"I nisu vam potrebni, gospo", rekao je, a ona je primetila da joj opet gleda grudi. Zar nikada ranije nije video opal? Ili gleda u njene dojke? Iznenada je postala bolno svesna da joj grudi više nisu čvrste i visoke kao pre nego što je dojila Morganu. Osetila je da joj se lice žari, pa je brzo otpila gutljaj svežeg, hladnog mleka.
     Uter je bio visok i svetle puti, čvrste i nenaborane kože. Mogla je da oseti njegov znoj, čist i svež kao dečiji. Pa ipak, nije bio suviše mlad, jer plava kosa mu se već poprilično proredila na temenu. Osetila je neobičnu nelagodnost, kakvu nikada ranije nije iskusila; butina mu se nalazila na klupi tik uz njenu i bila je strašno svesna toga. Oborila je pogled i gricnula hleb namazan maslacem, slušajući kako Gorloas i Lot raspravljaju šta će se desiti ako rat stigne do zapadnih zemalja.
     "Saksonci su borci, tačno", pridružio im se Uter, "ali oni se ipak donekle civilizovano bore. Severnjaci, Škoti, divlji narodi iz zemalja iza njih - to su ludaci, jurišaju goli i vrišteći, i važno je obučiti trupe da ih čvrsto dočekaju, a ne da se razbeže u strahu pred takvim jurišem."
     "Zato su legije bolje nego naši ljudi", rekao je Gorloas, "jer njih čine vojnici po izboru, disciplinovani, obučeni za borbu, a ne ratari i seljaci pozvani u borbu bez znanja kako se to radi, koji će se vratiti na svoja imanja čim opasnost prođe. Britaniji su potrebne legije. Ako bismo se ponovo obratili imperatoru..."
     Ambrozije se blago nasmešio. "Imperator ima dovoljno svojih problema. Potrebni su nam konjanici, legije konjanika; ali ako želimo legije u Britaniji, Utere, moraćemo da ih sami uvežbamo."
     "To se ne može učiniti", odlučno je rekao Lot, "jer naši ljudi se bore za odbranu svojih domova i iz odanosti prema svojim poglavarima klanova, a ne za nekog Velikog Kralja ili imperatora. I za šta se bore, ako ne za to da se vrate kući i uživaju u njima posle bitke? Ljudi koji me prate, prate mene - a ne neki ideal slobode. Imao sam problema da ih povedem ovako daleko na jug - govore, donekle opravdano, da kod nas nema Saksonaca, pa zašto bi išli da ih traže negde drugde? Kažu, kad Saksonci stignu do naše zemlje, biće vremena da se borimo i pobedimo, ali južnjaci bi trebalo da se sami postaraju za odbranu svoje zemlje."
     "Zar im nije jasno, ako dođu i zaustave Saksonce ovde, onda horde neće uopšte stići do njihovog..." počeo je Uter, ali Lot se nasmejao i podigao ruke.
     "Mirno, Utere! Ja to znam - samo moji ljudi ne znaju! Ambrozije, od ljudi severno od velikog zida nećeš dobiti nikakve legije za Britaniju, niti redovnu vojsku."
     "Možda je Cezar ipak bio u pravu", promuklo je rekao Gorloas. "Možda bi trebalo da obnovimo zid. Ne da zadržimo severnjake van velikih gradova, što je on hteo, nego da sprečimo Saksonce da uđu u naše zemlje, Lote."
     "Nemamo ljudi za to", nestrpljivo je rekao Uter. "Uopšte ne možemo odvojiti za to obučenu vojsku. Možda bi trebalo da na Saksonkim obalama ostavimo ugovorne trupe, a mi da uspostavimo uporište na zapadu, pred Škotima i severnjacima. Mislim da bi trebalo da napravimo glavno uporište u Letnjoj zemlji; onda neprijatelj neće moći da dođe usred zime i uništi nam logore kao pre tri godine, jer neće umeti da prođu između ostrva."
     Igrena je pažljivo slušala, jer bila je rođena u Letnjoj zemlji i znala je kako zimi more prodire u unutrašnjost i plavi zemlju. Ono što je preko leta bilo prohodno, mada blatnjavo tlo, zimi postaje niz jezera i prostranih unutrašnjih mora. Čak i vojski bi bilo teško da zađe u tu zemlju, osim usred leta.
     "To mi je i Merlin rekao", odgovorio je Ambrozije, "i ponudio je mesto za logor našim vojskama u Letnjoj zemlji."
     Urijens se oglasio promuklim glasom. "Ne volim da prepustim Saksonske obale ugovornim trupama. Saksonci su Saksonci i držaće se zakletve samo dok njima to odgovara. Mislim da je Konstantin ugovorom sa Vortigernom načinio najveću moguću grešku..."
     "Ne", prekinuo ga je Ambrozije. "Pas koji ima vučje krvi boriće se žešće protiv drugih vukova nego bilo koji drugi pas. Konstantin je Vortigernovim Saksoncima dao njihovu zemlju, i oni se bore da je brane. To Saksonci žele: zemlju. Oni su ratari i boriće se do smrti kako bi odbranili svoju zemlju. Ugovorne trupe su se odvažno borile protiv Saksonaca koji su došli da se iskrcaju na našim obalama..."
     "Ali sad ih ima tako mnogo", rekao je Urijens, "da zahtevaju da im se proširi teritorija, i zapretili su da će sami doći i uzeti je ukoliko im je ne damo mi. I sad, kao da nije dovoljno boriti se protiv Saksonaca sa druge strane mora, moramo da se borimo i protiv onih koje je Konstantin doveo u našu zemlju..."
     "Dosta", rekao je Ambrozije, podigavši mršavu ruku, a Igreni se učinio užasno bolestan. "Ne mogu da popravljam greške, ako su i bile greške, onih ljudi koji su umrli pre nego što sam se rodio; dosta mi je da popravljam sopstvene greške, a neću poživeti dovoljno ni to da obavim. Ali učiniću što mogu dok sam živ."
     "Mislim da je najvažnije i najbolje", rekao je Lot, "da oteramo Saksonce iz svojih kraljevstava, a onda da se osiguramo od njihovog povratka."
     "Mislim da se to ne može", odgovorio je Ambrozije. "Oni su živeli tu još od svojih pradedova, i ako nećemo da ih sve pobijemo, nema načina da ih nateramo da napuste zemlju koju smatraju svojom; niti ćemo prekršiti ugovor. Ako počnemo da se međusobno borimo, mi na britanskim obalama, kako ćemo imati snage i oružja za borbu kada nas napadnu spolja? Osim toga, među Saksoncima na obalama ima i hrišćana i boriće se uz nas protiv divljaka i njihovih varvarskih bogova."
     "Meni se čini", rekao je Lot, uz mračan osmeh, "da su britanski biskupi imali pravo kada su odbili da pošalju misionare da spasu duše Saksonaca na našim obalama, rekavši da, ukoliko Saksonci smeju da uđu u raj, onda oni sami to ne žele! Imamo dovoljno problema sa Saksoncima na ovom svetu, moramo li da ih trpimo i u raju?"
     "Mislim da pogrešno shvataš raj", javio se poznati glas, a Igrena je osetila neku neobičnu, šuplju opreznost. Pogledala je niz sto ka govorniku, koji je nosio običan sivi ogrtač, krojen kao monaški. Ne bi prepoznala Merlina u toj odeći, ali glas bi mu prepoznala u svako doba. "Zaista misliš da se ljudske svađe i nesavršenosti mogu nastaviti i u raju, Lote?"
     "Pa, što se toga tiče, nisam još razgovarao sa nekim ko je bio u raju", odgovorio je Lot, "a mislim da niste ni vi, gospodaru Merline. Ali govorite veoma mudro, kao sveštenik - jeste li u starosti stupili u Sveti Red, ser?"
     Merlin se nasmejao. "Imam nešto zajedničko sa vašim sveštenicima. Proveo sam mnogo vremena pokušavajući da odvojim ljudsko od božanskog, i kada sam uspeo, otkrio sam da ne postoji neka velika razlika. Ovde, na Zemlji, to se ne vidi, ali kada budemo ostavili svoja tela znaćemo više i znaćemo da naše razlike Bogu ne znače ništa."
     "Pa zašto se onda borimo?" upitao je Uter i nasmešio se kao da se šali sa starcem. "Ako će sve naše razlike biti poništene u raju, zašto ne spustimo oružje i lepo izgrlimo Saksonce kao braću?"
     Merlin se opet nasmešio i odgovorio prijateljskim glasom. "Kada svi budemo bili savršeni, upravo tako će se i desiti, gospodaru Utere, ali oni to još ne znaju, baš kao ni mi, a dok ljudska sudbina tera ljude da se bore, moramo učestvovati u njoj dok nas veže život smrtnika. Ali treba nam mir u ovoj zemlji kako bi ljudi mislili na raj, a ne na bitke i rat."
     Uter se nasmejao. "Nisam ljubitelj sedenja i razmišljanja o raju, starče; ostavljam to tebi i ostalim sveštenicima. Ja sam čovek ratnik, bio sam to čitavog života i očekujem se da proživim čitav život u ratu, kao što pristaje onome ko je muškarac, a ne monah!"
     "Budi pažljiv sa svojim nadama", odogvorio je Merlin, oštro ga pogledavši, "jer bogovi ti ih mogu i ispuniti."
     "Ne želim da postanem star i da razmišljam o raju i miru", rekao je Uter, "jer to mi se čini veoma dosadno. Želim rat, pljačku i žene - oh, da, žene - a sveštenici ne odobravaju ništa od toga."
     "Pa onda nisi mnogo bolji od Saksonaca, zar ne, Utere?" javio se Gorloas.
     "I tvoji sveštenici kažu da moramo voleti svoje neprijatleje, Gorloase", rekao je Uter, smejući se, i pružio ruku preko Igrene da dobrodušno potapše njenog muža po leđima, "i zato ja volim Saksonce, jer mi pružaju ono što želim od života! A i ti bi trebalo tako, jer kada budemo neko vreme imali ovakav mir, možemo uživati u gozbama i ženama, a onda ćemo se vratiti u rat, kao što pristaje pravim muškarcima! Zar misliš da žene vole muškarce koji žele da sede kraj vatre i obilaze svoje imanje? Zar misliš da bi tvoja lepa gospa bila srećna sa ratarom kao što je srećna sa vojvodom i ratnikom?"
     Gorloas je ozbiljno odgovorio. "Dovoljno si mlad da tako govoriš, Utere. Kada dođeš u moje godine, i tebi će biti muka od ratovanja."
     Uter se nasmejao. "Je li i tebi muka od ratovanja, gospodaru Ambrozije?"
     Ambrozije se nasmešio, ali izgledao je veoma umorno. "Nije važno je li mi muka od ratovanja, Utere", rekao je, "jer Bog je u svojoj mudrosti odabrao da mi pošalje rat za čitav život, i tako i treba da bude, jer to je njegova volja. Braniću svoj narod, i to mora činiti i onaj ko dođe posle mene. Možda ćemo u tvoje vreme, ili u vreme naših sinova, proživeti dovoljno u miru da se upitamo za šta se to borimo."
     Javio se Lot od Orknija, svojim uglađenim glasom. "Eto, postali smo filozofi, gospodaru Merline, moj kralju; čak i ti, Utere, i ti si se upustio u filizofiju. Ali nismo rekli ništa što bi nam pomoglo da odlučimo šta ćemo protiv divljaka koji nadiru na nas sa istoka i sa zapada, i protiv Saksonaca na našim obalama. Mislim da nam je svima jasno da od Rima nema pomoći; ako želimo legije, moramo sami da ih stvorimo, a mislim da moramo imati i svog Cezara, jer kao što je vojnicima potrebno da imaju kapetane i kralja, tako je svim kraljevima ovog ostrva potrebno da imaju nekoga ko će njima vladati."
