug, gde se ljudi još sećaju da sam im spasao domove, pa ću prikupiti one koji će ploviti sa mnom za Gesoriakum. Ti rauzmeš ove londiniumske trgovce, Alektuse. Ostani ovde i vladaj u moje ime dok nisam tu."
     Mladić iznenada pocrvene. Karausije se upita zašto. Posle toliko vremena, Alektus sigurno zna koliko mu imperator veruje. No, nije bilo vremena da se brinu tuđe brige. On otvori vrata i pozva pisara, već smišljajući kakva sve naređenja mora da izda pre polaska.

     Na Toru je početak leta uvek bio određen za bojenje povesma lana i vune koja su istkana tokom duge zime. Takođe je bila tradicija da Gospa od Avalona pomaže u tom poslu. Zvanično obrazloženje bilo je da se pruži primer devojkama, ali Dierni se uvek činilo da je taj običaj uveden stoga što, kada neko postane Vrhovna sveštenica, posao pripremanja boje i potapanja pređe postane prijatan odmor od drugih obaveza. Posao nije bio nimalo jendostavan - pravilno mešanje boja i određivanje tačnog vremena potapanja kako bi se dobila prava nijansa plave zahtevali su iskustvo i dobro oko. Ildeg je bila nadležna za bojenje, i Dierna je rado radila po njenim uputstvima.
     Nekoliko povesma vune već je visilo sa granja vrbe iza nje; kora drveta još je ponegde bila plavičasta, pošto je i prošle godine služilo u iste svrhe. Dalje niz obalu potoka pušili su se drugi kazani. Ildeg je išla od jednog do drugog, proveravajući je li sve učinjeno kako treba. Mala Lina, koja je pomagala Dierni, donela je još dva povesma i položila ih na prostirku, a onda je dodala još jedan komad drveta u vatru. Bilo je važno da tečnost u kazanu tiho struji, a da ne proključa.
     Dierna zakači jedno povesmo za kuku i polako ga spusti u kazan. U njemu je bila plava boja, pod dnevnim svetlom tamna kao talasi na otvorenom moru. Samo jednom je otplovila tako daleko da ne vidi kopno, kada ju je Karausije povezao na kanal u svom brodu. Smejao se njenom neznanju i rekao da i ona mora razumeti vode koje štite njeno voljeno ostrvo. Sada je gledala u kazan i ponovo videla more; kašika kojom je mešala stvarala je u njemu struje i belu penu na talasima.
     Karausije je možda i sada na moru, pomisli ona, i vodi svoju bitku. Stigla je vest da se uputio ka Gesoriakumu sa svim brodovima koje je mogao da skupi. Ali nije poveo Teleri, a ako je sveštenica čak i videla u vizijama nešto što bi moglo da bude od pomoći, bez druge obučene sveštenice koja bi primila poruku, ili bez obreda pripreme i svetog bilja kojim bi pojačala sopstvene moći, nije bilo načina da prenese ono što je videla. Nije očekivala da će joj biti toliko stalo da zna šta se dešava.
     "Izvuci odmah vunu, mila, inače će biti suviše tamna." Ildegin glas vrati Diernu u stvanrost. Ona žurno izvuče povesmo i ponese ga, onako vrelog, ka vrbi, dok je Lina otišla da donese još.
     Dierna duboko udahnu pre nego što je potopila novu vunu, jer su kisela isparenja iz kazana sa bojom mogla da ošamute, a potom ga pažljivo spusti u tamnoplavo more... Jedan list pade i poče lenjo da se okreće na površini. Sveštenica pruži ruku da ga izvadi, a onda tiho uzviknu i ispusti kašiku. To nije bio list, nego brod, sa još desetak drugih, i pojavljivao se i nestajao u uskovitlanoj pari. Ona zgrabi ivicu kazana, nesvesna vreline koja joj je pekla dlanove, i naže se bliže, pokušavajući da vidi.
     Videla je kao morska ptica, kružeći iznad brodova koji su vodili bitku. Prepoznala je 'Orion' i još neke. Čak i da ih nikada nije videla, poznala bi ih po brzini i pokretljivosti. Ostali brodovi - veći, teži i trapaviji - svakako su nepriateljski, rimljanski. Iza njih se video duačak peščani žal; bitka se vodila u velikom zalivu, gde je pokretljivost britanskih brodova predstavljala sasvim malu prednost. Kako je Karausije dozovlio da bude tako uhvaćen u zamku? U borbi protiv Maksimijanove flote pokazao je sjajnu pomorsku veštinu, ali kako su rimljanski borodovi, jedan po jedan, uspevali da nabace kuke i pređu na palubu britanskih lađa, postalo je jasno da ovu bitku neće odlučiti veština, nego gruba sila.
     Beži! kriknu njeno srce. Ovde ne možeš pobediti, moraš da pobegneš! Dierna se naže još dublje; na trenutak je jasno videla Karausija, sa okrvavljenim mačem u ruci. On podiže pogled. Da li ju je video? Da li ju je čuo? Potom se preko čitave vizije preli crveni talas. More se pretvaralo u krv! Mora da je vrisnula, jer sledećeg trenutka začu glasove kako je dozivaju po imenu i oseti meke ruke kako je odvlače.
     "Crveno..." šaputala je. "Voda je puna krvi..."
     "Ne, Gospo", odvrati Lina, "boja u vodi je plava! Oh, gospo moja, pogledajte svoje ruke!"
     Dierna jeknu od prvog talasa bola. Potom se i ostale okupiše oko nje, i u zbrci oko previjanja rana niko se nije setio da je pita šta je videla.
     Narednog jutra pozvala je Adven da joj spakuje stvari, i Levala i još jednog mladog druida da je prate, kao i ljude iz močvare da ih provezu kroz maglu u spoljašnji svet. Njeno držanje bilo je takvo da nije dozvoljavalo pogovor, ali ipak se ne bi ni usudila da govori o svojoj viziji, ako je to uopšte i bio Vid, a ne priviđenje rođeno iz straha. Ako je Karausije zaista poražen, onda će ili on ili vest o njegovoj smrti stići prvo u Portus Adurni, i zato i ona mora da pođe tamo. Ako je ostao živ, trebaće mu njena pomoć. Morala je da zna.
     Tegobno putovanje trajalo je nedelju dana. Kada su stigli do Vente Belgarum, Diernini dlanovi već su zacelili, a umesto jedne strepnje javila se druga. Loše vesti širile su se kao vetar, i čitav zapadni kraj znao je za veliku bitku kod Gesoriakuma. Dierna je tu noć provela bez sna, suviše obuzeta strepnjom da bi potražila Karausija čak i duhovnim okom, ne znajući je li ostao u životu.
     Ujutro su stigle nove vesti: zapovednički brod stigao je u luku, zajedno sa imperatorom, ali u pratnji je bilo veoma malo brodova. Flota koja je ulila strah u saksonska srca više nije postojala, kao ni ljudi koji su se u njoj borili, a Konstantin Hlorus prikupljao je snage za invaziju na Britaniju. Svuda se čulo mrmljanje. Ljudi koji su se obogatili za vreme pobunjeničke vlade bojali su se da će izgibiti imetak. Drugi su slegali ramenima, ne brinući se zbog eventualne promene gospodara, ili su nagađali kakve bi nagrade mogli da dobiju oni koji pomognu napadačima.
     No, ma šta Konstantin učinio ostalima, ako pobedi, u Britaniji za Karausija neće biti milosti. Diernin konj odmahnu glavom i pređe u kas kad ga je podbola.

     Vazduh u Portus Adurni izgledao je težak, uprkos svežem vetru sa mora. Dierna pomisli da bi osetila nevolje čak i da nije čula glasine. Atmosfera u tvrđavi još nije odgovarala porazu, ali naprosto je osećala strepnju. Primetila je i da se dežurni oficir nije bunio kada je zatražila da vidi imperatora. Ona je bila civil i nije imala šta da traži u vojnoj postaji oko koje će se uskoro povesti rat. No, videlo se da su snage koje je Karausije zadržao ovde toliko očajne da bi rado prihvatile pomoć, ma koliko besmislenu, čak i od neke lokalne veštice.
     Karausije je stajao nagnut nad stolom na kome je bila raširena mapa Britanije, premeštajući komadiće drveta tamo-amo, proračunavajući pokrete trupa. Na obrazu je imao ružnu ranu, a na listu zavoj. Dierna je na trenutak zastala na vratima, toliko obuzeta olakšanjem što ga vidi da nije mogla ni da se pomeri. A onda, iako nije načinila nikakav zvuk, on podiže pogled.
     "Teleri?" šapnu on. Dierna istupi napred, tako da je svetlo palo na nju. Karausije zatrepta, a nada koja mu je na trenutak oživela lice ustupi mesto nečem drugom, možda strahu.
     Zašto bih se čudila? pomisli ona dok je čekala da joj srce prestane da ubrzano bije. Želela sam da je on voli. Nije trebalo da dođem... Ali on je već išao ka njoj.
     "Gospo", promuklo reče on, "jesi li došla da prorekneš dobru sreću ili očajanje?" Pogled mu se smirio, ali to je bila smirenost čoveka spremnog da se suoči sa konačnom sudbinom. Je li mu ona to predstavljala? Ujela se za usnu, svesna da mu je to jedino i dozvolila.
     "Ni jedno ni drugo. Došla sam da ti pomognem, ako mogu."
     On se namršti, brzo razmišljajući. "Ako dolaziš iz Avalona, stigla si veoma brzo. Ili ti je Teleri poslala..." Dok je odmahivala glavom, ona primeti u njegovim očima brzo prikrivenu tugu.
     "Zar ona nije ovde, sa tobom?"
     "Otišla je u Durnovariju, kod svog oca." Nastupi kratka tišina.
     Sada se Dierna namršti. U Akve Sulis jasno je videla da je Teleri nesrećna. No, izgleda da je situacija mnogo gora nego što je mislila. Ona mene krivi za to, shvati ona. Zato nije htela da govori sa mnom. No, sada nije mogla da učini ništa za Teleri. Suzbila je nelagodnost i prišla da pogleda mapu.
     "Gde misliš da će se Konstantin iskrcati i koliko vojske ćeš povesti tamo?"
     "Prva briga biće mu da zauzme Londinium", reče Karausije. Videla je da ga smiruje razgovor o konkretnom problemu. I to je bila nekakva akcija, a on nije bio tip čoveka koji će krotko prihvatiti svoju sudbinu, kao što su hrišćanski sveštenici preporučivali svojim sledbenicima.
     "Možda će krenuti pravo tamo", nastavi on, "ali iskrcavanje bi bilo veoma teško ukoliko je grad branjen. Možda će pokušati da se iskrca na Tanatus, pa da maršira preko Kantijuma; on zna da imam jaku podršku na jugoistoku. Da sam na njegovom mestu, pokušao bih napad iz dva pravca, pa bih deo snaga iskrcao na drugom mestu, možda negde između Portus Adurni i Klauzentuma. Ovde se nalazi Alektusov deo uprave, i bilo bi mudro uništiti ga što pre."
     Dok je govorio, premeštao je po mapi obojene štapiće, i Dierna na trneutak vide, jasno kao da gleda u sveti kladenac, vojnike kako marširaju zemljom. Ona odmahnu glavom da se oslobodi mašte, pa se ponovo usmeri na mapu.
     "A ti pripremaš odbranu?"
     "Alektus drži Londinium", odvrait on. "Ja sam garnizone na Zidu gotovo ispraznio, i te snage sada marširaju na jug, da nam se priduže. Pojačaću odbranu ovde, i u Venti. Moramo posebno da branimo gradove. Osim u pomorskim tvrđavama, na jugu gotovo da nema vojske. Borbe su se, još od Klaudijevog vremena, uvek vodile na obalama i na sevenroj granici, pa na jugu vojska i nije bila potrebna. Mogla bi da mi pomogneš, ako hoćeš, time što bi otišla u Durnovariju i pitala princa Eidina Minoka da li bi od svojih mladića obrazovao jedan odred."
     "Ali, Teleri..."
     "Teleri me je napustila", mirno reče on, potvrdivši njene strahove. "Ne tražim utehu. Znaš bolje od mene da je naš brak bio samo simboličan. Ona me nikada nije želela, a ja nikada nisam imao vremena da se potrudim i osvojim je. Voleo bih da sam mogao da je usrećim, ali neću je zadržavati protiv njene volje. Ipak, savez mi je još potreban, a ne mogu nju zamoliti da me zastupa."
     Lice mu je bilo potpuno bezosećajno, što je očito bila maska za duboki bol. Dierna se ujede za usnu, znajući da ne treba da ga vređa saosećanjem. Ona je udesila taj brak i mislila je da će svima odgovarati, ali jedini učinak bio je da je povredila devojku koju je volela kao sestru i muškarca koga je... poštovala? Mogu li se njena sadašnja osećanja nazvati poštovanje? Ona zaključi da njena osećanja uopšte nisu bitna. Bilo je previše drugog posla.
     "Poći ću, naravno", polako reče ona, pitajući se hoće li Teleri sada hteti da razgovara sa njom. "Ali bolje bih se osećala", dodade ona, "ako bi postavio nekoga drugog da zapoveda u Londiniumu." Nije bila sasvim sigurna šta joj tu smeta - da li nešto što je Alektus rekao u Korinijumu?
     "Iskusnijeg oficira?" upita Karausije. "Alektus dovoljno zna da bi mu u vojnim pitanjima pomogao zapovednik garnizona. Reč je o civilnom stanovništvu. Njihova podrška nam je neophodna, a Alektus je u izvrsnim odnosima sa svim londiniumskim trgovcima. Ako iko može da ih ubedi, onda je to on. Verujem mu utoliko više što on nije vojnik. Dugogodišnji oficir, suočen sa cezarskim legijama, mogao bi da se seti kako je prvi zavet položio Dioklecijanu. Ali za Alektusa sam siguran da nikada neće voljno predati Britaniju nazad Rimljanima."
     "U pravu si", reče Dierna, misleći na kraljevske loze, "ali da li je odan i tebi kao što je odan zemlji?"
     Karausije se ispravi i zagleda u nju, a ona se ukoči, svesna iznenadne napetosti između njih.
     "Zašto bi ti to bilo važno?" upita on.
     Dierna je i dalje nemo stajala.
     "Nisi ti htela imperatora Britanije, htela si svetog kralja", nastavi on. "Pozvala si me na ovo ostrvo svojom magijom i dala si mi kraljevsku nevestu; ti si me ubedila da se odreknem svog zaveta i svoje zemlje. Ali Alektus spada ovde. On te nikada neće uvrediti noseći varvarsku odeću..."
     Znači, i on se sećao svađe u Korinijumu. Srce ju je zabolelo od njegovo žalosnog osmeha, ali sledećeg trenutka ona vide u njegovim očima ne samo bol nego i ponos.
     "Ja jesam rođen kao varvarin, Gospo, ali nisam glup. Zar misliš da nisam shvatio kako predstavljam samo tvoje oruđe u odbrani Britanije? Ali oruđe može da se slomi, a kada se to desi, majstor napravi drugo. Možeš li da me pogledaš u oči i kažeš da ćeš, ako ja padnem, odustati od pokušaja da oslobodiš ovu zemlju?"
     Dierna oseti da joj se oči neočekivan pune suzama, ali nije odvratila pogled. Njegovo strpljenje zahtevalo je odgovor.
     "Ne..." konačno šapnu ona, "ali to je zato što oruđem rukuje Boginja, a i ja sam u Njenoj ruci..."
     "Zašto onda plačeš?" On načini korak ka njoj. "Dierna! Ako smo jednako vezani, onda prestani, makar ovaj put, da pokušavaš svima da upravljaš prema svom osećanju dužnosti, i reci mi istinu!"
     Istinu... očajno pomisli ona. Da li je i ja znam? Ili dozovljavam sebi da vidim samo dužnost? "Plačem", konačno reče ona, "jer te volim."
     Karausije je na trenutak stajao potpuno nepomično. Ona vide kako ga napušta napetost i kako saginje glavu.
     "Ljubav..." šapnu on kao da nikada ranije nije čuo tu reč.
     A zašto bi on voleo mene? - upita se ona.
     "To nema nikakve veze", brzo reče Dierna. "Pitao si, i odgovorila sam."
     "Ti si Vrhovna sveštenica Avalona, sveta kao vestalke u Rimu." On je pogleda u oči, i ona se trže od osećanja iznenada otkrivenih u tom pogledu. Nije imala prava da očekuje od njega ljubav, ali znala je da ne bi mogla da podnese njegovu mržnju. "Kad kažeš da tvoja osećanja ne znače ništa, unižavaš i sebe i mene." Karausije je i dalje zurio u nju, kao da je njeno lice knjiga ispisana nekim nepoznatim jezikom koji pokušava da iščita.
     "Nisam govorila kao Vrhovna sveštenica, nego kao žena..." šapnu ona. Oči joj se opet ispuniše suzama.
     "A njoj je odavno zabranjeno da ima osećanja?" upita on sa avetinjskim humorom. "To isto bi mogao da kaže i imperator Britanije."
     Njegovo lice kao da se menjalo pod njenim zamagljenim pogledom. Videla to drugo lice i ranije, kada su zajedno tražili vizije u srebrnoj činiji na Toru. Volela sam ovog čoveka i ranije, pomisli ona sa iznenadnim uverenjem.
     Karausije se ispravi. Polako mu se vratila aura moći zbog koje je uvek i u svakoj prostoriji izgledao kao najkrupnija osoba. To nije bila aura moći imperatora, nego Kralja. Ima pravo, pomisli ona, pogodio je šta želim za Britaniju. No, Sveti Kralj koga je ona želela nije Alektus, nego on. On ode do vrata i reče nešto stražaru koji je stajao napolju. Potom čvrsto zatvori vrata i okrete se ka njoj.
     "Dierna..."
     Njeno srce poče da udara, ali činilo joj se da više nema snage za voljne pokrete. Karausije je zgrabi za ramena i saže se da je poljubi kao što se žedan čovek saginje nad izvor vode. Ona uzdahnu, sklopi oči, a on je privuče sebi kao da je osetio njenu želju. Dierna uzdrhta, iznenada bolno svesna svega što on oseća, jer njegove želje bile su i njene. Tog trenutka bilo joj je svejedno je li on kralj ili imperator ili običan čovek.
     Posle nekog vremena on je pusti i poče da petlja oko kopči na njenoj haljini. Dierna se nije bunila; njeni prsti bili su zaposleni njegovim telom koliko i njegovi njenim. Nešto duboko u njoj, još pošteđeno strasti, podsmešljivo primeti da je trapava kao devica. I zaista, ona nije upoznala muškarca osim u svečanim spajanjima na druidskim obredima, nikada nije uzela ljubavnika samo zbog želje. Pitala se kako će izvesti spajanje kada u prostoriji nije bilo kreveta.
     Karausije je ponovo poljubi i ona se privi uz njega; kosti su joj se topile, i tekla mu je u susret kao što reka teče ka moru. On je podiže i spusti je na mapu Britanije koja je stajala na stolu. Dierna se tiho nasmeja, svesna simbolike, znajući da je Boginja blagoslovila čak i ovo žurno spajanje, jer, bez ikakvih priprema i cermonija, Vrhovna sveštenica i imperator ipak su proslavljali Veliki Obred.

     Zidovi koje je Eidin Minok podigao oko svog grada bili su visoki i jaki. Teleri je mogla, ako poželi, da hoda čitavog dana, a da nikada ne ugleda more. Otkako je stigla iz Akve Sulis, provodila je mnogo vremena u šetnji, na očajanje služavki koje joj je otac dodelio. A od Diernine posete više uopšte nije mogla da miruje.
     Teleri se ponekad pitala šta je Vrhovna sveštenica htela da joj kaže. Odbila je da je vidi, bojeći se da će Dierna pokušati da je ubedi da se vrati mužu, ili u Avalon. No, svešetenica je provela mnogo vremena u razgovoru sa princom, pa je možda Teleri i nije preterano zanimala. U svakom slučaju, Dierna je sada otišla, a Telerina braća i njihovi prijatelji zadovoljno su vežbali konjičke manevre na svojim rasnim konjima, učeći kako da lovačke veštine primene na bojištu. Uskoro će i oni otići, i onda više neće biti ničega što bi je podsećalo na Karausija i njegov rat.
     Pred njom prolete galeb, kričeći, i ona poskoči, smesta načinivši prstima znak protiv zla.
     "Oh, gospo moja, ne smete biti tako sujeverni", reče služavka Julija, koja je nedavno postala hrišćanka. "Nisu ptice zle, nego samo ljudi."
     "Osim ako to nije bila prirodna ptica, nego privid Zlog", reče Bet, druga sluškinja, smejući se dok se Julija krstila.
     Teleri odvrati pogled; njihovo bockanje bilo joj je jednako besmisleno kao ptičiji krik. "Idemo na tržnicu da vidimo tanjire i činije."
     "Ali, gospo, išli smo tamo pre dva dana..." poče Julija.
     "Rekli su da očekuju novu pošiljku", odvrati Teleri i pođe takvom brzinom da devojka nije imala daha da se dalje buni.
     Kada su se vratile u gradsku kuću njenog oca - devojke su nosile dva tamnosmeđa ćupa sa prizorima lova u bareljefu - sunce je već zalazilo. Kupovina ćupova razvedrila je za neko vreme Teleri, ali oni su već prestali da je zanimaju, i kada su devojke upitale šta da rade se njima, ona sleže ramenima i reče da ih odnesu kućepazitelju ili u đubre, jer je njoj svejedno.
     Teleri se uputi u svoje odaje i baci se na ležaj, a potom ponovo ustade. Bila je umorna, ali se plašila da spava, jer je često imala košmare. Tek što je ponovo sela, na vratima se pojavi, klanjajući se, kućni rob.
     "Gospo, vaš otac kaže da treba da dođete. Stigao je gospodar Alektus!"
     Teleri ustade tako naglo da oseti vrtoglavicu, pa se žurno pridrža za naslon ležaljke. Je li Alektus došao u ime imperatora, ili iz nekog drugog razloga? Iznenada zbunjena, ona skide ogrtač koji je nosila na tržnicu, zamrljan prašinom, i baci ga u stranu. "Kaži da mi donesu vode za umivanje i reci Juliji da mi izvadi tuniku od ružičaste svile i odgovarajući veo!"
     Kada se Teleri priduržila ocu i gostu u trpezariji, bila je smirena barem spolja. Kada je sela, razgovor se vratio na predstojeću invaziju.
     "Šta kažu uhode, hoće li Rimljani brzo doći?" pitao je princ.
     "Mislim da Konstantin nema dovljno brodova za svu vojsku koju mora da dovede, pa će morati da ih gradi. Porazio je Karausija kod Gesoriakuma, ali naši momci su ga ipak dobro isprašili."
     Alektus otpi malo vina, pogledavši ispod oka Teleri. Porumeneo je kada je ušla, ali pozdravio ju je vrlo zvanično. Dobro izgleda, pomisli ona, preplanuo od mnogo jahanja po suncu. A izgledao je i stariji - više nije bilo dečački mekih crta lica.
     "A ovi naši momci", nastavi princ, "hoće li i oni, kao što si rekao, 'dobro isprašiti' Rimljane?"
     "Ako budemo jedinstveni", reče Alektus. "Ali dok sam putovao, čuo sam govorkanja. Naš narod - ljudi keltske krvi - sada se budi. Lepo je izmaći ispod šape Rima, ali ima ih koji kažu kako bi trebalo da idemo dalje i da izaberemo kralja koji neće biti stranac."
     Teleri brzo pogleda oca, koji je nastavio da ljušti jabuku.
     "A kako bi odabrali takvog vrhovnog kralja?" upita princ. "Da su naši narodi u stanju da se ujedine, Cezar - onaj prvi - nikada ne bi stekao ni uporište na našim obalama. Naša tragedija jeste to što smo uvek spremniji da se borimo međusobno nego protiv stranog neprijatelja."
     "Ali ako se slože? Ako neki znak ukaže na čoveka koga su odabrali naši bogovi?" tiho upita Alektus.
     "Ima mnogo znakova i mnogo tumačenja. Kada dođe vreme, svaki poglavar sudiće po onome što sam vidi..."
     Teleri je zurila u njih, pitajući se da li sanjaju oni ili ona. A šta je sa Karausijem? No, razgovor je već postao uopšteniji i okrenuo se obuci vojske i nabavci hrane, pa putevima kojima će se kretati.
     Noć je bila topla, i kada se večera završila, Alektus upita Teleri bi li se prošetala atrijumom sa njim. Neko vreme su ćutke koračali. Potom Alektus iznenada zastade.
     "Teleri - zašto si napustila Karausija? Je li bio okrutan? Da li te je tukao?"
     Ona umorno odmahnu glavom. Očekivala je nešto ovakvo. "Tukao? Ne - nije mu bilo toliko stalo. Nije mi učinio ništa nažao, ali kad god bih ga pogledala, videla bih Saksonca."
     "Nikada ga nisi volela?"
     Ona ga pogleda u oči. "Nikada. Ali ti jesi, Alektuse, ili si mu se barem divio! Šta želiš da ti kažem?"
     "Mislio sam da će on spasti Britaniju!" uzviknu Alektus. "Ali to je bila samo promena gospodara. A ja sam uvek bio u njegovoj senci. A ti si pripadala njemu..."
     "Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao mom ocu, ili si ga samo iskušavao?" upita Teleri.
     On duboko uzdahnu. "Teleri, mogao bih da vodim ovu zemlju. Vlada zavisi od novca, a novac kontrolišem ja. Potičem od prinčeva Belge, i od silurskih, po majčinoj strani. Znam da to nije dovoljno. Ali ako bi ti mogla da me voliš - pošli bi za mnom ako bi ti pristala da budeš moja kraljica."
     Ona je odsutno opipavala haljinu. "A da li me voliš, ili samo želiš da se oženiš mnome, kao on, zato što bi ti to pomoglo da stekneš moć?" Ona podiže pogled i vide da Alektus drhti.
     "Teleri", šapnu on. "Zar ne znaš šta osećam prema tebi? Progoniš me u snovima. Ali kad smo se sreli, ti si bila princeza sa Avalona, a potom, odjednom, Karausijeva žena. Dao bih ti svoje srce na zlatnom tanjiru kada bi to poželela, ali radije bih ti ponudio Britaniju. Daj mi svoju ljubav i bićeš ne carica, nego Vrhovna kraljica."
     "A šta će biti sa mojim mužem?"
     Njegov pogled, još maločas blistav, postade surov. "Ubeđivaću ga dok se ne složi..."
     Ako i odustane od nje, Teleri nije mogla zamisliti Karausija kako dobrovoljno prepušta moć nekom drugom. No, Alektus je klečao pred njom, i zato joj ništa drugo nije bilo važno. On je uze za ruku i poljubi je, a onda je blago okrete i poljubi joj i dlan.
     Kako nežan dodir, pomisli ona. Alektus je ne bi sprečio ako bi sada ustala i udaljila se. No, dok je gledala njegovu pognutu glavu, osetila je kako je obuzima zaštitničko sažaljenje, i prvi put je shvatila da i ona poseduje moć. Karausiju je bila potrebna kao veza sa Britancima i sa Avalonom. Ovom čoveku potrebna je njena ljubav.
     Ona mu blago pogladi kosu, i kada je podigao glavu, ona ga primi u naručje.

     Glasnik koga je princ Eidin Minok poslao imperatoru javio je da će pričevi ljudi krenuti iz Durnovarije na junske ide. Princ je preporučivao da im se u susret, kod Sorviodunuma, pošalje oficir; tamo se glavni put sa jugoistoka ukršta sa putevima iz Akve Sulis i Glevuma.
     Nekoliko dana pred Dugodnevicu, Karausije, iznuren čitavom sedmicom pregovora sa lokalnim senatorima u Venti, odlučio je da im lično pođe u susret. Još je za jahanje nosio germanske pantalone, ali savetnici su ga ubedili da svoju menapijsku gardu obuče u rimljansku opremu. Kad je pogledao kolonu iza sebe, utvrdio je da izgledaju kao bilo koji drugi regruti poslati da služe na drugom kraju imperije.
     Kada su prispeli u Sorviodunum, Durotrigi još nisu stigli, ali vreme je bilo prijatno i sunčano; po takvom danu ne treba sedeti u kući, nego izići na svež vazduh. Dok je predvodio svoje ljude putem ka Durnovariji, Karausije je razmišljao kako bi najviše voleo da se nalazi na palubi broda. Ovo bi bio divan dan za plovidbu. No, morao se zadovoljiti njihanjem na konjskim leđima, i samo zamišljati da su bregovi oko njega, zapravo, morski talasi.
     Već se bližilo podne kada je jedan Menapijac uzviknuo; Karausije podiže pogled i ugleda na putu oblak prašine. Poslednjih godina naučio je da procenjuje brojnost konjice, i sada je znao da im se približava oko četrdeset ljudi, goneći konje brže nego što bi iskusan zapovednih zahtevao, verovatno pre u oduševljenju nego u žurbi. On podbode svog vranca, a Menapijci pređoše za njim u kas, žureći u susret Durotrizima.
     Uz osmeh je prepoznao Telerinog najstarijeg brata, snažnije građenog od nje, ali sa istom crnm kosom. No, ionako je već znao ko mu ide u susret. Dobro izgledaju, pomislio je, osmotrivši ih - oprema koju su nosili, sva nakićena ukrasima i medaljonima, više je priličila paradi nego putu - ali delovali su energično i odlučno. A jahali su, naravno, odlično.
     Samo je jedan konjanik jahao bez lakoće. Karausije zakloni oči jednom rukom, žmirkajući, i prepoznade Alektusa. Nije ga poznao odmah, jer ga još nikada nije video bez rimljanske odeće, a sada je jahao u žutoj tunici i purpurnom plaštu, kao belgički princ, što je, uostalaom, i bio.
     Izgleda da Karausije nije bio jedini koji se setio svojih korena, sada kad se bore protiv Rima. On se nasmeši i mahnu im dok su se zaustavljali pred njim u oblaku prašine.
     "Alektuse, momče, šta ti radiš ovde? Mislio sam da si u Londiniumu."
     "Ovo je moja zemlja i moj narod", odvrati Alektus. "Ovde mi je mesto."
     Karausije oseti probod nesigurnosti, ali nastavio je da se smeši. "Pa, svakako si mi doveo odličan odred Durotriga." On se osvrte ka jahačima i oseti još jaču nelagodnost, jer niko se nije smešio.
     Telerin brat potera svog konja malo bliže. "Zar si mislio da ste vi Rimljani - ili bolje da kažem vi Germani - jedini koji umete da se borite? Keltski ratnici su potresali zidine Rima dok je tvoj narod još puzao po blatu."
     Teudibar, jedan od njegovih Menapijaca, zareža nešto, ali Karausije mu dade znak da bude miran.
     "Da nisam verovao u vašu hrabrost", poče on, "ne bih tražio od tvog oca da vas pošalje. Britaniji je potrebno da se za nju bore svi njeni sinovi - i oni čiji su se preci borili protiv Cezara, i deca legija, dovedenih iz Sarmatije i Hispanije i svih krajeva imperije da puste koren u ovoj zemlji. Sada smo svi Britanci."
     "Ti nisi", reče jedan od Durotriga. "Ti si rođen preko mora."
     "Dao sam svoju krv Britaniji", odvrati Karausije. "Lično je Gospa od Avalona prihvatila moju žrtvu." Čak i sada mu srce poskoči od pomisli na Diernu. U Portus Adurni dao je više od svoje krvi; prolio je i svoje seme, sam svoj život, te noći u njenom zagrljaju, i to ga je obnovilo.
     "Gospa od Britona to odbija", reče Alektus. Ratnici mu oslobodiše prilaz. "Kćer Eidina Minoka više nije tvoja žena. Savezništvo je okonča-no, i naš zavet povučen."
     Karausije se ukoči od besa. Zar je taj mladić poludeo?
     "Plemena daju hrabre ljude", reče on u poslednjem pokušaju da smiri strasti, "ali tri stotine godina niste nosili oružje, osim lovačko. Bez pomoći britanskih legija, bićete lak plen Konstantinu."
     "Legije", prezrivo frknu Alektus. "One će poći za onim ko ih plaća. Zar nije to istorija vaše imperije? A vlast pripada meni. Bilo zbog novca ili iz ljubavi, čitava Britanija boriće se protiv napadača. Ali mora ih predvoditi čovek od stare loze."
     Karausiju poče da pulsira vena na slepočnici. "Znači, ti..."
     Alektus klimnu glavom. "Možda bi bilo drugačije da si imao sina sa Teleri, ali ona je odbacila tvoje seme. Prenela je ovlašćenje na mene."
     Karausije je slepo piljio u njega. Znao je da nikada nije stekao Telerinu ljubav, ali nije znao da ga ona mrzi. To ga je zabolelo, jer mu je još bilo stalo do nje, iako mu je Dierna pokazala šta zaista znači voleti. Deo njegovog uma, još sposoban za razložnost, govorio mu je da Alektus sve to govori da bi ga povredio. Da mu se Dierna nije onako potpuno predala, Alektus bi možda i uspeo. No, pošto je sećanje na njenu ljubav bilo u njemu kao živa voda, nikakvo Alektusovo izazivanje nije moglo da mu uzdrma muškost. Ona, a ne Teleri, daje moć vlasti.
     No, Durotrizi su očito verovali Alektusu, a on nije mogao da izda Diernu i kaže im šta mu je podarila.
     "Ovi ljudi nisu pod zavetom", polako reče on, "ali ti si, Alektuse, dao zavet meni. Kako da ti veruju ako mene izdaš?"
     Alektus sleže ramenima. "Zakleo sam se bogovima Rima - istim bogovima kojima si se ti zakleo da ćeš služiti Dioklecijana. Jedan pogažen zavet povlači drugi - 'oko za oko', kako kažu hrišćani."
     Karausije potera svog konja još bliže, primoravši mladića da ga pogleda u oči. "Između nas dvojice, Alektuse, nije postojao samo zavet", tiho reče on. "Mislio sam da imam tvoju ljubav."
     Mladić odmahnu glavom. "Više volim Teleri."
     Teleri, pomisli Karausije, a ne Britaniju.
     "Uzmi je slobodno, imaš moj blagoslov", mračno reče on, "i neka ti pruži više nego što je ikada pružila meni. Ali što se tiče Britanije, verujem da su legije dovoljno razumne da se ne pokoravaju neobučenom dečaku, čak i kada deli zlato šakom i kapom. A možda druga plemena neće biti toliko voljna da se pokoravaju Durotrizima, koji su ih pokorili pre dolaska Rimljana. Slobodno pokušaj, Alektuse, ali ne verujem da će te narod ove zemlje slediti, a ja neću da napustim one koji polažu nadu u mene..."
     On prezrivo okrete konja. Odmakao je možda za dve konjske dužine kada jedan Menapijac uzviknu upozorenje. Karausije poče da se okreće, i zato ga koplje koje je bacio Telerin brat nije pogodilo u leđa, nego u bok.
     U prvom trenutku osetio je samo udar. Potom koplje samo ispade od sopstvene težine. Kad je palo na put, Karausije oseti vrelu krv kako mu teče ispod rebara, a potom, konačno, prvi plameni probad bola. Čuo je uzvike i zveket mačeva. Jedan konj zanjišta. On zažmirka, pokušavajući da usmeri pogled, i ugleda jednog gardistu kako pada.
     Još nisam mrtav, pomisli on, a ljudi umiru zbog mene! Jedan duboki uzdah pomože mu da se pribere, i on izvuče mač. Poterao je konja ka Alektusu, ali između njih je bilo previše ljudi. Jedna oštrica sunu ka njemu; uspeo je da je odbije, zamahnuo je svojim mačem, osetio trzaj pri udaru, i video neprijatelja kako pada. Čista sreća, pomisli on, ali već ga je obuzimao brobeni gnev, i svakog trenutka je bio sve snažniji. Njegovi Menapijci, videći ga kako se bori, ohrabriše se i napadoše jednako žestoko.
     Sve oko njega bilo je mutno. Iznenada pred njim više nije bilo neprijatelja. Čuo je topot kopita i video da se Durotrizi prestrojavaju oko Alektusa i žurno se povlače. Mahali su oružjem kao da se svađaju.
     "Gospodaru", povika jedan gardista. "Vi krvarite!"
     Karausije uspe da vrati mač u korice i da pritisne ruku na bok. "Nije ozbiljno", jeknu on. "Otcepi traku sa svog plašta za zavoj. Bili su brojno jači od nas, ali smo ih potukli. Ako se sada povučemo, dobro će razmisliti pre nego što pođu za nama.
     "Nazad u Sorviodunum?" upita Edfrid.
     Imperator odmahnu glavom. Alektusova izdaja uzdrmala je sva njegova uverenja, i sve dok se ne izleči neće smeti da veruje ni u čiju odanost. Karausije se izvi da bi pogledao svoj bok. Krv je navirala iz rane, i bilo je teško videti je, ali osećao je da je ozbiljna. Iako je govorio nemarno, izgleda da bi mu mogli pomoći jedino londiniumski lekari. On se ispravi u sedlu i pogleda na zapad, gde su se bregovi stapali sa plavičastom izmaglicom.
     "Previj mi bok", reče on Teudibertu.
     "Gospodaru, rana je vrlo duboka. Moramo da nađemo pomoć."
     "Onamo", pokaza Karausije. "Jedini lek za ovu ranu nalazi se u Letnjoj Zemlji. Poći ćemo kao da se vraćamo u grad i skrenućemo čim im ne budemo pred očima. Izgubiće vreme tražeći nas na putu. Hajde, brzo, i ne odugovlačite zbog mene. Ako ne budem mogao da jašem, vežite me za sedlo; ako ne budem mogao da govorim, pitajte za put za Avalon."