     "Čemu potreba da svog Velikog Kralja zovemo Cezarom? Ili da tako mislimo o njemu?" upitao je čovek za koga je Igrena čula da ga oslovaljavaju imenom Ektorijus. "Cezari su vladali Britanijom sasvim dobro u svoje vreme, ali sada vidimo veliki nedostatak takvog carstva - kada imaju nevolje u svom glavnom gradu, povlače legije i prepuštaju nas varvarima! Čak i Magnus Maksimus..."
     "On nije bio imperator", nasmešio se Ambrozije. "Magnus Maksimus je želeo da bude imperator, dok je komandovao ovdašnjim legijama - to je uobičajena ambicija svih vojskovođa." Igrena je videla da je dobacio preko njene glave brz osmeh Uteru. "I zato je poveo svoje legije na Rim, želeći da ga proglase imperatorom - ne bi bio ni prvi ni poslednji koji je to učinio, uz podršku vojske. Ali nikada nije stigao do Rima, i sve ambicije su mu propale, osim što je ostavio za sobom nekoliko lepih priča - u tvojim velškim brdima, Utere, i dalje se priča o Magnusu Velikom koji će se ponovo vratiti sa svojim velikim mačem, na čelu legija, i spasti ih od svih napadača..."
     "Zaista", nasmejao se Uter, "povezali su ga sa predanjem koje su dugo bili zaboravili, o kralju koji je bio i kralju koji će ponovo doći da izbavi svoj narod iz velike nevolje. Pa, kad bih mogao da nađem takav mač, i ja bih mogao da pođem u brda i podignem legija koliko god želim."
     "Možda nam upravo to i treba", ozbiljno je rekao Ektorijus, "kralj iz legende. Kad bi se našao kralj, ni mač ne bi trebalo dugo tražiti."
     "Tvoji sveštenici bi rekli", mirno se nadovezao Merlin, "da je jedini kralj koji je bio i koji će biti - njihov Hrist u raju, i da onima koji ga slede drugi nije potreban."
     Ektorijus se nasmejao, kratkim, oštrim smehom. "Hrist nas ne može povesti u bitku. Niti - ne nameravam da hulim, gospodaru - niti bi vojnici sledili zastavu Kneza Mira."
     "Možda bi trebalo da nađemo kralja koji bi ih podsetio na predanja", rekao je Uter, a u sobi je zavladala tišina. Igrena, koja još nikada nije slušala muškarce kako se savetuju, i dalje je umela dovoljno dobro da čita misli kako bi znala šta svi čuju u ovoj tišini: saznanje da Veliki Kralj koji sedi među njima neće dočekati naredno leto. Koji od njih će sedeti na njegovom prestolu, dogodine u ovo vreme?
     Ambrozije je zavalio glavu na naslon, i to je Lotu bio znak da se oglasi žurnim, ljubomornim glasom: "Veoma ste umorni, ser; zamorili smo vas. Dozvolite da pozovem vašeg komornika."
     Ambrozije mu se nežno nasmešio. "Ubrzo ću se dovoljno naodmarati, rođače, i to veoma dugo..." Ali i to malo reči predstalvjalo je preveliki napor, pa je uzdahnuo, dugim, drhtavim uzdahnom, i pustio da mu Lot pomogne da ode od stola. Muškarci su se potom podelili u grupice, prigušeno nastavljajući razgovor.
     Onaj po imenu Ektorijus prišao je vojvodi od Kornvola. "Moj gospodar od Orknija ne propušta priliku da se istakne, prerušivši to u brigu za kralja - sada smo mi zlobnici koji su zamorili Ambrozija i time mu skratili život."
     "Lotu nije važno ko će biti odabran za Velikog Kralja", odgovorio je Gorloas, "samo da Ambrozije ne bude u prilici da objavi svoj izbor, čime bi mnogi od nas - i ja među njima, a čini mi se i ti, Ektorijuse - bili obavezani."
     "Kako to?" upitao je Ektorijus. "Ambrozije nema sina i ne može da imenuje naslednika, nego može samo da nam saopšti svoju želju i on to zna. Uter je suviše željan Cezarovog purpura da bi mi odgovarao, ali, sve u svemu, bolji je od Lota, i ako bi trebalo birati između dve kisele jabuke..."
     Gorloas je polako klimnuo glavom. "Naši ljudi će poći za Uterom. Ali Plemena, Bendigejd Vran i njima slični, neće poći za nekim ko je toliko Rimljanin; a Plemena su nam potrebna. Pošli bi za Orknijem..."
     "Lot nije građa za Velikog Kralja", rekao je Ektorijus. "Bolje da izgubimo podršku Plemena nego podršku čitave zemlje. Lot običava da sve podeli u sukobljene grupice, koje imaju poverenja samo u njega jednog. Fuj!" Pljunuo je. "On je zmija i tu nema šta drugo da se kaže."
     "A ipak je ubedljiv", rekao je Gorloas. "Ima pamet, i hrabrost, i maštu..."
     "Sve to ima i Uter. A imao Ambrozije priliku da to zvanično kaže ili ne, Uter je čovek koga on želi."
     Gorloas je mračno stegao zube. "Istina. Istina. Čast me obavezuje da ispunim Ambrozijevu volju. Ipak, voleo bih da njegov izbor padne na nekoga čiji bi karakter odgovarao njegovoj hrabrosti i sposobnostima vođe. Ne verujem Uteru, pa ipak..." Odmahnuo je glavom i pogledao Igrenu. "Dete, tebe ovo svakako ne zanima. Narediću da te moja pratnja odvede u kuću gde smo noćili."
     Otpuštena kao devojčica, Igrena je u podne stigla kući ne pobunivši se. Imala je o čemu da razmišlja. Znači, čak i muškarci, čak i Gorloas, mogu biti čašću vezani da otrpe ono što im se ne dopada. To joj ranije nije padalo na pamet.
     A Uterov pogled, uperen u nju, progonuo ju je u mislima. Kako je zurio u nju - ne; ne u nju, nego u njen dragulj. Je li ga Merlin nekako začarao, kako bi Utera privukla žena koja ga nosi?
     Moram li da postupam po Merlinovoj želji, i Vivijeninoj, moram li se mirno podati Uteru, kao što sam se podala Gorloasu? Od te pomisli se grozila. Pa ipak... stalno je osećala Uterov dodir na ruci i njegove zelene oči uperene u svoje.
     Mogla bih isto tako da verujem kako je Merlin začarao opal kako bih se ja zagledala u Utera! Stigli su do kuće, i ona je ušla unutra i skinula dragulj, pažljivo ga ušuškavši u džepić na pojasu. Kako je to glupo, pomislila je, pa ja ne verujem u te stare bajke o ljubavnim čarolijama. Ona je odrasla žena, ima devetnaest godina, nije glupo dete. Ima muža, a možda ovog časa u materici nosi seme koje će postati sin što ga on želi. A ako bi se i zagledala u nekog muškarca, ako bi poželela da se igra preljube, svakako ima muškaraca privlačnijih od tog velikog suklate, sa neurednom kosom nalik na saksonsku i severnjačkim manirima, koji prekida misu i upada na kraljev doručak. Pa, mogla bi da povede u krevet Gorloasovog oružara, koji je barem mlad i lep. A, naravno, kao dolična supruga, ionako je ne zanima da dovodi u krevet drugog muškarca osim zakonitog muža.
     A ako to i učini, svakako neće odabrati Utera. Pa on bi bio gori nego Gorloas, veliki, trapavi ovan, mada su mu oči sive kao more, a šake snažne i nenaborane... Igrena je poluglasno opsovala, izvukla iz prtljaga malu preslicu i sela da prede. Otkuda da je počela da razmišlja o Uteru, kao da ozbiljno razmatra ono što je Vivijen zatražila od nje? Zar će Uter zaista biti naredni Veliki Kralj?
     Videla je kako ju je gledao. No, Gorloas je rekao da je on požudan; da li tako gleda sve žene? Ako već mora da mašta, bolje da razmišlja o nečem razumnom, na primer kako je Morgani bez majke, i da li nastojnica pažljivo nadgleda Morgozu kako ne bi bacila oko na nekog od vojnika što čuvaju zamak. Morgoza bi sada mogla da se zaleti i izgubi devičanstvo s nekim privlačnim muškarcem, ne razmišljajući o časti i pristojnosti; nadala se da će otac Kolumba održati devojci dobru pridiku.
     Moja mati birala je ljubavnike kako bi začela decu, a ona je bila velika sveštenica Svetog ostrva. Vivijen je radila to isto. Igrena je pustila da joj preslica padne u krilo; namrštila se, razmišljajući o Vivijeninom proročanstvu da će njeno dete sa Uterom biti Vrhovni Kralj koji će zaceliti zemlju i sjediniti u miru zaraćene narode. Ono što je jutros čula za kraljevskim stolom ubedilo ju je da će takvog kralja trebati tražiti nadaleko.
     Ponovo je uzela preslicu. Takav kralj im je potreban sada, a ne kada neko dete koje još nije ni začeto doraste do zrelosti. Merlin je opsednut starim predanjima o kraljevima - šta je ono pomenuo jedan od kraljeva, valjda Ektorijus, nešto o Magnusu Velikom, velikom vojskovođi koji je napustio Britaniju u potrazi za imperatorskom krunom? Kakva glupost, misliti da će Uterov sin moći da se vrati kao taj Magnus.

     Kasnije popodne, zazvonila su zvona, a uskoro je u kuću ušao Gorloas, naizgled umoran i obeshrabren.
     "Ambrozije je umro pre nekoliko minuta", rekao je. "Zvona ga oglašavaju."
     Videla je tugu na njegovom licu.
     "Bio je star", rekla je, "i veoma voljen. Upoznala sam ga tek danas, ali jasno mi je da je on čovek koga svi koji ga znaju moraju voleti i pratiti."
     Gorloas je teško uzdahnuo. "Istina. A nemamo nikog takvog da ga nasledi; otišao je i ostavio nas bez vođe. Voleo sam ga, Igrena, i bilo mi je strašno da ga gledam kako pati. Da je ostavio dostojnog naslednika, radovao bih se što je konačno otpočinuo. Ali šta će sada biti sa nama?"
     Nešto kasnije zamolio ju je da mu spremi najbolju odeću. "U sumrak će se držati posmrtna misa, i moram da odem tamo. I ti bi trebalo, Igrena. Možeš li sama da se spremiš, ili da zamolim domaćina da ti pošalje služavku?"
     "Mogu i sama." Igrena je počela da sprema drugu haljinu, od fino tkane vune sa vezom oko vrata i doručja, i da upliće u kosu svilenu traku. Pojela je malo hleba i sira; Gorloas je odbio jelo, rekavši da je njegov Veliki Kralj sada pred Božjim prestolom gde mu se sudi po duši, i da će on postiti i moliti se sve do sahrane.
     Igrena, koja je na Svetom ostrvu naučila da je smrt samo kapija ka novom rođenju, nije mogla da ga razume; kako hrišćani mogu da se toliko boje i drhte od prelaska u večni mir? Setila se oca Kolumbe kako peva svoje žalosne psalme. Da, njihov Bog je Bog straha i kazne. Sada je znala da kralj, svoga naroda radi, mora raditi i stvari koje mu opterećuju savest. Ako čak i ona može to da razume i oprosti, kako milosrdni Bog može biti strog i osvetnički nastrojen kao najniži od njegovih smrtnika? Pretpostavljala je da to spada u njihove misterije.