16.

     Dierna kriknu od proboda bola. Nit joj puče među prstima i vreteno se otkotrlja u travu.
     "Gospo! Šta se desilo?" uzviknu Lina, devojka koja ju je služila ovog meseca. "Je li vas ubola pčela, ili ste povredili ruku?" Njene reči izgubiše se u zabrinutim uzvicima dok su im pritrčavale ostale žene.
     Sveštenica pritisnu ruku na bok i duboko udahnu, trudeći se da nadvlada bol. Nije poticao od srca; strašan probod pulsirao je znatno niže, ispod rebara, kao da je nešto unutra slomljeno. A bol nije poticao ni sasvim iznutra. Koža joj je, na pažljiv dodir, bila preosetljiva; a ipak, kada su joj raskopčali tuniku, nije se videla nikakva rana.
     Nikakva čarolija niti urok nisu mogli da se probiju kroz Dierninu svesnu zaštitu. A postojala je samo jedna živa osoba kojoj se toliko potpuno otvorila da bi mogla da oseti njegov bol. Shvatila je da je, dok su vodili ljubav, Karausiju dala više od svog tela - dala mu je i deo svoje duše. Ona posla svoj duh da poleti putem kuda je došao bol, i oseti njegovu čežnju za njom.
     "Pogodila ju je magija", tužno reče stara Sigfola. "Pažljivo je podignite, kćeri. Moramo je odneti u postelju."
     Dierna je jedva smogla snage da progovori. "Nije... to... moj bol. Moram da se... odmorim, ali ti... Adven... idi do svetog kladenca. Neko... dolazi... pokušaj da Vidiš ko je to!"
     Dierna je čitavo popodne ležala u hladnoj tami svoje kuće, koristeći sve što je ikada nučila kako bi održala trans koji će je poštedeti bola. Fizička patnja postepeno postade podnošljiva, ali u njoj je raslo osećanje potrebe. Karausije ju je tražio, ali hoće li je naći na vreme?

     Bio je to dobar plan, pomisli Karausije, zaustavivši konja i isprekidano dišući, ali ipak je precenio svoju izdržljivost. Uprkos zavojima, svaki korak nanosio mu je nepodnošljiv bol. Kada je trebalo da izabere hoće li se zaustaviti ili izgubiti svest, procenio je da bi pauza zahtevala manje vremena. Ali morao je da zastaje sve češće i češće, a prilikom poslednjeg zastanaka stigla je galopom zaštitnica, da javi kako su im Durotrizi na tragu.
     "Hajde da ovde napravimo zasedu", reče Teudibert. Karausije odmahnu glavom. Šuma je bila suviše gusta za manevrisanje, ali ne i dovoljno gusta da pruži zaklon. "Onda ćemo se podeliti", reče ratnik. "Deo će produžiti niz dolinu, gde je tlo meko, pa će se naši tragovi dobro videti. Vi skrenite preko vresa. Uz malo sreće, poći će za nama."
     Imperator klimnu glavm. Tako će se spasti bar deo njegovih ljudi. Znao je da je to jedini način da ih natera da ga ostave. Alektus jeste izdajica, ali ovi mladići položili su mu zavet i neće dobrovoljno nadživeti svog zapovednika.
     "Neka vas Hehalena čuva." Prizvao je njihovu boginju da im pomogne dok su žurno odlazili.
     "Hajde da pođemo", reče Teudibert, "dok njihova buka još zaklanja našu."
     Teudibert je držao njegove uzde, jer se Karausije sada jedva držao u sedlu; uspeo je da savlada bolni uzvik kada je od konjskog koraka opet osetio talase bola.
     Tokom naredna dva dana isti prizor ponovio se nekoliko puta. Menapijci su bili izdržljivi i navikli na teška putovanja, ali Durotrizi su poznavali zemlju. Varke su neko vreme uspevale, ali neprijatelj ih je stalno ponovo pronalazio. Karausijeva jedina nada bila je da stigne na Avalon, gde će ga čuvati poštovanje Britanaca prema svetom ostrvu.
     Po podne trećega dana stigli su na istočni kraj močvara Letnje Zemlje. Sada je Karausije već bio preslab da bi sam sedeo na konju, pa je jahao privezan za Teudiberta. Menapijci su se razumeli u močvare, ali ne na konju. Poslali su dva čoveka da idu dalje sa životinjama. Preostala šestorica zadržala su samo konja koji je nosio Karausija, pa počeše da obilaze jezero, tražeći selo naroda iz močvare čiji bi žitelji mogli da ih prebace u Avalon.
     Nije im palo na pamet da su Britanci već pogodili kuda su se uputili i da su odjahali preko grebena Poldens da bi ih presreli. Karausije, koji bi to mogao da predvidi, sada više nije mogao da razmišlja. Trgao se tek kada je Teudibert naglo zaustavio konja, psujući. On se uspravi u sedlu i otvori oči.
     Padalo je veče. Preko mirne vode videle su se sojenice naroda iz močvare. Pred njima se nalazio komadić čvrstog tla, a na njemu se jasno videla grupa konjanika.
     "Sakriću vas u močvari", rečle Teudibert, odvezujući uže koje ih je držalo zajedno i vezujući slobodan kraj svom gospodaru oko pojasa.
     "Ne..." jeknu Karausije. "Radije ću umreti u borbi. Ali pošalji Edfrida u to selo. Neka ih zamoli da pozovu Gospu od Avalona."
     Još pre nekoliko trenutaka nije mogao ni da se pomeri, ali sada, ugledavši neprijatelja, uspeo je da sjaše i isuče mač.
     "Baš dobro", reče Teudibert kad su jahači pošli ka njima. "Umorio sam se od bežanja." On se nasmeši, a Karausije je jedva smogao snage da mu uzvrati.
     Na kraju se sve svede na užasno jednostavne stvari. Osećao je to i ranije pred bitku, kada svi planovi i pripreme postaju nevažni dok stojiš licem u lice sa neprijateljem. Ali ranije je bar počinjao borbu nepovređen. Ovog puta mogao se nadati jedino da zada dva ili tri dobra udarca pre nego što ga obore.
     U ušima mu je odjekivao topot kopita. Jedan konj se okliznu i pade, ali ostali su mu se približavali zastrašujućom brzinom. Karausije se naže u stranu i zamahnu mačem na najbližeg jahača. Teudibertovo koplje blesnu i Britanac pade. Drugi jahač već je bio nad njima; imperator zakorači unazad u blatnjavu vodu, trudeći se da održi ravnotežu, ali konj iznenada zastade, uplašen od nesigurnog tla. Jahač se okliznu i zgrabi grivu da se zadrži; Karausijev mač ga pogodi u bok.
     Naredni trenuci protekoše kao niz nepovezanih slika. Stajao je leđa u leđa sa Teudibertom, napola oslonjen o njega. Oseti je udar, i još jedan, i znao je da je pogođen, ali više nije osećao bol. Zatreptao je, osvrćući se, i upitao se da li tako slabo vidi zbog tame ili zbog gubitka krvi. Stizalo je još jahača. Teudibert iznenada jeknu, i Karausije se zatetura jer je naglo izgubio oslonac. Poslednji trzaj gneva ponese ga da se okrene, zamahujući. Udarac je pogodio Teudibertovog ubicu u vrat dok se saginjao da izvuče koplje.
     Karausije se zatetura, trudeći se da podigne mač. No, nije više bilo protivnika. Oko njega je ležalo desetak tela; neki su ječali, neki su već bili mrtvi. Sa druge strane grebena čuli su se zvuci borbe, ali ništa nije mogao da vidi. Potom i to nestade. Moji odvažni menapijski momci pružili su mi poslednju priliku, pomisli on. Ne smem je protraćiti.
     S desne strane primetio je vrbe, gotovo srasle kraj same vode. Ako se tamo sakrije, niko ga neće naći. Vrtelo mu se u glavi od gubitka krvi, ali odnekud je smogao snage da stigne do zaklona među drvećem.

     Tri dana i tri noći Dierna je bdela, dok je njen duh stremio ka čoveku koga voli. No, krajem drugog dana dodir je postao isprekidan, kao da on povremeno gubi svest. Trećeg dana ponovo se javio bol, a sa njim i strepnja koju je jedva podnosila. Tek iza ponoći zapala je u nemiran san, pun košmara u kojima je bežala kroz krvavo more, progonjena demonima bez lica.
     Probudila se na prvi predznak svitanja u otvorenim vratima, i shvatila da ju je trglo kucanje.
     "Uđi..." šapnu ona. Sela je u krevetu i shvatila da prvi put za tri dana ne oseća bol. Je li Karausije mrtav? Nije verovala u to jer još je osećala teret na duši.
     Pred sivim nebom stajala je Lina. "Gospo, došao je neko od naroda iz močvare. Kaže da je bilo borbe na ivici jezera. Jedan ratnik stigao je do njihovog sela, zahtevajući da oni nađu njegovog gospodara i odvedu ga Gospi od Avalona..."
     Dierna ustade, iznenađena što je tako nesigurna na nogama, i uze svoj plašt. Lina je već nosila kotaricu sa melemima i zavojima. Sveštenica joj se osloni o rame dok su silazile stazom, ali kada su stigle do barke, sveži vazduh već ju je oživeo.
     Prošle su kroz maglu i stigle do sela naroda iz močvare, sa kućama podignutim na visokim motkama u trsci. Sitni, tamnoputi ljudi već su bili na nogama, a među njima je stajao visok, plavokos momak koji je išao gore-dole obalom, uznemireno se osvrćući.
     "Domina", pozdravi je on primitivim vojničkim latinskim. "Durotrizi su nas napali - predvodio ih je Alektus. Gospodar Karausije je ranjen. Rekao je da ga dovedemo ovamo. I tako mi svih bogova, učinili smo tako."
     "Gde je on?" prekide ga Dierna.
     Mladić zatrese glavom. "Poslao me je u selo po pomoć. No, ljudi su videli borbu i bili su uplašeni. Koliko sam razumeo", on se osvrte oko sebe, "oni meni izgledaju kao deca, ali znam da su odrasli ljudi. Vratio sam se na bojište i našao samo mrtve. Ali moj gospodar nije među njima. Ovi mali nisu hteli ni da se maknu tokom noći, jer se plaše demona. Tragamo od prvog svitanja, ali Karausija nismo našli!"

     Imperator Britanije ležao je pola u jezeru, a pola na obali, gledajući kako mu se krv meša sa jezerskom vodom, bojeći je u crveno pod prvim zracima sunca. Nikada nije ni pomislio da svitanje može da bude toliko lepo. Noć je bila puna užasa. Satima se trudio, puzao preko korenja drveća i zaobilazio blato koje je pretilo da ga uhvati u svoj sluzavi zagrljaj. Neko vreme je svakako bio u groznici, ali sada mu je bilo hladno - suviše hladno - toliko da nije mogao da oseti noge. Nije očekivao da će tako skončati.
     Belo obličje labuda iziđe iz magle koja je lebdela nad vodom i prođe kraj njega, ljupko kao u snu. Sa mesta gde je ležao nije video bregove, pa je mogao za zamisli kako se nalazi u svojim rodnim močvarama, tamo gde se otac svih reka grana u mnogo rukavaca, tražeći more. U njegovoj domovini, setio se, ljudi se predaju bogovima trostrukom smrću. Mračno je stegao usne kada je shvatio da je on već prošao dve trećine toga - bio je izboden na desetak mesta i napola udavljen.
     Ovo je dar, pomisli on. Povratio sam se, umesto da umrem u bunilu. Najmanje što mogu jeste da dovršim posao... Mudrošću odnekud izvan ovog života setio se: Boginja nikada ne umire, ali Bog daje svoj život zemlji. Sada je znao da je to već radio, činom volje koji ga je pretvarao iz žrtve besmislenog nasilja u ponudu bogovima, učinjenu u nadi da će Boginja moći da je nekako iskoristi.
     Uže kojim je bio vezan za Teudiberta još je stajalo oko njega. On nespretno opusti čvor i premesti petlju sebi oko vrata, a drugi kraj priveza za koren drveta. Stajaće uspravno koliko god bude mogao, jer jutro je veoma lepo, ali znao je da neće dugo izdržati.
     Negde iza ove magle nalazi se carica njegovog srca. Hoće li saznati koliko ju je voleo? Ovo je dar za tebe, pomisli on, i za boginju kojoj služiš. Rođen sam preko mora, ali moja smrt pripada Britaniji. Možda to nije ni važno. Dierna mu je jednom rekla da su, iza lica koja nose, svi bogovi jedno. Jedino je žalio što nije još jednom video more.
     Sunce se podizalo sve više, blistavo poigravajući na vodi. Odsjaji su gotovo isti kao na okeanu, pomisli on... a onda je to bio okean, i brujanje u ušima bila je pesma vetra u jedrima, a vrtoglavica je bila propinjanje broda koji ga nosi preko mora. Sad mu je sinulo: kao što su bogovi jedno tako su i vode jedno, sve potiču iz materice Boginje, sve su isto, najdrevnije more.
     Pred njim se iz okeana podiže ostrvo, oivičeno liticama od crvenog kamena i zelenim poljima iza njih. U središtu se nalazilo šiljato brdo, s čijeg je vrha sijao pozlaćeni krov hrama.
     Poznavao je to mesto, a poznao je i sebe, sa svešteničkim oznakama na čelu i kraljevskim zmijama na podlakticama. Istupio je napred, podigavši ruke u pozdrav, ne mareći više za telo koje je ostavio za sobom, beživotno i vezano.
     Preko vode se čuo glas žene koja će, iz života u život, uvek biti njegova voljena. Dozivala ga je.

     Dierna je koračala obalom jezera, dozivajući svog voljenog. Sada, kada je Karausije toliko blizu, veza između njih će je privući. Znala je da ostali idu iza nje, ali držrala je oči zatvorene, prateći miris duha između svetova. Kada je uspela, znala je to po svesti na oba nivoa da je drugi deo njene duše u blizini.
     Dierna otvori oči i ugleda ljudsko telo, zapleteno u korenje drveća i napola potopljeno, toliko prekriveno blatom i komadima trske da je izgledalo kao da se već stopilo sa tlom na kome je ležalo. Edfrid je protrčao kraj nje, stao kao ukopan kad je ugledao konopac oko Karausijevog vrata i načinio znak poštovanja pre nego što je pružio ruke i drhtavim prstima oslobodio i izvukao na obalu telo svog gospodara.
     Ljudi iz močvare užasnuto su šaputali, ali Edfrid je molećivo pogleda. "Ovo nije bila sramna smrt. Da li razumete?"
     Ona klimnu glavom, stegnutog grla. Zar nisi mogao da sačekaš još malo? jecalo je njeno srce. Zar nisi mogao da ostaneš da se oprostiš sa mnom?
     "Odneću ga i prirediću mu pogreb dostojan heroja..." poče mladić, ali Dierna odmahnu glavom.
     "Karausija je naša Boginja odabrala da bude kralj. U ovom i u drugim životima, on je vezan za ovu zemlju. A preko njega", dodade ona kad ju je prosvetlilo novo saznanje, "preko njega je i vaš narod vezan za Britaniju, i jednog dana će joj pripadati. Umotaj ga u moj plašt i položi ga u barku, i načinićemo mu grobnicu u Avalonu."

     Tokom čitavog tog dana, najdužeg u godini, Gospa od Avalona sedela je u svetom gaju kraj kladenca, čuvajući telo svog imperatora. Kad bi vetar promenio pravac, čula je odlomke pesme druida sa vrha Tora. Ildeg je vršila ulogu Vrhovne sveštenice. Dierna je odavno naučila da suzbija osećanja kada treba nešto uraditi, ali takođe je naučila da ima trenutaka kada čak ni obuka ne može da nadvlada krik iz srca. Stvarno posvećeni moraju da znaju kada dođe takvo vreme i da se povuku, kako magija ne bi pošla naopako.
     Da sam danas u krugu, svakako bih ga uništila, pomisli ona, gledajući Karausijevo mirno lice. Još sam u plodnim godinama, ali sada se osećam kao Smrt...
     Oprali su Karausija vodom sa svetog kladenca i povezali mu strašne rane. Sada su mu pripremali grob kraj Gavena, sina Eilaninog, koji je, prema predanju, i sam bio delom Rimljanin. Sahraniće ga kao kralja Britanije, ali to će ipak biti hladna postelja za čoveka sa kojim je legla u radosti.
     Kad bih se usudila, bacila bih se u grob sa njim i proslavila Veliki Obred kao u davna vremena, kada je kraljica sledila svog kralja i na Drugi Svet... Ali ona mu nije bila žena, i tuga zbog toga nanosila joj je još veći bol nego gubitak, i proklinjala je svoj ponos koji ju je zaslepio pred glasom sopstvenog srca. Jer sve ovo bilo je njeno delo, sada je to videla - njene odluke naterale su Karausija i Teleri u brak bez ljubavi i dovele su do Alektusove izdaje. Da se nije uplela, Karausije bi još plovio svojim voljenim morem, a Teleri bi bila srećna kao sveštenica Avalona. Dierna se zanjiha, obgrlivši grudi rukama, i zaplaka zbog svih njih.
     Mnogo kasnije, kada su glasovi svečanosti zamrli i kada je dugi sumrak dugodnevice zaklonio zemlju, kao da se i bol koji ju je obuzeo konačno umirio. Dierna sede, trepćući, i osvrte se oko sebe. Osećala se ispražnjeno, kao da su joj suze sprale sva osećanja. No, ostala joj je jedna misao. Ona može da plače, ali noćas druge žene leže u muževljevom naručju, a deca im mirno spavaju, jer Karausije je odbranio Britaniju.
     Izdaleka se začu tutnjava bubnja, spora kao otkucaji njenog srca. Dierna ustade dok je sa Tora silazila kolona druida u belim odorama. Sklonila se u stranu kako bi podigli kovčeg, i zauzela je mesto iza njega kada su ponovo počeli da se kreću. Sišli su do obale jezera, gde je barka obavijena crnim čekala da ponese gospodara mora na poslednje putovanje.
     Grob je bio iskopan na Stražarskom brdu, najdaljem ostrvu koje je ostalo unutar magle, Kapiji Avlona. Za one koji ne mogu da prođu kroz maglu, na ostrvu nije bilo ničeg zanimljivog, osim siromašnog sela naroda iz močvare u podnožju brega, isto ko što u tom svetu u podnožju Tora nije bilo ničeg sem par hrišćanskih koliba. No, nekada davno ovde je sahranjen drugi Branitelj Avalona, kako bi njegov duh mogao i dalje da štiti Dolinu. Kada je došao ovamo, druidi su tom titulom pozdravili i Karausija. Bilo je sasvim prikladno da njegovo telo počiva kraj tela onoga zbog koga je titula i smišljena.
     Kada su stigli do Stražarskog brda, pala je noć. Grob su okružavale baklje; njihova svetlost širila je prividnu toplotu preko lica čoveka koji je tu ležao, i odsijavala se sa bele odeće na druidima i plave na sveštenicama. No, Dierna je bila zaogrnuta crnim, i mada je svetlost poigravala i odbijala se od utkanih zlatnih niti kao da su u tkaninu uhvaćene zvezde, nije mogla da se probije kroz senku, jer noćas je ona bila Gospa od Tame.
     "Sunce nas je napustilo..." tiho reče sveštenica kada je pesma prestala. "Ovaj dan je vladao, ali sada je pala noć. Od ovog trenutka, moć svetlosti će se smanjivati, sve dok zimska hladnoća ne okuje svet." Dok je govorila, kao da se čak i sjaj baklji umanjio. Učenje Misterija pridaje veliku važnost cikličnim promenama prirode; sada ih je razumela čitavom dušom.
     "Duh ovog čoveka nas je napustio..." Glas joj je jedva primetno zadrhtao. "Vladao je u sjaju, kao sunce, i opao je, kao sunce. Kuda sunce odlazi kada nas napusti? Kažu da odlazi u južne zemlje. Tako i njegov duh sada putuje u Zemlju Leta. Žalimo što smo ga izgubili. Ali znamo da će se, u srcu zimske tame, sunce ponovo roditi. I zato dajemo ovo telo zemlji od koje je stvoreno, u nadi da će njegov blistavi duh jednom ponovo steći telo i doći među nas, u času kad bude potreban Britaniji."
     Dok su polagali telo u grob i počinjali da ga zatrpavaju, Dierna začu kako neko plače, ali njene oči bile su suve. To što je rekla njoj nije probudilo nadu - nije više bila u stanju da se nada. Ali Karausije nije odustao od borbe kad se sudbina okrenula protiv njega, i znala je da ni ona to neće učiniti.
     "Karausije ima svoju pobedu. Ali ima je u svetu duha. U ovom svetu, njegov ubica je još živ i razmeće se svojim delom. To je učinio Alektus - Alektus, koga je on voleo - Alektus, koji mora da plati za svoju izdaju! U ovom trenutku, kada se plime moći okreću ka propadanju i gašenju, poslaću na njega svoju kletvu."
     Dierna duboko udahnu i podiže ruke ka nebesima. "Moći Noći, prizivam vas, ne magijom već po drevnim zakonima Neophodnosti, da padnete na ubicu. Neka mu nijedan dan ne bude sjajan, nijedna vatra topla, nijedna ljubav iskrena, sve dok ne plati za svoj zločin!"
     Ona se okrete i pokaza ka jezeru koje se blago talasalo.
     "Moći Mora, materice iz koje smo svi rođeni, moćnog okeana čije struje nas sve nose, neka svi pravci koje izabere pođu naopako! Podigni se i progutaj ga, o More, i udavi ga u svojim mračnim plimama!"
     On kleče kraj groba i zagnjuri prste u rastresitu zemlju.
     "Moći Zemlje, kojoj sada predajemo njegovo telo, neka čovek koji ga je ubio ne nađe mira na tvojoj površini! Neka sumnja u svaki svoj korak, i u svakog čoveka od koga zavisi, i u svaku ženu koju voli, dok ponor ne zine pod njim da ga proguta."
     Dierna ustade, mračno se smešeći zapanjenim licima oko sebe. "Ja sam Gospa, i šaljem na Alektusa, sina Cerialisovog, kletvu Avalona. Tako sam rekla, i tako će biti!"

     Godišnji ciklus je tekao ka žetvi, ali iako je vreme ostalo lepo, zemljom se širila letnja oluja glasina. Imperator je nestao. Neki su govorili da je mrtav, da ga je Alektus ubio. Ali drugi su to poricali, jer gde je onda telo? Krije se od neprijatelja, verovali su. Treći su opet šaputali da je pobegao preko mora, da se pokori Rimu. Bilo je sigurno jedino to da se Alektus proglasio za vrhovnog kralja, i da je poslao jahače širom Britanije da pozovu poglavice i zapovednike na veliko polaganje zaveta u Londiniumu.
     Narod Londiniuma se radovao. Teleri se trže od huke i čvršće pritegnu kožne zavese na nosiljci. Unutra je bilo tesno, ali nije mogla da podnese buku, ili joj je možda smetala pažnja tolikih očiju, tolikih umova usmerenih ka njoj. Bilo je durgačije kad je ranije dolazila ovamo, sa Karausijem. Kada mu se pridružila ovde, on je već bio prihvaćen kao imperator. Razlika je u tome što je sada i ona deo ceremonije. Trebalo bi da je ponosna i uzbuđena. Zašto se onda oseća kao zarobljenik u trijumfalnoj povorci nekog rimskog vojskovođe?
     Bilo je nešto bolje kada su stigli u baziliku, iako je i tu bilo previše sveta. Stolovi su bili spremni za gozbu. Prinčevi i magistrati koji su već sedeli za njima odmeravali su je sa manje radoznalosti i više proračuna. Teleri je pokušavala da drži glavu visoko, ali čvrsto je stezala oca za ruku.
     "Čega se plašiš?" upita princ. "Ti si već carica. Da sam samo pomislio, dok si bila mršavo devojče, da podižem Gospu od Britanije, mogao sam ti kupiti grčkog učitelja."
     Ona ga pogleda i vide sjaj u njegovom oku, pa pokuša da se nasmeši.
     Zbrka boja na dnu dugog prolaza pretvori se u ljudske prilike. Ona ugleda Alektusa, ogrnutog purpurnim plaštom, nekako sitnog u poređenju sa krupnim ljudima oko njega. Oči mu sinuše kad ju je ugledao.
     "Prinče Eidine Minoče - budi dobrodošao", zvanično reče on. "Doveo si svoju kćer. Pitam te sada hoćeš li mi je dati za ženu."
     "Gospodaru, zato smo i došli..."
     Teleri pogleda jednog, pa drugog. Zar niko neće pitati nju? No, možda je ona svoj pristanak dala već one noći u Durnovariji, a ostalo - ubistvo Karausija i sve što je usledilo - bilo je samo posledica.
     Ona istupi, i Alektus je uze za ruku.
     Gozba koja je usledila kao da nije imala kraja. Teleri je brljala po tanjiru, malodušno slušajući razgovore. Raspravljalo se o poklonu koji je Alektus razdelio vojsci po svom proglašenju. To je bila tradicija, pogotovo kada je novi imperator uzurpator, ali Alektusovi pokloni bili su velikodušni čak i po tom merilu. Trgovci su se, s druge strane, nadali novim povlasticama. Samo su poglavari starih keltskih loza obraćali nešto pažnje na nju, i sada je shvatila da je njen otac u pravu, i da su došli delom i zbog nje.
     Do trenutka kad su se mladenci uputili u krevet, Alektus je bio prilično pijan. Teleri ga je pridržavala dok se teturao, i sada je shvatila da ga je uvek viđala samo potpuno prisebnog. Zagrljaj njenog prvog muža bio je nešto što treba otrpeti. Dok je pomagala Alektusu da se svuče, počela je da se pita hoće li njen drugi muž uopšte moći da obavi svoju bračnu dužnost.
     Uspela je da ubaci Alektusa u veliki krevet, pa je legla kraj njega. Sada, kad su ostali nasamo, morala je da ga pita mnogo stvari - između ostalih, i o Karausijevoj smrti. Nije se iznenadila što je osetila krivicu kada je čula da je ubijen; od trenutka kada je prihvatila Alektusovu ljubav, razumela je, donekle, šta on namerava. Ali nije očekivala bol.
     Kada se okrenula ka njemu, on je već hrkao. Usred noći, Alektus se trže iz sna, vrišteći da dolazi Konstantin sa ogormnom vojskom i krvavim kopljima. Privio se uz nju, jecajući, i Teleri ga je tešila kao da je dete. Bio je srećniji dok je služio Karausija. A ona, ako ne srećna, barem je imala čast. Koje od njih troje je krivo za ovu tragediju? Možda bi trebalo da okrivi Diernu, gorko pomisli ona.
     Posle nekog vremena Alektus poče da je ljubi, grleći je sve grčevitije, sve dok je nije uzeo sa očajničkom hitnjom. Na kraju je ponovo zaspao, ali Teleri je dugo ležala budna u mraku. Ona, koja je sanjala o slobodi, sama je odabrala ovaj kavez. Ali sada je to učinjeno, i moraće da trpi.
     Kada je konačno zapala u nemiran san, počela je da se moli Boginji kao što nije od detinjstva, dok je još sanjala da pobegne iz očeve kuće.

     U Avalonu je i Dierna trpela. Kletva protiv Alektusa je poslata; njeno ispunjenje mora se prepustiti većim silama. Ali neko vreme činilo joj se da te sile ne mare za nju. Prošla je godišnjica Karausijeve smrti, a svet se okretao dalje. Sveštenica je čekala, ali nije znala na šta.
     Prošla je još jedna godina. Ako Britanija i nije bila srećna pod Alektusovom vlašću, niko se nije usuđivao da suviše glasno govori protiv njega. No, on je i dalje plaćao varvarima, i obale su bile mirne. Što se tiče Konstantina, iako je njegova flota pobedila Karausijevu, pretrpela je velike gubitke, i kao što je Karausije i predvideo, biće potrebno mnogo vrmena i novca dok se izgradi dovoljno brodova za napad na ostrvo.