     I dalje je razmišljala o tome kad je pošla sa Gorloasom na misu, i dok je slušala sveštenika kako žalosno zapeva o Božjem Sudu i danu gneva kada će se sve duše suočiti sa večitim prokletstvom. Na pola psalma ugledala je Utera Pendragona kako kleči na drugom kraju crkve, bledog lica koje je povremeno pokrivao dlanovima kako bi prikrio jecaje; nekoliko minuta kasnije, ustao je i izišao iz crkve. Shvatila je da je Gorloas oštro gleda, i opet je oborila pogled kako bi pobožno slušala beskonačne pesme.
     No, kada se misa završila, ljudi su se okupili ispred crkve i Gorloas ju je predstavio ženi krlaja Urijensa od Severnog Velsa, punačkoj, ozbiljnoj matroni, i Ektorijusovoj ženi Flavili, nasmešenoj i ne mnogo starijoj od Igrene. Malo je popričala sa njima, ali svi su najviše razmišljali kako će Ambrozijeva smrt delovati na vojnike i na njihove muževe, pa su joj misli lutale; nije mogla da se zainteresuje za njihove priče, a njihovo pobožno držanje ju je zamaralo. Flavila je bila negde oko šestog meseca trudnoće, i trbuh je počeo da joj se pomalja ispod rimskih tunika, pa je posle nekog vremena razgovor prešao na porodice. Flavila je rodila dve kećeri koje su umrle od letnje zaraze prošle godine i nadala se da će ove godine roditi sina. Urijensova žena, Gvinet, imala je sina starog otprilike kao Morgana. Raspitivale su se za Igrenino dete i raspravljale o korisnosti bronzanih amajlija protiv zimske groznice i o čaroliji polaganja svešteničih knjiga ispod kolevke radi zaštite od grčeva.
     "Grčeve izaziva loša hrana", rekla je Igrena. "Moja sestra, koja je sveštenica-isceliteljka, rekla mi je da dete koje sisa pune dve godine i čija je majka zdrava nikada nema grčeve, nego samo ako se prepusti loše hranjenoj dojilji ili se prerano odbije i hrani kašama."
     "Ja to smatram za glupo sujeverje", rekla je Gvinet. "Misna knjiga je sveta i deluje protiv svih bolesti, a naročito kod male dece, koja su krštena protiv grehova očeva, a nisu još počinila svoje."
     Igrena je nestrpljivo slegnula ramenima, ne želeći da se raspravlja o takvim besmislicama. Žene su nastavile da pričaju o čarolijama protiv dečijih bolesti, a ona je stajala i osvrtala se tamo-amo, tražeći priliku da ih ostavi. Posle nekog vremena pridružila im se još jedna žena, čije ime Igrena nije saznala; i ona je bila naduvena od poodmakle trudnoće, pa su je druge dve smesta uvukle u svoj razgovor, zanemarivši Igrenu. Posle nekog vremena ona se tiho povukla, rekavši (neprimećeno) da ide da potraži Gorloasa, pa je pošla ka zadnjem delu crkve.
     Tu se nalazilo malo groblje, a iza njega jabučar, grana belih od cvetova koji su se belasali u sumraku. Miris jabukovog drveća bio je svež i prijatan, pogotovo Igreni kojoj su gradski mirisi počeli da smetaju; i psi i muškarci su se olakšavali po kamenim ulicama. Iza svakih vrata nalazila se smrdljiva kuhinja prepuna svega, od prljavih posuda sa zadahom mokraće i trulog mesa, do sadržaja noćnih posuda. I u Tintagelu je postojalo kuhinjsko spremište za to, ali Igrena se starala da se svakih nekoliko nedelja zameni novim, a da se staro zatrpa, a more je spiralo sve.
     Polako je šetala kroz voćnjak. Neka stabla bila su veoma stara, čvornovata, sa nisko povijenim granama. Začula je tih zvuk i primetila da na jednoj od niskih grana sedi muškarac. Nije primetio Igrenu; držao je glavu pognutu, a lice pokriveno dlanovima. No, po svetloj kosi odmah je poznala Utera Pendragona. Taman je htela da se okrene i tiho udalji, znajući da ne bi voleo svedoka svome bolu, ali čuo je njene lake korake i podigao glavu.
     "Jesi li to ti, gospo od Kornvola?" Lice mu je bilo zgrčeno i mračno. "Sada možeš otrčati i reći vrlom vojvodi da se vojskovođa Britanije krije i plače kao starica!"
     Brzo mu je prišla, uznemirena tim ljutitim, neprijatlejskim licem. "Zar misliš da Gorloas ne žali, gospodaru? Kako hladan i bezosećajan mora da bude čovek kako ne bi plakao za kraljem koga je voleo čitavog života! Da sam ja muškarac, ne bih želela da sledim vođu koji ne bi plakao zbog smrti voljenih, zbog palih drugova, pa čak i hrabrih neprijatelja."
     Uter je duboko uzdahnuo, brišući lice vezenim rukavom tunike. "Pa, to je istina", rekao je. "Kad sam bio mlad, ubio sam saksonskog poglavicu Horsu u boju, posle mnogo bitaka u koje me je izazvao i potom ih izbegao, i plakao sam zbog njegove smrti, jer je bio hrabar čovek. Iako je bio Saksonac, bilo mi je žao što smo morali da budemo neprijatleji, a ne braća i drugovi. Ali u potonjim godinama počeo sam da se osećam suviše star da plačem zbog onoga što se ne može popraviti. Pa ipak - kada sam čuo svetog oca tamo u crkvi, kako priča o sudnjem danu i večnom prokletstvu pred Božjim prestolom, i kad sam se setio koliko je Ambrozije bio dobar i pobožan, i koliko je voleo i plašio se Boga, nikada ne propuštajući da postupi ljubazno i časno - ponekad mi je suviše teško da podnesem tog njihovog Boga, i gotovo da sam poželeo da mogu mirno slušati mudre druide, koji ne govore o presudama nego o onome što čovek zasluži u životu. Ako sveti biskup govori istinu, Ambrozije sada leži u plamenu pakla i neće se spasti sve do kraja sveta. Malo znam o raju, ali voleo bih da je moj kralj sada tamo."
     Pružila je ruku ka njemu. "Nemoj misliti da Hristovi sveštenici znaju više od ostalih smrtnika o onom što dolazi posle života. Samo bogovi to znaju. Na Svetom ostrvu, gde sam odrasla, učili su nas da je smrt samo kapija ka novom životu i većoj mudrosti, i mada nisam dobro poznavala Ambrozija, rado zamišljam kako sada uči, kraj nogu svog Boga, kakva je istinska mudrost. Koji bi mudar Bog osudio čoveka na pakao zbog neznanja, umesto da ga nauči kako da bolje postupa u narednom životu?"
     Osetila je da ju je Uter uhvatio za ruke i čula je njegov glas u tami. "Pa, tako je. Tako je Apostol rekao: 'Sada vidim kao u ogledalu, nejasno, ali tada ću videti licem u lice'. Možda ne znamo, možda ni sveštenici ne znaju, šta nas čeka posle smrti. Ako je Bog sveznajući, zašto bismo zamišljali da je manje milostiv od ljudi? Kažu da je Hrist poslat zbog Božje ljubavi, a ne iz osvete."
     Neko vreme su ćutke sedeli. Potom se oglasio Uter. "Gde si naučila tu mudrost, Igrena? Mi u crkvi imamo svete gospe, ali one nisu udate, niti zalaze među nas grešnike."
     "Rođena sam na Ostrvu Avalon; majka mi je bila sveštenica u tamošnjem Velikom Hramu."
     "Avalon", rekao je. "On leži u Letnjem moru, zar ne? Bila si jutros na Veću; znaš da ćemo ići tamo. Merlin mi je obećao da će me odvesti kralju Leodegrancu i predstaviti me na njegovom dvoru, mada, ako ispadne onako kako želi Lot od Orknija, Urijens i ja ćemo poći nazad u Vels kao prebijeni psi, podvijenih repova; ili ćemo se boriti pod njegovom zastavom i ukazivati mu čast, na šta bih pristao kada sunce iziđe nad zapadnom obalom Irske."
     "Gorloas je rekao da ćeš svakako ti biti naredni Veliki Kralj", rekla je Igrena, i odjednom ju je zapanjilo saznanje da sedi tu, na grani drveta, sa narednim Velikim Kraljem Britanije, razgovarajući sa njim o veri i o državnim pitanjima. I on je to shvatio, osetilo mu se u glasu kada je rekao: "Nikada nisam mislio da ću razgovarati o ovakvim stvarima sa ženom vojvode od Kornvola."
     "Zar zaista misliš da žene ne znaju ništa o državnim pitanjima?" upitala je. "Moja sestra Vivijen, kao i naša majka pre nje, Gospa je od Avalona. Kralj Leodegranc i drugi kraljevi često dolaze da se savetuju sa njom o sudbini Britanije..."
     Uter ju je prekinuo uz osmeh. "Možda bi trebalo da se sa njom posavetujem o tome koji je najbolji način da sklopim savez sa Leodegrancom, i sa Banom od Donje Britanije. Jer ako oni slušaju njene savete, onda samo treba da steknem njeno poverenje. Reci mi, je li Gospa udata i je li lepa?"
     Igrena se zakikotala. "Ona je sveštenica, a sveštenice Velike Majke se ne udaju, niti sklapaju veze sa smrtnicima. One pripadaju samo bogovima." A onda se setila šta joj je Vivijen rekla, i da je muškarac koji sedi kraj nje na grani deo njenog proročanstva; ukočila se, uplašena od onog što je učinila - je li svojevoljno pošla u zamku koju su joj spremili Vivijen i Merlin?
     "Šta je bilo, Igrena? Je li ti hladno? Jesi li se uplašila rata?" upitao je Uter.
     Odgovorila je prvo čega se setila. "Razgovarala sam sa Urijensovom i Ektorijusovom ženom - one ne izgledaju odveć zabrinute zbog državnih pitanja. Mislim da možda zato Gorloas ne veruje kako bih mogla da znam išta više od njih."
     Uter se nasmejao. "Poznajem gospe Flavilu i Gvinet - one zaista sve prepuštaju svojim muževima i bave se jedino predenjem, tkanjem, rađanjem dece i drugim ženskim poslovima. Zar tebe to ne zanima, ili si toliko mlada kao što izgledaš, premlada i za udaju, a kamoli za rađanje dece i brigu o njima?"
     "Udata sam četiri godine", odgovorila je Igrena, "i imam kćer od tri godine."
     "Na tome bih mogao da zavidim tvom vojvodi; svaki muškarac želi decu koja će ga naslediti. Da je Ambrozije imao sina, sada ne bismo bili u ovoj nevolji. No", uzdahnuo je, "ne volim ni da pomislim šta će zadesiti Britaniju ako ona krastača od Orknija postane Veliki Kralj, ili Urijens, koji misli da se sve može rešiti slanjem glasnika u Rim." U glasu mu se opet osetio jecaj. "Ljudi kažu da želim da postanem Veliki Kralj, ali rado bih se odrekao svih želja kad bi Ambrozije sedeo na ovoj grani sa nama, ili makar njegov sin, koji bi večeras bio krunisan u istoj ovoj crkvi! Ambrozije se bojao toga šta će se desiti kada njega ne bude više. Mogao je da umre još zimus, ali se nadao da će nas navesti da se složimo oko toga ko će ga naslediti..."