     Mesec je stajao visoko na nebu. Iako je počeo da opada, i dalje je bio dovoljno blistav da okolne zvezde izblede. Krov Kuće Devojaka je blistao, kao i stubovi Puta Procesije. Dierna duboko udahnu hladni noćni vazduh. Oko nje je vladala tišina. Nemir koji ju je sprečavao da zaspi mora da potiče iznutra. Nešto se menja i osećaju se odjeci u unutrašnjim ravnima.
     Prošla je još jedna godina otkako je Britanija odbacila gospodara koga je odabrao Avalon, i za sve to vreme Vrhovna sveštenica nije napuštala svoje ostrvo, ali povremeno su do njih stizale glasine. Konstantin je konačno krenuo u invaziju. Govorilo se da se iskrcao kod Londiniuma, i da su ga tamo dočekale snage Vrhovnog kralja. Druge glasine govorile su o iskrcavanju kod Klauzentuma i maršu na Kalevu. Da je Karausije ostao živ, koristila bi svu magiju Avalona da mu pomogne. Ali sada se više nikada neće uplitati u događaje u spoljašnjem svetu.
     Već je htela da se vrati u krevet, kada je ugledala nekoga kako trči uz brdo. Bila je to Lina, kojoj je bilo određeno da bdi kraj svetog kladenca. Vrhovna sveštenica se namršti i pođe joj u susret.
     "Pssst, tu sam." Ona zagrli devojku i povede je ka najbližoj klupi. "Uzdahni duboko, još jednom. Sad je sve u redu..." Grlila je Linu sve dok nije prestala da plače i drhti. "Kaži mi, kćeri, šta te je uplašilo?"
     "Kladenac!" Lina drhtavo uzdahnu. "Mesečina je blistala na vodi, blistala je kao ogledalo. Pogledala sam u nju, i iznenada se oko mene pojavila magla i ugledala sam ljude kako se bore mačevima. Bilo je strašno! Toliko krvi! Drago mi je što nisam čula vriske."
     "Jesu li to bili Rimljani? Jesi li videla Alektusa?"
     "Mislim da jesu - rimljanski vojnici napadali su britanski logor. Šatori su goreli. Sve se videlo od svetlosti meseca i požara. Rimljani su bili pod punim oružjem, ali naši su spavali. Neki su imali vremena da zgrabe štitove, ali većina je bila goloruka. Najžešća bitka bila je oko mršavog, tamnokosog čoveka sa zlatnom trakom oko čela. Borio se odvažno, ali ne naročito vešto."
     Alektus! pomisli Dierna. Moja kletva konačno je stigla na cilj.
     "Njegovi ljudi ginuli su jedan po jedan. Rimljani su pozvali kralja da se preda, ali on nije hteo, i zato su ga proburazili kopljem, ponovo, i ponovo, i ponovo, dok konačno nije pao."
     "Znači, mrtav je", glasno reče Dierna, "a Karausije je osvećen. Budi mirna, mila moja, i neka se smire oni koji su ga izdali. U nekom drugom životu, možda ćemo se ponovo sresti."

     Te jeseni, dok je Cezar Konstantin ležao na lovorikama u prestonici koju je vratio Rimu, zemlju zahvatiše jake kiše. U dolini Avalona, oblaci su zaklanjali Tor i ležali nisko nad vodom, kao da se stapaju sa maglama koje ga štite. No, uprkos olovno sivom nebu, Dierna je osećala da joj je veliki teret pao sa srca, a njene sveštenice, primivši njeno raspoloženje, počele su da govore o izgradnji novih zidova oko staja i o zameni krova na glavnoj sali.
     Jednog jutra, ubrzo posle ravnodnevice, devojka zadužena za ovce vratila se plačući, jer je jedna ovca prošla kroz privremenu ogradu i nestala. Pošto su se, posle mnogo nedelja nerekidne kiše, oblaci najzad istanjili toliko da bi možda propustili i koji zrak sunca, i pošto je posle mnogo meseci mirovanja poželela da se malo razmrda, Dierna dobrovoljno pođe u potragu za njom.
     Nije bilo lako. Nivo vode porastao je zbog kiše, i neka mesta koja su inače bila potpuno suva sada su se takođe pretvorila u močvaru. Dierna je pažljivo birala put, pitajući se otkuda glupoj životinji pomisao da uopšte odlazi sa brda. No, u mekom tlu bilo je lako tražiti tragove, i ona je išla za njima oko brda, iznad svetog kladenca, pa kroz voćnjake. Tragovi su se nastavljali, duž obale jezera, prema niskom bregu ostrva Briga, čiji je oltar bio okružen jabukovim drvećem.
     Dierna zastade, mršteći se, jer brdo, koje se samo u govoru računalo za ostrvo, sada je stvarno bilo okruženo vodom. Nad močvarom je ležala magla, još pregusta da bi se videlo nebo, ali propuštala je odsjaje sunca. I pod tim nejasnim svetlom činilo joj se da pod drvećem vidi nešto sivo. Znala je gde mora da je staza, mada nije mogla da je vidi. Pokupivši štap sa zemlje, kako bi mogla da opipava tlo pred sobom, ona poče da gaca kroz vodu.
     Magla se kovitlala oko nje, pri prvom koraku kao veo, ali posle trećeg pretvorila se u zavesu koja je sakrila i mesto sa koga je pošla i ono kuda je pošla. Ona zastade, obuzeta drevnom panikom, osećajući kako joj blatnjava voda pljuska oko članaka. Ovo je moja zemlja! pomisli ona. Poznajem ove staze otkako sam prohodala - morala bih da nađem put i vezanih očiju ili u snu! Ona duboko uzdahnu, prizivajući disciplinu koju je vežbala gotovo otkako živi na Avalonu.
     Dok joj je tutnjava u ušima jenjavala, ona začu poziv.
     "Di'na, pomozi mi!"
     Glas je bio slab, zbog udaljenosti ili iznurenosti, i još umrtvljen od magle. No, Dierna je napredovala.
     "U pomoć... zar me niko ne čuje?"
     Dierna jeknu, vida pomračenog od sećanja. "Beka!" Glas joj se slomio. "Nastavi da zoveš! Beka, dolazim!" Teturala se dalje, opipavajući put štapom.
     "Oh, Boginjo, molim te - toliko sam se trudila da nađem put..." Reči nestadoše u nepovezanom mrmljnju, ali bilo je dovoljno. Dierna se okrete i nađe se u dubljoj vodi, posegnu čulima jačim od vida, kao kada je tržila Karausija, i konačno ugleda obris drveta, a kraj samog njegovog korenja, žensku priliku.
     Videla je mokru crnu kosu, mlitavu kao morska trava, i tanku, blatnjavu šaku. Telo je, dok ga je vukla na više tlo, bilo lako kao dečije. Dierna privi ženu na grudi i zagleda se... pravo u Telerine oči.
     "Mislila sam..." od zbunjenosti joj se vrtelo u glavi. "Mislila sam da si moja sestra..."
     Čuđenje na Telerinom licu nestade, i ona zatvori či. "Izgubila sam se u magli", šapnu ona. "Mislim da sam bila izgubljena još od kako si me oterala. Pokušavala sam da se vratim na Avalon."
     Dierna je bez reči zurila u nju. Kada je čula da se Teleri udala za Alektusa, poželela je da prokune i nju, ali nije imala snage. Moglo se reći da je, čak i bez kletve, Teleri bila kažnjena istim onim moćima koje su uništile Karausijevog ubicu. Ali Teleri je još bila živa. Magla je lebdela oko njih kao lepljivi veo. Na čitavom svetu nije videla ništa živo sem Teleri, i sebe, i jabukovog drveta.
     "Prošla si kroz maglu..." polako reče Dierna. "To može samo sveštenica, ili ako se ide kroz Vilinsku Zemlju."
     Misao se pojavljivala polako, kao iz duboke vode. Može li da oprosti ovoj ženi, zbog čije se ljubavi Alektus okrenuo protiv svog kralja? Može li da oprosti samoj sebi, što je bila toliko uverena da zna volju Boginje da im je svima nametnula ovakvu sudbinu? Dierna uzdahnu, oslobađajući se tereta za koji nije ni znala da ga nosi.
     "Nisi mene tražila... Oprosti mi..."
     "Misliš? Obećavam da ću se prema svakoj ženi u ovom hramu ponašati kao da mi je sestra, majka i kćer, kao da mi je rod rođeni..." Svešteničin glas dobijao je na snazi dok je ponavljala zavet Avalona.
     "Dierna..." Teleri podiže pogled, a njene crne oči, još tako lepe na tom izmučenom licu, ispuniše se suzama. Dierna pokuša da se nasmeši, ali sada je i sama plakala i mogla je samo da zagrli drugu ženu, njišući je kao dete.
     Nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što su se smirile. Još ih je okruživao beli oblak, i bilo je hladno.
     "Izgleda da ćemo biti zarobljene ovde, osim ako se magla ne raziđe", reče ona sa lažnom veselošću. "Ali nećemo gladovati, jer na drvetu ima još jabuka." Ona blago nasloni Teleri o stablo i ustade da ubere jednu. Pri tom primeti pokret u vazduhu malo dalje od ostrva; a onda, kao da se zgusnula iz magle, pojavi se ženska prilika na malom splavu sa motkom, nalik na onakve kakve koristi narod iz močvare.
     Dierna se ukoči, čkiljeći da bolje vidi. Žena joj je izgledala poznata, a ipak, dok se prisećala ljudi iz sela u močvari, nije mogla da joj se seti ni lica ni imena. Uprkos hladnoći, nepoznata je bila bosonoga i obučena samo u haljinu od jelenje kože, sa vencem od crvenih bobica na čelu.
     "Zdravo", jedva je uspela da progovori. "Može li tvoj splav da prenese na Tor dve izgubljene žene?"
     "To jest, Gospu od Avalona, i buduću Gospu od Avalona... Zato sam i ovde", dopre do nje odgovor.
     Dierna zatrepta, a onda konačno shvati ko je došao po njih i duboko se pokloni.
     Žurno, kako Vilinska Kraljica ne bi nestala kao što se i pojavila, Dierna podiže Teleri na splav i pope se za njom. Sledećeg trenutka splav je već klizio ka oblaku. Magla je tu bila veoma gusta i sjajna, kao što ponekad izgleda kad se prolazi kroz nju ka spoljašnjem svetu.
     Ali sjaj koji ih je dočekao kada su izišle bila je jasna svetlost Avalona.

DIERNA GOVORI

     Noćas, kada je izišao prvi pun mesec posle prolećne ravnodnevice, Teleri se popela na proročko sedište. Odavno nije korišćen taj oblik Vida, još od vremena Gospe Kaileje, pre nego što su sveštenice živele na Avalonu, ali dugo pamćenje druida sačuvalo je čitav obred. Sada mi Vid retko dolazi, a bio nam je veoma potreban, i vredelo je rizikovati jedan pokušaj.
     Svetom sada vlada Konstantin, sin Konstantina Hlorusa, a hrišćani, mada je neko vreme izgledalo da će se sami uništiti međusobnim svađama, ujedinili su se pod Dioklecijanovim progonima i sada vladaju kao miljenici njegovg naslednika. Bogovi Rima bili su sasvim zadovoljni da dele naklonost naroda Britanije sa našima, ali hrišćanski bog je ljubomoran gospodar.
     Teleri se u Avalonu popela na visoko sedište, dok joj je crna kosa padala kao veo, a svete biljke omogućile su joj viziju onoga što će biti.
     Videla je Konstantina kako veličanstveno vlada i kako ga nasleđuju nedostojni sinovi. Drugi imperator, kasnije, trudio se da vrati stare bogove i umro je mlad u dalekoj zmelji. U njegovo vreme, varvari su ponovo napali Britaniju, a posle njih narod iz Eriua. Ali uprkos svemu, naše ostrvo je napredovalo kao nikada ranije, osim hramova starih bogova, koje su uništili hrišćani; oni našu Boginju zovu demon, a uništeni hramovi dižu osmuđene zidove ka nebu.
     Posle nekog vremena, drugi britanski general ugledao se na Karausija, proglasio se za imperatora i odjedrio sa svojim legijama put Galije. Ali bio je poražen, a ljudi koje je poveo sa sobom ostali su u Armorici. Sada je u imperiju počeo da se sliva talas za talasom varvara iz Germanije, i na kraju su prošli i kroz kapije Rima. Britanija, napuštena od legija, konačno je proglasila nezavisnost.
     Prošlo je više od stoleća, i Obojeni Narodi počeli su da stižu sa severa, uništavajući zemlju. Teleri je tu počela da govori o novom gospodaru, koga su ljudi nazvali Vortigern, Vrhovni kralj. Poticao je od stare loze, kao i Alektus, ali, kao i Karausije, doveo je preko mora saksonske ratnike da bi zaštitio svoj narod.
     Tu sam pokušala da zaustavim priliv vizija, da upitam kakvu ulogu, u toj čudnoj budućnosti, može da ima Avalon.
     Ona je na to kriknula u odgovoru bez reči, opsednuta slikama suviše haotičnim da bi ih razumela. Pohitala sam da je vratim svesti, jer zaista je putovala vrlo daleko.
     Teleri sada spava. Moj mir je narušen, jer, i dok ležim, slike koje je videla žive u mom sećanju, i bojim se, u zemlji koja odbacuje Boginju i sva Njena dela i mudrost, za sveštenice koje će doći posle nas na ovo sveto ostrvo.

Treći deo: KĆER AVALONA

17.

     Neobično jak mraz držao je čitavu Britaniju okovanu ledom. Iako je do Samena ostalo još deset dana, poslednja oluja isisala je svu boju iz zemlje i ostavila ledenu ivicu na svakoj uzvišici, a vetar je bio mrazno hladan. Bilo je opasno kretati se čak i pravim rimljanskim putevima. Ostrvo Mona, odvojeno od britanskog kopna uzanim kanalom, ležalo je prekriveno ledenim mirom. Narod sa ostrva već danima nije viđao strance.
     Vivijen je bila utoliko više iznenađena kada je pogledala kroz vrata štale i ugledala putnika kako skreće na stazu što je vodila ka farmi. Krupna, koščata mula na kojoj je stranac jahao bila je blatnjava sve to trbuha; stranac je, opet, bio toliko umotan u ogrtače i šalove da su mu se videla samo stopala. Zažmirkala je, na trenutak sigurna da ga poznaje. Ali to je, naravno, bilo nemoguće. Ona se saže da podigne tešku kofu sa mlekom, a onda pođe ka kuću, drobeći malim stopalima led koji je pokrio barice po stazi.
     "Tata, stiže neki čovek, stranac..."
     Glas joj je bio melodičan, tipično za sever, iako je rođena na mestu koje se zavlo Letnja Zemlja. Njen usvojeni brat jednom joj je šapnuo da ona potiče sa još neverovatnijeg mesta, ostrva po imenu Avalon, koje, zapravo, uopšte nije deo ovoga sveta. Otac ga je brzo ućutkao, i Vivijen, naravno, nije verovala u to, dok je bila budna, jer kako mesto usred kopna može da bude ostrvo? Ali ponekad, u snu, gotovo da se sećala i budila se sa čudnim osećanjem lišenosti. Njena prava majka bila je tamošnja Gospa, i jedino to je znala.
     "Kakav stranac?" Njen otac, Neten, pojavi se iza ugla kuće, sa punim naručjem drva.
     "Izgleda kao gomila krpa, sav je umotan zbog zime, ali takvi smo i ti i ja." Ona se nasmeši.
     "Ulazi unutra, curo", Neten mahnu na nju svim onim drvima, "pre nego što se mleko smrzne."
     Vivijen se nasmeja i prođe kroz vrata, ali Neten je ostao napolju, gledajući mulu kako polako napreduje stazom. Vivijen je spustila kofu i skinula ogrtač, a onda začu glasove i zastade da čuje. Betok, njena usvojena mati, prestade da meša po loncu, pa i sama oslušnu.
     "Talesine! Stvarno si ti", čule su Netena da govori. "Kakav te je zli vetar oduvao čak ovamo?"
     "Vetar iz Avalona, koji nije čekao da se vreme prolepša", stiže odgovor neobično prijatnog glasa, iako je bio promukao od hladnoće.
     "Sve mi se čini da nisi prešao toliki put samo da bi preneo Vivijeni pozdrave od majke!" odvrati Neten. "Ulazi, čoveče, pre nego što se sasvim smrzneš. Neću da se posle priča kako se najbolji bard Britanije smrznuo na mom pragu. Ne, ulazi, ja ću smestiti mulu kod mojih krava."
     Vrata se otvoriše, i u kuću uđe visok i mršav muškarac. Vivijen ustuknu, zureći u njega, kada je počeo da odmotava šalove, rasipajući oko sebe parčiće leda koji su se topili na dobro oribanom kamenom ognjištu. Ispod svih ogrtača nosio je belu vunenu odoru druida. Ono što je spolja kvarilo izgled jahača bila je kutija za harfu od fokine kože, koju je smaknuo sa ramena i pažljivo spustio na pod.
     Potom se zadovoljno protegnuo. Vivijen je primetila da ima veoma lepe šake i kosu proređenu na temenu, toliko svetlu da se nije moglo odrediti je li plava ili seda. Zaključila je da će isto tako izgledati i kada ostari; zapravo, njoj je i ovako izgledao star. On primeti Vivijenin pogled i raširi oči.
     "Ali ti si samo dete!"
     "Navršila sam četrnaestu, i dovoljno sam odrasla za udaju!" odvrati ona, uspravljajući se, iznenađena toplinom njegovog osmeha.
     "Pa, naravno - zaboravio sam koliko ličiš na svoju majku; ona mi doseže samo do ramena, ali svi uvek smatraju da je vrlo visoka."
     On se nakloni njenoj usvojenoj majci, čije se mrštenje polako pretvori u mrgodnu ljubaznost. "Blagoslov ovoj kući i njenoj gospodarici", tiho reče on.
     "I putniku koji je počastvovao naše ognjište", odvrati Betok, "mada ne verujem da nam zaista donosiš blagoslov."
     "Ni ja", reče Neten, ulazeći kroz vrata.
     Dok je on skidao ogrtač, Betok usu jabukovaču u drvenu čašu i ponudi je posetiocu. "Ali želim ti dobrodošlicu", dodade ona. "Večera će brzo biti gotova." Ona se okrete bakraču koji je visio nad vatrom, a Vivijen poče da postavlja drvene činije na sto.
     "Pa", reče Neten, "kakve su vesti?" Vivijen zastade da sluša, sa činijom u ruci.
     Talesin uzdahnu. "Gospina kćer, Anara, umrla je prošlog meseca."
     Moja sestra, pomisli Vivijen, pitajući se treba li da oseti tugu, pošto se te devojke uopšte nije sećala.
     "Je li to ona što je bila udata za Vortigernovog sina?" poluglasno upita Betok.
     Njen muž odmahnu glavom. "To je Idris, ali i ona je umrla, na porođaju, koliko sam čuo." On se obrati Talesinu. "Žao mi je što to čujem..." Čekao je, očito se pitajući zašto je bard prešao toliki put samo bi im to rekao.
     "Gospa Ana me je poslala da dovedem Vivijen na Avalon..." reče Talesin.
     "Moj dom je ovde!" uzviknu Vivijen, gledajući naizmenično oca i barda.
     Talesin se još više uozbilji. "Znam. Ali potrebna si Gospi Ani."
     "Oče! Reci mu da me nećeš pustiti!" kriknu ona.
     Talesin iznenađeno pogleda Netena. "Nisi joj rekao?"
     "Šta mi nije rekao?" podiže glas Vivijen. "Šta ovo znači?"
     Neten porumene, izbegavjaući njen pogled. "Da nisam tvoj otac i da nemam nikakvog prava da te zadržim; ali nadao sam se da to nikada nećeš morati da saznaš."
     "Pa, čija sam onda kćer? Kažeš da nisi moj otac. Hoćeš li sada reći da Gospa nije moja majka?"
     "Oh, jeste ti ona majka", mračno reče Neten. "Betok i ja smo dobili od nje ovu kuću kada smo te usvojili, i obećala je da će to biti uvek naša zemlja, a ti uvek naša kćer, osim ako nekim slučajem obe tvoje sestre umru ne ostavljajući za sobom žensku decu. Najstariju je zadržala kraj sebe da uči za sveštenicu. Pošto je sada mrtva, znači da si ti njena jedina naslednica."
     Vivijen oseti da je prebledela. "I mene niko ni ne pita želim li da pođem?"
     "Potreba Avalona važnija je od naših ličnih želja", blago reče Talesin. "Žao mi je, Vivijen."
     Ona se ponosno uspravi, savlađujući suze. "Onda te neću kriviti. Kada moramo da pođemo?"
     "Najradije bih rekao odmah, ali moja sirota mula mora da se malo odmori. Polazimo sutra u zoru."
     "Tako brzo!" Ona odmahnu glavom. "Zašto me nije upozorila?"
     "Ni smrt nikoga nije upozorila, mila. Dovoljno si odrasla da počneš obuku, a uskoro će putovanje biti potpuno nemoguće. Ako te ne odvedem sada, ne bi mogla da stigneš na Avalon sve do proleća."
     Dok se penjala u potkrovlje da se spakuje, počeše da joj teku suze. Osećala se kao siroče. Bilo je jasno da je majka zove iz potrebe, a ne iz ljubavi. Avalon je bio lep san, ali nije želela da ostavi ljude koji su joj bili prodica, niti kamenito ostrvo koje je navikla da smatra svojim domom.

     Talesin je sedeo kraj vatre, držeći u ruci čašu tople jabukovače. Lepo se naspavao, u toplom, prvi put za više dana. U ovoj kući vladao je mir. Ana je dobro izabrala kome će poveriti svoje dete. Šteta što nije mogla da je ostavi ovde. I nehotice se setio Gospe kakvu ju je poslednji put video, sa novim borama na visokom čelu i stegnutim usnama nad isturenom bradom. Sitna i ružna žena, možda bi rekao neko, ali od dana kada je stigao među druide, pre dvadeset godina, ona je Talesinu bila Boginja.
     Anu je obučila rođena majka, a ovu tetka, tako mu mu rekli. Nije uvek kćer nasleđivala majku, ali tokom stoleća mnogo kćeri Avalona udalo se u prinčevske kuće Britanije, i one su slale svoje kćeri na sveto ostrvo da i same postanu sveštenice. Anino dete vodi poreklo, posredno, još od Siane, za koju se pričalo da je bila kćer Vilinske Kraljice.
     On oseti pokret i podiže pogled. Sa potkrovlja se pojavi par nogu u pantalonama i obojcima. Gledao je neobičnu priliku, umotanu u široku tuniku, kako silazi niz lestvice i okreće se ka njemu, neprijateljski se mršteći. Talesin podiže jednu obrvu, i mrštenje se pretvori u nagoveštaj osmeha od koga se čitavo Vivijenino lice izmenilo.
     "Je li to odeća tvog usvojenog brata?"
     "Naučila sam da jašem kao muškarac; zašto se pri tom ne bih tako i oblačila? Tebi se ne dopada - hoće li se moja majka ljutiti?"
     On brzo savlada osmeh. "Neće joj se dopasti." Sveta Boginjo, pomisli on, ista je kao Ana. Naredne godine biće vrlo zanimljive.
     "Baš dobro!" Vivijen sede kraj njega i nalakti se na kolena. "To i hoću. Ako se bude protivila, reći ću joj da se ja protivim što me je odvela od kuće!"
     Talesin uzdahnu. "Ne mogu da te krivim zbog toga."
     Ne valja što te je poslala dok si bila vrlo mala, a potom te pozvala nazad bez ikakvog upozorenja, kao da si ti lutka na kanapu, pomisli on, ali Ana je uvek radila po svome. A i ja sam osetio njenu ruku na svom kanapu...
     On primeti da se Vivijen ukočila i shvati da mu je čula misli. On bez razmišljanja načini jedva primetan pokret levom rukom; njeno iznenađenje nestade, i ona posegnu za šoljom. Moraće dobro da pazi. Ova malena možda ima dar jednak majčinom, mada još nije prošla obuku. A od Gospe od Avalona on nikada ništa nije mogao da sakrije.

     Kad su konačno krenuli, već je bilo prošlo podne. Talesin je jahao mulu, a Vivijen malog planinskog ponija. Voda između ostrva i kopna bila je potpuno zaleđena, pa su mogli da je pređu jašući. Prošli su kroz selo nastalo kraj legionarske tvrđave u Segontiumu i uputili se putem koji su Rimljani izgradili preko zemlje Deceangla, sve do Deve.
     Vivijen nikada nije jahala izvan ostrva Mona, i brzo se umorila. No, ipak je držala korak, ne pokazujući umor; druid, naučen da ne obraća pažnju na telesne zahteve, nije ni pomislio da bi mladoj devojci moglo biti teško da jaše tolike sate. No, ma koliko Vivijen bila sitna, imala je čvrstu građu tamnoputog naroda iz močvare od kojih je nasledila izgled. Nije videla majku od svoje pete godine, ali čvrsto je rešila da pred njom ne pokaže slabost. Stalno se pitala ko bi joj mogao biti pravi otac, i da li i on živi na Avalonu. Možda će je on voleti.
     Jahala je dalje, sa smrznutim suzama na licu, i te noći legla je gotovo previše umorna da zaspi jer ju je sve bolelo. Postepeno, kako su silazili na jug kroz dolinu Vej, navikla se na napor, iako i dalje nije volela jahanje, niti ponija koji joj je dodeljen. Ta životinja kao da je bila posednuta nekakvim demonom nezavisnosti - uporno je pokušavala da ide kuda ona želi, a želje joj se nimalo nisu slagale sa Vivijeninim.
     Između Deve i Glevuma gotovo da i nije bilo tragova Rimljana. Noću su nalazili zaklon kod pastira, ili kod malih porodica koje su jedva opstajale u brdima. Svi su poštovali druida kao da im je u posetu došao lično bog, ali Vivijen su dočekivali kao da im je ravna. Kako su zalazili dublje na jug, putevi su postajali sve bolji, mada je i dalje bilo veoma hladno, i ponegde bi primetili vilu u rimljanskom stilu, okruženu prostranim njivama.
     Malo severnije od Korinijuma, Talesin skrete na put ka jednoj takvoj vili, naizgled vrlo udobnoj staroj kući sa dvorištem oivičenim pomoćnim zgradama.
     "Bila su vremena", reče druid dok su se primicali vili, "kada je sveštenik mog reda bio poštovani gost u svakoj britanskoj kući, a Rimljani su ga uvažavali kao pripadnika srodne vere. No, u poslednje vreme hrišćani su zatrovali um tolikom broju ljudi - oni poklonike svih drugih vera nazivaju demoni, čak i ako poštuju dobre bogove - da putujem prerušen u lutajućeg barda i otkrivam ko sam samo onima koji se drže starih običaja."
     "A kakvi su u ovoj kući?" upita Vivijen kada su se oglasili psi čuvari, a na vratima se pojavili ljudi da vide ko stiže.
     "Ovo su hrišćani, ali ne fanatični. Junije Priskus je dobar čovek, koji se stara o zdravlju svojih ljudi isto koliko i o svojim životinjama, ali pušta svakog da se sGm stara o svojoj duši, a neobično voli da sluša harfu. Ovde će nas lepo primiti."
     U susret im je, okružen psima, išao snažan muškarac crvene kose. Vivijenin poni baš je tad počeo da se propinje, i dok ga je umirila, Priskus im je već poželeo dobrodošlicu.
     Večerali su u stilu starih Rimljana; muškarci su ležali, a žene sedele na klupama kraj ognjišta. Domaćinova kćer Priscila, krupnooko dete od osam godina visoko gotovo koliko Vivijen, iskreno se divila gošći, pa je sela kraj njenih nogu, nudeći joj još hrane kad god bi Vivijen ispraznila tanjir. To je bilo vrlo često, jer su poslednjih dana odsedali kod siromašnih ljudi, i Vivijen se plašila da će im hrana kojom su ih nudili biti neophodna tokom zime. Sada joj se činilo da je prošlo čitavo stoleće od kako se pošteno najela i ugrejala. Jela je ne obraćajući mnogo pažnje na razgovore, ali kada se konačno malo zasitila, primetila je da se priča o Vrhovnom kralju.
     "Jesi li zaista siguran da je Vortigern toliko loš?" upita Talesin, spuštajući pehar za vino. "Zar se ne sećaš kako smo, kada je iz Rima stigao biskup Germanije, bili toliko očajni da smo pozvali biskupa da predvodi trupe protiv Pikta jer je pre stupanja u crkvu bio legionar? To je bilo iste godine kada se rodilo ovo dete." On se osmehnu Vivijeni i ponovo se okrete ka domaćinu.
     "Saksonci koje je Vortigern naselio na severu drže pod kontrolom Obojeni Narod; preselio je Votadine u Demeciju, a Kornove u Dumoniju, čime je smestio moćna plemena tamo gde mogu da nas štite od Iraca; a onaj anglički poglavica, Hengest, sa svojim ljudima čuva Saksonsku obalu. Samo kada vlada mir možemo da se svađamo među sobom, ali ne čini mi se da Vortigerna treba za uspehe kazniti građanskim ratom."
     "Saksonaca je previše", reče Priskus. "Vortigern je Hengestu dao čitav Kantijum, ne pitajući za dozvolu njihovog kralja. Prihvatao sam Vortigerna dok ga je podržavalo Veće, ali Ambrozije Aurelijanus je naš pravi car, kao i njegov otac pre njega. Borio sam se za njega u Gulopumu. Da je neki od njih nadmoćno pobedio, znali bismo na čemu smo - a ovako će sirota Britanija proći kao ono dete koje je car Solomon ponudio da podeli između dve majke, raskomadano da bi zadovoljilo njihov ponos."
     Talesin odmahnu glaovm. "Pa, koliko se ja sećam, njegova pretnja opametila je posvađane žene, a možda će i sa našim vođama biti isto."
     Njegov domaćin uzdahnu. "Prijatelju moj, za to će biti potrebno nešto više od pretnje. Biće potrebno čudo." Na trenutak se namrštio, a onda je ustao, nasmešivši se svojoj ženi i devojčicama. "Ali ovo je turoban razgovor za ovako ledeno veče. Sad kad sam te nahranio, Talesine, da li bi hteo da nas razvedriš pesmom?"
     U vili su ostali dve noći, i Vivijeni je bilo žao kad su pošli dalje. No, druidski sveštenici umeju da predviđaju vreme, i Talesin je rekao da, ako ne krenu odmah, neće stići do Avalona pre snegova. Mala Priscila zagrlila je na rastanku Vivijen, obećavajući da je nikada neće zaboraviti, a Vivijen se, osećajući njeno dobro srce, upitala hoće li na Avalonu naći nekoga ko će joj se toliko dopasti kao drug.
     Tog i narednog dana su žurili, odspavavši samo par sati u pastirskoj kolibi kraj puta. Vivijen je uglavnom ćutala, ako se ne računa povremena poluglasna grdnja upućena poniju. Sledeću noć proveli su u Akve Sulis. Vivijen je zapamtila samo veličanstvene zgrade koje su počele da propadaju, i povremeni miris sumpora. Nije bilo vremena za razgledanje, i sledećeg jutra pošli su putem za Lindinis.