     "Kako to da nije imao sinova?"
     "Oh, imao je on sinove, dvojicu. Jednog su ubili Saksonci; zvao se Konstantin, kao kralj koji je pokorio ovo ostrvo. Drugi je umro od strašne groznice kada je imao svega dvanaest godina. Često je govorio da sam mu ja postao kao sin koga je želeo." Ponovo je zario lice u dlanove, plačući. "Učinio bi me i svojim naslednikom, ali ostali kraljevi ne bi pristali na to. Sledili su me kao vojskovođu, ali bili su ljubomorni na moj uticaj - Lot, proklet bio, najgori je od svih. Nije to bilo zbog ambicije, Igrena, kunem se, nego da bih završio ono što je Ambroziju ostalo nezavršeno!"
     "Mislim da to svi znaju", rekla je, gladeći ga po ruci. Bila je bespomoćna pred tolikom tugom.
     "Mislim da Ambrozije ne može biti srećan, čak ni u raju, ako pogleda dole i vidi kolika tuga i zbrka vladaju, jer kraljevi već sklapaju zavere i svaki se trudi da osvoji moć za sebe! Pitam se da li bi mu bilo po volji da ubijem Lota kako bih stekao moć? Jednom nas je naterao da se zakunemo kao krvni pobratimi; to ne bih mogao da prekršim", govorio je Uter. Lice mu je bilo vlažno od suza. Igrena je, kao što bi učinila sa svojim detetom, uzela laki veo koji joj je zaklanjao lice kako bi ga obrisala.
     "Znam da ćeš učiniti časno ono što se mora, Utere, Nijedan čovek kome je Ambrozije verovao ne bi mogao drugačije."
     Iznenada ih je zaslepio sjaj upaljene baklje; Igrena se ukočila u mestu, sa velom još na Uterovom licu. "Jesi li to ti, gospodaru Pendragone?" oštro je upitao Gorloas. "Jesi li video... ah, gospo, tu li si?"
     Igrena, postiđena i nekako kriva zbog muževljevog oštrog glasa, skliznula je sa grane. Suknja joj se zakačila za neku grančicu i zategla joj se iznad kolena, tako da su joj noge bile otkrivene; brzo ju je trgla da je oslobodi i čula je cepanje tkanine.
     "Mislio sam da si se izgubila - nisi bila u kući", grubo je rekao Gorloas. "Šta radiš ovde, pobogu?"
     I Uter je skliznuo sa grane. Čovek koga je maločas videla kako otvoreno plače za svojim kraljem i usvojenim ocem, obeshrabren zbog tereta koji ga je snašao, namah je nestao; glas mu je bio glasan i odsečan. "Eto, Gorloase, postao sam nestrpljiv zbog brbljanja onog sveštenika, pa sam izišao na čist vazduh bez pobožnog mumlanja; a tvoja gospa, kojoj razgovori uvaženih gospa takođe nisu bili po ukusu, našla me je ovde. Madam, zahvaljujem se", rekao je, lako se naklonio i udaljio se. Primetila je kako pazi da mu svetlost baklje ne padne na lice.
     Nasamo sa Igrenom, Gorloas ju je pogledao sa ljutitom sumnjom. Dao joj je znak da pođe napred. "Moja gospo, moraš više paziti da izbegneš ogovaranja; rekao sam ti da se držiš podalje od Utera. Njegov ugled je takav da nijedna pristojna žena ne treba da bude viđena kako nasamo razgovara sa nim."
     Igrena se okrenula i ljutito odgovorila. "Zar to misliš o meni, da sam žena koja će se odšunjati i spariti sa nepoznatim muškarcem kao životinja u polju? Zar misliš da sam legla sa njim na toj grani, kao ptica? Hoćeš li da pregledaš moju haljinu, da vidiš je li izgužvana od grljenja sa njim na zemlji?"
     Gorloas je podigao ruku i udario je, ne prejako, ali pravo preko usta. "Ne igraj se sa mnom, gospo! Rekao sam ti da ga izbegavaš; poslušaj me! Mislim da si časna i poštena, ali ne verujem tom čoveku, niti želim da pružiš ženama povod za ogovaranje!"
     "Svakako da ne postoji opakiji um od onoga dobre žene - osim možda um sveštenika", besno je odgovorila Igrena. Protrljala je usta na mestu gde ju je Gorloas udario, pa je rasekla usnu o zube. "Kako se usuđuješ da podigneš ruku na mene? Kada te prevarim, možeš da mi odereš kožu sa leđa, ali ne dam da me tučeš zbog razgovora! Zar misliš, za ime bogova, da smo razgovarali o ljubavi?"
     "A o čemu si uopšte razgovarala sa tim čovekom, u ovo doba, za ime Boga?"
     "O mnogo čemu", rekla je, "a uglavom o Ambroziju i o raju, i... da, o raju i o onome što možemo očekivati posle života."
     Gorloas ju je sumnjičavo odmerio. "To mi se čini malo verovatno, jer on nije umeo da ukaže poštovanje pokojniku ni time što bi ostao do kraja mise."
     "Smučilo mu se - kao i meni - od svih onih psalama, kao da se oplakuje najgori od svih ljudi, a ne najbolji od svih kraljeva!"
     "Pred Bogom su svi ljudi bedni grešnici, Igrena, a u Hristovim očima kralj nije ništa bolji od ostalih smrtnika."
     "Da, da", nestrpljivo je rekla. "Čula sam kako tvoji sveštenici tako govore, a takođe provode mnogo vremena ubeđujući nas kako je Bog ljubav i naš otac na nebesima. A ipak sam primetila kako se veoma čuvaju da mu ne dopadnu šaka i žale za onima koji pređu u večni mir, baš kao oni koji se približavaju da budu žrtvovani na krvavom oltaru Velikog Gavrana. Kažem ti da sam pričala sa Uterom o onome što sveštenici znaju o raju, a čini mi se da ne znaju baš mnogo!"
     "Ako si razgovarala sa Uterom o veri, onda je to svakako jedini put da je taj krvavi čovek to učinio!" progunđao je Gorloas.
     Igrena je sada zaista bila besna. "Plakao je, Gorloase; plakao je za kraljem koji mu je bio kao otac. A ako se poštovanje prema mrtvima ukazuje sedenjem i slušanjem zapevanja sveštenika, onda nikad ne želim takvo poštovanje! Zavidela sam Uteru, jer je muškarac i može da dođe i ode kad mu se svidi, i, svakako, da sam rođena kao muškarac, ni ja ne bih mirno i pokorno sedela i slušala one gluposti u crkvi. Ali nisam bila slobodna da odem, jer me je tamo odvukao čovek koji više poštuje sveštenike i psalme nego mrtve!"
     Stigli su do vrata kuće; Gorloas, lica tamnog od gneva, ljutito ju je gurnuo unutra. "Ne obraćaj mi se više takvim glasom, gospo, ili ću te ozbiljno prebiti."
     Igrena je shvatila da je bukvalno iskezila zube kao pobesnela mačka, a glas joj je bio siktav. "Samo probaj da me dodirneš, Gorloase, i naučiću te da kćer Svetog ostrva nije ničija robinja niti služavka!"
     Gorloas je zaustio da oštro odgovori, a Igrena je na trenutak pomislila da će je ponovo udariti. Umesto toga, s naporom je savladao bes i okrenuo se od nje. "Nije pristojno da stojim ovde i vičem dok je moj kralj i moj gospodar još nesahranjen. Možeš da noćas spavaš ovde, ako se ne bojiš da ostaneš sama; ako se bojiš, daću da te otprate do Ektorijusove kuće, da spavaš sa Flavilom. Ja i moji ljudi ćemo postiti i moliti se do izlaska sunca, kada će Ambrozije biti položen u zemlju na večni počinak."
     Igrena ga je pogledala iznenađeno, uz narastajući prezir. Znači, zbog straha od senke mrtvaca - mada ju je zvao drugim imenom i smatrao to poštovanjem - on neće jesti, piti niti leći sa ženom dok kralja ne sahrane. Hrišćani kažu da su se oslobodili druidskih praznoverica, ali stvorili su svoje sopstvene, i Igrena je osećala da su njihova sujeverja mnogo strašnija, jer su odvojena od prirode. Iznenada joj je bilo veoma milo što noćas neće morati da legne sa njim. "Ne", rekla je, "ne bojim se da ostanem sama."

4.

     Ambrozije je sahranjen u zoru. Igrena, koju je pratio Gorloas, još ljut i ćutljiv, posmatrala je svetkovinu neobično odsutno. Četiri godine se trudila da se pomiri sa verom koju je poštovao Gorloas. Sada je znala da, mada će ukazivati njegovoj veri učtivo poštovanje kako ga ne bi razljutila - i zaista, vaspitanje ju je naučilo da su svi bogovi jedan i da niko nikada ne treba da ismeva ime pod kojim drugi poštuju Boga - neće više pokušavati da bude pobožna kao on. Žena treba da poštuje muževljeve bogove, i ona će se pretvarati da to čini, ali više nikada neće dopustiti da je obuzme strah da će njegov svevideći, osvetoljubivi Bog moći da stekne moć nad njom.
     Tokom svetkovine primetila je Utera; izgledao je umorno i izmoždeno, podbulih očiju, kao da je i on postio i bdeo; to ju je nekako dirnulo. Jadnik, niko ne mari da li gladuje, nema nikog da mu kaže koliko je to glupo, kao da mrtvi lebde oko živih i proveravaju kako se ponašaju, pa će biti ljubomorni što ovi jedu ili piju! Mogla je da se kladi kako kralj Urijens nije pravio takve gluposti; izgledao je sit i odmoran, i iznenada je poželela da bude stara i mudra kao Urijensova gospa, koja može da govori svom mužu i da mu kaže kako da se ponaša.
     Posle sahrane, Gorloas je odveo Igrenu nazad u kuću i jeo je sa njom, ali je i dalje bio ćutljiv i smrknut, i smesta se udaljio. "Moram na Veće", rekao je. "Lot i Uter će se sigurno posvađati, i moram im nekako pomoći da se sete šta je Ambrozije želeo. Žao mi je što te ostavljam samu, ali poslaću čoveka da te prati po gradu, ako želiš." Dao joj je malo kovanog novca i dozvolio joj da kupi sebi ono što možda poželi, a kazao je i da će njegov čovek poneti vreću, ukoliko ona poželi da na tržnici kupi začine i druge potrepštine za domaćinstvo u Kornvolu. "Nema razloga da dođeš čak ovamo, a da ne kupiš ono što ti je možda potrebno. Ja nisam siromah, i možeš da kupiš sve što ti treba za vođenje domaćinstva, ne moraš da me prvo pitaš; seti se da ti verujem, Igrena", rekao je, obuhvativši joj lice dlanovima i poljubivši je. Mada to nije kazao, znala je da je to njegov način da se izvini zbog sumnjičavosti i onog udarca, i malo se odobrovoljila; uzvratila mu je poljubac sa istinskom nežnošću.