     "Hoćemo li večeras stići do Avalona?" upita Vivijen iza njega. Talesin se okrete; put se uspinjao uz planinu Mendip, i životinje su usporile korak.
     On se namršti. "Na dobrom konju svakako, ali ove životinje ići će svojim tempom, ako uopšte budu išle. Pokušaćemo."
     Sredinom popodneva osetio je vlagu na šaci; kad je podigao glavu, video je da se čitavo nebo pretvorilo u neprekidni oblak, iz koga je počinjao da veje prvi sneg. Začudo, izgledalo je kao da je sa snegom otoplilo, ali bard je znao da je to privid. Devojka se nije žalila, ali kada je, ubrzo pošto su prošli put ka rudnicima olova, počeo da pada mrak, on skrete stazom ka grupici zgrada okruženih drvećem.
     "Ovde se preko leta prave krovne ploče", reče Talesin, "ali u ovo doba godine sve je prazno. Niko se neće buniti ako tu prenoćimo, pod uslovom da ujutro sakupimo i unesemo više drva nego što smo potrošili. Radio sam to i ranije."
     Sve je bilo vlažno i ledeno, do te mere da ni vatra nije pomagala. Vivijen je sela tik do plamena, drhteći, dok je bard pristavljao vodu za kašu.
     "Hvala", reče ona kad je dobila činiju. "Istina je da nisam želela da pođem na ovaj put, ali hvala ti što se staraš o meni. Moj otac - hoću da kažem, usvojeni otac - ne bi učinio više."
     Talesin je brzo pogleda, a onda poče da sipa kašu u svoju činiju. Njena tamna koža postala je bleda od zime, ali u crnim očima poigravao joj je plamen.
     "Jesi li ti moj otac?" iznenada upita Vivijen.
     On se na trenutak ukočio od šoka. No, brzo je mislio, jer se zaista i sam to pitao tokom ovog dugog putovanja. Bio je tek postao sveštenik pred svečanost na kojoj je ona začeta, i prvi put je učestvovao kraj Beltanskih vatri kao muškarac. A Ana, iako je bila pet godina starija od njega i već rodila dve kćeri, nosila je lepotu Boginje kao krunu.
     Sećao se kako ju je poljubio, sećao se ukusa meda na njenim usnama. Ali te noći svi su bili pijani, sastajući se i rastajući u zanosu plesa. Povremeno bi se neki par dodirnuo, zagrlio i nestao u senkama da izvede najstariji ples na svetu. Sećao se žene koja mu je ječala u naručju dok je izlivao u nju svoje seme i svoju dušu. Ali tog prvog puta zanos ga je potpuno obuzeo, i nije se sećao njenog lica niti imena.
     Devojka je još čekala i zasluživala je da joj odgovori.
     "Ne smeš to da me pitaš." Uspeo je da se nasmeši. "Nijedan pobožan muškarac ne sme tvrditi da je začeo dete Gospi. Čak i divlji Saksonci znaju za to. Ti si kćer kraljevske loze Avalona, i samo to smem da ti kažem, i ja i bilo koji drugi muškarac."
     "Zarekao si se Istini", reče ona, mršteći se. "Zar ne možeš da mi kažeš istinu?"
     "Svaki čovek bio bi ponosan na takvu kćer, Vivijen. Odlično si podnela ovaj naporan put. Kada budeš sama igrala kraj Beltanskih vatri, možda ćeš razumeti zašto ne mogu da ti odgovorim. Reći ću ti istinu, dete moje - moguće je, ali naprosto ne znam."
     Vivijen podiže glavu i pogleda ga u oči takvim pogledom da nije mogao da se otrgne, uprkos svoj dugoj obuci.
     "Ako mi je oduzet jedan otac", konačno reče ona, "moram da nađem drugog, a ne znam nikoga koga bih radije zvala ocem od tebe."
     Talesin je piljio u nju, onako skupljenu kraj vatre kao mala, smeđa ptičica, i prvi put otkako je postao bard ostao je bez reči. Ana će zažaliti što me je poslala na ovaj put, pomisli on. Ova kćer nije Anara, koja je pokorno išla i po vodu i u smrt, kako god joj je Gospa naredila. Ali ja neću zažaliti - kakva bi sveštenica mogla da se načini od ove devojke!
     Vivijen je još čekala.
     "Možda bi bilo najbolje da ne kažemo ovo tvojoj majci", konačno reče on, "ali obećavam ti - biću ti otac što bolje budem umeo."

     Stigli su do jezera u sumrak. Vivijen je razgledala predeo bez mnogo oduševljenja. Jučerašnji sneg pokrio je blato i trsku, a padao je i dalje. Barice su bile zamrznute, a i u tamnoj vodi jezera svetlucale su ledene ploče na poslednjem dnevnom svetlu. Dalje niz obalu videla je nekoliko koliba, podignutih motkama iznad močvanog blata. Sa druge strane vode nazirao se breg, vrha okruženog oblacima. Dok je gledala, odande dopreše prigušeni zvuci zvona.
     "Da li onamo idemo?"
     Talesin se na trenutak nasmeši. "Nadam se da ne - mada, da nismo narod Avalona, Inis Vitrin bio bi jedino sveto ostrvo koje bismo ikada videli."
     On podiže kravlji rog, čitav izrezbaren spiralama, koji je visio na grani jedne vrbe, i dunu. Zvuk je moćno odjekivao u nepomičnom vazduhu. Vivijen se pitala šta sad treba da se desi. Bard je gledao ka kolibama; ona pođe njegovim primerom i prva je primetila pokret u grmlju.
     Bila je to neka strarica, umotana u koru drveta i nekakvo prastaro krzno. Sudeći po visini i tamnim očima, koje su se jedine mogle videti na licu, svakako je pripadala narodu močvare. Vivijen se upita zašto Talesin taka čudno pilji u ženu, kao da mu je zanimljiva i opasna, baš kao da je naišao na zmiju.
     "Milostivi gospodaru i mlada gospo, čamac ne može da iziđe po ovakvoj zimi. Da li biste prihvatili da se odmorite u mojoj kući dok se vreme ne poboljša?"
     "Ne, ne bismo prihvatili", odlučno reče Talesin. "Dao sam zavet da ću dovesti ovo dete u Avalon što brže mogu, i umorni smo od dugog puta. Zar hoćeš da pogazim zavet?"
     Žena se tiho nasmeja, i Vivijen se naježi od nejnog glasa... ili možda samo od mraza. "Jezero je zamrznuto. Možda biste mogli da ga pređete pešice." Ona pogleda Vivijen. "Ako si rođena za sveštenicu, svakako imaš Vid i znaćeš kuda je bezbedno proći. Imaš li hrabrosti da pokušaš?"
     Devojka joj ćutke uzvrati pogled. Viđala je razne stvari, u kratkim blescima i odlomcima, još otkako zna za sebe, ali je znala da, bez valjane obuke, Vid može da bude i opasan. Ali u ovom razgovoru takođe je osetila prizvuk nečega što nije razumela.
     "Led je nesiguran - izgleda čvrst, a onda pukne i ti potoneš", reče bard. "Bila bi šteta, pošto sam doveo dete čak dovde, da se sad udavi..."
     Reči kao da su lebdele u ledenom vazduhu, i Vivijen pomisli da se starica trgla, ali to je svakako bio privid, jer se ova sledećeg trenutka okrete, pljesnu dlanovima i uzviknu nešto na devojci nepoznatom jeziku.
     Istog časa niz lestvice provrveše sitni, tamnoputi ljudi ogrnuti krznima, toliko brzo reagujući da su sigurno sve vreme gledali. Iz zaklona od trske izvukli su barku, dovoljno dugačku i plitku da je mogla da primi čak i konje, a oko pramca bila je prekrivena nekom crnom materijom. Led se lomio i praskao dok su je vukli napred, i Vivijen je bilo milo što nije pokušala da se dokaže. Da li bi je starica pustila da pokuša? Sigurno je znala koliko je led tanak.
     U barci se nalazila i gomila krzna. Vivijen se žurno zamota u njih, jer kad su vozari potisnuli barku motkama i pokrenuli je dalje od obale, osetila je ledeni dodir vetra. Začudila se kad je ugledala staricu, za koju je mislila da samo još jedna seljanka, kako sedi na pramcu - potpuno uspravna, kao da ne oseća hladnoću. Sada je izgledala drugačije, kao da joj je odnekud gotovo poznata.
     Stigoše na sredinu jezera. Vozari su se prihvatili vesala, a vetar je ojačao, pa se barka njihala na talasima. Vivijen tek što je shvatila da se kroz sneg nazire obala ostrva, sa okruglom crkvicom sagrađenom od sivog kamena, kada vozari naglo podigoše vesla iz vode.
     "Gospo, ko će prizvait maglu?" upita jedan od njih na britanskom jeziku.
     U jednom strašnom trenutku, Vivijen pomisli da se obraća njoj, a onda, začuđena, ugleda staricu kako ustaje. Sada nije izgledala toliko mala, ni toliko stara. Mora da joj se na licu videlo šta oseća, jer je primetila lukavi Gospin osmeh pre nego što se okrenula ka ostrvu. Vivijen nije videla svoju majku od pete godine, i nije mogla da se seti njenog lica, ali sada ju je poznala. Optužujući je pogledala Talesina - mogao je da je upozori!
     No, njen otac, ako je to bio, gledao je Gospu, koja je iz časa u čas postajala sve viša i lepša dok je podizala ruke. Na trenutak je stajala, tela izvijenog u prizivanju, a potom joj sa usana poteče niz slogova u jasnom uzviku, i ona spusti ruke.
     Vivijen oseti drhtaj u kostima dok su se pomerali iz jedne stvarnosti u drugu. Čak i pre nego što je magla počela da svetluca, znala je šta se desilo, ali i dalje je širila oči u čudu dok se magla razdvajala, otkrivajući ostrvo Avalon kako svetluca pod poslednjim zracima sunca koje više nije sijalo u svetu što ga je ona znala. Na kamenju u krugu na vrhu Tora nije bilo snega, ali zato je pokrivao ovalu i ležao na granama jabukovog drveća kao pupoljci, jer Avalon nije, čak ni sada, bio potpuno odvojen od sveta ljudi. Vivijeni se tada učinio kao vizija svetlosti, i u svim potonjim godinama svog života ona nikada nije videla ništa toliko lepo.
     Vozari su, smejući se, zamahnuli veslima i brzo dovezli barku do pristaništa. Već su bili primećeni - niz brdo su hitali druidi u belim ogrtačima i devojke i žene u haljinama od vune, prirodne boje ili obojene plavo. Gospa od Avalona zbaci ogrtače kojima se prerušila, prva iziđe na obalu i okrete se da uzme Vivijen za ruku.
     "Kćeri moja, dobro došla na Avalon."
     Vivijen ju je već umalo uhvatila za ruku, ali sada zastade, a ono što se tokom celog puta nakupljalo u njoj sada pokulja kroz reči.
     "Ako sam tako dobro došla, zašto ti je trebalo toliko dugo da pošalješ po mene, a ako sam ti kćer, zašto si me otrgla, bez i jedne reči upozorenja, iz jedinog doma za koji sam znala?"
     "Nikada ne objašnjavam ono što činim." Gospin glas iznenada postade leden.
     Vivijen se odjednom setila tog glasa iz najranijeg detinjstva; bila je željna maženja, a umesto toga dočekala bi je hladnoća, strašnija od udarca.
     Gospa produži nešto blaže. "Kćeri moja, doći će vreme kada ćeš i ti činiti isto tako. Ali za sada, tebe radi, moraš se podvrći istoj disciplini kao i svaka seoska novakinja na ovom ostrvu. Da li razumeš?"
     Vivijen je stajala bez reči, a Gospa - nije mogla da misli o njoj kao o majci - dade znak jednoj devojci.
     "Ravena, odvedi je u Kuću Devojaka i daj joj haljinu novakinje. Položiće zavet pre večere, u velikoj sali."
     Devojka je bila vitka, s plavom kosom ispod šala što ga je omotala oko glave i ramena. Progovorila je čim su se udaljile od Gospe. "Nemoj se plašiti..."
     "Ne plašim se. Besna sam!" zasikta Vivijen.
     "Zašto se onda toliko treseš da mu jedva držiš ruku?" Plavokosa devojka se nasmeja. "Veruj mi, nema razloga za strah. Gospa ne ujeda. Čak ni ne laje mnogo, ako paziš da radiš sve što ti kaže. Doći će vreme, veruj mi, kada će ti bili milo što si ovde."
     Vivijen odmahnu glaovm. Da je moja majka pokazala bes, možda bih poverovala da me voli...
     "I uvek nas pušta da postavljamo pitanja. Ponekad je nestrpljiva, ali nikad ne smeš pokazati da je se plašiš - od toga se strašno naljuti. I nikad ne smeš pustiti da te vidi kako plačeš."
     Znači, dobro sam počela, pomisli Vivijen. Dok je na putu dovde razmišljala o svojoj majci, nije ni pomišljala da će njihov susret ovako izgledati.
     "Jesi li je ikada ranije videla?"
     "Ona mi je majka", reče Vivijen, na trenutak uživajući u devojčinom zaprepašćenju. "Ali ti je sigurno znaš bolje od mene - ja sam je poslednji put videla dok sam bila vrlo mala."
     "Čudim se da nam nije rekla!" uzviknu Ravena. "Ali možda je mislila da bismo se tada drugačije ponašale prema tebi. Ili je to možda zato što smo sve mi, u neku ruku, njena deca. Sada smo nas četiri novakinje", nastavi da priča devojka, "ti, ja, Fiana i Nela. Spavaćemo zajedno u Kući Devojaka."
     Utom su stigle do zgrade. Ravena joj pomože da svuče odeću prljavu od puta i da se umije. Vivijen je dotle već izgubila svako zanimanje za ovozemaljasku odeću. Rado bi obukla i džak, samo da bude suv i čist. No, haljina koju joj je Ravena dodala bila je od gusto tkane sivkaste vune, a vuneni ogrtač, kad ga je prebacila preko ramena, bio je mek i topao.
     Potom su pošle u salu, gde su videle da se i Gospa presvukla. Sada na njoj nije bilo ni traga od starice. Stajala je u tamnoplavoj hljini i velu, sa vencem od jesenjih bobica na čelu. Kad je pogledala njene tamne oči, Vivijen je poznala - ne majku koje bi se setila, nego lice koje je viđala kad god bi se nagula nad šumsko jezero.
     "Device, zašto si došla u Avalon?"
     "Zato što si poslala po mene", reče devojka. Videla je kako je majčin pogled potamneo od gneva, ali setila se šta joj je Ravena rekla i mirno ju je gledala u lice. Među devojkama začu se nervozno smejuckanje, koje prestade na jedan Gospin pogled.
     "Da li po svojoj slobodnoj volji tražiš da budeš primljena među sveštenice Avalona?" strogo upita Gospa, gledajući je u oči.
     Ovo je važno, pomisli Vivijen. Mogla je narediti Talesinu da ide čak do Mone po mene, ali on me ne može naterati da ostanem ovde; ne može čak ni ona, ma koliko moćna bila. Potrebna sam joj, i ona to zna. Na trenutak je došla u iskušenje da odbije.
     Na kraju je odlučila da ostane, ne iz ljubavi prema majci, niti iz straha, čak ni zbog pomisli na ledeni svet napolju, nego zato što su u njoj, dok je putovala preko jezera, i ranije, sa Talesinom, počela da se bude čula uspavana životom na farmi. Kada ih je njena majka izvela iz magle, Vivijen je osetila magiju koja je pripadala i njoj, i želela je još.
     "Iz kog god ralzoga da sam došla, želim da ostanem ovde - po svojoj slobodnoj volji", odlučno reče ona.
     "Onda te prihvatam u ime Boginje. Od sada si posvećena Avalonu." Prvi put otkako je stigla, majka zagrli Vivijen.
     Ostatak večeri nije uspela ni da zapamti - upozorili su je da sve žene na ostrvu treba da poštuje kao rođake, i predstavili su joj ih poimence; potom je dala zavet da će ostati devica. Hrana je bila jednostavna, ali dobro pripremljena; onako umorna i ugrejana kraj vatre, već je gotovo zaspala pre kraja večere. Ostale devojke su je, smejući se, povele sa sobom u Kuću Devojaka, pokazale joj krevet i dale joj lanenu košulju koja je mirisala na lavandu.
     Ali nije odmah zaspala. Krevet joj je bio čudan, kao i disanje ostalih devojaka i škriputanje kuće na vetru. Sve što se desilo otkako je Talesin stigao, jašući, u kuću u kojoj je bila usvojena, sada joj je prolazilo kroz glavu kao san.
     U susednom krevetu Ravena se još prevrtala. Tiho ju je pozvala.
     "Šta je bilo? Je li ti hladno?"
     "Ne." Ne u telu, pomisli Vivijen. "Htela sam da te pitam - jer ti si već neko vreme ovde - šta se desilo sa Anarom? Kako je umrla moja sestra?"
     Nastupila je duga tišina, a onda se začu uzdah.
     "Čule smo samo šaputanja", reče Ravena. "Ne znam zasigurno, ali... ona je završila obuku, pa su je poslali izvan magle da se sama vrati nazad. Više od toga verovatno ne zna čak ni Gospa. I ne smeš reći da sam ti kazala - pošto od tada niko više nije pomenuo Anarino ime. Čula sam da su, kad se nije vratila, pošli u potragu i da su je našli u močvari, udavljenu..."

18.

     Gospa od Avalona prolazila je kroz voćnjak iznad svetog kladenca. Na granama su zelene jabuke počinjale da pokazuju prve nagoveštaje boje. Kao i devojke što sede oko Talesina, pomisli ona, male su i nezrele, ali porašće. Sada je čula njihove glasove, kao i bardov dok je odgovarao. Prizvala je oko sebe sjaj koji će joj omogućiti da ostane neprimećena, pa je prišla bliže.
     "Četiri Blaga čuvaju se na Avalonu otkako su Rimljani došli u ovu zemlju", govorio je bard. "Znate li koja su to Blaga, i zašto su sveta?"
     Četiri novakinje sedele su na travi, nagnuvši premu bardu ošišane glave, plavu, crvenu, crnu i smeđu. Kosu su im odsekli zbog letnjih vrućina, takav je bio običaj. Vivijen se bunila, jer je kosa bila njen najveći ponos, blistava i gusta kao konjska griva. Ali ako je i plakala, činila je to samo dok je sama.
     Plava devojka, Ravena, podiže glavu. "Jedno je Mač Misterija, zar ne? Nosio ga je Gaven, jedan od drevnih kraljeva?"
     "Gaven ga je nosio, ali mač je mnogo stariji; iskovan je od vatre nebeske..." Bardov glas postade još melodičniji dok im je pričao legendu.
     Vivijen je sedela i pažljivo slušala. Ana je u jedan mah pomislila da joj kaže kako šišanje nije nikakva kazna. No, Gospa od Avalona ne objašnjava svoje odluke, a detetu neće ništa koristiti ako je bude mazila. Zastade joj dah kad se preko Vivijeninog lika pokaza Anarino bledo lice u vodi, kose upletene u trsku. Opet je ponovila u sebi da je Anara umrla jer je bila slaba. Da se to ne bi ponovilo, Vivijen mora podneti sve što je potrebno da bi postala snažna.
     "A koja su ostala Blaga?" pitao je Talesin.
     "Postoji Koplje, mislim", reče Fiana, crvene kose pune sunca.
     "I Tanjir", dodade Nela, visoka koliko i Vivijen, mada mlađa od nje, sa ćubom od smeđih kovrdža.
     "I Pehar", šapatom reče Vivijen, "za koji kažu da je Pehar Ceridvenin, i Gral koji je Arianrod držala u svom kristalnom zamku, sav optočen biserima."
     "Pehar je sve to, jer sadrži sve, jer on jeste i sadrži svetu vodu kladenca. Pa, ipak, ako ih pogledate bez pripreme, neće vam se činiti ništa drugačiji od drugih sličnih predmeta - a to je stoga da bismo znali kako čak i svakodnevni predmeti mogu sadržati svetost. Ali ako biste ih dodirnule", on odmahnu glavom, "to bi bilo sasvim drugačije, jer dodirnuti Misterije bez pripreme, to donosi smrt. I zato ih držimo dobro skrivene."
     "Gde?" upita Vivijen, napetog pogleda. Od čega, upita se njena majka - od radoznalosti, ili poštovanja, ili želje za moći?
     "To je takođe Misterija", odvrati Talesin, "koju znaju samo oni koji će biti njihovi čuvari."
     Vivijen se ispravi i nastavi da sluša.
     "Vama je dovoljno da znate koja su to Blaga i šta ona znače. Učili smo da Simbol nije ništa, a da je Stvarnost sve - a stvarnost koju sadrže ti simboli jesu četiri elementa od kojih je sve stvoreno - Zemlja, Voda, Vazduh i Vatra."
     "Ali zar nisi ranije govorio da su simboli važni?" upita Vivijen. "Pričamo o elementima, ali ne možemo da ih zaista pojmimo. Simboli su ono što naš um koristi pri stvaranju magije..."
     Talesin pogleda devojku sa toplim osmehom, i Ana oseti neočekivani bol. Suviše je revnosna, pomisli ona. moraće da ide na probu!
     Videla je kako se Vivijen stresa i okreće, i kako, uprkos sjaju, gleda pravo u nju. Ana joj hladno uzvrati pogled, i Vivijen porumene i obori oči.
     Gospa se okrete i brzo pođe natrag kroz voćnjak. Imam trideset šest godina, mislila je, i još sam plodna. Mogu da rodim još kćeri. Ali dotle, ta devojka mi je jedino dete i jedina nada za Avalon.

     Vivijen je sedela na petama, trljajući krsta. Iza nje se oribano kamenje na stazi polako isparavalo; pred njom je čekalo suvo kamenje. Bolela su je i kolena, a ruke su joj bile crvene i ispucane od stalnog dodira sa vodom. Kad se osušilo, oribano kamenje je izgledalo isto kao i ono pred njom, što nije bilo nikakvo čudo, pošto ga je prala već treći put.
     Prvi put je bilo sasvim logično, pošto su krave odlutale sa pašnjaka i isprljale stazu. I bilo je pravedno da Vivijen čisti za njima, jer je u to vreme ona bila zadužena za krave.
     Ali drugo i treće ribanje bili su potuno nepotrebni. Nije se bojala teškog posla - navikla je to na imanju gde je bila usvojena - ali kakvog duhovnog značaja može imati ponavljanje posla koji je pažljivo i valjano obavila? Ili od čuvanja stoke, jer to je mogla da radi i kod kuće?
     Valjda da bi poverovala da joj je sada Avalon dom, pomisli ona nadureno dok je kvasila četku i bezvoljno prelazila njome preko narednog kamena. Ali dom je mesto gde te vole i gde pripadaš... Gospa joj je jasno stavila do znanja da je nije vratila na Avalon iz ljubavi, nego iz nužde. A Vivijen je zbog toga radila sve što se od nje zahtevalo, ali bez radosti i dureći se.
     Možda bi bilo drugačije, razmišljala je, prelazeći na naredni kamen, da je učila magiju. Ali to je bilo za starije učenice. Novakinje su samo slušale priče za decu i radile poslove posluge. A ne može čak ni da pobegne! Ponekad bi neka od starijih devojaka pratila Gospu na putovanju, ali mlađe devojke nikada nisu napuštale Avalon. Ako bi Vivijen i pokušala da ode, samo bi se izgubila u magli, pa bi lutala sve dok se ne udavi u močvari, kao što se desilo sa njenom sestrom.
     Možda bi je Talesin odveo, ako bi ga preklinjala. Verovala je da je on voli. No, on je pripadao Gospi - zar bi rizikovao njen gnev zbog kćeri koja možda i nije njegova? Za skoro dve godine otkako je došla, Vivijen je samo jednom videla svoju majku zaista besnu, kada je saznala da je Vrhovni kralj oterao svoju ženu, koja je učila na Avalonu, i uzeo drugu, kćer Saksonca Hengesta. Pošto je istinski predmet besa bio na sigurnom rastojanju, u Londiniumu, Gospa nije imala na kome da iskali bes zbog uvrede nanesene Avalonu, i atmosfera na Avalonu bila je toliko napeta da se Vivijen čudila kad god bi pogledala nebo i videla da je još plavo. Učitelji su svakako bili u pravu kada su govorili o neophodnsti kontrole nad osećanjima.
     Moraću da budem strpljiva, razmišljala je dok je puzala napred. Imam vremena. A kada stignem do posvećenja i kada me pošalju kroz maglu, naprosto ću otići odavde...
     Sunce je zalazilo, pozlativši oblake, i nastupila je ona prigušena tišina koja nastaje u svetu između dana i noći. Vivijen shvati da će morati da požuri kako bi završila pre večere. A voda joj je gotovo nestala. Ona s naporom ustade i pođe niz stazu, mlatarajući kofom, kako bi donela još.
     Oko bunara se nalazila drevna kamena zgradica, koja se otvarala samo za pojedine svečanosti. Voda se izlivala kanalom do Jezera Ogledala, u koje su sveštenice gledale kada su želele da vide budućnost, a odatle se izlivala kanalom između drveća, do korita odakle se mogla uzimati za piće i druge svrhe, kao što je ribanje kamenja.
     Kada je prošla kraj Jezera Ogledala, ona uspori korak. Talesin ju je učio da je važna Stvarnost, a ne simbol, a stvarnost je govorila da je voda u koritu ista kao i voda u Jezeru. Ona se brzo osvrte. Vreme je odmicalo, a niko je neće videti... Vivijen brzo skrete i saže se da zagnjuri kofu.
     Jezero je bilo puno vatre.
     Kofa joj iskliznu iz ruke i zazveketa po kamenju, ali Vivijen je klečala kraj vode i zurila. Grčevito je stezala ivicu Jezera, jecajući od slika koje je u njemu videla, nesposobna da odvoji pogled.
     Neki grad je goreo. Crveni plamen lizao je kuće, pružajući uvis zlatne jezike kad god bi zahvatio nešto novo, a ogroman stub dima dizao se u nebo. Oko njega su hitale sitne prilike, potpuno crne pred plamenom, iznoseći stvari iz zapaljenih kuća. Na trenutak je pomislila da to ljudi pokušavaju da spasu svoju imovinu; potom je ugledala blesak mača. Jedan čovek pade, dok mu je iz vrata šikljala krv, a njegov ubica se nasmeja i baci kutiju koju mu je uzeo na ćebe već puno otetih stvari.
     Po ulicama su ležali leševi; na gornjem prozoru primetila je lice, usta otvorenih u nemom vrisku. No, plavokosi varvari bili su svuda, smejući se dok su ubijali. Prizor se promeni, šireći se da bi prikazao veću scenu; putevi koji su vodili iz grada bili su puni begunaca. Neki su upregli životinje u taljige na kojima su nosili svoju imovinu; drugi su taljige vukli sami, ili su teglili zavežljaje, ili su, još gore, besciljno teturali praznih ruku, a čak su im i oči bile prazne od užasa koje su videli.
     Na jednom prevrnutom kamenu videla je reč 'Venta', ali predeo oko grada bio je ravan i močvaran; ovo nije bila Venta Silura. Ovo što je videla mora da je daleko na istoku - prestonica starih zemalja Icena. Grčevito se držala te pomisli, pokušavajući da odvoji um od onoga što je gledala.
     No, vizija je nije napuštala. Videla je veliki grad Amulodunum, sa kapijom u plamenu, i mnoge druge rimljanske gradove, razrušene i spaljene. Saksonci su gredama rušili kapije i zidove. Gavrani su skakutali u stranu pred bandama pljačkaša koji su lutali napuštenim ulicama, a zatim se vraćali da se dalje goste nesahranjenim telima. Neki šugavi pas, pobedonosno iskežen, pretrčao je preko trga noseći otkinutu ljudsku ruku.
     U okolini gradova uništenje nije bilo toliko potpuno, ali užas je zahvatio svojim crnim krilima čitavu zemlju. Videla je stanovnike izdvojenih vila kako zakopavaju svoje srebro i upućuju se na zapad, gazeći dozrelo žito. Kao da je čitav svet bežao pred saksonskim vukovima.
     Vatra i krv tekli su zajedno u purpurnim vrtlozima; jecala je, ali nije mogla da odvrati pogled. Postepeno je postala svesna da joj neko govori, da joj neko odavno govori.
     "Duboko diši... Dobro je... To što vidiš je daleko, ne može ti nauditi... Udahni, izdahni, smiri se i reci mi šta vidiš..."
     Vivijen grčevito izdahnu vazduh, nešto mirnije ponovo udahnu i zažmirka da se oslobodi suza. Vizija je i dalje bila tu, ali sad je više ličila na niz slika u snu. Svest joj je lebdela negde izvan tela; bila je svesna, mada nije mnogo marila, da joj neko postavlja pitanja i da njen glas odgovara na njih.

     "Pretpostavljam da je devojka iskrena. Nema mogućnosti da je histerična ili da izmišlja kako bi privukla pažnju?" upita stari Nektan, Vrhovni druid i poglavar druida na Avalonu.
     Ana se sarkastično nasmeši. "Nemoj se tešiti pomišlju da štitim svoju kćer. Sveštenice će ti reći da je ni po čemu nisam izdvajala i da bih je ubila sopstvneim rukama da sam mislila da je ukaljala Misterije. Ali zašto bi izmislila čitavu priču kad nije imala publiku? Vivijen je bila sama sve dok se njena drugarica nije začudila što nije došla na večeru i pošla da je traži. Kad su me pozvali, bila je u dubokom transu, a mislim da ćeš se složiti da umem da razlikujem pravi trans od glumatanja."
     "U dubokom transu", ponovi Talesin. "Ali ona još nije ni počela obuku!"
     "Tačno. A meni je bilo potrebno sve što sam ikada znala da bih je izvukla!"
     "A potom ste nastavili da je ispitujete?" upita bard.
     "Kada Boginja pošalje viziju tako neočekivanu i snažnu, moramo da je prihvatimo. Nismo se usudili da odbijemo upozorenje", reče Gospa, suzbijajući sopstvenu nelagodnost. "U svakom slučaju, šteta je već načinjena. Mogli smo samo da saznamo što više, i da se postaramo za devojku posle..."
     "Hoće li joj biti dobro?" upita Talesin. Lice mu je bilo potpuno belo, i Ana se namršti. Nije znala da on toliko voli devojku.
     "Vivijen se odmara. Mislim da nema razloga za brigu - ona je dovoljno žilava", suvo reče Ana. "Kada se probudi, sve će je boleti, ali ako se ičega i bude sećala, činiće joj se daleko kao san."
     Nektan se nakašlja. "Vrlo dobro. Ako je to bila prava vizija, šta treba da učinimo?"
     "Najvažnije sam već učinila, poslala sam glasnika Vortigernu. Sada je sredina leta, a devojka je videla polja spremna za žetvu. Ako je upozorenje tačno, on će imati nešto malo vremena."
     "Ako prihvati upozorenje", sumnjičavo reče Julija, jedna od starijih sveštenica. "Ta saksonska veštica vrti ga oko..." Ona primeti Anin izraz lica i prekide.
     "Čak i ako Vortigern sakupi sve svoje snage i pođe na Hengesta, malo šta će moći da učini", žurno reče Talesin. "Varvari su daleko brojniji. Šta si ono rekla da je Vivijen kriknula na kraju?"
     "Orlovi su odleteli zauvek. Sada Beli Zmaj ustaje i proždire zemlju..." šapnu Ana, drhteći.
     "To je katastrofa koje smo se plašili", reče Talenos, mlađi druid, "sudbina za koju smo se nadali da je nećemo doživeti!"
     "A šta predlažeš da učinimo, osim da cvilimo i busamo se u grudi kao hrišćani?" ledeno upita Ana. Znala je da je druid potpuno u pravu, jer sećala se užasa u Vivijeninom glasu - a otkako ga je čula, nije mogla ni da jede ni da spava. Ali ne sme im pokazati koliko se plaši.
     "Šta možemo da učinimo?" upita Elena, najstarija sveštenica. "Avalon je izdvojen od sveta da bi bio pribežište; još od Karausijevih vremena je tako. Moramo čekati dok plamen sam zgasne oko nas. Barem ćemo biti bezbedni..." Ostali je pogledaše sa prebacivanjem i ona, zbunjena, zaćuta.
     "Moramo se moliti Boginji da nam pomogne", reče Julija.
     "To nije dovoljno." Talesin odmahnu glavom. "Ako kralj nije sposoban, ili nije spreman da se žrtvuje za narod, onda to treba da učini Merlin od Britanije."
     "Ali mi nemamo..." poče Nektan, naglo prebledevši, i Ana, uprkos uznemirenosti što je pogodila na šta cilja Talesin, oseti gorak podsmeh što se stari sveštneik toliko prepao da će on morati da preuzme tu ulogu.
     "Da, Merlin", reče Talesin. "Nijedan sveštenik nije nosio tu titulu još od prve invazije Rima na Britaniju, kada je umro kako bi Karaktakus mogao da se bori dalje."
     "Merlin je jedan od Gospodara, blistava duša koja odbija da napusti svoju sferu kako bi mogla da bdi nad nama", reče Nektan, vrpoljeći se na klupi. "Novo otelotvorenje bi ga ponizilo. Možemo mu se moliti za savet, ali ne smemo tražiti da ponovo hodi među nama."
     "Čak i ako bi jedino to moglo da nas spase?" upita Talesin. "Ako je toliko uzvišen, onda će znati treba li da odbije. Ali svakako neće doći ako ga ne budemo pozvali!"
     Julija se naže ka njima. "U vreme Karaktakusa nije uspelo. Kralj za koga je Merlin umro ipak je zarobljen, a Rimljani su pobili druide na Svetom ostrvu."
     Nektan klimnu glavom. "I mada je to bio strašan poraz, mi upravo sada žalimo za istim tim Rimljanima koji su nam ga naneli! Je li moguće da ćemo jednog dana živeti u miru i sa Saksoncima, kao što smo živeli i sa Rimljanima?"
     Ostali se zagledaše u njega, i sada on zbunjeno zaćuta.
     Rimljani su imali i civilizaciju, a ne samo vojsku, pomisli Ana. Saksonci su jedva nešto bolji od divljih planinskih vukova.
     "Čak i da se sutra rodi", glasno reče ona, "možda će biti prekasno dok odraste."
     "Čuo sam za još jedan način", tiho reč Talesin. "Odrastao čovek može da otvori svoju dušu kako bi Drugi ušao..."
     "Ne!" On gotovo krinu od straha. "Zabranjujem, u ime Boginje! Ne želim Merlina - potreban si mi ti, ovde i sada!" Gledala ga je pravo u oči, prizivajući sve svoje moći, i posle trenutka strašne napetosti koji kao da je užasno dugo trajao, junački sjaj u njegovom oku polako zgasnu.
     "Gospa od Avalona je govirla, i ja se pokoravam", promrmlj on. "Ali reći ću ti nešto. "Opet ju je gledao u oči. "Na kraju će morati da dođe do žrtve."