     Bilo je uzbudljivo šetati se kroz veliku tržnicu Londinijuma; ma koliko grad bio prljav i smrdljiv, izgledalo je da se u njemu održava četiri ili pet jesenjih vašara odjednom. Zastava vojvode od Korvola, koju je nosio njen pratilac, čuvala ju je da je ne guraju preterano. Ipak je bilo pomalo zastrašujuče ići kroz ogromnu tržnicu, pored stotina trgovaca koji su oglašavali svoju robu. Činilo joj se da je sve što vidi novo i divno, upravo ono što joj je potrebno, ali rešila je da vidi čitavu tržnicu pre nego što išta kupi; i tek tada je uzela začine, kao i lepu tkanu vunu sa ostrvlja, mnogo finiju od one od kornvolskih ovaca - Gorloas će ove godine dobiti novi ogrtač; počeće da tka obrube čim se vrati u Tintagel. A sebi je kupila nekoliko smotuljaka bojene svile; biće prijatno vesti po tako jasnim bojama, pravi odmor za ruke posle grube vune i lana. Naučiće tome i Morgozu. A dogodine je krajnje vreme da nauči Morganu da prede; ako je zaista zanela još jedno dete, dogodine u ovo vreme biće teška i nezgrapna, pa će joj najviše odgovarati da sedi i uči kćer da prede. Dete od četiri godine svakako je dovoljno staro da uči kako se drži preslica i kako se izvlači nit, mada će njena pređa svakako biti dobra samo za vezivanje paketa konca za bojenje.
     Takođe je kupila šarenih traka; biće lepe na Morganinim svečanim haljinicama, a mogu se skidati sa onih iz kojih dete izraste, pa prišivati na nove, veće. Sada, kad je dovoljno velika da više ne umrlja odeću, treba da bude obučena kako dolikuje kćeri vojvode od Kornvola.
     Tržica je bila dupke puna; u daljini je primetila ženu kralja Urijensa i druge lepo obučene gospe, i upitala se da li su svi oženjeni članovi Veća poslali svoje gospe u pazar po Londinijumu ovog jutra, dok se oni raspravljaju. Igrena je kupila srebrne kopče za cipele, mada je bila sigurna da se i u Kornvolu mogu naći slične, jer joj se dopalo da nosi cipele sa kopčama donetim čak iz Londinijuma. Ali kada joj je prodavac ponudio i broš od srebrnog filigrana oko zrna ćilibara, odbila je, zapanjena što je potrošila toliko novca. Bila je veoma žedna, i pogled na prodavce jabukovače i toplih pita ju je mamio, ali činilo joj se neprikladno da sedi i jede na otvorenoj tržnici, kao pas. Rekla je pratiocu da se vrati u kuću, odlučivši da tamo jede hleba, sira i piva. Vojniku je, izgleda, bilo krivo, pa mu je dala jedan od preostalih novčića i rekla mu da kupi sebi piće ako želi.
     Kada se vratila u kuću, bila je umorna, pa je bezvoljno sedela nad paketima. Rado bi smesta počela da pravi opšive, ali to će morati da sačeka dok se vrati u svoje malo utočište. Ponela je sa sobom preslicu, ali predenje joj se činilo suviše dosadno, pa je sela i razgledala pazar sve dok nije ušao Gorloas, neizgled veoma umoran.
     Pokušao je da sa zanimanjem razgleda šta je sve nakupovala, pohvalio ju je zbog štedljivosti, ali bilo joj je jasno da se bavi drugim mislima, mada su mu se dopale trake za Morganine haljine i rekao je da je dobro što je kupila srebrne kopče. "Trebalo bi da imaš i srebrni češalj, a možda i novo ogledalo, tvoje staro bronzano je izgrebano. Neka Morgoza uzme to staro, sad je već odrasla devojka. Sutra pođi i izaberi sebi novo, ako želiš."
     "Hoće li sutra ponovo biti Veće?"
     "Bojim se da hoće, a verovatno i prekosutra i naksutra, sve dok ne ubedimo Lota i ostale da izvrše Ambrozijevu volju i prihvate Utera za Velikog Kralja", gunđao je Gorloas. "Tvrdoglavi magarci, svi redom! Da je barem Ambrozije ostavio za sobom sina, mogli bismo mu se lepo zakleti na vernost kao Vrhovnom Kralju i onda samo izabrati vojskovođu, prema vrlinama dokazanim u boju. Tada se pitanje ne bi ni postavljalo, izabrali bismo Utera; čak i Lot to zna. Ali Lot je užasno željan da postane Veliki Kralj, i to samo zato što mu se čini da bi bilo lepo nositi krunu i primati zavete od nas ostalih. A na Severu bi ljudi želeli kralja iz svojih krajeva, i zato podržavaju Lota - zapravo, čini mi se da će, ako na kraju izaberemo Utera, svi kraljevi sa severa, osim možda Urijensa, otići kući, ne zaklevši mu se na vernost. Ali čak i radi zadržavanja odanosti njih sa severa, ne bih pristao da položim zakletvu Lotu. Jedino što bih voleo u vezi sa njim jeste da ga šutnem u stražnjicu nekog blatnjavog dana!" Slegnuo je ramenima. "Ovo je dosadan razgovor za ženske uši, Igrena. Donesi mi malo hleba i hladnog mesa, ako hoćeš. Noćas uopšte nisam spavao i umoran sam kao da sam čitav dan ratovao; rasprave su težak posao."
     Zaustila je da kaže kako bi njoj to bilo zanimljivo, a onda je slegnula ramenima i okanila se toga. Neće pokušavati da izmami od njega priču, kao da je dete koje moli za bajku pred spavanje. Ako mora da sazna šta se dešava samo iz brbljanja ljudi na tržnici, neka. On će noćas biti umoran i želeće samo da spava.
     Ležala je budna kraj njega, do kasno u noć, i razmišljala o Uteru. Kako to izgleda, znati da te je Ambrozije odabrao za Velikog Kralja, i znati da u to tek treba da ubediš ostale, možda čak i mačem? Nervozno se promeškoljila, pitajući se da li je Merlin stvarno bacio čini na nju, kad ne može da se otrgne od misli o Uteru. Konačno je zadremala, i u zemlji snova se našla u voćnjaku gde je razgovarala sa Uterom, gde mu je svojim velom brisala suze. Sada, u snu, on je uhvatio kraj vela i privukao je sebi, i položio je usne na njene; i u tom poljupcu bilo je slasti, slasti koju nije nijednom osetila tokom ovih godina sa Gorloasom, i shvatila je da se predaje tom poljupcu, osećajući kao joj se telo rastapa. Pogledala ga je u plave oči i pomislila u snu: Uvek sam bila dete, do ovog trenutka nisam znala kako je to biti žena. Glasno je rekla: "Nisam znala kako izgleda voleti." Privukao ju je bliže sebi i legao preko nje, i Igrena je, osećajući kako joj vrelina i slast obuzimaju čitavo telo, ponovo je podigla usne ka njegovim, i probudila se, iznenađena, i ustanovila da ju je Gorloas zagrlio dok je spavala. Slast sna joj je još ispunjavala čitavo telo, pa ga je sanjivo zagrlila oko vrata, ali ubrzo je postala nestrpljiva i jedva je čekala da on završi i da ponovo padne u težak, nemiran san. A ona je ležala budna, drhteći, sve do zore, pitajući se šta se dešava sa njom.
     Veće je trajalo čitave te sedmice, i Gorloas je svako veče dolazio kući bled i besan, izmožden svađama. Jednom je planuo. "Sedimo tamo i pričamo, a na obalama se Saksonci možda spremaju da povedu rat protiv nas! Zar te budale ne vide koliko nam bezbednost zavisi od ugovornih trupa koje drže saksonske obale i koje neće slediti nikoga do Utera, ili nekog od svojih? Zar se Lot toliko ispizmio na Utera da bi radije sledio obojenog poglavicu koji služi bogu-konju?"
     Čak su i zadovoljstva tržnice izbledela; većim delom nedelje padala je kiša, i Igrena, koja je u sledećoj kupovini nabavila igle, sedela je i krpila svoju i muževljevu odeću, i žalila što nije ponela đerđef da može lepo da veze. Uzela je neke od kupljenih tkanina i počela da od njih pravi peškire, porubljujući ih i ukrašavajući šarenim koncem. Sledeće nedelje dobila je mesečnicu i osećala se obeshrabreno i iznevereno; Gorloas joj ipak nije usadio sina koga je želeo. Nije joj još ni dvadeset, nemoguće da je već postala jalova! Setila se priče koju je nekada čula, o ženi udatoj za postarijeg muža, koja mu nikako nije rađala sina sve dok se jedne noći nije iskrala i legla sa pastirom u polju, pa je starac muž bio veoma zadovoljan lepim, zdravim dečakom. Da i jesam jalova, pomislila je ljutito Igrena, to je svakako njegova krivica! On je star i krv mu se istanjila od godina ratovanja. A onda se setila sna, osećajući i strah i krivicu. Merlin i Vivijen su tako rekli; rodiće sina Velikom Kralju, sina koji će isceliti zemlju od ovih nevolja. Sam Gorloas je rekao: da je Ambrozije ostavio za sobom sina, ne bi bilo svih ovih natezanja. Da je Uter odabran za Velikog Kralja, stvarno bi trebalo da odmah napravi sebi sina.
     A ja sam mlada i zdrava. Da sam njegova krlajica rodila bih mu sina... Kad god bi stigla dotle, rasplakala bi se od iznenadnog, skrivenog očajanja. Udata sam za starca, i sa devetnaest godina život mi je završen. Mogla bih isto tako da budem matora starica, koja ne mari hoće li živeti ili umreti, pa samo da sedim kraj vatre i razmišljam o raju! Povukla se u postelju i rekla mužu da je bolesna.
     Tokom te nedelje, u kuću joj je došao Merlin, dok je Gorloas bio na Veću. Poželela je da iskali na njemu sav svoj jad i bes - on je započeo ovo, bila je smirena i pomirena sa životom sve dok on nije došao! Ali bilo je nezamislivo obratiti se grubo jednom Merlinu od Britanije, bio joj otac ili ne.
     "Gorloas mi kaže da si bolesna, Igrena. Mogu li ti nekako pomoći svojim isceliteljskim znanjem?"
     Očajno ga je pogledala. "Samo ako možeš da me podmladiš. Osećam se tako stara, oče, tako stara!"
     Pomilovao ju je po blistavim, riđim uvojcima. "Ne vidim nijednu sedu u tvojoj kosi niti boru na tvom licu, dete."
     "Ali moj život je završen. Ja sam starica, žena jednog starca..."
     "Mir, mir", tešio ju je, "umorna si i bolesna, i biće ti svakako bolje kada se mesec ponovo promeni. Ovako je najbolje, Igrena", rekao je, oštro je pogledavši, i iznenada je shvatila da joj je pročitao misli; kao da se obratio pravo njenom umu, ponavljajući ono što joj je kazao u Tintagelu: Nećeš roditi sina Gorloasu.
     "Osećam se... kao u zamci", rekla je, pognula glavu, rasplakala se i ućutala.
     Gladio ju je po neočešljanoj kosi. "San je najbolji lek za ovu tvoju bolest, Igrena. A snovi su pravi lek za ono što te muči. Ja, koji sam gospodar snova, poslaću ti jedan lekovit." Pružio joj je ruku nad lice, blagoslovio je i otišao.
     Upitala se da nije neko njegovo delo, ili neka Vivijenina čarolija - možda je ipak bila začela Gorloasvog sina i pobacila ga; takve stvari se dešavaju. Nije mogla da zamisli Merlina kako joj sipa u pivo neku travku ili mađiju, ali možda je imao dovoljno moći da je začara izdaleka. A onda je pomislila da je možda tako i najbolje. Gorloas je star, videla je senku njegove smrti. Zar želi da sama podiže sina do zrelosti? Kada se Gorloas to veče vratio kući, činilo joj se da opet vidi iza njega senku njegovog strašnog usuda, smrt kako vreba, posekotinu od mača preko oka, lice izmoždeno tugom i očajem; i odvratila je lice od njega, osećajući, kada ju je dodirnuo, da je grli mrtav čovek, leš.
     "Hodi, mila moja, ne usteži se", tepao joj je Gorloas, sedeći na krevetu kraj nje. "Znam da si umorna i bolna, mora da si se uželela kuće i deteta, ali sada više neće dugo trajati, imam vesti za tebe, slušaj pa ću ti ispričati."
     "Je li Veće stiglo blizu odluke o kralju?"
     "Možda jeste", rekao je Gorloas. "Jesi li čula gužvu na ulicama danas po podne? Pa, Lot od Orknija i kraljevi sa severa su otišli. Sada su sasvim ubeđeni da Lot neće biti izabran za Velikog Kralja sve dok Sunce i Mesec ne iziđu zajedno na zapadu, i zato su otišli, ostavljajući nas ostale da uradimo ono što znamo da je Ambrozije želeo. Da sam na Uterovom mestu - i to sam mu i rekao - ne bih nikuda išao sam po zalasku sunca; Lot je pri odlasku izgledao kao džukela kojoj je odsečen rep, i ne bih se iznenadio kad bi rešio da zaleči ranjeni ponos time što bi poslao nekog sa bodežom da prati Utera."
     "Zaista misliš da će Lot pokušati da ubije Utera?" šapnula je.
     "Pa, on nije dorastao Uteru u borbi. Nož u leđa, to bi više ličilo na Lota. Milo mi je što više nije među nama, mada bi mi laknulo kada bi se Lot zakleo da će čuvati mir. Zavet nad nekom svetom relikvijom, koji se ne bi usudio da pogazi - a čak i tada bih ga se čuvao", rekao je Gorloas.
     Kad su legli, okrenuo se ka njoj, ali odmahnula je glavom i odgurnula ga. "Samo još jedan dan", rekla je, i on je uzdahnuo, okrenuo se i skoro istog časa zaspao. Znala je da neće moći još dugo da ga odbija. No, obuzimao ju je užas, sad kad je videla smrtni usud kako vreba nad njim. Govorila je sebi da, ma šta se desilo, mora ostati verna supruga časnog čoveka koji je bio dobar prema njoj. A to joj je prizvalo sećanje na sobu u kojoj su Merlin i Vivijen razbili njenu sigurnost i sav njen mir. Osetila je kako joj naviru suze, ali je pokušala da priguši jecaje, kako ne bi probudila Gorloasa.
     Merlin je rekao da će joj poslati san koji će joj zalečiti jad, ali sve ovo je i počelo snom. Bojala se da zaspi, plašeći se da će doći novi san koji će razbiti ono malo mira što joj je ostalo. Jer znala je da će joj ovo uništiti život, ako dozvoli; moraće da pogazi reč. A mada nije bila hrišćanka, dovoljno je slušala njihove propovedi da zna kako je ovo, po njihovim merilima, težak greh.
     Da je Gorloas mrtav... Igrena je zadržala dah, obuzeta užasom; prvi put je dozvolila sebi da pomisli tako nešto. Kako je mogla poželeti da on umre - njen muž, otac njene kćeri? Kako je mogla znati da bi je Uter poželeo, čak i da Gorloas više ne stoji između njih? Kako može da leži kraj jednog muškarca i da razmišlja o drugom?
     Vivijen je govorila kao da se takve stvari često dešavaju...jesam li samo detinjasta i naivna, a da nemam pojma o tome?
     Neću spavati da ne bih sanjala...
     Ako bude nastavila ovako da se prevrće, shvatila je, Gorloas će se probuditi. Ako bude plakala, želeće da zna zašto. A šta da mu kaže? Igrena se tiho iskrala iz kreveta, obmotala dugački ogrtač oko nagog tela i pošla da sedi kraj zamiruće vatre. Zurila je u plamen i pitala se zašto bi se Merlin od Britanije, druidski sveštenik, savetnik kraljeva, Glasnik bogova, uplitao u život jedne mlade žene. Zapravo, šta jedan druidski sveštenik radi kao savetnik na dvoru kralja koji bi trebalo da je hrišćanin?
     Ako mislim da je Merlin toliko mudar, zašto nisam spremna da se pokorim njegovoj volji?
     Dosta kasnije osetila je da su joj se oči zamorile od gledanja u žar i upitala se da li da se vrati i legne kraj Gorloasa ili da ustane i šeta, kako ne bi zaspala i pri tom sanjala Merlinov obećani san.
     Ustala je i tiho otišla do kućnih vrata. S obzirom na trenutno raspoloženje, nije se nimalo iznenadila kad se osvrnula i ugledala svoje telo kako još sedi kraj vatre, umotano u ogrtač; nije se mučila da otvara vrata sobe, kao ni vrata kuće, nego je skliznula kroz njih kao utvara.
     A napolju je utvrdila da je veliko dvorište kuće Gorloasovog prijatelja nestalo. Stajala je na širokoj ravnici, gde se nalazio krug od velikog kamenja, tek dodirnut svetlom praskozorja... ne; ta svetlost nije bilo sunce, nego velika vatra na zapadu, od koje je plamtelo čitavo nebo na toj strani.
     Na zapadu, gde se nalaze izgubljene zemlje Lioneza i Isa; i veliko ostrvo Atlas - Alamezios, ili Atlantida, zaboravljeno kraljevstvo mora. Tamo je zaista besneo ogroman požar, planina se rasprsla i za jednu jedinu noć je stradalo stotinu hiljada muškaraca, žena i dece.
     "Ali sveštenici znaju", javio se glas kraj nje. "Jer tokom poslednjih stotinu godina gradili su hram zvezde ovde u ravnici, kako ne bi izgubili račun o godišnjim dobima, niti o dolasku pomračenja meseca i sunca. Ovi ljudi ovde o tome ne znaju ništa, ali znaju da smo mudri, sveštenici i sveštenice sa druge strane mora, i gradiće za nas, kao što su i ranije..."
     Igrena je podigla pogled, bez iznenađenja, ka prilici u plavom ogrtaču koja je stajala kraj nje, i mada mu je lice bilo sasvim drugačije, i nosio je neobičnu kapu obavijenu zmijama, kao i zlatne zmije oko ruku - ukrasi ili narukvica - njegove oči bile su oči Utera Pendragona.
     Vetar je postajao sve jači preko visoravni gde je kameni krug iščekivao sunce, podižući se nad kamenom u temelju. Očima svog živog tela Igrena nikada nije videla Hram sunca u Salizberiju, jer druidi nisu hteli da mu se približavaju. Ko može, pitali su, da obožava Veće bogove osim bogova u hramu izgrađenom ljudskim rukama? I zato su održavali svoje svečanosti u gajevima posađenim rukom bogova. Ali kada je bila devojčica, Vivijen joj je pričala kako je tamo sve tačno izračunato, veštinama danas izgubljenim, tako da čak i oni koji ne poznaju tajne sveštenika mogu da predvide kada će doći pomračenje i da prate kretanja zvezda i godišnjih doba.
     Igrena je znala da Uter, koji je stajao kraj nje - da li je to zaista Uter, ovaj visoki muškarac u svešteničkom ogrtaču satkanom pre mnogo stoleća u zemlji koju danas smatraju predanjem? - gleda na zapad, ka usplamtelom nebu.
     "Znači, konačno je došla, kao što su nam rekli", kazao je i položio joj ruku preko ramena. "Nikada nisam stvarno verovao sve do ovog trenutka, Morgana."
     Igrena, žena vojvode Gorloas, za trenutak se upitala zašto je ovaj čovek zove imenom njenog deteta; ali pre nego što je stigla da dovrši pitanje u sebi setila se da 'Morgana' nije ime, nego titula sveštenice, koja znači samo 'žena koja je došla preko mora', u veri koju je čak i Merlin od Britanije smatrao predanjem i senkom predanja.
     Čula je sebe kako progovara bez namere. "I meni se činilo nemoguće da Lionez, Ahtarah i Ruta padnu i nestanu kao da nikada nisu ni postojali. Da li veruješ da je tačno da su bogovi kaznili zemlju Atlantide zbog njenih grehova?"
     "Ne verujem da bogovi tako rade", odgovorio je čovek kraj nje. "Zemlja drhti u velikom okeanu iza okeana koje mi poznajemo, i mada narod Atlantide govori o izgubljenim zemljama Mu i Veliki Brazil, ja znam da se u najvećem okeanu iza zalaska sunca zemlja trese, a ostrva se izdižu i nestaju i tamo gde ljudi ne znaju ništa o dobru i zlu, nego žive onako nedužno kao pre nego što su nam bogovi dali saznanje da biramo između dobra i zla. A ako zemaljski bogovi prosipaju gnev i osvetu podjednako na grešne i bezgrešne, onda ovo daleko uništenje ne može biti kazna za grehe, nego je put prirode. Ne znam ima li to uništavanje svrhe, ili se zemlja još nije smirila u svom konačnom obliku, kao što ni mi, muškarci i žene, još nismo savršeni. Možda se i zemlja trudi da uzvisi dušu i usavrši se. Ne znam, Morgana. Te stvari su posao najviših Posvećenika. Znam samo da smo povratili tajnu hramova, što nismo smeli da uradimo, i stoga smo prokleti."
     Zadrhtala je. "Ali sveštenici su nam tako naredili."
     "Nijedan sveštenik nas ne može razrešiti ovog kršenja zaveta, jer reč data pred bogovima odjekuje kroz vreme. I stoga ćemo ispaštati. Nije bilo dobro da se sve znanje o našim hramovima izgubi pod morem, i stoga smo poslati da prenesemo to znanje iz života u život, uz punu svest o tome da ćemo patiti zbog kršenja zaveta. Moralo je biti tako, sestro."
     "Zašto da budemo kažnjeni posle ovog života za ono što nam je naloženo da učinimo? Zar sveštenici misle da je pravo da ispaštamo što smo ih poslušali?"
     "Ne", odgovorio je čovek, "ali seti se zaveta koji smo dali..." i tu mu se glas slomio. "Zakleli smo se, u hramu sada izgubljenom pod morem, gde veliki Orion više neće vladati. Zakleli smo se da podelimo usud onoga ko je ukrao vatru sa nebesa, kako čovek ne bi morao da živi u tami. Veliko dobro nam je doneo taj dar vatre, ali i veliko zlo, jer čovek se naučio zloupotrebi i izopačenosti... i tako onaj ko je ukrao vatru, mada mu se ime poštuje u svakom hramu jer je čovečanstvu doneo svetlost, trpi zauvek muke okovan, dok mu lešinar večito kljuca srce... To su Misterije: da se čovek može slepo povinovati sveštenicima i njihovim zakonima, pa da živi u neznanju, ili da se voljno protivi, poštujući donosioca Svetla, i podnese patnje na Točku Ponovnog Rođenja. A vidi..." pokazao je naviše, ka mestu gde se njihala prilika Većeg-od-bogova, sa tri zvezde čistote i pravednosti oko pojasa. "On još stoji tamo, mada mu je hram nestao; i pogledaj, eno Točka kako se okreće svojom kružnom putanjom, mada se zemlja ispod njega možda grči u mukama i baca hramove i gradove i čovečanstvo u plamenu smrt. A mi smo ovde izgradili novi hram, kako njegova mudrost nikada ne bi nestala."