     Vivijen je ležala u svom krevetu u Kući Devojaka, gledajući kako čestice prašine poigravaju u poslednjem zraku sunca koji je prodirao kroz zavese na vratima. Sve ju je bolelo, i iznutra i spolja. Starije sveštenice rekle su joj da je to stoga što nije bila pripremljena za viziju. Njeno telo reagovalo je otporom, i mišići su se opirali jedni drugima do te mere da je čudo što nema slomljenih kostiju. Um joj je bio odvučen u onu drugu stvarnost. Da njena majka nije otvorila svoj um i posegnula za njenim, možda bi bila zauvek izgubljena.
     Za Vivijen je to bilo najveće čudo, što je njena majka bila spremna da toliko rizikuje, i što je njen duh prihvatio majčin dodir bez straha. Možda je Gospa samo htela da čuje viziju, govorio je onaj deo Vivijeninog uma koji je uvek u sve sumnjao. Ipak, u Aninom umu očito je bilo nečega što je um njene kćeri prepoznao. Vivijen je podozrevala da su njih dve zapravo mnogo sličnije nego što bi ijedna želela da prizna. Možda im je zato i teško da se slažu, pomislila je, smešeći se.
     No, Gospa od Avalona bila je obučena za sveštenicu. Vivijen možda ima dara koliko i njena majka, ili i više, ali dok ne nauči da ga korsiti, predstavljaće opasnost i za sebe i za sve oko sebe.
     Ovo iskustvo uozibiljilo ju je mnogo delotvornije od bilo kakve majčine kazne. Znala je da ga je zaslužila. Istina, zima po njenom dolasku bila je najgora koje se iko sećao; led koji je na Samen bio samo privid sredinom zime potpuno je okovao jezero, i narod iz močvare donosio im je hranu na saonicama. Neko vreme su svi bili suviše zauzeti preživljavanjem da bi mnogo mislili na obuku. Ali od tada je Vivijen sve radila uglavnom mehanički, naprosto izazivajući majku da je natera da uči.
     Zavesa na vratima se pomeri u stranu, i ona oseti miris od koga joj pođe voda na usta. Ravena prođe između kreveta i spusti na klupu pokriveni poslužavnik, smešeći se.
     "Spavala si čitavu noć i čitav dan. Mora da si gladna!"
     "Jesam", odvrati Vivijen, trgavši se kad se podigla na lakat. Ravena podiže platno, otkrivajući činiju gulaša, i Vivijen navali da jede. Unutra je bilo i mesa, što ju je začudilo, jer sveštenice na obuci uglavnom su se hranile vrlo lako, kako bi pročistile telo i pojačale osetljivost. Svakako su starije sveštenice smatrale da joj je pojačana osetljivost sada najmanje potrebna.
     No, ma koliko gladna bila, mogla je da pojede samo pola činije. Potom ponovo leže, uz uzdah.
     "Hoćeš li da spavaš?" upita Ravena. "Moram reći da izgledaš kao premlaćena!"
     "Tako se i osećam i želela bih da spavam, ali bojim se košmara."
     Ravena raširi oči i naže se tik do nje. "U sali su rekli samo da si videla nekakvu nesreću. Šta je to bilo? Šta si videla?"
     Vivijen je zurila u nju, drhteći, jer čak i tako obično pitanje opet je prizvalo slike užasa. Utom se začuše glasovi pred vratima, i Ravena se brzo ispravi. Vivijen odahnu od olakšanja kad se zavesa opet pomeri i u sobu uđe Gospa od Avalona.
     "Vidim da se lepo staraju o tebi", hladno reče Ana dok se Ravena brzo klanjala i izlazila.
     "Hvala... što si me vratila", reče Vivijen. Nastupi neprijatna tišina, ali činilo joj se da na majčinim obrazima vidi malo više boje nego maločas.
     "Ja nisam... materinski nastrojena", reče Ana s naporom, "što je verovatno sasvim u redu, pošto dužnosti sveštenice moraju da mi budu važnije od roditeljskih. A kao sveštenica, učinila bih to za svakoga. Ali drago mi je što vidim da se oporavljaš."
     Vivijen zatrepta. Nije bilo rečeno ništa naročito - svakako nije bilo ni nalik na govor o kome je sanjala dok je kao dete maštala o majci. Ali Ana je sada bila ljubaznija nego ikada za protekle dve godine. Da li da se usudi da zatrži još malo?
     "Bolje mi je, ali bojim se da ponovo zaspim... Ako bi Talesin mogao da svira na harfi, to bi mi pomoglo da sanjam nešto lepše."
     Majka je na trenutak izgledala ljuta. A onda kao da se setila nečega, pa klimnu glavom.
     Kada je, kasnije te večeri, stigao bard da sedi kraj nje, i on je delovao napet i pun strepnje. Vivijen je pitala šta ne valja, ali on se samo nasmešio i rekao da joj je za taj dan bilo dovoljno nevolja i da neće da je opterećuje svojim problemima. U muzici koja je potekla sa blistavih struna njegove harfe nije bilo nikakve tuge; kada ju je obuzeo san, bio je dubok i bez snova.

     Tokom naredne godine pokazalo se da je Vivijen istinski prorok. To joj je dalo izvestan ugled među sveštenicama, ali ona bi mnogo radije trpela njihove preke poglede, jer vesti koje su počele da stižu pred žetvu, iako ublažene razdaljinom, bile su vrlo loše. Hengest Saksonac, tvrdeći da Vortigern nije poslao obećani novac, navalio je na britanske gradove ognjem i mačem. Za nekoliko kratkih meseci čitav jug i istok bili su opustošeni, i reke izbeglica slivale su se na zapad.
     Ma koliko brojni bili, Saksonci nisu mogli da zauzmu čitavo ostrvo. Kantijum je bio u Hengestovim rukama; teritorije Trinovanta, severno od reke Tamesis, postale su lovište Istočnih Saksa; a zemlje Icena čvrsto su držali njihovi savreznici, Angli. Svuda drugde, pljačkaši su napadali i povlačili se. No, Britanci koji bi jednom pobegli više se nisu vraćali svojim domovima, jer kako da prežive kada nema tržnica na kojima bi prodavali svoje proizvode? Pokorene zemlje bile su kao čir na telu Britanije, a okolna teritorija postajala je neosetljiva pre nego što bi je zaraza zahvatila.
     Dalje na zapadu, život se nastavljao manje-više nepromenjeno, osim straha. U Avalonu, odvojenom od sveta, sveštenicama je bilo teško da uživaju u bezbednosti. Povremeno bi mali narod iz močvare našao ponekog izbeglicu. Hrišćane su primali monasi na svom ostrvu, ali neki od ostalih došli su i na Avalon.
     Vrhovni kralj, uprkos svojoj ženi Saksonki, nije dokono sedeo. Malo-pomalo, počeše da stižu glasovi kako Vortigern drži Londinium i kako njegovi sinovi pokušavaju da prikupe ljude i povrate svoju zemlju, pozivajući dobrovoljce i pomoć iz nepokorenih delova Britanije.
     U proleće naredne godine, kada je Vivijeni bilo sedamnaest, narod iz močvare doneo je kroz maglu drugačiju poruku. Sin Vrhovnog kralja došao je da traži pomoć Avalona.

     U Kući Devojaka devojke su čučale pokrivene svim ćebadima, jer bilo je rano proleće i još je vladala hlandoća.
     "Ali, jesi li ga videla?" šaputala je mala Mandua, koja je došla prethodnog leta. "Je li lep?"
     Devojka je bila vrlo mlada, ali i vrlo razvijena, i Vivijen je smatrala da neće ostati dovoljno dugo da bi postala sveštenica. No, i ona sama ipak je bila smo novakinja, i mada nije bila najviša, bila je daleko najstarija među njima. Od devojaka koje su je dočekale kada je stigla ovamo, u Kući Devojaka ostala je samo njena prijateljica Ravena.
     "Svi prinčevi su lepi, kao i sve princeze", nasmeja se Ravena. "To je deo njihovog posla."
     "Zar nije ovaj bio oženjen tvojom sestrom?" upita Klaudija, izbeglica iz dobre porodice iz Kantijuma, mada ih više nikada nije pominjala.
     Vivijen odmahnu glavom. "Moja sestra Idris bila je žena Kategirna, Vortigernovog starijeg sina. Ovo je mlađi sin, Vortimer." Uspela je da ga nakratko pogleda kada je stigao. Bio je mršav, crnokos kao i ona, samo viši. Ipak joj se činilo da je suviše mlad da bi nosio mač, sve dok mu nije videla oči.
     Drvena zimska vrata na kraju sale se otvoriše, i one se sve okretoše. "Vivijen", začu se glas jedne starije sveštenice, "tvoja majka te zove. Hodi i obuci svečanu odeždu."
     Vivijen ustade, pitajući se šta bi to moglo da znači. Pet pari iskolačenih očiju gledalo ju je dok je prebacivala ogrtač preko ramena, ali niko se nije usudio da progovori. Upitala se hoće li, kad se vrati, još biti devica. Čula je priče o magiji koja zahteva i takvu žrtvu. Stresla se od same pomisli, ali ako se to i desi, barem će morati da je proglase za sveštenicu.
     Gospa je čekala sa ostalima u velikoj sali, već odevena u purpur Majke, dok je stara Elena, umotana u crno, očito bila odabrana za ulogu Smrti. Nektan je takođe bio u crnom, a Talesin je imao skerletnu odeždu. No, niko drugi nije bio u belom. Znači, čekamo princa, shvati ona.
     Iako Vivijen ništa nije rekla, njena majka se okrete i reče joj da stavi veo. Utom uđe princ Vortimer, drhteći u beloj vunenoj tunici pozajmljenoj od jednog mladog druida. Pogleda prikovanog za Gospu od Avalona, on se nakloni.
     Da li se bojiš? Trebalo bi. Vivijen se nasmeši iza vela, dok ih je Gospa, bez reči, predvodila pri izlasku. Ali kada su pošli stazom uz Tor, shvatila je da se i ona boji.
     Mesec je još bio mlad, i tek što je počeo put ka zapadu dok je noć odmicala ka ponoći. Liči na mene, pomisli Vivijen dok je gledala uvis. Ona se strese, jer baklje postavljene sa obe strane oltara nisu davale toplotu nego samo nejasno svetlo. Ona duboko udahnu, kao što su je učili, zahtevajući od tela da ne primećuje ledeni vazduh.
     "Vortimere, sine Vortigernov", Gospa je govorila tiho, ali njen glas ispunio je krug, "zašto si došao?"
     Dva sveštenika priđoše bliže, prateći princa, tako da je gledao u Gospu preko kamenog oltara. Stojeći kraj majčinog ramena, Vivijen je videla kako princ širi oči, i znala je da ne vidi sitnu tamnoputu ženu koja joj je bila majka, nego visoku i dostojanstvenu Vrhovnu sveštenicu Avalona.
     Vortimer proguta knedlu, ali uspeo je da mu glas bude miran.
     "Došao sam zbog Britanije. Vukovi joj komadaju telo, a hrišćanski sveštenici ne čine ništa, nego nam govore da to ispaštamo za svoje grehe. Ali nema greha u maloj deci koja živa gore u kućama, niti u bebama kojima su glave zdrobljene o kamen. Video sam to, Gospo moja, i gorim od želje da ih osvetim. Pozivam stare bogove, drevne zaštitnike mog naroda, u pomoć!"
     "Dobro govoriš, ali njihovi darovi ne daju se tek tako", reče Vrhovna sveštenica. "Mi služimo Velikoj Boginji, koja nema imena, a ipak je zovu mnogima, i iako je bestelesna, ima mnogo lica. Ako si došao da posvetiš svoj život Njoj, onda će možda Ona hteti da čuje tvoj poziv."
     "Moja majka je učila na ovom svetom ostrvu i vaspitala me je tako da volim i cenim stare običaje. Spreman sam da dam sve što se od mene bude tražilo."
     "Čak i život?" Elena istupi korak napred, i Vortimer proguta knedlu, ali klimnu glavom. Starica se suvo nasmeja. "Možda ću jednom zatražiti tvoju krv, ali ne danas..."
     Sada je bio red na Vivijen. "Ne tražim od tebe tvoju krv", reče ona, "nego tvoju dušu."
     On se okrete ka njoj, piljeći u nju kao da može da vidi kroz veo.
     "Ona pripada tebi..." On iznenada zažmirka. "Oduvek ti je pripadala. Sećam se... Podnosio sam ovu žrtvu i ranije."
     "Moraju se dati i telo i duh", strogo reče Ana. "Ako si zaista voljan, onda se ponudi na kamenom oltaru."
     Vortimer svuče svoju belu odeću i leže na leđa, nag i drhteći, na ledeni kamen. Misli da ćemo ga ubiti, pomisli Vivijen, uprkos mojim rečima. Izgledao je još mlađi dok je tako ležao, i ona shvati da ne može biti više od godinu-dve stariji od nje.
     Elena i Nektan pođoše na sever i jug, dok ona zauze mesto na istoku, a Talesin na zapadu. Tiho mrmljajući, Vrhovna sveštenica priđe ivici kruga, pa poče da pleše između kamenja, krećući se u pravcu sunca. Prošla je krug jednom, pa drugi i treći put, i pri svakom njenom prolasku Vivijen je osećala da joj se svest menja, i izmenjenim vidom videla je nagoveštaj svetla kako se probija između uspravljenog kamenja. Kada je završila, sveštenica se vratila u središte.
     Vivijen se ispravi do pune visine, čvrsto se oslonivši stopalima dok je posezala ka nebesima, i krug se ispuni mirisom jabukovih pupoljaka dok je prizivala, drevnim i tajnim imenima, moći što čuvaju Istočnu Kapiju.
     Glas stare Elene postade zvučan dok je krug ispunjavala toplota juga; potom Talesin prizva zapad glasom punim muzike, i Vivijen oseti da je nosi plima moći. Tek kad je Nektanov glas prizvao čuvare severa, osetila je da ponovo stoji na zemlji. No, krug u koji se vratila nije više bio sasvim na ovom svetu. Čak je i Vortimer prestao da drhti; u krugu je sada bilo sasvim prijatno toplo.
     Ana je otvorila staklenu posudicu koju je nosila za pojasom, i vazduh se ispuni mirisom ulja. Elena izli malo ulja na prste i saže se do Vortimerovih stopala da ispiše na njima simbol moći.
     "Vezujem te za svetu zemlju", šaputala je. "Živ ili mrtav, pripadaš ovoj zemlji."
     Potom ulje uze Vrhovna sveštenica i blago mu namaza penis, a Vortimer pocrvene kada je reagovao na dodir. "Zahtevam seme života koje nosiš, kako bi služio Gospi svim svojim moćima."
     Potom predade posudicu Vivijeni, koja priđe Voritmeru i poče da mu ispisuje na čelu treći simbol. Pri tom je zatreptala, jer sećanja izvan ovog života pokazala su joj plavokosog mladića s očima plavim kao more, a potom još jednog, sa tek istetoviranim kraljevskim zmajevima na rukama.
     "Sve tvoje snove i nadanja, sveti duh u tebi, sada posvećujem Njoj..." tiho reče ona i začudi se kad joj se sopstveni glas učinio umilan. Pitala se da li ga je volela u tim drugim životima. Ona podiže veo, saže se i poljubi mu usne, i na trenutak ugleda u njegovim očima odraz Boginje.
     Potom priđe majci i staroj Eleni kraj Vortimerovih nogu. Kadsu se uhvatile za ruke, ona oseti vrtoglavu promenu i trenutak panike kad njena dotadašnja ličnost nestade, i poče da drhti. Ranije je ovo gledala, ali ikada još nije učestvovala.
     A onda njenu svest zameni Drugo, usmereno na tri prilike koje su stajale u krugu, ali ne sadržano u njima, jer to Drugo obuhvatalo je svet. Bila je svesna Svoje trostruke prirode, a ipak je bila Jedno; iako je govorila kroz troja usta, čovek koji je ležao pred njom čuo je jedan glas.
     "Ti koji tražiš Boginju i veruješ da znaš šta si tražio - znaj da nikada neću biti ono što očekuješ, nego uvek nešto drugo i nešto više..."
     Vortimer se dotle uspravio, i sada je klečao na kamenu. Kako je mali izgledao, i kako nežan.
     "Ti očekuješ Moj glas, ali u tišini ćeš Me čuti; ti želiš Moju ljubav, ali kada je primiš, upoznaćeš strah; ti Me moliš za pobedu, ali tek ćeš u porazu upoznati Moje moći. Sad kad to znaš, da li mi se i dalje nudiš? Hoćeš li Mi se dati?"
     "Ja već potičem od Tebe..." Glas mu je zadrhtao, ali je nastavio. "Mogu samo da Ti vratim ono što je već Tvoje... Ne tražim ovo zbog sebe, nego zbog naroda Britanije." Dok je Vortimer govorio, sjaj unutar kruga je rastao.
     "Ja sam Velika Majka svega živog", začu se Njen odgovor, "i imam mnogo dece. Da li misliš da bilo kojim ljudskim delom ova zemlja može biti izgubljena ili da možeš biti odvojen od Mene?"
     Vortimer pognu glavu.
     "Imaš veliko srce, dete moje, i zato će, neko vreme, tvoja želja biti ispunjena. Prihvatam tvoju službu, kao što sam je prihvatala i ranije. Bio si Sveti kralj, i vladar. I opet ćeš sačuvati Britaniju. Sve što jedan čovek može da učini, ti ćeš postići, ali još nije vreme da Saksonci budu pokoreni. Drugo ime će se pamtiti pokolenjima zbog tog dela. Tvoji napori u ovom životu utrće mu put... Hoćeš li biti zadovoljan time?"
     "Moraću. Gospo, prihvatam Tvoju volju..." tiho reče on.
     "Počini onda, jer kao što si ti služio Meni, tako ću i Ja održati reč prema tebi, i kada budeš potreban Britaniji, vratićeš se..."
     Njegovo lice sinu kad se Boginja sagla da ga zagrli, i kada se odvojila od njega, ostao je da leži sklupčan na kamenu, usnuo kao malo dete.

19.

     Krajem leta, sunce je plamtelo na potpuno vedrom nebu i pretvaralo travu u zlato. Druidi su duž ivice jezera iskopali bazen, gde su se sveštenice kupale. Po tako toplom vremenu nije bilo potrebe za oblačenjem, i žene su raširile svoje haljine po travi i sušile se na suncu, ili su sedele, pričajući, na klupama u senci ogromnog hrastovog drveta.
     Vivijenina kosa donekle je izrasla posle redovnog letnjeg šišanja, ali i dalje je bilo dovoljno da zatrese glavom da bi je osušila. Sada se već navikla na kratku kosu, a po ovakvom danu i prijalo joj je što ne nosi dodatnu težinu. Raširila je tuniku na travu i legla, puštajući da joj sunce podari smeđu boju i drugde, a ne samo po rukama i nogama. Njena majka sedela je na jednom panju, tako da joj je telo bilo u senci, ali glavu je zabacila da uhvati sunce dok joj je Julija češljala kosu.
     Gospa je obično nosila kosu upletenu oko glave i zakačenu ukosnicama, ali kad bi je rasplela, padala joj je preko kukova. Dok je češalj podizao svaki tamni pramen, kestenjasti prelivi hitali su niz njega kao plamen. Vivijen je kroz poluzatvorene kapke gledala majku kako se proteže od zadovljstva, kao mačka. Navikla je da smatra majku za malu i ružnu, večito namrštenu i usukanu, osim, naravno, kad bi se u obredu zaogrnula lepotom Boginje. Ali Ana sada nije bila ružna.
     Dok je ovako sedela, bila je Boginja u minijaturi, tela izdeljanog od stare slonovače, sa glatkim trbuhom na kome su se videle beličaste pruge od rađanja, i sa dojkama visokim i čvrstim. Čak je izgledala i srećna. Obuzeta radoznalošću, Vivijen pusti da joj pogled iziđe iz žiže, kao što su je učili, da bi videla Aninu auru. Plamtela je ružičastom svetlošću, koja je bila najjača oko trbuha. Nikakvo čudo da se čak i običnim vidom primećuje sjaj.
     Odjednom naježena od iznenadne, besne sumnje, Vivijen sede. Vukući tuniku za sobom, ona ode pravo do majke.
     "Kosa ti je divna", mirno reče ona. Ana otvori oči, ali i dalje se smešila. Nešto se očito promenilo. "Ali imala si puno vremena da je puštaš. Postala si sveštenica sa petnaest godina, zar ne? A sledeće godine si rodila prvo dete", zamišljeno dodade ona. "Meni je sada devetnaest. Zar ne misliš da je vreme da položim zavete, majko, kako bih i ja mogla da puštam kosu?"
     "Ne." Ana se nije ni pomerila, ali telo joj je postalo napeto.
     "Zašto? Već sam najstarija u Kući Devojaka. Treba li da postanem najstarija devica u istoriji Avalona?"
     Ana se ispravi sedeći, iako je još ostala donekle raspoložena. "Ja sam Gospa od Avalona i ja ću reći kada si spremna!"
     "Koju veštinu nisam naučila? U kome zadatku nisam uspela?" uzviknu Vivijen.
     "U poslušnosti!" Anine crne oči blesnuše, i Vivijen oseti majčinu moć, kao nalet vrelog vetra.
     "Je li?" Ona posegnu za jedinim oružjem koje joj je ostalo. "Ili samo čekaš da postanem nepotrebna, kada budeš rodila dete koje sada nosiš?"
     Videla je da je Ana pocrvenela, i znala je da je pogodila. Verovatno se to desilo na Dugodnevicu. Upitala se ko li je otac, i da li to čak i zna.
     "Trebalo bi da se stidiš, u godinama kada bih ja trebala da ti rađam unuke, ti ponovo ostaješ trudna!"
     Nije htela da zvuči optužujuće, ali i sama je čula žalostiv prizvuk u svom glasu, i sada je ona pocrvenela. Kad je Ana počela da se smeje, Vivijen se okrete, navlačeći tuniku, a majčin smeh pratio ju je kao kletva dok se trkom udaljavala.
     Posle leta provedenog u radu, Vivijen je bila snažna i izdržljiva. Bilo joj je svejedno kuda ide, ali noge su joj same izabrale bezbednu stazu oko ivice jezera, sve dalje od Tora. Vrućine su isušile većinu močvara, i uskoro se našla dalje od Avalona nego što je ikada bila od dolaska. Ali trčala je i dalje.
     Nije je zaustavio umor, nego magla, koja se iznenada podigla i zaklonila svetlost. Vivijen uspori, dok joj je srce ubrzano tuklo. Rekla je sebi da je to samo ovozemaljska magla, isparavanje vlažnog tla pod vrelim letnjim suncem. No, takva magla obično se pojavljuje predveče, a kad je poslednji put mogla da vidi sunce tek je počinjalo popodne. Svetlost je sada bila srebrnasta, i kao da je dopirala odasvud.
     Vivijen stade i osvrte se. Pričalo se da je Avalon premešten na mesto između ljudskog i vilinskog sveta. Oni koji znaju čaroliju mogli su da prođu kroz maglu i stignu na ljudske obale. No, povrmeno bi neko pogrešio, i tada bi se izgubio u drugom svetu.
     Majci bi bilo pametnije, pomisli ona dok joj se znoj sušio na iznenada lepljivoj koži, da me je pustila da uđem u maglu sa ljudske strane.
     Magla se proređivala; načinila je još jedan korak, a onda stala, jer padina pred kojom se našla bila je puna jedre trave i potuno nepoznatog cveća. Bila je divna, ali nije spadala u njoj poznati svet.
     Sa druge strane brega čula se pesma. Vivijen se namršti, jer glas, mada vrlo prijatan, nikako nije uspevao da pogodi melodiju. Ona oprezno razdvoji paprat i pogleda preko ivice brega.
     Pevao je neki starac, sedeći u cveću. Teme mu je bilo izbrijano kao kod druida, ali nosio je bezobličnu tuniku od tamne vune, a na grudima mu je visio drveni krst. Mora da je, onako iznenađena, ispustila neki glas, jer on je ugleda i osmehnu se.
     "Blagoslovena bila, mala vilo", tiho reče on, kao da se boji da će ona nestati.
     "Šta radite ovde?" upita ona, spuštjaući se niz brdo.
     "Mogao bih i ja tebe isto da pitam", reče on, primetivši njene izgrebane noge i oznojeno čelo. "Jer, mada zaista ličiš na vilinski narod, vidim da si smrtna devica."
     "Možete da ih vidite?" uzviknu ona.
     "Dat mi je taj dar, i mada me moja braća po veri upzoravaju da su ti stvorovi demoni ili privid, ne mogu da poverujem kako neko tako lep može biti zao."
     "Znači da ste veoma neobičan monah, koliko ja znam o njima", reče Vivijen, sedajući kraj njega.
     "Bojim se da je tako, ali ipak mi se čini da je naš Pelagije bio u pravu kada je propovedao da čovek treba da živi u miru sa svime pod kapom nebeskom. Mene je za sveštenika rukopoložio biskup Agrikola, i uzeo sam ime Fortunatus. On je Avgustinovu doktrinu, po kojoj su svi rođeni kao grešnici i mogu se nadati spasenju samo po milosti Božjoj, smatrao za jeres. Ali u Rimu misle drugačije, i zato popreko gledaju na nas u Britaniji. Braća na Inis Vitrinu primila su me i poslala da čuvam kapelu na Ptičjem ostrvu."
     On se nasmeši; potom mu pogled postade oštar, i on pokaza iza nje. "Ššš - eno je; baš je lepa, je li?"
     Vivijen polako okrete glavu, baš na vreme da vidi kako se talasavi sjaj ispod drveta zgušnjava u vitku priliku sa vencem od belih pupoljaka, odevenu u tanke, plavocrne velove.
     "Pozdravljam te, dobra majko", promrmlja devojka pognuvši glavu, uz drevni pokret ruku.
     "Ovo je devojka od stare loze, sestrice - poželimo joj dobrodošlicu!" Na te reči, vazduh se ispuni blistavim stvorenjima, zaogrnutim stotinama boja. Nekoliko trenutaka rojila su se oko nje; koža joj je bridela od dodira nematerijalnih ruku. Potom, uz tihi kikot, svi nestadoše. "Ah, sad razumem. Ti si sa onog drugog ostrva, sa Avalona." Otac Fortunatus klimnu glavom.
     I ona klilmnu glavom. "Zovem se Vivijen."
     "Kažu da je to vrlo blagosloveno ostrvo", mirno reče on. "Kako to da si zalutala?"
     Ona ga je na trenutak sumnjičavo gledala, a on joj je uzvratio toliko nedužnim pogledom da ju je potpuno razoružao. Osetila je da nikada neće upotrebiti protiv nje ono što mu kaže, niti protiv njene majke - pitao ju je samo zato što se zabrinuo za nju.
     "Bila sam ljuta. Moja majka je trudna - u njenim godinama - ali i dalje se ponaša prema meni kao da sam dete!" Vivijen odmahnu glavom; sada joj je bilo teško da se seti zašto je onoliko pobesnela.
     Otac Fortunatus raširi oči. "Nemam nikakvog prava da ti delim savete, jer zaista znam vrlo malo o ženama, ali novi život je svakako razlog za radost, pogotovo što je svako rođenje neka vrsta čuda. Sigurno će joj biti potrebna tvoja pomoć oko bebe. Zar se ne bi radovala da držiš to maleno u rukama?"
     Sada se Vivijen začudila; onako besna, nije ni pomislila na dete. Siroto stovrenjce, koliko će moći da ostane kraj Gospe? Svakako će biti potrebna bebi, ako već nije potrebna Ani. Otac Fortunatus bio je čudan stvor, ali razgovor sa njim joj je pomogao.
     Ona podiže pogled, pitajući se hoće li moći da nađe put kući, i shvati da je rasuta srebrnasta svetlost zgasnula do purpurnih odsjaja.
     "U pravu si - vreme je da se vratimo u svet", reče sveštenik.
     "Kako nalazite put?"
     "Vidiš li onaj kamen? Toliko je star da se nalazi i na Ptičijem ostrvu, i kada stanem na njega mogu malo da zavirim u Vilinsku Zemlju. Ima mnogo takvih mesta moći, izgleda, gde su velovi između svetova vrlo tanki. Došao sam pošto sam odslužio nedeljnu misu, da zahvalim Bogu na Njegovom delu, jer On je stvorio sve, i svakako je stvorio i ovo mesto, a ja ne znam ni za jedno lepše od ovoga. Slobodno pođi sa mnom, devojko. Na ostrvu Briga ima svetih žena koje će ti rado pružiti utočište..."
     Ovo je prilika za kojom sam čeznula, pomisli Vivijen, da pobegnem i živim kako ja želim. No, ipak je odmahnula glavom.
     "Moram da se vratim svojoj kući. Možda ću uspeti da nađem još koje mesto na kome su velovi tanki."
     "U redu, ali zapamti ovaj kamen. Slobodno dođi ako ti zatrebam." Starac ustade i pruži ruke u blagoslovu, a Vivijen saže glavu da ga primi, kao da je pred njom druid.
     Boginjo, vodi me, pomisli ona kad je starac nestao u tami. Odvažno sam govorila, ali nemam pojma kuda da pođem.
     Ustala je i zatvorila oči, oslikavajući u umu ostrvo Avalon, smireno u purpurnom sumraku, sa poslednjnim ružičastim sjajem na zapadnom nebu i na vodi pod njim. Dok je smirivala svoje misli, začuše se prvi tonovi muzike, nalik na srebrnu kišu. Bili su gotovo nezemaljski lepi. No, muzika je povremeno zastajala, i u tim trenucima ljudske nesavršenosti znala je da to nije vilinska muzika, nego pesma gotovo nezemaljskog harfiste.
     Nebo u Vilinskoj Zemlji nikada nije bilo sasvim vedro, ali ni sasvim mračno. Mogla je da vidi put kroz purpurni sumrak i ona polako pođe ka muzici. Sada je bila glasnija i toliko žalobna da je poželela da zaplače. Nije to bilo samo zbog harmonije nego i zbog čežnje koja se osećala u njoj. Harfista je svirao o tuzi, o čežnji, i preko brda i dolina dozivao je putnika da se vrati...

     Zimski snegovi beli
     Potpuno su nestali,
     I prazan je svet celi.
     Oh, možda će ponovo biti,
     Ali nikad više isti.

     Vivijen pođe za muzikom i konačno se nađe na livadi gde je večernja magla tek počinjala da se diže sa vlažnog tla. U daljini se pod nebom jasno video poznati obris Tora. No, njen pogled bio je uperen u nešto bliže, u Talesina, koji je sedeo na šupljikavoj sivoj steni, svirajući harfu.

     Prolećni cvetići beli
     Potpuno su nestali,
     I prazan je svet celi.
     Oh, možda će ponovo biti,
     Ali nikad više isti.

     Ponekad, kad bi svirao, slike o kojima je Talesin pevao toliko su se stapale sa muzikom da je bio siguran kako bi mogao da ih dodirne, samo ako bi podigao prste sa struna. Devojka koja je dolazila ka njemu, zgusnuvši se iz vilinske magle, u prvi mah mu je izgledala kao vila, visoko podignute glave i tako lakog koraka da nije bio siguran dodiruje li uopšte tlo. No, ako je i bila prikaza, bila je prikaza iz Avalona, jer taj klizeći korak učile su samo sveštenice.

     Letnje njive zlata pune...

     Očaranao ju je gledao, iako su njegovi prsti nastavljali muziku. Poznavao ju je, ali bila je stranac, jer njegovo srce je prizivalo dete koje je voleo, a ovo je bila žena, i to divna.

     Za hleb u hladne zimske dane.