     Čovek za koga je znala da je Uter, iznutra, obgrlio ju je rukom, i znala je da je zaplakala. Grubo je privukao njeno lice svojem i poljubio ju je, a ona je osetila na usnama so njegovih suza. "Ne mogu da se pokajem", rekao je. "U hramu nam govore da se istinska radost nalazi samo u slobodi od Točka koji znači rođenje i ponovno rođenje, da moramo naučiti da preziremo zemaljske radosti i patnje, i da čeznemo samo za mirom sadašnjosti u večnosti. Ali ja volim život na Zemlji, Morgana, i volim te ljubavlju koja je jača od smrti, i ako je greh cena što smo vezani zajedno, život za životom tokom vekova, onda ću grešiti radosno i bez žaljenja, jer to me vraća tebi, ljubljena moja!"
     Igrena nikada u životu nije iskusila takav poljubac, strastan, ali ipak je izgedalo kao da ih neki smisao iznad obične požude navodi da ostanu vezani. U tom trenutku zapljusnulo ju je sećanje kako je prvi put upoznala ovog čoveka - sećanje na velike mermerne stubove i zlatne zvezde velikog Orionovog hrama, i Grada Zmija ispod njega, sa avenijama sfingi, životinja sa telom lava i licem žene, koje su vodile ka velikom putu za Hram... stajali su tu, na goloj ravnici, sa krugom od neobrađenog kamena i sa požarom na zapadu koji je predstavljao samrtno svetlo zemlje u kojoj su rođeni, gde su obitavali zajedno u Hramu još od ranog detinjstva i gde su spojeni u svetom plamenu, da se nikad ne rastave dok god su živi. A sada su učinili ono što će ih spojiti i posle smrti...
     "Volim ovu zemlju", grubo je rekao on. "Ovde gde smo sada, hramovi se prave od neobrađenog kamena, a ne od srebra, zlata i mesinga, ali ja već volim ovu zemlju i rado dajem život kako bih je očuvao, ovu hladnu zemlju u kojoj sunce nikad ne sija..." Stresao se pod ogrtačem, ali Igrena ga je povukla, tako da su okrenuli leđa zamirućem plamenu Atlantide.
     "Gledaj na istok", rekla je, "jer uvek, dok velika svetlost zamire na zapadu, postoji obećanje ponovnog rođenja na istoku." I tako su stajali, zagrljeni, pod blistaivm suncem koje je izlazilo iza oka na velikom kamenu.
     Čovek je šaputao. "Ovo je zaista veliki ciklus života i smrti..." Još dok je govorio, privukao ju je uz sebe. "Doći će dan kada će ljudi zaboraviti, i ovo će biti samo prsten od kamenja. Ali ja ću se sećati, i vratiću ti se, ljubljena, kunem ti se."
     A onda je čula Merlinov ozbiljni glas. "Budi oprezna sa svojim nadama, jer će ti se svakako ispuniti."
     A onda tišina; Igrena se našla naga, umotana samo u ogrtač, sklupčana kraj poslednjeg hladnog pepela vatre u sobi u kojoj su odseli; A Gorloas je tiho hrkao u krevetu.
     Drhteći, čvrsto se umotala u šal i ušunjala se, smrznuta do kostiju, nazad u postelju, tražeći poslednje ostatke toplote. Morgana. Zar je dala to ime detetu zato što je ona pod njim rođena? Je li ovo bio samo čudan san koji joj je poslao Merlin, kako bi je ubedio da je poznavala Utera Pendragona u nekom ranijem životu?
     Ali ovo nije bio san - snovi su zbrkani, čudni, svet u kome je sve glupost i varka. Znala je da je nekako odlutala u predele Istine, kuda duša odlazi kada je telo negde drugde, i nekako se vratila sa sećanjem umesto sna.
     Jedno joj je ipak bilo jasno. Ako su se ona i Uter poznavali i voleli u prošlosti, to objašnjava otkuda joj snažno osećanje da ga poznaje, zašto joj nije stranac, zašto čak i njegovi grubi - ili dečački - maniri njoj ne deluju uvredljivo, nego samo kao deo osobe kakva on jeste i kakva je oduvek bio. Setila se nežnosti sa kojom mu je brisala suze velom, sada svesna šta je tada mislila: Da, uvek je bio ovakav. Plahovit kao dečak, žureći ka onome što želi, ne pitajući za cenu.
     Jesu li zaista njih dvoje doneli tajne iščezle mudrosti u ovu zemlju, pre mnogo naraštaja, kada su iščezle zemlje tek nestale pod zapadnim okeanom, i jesu li zajedno trpeli kazne zbog kršenja zaveta? Kazne? Tog časa, ne znajući zašto, shvatila je da je upravo ponovno rođenje - ljudski život - trebalo da bude kazna, život u ljudskom telu umesto u beskonačnom miru. Nasmešila se. Je li to zaista kazna, pomislila je, ili nagrada - živeti u ovom telu? Jer razmišljajući o iznenadnom buđenju svog tela u naručju čoveka koji je bio, ili će biti, ili je davno bio, Uter Pendragon, znala je jasno kao nikada ranije, ma šta sveštenici govorili o tome: život, rođen ili ponovno rođen, u ovom telu, dovoljna je nagrada.
     Ušuškala se u krevetu i legla, sada nimalo sanjiva, gledajući u tamu i smešeći se. Znači, Vivijen i Merlin su znali, možda, ono što joj je bilo suđeno da uvidi: da je vezana za Utera vezom koja je njen brak činila samo površnim i privremenim. Učiniće po njihovoj volji; to je deo njene sudbine. Ona i čovek koji je sada Uter vezani su, pre mnogo života, sudbinom ove zemlje u koju su došli kada je Stari Hram pokopan. Sada, kada su Misterije ponovo ugrožene, ovog puta hordama varvara i divljaka sa severa, vratili su se zajedno. Dato joj je da rodi jednog od velikih junaka koji će se, kako je rečeno, vratiti u život kada budu potrebni, kralja koji je bio, i jeste, i ponovo će doći da spase svoj narod... čak i hrišćani imaju sličnu priču, jer kažu da je majka njihovog Isusa, dok ga je nosila, imala vizije i proročanstva da će roditi kralja. Nasmešila se u tami, razmišljajući o sudbini koja je ponovo ujedinjuje sa čovekom koga je volela pre toliko stoleća. Gorloas? Kakve veze ima Gorloas sa njenom sudbinom, osim što ju je pripremio? Inače bi možda bila premlada da razume šta joj se dešava.
     U ovom životu nisam sveštenica. Ipak, znam da sam i dalje poslušno dete svoje sudbine; kao što svi muškarci i žene to moraju biti.
     A za sveštenike i sveštenice ne postoji brak. Oni se daju onako kako moraju, po volji bogova, kako bi rodili one koji su ključni za sudbinu čovečanstva.
     Setila se velikog sazvežđa po imenu Točak, na severu. Seljaci ga nazivaju Velika Kola, ili Veliki Medved, i ono večito kruži oko najsevernije zvezde; ali Igrena je znala da on predstavlja, svojim pojavljivanjem i nestajanjem, beskrajni Točak Rođenja, Smrti i Ponovnog Rođenja. A Div koji korača nebom, sa mačem za pojasom... Igreni se za trenutak učinilo da vidi junaka koji će doći, sa velikim mačem u ruci, mačem pokoritelja. Sveštenici sa Svetog ostrva postaraće se da on dobije mač, mač iz predanja.
     Gorloas se promeškoljio i posegnuo ka njoj, i ona mu se poslušno približila. Gađenje je potpuno nestalo pred nežnošću i sažaljenjem, jer sada se nije bojala da će je opteretiti neželjenim detetom. To nije njena sudbina. Siroti, osuđeni čovek, nije imao udela u toj Misteriji. On je od onih koji se jednom rađaju; ili, ako i nije, nije se sećao, a njoj je bilo drago što ga može utešiti ta obična sudbina.
     Kasnije, kada su ustali, uhvatila je sebe kako peva; Gorloas ju je radoznalo pogledao.
     "Čini mi se da si ozdravila", rekao je, i ona mu se nasmešila.
     "Pa, jesam", rekla je. "Nikad se nisam bolje osećala."
     "Znači da ti je Merlinov lek koristio", rekao je Gorloas, a ona se nasmešila i nije odgovorila.

5.

     Izgledalo je da se narednih dana u gradu govori samo o tome - da se Lot od Orknija povukao i otišao na sever. Postojao je strah da će to odložiti konačan izbor; ali samo tri dana kasnije, Gorloas se vratio u kuću, gde je Igrena završavala novu haljinu od tkanine koju je našla na tržnici, i rekao da je Veće Ambrozijevih savetnika učinio ono što su sve vreme znali da je Ambrozije želeo, i da je izabrao Utera Pendragona da vlada čitavom Britanjom kao Veliki Kralj nad kraljevima u zemlji.
     "Ali šta je sa severom?" upitala je.
     "On će nekako urazumiti Lota ili će ratovati protiv njega", odgovorio je Gorloas. "Ne volim Utera, ali on je naš najbolji borac. Ne bojim se Lota i siguran sam da ga se ni Uter ne boji."
     Igrena je osetila ono poznato meškoljenje Vida i znala je da će Lot imati važnu ulogu u narednim godinama... ali oćutala je; Gorloas joj je odavno pokazao da ne želi da ona razgovara o muškim poslovima, a i bolje da se ne svađa sa osuđenim čovekom za ovo malo vremena što mu je preostalo.
     "Vidim da si završila novu haljinu. Nosićeš je, ako želiš, kada Uter bude u crkvi proglašen za Velikog Kralja i krunisan, a potom će održati prijem za sve muškarce i njihove gospe, pre nego što pođe u zapadne predele da ga i oni proglase kraljem", rekao je. "On nosi ime Pendragona, Najvećeg Zmaja, po zastavi koju nosi, a oni imaju neki sujeveran obred o zmajevima i kraljevima..."
     "Zmaj je isto što i zmija", rekla je Igrena. "Simbol mudrosti; druidski simbol."
     Gorloas se nezadovoljno namrštio i rekao da neće da ima posla sa takvim simbolima u hrišćankoj zemlji. "Pomazanje rukom biskupa trebalo bi da im bude dovoljno."
     "Ali nisu svi ljudi dorasli višim Misterijama", rekla je Igrena. Naučila je to još kao dete na Svetom ostrvu, a otkako je sanjala o Atlantidi, činilo joj se da je sve što je tada naučila o Misterijama, a što je mislila da je zaboravila, poprimilo novo značenje i dubinu u njenom umu. "Mudri ljudi znaju da simboli nisu potrebni, ali ne i običan svet sa sela; njima trebaju zmajevi koji lete nad kraljem, baš kao što im trebaju vatre Beltana, i Veliki Brak kada se kralj venčava sa zemljom..."
     "Te stvari su hrišćanima zabranjene", strogo je rekao Gorloas. "Apostol je rekao: samo je jedno ime pod nebesima koje nas može spasti, i svi ostali znaci i simboli su izopačeni. Ne bi me čudilo da čujem tako nešto od Utera, tog nedostojnika, koji se petlja u razvratne obrede pagana, računajući na glupost prostaka. Nadam se da ću dočekati Velikog Kralja Britanije koji će se držati samo hrišćanskih obreda!"
     Igrena se nasmešila. "Mislim da nijedno od nas neće doživeti da vidi taj dan, mužu moj. Čak je i Apostol u tvojim svetim knjigama napisao da je za bebe mleko, a za snažne muškarce meso, dok običan narod, koji se jednom rađa, mora da ima svoje Svete Kladence i prolećne vence i obredne plesove. Bio bi tužan dan za Britaniju kad se julske vatre ne bi palile i kad venci ne bi padali u Svete Kladence."