     Utom ga ona pozva po imenu, i to razbi čaroliju. Imao je vremena samo koliko da spusti harfu pre nego što mu se bacila u naručje, jecajući.
     "Vivijen, mila moja..." Pogladio ju je po leđima, svestan da ne drži u zagrljaju dete. "Strepeo sam za tebe."
     Ona se odmače da ga pogleda. "Bio si užasnut - čulo se po pesmi. A moja majka? Je li i ona užasnuta? Pitala sam se je li već počela potraga po močvari."
     Talesin se zamisli. Gospa je malo govorila, ali video je u njenim očima mučan strah.
     "Prepala se. Zašto si pobegla?"
     "Bila sam besna", reče Vivijen. "Ne boj se, neću više nikad... čak ni kada se dete rodi. Jesi li znao?" iznenada upita ona.
     Zaslužuje istinu, pomisli on i klimnu glavom.
     "Desilo se kraj vatri, na Dugodnevicu." Video je da je shvatila i upitao se zašto ga je pomalo stid.
     "Znači, ovog puta se sećaš", reče ona tiho. "A sada više nisam potrebna ni tebi ni njoj."
     "Vivijen, nije istina!" Talesin je želeo da kaže kako će joj uvek biti otac, pogotovo sada, kada njena majka nosi njegovo dete, ali ovog trenutka, kada je toliko ličila na Anu kad je bila mlada, shvatio je da njegova osećanja nisu potpuno očinska, i nije znao šta da joj kaže.
     "Ona neće da me proizvede u sveštenicu! Šta da radim?"
     Talesin je ipak bio druid, i ma koliko muškarac u njemu bio zbunjen, sveštenik je reagovao na taj uzvik.
     "Postoji jedna stvar koju možeš da radiš baš zato što si devica", reče on, "nešto za šta postoji velika potreba. Druidima su data na čuvanje Četiri Blaga. Mač i Koplje mogu da čuvaju naši sveštenici, Tanjir čuva žena, ali Pehar može da čuva samo devica. Hoćeš li da se primiš toga?"
     "Hoće li mi majka dozvoliti?"
     Video je kako se bol na njenom licu pretvara u čuđenje.
     "Mislim da je volja Boginje da tako učiniš, Vivijen, a to je nešto čemu se čak ni Gospa od Avalona ne može protiviti."
     Ona se nasmeši, ali u Talesinovom srcu još je bilo tuge, a u mislima je još imao novu strofu koja kao da je bila deo iste pesme...

     Dete što je tu trčalo,
     Potpuno je nestalo
     I mesto njega vidim ženu.
     Oh, možda će ponovo biti,
     Ali nikad više ista.

     Svuda u Zapadnoj Zemlji, ljudi su hitali da prikupe letinu, jer i Saksonci su je prikupljali, svojim krvavim mačevima. Glasine su letele kao jata gavranova. Jedna banda, pod Hengestom, spalila je Kalevu; druga, koju je vodio njegov brat Horsa, nije uspela da zauzme Ventu Belgarum, ali je otišla da uništi Sorviodunum. Ako budu želeli da nastave, svakako će poći na sever, ka bogatom plenu u Akve Sulis i Mendipu. Ali postojao je još jedan put, manje korišćen, koji je vodio pravo na zapad, ka Lindinisu.
     Mada Saksonci nisu bili dovoljno brojni da nasele ovu zemlju, imali su dovoljno ratnika da je do te mere obogalje da postane plen nekog kasnijeg napada. Pričalo se da varvari ne mare za gradove i radionice. Kada popiju svo oteto vino, vraćaju se svom lošem pivu. Oni su hteli samo zemlju - plodnu zemlju, visoku zemlju, koju neće progutati, kao u njihovoj domovini, slani morski talasi.
     Narod Letnje Zemlje klimao je glavom i govorio da će oni u svojim močvarma ostati bezbedni, ali u ovako sušnoj godini trava sa viših livada mogla se kositi za seno, a mesta gotovo uvek sakrivena vodom sada su bila pokrivena blistavo zelenim tepihom.
     No, Vivijen nije obraćala mnogo pažnje na to. Šta god varvari mogli da unište, na Avalon svakako neće doći. Nije se uznemirila ni kada je majčina trudnoća postala očigledna, jer Talesin je održao reč, i ona je konačno imala svoj cilj. Učila je o Četiri Blaga zajedno sa ostalim novakinjama, ali sada je shvatala da je to bio samo početak, iako je već bilo više nego što je znala većina drugih ljudi. Ono što joj je sada bilo potrebno nije bilo novo znanje - za rukovanje svetim predmetima nije potrebna samo mudrost uma, nego i mudrost srca. Da bi postala Čuvar Grala, morala je da se izmeni.
     Obuka je, na neki način, bila naporna koliko i obuka novakinja, ali daleko usmerenija. Svakog dana se kupala u vodi svetog kladenca. Sveštenice su uvek pile tu vodu, ali ona se sada mnogo lakše hranila, uglavnom voćem i povrćem uz tek nešto malo žitarica, a izbegavala je i mleko i sir. Smršala je i ponekad joj se vrtelo u glavi; kretala se kroz svet kao da korača pod vodom, ali pod tim nejasnom svetlom sve stvari postajale su joj prozirne, i mogla je mnogo jasnije da vidi između svetova.
     Kako je napredovala sa obukom, počela je da shvata zašto je bilo teško naći devicu za tu dužnost. Sasvim mlada devojka ne bi imala dovoljno snažan um i snažno telo, a obično bi, kada dospe u njene godine, već postajala sveštenica i koristila pravo da prilazi Beltanskim vatrama. Nije joj nimalo smetalo što je mlađe devojke, koje su se dosad pitale šta je zgrešila, pa da nikako ne postaje sveštenica, sada posmatraju sa nekom vrstom divljenja.
     Dok je gledala kako majčino telo bubri od trudnoće, Vivijen je ostajala smirena i ljupka, uživajući u svom devičanstvu. Bila je svesna da Gral, kao i Boginja, ima mnogo obličja, ali činilo joj se jasno da je najvažnije ono obličje u kome ga čuvaju druidi, kao blistavi sud besprekorne čistote.
     Veče pred jesenju ravnodnevicu, kada se godina nalazi na granici između sunca i senke, druidi su došli po nju. Obukli su je u haljinu još besprekornije belu od njihovih, i u nemoj procesiji poveli je ka podzemnoj odaji. Tu je ležao mač na kamenom oltaru, u kanijama ispucalim od starosti. Kraj zida je stajalo oslonjeno koplje. Pored njega su se u zidu nalazile dve niše. U nižoj je, na belom platnu, počivao tanjir. U gornjoj - Vivijeni zastade dah kada je prvi put ugledala Gral.
     Nije znala kako bi izgledao neposvećenom oku - možda kao glinena šolja, ili kao srebrni pehar, ili kao staklena činija sa mozaikom žućkastog cveća. Vivijen je videla sud toliko čist da kao da nije bio načinjen od kristala nego od čiste vode, koja je pristala da se uobliči u polukuglu. Bila je sigurna da će njeni smrtni prsti naprosto proći kroz njega. Ali rekli su joj da mora da ga uzme, i ona pođe napred.
     Približavajući se, osetila je prvo pritisak, a onda plimu protiv koje se probijala kao da ide kroz potok. Ili je to možda vibracija, nejasno pomisli ona, jer sada kao da je čula blago brujanje, ako joj to nije zvonilo u ušima. Bilo je tiho, ali brzo je nadjačalo sve ostale zvuke. Kad se još primakla, upitala se hoće li joj se kosti rastočiti.
     Na tu pomisao Vivijen oseti drhtaj straha. Osvrnula se - druidi su je posmatrali sa iščekivanjem, jer očito su želeli da nastavi. Rekla je sebi da su strahovi koji su je obuzeli potpuno iracionalni, ali i dalje ih je osećala.
     Šta ako su se Talesin i njena majka zaverili da je se ovako otarase? Bila to istina ili ne, dobro je znala da bi joj donelo smrt ukoliko dodirne Gral dok je uplašena. Rekla je sebi da ne mora to da učini. Može da se okrene i ode, i da živi u sramoti. Ali ako može da bira između smrti i života kakav je dosada vodila, nema šta da izgubi.
     Ona ponovo pogleda Gral, i ovog puta ugleda posudu punu mora prostora, punu zvezda. Iz te tame dopirao je glas, toliko tih da ga je jedva čula, a ipak ga je osećala i u kostima.
     "Ja sam poništenje svega što je prošlo; iz Mene potiče sve što će doći. Obujmi Me, i Moje tamne vode će te poneti, jer Ja sam Pehar Žrtve.
     Ali ja sam i sud Rođenja, i iz Mojih dubina možeš se ponovo roditi. Kćeri, hoćeš li Mi prići i izneti Moju moć u svet?"
     Vivijen je osećala da joj niz obraze teku suze, jer u tom glasu nije čula Anu, nego pravu Majku za kojom je oduvek čeznula. Zastala je na tački ravnoteže između Tame i Svetlosti, i uzela Gral.
     Odaju zahvati talas zračenja, oboje i nijedno. Jedan druid kriknu i istrča napolje; drugi pade u nesvest. Ali ostala lica bila su otvorena i puna divljenja, i kada je Devica, sada svesna da je nešto više nego samo Vivijen, podigla Gral, ona sinuše od radosti.
     Prošla je između njih i popela se stepeništem, noseći između dlanova sveti sud. Odmerenim korakom, pošla je stazom koja je vodila ka svetom kladencu, gde je voda neprekidno izvirala iz svojih tajnih izvorišta, i tu je kleknula i napunila posudu. Iz udubljenja u kućici oko kladenca javi se sjaj, sa mesta gde je ležala skrivena bočica sa svetom krvlju koju je otac Josif prepustio na staranje sveštenicama. Voda je iz svetog izvora tekla bistra i čista, ali na kamenu je ostavljala krvave mrlje. Dok ga je Vivijen podizala, Gral poče da sija ružičastom svetlošću.
     Taj divni sjaj sijao je kao zora u ponoć dok je nastavljala nizbrdo, stazom ka jezeru. Tu je ponovo podigla Gral i izlila njegov sadržaj u blistavom mlazu, pavo u vodeno prostranstvo. Pred njenim izmenjenim vidom, voda kladenca nosila je u sebi sjaj koji se širio u blistavim česticama, sve dok nije zablistalo čitavo jezero. Sve što bi voda dodirnula, znala je, primiće delić blagoslova, ne samo u Avalonu, nego u svim svetovima.
     Vivijeni je ceremonija Grala donela ogroman mir. No, u spoljašnjem svetu još su harali Saksonci.
     Jedno veče, nekoliko sedmica kasnije, kada su dani počinjali da kraćaju sa dolaskom Samena, jedna od devojaka dotrča sa jezera sa vešću da stiže barka. Veslao je Heron, jedan od retkih iz naroda močvare koji je znao čaroliju kojom se prolazi kroz magle Avalona, ali putnik je, sudeći po odeći, bio jedan od sveštenika sa ostrva Inis Vitrin. Pre nego što bi Vrhovna sveštenica stigla išta da kaže, svi koji su to čuli pohitaše nih stazu.
     Barka se nasuka na blato; ostavivši unutra monaha vezanih očiju, vozar iziđe na obalu, gacajući kroz plićak.
     "Otac Fortunatus!" uzviknu Vivijen, požurivši napred. Ana je zapanjeno pogleda, ali nije bilo vremena za pitanja.
     "Herone, zašto si doveo ovog stranca bez moje dozvole?"
     Na glas Vrhovne sveštenice, vozar pade na kolena. Pognuo se dok nije čelom dodirnuo blato, a monah je okrenuo glavu kao da može da je vidi ušima. Ruke mu nisu bile vezane, ali Vivijen je primetila da nije ni pokušao da ukloni povez sa očiju.
     "Gospo, doveo sam ga da govori za mene! Vučji narod..." On zatrese glavom i ućuta, drhteći.
     "On misli na Saksonce", reče na to Fortunatus. "Opljačkali su Lindinis i došli dovde. Heronovo selo, koje leži na južnoj obali jezera, već je u plamenu. Njegov narod našao je utočište u našoj opatiji, ali ako Saksonci stignu i tamo, kao što će najverovatnije biti, mi se ne možemo boriti. Ne krivite ovog čoveka, jer bila je moja zamisao da dođemo. Mi iz opatije spremni smo da postanemo mučenici vere, ali čini mi se bezdušno da nedužni muškarci, žene i deca umru sa nama. Trudili smo se da ih pokrstimo, ali oni i dalje više veruju u stare bogove nego u nove. Meni nije poznata moć koja bi ih zaštitila, osim moći Avalona."
     "Ti si vrlo čudan monah ako tako veruješ!" uzviknu Vrhovna sveštenica.
     "On može da vidi vilinski narod i uživa njihovo poštovanje", reče Vivijen.
     On okrete glavu ka njoj i nasmeši se. "Jesi li to ti, vilinska device? Drago mi je što znam da si se bezbedno vratila kući."
     "Čula sam tvoju molbu, ali takvu odluku ne mogu smesta da donesem", reče Ana. "Moraš sačekati dok se posavetujem sa ostalima. Još bolje, neka te Heron vrati na tvoje ostrvo. Ako odlučimo da vam priteknemo u pomoć, neće nam biti potreban vodič!"

     Rasrpava u valikoj sali trajala je sve do mraka.
     "Avalon je tajno mesto još od Karausijevih vremena", tvrdila je Elena. "Pre toga, koliko sam čula, Vrhovne sveštenice ponekad su se uplitale u poslove sveta, i to je uvek ispadalo loše. Mislim da ne treba da menjamo politiku koja nam je tako dobro služila."
     Jedan druid odlučno je klimao glavom. "Tako je, i meni se čini da ovaj napad, pogotovo tako strašan, samo potvrđuje vrednost naše izolacije."
     "Saksonci su pagani", reče Nektan. "Možda nam čine uslugu što oslobađaju zemlju od hrišćana, koji nazivaju našu Boginju demonom i ubijaju nas kao da smo sledbenici tog njihovog đavola."
     "Ali oni ne ubijaju samo hrišćane!" pobuni se Julija. "Ako pobiju narod iz močvare, ko će upravljati barkama koje nas prevoze jezerom kada moramo da putujemo u Britaniju?"
     "Bilo bi stramno da ih napustimo, njih koji su nam služili tako dugo i tako dobro", dobaci jedan od mlađih druida.
     "A hrišćani u opatiji su drugačiji", stidljivo reče Mandua. "Zar se nije i sama Majka Kaileja sprijateljila sa njihovim osnivačem?"
     "Kada ćete koristiti svoje moći, ako ne sada?" upita mladi druid. "Zašto uopšte učite magiju ako je ne koristite onda kada je potrebna?"
     "Moramo da čekamo Spasioca koga su obećali bogovi", reče Elena. "On će uzeti Mač i oterati ovo zlo iz zemlje!"
     "Neka samo što pre dođe!" šapnu Mandua.
     Još su raspravljali kada je Vivijen izišla iz sale, jer više nije mogla da ih sluša. Otac Fortunatus nije joj uputio samo lepe želje, jer nikako nije mogla da ga zaboravi. Svakako nisu baš svi hrišćani fanatici, ako među njima ima i takvih ljudi. A znala je da još postoji veza između Avalona i Inis Vitrina. Uprkos zaštiti kojom su se sveštenice toliko ponosile, stalno se pitala hoće li uništenje Inis Vitrina ipak imati uticaja i na Avalon.
     Kao što joj se često dešavalo u poslednje vreme, Vivijen vide da je i nehotice pošla ka svetilištu gde su čuvana Blaga. Imala je pravo da ulazi i izlazi kad god poželi, i druid koji je stajao na straži mirno joj se ukloni s puta.
     Zašto ih čuva? - upita se ona, posmatrajući avetinjski sjaj moći što je dopirao kroz platno kojim su predmeti bili pokriveni. Istina, ona je upotrebila Gral da blagoslovi zemlju, ali Avalon je ionako već bio sveto mesto. Zemlja kojoj je blagoslov potreban leži u spoljašnjem svetu. Još od Gavena niko nije koristio mač; nije ni znala kada su poslednji put upotrebljeni Tanjir i Koplje. Za koga ih onda čuvaju?
     Kao da je osetio njene misli, Gral jače zasija. On želi ovo, pomisli Vivijen u čudu. On želi da deluje u svetu!
     Ona se priseti proteklih nekoliko dana. Iako više nije bila obavezna na sva uzdržavanja kao u sedmicama pred ravnodnevicu, ona se navikla na takvu ishranu, a danas, zbog silnih uzbuđenja, nije jela ništa još od podneva. Umirena, ona duboko uzdahnu i pođe ka Gralu.
     "Šta to radiš?" Na vratima je stajao Talesin, očiju punih straha. "Nije bilo priprema, nije bilo ceremonije..."
     "Radim ono što treba. Svi ste suviše nesložni da biste preduzeli nešto, ali ja vidim samo potrebu i osećam da Gral želi da odgovori. Hoćeš li mi odreći to pravo?"
     "Imaš pravo. Ti si Čuvar." Jedva je uspeo da joj odgovori. "Ali ako si pogrešno razumela njegove želje, Gral će te uništiti..."
     "Rizikujem samo svoj život i imam pravo i na to..." blago reče ona i vide kako se njegovo lice menja, iz običnog ljudskog u nešto veće, kao što je videla da se povremeno dešavalo tokom obreda.
     "Kako ćeš preći na drugo ostrvo?"
     "Ako treba da budem tamo, onda Gral svakako ima moć da mi pokaže put."
     On pognu glavu. "Tako je. Idi do kladenca i obiđi oko njega tri puta, držeći u umu mesto na koje želiš da odeš, i kada završiš treći krug, bićeš tamo. Ne mogu da ti zabranim, ali pratiću te, ako pristaješ, da te pazim..."
     Vivijen klimnu glavom, a onda sjaj izbrisa sva ljudska čula dok je podizala Gral.

     Talesinu je bilo jasno da su Moći Avalona sačuvale svoje tajne, jer Devica koja je nosila Gral više nije bila Vivijen. No, on je sačuvao dovoljno svesti o sebi da oseti i strah i divljenje dok su prolazili između svetova. A onda slatku tamu Avalona zameni miris dima, a noćnu pesmu cvrčaka krici samrtnika.
     Ljudi Belog Zmaja napadali su Inis Vitrin. Neke zgrade već su bile u plamenu. Tamnoputi narod iz močvare pokušavao je da se brani, ali izgledali su kao deca pred snažnim Saksoncima. Borba se proširila od isposnica skupljenih oko stare crkve, po čitavom monaškom voćnjaku i oko pomoćnih zgrada sagrađenih oko kladenca.
     Devica stade pred njim, gledajući prizor. Gral, još zaklonjen velom, držala je prigrljen na grudi, i od njega joj je blistalo čitavo telo. U dubini kuće oko kladenca, kao u odgovor, pojavi se crvenkasti sjaj. Utom je neko ugleda i uzviknu. Narod močvare zastade, ali Saksonci, koji su čuli reč 'blago', potrčaše ka njoj, urlajući kao vukovi na tragu.
     Saksonci su napadali vatrom. Pravo je, pomisli Talesin, da im se suprotstavi moć Vode. Iako ga je njihovo urlikanje nerviralo, ostao je da stoji odmah iza Device ka kojoj su hitali, a ona ih je posmatrala potpuno smireno. A onda, kada je već video odsjaj vatre na iskeženim zubima najbližeg Saksonca, onda podiže platno sa Grala.
     "Oh, ljudi krvi, gledajte krv svoje Majke!" uzviknu ona jasnim glasom, i poče da izliva vodu koju je zagrabila sa kladenca u Avalonu. "Ljudi pohlepe, primite blago koje ste želeli i hodite Meni!"
     Talesinu se činilo da se ka njima izliva reka svetlosti, toliko blistava da je jedva mogao da gleda u nju. No, Saksonci počeše da se teturaju kao da su oslepeli, urlajući nešto o tami. A onda ih voda proguta, i oni se podaviše.

     U narednim danima čuli su onoliko verzija čitavog događaja koliko očiju ga je videlo. Neki monasi zaklinjali su se da se pojavio lično sveti Josif, držeći u ruci usplamtelu bočicu sa krvlju Hristovom, koju je on doneo u Britaniju. Preživeli Saksonci zaklinjali su se da su videli veliku kraljicu Donjeg Sveta lično, pre nego što je reka koja okružava svet nabujala da ih proguta. Ljudi iz močvare, tajanstveno se smešeći, govorili su među sobom o boginji kladenca koja im je još jednom pomogla u nevolji.
     Možda je Talesin bio najbliži istini kada je opisivao Vrhovnoj sveštenici šta se dogodilo, jer on je bio dovoljno mudar i znao je da ljudske reči mogu samo da izopače stvarnost kada se između svetova dešava nešto natprirodno.
     Sama Vivijen nije umela ništa da kaže. Njoj je ostalo samo sećanje na sjaj, i ostao joj je poklon oca Fortunatusa, koji joj je poslao preko ljudi iz močvare: buketić vilinskog cveća.

20.

     Zima je mirno odmicala. Prve hladnoće oterale su razbojnike natrag u njihove jazbine na istoku, a žrtve su previle svoje rane i dale se na posao da obnove domove. Stigle su vesti da su Vortigernovi sinovi potisnuli Hengesta natrag na ostrvo Tanatus i da ga tamo opsedaju. Svet je strpljivo čekao proleće; a u Avalonu su svi iščekivali rođenje Gospinog deteta.
     Posle napada, Vivijen je još jednom zatražila da postane sveštenica, ali nije se iznenadila kada ju je majka ponovo odbila. Kao što je Ana rekla, morala je naučiti da ne uzima stvari u svoje ruke. Jedino ju je opravdavalo to što je uspela. Veće nikada ne bi odobrilo tako nešto, ali neuspeh bi bio kazna sam po sebi. Ono što je sGm Gral odobrio, Vrhovna sveštenica nije mogla da zabranjuje. Ipak, nije morala ni da nagrađuje nepromišljenost svoje kćeri.
     No, Vivijen se ovoga puta nije žalila. I ona i njena majka znale su da može da ode kad god poželi. Kada se rodi beba, odluka će svakako doći, jer svejedno da li će biti dečak ili devočica koja bi mogla da je nasledi, njeno rođenje sve će izmeniti. I tako je Vivijen, kao i Ana, čekala proleće sa sve većim nestrpljenjem.
     Prošla je Brigina svečanost, i sa jabukovog drveća počeše da opadaju pupoljci. Kako je proleće odmicalo ka ravnodnevici, na livadama, jedro zelenim posle zimskih poplava, počeše da niču maslačci, male purpurne orhideje i prve bele rade. U močvari su se mogli naći konjski bosiljak i poneki barski ljutić; na obalama je počela da se pojavljuje mlečika, a prvi nezaboravci ležali su u travi kao delići palog neba. Vreme je ostalo promenljivo, u jednom trenutku ledeno zimsko, a u narednom nasmejano obećanje leta. Bezbedno u majčinoj materici, Anino dete nastavljalo je da raste.

     Ana se podiže sa klupe, oslanjajući se o štap, i nastavi da se penje. Sve do sada nije ni pomislila da nazove penjanjem ono što su mlađe sveštenice činile desetak puta dnevno, ali u ovakvom stanju, klupa postavljena na pola puta od obale jezera, zbog starijih članova zajednice, bila joj je više nego korisna. Štap nije uzela za oslanjanje nego da održava ravnotežu, kako ne bi pala ako joj se noga oklizne na kamenu koji nije mogla da vidi.
     Pogledala je svoj ogromni trbuh sa mešavinom očajanja i ponosa. Mora da izgleda kao konj kad gura taljige. Možda visoke žene mogu da izgledaju dostojanstveno u poodmakloj trudnoći, ali ona je delovala smešno. Talesin jeste mršav, ali je i visok, i izgleda da se ovo dete umetnulo na njega. Podsetila je sebe da je prve dve kćeri rodila bez mnogo problema, a obe su bile krupne i plave. Vivijen je posebno lako rodila, jer je i tada bila sitna.
     Ali onda mi nije bilo četrdeset godina, mračno pomisli ona. Kad joj je bilo šesnaest, čak i na dan porođaja trčala je uz i niz Tor, a da se nije ni zadihala. Ovog puta, iako joj je oduševljenje zbog trudnoće učinilo prve dve trećine čekanja vrlo lakim, tokom poslednja tri meseca postalo joj je jasno da njeno telo više nema mladalačku izdržljivost. Ovo treba da mi bude poslednje dete...
     Neko osećanje, mnogo istančanije od sluha, navede je da zastane. Podigla je pogled i ugledala kćer kako je posmatra. Kao i uvek, pri pogledu na Vivijen osetila je i bol i ponos. Devojčine oštre crte lica nisu pokazivale nikakva osećanja, ali Ana je osećala u njoj istu onu mešavinu zavisti i prezira kao i kada je tek saznala za bebu. No, kako je Anin trbuh rastao, zavist kao da je nestajala.
     Sada počinje da shvata. Kad bi samo shvatila da sve ostalo - rad sveštenice, pogotovo uloga Gospe od Avalona - donosi isto toliko bola koliko i radosti! Moram je nekako navesti da to uvidi!
     Zadubljena u razmišljanje o kćeri, Ana je obraćala manje pažnje na stazu, i kada se okliznula o blatnjavu baricu šak ni štap joj nije pomogao. Pokušala je da izvije telo u stranu dok je padala, i osetila je bol istegnutih mišića u ruci na koju se dočekala. No, istureni trbuh neizbežno je primio ostatak težine pri padu. Ona glasno jeknu pri udaru, i na trenutak izgubi svest.
     Kada je mogla ponovo da gleda, kraj nje je klečala Vivijen.
     "Jesi li dobro?"
     Ana se ugrize za usnu kada joj utrobu zahvatiše sitni drhtaji koje je povremeno osećala čitave sedmice. No, ovog puta oni prerastoše u čvrst, bolan pritisak u materici. Ona polako ispusti vazduh. "Biće mi dobro", reče šapatom. "Pomozi mi da ustanem."
     Uz pomoć Vivijeninih snažnih ruku, uspela je da se podigne na noge. Pri tome oseti mlaz toplote na butinama; kad je spustila pogled, ugledala je prve kapi vode iz materice kako nestaju u suvom tlu.
     "Šta je bilo?" povika Vivijen. "Da li krvariš? Oh..." Povezala je ono što vidi sa onim što su učile sve novakinje, pripremajući se da budu i babice. Sada je gledala majku, nešto bleđa nego do maločas.
     Ana se nasmeši devojčinoj zbunjenosti. "Tako je. Počelo je."
     Vivijen je zadivljeno gledala kako se trbuh njene majke grči pri novoj kontrakciji. Ana je prestala da korača i ščepala je ivicu stola, polako udišući vazduh. Nije mogla da podnese dodir odeće, pa su u njenoj kućici potpalili vatru, kako joj ne bi bilo hladno. Vivijen se znojila i u tankoj haljini, ali Juliji, koja je bila najiskusnija babica među njima, i staroj Eleni izgleda da je bilo sasvim prijatno dok su pričale kraj vatre.
     Poslednjih sati, otkako je porođaj počeo, Vivijeni se više puta učinilo da je ovo vrlo čudan način da ljudska bića dođu na svet. Bilo je gotovo lakše verovati u rimljanske priče o rađanju iz labudovog jajeta i sličnim čudnim počecima. Kao dete, na Netenovom imanju, gledala je kako se rađaju životinje, ali to je bilo veoma davno, i mada se sećala mladunaca kako izlaze, mokri i koprcavi, sGm postupak nije joj bio uočljiv kao sada, kada je videla kako se pod majčinom golom kožom grče mišići.
     Ana uzdahnu i ispravi se, istežući leđa.
     "Hoćeš li da te izmasiram?" upita Julija. Ana klimnu glavom i osloni se o sto dok joj je babica gladila leđa.
     "Kako možeš i dalje da hodaš?" upita Vivijen. "Mislila sam da si se umorila. Zar ti ne bi bilo lakše da legneš?" Ona pokaza ka krevetu, gde je preko sveže slame ležalo čisto platno.
     "Da", odgovori joj majka, "jesam umorna, i ne", ona naglo zaškripa zubima i dade Juliji znak da prekine masažu dok ne umine nova kontrakcija, "nije lakše ležati, brem meni nije. Kada stojim, bebina težina joj pomaže da iziđe... moja devojčica."
     "Tako si uverena da će biti devojčica!" uzviknu Vivijen. "Šta ako nosiš dečaka? Možda upravo rađaš Branitelja Britanije."
     "U ovom trenutku", zastenja porodilja, "bilo bi mi milo da vidim i hermafrodita."
     Julija načini znak protiv zla, a Vivijen zažmirka. Ova kontrakcija bila je jača i kada se završila, Anino lice bilo je vlažno od znoja.
     "Ali možda si u pravu. Mislim... da ću sad malo leći." Pustila je sto, a Vivijen joj je pomogla da legne. Jasno se videlo da su u tom položaju kontrakcije bolnije, ali u ovom trenutku bilo je veliko olakšanje što više ne stoji.
     "Postoji trenutak u svakom porođaju... kada bi žena najradije odustala od svega..." Ana zatvori oči, pažljivo dišući za vreme sledeće kontrakcije. "Devojke vrište za majkom... čak i sveštenice. Često sam to čula. I ja sam je zvala, prvi put."
     Vivijen priđe bliže, i pri sledećoj kontrakciji Ana je zgrabi za ruku. Po snazi stiska bilo je jasno koliki napor ulaže da ne vrišti.
     "Jesi li stigla dotle?"
     Ana klimnu glavom. Vivijen je pogleda i ugrize se za usnu kada joj se majčini prsti ponovo zariše u šaku. Prošla je kroz ovo i da bi mene donela na svet... To ju je uozbiljilo. Proteklih pet godina borila se bez ikakve griže savesti protiv majke i jedino čemu se mogla nadati bilo je da će umeti da izdrži u tome. Ali sada je Ana ležala u rukama Boginje, nesposobna da sadrži Njenu moć. Devojka je od svega najmanje očekivala da će joj biti dozvoljeno da vidi majku u ovakvim trenucima ranjivosti.
     Kontrakcija uminu, i Ana je ležala dahćući. Vreme je promicalo, a naredna kontrakcija nije dolazila. Možda i one nailaze u talasima, kao oblaci nošeni olujnim vetrom.
     Vivijen se nakašlja. "Zašto si me pozvala ovamo?"
     "Tvoja obuka zahteva da vidiš rađanje deteta..."
     "Tvog deteta? Mogla sam to videti i pomažući nekoj od žena iz močvare..."
     Ana odmahnu glavom. "Njima bebe same ispadaju, kao mačići. I sa mnom je tako bilo, prva tri puta. Kažu da se docnija deca rađaju sve brže, ali mislim da je moja materica zaboravila kako se to radi..." Ona uzdahnu. "Htela sam da vidiš... da nekim stvarima ne može da zapoveda čak ni Gospa od Avalona."
     "Nećeš ni da me položiš za sveštenicu. Zašto bi meni ovo bilo važno?" Vivijenin glas postade oštar.
     "Zar misliš da nisam želela da te vidim zavetovanu? Da, sad vidim, mogla si i tako da shvatiš. Pravi razlog..." ona prekide, odmahujući glavom. "Teško je pomiriti želje majke i sveštenice. Ovo dete možda će biti dečak, ili devojčica bez i malo dara. Kao Vrhovnoj sveštenici, dužnost mi je da pripremim naslednicu. Nisam smela da rizikujem tvoj život dok ne saznam..." ona izgubi dah od novog bola.
     A kao majka? Vivijen se ipak nije usudila da pita.
     "Pomozi mi da ustanem", promuklo reče Ana. "Duže će trajati ako i dalje budem ležala."
     Ona pusti da je Vivijen povuče za ruku, a onda joj se osloni o rame. Vivijen je, zbog male visine, mogla da je pridržava zgodnije od ostalih. Ana je uvek delovala tako zapovednički da njena kćer dosada nije ni shvatila koliko su njih dve zapravo slične.
     "Pričaj mi..." reče Ana dok su išle tamo-amo po sobi, zastajući pri svakoj kontrakciji. "Pričaj mi... o... Moni.. i farmi."
     Vivijen je iznenađeno pogleda. Ana je nikada ranije nije pitala o detinjstvu. No, žena koja joj se oslanjala o rame, dahćući, nije bila majka koju je mrzela, a sažaljenje joj otvori srce, pa uspomene same potekoše. Pričala je o zelenom, vetrovitom ostrvu sa drvećem poređanim duž obala prema kopnu, i o goloj obali prema prostranom, sivom moru. Pričala joj je o razubacanom kamenju koje je nekada bilo druidski hram, i o obredima koje su tamo još izvodile porodice čiji su preci preživeli pokolj pod Paulinusom. I pričala je o Netenovoj farmi i o teletu koje je spasla.
     "Sad je to sigurno matora krava, s mnogo svoje teladi."
     "Izgleda kao zdrav i srećan život... Nadala sam se da će tako biti, kada sam te dala Netenu." Kada je bol uminuo, ona se ispravi i nastavi da hoda, ali sada sporije.
     "Hoćeš li i ovo dete dati na usvojenje?" upita Vivijen.
     "Trebalo bi... čak i ako bude bilo jasno da je rođena za sveštenicu", žurno reče Ana. "Ali u poslednje vreme pitam se postoji li mesto gde bi mogla da bezbedno raste."
     "Zašto onda ne bi ostala? Svi su mi govorili da sam suviše velika za početak obuke."
     "Ja mislim..." poče Ana. "Bolje da legnem." Niz nogu joj je klizio mlaz krvi. Julija priđe da je pregleda, pa objavi daj joj je materica otvorena za četiri prsta, što su svi, izgleda, smatrali za dobar napredak, mada je Vivijeni sve i dalje delovalo nestvarno.
     "Najbolje je... da dete ima iskustva sa životom napolju. Anara je odrasla ovde. Mislim da ju je to, na neki način, učinilo slabijom." Njen pogled iziđe iz žiže i vilice se ukočiše od naleta novog bola.
     "Šta joj se desilo?" upita Vivijen, nagnuvši se tik do nje. "Zašto je umrla moja sestra?"
     U prvi mah pomislila je da joj majka neće odgovoriti. A onda primeti suzu kako joj klizi ispod spuštenih kapaka.
     "Bila je tako lepa, moja Anara... nije bila kao mi", šaputala je Ana. "Kosa joj je bila sjajna kao žitno polje pod suncem. Toliko je pokušavala da udovolji..."
     Stvarno nije bila kao mi! - smrknuto pomisli Vivijen, ali oćutala je.
     "Rekla je da je spremna za probu, i ja sam želela da joj verujem... želela sam da bude tako. I pustila sam je. Molim se, Vivijen", ona je steže za ruku, "da nikada ne držiš u naručju mrtvo telo rođene kćeri!"
     "Jesi li zato odlagala moje proglašenje?" zapanjeno upita Vivijen. "Zato što si se bojala?"
     "Za ostale mogu da procenim, ali ne i za tebe..." Ona tiho zacvile od narednog bola, a onda se malo opusti. "Mislila sam da ću znati kada je Anara spremna... Mislila sam da ću znati!"
     "Gospo, moraš da se opustiš!" Julija se naže nad njom, ljutito pogledavši Vivijen. "Pusti sada devojku, a ja ću sedeti kraj tebe."
     "Ne..." šapnu Ana. "Mora i Vivijen da ostane."
     Julija se namršti, ali nije se protivila, nego uze da masira Anin napeti trbuh. U tišini što je usledila, Vivijen začu tiho talasanje muzike i postade svesna da se to čuje već prilično dugo. Nijedan muškarac ne sme da uđe u sobu gde se rađa, ali Talesin možda sedi tik pred vratima.
     Volela bih da je i on ovde! ljutito pomisli Vivijen. Volela bih da svaki muškarac vidi kroz šta žena prolazi da bi mu podarila dete.
     Kontrakcije su postajale sve učestalije. Izgledalo je da Ana jedva ima vremena da udahne pre nego što joj se telo ponovo zgrči. Elena ju je držala za jednu ruku, a Vivijen za drugu, dok joj se Julija ponovo premestila niže nogu da je pregleda.
     "Hoće li još dugo?" šapnu deovjka dok je porodilja ječala.
     Julija sleže ramenima. "Ne preterano. Ovo je razdoblje kada telo završava otvaranje materice i priprema se da istisne dete. Budi mirna, Gospo moja", reče ona Ani, nastavljajući da joj blago masira trbuh.
     "Oh, Boginjo..." šapnu Ana. "Boginjo, molim te!"
     Ovo je nepodnošljivo, pomisli Vivijen. Ona se naže napred, mrmljajući ko zna kakve reči, samo da je ohrabri i umiri. Majčine oči, izbuljene od bola, uperiše se u njene, a onda iznenada kao da se izmeniše. Na trenutak je izgledala mlada; njena dugačka, znojem natopljena kosa postade kratka i kovržava.
     "Izarma!" šapnu ona. "Pomozi mi, i detetu!"
     A kao odjek začuše se reči: "Neka plod naših života bude vezan i priklonjen Tebi, Majko, Večita Ženo, koja poseduješ srž života Tvojih kćeri i držiš ga na dlanu i na srcu..." Dok je gledala bledo lice pod sobom, znala je da je i ona čula isto. Tog trenutka nisu bile majka i kćer, nego dve žene, sestrinske duše vezane jedna za drugu i za Veliku Majku iz života u život, još od kako su Mudri došli preko mora.
     A sa tim sećanjem dođoše i druga znanja, naučena u nekom drugom životu, u hramu čije su veštine porađanja daleko prevazilazile sve što je ikada bilo poznato ženama Avalona. Ona slobodnom rukom iscrta nad matericom porodilje simbol Boginje.
     Ana leže uz dubok uzdah, a Vivijen, iznenada ponovo pretvorena u sebe samu, oseti ogroman strah. A onda njena majka opet otvori oči, sada odlučne i mirne.
     "Podig... nite... me!" zasikta ona. "Vreme je!"
     Julija poče da izdaje uputstva. Pomogle su Ani da prebaci stopala preko ivice kreveta, tako da je sada gotovo čučala, dok su Elena i Vivijen klečale u slami da bi je pridržavale. Julija žurno razastre novo, čisto platno pod nju i stade da čeka dok je Ana stenjala i napinjala se. To je trajalo i trajalo; držati je, delovalo je kao da pokušavaš da uhvatiš neku ogromnu silu prirode. No, Julija ju je podsticala, govoreći da već vidi bebinu glavu - još samo jedno, jako napinanje i sasvim će izići.
     Vivijen, osećajući drhtaje u čitavom majčinom telu, poče da priziva Boginju u najgrozničavoj molitvi koju je ikad izgovorila. Ona naglo udahnu i oseti kako u njoj izvire vrelina kao da je udahnula vatru. Svetlost joj suknu kroz sve udove, sila suviše jaka da bi se zadržala u jednom ljudskom telu; ali tog časa ona je bila Velika Majka i rađala je svet.
     Kada je izdahnula, moć pokulja iz nje, silinom munje, pravo u telo žene koju je držala, a ova se zgrči i nape svom snagom. Julija uzviknu da glava izlazi, i Ana se nape ponovo, uz krik koji se svakako čuo sve do Inis Vitrina, i nešto mokro, crveno i koprcavo skliznu pravo u babičine ispružene ruke.
     Devojčica... U iznenadnoj, vrtoglavoj tišini, svi su zurili u novi život koji se upravo pojavio na svetu. Potom beba pokrete glavu i začu se slab, piskav krik.
     "A, ovo će biti fina cura", mrmljala je Julija, brišući maleno lišce mekom krpom i podižući bebu kako bi krv izišla iz pupčanika. "Elena, pridrži Gospu dok mi Vivijen ovde pomogne."
     Vivijeni su rekli šta treba da radi, ali ruke su joj drhtale dok je podvezivala pupčanik na dva mesta, a potom, kada se između dva podveza olabavio, uze nož i preseče ga.
     "Dobro je. Sad drži malenu dok ja pomognem oko posteljice. Tamo na stolu imaš platno da je poviješ."
     Vivijen se jedva usuđivala da diše kad joj je babica spustila u ruke novorođenče. Ispod slojeva porođajne krvi bebina koža bila je ružičasta, a paperjasta kosa, kako se sušila, obećavala je da će biti plava. Ovo neće biti vilinsko dete, nego zlatno, od rase kraljeva.
     Elena je pitala kako će se beba zvati.
     "Igrena..." promrmlja Ana. "Ime joj je Igrena..."
     Kao u odgovor, beba otvori oči, i Vivijenino srce bilo je izgubljeno. No, dok je gledala u to lišce, iznenada je zahvati Vid. Videla je lepu plavu ženu, u koju je znala da će izrasti to dete, i videla je da i ona ima svoju bebu. Ali to je bio jedar dečak, i u sledećem trenutku videla ga je odraslog, kako jaše u boj sa junačkim sjajem u očima i sa Mačem Avalona o boku.
     "Ime joj je Igrena", sopstveni glas čula je kao iz velike daljine, "i iz njene materice će poteći Branitelj Britanije..."

     Talesin je sedeo kraj ognjišta u glavnoj sali, svirajući harfu. Ovog proleća često je svirao. Sveštenici i sveštenice smešili su se kada bi ga čuli i govorili su da njihov bard daje glas njihovoj radosti, ravan snazi radosti barskih ptica koje su sa toplijim vremenom zaposele močvare oko Avalona. Talesin bi se samo nasmešio, klimnuo glavom i nastavio da svira, u nadi da niko neće primetiti kako mu se oči ne smeše.
     Trebalo bi da bude srećan. Iako nije mogao da je prizna, bio je otac lepe kćeri, i Ana se lepo oporavljala.
     Ali opravljala se sporo. Iako tokom porođaja nije vrištala, kao neke žene, on je sedeo dovoljno blizu njenih vrata da bi čuo zvuke koje je proizvodila dok je porođaj trajao i trajao. Tada je svirao i da ne bi čuo, koliko i da bi razvedrio one unutra. Kako to trpe ljudi koji začnu po jedno dete svake godine? Kako muškarac da nosi svest da voljena žena rizikuje smrt kako bi istisnula iz materice dete koje je on tamo usadio?
     Možda oni ne vole svoje žene toliko koliko on voli Gospu od Avalona. Ili možda oni nisu ukleti druidskim izoštrenim čulima koja su omogućila Talesinu da deli njenu agoniju. Vrhovi prstiju raskrvarili su mu se dok je pokušavao da snagom svoje muzike stvori ogradu pred tolikim bolom.
     A sada je imao novu tugu. Njegova sećanja na Vivijenino rođenje bila su nejasna - tada je bio zauzet ubičajenim poslovima, a porođaj je protekao lakše, i nije znao da je to dete njegovo. Ali, ko god da ju je začeo, Vivijen je sada bila njegova kćer. A Ana je konačno dala dozvolu za njeno posvećenje. Sada je razumeo zašto je Vrhovna sveštenica tako dugo otezala. I on će živeti u strahu sve dok se devojka ne vrati bezbedno iz magle.
     I zato je svirao, puštajući veliku harfu da nariče za svime što prolazi i što, ako se ikada vrati, više nikad neće biti isto. A u takvoj muzici, njegov bol i strah pretvarali su se u harmoniju.

     Vivijen je išla obalom jezera i gledala preko vode, ka oštrom vrhu Tora, prikupljajući hrabrost za probu koja će je pretvoriti u sveštenicu Avalona. Ako je išta moglo da je ubedi kako se više ne nalazi u svetu u kome je provela poslednjih pet godina, onda je to bilo ovo, jer umesto dobro poznatog kamenog prstena, na vrhu je videla dopola izgrađenu kulu. Bila je posvećena bogu po imenu Mihajlo, tako su joj rekli, mada su ga umesto bog zvali angelos. On je bio Gospodar Svetlosti, koga hirišćani prizivaju da se bori sa zmajskim moćima boginje zemlje koja je nekada obitavala u brdu.
     I još obitava, pomisli ona, mršteći se, u Avalonu. No, kakve god bile namere graditelja, ta falusoidna kula izgledala je manje pretnja po zemlju, a više izazov nebesima, svetionik koji označava protok moći. I ti hrišćani su mnogo nasledili od starijih religija, a tako malo razumeju njihovo pravo značenje. Pretpostavljala je da bi trebalo da joj bude milo što, čak i ovako izobličene, Misterije delom ipak opstaju u svetu.
     A to je bila jedina misterija koju će ikada više videti ako ne bude uspela da se vrati u Avalon. Proba i posvećivanje bili su jedno isto, jer sveštenica će postati upravo činom pretvaranja stvarnosti Inis Vitrina, koji leži u ljudskom svetu, u stvarnost Avalona.
     Vivijen se okrete da pogleda zemlju iza sebe, gde se delta reke Bru širila kroz splet močvara i livada, prema ušću Sabrine. Ako bi duboko udahnula, možda bi mogla da oseti nagoveštaj slanog mirisa dalekog mora.
     Nastavila je da se kreće, pa je videla bledu traku puta koji je vijugao tamo-amo između sivih grebena planine Mendip i, sa druge strane, naizgled prijatnijih visina Poldensa. Negde iza njih leže Lindinis i rimski putevi. Činilo joj se da bi mogla da krene u ma kom pravcu i da nađe sebi novi život. To je već jednom uradila. Ali sada bi mogla da odabere i da se vrati. Nije imala ništa sem košulje na sebi i malog, srpastog noža za pojasom, ali majka ju je konačno oslobodila.
     Vivijen sede na neko staro deblo i zagleda se u vodomara kako leti prostranstvom neba. Sunce je blistalo na vodi i odbijalo se od uglačanog drveta male barke koju su joj ostavili - zapravo, više splava pokretanog motkom, kakvog koristi narod iz močvare. Vazduh je još zadržao podnevnu toplotu, ali sa zapada je stizao laki povetarac, noseći sa sobom sveži dah mora. Za nju je bila pobeda čak i što može da bira hoće li izići u spoljašnji svet ili će se vratiti u Avalon; ali već je znala kakvu će odluku doneti.
     Suviše često je sanjala ovu probu, zamišljala svaki trenutak, smišljala šta će učiniti. Bila bi šteta da protraći toliko planiranje. Ali nije to uticalo na njenu odluku. Više joj nije bilo važno hoće li jednog dana ona ili mala Igrena postati Vrhovna sveštenica, niti je morala da dokazuje svojoj majci da u njoj teče istinska drevna krv. Oduševljenje uspešnim porođajem polako je bledelo, i Vivijen je znala da će se ona i Ana i dalje svađati - bile su suviše slične. Ali sada su se barem bolje razumele.
     Iako se Vivijenin cilj nije izmenio, rođenje male sestre izmenilo je njene motive. Da bi održala tu novu svest, morala je da se dokaže kao sveštenica. A želela je da se vrati, da se prepire sa majkom, da gleda kako Igrena raste i da sluša Talesinovu muziku.
     Što je sve divno i krasno, pomisli ona, ustajući da ponovo pođe duž obale. Ali i dalje to tek treba da učini.
     Magija, tako su je učili, predstavlja usmeravanje disciplinovane volje. Ali ponekad se volja mora zanemariti. Tajna leži u svesti kada treba primeniti kontrolu, a kada odustati. Nebo je sada bilo vedro, ali kako je morski vetar jačao, neizbežno će doneti maglu, koja će stići kotrljajući se sa reke Sabrine u vlažnom talasu, neizbežna kao plima.
     Nije trebalo da promeni maglu, nego sebe.
     "Gospo od Života, pomozi mi, jer bez Tebe, ne mogu da pređem na Avalon. Pokaži mi put... Pomozi mi da razumem", šaputala je, a onda uz svest da to nije razmena nego samo saopštavanje činjenice, nastavi: "Ja sam žrtva za tebe..."
     Vivijen se namesti udobnije na deblu i ukrsti članke na nogama kako bi imala bolju ravnotežu, spustivši šake na kolena, otvorenim dlanovima naviše. Prvi korak je da pronađe svoje središte. Ona udahnu, zadrža dah, pa da polako ispusti, a sa njime i sve uznemirujuće misli koje bi joj sada smetale. Udahni, izdahni, ponavljala je pokret, brojeći, a svest se u njoj pomerala ka unutra i dopirala u bezvremeni mir.
     A onda joj je u umu ostala sam jedna misao. Vivijen ponovo udahnu i spusti svoju svest naniže, duboko u tlo. Ovde, u močvari, to je ličilo na traganje za vodom, a ne za čvrstim temeljima kakvi se nalaze pod Torom; ovde je morala da lebdi na varljivoj, tečnoj podlozi. Vivijen ju je usisavala kroz korenje, koje je njen duh širio, i uvlačila, naviše, u peckavom talasu koji joj je izvirao iz temena i šikljao u nebo.
     U prvom oduševljenju, učinilo joj se da će njena duša napustiti telo; ali sada već nagonskom reakcijom, ona ponovo povuče energiju naniže, duž kičme, pa opet nazad u zemlju. Energija ponovo pođe naviše, i ovog puta Vivijen ustade, podižući ruke dok je moć pulsirala kroz nju. Strujanje postepeno postade vibracija, stub energije od zemlje do nebesa, a ona je bila provodnik.
     Potom spusti ruke i pruži ih pred sebe, i tim pokretom njen duh se otvori da primi sve u vodoravnoj ravni. Osećala je sve oko sebe, jezero, močvare i livade, skroz do bregova i do mora, kao senke svetlosti u viziji. Magla je bila pokretni veo preko njenih čula, hladna na koži, ali peckava od moći. Još zatvorenih čiju, ona se polako okrete ka njoj i usmeri svu svoju potrebu u nemi poziv.
     I magla stiže kao ogromni sivi talas, zaklonivši livadu i močvaru i samo jezero, sve dok Vivijen nije ostala jedino živo biće na svetu. Kada je i otvorila oči, nije bilo neke razlike. Tlo je bilo samo tamnija senka oko njenih nogu, a voda senka pokreta pred njom. Napipavala je put dok nije stigla do splava - delovao je nekako krhko, kao da mu je magla isisala i srž, a ne samo boju.
     Ali na dodir je bio sasvim čvrst, čak i pred ovako izmenjenim čulima, i kada je ušla u njega i otisnula se, osetila je poznati trzaj kad se odsukao. Tamna masa obale začas iščeze. Sada nije imala ni uporište na čvrstom tlu, ni odredište pred smrtnim očima. Imala je dve mogućnosti - ili da sedi tu gde jeste do svitanja, kada će kopneni vetar razduvati maglu, ili da pokuša da nađe kroz maglu put do Avalona.
     Iz dubine sećanja ona poče da priziva čaroliju. Rekli su joj da je čarolija pomalo drugačija za svakog ko je korsiti - ponekad je treba izmeniti pri svakoj upotrebi. Nisu bile bitne same reči, nego stvarnosti na koje se odnose. A nije bilo dovoljno samo izgovoriti čaroliju - reči su samo pokretač, mnemonički podsetnik koji podstiče promenu u duhu.
     Vivijen pomisli na planinu koju je videla kako se, pod izvesnom svetlošću, pretvara u priliku usnule Boginje. Pomislila je na Gral, koji je sGm po sebi samo jednostavna posuda, sve dok ga ne pogledaš duhovnim okom. Šta je magla kada nije magla? Šta je, zapravo, prepreka između svetova?
     Nema prepreke... Ta pomisao naprosto joj se pojavila u svesti.
     "Šta je magla?"
     Nema ni magle... Postoji samo privid.
     Vivijen razmisli o tome. Ako je magla privid, šta je onda sa zemljom koju krije? Da li je Avalon fatamorgana ili, zapravo, hrišćansko ostrvo nije stvarno? Možda nijedno od tog dvoga ne postoji izvan njenog uma, ali u tom slučaju, šta je ličnost koja ih zamišlja? Njene misli pratile su opsenu naniže, u beskonačnoj spirali nelogičnosti, i pri svakom okretu gubile su određenost jer su stalno nestajale granice kojima ljudi definišu postojanje.
     Nema Ličnosti...
     Pomisao koja je bila Vivijen zadrhta od dodira rastakanja. Iskra svesti govorila joj je da je ovo tama u kojoj se utopila Anara. Je li to odgovor, da uopšte ništa ne postoji?
     Ništa.... i Sve...
     "Ko si Ti?" kriknu Vivijenin duh.
     Tvoja Ličnost...
     Njena Ličnost nije bila ništa, svetlucava tačkica na ivici nestanka; a onda - istog časa, ili pre, ili posle, jer tu nije bilo Vremena - postade Jedno, sjaj koji ispunjava sve stvarnosti. U jednom beskonačnom trenutku, učestvovala je u toj ekstazi.
     A onda, kao list koji ipak nije dovoljno lak da bi leteo na vetru, ona pade, naniže, ka unutra, ponovo nastajući i stičući sve ono što je bila izgubila. Ali Vivijen koja se vratila u svoje telo nije bila sasvim ista Vivijen koja ga je napustila. I dok je preispitivala sebe, glas joj se vrati i ona zapeva talasave slogove magije za prelazak, i njime povrati svet.
     Znala je šta je učinila, čak i pre nego što su magle počele da se razdvajaju. To je bilo kao onaj trenutak kada se jednom pojavila između prepletenog drveća, sigurna da ide u pogrešnom pravcu, a onda, između dva koraka, osetila je promenu u svesti i znala je put.
     Kasnije, kada se Vivijen pitala kako to da je uspela tamo gde Anara nije, pomislila je da je to verovatno bilo baš zbog pet godina duge bitke kojom ju je majka naterala da izgradi ličnost koja može da podnese čak i dodir Ponora. Ali umesto da pridaje sebi preveliku važnost, znala je da je bilo onih koje su se izgubile tokom probe zato što su im duše već bile suviše blizu Jednog, pa su se duše stopile sa Njime bez razlike, kao što kap vode postaje jedno sa morem.
     Ushićenje tog spajanja još joj je bilo dovoljno blisko, i dok je nestajalo, Vivijen je brisala suze. Iznenada se setila koliko je plakala kada ju je majka poslala sa Netenom. Sve do sada nije dozvoljavala sebi da se seti tog dana.
     "Gospo... ne ostavljaj me samu!" šaputala je, i kao odjek javi joj se unutrašnja svest. "Nikada te nisam ostavila; nikada te neću ostaviti. Dok život traje, i duže, Ja sam tu..."
     Ali kako je unutrašnja svetlost bledela, magla se pretvarala u talasanje sjaja i rastakala se, i sledećeg trenutka Vivijen je stajala, ošamućena, pod punim sunčevim svetlom.
     Zažmirkala je od bleska svetlosti na vodi i bledom kamenu kuća i zelenoj travi Tora, i znala je da na svim svetovima nema lepšeg prizora od tog. Neko povika; ona zakloni oči rukom i prepoznade Talesinovu svetlu kosu. Pretržaivala je pogledom padinu, tražeći majku, i ukočila se očekujući stari bol. Talesin ju je čekao, verovatno još od trenutka kada je otišla. Zar njenoj majci nije stalo, čak ni sada, hoće li Vivijen uspeti ili neće?
     A onda joj srce poskoči; iznenada je znala da se njena majka krije jer ne može da prizna, ni sebi ni bilo kom drugom, koliko joj je stalo da njena najstarija živa kćer stigne bezbedno kući.

21.

     "Dig'i! Vivi, dig'i me!" Igrena je poružala punačke ručice, i Vivijen je, smejući se, podiže na ramena. Igrale su se po čitavoj bašti; dete bi prvo poželelo da siđe i istražuje, a onda da bude podignuto, pa da sve vidi.
     "Auh - muslim da je vreme da te Vivi spusti, mila, dok još imam leđa!" Sa četiri godine, Igrena je imala već gotovo pola Vivijenine visine, i nesumnjivo je bila Talesinova kćer; iako je imala crvenkastiju kosu, oči su im oboma bile istvetno, duboko plave.
     Igrena se veselo zakikota i otapka stazom, goneći leptira.
     Mila Boginjo, pomisli Vivijen dok je gledala odsjaje sunca u tim kovrdžama, kako će lepo biti to dete!
     "Ne, mila", povika ona kada Igrena iznenada skrenu ka živici, "to cveće ne voli da ga bereš!" Ali bilo je prekasno. Igrena je pokušala da dograbi cveće, i iz ogrebotine na dlanu već su joj izvirale crvene kapljice. Lice joj postade purpurno i već je uzimala vazduh za novi vrisak. Vivijen pohita da je podigne u naručje.
     "Mir, mir, lepa moja, je li te nevaljali cvet gricnuo? Vidiš, moraš da paziš. Hajde, daj da poljubim, pa će proći!" Vriska poče da jenjava dok ju je Vivijen njihala u rukama.
     Na nesreću, devojčica je imala pluća jednako razvijena kao i sve ostalo, i svi koji su je čuli, a to je bio gotovo čitav Avalon, već su joj jurili u pomoć.
     "Samo se ogrebala..." poče Vivijen, ali prva među onima što su pristizali bila je njena majka, i pred njom se osetila kao najmlađa novakinja, uprkos plavom polumesecu na čelu.
     "Mislila sam da tebi mogu da je poverim!"
     "Nije joj ništa!" uzviknu Vivijen. "Neka se nauči opreznosti na stvarima koje joj ne mogu ozbiljno nauditi. Ne možeš je zauvek držati pod staklenim zvonom!"
     Ana pruži ruke, i Vivijen, oklevajući, pusti devojčicu.
     "Svoju decu podiži onako kako ti želiš, kad ih budeš imala, ali nemoj mene učiti kako da podižem svoju!" dobaci Ana preko ramena dok je odnosila Igrenu.
     Ako si stvarno tako mudra mati, kako to da su prve dve kćeri koje si podizala sada mrtve, a da je u životu ostala sam ona koju si dala drugim ljudima? Sva crvena od stida, jer okupila se prilična publika, Vivijen uspe da se savlada i oćuti. Nije bila toliko besna da bi rekla jedinu stvar za koju je znala da joj majka nikada ne bi oprostila, i to baš zato što je možda istina.
     Otresla je prašinu sa suknje i strogo se zagledala u Eliju i Silviju, dve najmlađe novakinje. "Je li ona ovčija koža koju ste strugale potpuno čista? Onda, hajde", nastavi ona, pročitavši odgovor u njihovim oborenim očima, "koža neće mirisati ništa lepše od dugog stajanja, i mora se što pre očistiti i usoliti."
     Vivijen odlučno pođe ka štavionici, koja je bila postavljena niz vetar u odnosu na ostale zgrade, a devojke za njom. U ovakvim trenucima pitala se zašto je uopšte želela da bude sveštenica. I dalje je radila iste stvari. Jedina razlika bila je u tome što sada ima mnogo više odgovornosti.
     Kada su se približile jezeru, ona ugleda kako neko iz naroda močvare žurno hita splavom ka njima.
     "To je Heron!" uzviknu Elija. "Šta li hoće? Izgleda da mu se užasno žuri!"
     Vivijen zastade kao ukopana, setivši se saksonskog napada. Ali sigurno nije to - Vortimer je pre dve godine drugi put potisnuo Hengesta nazad na Tanatus. Devojke su već trčale ka obali. Ona pođe za njima, ali sporije.
     "Gospo!" Čak i u očajničkoj žurbi, Heron ju je svečano pozdravio. Otkako je donela Gral da ih spase, narod iz močvare poštovao ju je isto koliko i Gospu od Avalona, a ona nikako nije mogla da ih ubedi da prestanu.
     "Šta se desilo, Herone? Je li neka nesreća? Jesu li došli Saksonci?"
     "Nije opasnost po nas!" On se ispravi. "Odveli su dobrog sveštenika - oca Srećnog - ljudi su došli i odveli ga!"
     "Neko je odveo oca Fortunatusa?" Vivijen se namršti. "Ali, zašto?"
     "Kažu da ima loše misli koje se njihovom bogu ne dopadaju." Heron odmahnu glavom, očito nesposoban da razume u čemu je problem.
     Vivijen je bila jednako zbunjena, iako se sećala kako je Fortunatus rekao da neki hrišćani smatraju njegove ideje za jeres.
     "Hodi, Gospo! Tebe će slušati!"
     Vivijen je sumnjala u to. Njegova vera bila je dirljiva, ali izgledalo joj se mnogo lakše da poplaši saksonsku bandu nego da se snađe u svađama dve hrišćanske sekte. Činilo joj se da svedok sa Avalona neće ostaviti neki naročito povoljan utisak na Fortunatusove nadređene.
     "Pokušaću da pomognem, Herone. Ti se vrati, a ja ću govoriti sa Gospom od Avalona. Samo to mogu da ti obećam..."

     Vivijen je očekivala da njena majka odbaci Heronovu priču s učtivim žaljenjem, ali, začudo, izgledalo je da se ipak zabrinula.
     "Mi jesmo odvojeni od Inis Vitrina, ali i dalje postoji veza između nas", govorila je Ana, mršteći se. "Čujem da nas oni ponekad sanjaju, a kada kod njih vladaju nevolje, i naš posao trpi. Ako hrišćanski fanatici ispune ostrvo mržnjom i strahom, posledice ćemo osetiti i mi u Avalonu."
     "Ali šta možemo da učinimo?"
     "Već neko vreme se mislim da bi Avalon trebalo više da zna o vođama u spoljašnjem svetu i o njihovoj politici. U ranija vremena, Gospa od Avalona često je putovala i savetovala prinčeve. Otkako su došli Saksonci, to je postalo nepreporučljivo. Ali zemlja je sada mnogo sigurnija nego proteklih godina."
     "Hoćeš li ići, Gospo?" zaprepašćeno upita Julilja.
     Ana odmahnu glavom. "Mislila sam da pošaljem Vivijen. A uz put će moći da se raspita za tog Fortunatusa. Takvo iskustvo biće joj od koristi."
     Vivijen je piljila u nju. "Ali ja ne znam ništa o politici i prinčevima..."
     "Neću te poslati samu. Sa tobom će poći i Talesin. Rimljanima ćete reći da si njegova kćer - to će moći da razumeju."
     Vivijen brzo pogleda majku. Je li to bio odgovor na pitanje koje se ni ona ni Talesin nikada nisu usudili da postave? Ili joj je Gospa govorila kako treba da se ponaša? No, ma kakav razlog bio, razmišljala je devojka dok se spremala za putovanje, odabrala joj je jedinog saputnika sa kojim bi Vivijen uopšte pristala da napusti Avalon.

     Fortunatusov trag odveo ih je u Ventu Belgarum, čiji su čvrsti zidovi nosili tragove varvarskih napada, ali su i dalje stajali. Rekli su im da je glavni magistrat, čovek po imenu Elafije, trenutno domaćin biskupu koji im je došao u posetu, istom onom Germaniju koji im je bio toliko koristan protiv Pikta, pre deset godina. No, ovom prilikom njegova poseta bila je usmerena protiv njegovih, hrišćana. Dvojica britanskih biskupa bila su smenjena, a jedan broj sveštenika zatvoren, dok ne uvide u čemu su grešili.
     "Fortunatus je nesumnjivo među njima", reče Talesin dok su jahali kroz utvrđenu kapiju. "Podigni šal da pokriješ kosu, mila. Ti si čedna devica iz dobre porodice, sećaš se?"
     Vivijen ga pobunjenički pogleda, ali ga je ipak poslušala. Već je izgubila raspravu o putovanju u muškoj odeći, ali zarekla se da će, ako ikada postane Gospa od Avalona, uvek nositi odeću koja joj odgovara.
     "Pričaj mi o tom Germaniju", reče ona. "Verovatno neće hteti da razgovara sa mnom, ali dobro je poznavati neprijatelja."
     "On je sledbenik Martina, biskupa u Galiji, u Cezarodunumu, koga tamo sada poštuju kao sveca. Sveti Martin bio je imućan čovek koji je razdelio svu svoju imovinu, i čak je i ogrtač prepolovio da ga podeli sa nekim siromahom. Germanije propoveda protiv nejednakosti u bogatstvu, i zato je omiljen u narodu."
     "To mi se ne čini tako loše", primeti Vivijen, priterujući svog ponija tik kraj njegove mule. Posle Lindinisa i Durnovarije, počinjala je da se privikava na gradove, ali Venta je bila daleko najveći grad koji je ikada videla. Njen poni nervozno se trzao od mase sveta, baš kao i ona.
     "Da, ali masu brže ponese strah nego logika. Zato im on govori da će goreti u paklu ako ne budu imali dovoljno vere da bi im njihov bog oprostio, a, naravno, samo sveštenici rimske crkve imaju prava da određuju ko je dovoljno veran. On propoveda da je vandalska okupacija Rima, kao i naše nevolje sa Saksoncima, samo kazna božija zbog grehova bogataša. U ovako nesigurnim vremenima, takva filozofija veoma je privlačna."
     Vivijen klimnu glavom. "Da... svi želimo da okrivimo nekoga. A pretpostavljam da se Pelagije, i njegovi sledbenici, baš ne slažu s tim?"
     Upravo su prolazili širokom ulicom što je vodila ka forumu. Stražar na kapiji rekao je da se jereticima sudi u bazilici.
     "Sam Pelagije je mrtav već mnogo godina. Njegovi sledbenici uglavnom su ljudi iz stare rimljanske kulture, dobro obrazovani i navikli da misle svojom glavom. Njima se čini logičnije da će bog pre nagraditi dobronamernost i pravedno delovanje nego slepu veru."
     "Drugim rečima, oni misle da je važnije šta čovek čini nego u šta veruje, dok rimljanski sveštenici misle obrnuto..." zaključi Vivijen, i Talesin joj se nasmeši sa odobravanjem.
     Dvojica ljudi protrčaše kraj njih i poplašiše joj ponija. Talesin pruži ruku da preuzme uzde, a onda pogleda napred, pošto je zbog svoje i muline visine mogao da vidi dalje.
     "Nekakav nered - možda bi trebalo da ostanemo..."
     "Ne", reče Vivijen, "želim da vidim." Nastavili su, polako, dok nisu stigli do trga.
     Pred bazilikom se skupljala masa sveta. Čulo se mrmljanje nalik na prvo mumlanje grmljavine pred oluju. Mnogi od okupljenih nosili su jednostavnu radničku odeću, ali ali videla se i fino tkana nošnja, mada sada iznošena i prljava. Najverovantije izbeglice, kojima je takođe stalo da nađu žrtvenog jarca na kome će iskaliti sve svoje jade. Talesin se saže sa mule da upita šta se dešava.
     "Jeretici!" Upitani čovek pljunu na kaldrmu. "Ali biskup Germanije će ih srediti, svakako, i spašće ovu grešnu zemlju!"
     "Izgleda da smo stigli na pravo mesto", mirno reče Talesin, ali lice mu je bilo mračno.
     U pogrešno vreme... pomisli Vivijen, suviše zgrožena da bi išta rekla.
     Vrata bazilike se otvoriše, i dva čoveka u stražarskim uniformama iziđoše i postaviše se sa obe strane. Mrmljanje u masi se pojača. Ugledaše blesak zlata kada je izišao sveštenik, noseći vezeni plašt preko bele tunike. To je svakako biskup lično, zaključi Vivijen, jer imao je nekakav čudan šešir i nosio je ukrašen i pozlaćen štap nalik na pastirski.
     "Narode Vente!" povika on, i žamor se pretvori u prigušeno mrmljanje. "Bolno ste patili od paganskih mačeva. Razbojnici su harali ovom zemljom ka vukovi. Obraćali ste se Bogu - na kolenima ste ga pitali zašto vas kažnjava."
     Biskup mahnu štapom iznad glava i svi se pognuše, cvileći. Germanije ih na trenutak odmeri, a onda nastavi nešto mirnije.
     "Dobro ste pitali, deco moja, ali nije trebalo da molite Gospoda sa nebesa za milost, jer On čini po Svojoj volji, i samo Njegovom milošću možemo izbeći prokletstvo."
     "Moli se za nas, Germanije!" povika neka žena.
     "Još bolje - očistiću ovu zemlju. Svako od vas je rođen u grehu, i samo vera vas može spasti. A što se tiče Britanije, ovu pošast doneli su vam grehovi vaših vladara. Ali ko visoko leti, nisko pada. Pagani su bili srp u ruci Božjoj. Oni koji su jeli za bogatom trpezom, sada prose za koricu hleba, a oni koji su nosili svilene haljine, sada hode u ritama." On istupi, ponovo zamahnuvši onim savijenim štapom.
     "Tako je! Tačno! Bože, smiluj nam se!" Ljudi su se busali u grudi, bacajući se ničice na kamen.
     "Razmetali su se da će ih spasti njihova dela i govorili su da njihovo bogatstvo dokazuje ljubav Božju. Gde im je sad ljubav Božja? Pogani Pelagijevi jeretici su vas zaveli, ali milošću našeg Oca Nebeskog mi ćemo ih pročistiti!"
     Izgleda kao da je upravo i sam uzeo sredstvo za čišćenje, pomisli Vivijen; oči su mu bile iskočalene, i sa usana mu je prskala pljuvačka. Kako iko može da veruje u takve stvatri? No, ljudi su urlali u zanosu odobravanja. Njen poni pribijao se uz Talesinovu mulu, kao da čak i on želi da ga neko zaštiti.
     Vika se pojača kada su kroz vrata izišli novi stražari, gurajući pred sobom tri čoveka. Vivijen se ukoči, ne želeći da poveruje kako je jedan od tih okovanih nesrećnika Fortunatus. No, kao da je osetio njemu misao, prvi zatvorenik se ispravi i pogleda masu uz žalostan osmeh. Lice mu je bilo puno modrica i kosa raščupana, ali prepoznala je monaha sa kojim se sprijateljila. Potom stražari počeše da ih guraju niz stepenice.
     "Jeretici!" urlali su ljudi. "Đavoli! Vi ste navukli pagane na nas!"
     Da bar jesu, pomisli Vivijen. Kad bi sada naišla vojska pagana, mogla bi da rasturi ovaj poludeli skup.
     "Kamenujte ih!" povika neko, i sledećeg trenutka čitav forum prihvati taj uzvik. Ljudi su se saginjali da iščupaju kamenje iz kaldrme. Vivijen je videla kako ga bacaju; primetila je da je Fortunatusu glava okrvavljena; potom se masa sklopi oko njega.
     Biskup je dugo stajao i gledao, sa izrazom zgroženog zadovoljstva. Potom, kao da se prekasno setio kako bi hrišćani trebalo da budu ljubitelji mira, on se obrati jednom stržaru, i vojnici upadoše u gužvu, zamahujući drškama koplja.
     Čim je počela da prima udarce umesto da ih zadaje, masa poče da se rastače, i ubrzo se pretvori u nekoliko nemirnih grupa pod kontrolom stražara. Kada je borba počela, sveštenici su se povukli u baziliku. Čim je Vivijen mogla da vidi šta se dešava pred vratima, ona podbode svog ponija.
     "Vivijen, šta to radiš?" Talesinova mula odmah pođe za njom. No, ona je već stigla do skljokanih prilika koje su ostale u srcu borbe. Neki su već ječali i pokušavali da ustanu, ali tri čoveka ležala su potpuno nepomično, okruženi rasutim kamenjem.
     Vivijen skoči sa konja i naže se nad Fortunatusom. Preko starih rana sada mu je ponovo tekla krv. Jedno oko bilo mu je zatvoreno od otoka. Ona uplašeno potraži puls, i čim ga je dodirnula, drugo oko se otvori. Ona mu blago okrete glavu tako da može da je vidi.
     "Ljupka gospo..." On zbunjeno zatrepta. "Ali ovo nije Vilinska zemlja."
     "Oče Fortunatuse, kako se osećate?" On je još trenutak piljio u nju, a onda se nasmešio.
     "Pa, to si ti... moja devica sa brega. Ali kosa ti je porasla... šta ti radiš ovde?"
     "Došla sam da vam pomognem. Da sam samo stigla ranije! Ali sada ćemo vas odneti i ponegovaćemo vas i sve će biti dobro!"
     Fortunatus pokuša da odmahne glavom, ali se trže i ostade da nepomično leži. "Mogao sam da pobegnem od biskupovih ljudi", šapnu on. "Mislio sam da naprosto pređem u Vilinsku zemlju. Ali dugujem mu pokornost."
     "Ne dam da se vratite, pa da ponovo pokušaju da vas ubiju!" povika Vivijen.
     U njegovom osmehu bilo je ogromnog mira. "Ne... sada mi je ostalo još samo malo da pređem."
     Ponekad je neki bolesnik koga bi narod iz močvare doneo u Avalon i umirao, i sada, ispod krvi, prepoznala je slično bledilo i modre prelive na nosu i slepoočnicama. Neko mlađi možda bi i preživeo ove povrede, ali Fortunatusa je upravo izdavalo srce.
     "Hoćeš li se moliti za mene?"
     Sada je Vivijen piljila u njega. "Ali ja sam paganka... sveštenica!" Pokazala je polumesec na čelu.
     "Bojim se da sam zapravo veći jeretik nego što Germanije čak i sluti", šapnu Fortunatus, "jer ne mislim da se Bog može zatvoriti u kutijice u koje ljudi pokušavaju da Ga smeste. Ako je On Otac, onda može svakako da bude i Majka, i ako je tako, zar nije Boginja kojoj služiš samo još jedno Njegovo obličje?"
     Vivijenina prva reakcija bila je gnev; onda se setila trenutka Jedinstva kada se vratila kroz maglu u Avalon. Moć koju je tada osetila nije bila ni muška ni ženska.
     "Možda je tako..." promrmlja ona. "Moliću se Jednom koje je iznad svih razlika da te privede Svetlu." Primetila je grč bola na njegovom licu; potom poče pliće da diše.
     "Često sam mislio... da će smrt biti... kao kad pređeš među vile. Korak ka unutra i u stranu... izvan ovog sveta."
     Vivijen su oči pekle od suza, ali klimnula je glavom i uhvatila ga za ruku. Usne mu se pokretoše kao da pokušava da se nasmeši. Potom osmeh poče da bledi.
     Vivijen je sedela kraj njega, osećajući kako život kaplje iz starca kao voda iz napukle činije. Činilo joj se vrlo dugo, ali kada je podigla pogled sa ispražnjenog tela, Talesin je tek zaustavljao mulu kraj nje. Ona odmahnu glavom, pokušavajući da ne plače.
     "Mrtav je, ali neću im dati njegovo telo. Pomozi mi da ga odnesem."
     Bard se okrete u sedlu i načini prstima znak, mrmljajući čaroliju zbrke. Shvativši njegovu nameru, Vivijen mu se pridruži. "Vi nas ne vidite... Vi nas ne čujete... Ovde nije bilo nikoga..." Neka hrišćani misle kako su Fortunatusa odneli demoni, ako tako žele, samo neka ih ne vide.
     Talesin podiže starog sveštenika sebi preko sedla i pomože Vivijeni da uzjaše ponija, a potom raširi svoj ogrtač preko tela, uze obe uzde i polako pođe preko trga. Opsena ih je štitila dok nisu izišli iz grada. Vivijen bi najradije sahranila starca na njegovom svetom ostrvu, kraj kamena sa koga je prelazio u Vilinsku zemlju, ali Talesin je znao za jednu hrišćansku kapelu, sada napuštenu, ali i dalje svetu. Tu su ga položili, uz druidske obrede, a Vivijen, setivši se onog trenutka u magli kada se sjedinila sa Svetlošću i dokučila da su sve istine Jedno, pomislila je da Fortunatusu to svakako ne bi smetalo.

     Iako je prvi deo putovanja završen promašajem, ostatak je bio mnogo uspešniji, mada Vivijen uopšte nije marila za to. Otputovali su u Londinium, gde se Vrhovni kralj, sa svojim snažnim sinovima, trudio da održi privid vladavine. Vivijen je prepoznala Vortimera, onoga koji je došao u Avalon, iako je sada izgledao stariji. U prvi mah pobrkao ju je sa Anom; nije mu rekla da je ona bila sveštenica koja je pod velovima predstavljala Devicu u njegovom obredu. On je bio tiho ponosan na svoje uspehe protiv varvara, i ona nije nimalo sumnjala u njegovu odanost Avalonu.
     Njegov otac, Vortigern, bio je sasvim drugačiji: matori lisac, sada oženjen riđokosom Saksonkom. Dugo je vladao i mnogo preturio preko glave, i Vivijen je procenila da bi rado prihvatio svaki savez koji bi mu pomogao da održi moć. Ispričala mu je kako biskup Germanije svojim fanatizmom deli zemlju, iako se nije mnogo nadala da Vrhovni kralj želi ili može da preduzme nešto protiv njega. Ali poruku koju mu je donela od Gospe od Avalona, to je saslušao; Britanije radi, bio je spreman da se susretne sa svojim starim suparnikom Ambrozijem i da razgovara o saradnji, ukoliko se susret organizuje na neutralnom tlu.
     Potom ih je put vodio na zapad, ka uporištima u koja Saksonci još nisu stigli. U Glevumu je Ambrozije Aurelijanus, čiji se otac proglasio za imperatora i nadmetao se sa Vortigernom ko će dobiti suverenu vlast, prikupljao ljude. Sa zanimanjem je saslušao Gospinu poruku, jer iako je bio hrišćanin, od one razumne vrste, poštovao je druide i filzofe, i ranije se već sretao sa Talesinom.
     Bio je to visok čovek četrdesetih godina, crnokos i sa orlovskim, rimljanskim izgledom, ali većina njegovih ratnika bili su mladi. Jedan od njih, mršavi, plavokosi momak po imenu Uter, bio je gotovo njenih godina. Talesin ju je bockao da je stekla obožavaoca, ali ona ih je bojicu ignorisala. U poređenju sa princom Vortimerom, taj Uter je bio dete.
     Ambrozije je saslušao njenu žalbu na Germanija sa nešto saosećanja, jer i sGm je poticao iz klase koju je galski biskup tako rado napadao. No, Venta Belgarum nalazila se na delu ostrva koje više nije bilo saveznik ni njemu ni Vortigernu, a u svakom slučaju, svetovni vladar nije imao nikakvu vlast nad crkvenim licima. Njegov odgovor bio je mnogo učtiviji od odgovora Vrhovnog kralja, ali Vivijen je osećala da ni njegovo delanje u tom smislu neće biti ništa korisnije.
     Kada su ona i Talesin pošli putem ka Avalonu, smrknuto je razmišljala da li da prokune Fortunatusove ubice; zaustavilo ju je samo nejasno uverenje da im je sGm stari sveštenik verovatno oprostio.

     Ubedivši Vortigerna i Ambrozija da razmisle o savezu, Vivijen je posejala seme jedinstva Britanije, ali prvi izdanci pojavili su se tek naredne godine. Stigla je vest da Saksonci ponovo okupljaju snage istočno od Kantijuma, i Vortimer, rešen da ih ovog puta uništi, obratio se Avalonu. I tako je ispalo da je, tik pred Beltan, Gospa od Avalona otišla sa svetog ostrva i otputovala na istok, sa svojom starijom kćeri, sveštenicama i bardom, kako bi se sastala sa prinčevima Britanije.
     Za većanje je bio određen Sorviodunum, gradić na obali reke, gde se put sa severa ukrštao sa glavnim drumom iz Vente Belgarum. Raskrsnica je bila prijatno mesto, u senci drveća, otvoreno prema prostranoj ravnici na severu. Kada su putnici iz Avalona stigli, okolne livade bile su prošarane šatorima, nalik na nekakvo neobično prolećno cveće.
     "Mi sa istoka prolivli smo krv za odbranu Britanije", rekao je Vortigern sa svoje klupe pod hrastovim stablom. On nije bio krupan rastom, ali i dalje je bio snažan, a u kosi je imao više sedih nego što je Vivijen pamtila. "U poslednjem pohodu, moj sin Kategirn kupio je svojim životom život Hengestovog brata, na ušću Ritergabela. Tela naših ljudi pretvorila su se u zid koji je sprečio Saksonce da stignu do vas." On pokaza krovove Sorviodunuma koji su mirno počivali na suncu.
     "I čitava Britanija vam je zahvalna", mirno reče Ambrozije sa druge strane kruga.
     "Stvarno?" odvrati Vortimer. "Lako je govoriti, ali reči neće zaustaviti Saksonce." I on je izgledao stariji, više nije bio blistavi mladić koji se posvetio Boginji, nego dokazani ratnik. No, lice mu je i dalje ostalo isto, sa istim divljim ponosom sokola u zelenim očima.
     Heroj, pomisli Vivijen dok ga je posmatrala, sedeći kraj majke. Sada je on Branitelj. Svi su znali da su ovaj sastanak udesile sveštenice, ali nije bilo politički zgodno da se to javno prizna. Izaslanstvo Avalona bilo je smešteno u senci živice, dovoljno blizu da sve vide i čuju.
     "Može li išta da ih zaustavi?" upita jedan stariji čovek. "Koliko god da ih pobijemo, iz Germanije stižu novi i novi..."
     "Možda, ali ako budemo snažni, potražiće sebi lakši plen. Neka se obruše na Galiju, kao što su učinili Franci. Možemo ih oterati! Dovoljan bi bio još samo jedan pohod. Mene više brine kako da ih sprečimo da ponovo dođu."
     "Tako je", reče Ambrozije. Izgledao je na oprezu, kao da traga za dubljim značenjem u Vortimerovim rečima. Vortigern se glasno nasmeja. Pričalo se da je došao samo zato što ga je sin nagovorio, i da se ne nada da će išta postići.
     "Dobro znaš šta je za to potrebno", reče Vrhovni kralj. "Godinama sam se oko toga gložio sa tvojim ocem. Svejedno da li će biti imperator ili kralj, mora postojati jedan vladar kome će se pokravati čitava Britanija. I Rim je tako uspevao da stolećima zadržava varvare."
     "A ti bi theo da se pokoravamo tebi?" uzviknu jedan od Ambrozijevih ljudi. "Da predamo ovce na čuvanje onom ko je pozvao vukove?"
     Vortigern se okrete ka njemu, i Vivijen je tog časa shvatila kako je uspeo da tolike godine zadrži moć.
     "Poslao sam vukove da se bore protiv vukova, kao što su činili i Rimljani. Ali pre nego što sam se nagodio sa Hengestom, izgubio sam glas preklinjući svoje ljude da uzmu mač u svoje ruke i sami se brane - preklinjao sam ih, kao što sada preklinjem vas!"
     "Nismo mogli da isplatimo Hengesta, i zato se okrenuo protiv nas", reče Vortimer, mnogo mirnije. "Od tada je ono malo što su njegove horde ostavile bilo potrošeno na borbu protiv njih. A šta ste vi učinili, tamo u vašim mirnim planinama? Moramo da imamo ljude i sredstva za njih - ne samo za ovaj pohod, nego svake godine, kako bismo zaštitili ono što smo povratili."
     "Naše zemlje su opustošene, ali kroz nekoliko godina mira mogle bi da se iscele", preuze reč Vortigern. "A onda bi naše snage, ujedinjene, bile dovoljno jake da se probijemo kroz močvare i šume, koje štite Angle, i da opet zauzmemo zemlje Icena."
     Ambrozije je ćutke sedeo, ali nije skidao pogled sa Vortimera. Po prirodi stvari, mogao je očekivati da će nadživeti starca; ovaj mladić biće mu pravi suparnik, ili saveznik.
     "Odavno svi poštujemo tvoju odvažnost i pobede", polako reče on, "i svakako ti je na tome zahvalna čitava Britanija. Da nije bilo vas, vukovi bi nam odavno skočili za grlo. Ali ljudi žele da učestvuju u odlučivanju ko će trošiti njihov novac i koga će slediti. Tvoj narod ti duguje odanost. Ljudi sa zapada ne."
     "Ali tebe će pratiti!" uzviknu Vortimer. "Tražim samo da se borite, ti i tvoj narod, uz nas!"
     "Možda ti tražiš samo to, ali tvoj otac, čini mi se, želi da ga priznamo za vođu", odvrati Ambrozije. Nastupi teška tišina. "Evo šta pristajem", nastavi on. "Otvoriću svoja skladišta i poslaću vam sve što vam je potrebno za rat. Ali neću jahati pod Vortigernovom zastavom."
     Skup se rasturi u opštoj raspravi. Vivijeni su oči bile pune suza razočaranja, ali dok je žmirkala da ih otera, shvatila je da je Vortimer gleda sa nekakvom očajničkom nadom. Muška mudrost ga je izneverila. Šta je ostalo do da zatraži savet Avalona? Nije se začudila kada je okrenuo leđa ostalima i pošao ka njima.

     Vivijen je čitavog života slušala o Plesu Divova, ali nikada nije bila tamo. Jašući duž reke ka severu, željno je iščekivala da ugleda prvu mrlju tamnog kamena u ravnici. No, prvi ju je video Talesin, ionako najviši od njih, i pokazao je Vortimeru, a zatim Vivijen i Ani. Vivijeni je bilo milo što im je princ ovo omogućio. Kada je zamolio Gospu od Avalona da predskaže budućnost, ona mu je odvratila da se to najbolje može učiniti tako što bi iskoristili moć iz jednog obližnjeg drevnog mesta. Vivijen se pitala je li to bila istina, ili samo Ana nije želela da se bavi magijom pred mnogim radoznalim očima.
     Tročasovno jahanje svakako je bilo dovoljno da obeshrabri dokone radoznalce. Iako je popodnevno sunce bilo toplo, Vivijen uzdrhta. Ravnica se činila beskonačna, pod beskonačnim nebom; osećala se neobično ranjivo, kao mrav što gamiže po kamenom putu. Ali tamne tačkice postepeno su rasle. Sada je mogla da razabere pojedinačno kamenje.
     Dobro je poznavala kameni krug na vrhu Tora, ali ovaj je bio veći, okružen velikim rovom, a kamenje je bilo tačno uobličeno; većina onog koje je još stajalo imala je poprečne kamene grede, tako da je sve zajedno odavalo utisak pre zgrade nego svetog gaja. Neko kamenje je popadalo, ali to je tek neznatno umanjilo njihovu moć. Mada je trava oko kruga bila zelena i gusta, unutra je rasla tek poneka bledunjava vlat. Čula je da unutar kruga sneg nikada ne pada, niti se zadržava na kamenju.
     Kad su se još primakli, primetila je deliće okolnog kamenja kako vire iz tla. Unutar prstena nalazio se manji krug stubova, kao i četiri visoka, u polukrugu oko kamena-oltara. Pitala se u kakve stvarnosti se može proći kroz te tamne kapije. Sjahali su i sapeli konje - u ravnici nije bilo drveća za koje bi mogli da ih privežu. Vivijen, obuzeta radoznalošću, obiđe oko spoljašnjeg rova.
     "Pa, šta misliš?" upita je Talesin kada se vratila.
     "Čudno, ali stalno mislim na Avalon - ili pre na Inis Vitrin, gde obitavaju monasi. Teško da dva mesta mogu više da se razlikuju, ali unutrašnji krug gotovo je iste veličine kao krug koliba oko njihove crkve."
     "Tako je", reče Talesin žurno, gotovo sa strepnjom. Od prethodne večeri je postio, kako bi se pripremi za svoj udeo u predstojećoj magiji. "Prema našim predanjima, ovo mesto sagradili su mudraci koji su došli preko mora, iz Atlantide, u pradavna vremena, a verujemo da je svetac koji je zasnovao monašku zajednicu na Inis Vitrinu bio jedan od njih, ponovo rođen. Svakako je bio gospodar drevnog znanja i poznavao je načela razmera i broja. A postoji i još jedan razlog što se ovde oseća prisustvo Avalona." On pokaza preko ravnice, ka zapadu. "Jedna od linija moći pruža se odavde pravo do svetog kladenca."
     Vivijen klimnu glavom i ponovo se okrete da razgleda okolni predeo. Na istoku se video niz humki, koje su označavale grobove drevnih kraljeva, ali iza toga jedva da je bilo ljudskog traga, i talasavo prostranstvo trave bilo je samo ponegde prekinuto skupinicama kvrgavog drveća. Ovo je bilo pusto mesto, i mada su se u drugim delovima Britanije ljudi pripremali za veselu proslavu Beltana, ovde je bilo neke strogosti koja će uvek poricati vedrinu proleća.
     A niko od nas neće otići odavde neizmenjen... Ona se ponovo strese.
     Sunce je zalazilo, i kamenje je bacalo preko trave dugačke senke. Vivijen se nagonski odmače od njih, ali to ju je približilo usamljenom stubu koji je stajao kao stražar na severoistoku, čuvajući prilaz kamenom krugu. Talesin je prešao preko rova, do dugačkog kamena koji je ležao pljoštimice. Kleknuo je kraj njega, držeći u rukama rumeno prase koje su doneli sa sobom, vezano i koprcavo, i dok ga je ona gledala, on izvuče nož i precizno ga ubode odmah ispod vilice. Prase se trže, prodorno zaskičavši, a onda se zvuk pretvori u krkljanje. Bard ga je držao, i videlo se kako pomera usne u molitvi dok je crvena krv prskala šupljikavu površinu kamena.
     "Prvo ćemo pokušati na druidski način", tiho reče Ana Vortimeru. "On sada hrani njihove duhove i duhove ove zemlje."
     Kada je životinja iskrvarila, Talesin joj zguli traku kože i iseče ispod nje komadić mesa. Potom je ustao, već odsutnog pogleda, držeći u ruci crveno tkivo, natopljeno i crvenom svetlošću umirućeg sunca.
     "Hodi", tiho reče Ana kada je Talesin, hodajući kao u snu, pošao ka kamenom krugu. Vivijen se trgla dok je prelazila preko rova i preko mesta gde je žrtvovano prase, jer se osećala, mada ne tako snažno, isto kao kada je razdvojila maglu da bi se vratila na Avalon.
     Druid se ponovo zaustavio tik pred krugom. Stezao je i opuštao vilice, i sledećeg časa izvadio je iz usta komadić mesa i položio ga u podnožje jednog kamena, mrmljajući molitvu.
     "Gospodaru moj, došli smo na mesto moći", reče Ana princu. "Moraš ponovo reći zašto si nas doveo ovamo."
     Vortimer proguta knedlu, ali odgovorio je sigurnim glasom. "Gospo, želim da znam ko će vladati Britanijom i ko će povesti njene ratnike u pobedu."
     "Druidu, čuo si pitanje - možeš li da odgovoriš?"
     Talesinovo lice okrete se ka njima, ali oči ih nisu gledale. Istim pokretima kao u snu, on pođe ispod kamene grede i uđe u krug. Sunce je bilo gotovo na horizontu, i crni obrisi kamenja bili su oivičeni plamenom. Dok je išla za njim, Vivijen opet oseti trenutak vrtoglavice. Kada je ponovo mogla da usmeri svest, činilo joj se da je vazduh pun plamsavih čestica svetlosti. Druid podiže ruke ka zamirućem svetlu, okrete ih i promrmlja prema dlanovima nove reči prizivanja.
     Potom duboko uzdahnu, a zatim se sklupča kraj pljosnatog kamena u središtu, pokrivši lice dlanovima.
     "Šta sada?" šapnu Vortimer.
     "Sad čekamo", odgovori Vrhovna sveštenica. "Ovo je san transa, iz koga će izići prorok."
     Čekali su dok je nebo tamnelo, ali iako je padao mrak, sve unutar kruga ostajalo je nejasno vidljivo, kao da svetlost dopire odnekud iznutra. Blistave zvezde počinjale su svoj nebeski put. No, vreme nije imalo značaja. Vivijen nije imala predstavu koliko je prošlo dok Talesin nije počeo da mrmlja i meškolji se.
     "Spavaču, probudi se; u ime One koja rađa zvezde, pozivam te. Govori jezikom ljudi i reci nam šta si video." Ana kleče pred njega dok je pokušavao da ustane, oslanjajući se o kamen.
     "Tri kralja će biti, i boriće se za moć; Lisac, koji vlada sada, a posle njega Orao i Crveni Zmaj, koji će želeti da drži zemlju." Talesinov glas bio je dubok i spor, kao da još spava.
     "Hoće li uništiti Saksonce?" uipita Vortimer.
     "Soko će poslati Belog Zmaja u beg, ali tek Crveni Zmaj će ostaviti za sobom sina; njega će zvati pobednik Belog Zmaja."
     "A taj Soko..." poče Vortimer, ali Talesin ga prekide:
     "Soko u životu neće vladati; u smrti će čuvati Britaniju zauvek..." Druidu glava pade na grudi i glas mu se pretvori u šapat. "Ne traži da znaš više..."
     "Ne razumem." Vortimer sede na pete. "Već sam se posvetio Boginji. Šta još Ona želi od mene? Ovo je suviše znanja, ili nedovoljno. Pozovite Boginju, da čujem Njenu volju."
     Vivijen ga uznemireno pogleda, upozoravajući ga da pazi šta govori, jer reči izgovorene na tom mestu, u toj noći, imale su posebnu moć.
     Talesin je s mukom ustajao, otresajući glavom i žmirkajući kao da izranja iz duboke vode.
     "Pozovi Boginju!" Vortimer je sada govorio kao princ, navikao da naređuje, a druid je i dalje bio dovoljno blizu transa da se povinuje bez pitanja.
     Vivijen se trže čitavim telom kada svetlucava energija unutar kruga odgovori na poziv. No, usmerila se u njenu majku. Vortimer zapanjeno jeknu kada se sićušna prilika Vrhovne sveštenice iznenada povećala do stasa većeg od svakog smrtnog. Od kamenja odjeknu duboki smeh. Stajala je tako nekoliko trenutaka, šireći ruke i pokrećući prste kao da ih isprobava; potom se umirila, gledajući Vivijenino zapanjeno lice, pa Talesina, čiji je izraz jasno pokazivao da je tak sad shvatio šta je učinio, bez priprema i bez savetovanja sa ostalima.
     No, Vortimer, sa plamenom nade u očima, baci Joj se pred noge. "Gospo, pomozi nam!" povika on.
     "Šta ćeš Mi dati?" Njen glas bio je spor, i kao da se zabavljala.
     "Svoj život..."
     "To si Mi već ponudio, i zaista, to ću ti i tražiti. Ali ne još. Ovo što tražim ove noći..." Ona se osvrte i ponovo se nasmeja, "biće žrtva device..."
     Užasnuta tišina koja je usledila kao da je bila veoma duga. Talesin je stezao dršku noža kao da se boji da bi mogao da mu pobegne, i odmahivao je glavom.
     "Neka Ti bude dovoljna krv praseta, Gospo. Devojku Ti nećemo dati."
     Boginja se zagleda u njega. Dok Ju je gledala, Vivijen kao da je naslutila obličja senki gavrana u letu, i shvatila je da im je noćas došla kao Tamna Majka od pehara.
     "Zarekli ste se - svi vi - da ćete Mi služiti", strogo reče Ona, "a ipak mi ne dajete ono što tražim."
     Vivijen poče da govori pre nego što je znala šta će reći. Samoj sebi je zvučala drhtavo. "Ako to dobiješ, čemu će ti koristiti?"
     "Meni neće uopšte korititi. Ja već imam sve." Kao da je ponovo počela da se zabavlja. "Vi ćete naučiti... da život može doći samo kroz smrt i da ponekad poraz donosi pobedu."
     Ovo je proba, pomisli Vivijen, setivši se Glasa u magli. Ona otkopča svoj ogrtač i pusti ga da padne.
     "Druidu, ko zarečena sveštenica Avalona naređujem ti, u ime moći kojima smo se zakleli da služimo. Veži me, jer je telo slabo, učini kako Boginja nalaže." Ona priđe kamenu.
     Dok je Talesin, drhteći, uzimao pojas koji mu je pružila i vezivao joj ruke sa strane, Vortimer konačno dođe do glasa.
     "Ne! Ne smete!"
     "Prinče, da li bi poslušao da sam te molila da ne ideš u rat? Ovo je moj izbor i moja žrtva." Vivijenin glas bio je jasan, ali činilo joj se da dopire odnekud izdaleka.
     Mora da sam poludela, mislila je dok ju je Talesin podizao na kamen. Zaveo me je mračni duh ovog mesta. Ali bar će čisto umreti; videla ga je kako to vešto čini. Žena koja joj je bila i nije bila majka mirno ih je posmatrala iz podnožja kamena. Majko, ako je ovo zaista tvoje delo, biću osvećena, jer ću biti slobodna, ali kada se vratiš sebi, moraćeš da nosiš ovo sećanje.
     Kamen joj je u prvi mah bio hladan; potom postade topao i prijatan. Talesin je bio crni obris pod zvezdama. Izvukao je nož; svetlo se odbijalo od oštrice, jer se njegovo drhtanje prenosilo na metal. Oče, nemoj me izneveriti... pomisli ona i sklopi oči.
     I u toj tami ona ponovo začu smeh Boginje.
     "Druidu, skloni taj nož. Ne zahtevam tu vrstu krvi, i princ je taj koji treba da je pusti..."
     Vivijen u prvi mah nije imala pojma na šta Boginja misli. A onda začu zveket noža ispuštenog na kamen. Otvorila je oči i videla Talesina zgrčenog kraj jednog od spoljašnjih kamenova; plakao je. Vortimer je stajao kao okamenjen.
     "Uzmi je..." blago reče Boginja. "Zar si mislio da ću čak i ja zahtevati žrtvu na veče Beltana? Njen zagrljaj će te učiniti kraljem." Ona polako priđe princu i poljubi ga u čelo. Potom iziđe iz kruga, i ubrzo i Talesin ode za Njom.
     Vivijen sede na kamen. "Možeš da me odvežeš", reče Vortimeru koji se još nije micao. "Neću pobeći od tebe."
     On se drhtavo nasmeja i kleče pred nju, petljajući oko čvora. Vivijen pogleda njegovu pognutu glavu s iznenadnom nežnošću, za koju je znala da je početak želje. Kada je pojas konačno skliznuo sa nje, on joj položi glavu u krilo, grleći joj butine. Između njih ona oseti vrelo pulsiranje; iznenada zadihana, provlačila mu je prste kroz crnu kosu.
     "Hodi, voljeni moj, kralju moj..." konačno je šapnula, i on je ustao i legao na kamen kraj nje.
     Vortimerove ruke postajale su sve odvažnije, sve dok nije osetila kako se rastače. Potom oseti kako je njegova težina pritiska na kameni oltar, i njena svest se rasu duž linija moći koje su se razilazile od ovog kamenja. Ovo je smrt... Nagoveštaj pomisli brzo uminu. Ovo je život... Njegov tihi krik ponovo je vrati.
     Te noći su umirali mnogo puta, i ponovo se rađali u zagrljajima.