     "Čak i đavoli mogu da pogrešno navode svete reči", odgovorio je Gorloas, ali nije se ljutio. "Možda je to Apostol i hteo da kaže, kada je rekao da žene moraju da ćute u crkvi, jer one lako padaju u takve greške. Kad budeš starija i mudrija, Igrena, znaćeš da je tako. A dotle, spremi se kako najlepše umeš za službu u crkvi i za veselje potom."
     Igrena je obukla novu haljinu i četkala kosu sve dok nije zasijala kao najfiniji bakar; kada se pogledala u srebrnom ogledalu - Gorloas je poslao na tržnicu po njega, posle svega, i poklonio joj ga - iznenada se potišteno upitala hoće li je Uter uopšte primetiti. Bila je divna, da, ali bilo je i drugih žena, lepih kao i ona, a mlađih, neudatih žena koje nisu rađale - zašto bi želeo nju, staru i iskorišćenu?
     Tokom čitave crkvene svečanosti pažljivo je gledala kako se Uter zariče i kako ga biskup pomazuje. Bar ovog puta psalmi nisu bili žalosno zapevanje o Božjem srdžbi i kazni, nego vesele pesme, pune hvale i zahvalnosti, a zvona su zvučala vedro, a ne gnevno. Potom, u kući koja je bila Ambrozijev štab, čekali su ih specijaliteti, vino i mnogo svečanosti, jer Ambrozijevi vojni poglavari zaklinjali su se jedan po jedan na vernost Uteru.
     Igrena se umorila mnogo pre kraja. No, konačno je i to bilo gotovo, i dok su se poglavari sa gospama okupljali oko vina i hrane, malo se izdvojila, posmatrajući blistavi skup. I tu ju je, konačno, kao što je napola slutila da će biti, pronašao Uter.
     "Moja gospo od Kornvola."
     Duboko mu se naklonila. "Gospodaru Pendragone, moj kralju."
     Grubo joj je odgovorio: "Nema potrebe za takvim učtivostima među nama dvoma, gospo", i uhvatio ju je za ramena, baš kao u snu, pa se zagledala u njega, napola očekujući da će na njegovim mišicama videti zlatne vezene zmije.
     Ali govorio je sasvim obično. "Sada više ne nosiš onaj dragulj. Bio mi je tako čudan. Kada sam te prvi put video da ga nosiš, bilo je to kao u snu koji sam jednom sanjao... Imao sam groznicu, proletos, i Merlin me je negovao, i sanjao sam čudan san, a sada znam da sam te u tom snu prvi put video, mnogo pre nego što sam ti prvi put ugledao lice. Mora da sam zurio kao seoski klipan, gospo Igrena, jer sam se neprekidno trudio da se setim tog sna, i kakvu si ulogu u njemu imala, a kakvu je imao opal oko tvog vrata."
     "Rekli su mi da je jedna od osobina mog dragulja", odgovorila je, "da budi sećanja duše. I ja sam sanjala..."
     Položio joj je ruku na mišicu. "Ne mogu da se setim. Zašto mi se čini da si nosila nešto zlatno oko doručja, Igrena? Imaš li zlatnu narukvicu u obliku - možda zmaja?"
     Odmahnula je glaovm. "Sada ne", rekla je, ukočena pomišlju da je on, nekako i bez njenog znanja, delio to čudno sećanje i san.
     "Smatraćeš me neučtivim klipanom, gospo od Kornvola. Mogu li da te ponudim vinom?"
     Ćutke je odmahnula glavom. Znala je da bi joj, ako pokuša da uzme pehar, ruka zadrhtala i da bi prosula piće.
     "Ne znam šta se dešava sa mnom", ljutito je rekao Uter. "Sve što se zbiva ovih dana - smrt mog oca i kralja, rasprave svih ovih kraljeva, to što su me izabrali za Velikog Kralja - čini mi se nestvarno, a ti, Igrena, najnestvarnija si od svega! Jesi li bila na zapadu, gde veliki prsten od kamenja stoji u ravnici? Kažu da je u davna vremena to bio druidski hram, ali Merlin tvrdi da nije, da je sagrađen davno pre nego što su druidi došli u ove krajeve. Jesi li bila tamo?"
     "Ne u ovom životu, gospodaru."
     "Voleo bih da ti ga pokažem, jer jednom sam sanjao da stojim tamo sa tobom - oh, ne misli da sam ludak, Igrena, što uvek pričam o snovima i proročanstvima", rekao je uz nagao, dečački osmeh. "Hajde da lepo pričamo o običnim stvarima. Ja sam običan poglavar sa severa koji se iznenada probudio i ustanovio da je postao Veliki Kralj Britanije, i možda sam malo poludeo od iznenađenja!"
     "Biću sasvim obična", složila se Igrena, smešeći se. "A da si oženjen, pitala bih te kako ti je žena i ima li tvoj najstariji sin problema sa - oh, to je najobičnija stvar koji bih mogla da te pitam - da li su mu izbili zubi pre vrućina, ili da li je imao osipe od pelena!"
     Nasmejao se. "Mislićeš da nisam dovoljno star za ženidbu", rekao je. "Imao sam dovoljno žena, Bog zna koliko. Možda ne bi trebalo da tako govorim ženi najpobožnijeg poglavara; otac Džerom bi rekao da sam imao previše žena za duševni mir! Ali nikada nisam sreo neku do koje bi mi bilo stalo, pošto bismo ustali iz postelje, a uvek sam se plašio da se oženim nekom sa kojom nisam spavao, jer bih se možda i od nje tako umorio. Uvek mi se činilo da bi trebalo da postoji veza čvršća od one između muškarca i žene, mada hriščani smatraju da je to dovoljno - kako oni kažu, bolje oženiti se nego goreti? E, nisam izgoreo, jer sam zagasio vatru, ali ipak osećam da mora postojati plamen koji se neće predati tako brzo, i da takvom ženom treba da se oženim." Iznenada je promenio temu. "Da li voliš muža?"
     Vivijen ju je isto pitala, a ona joj je odgovorila da nije važno. Nije znala šta govori. Sada je tiho rekla: "Ne. Dali su me njemu kada sam bila premlada da bih marila za koga se udajem."
     Uter se okrenuo i počeo ljutito da korača. "A vidim da nisi kurva koja se tumba po tuđim krevetima, i zašto me je, za ime svih bogova, opčarala žena udata za jednog od mojih najodanijih vođa..."
     Znači, Merlin je bacio malo čini i na Utera. No, sada joj to nije smetalo. To joj je bila sudbina, a ono što će se desiti moraće da se desi. Ali nije mogla da veruje da joj je sudbina da prevari Gorloasa, ovde i ovako. To kao da je bio deo sna o velikoj ravnici, i kao da je mogla da nazre senku velikog prstena od kamenja, kad joj je položio ruku na rame. Ali bila je zbunjena. Ne, to je bio drugi svet i drugi život. Činilo joj se da joj čitava duša i čitavo telo žude za stvarnošću onog poljupca u zajedničkom snu. Sakrila je lice dlanovima i zaplakala. On je zurio u nju, uplašen i bespomoćan, malo ustuknuvši.
     "Igrena", šapnuo je. "Šta da radimo?"
     "Ne znam", jecala je. "Ne znam." Njena sigurnost pretvorila se u jadnu zbunjenost. Je li san bio poslat samo da je začara, magijom, i navede da prevari Gorloasa i pogazi svoju čast i zadatu reč?
     Na rame joj je pala šaka, teška i preteća. Gorloas je bio ljut i sumnjičav.
     "Šta je posredi, moja gospo? Šta ste joj to rekli, kralju, kad mi žena izgleda tako jadno? Znam da ste čovek bez vaspitanja i samilosti, ali čak i tako, ser, obična pristojnost bi trebalo da vas uzdrži od udvaranja ženi vazala na sopstvenom krunisanju!"
     Igrena ga je ljutito pogledala. "Gorloase, nisam ovo zaslužila od tebe! Da li sam ikada išta uradila da zaslužim ovakve optužbe, i to na javnom mestu?" Glave su se zaista okretale ka njima, jer ljutite reči bile su glasno izgovorene.
     "Pa zašto onda plačeš, gospo, ako ti nije rekao ništa neprilično?" Ruka kojom ju je stezao za zglob bila je čvrsta kao da želi da ga slomi.
     "Što se toga tiče", rekao je Uter, "moraš pitati gospu zašto plače, jer ja ne znam. Ali pusti joj ruku, da te ne bih naterao. Bio joj muž ili ne, niko se ne sme tako ponašati prema ženi pod mojim krovom."
     Gorloas je pustio Igreninu ruku. Videla je da se crveni otisci njegovih prstiju polako pretvaraju u modrice; protrljala ih je, a suze su joj tekle niz lice. Pred mnogim licima koja su ih okružavala osećala se zgroženo, kao da ju je neko osramotio; pokrila je lice velom i još jače zaplakala. Gorloas ju je gurao napred. Nije čula šta je rekao Uteru; tek kada su izišli na ulicu, pogledala ga je u čudu.
     "Neću te optužiti pred svima, Igrena", ljutito je rekao Gorloas, "ali Bog mi je svedok da bih imao pravo. Uter te je maločas gledao onako kako muškarac gleda ženu koju je upoznao na način na koji nijedan hrišćanin ne sme poznavati tuđu ženu!"
     Igrena je osećala kako joj srce bije u grudim; znala je da je on u pravi i bila je zbunjena i očajna. Uprkos činjenici da je videla Utera svega četiri puta i dvaput ga sanjala, bila je svesna da su se gledali i razgovarali kao da su godinama ljubavnici, znajući sve jedno o drugom, o telu i umu i srcu. Setila se sna, u kome je izgledalo da su vezani godinama vezom koja, možda i nije bila brak, ali se nije mnogo razlikovala od toga. Ljubavnici, partneri, sveštenik i sveštenica - ma kako to zvali. Kako je mogla reći mužu da je Utera videla samo u snu, ali da je počela da misli o njemu kao o muškarcu koga je volela toliko davno da je ona, Igrena, u to vreme bila tek nerođena senka; da je njena srž ista kao i kod žene koja je volela onog čudnog čoveka sa zlatnim zmijama na rukavima... Kako to da kaže mužu, koji o Misterijama ništa ne zna i ni ne želi da zna?
     Grubo ju je gurao napred, ka kući u kojoj su odseli. Znala je da je spreman da je udari ako progovori i reč; ali njeno ćutanje još ga je više žestilo. "Zar nemaš ništa da mi kažeš, ženo?" povikao je i zgrabio je za već bolnu ruku, toliko snažno da je uzviknula od bola. "Zar misliš da nisam video kako si gledala svog ljubavnika?"
     Otrgla je ruku, osećajući da je spreman da joj je iščupa. "Ako si to video, onda si video i da sam se okrenula od njega i kad je samo hteo da me poljubi! A nisi ga čuo kad mi je rekao da si mu ti odani saradnik i da ne želi da uzme ženu prijatelju..."
     "Ako sam mu ikada i bio prijatelj, sada svakako više nisam!" rekao je Gorloas, lica tamnog od gneva. "Zar zaista misliš da ću podržavati čoveka koji bi mi preoteo ženu, na javnom mestu, posramivši me pred svim okupljenim poglavarima?"
     "Nije to uradio!" opet je zaplakala Igrena. "Samo sam mu jednom dodirnula usne!" Činilo joj se da je sve još surovije zato što je želela Utera, ali se držala pristojnosti. Pa, ako me optužuje za krivicu kada uopšte nisam kriva za ono što je po njegovim rečima nedelo, zašto nisam uradila ono što je Uter želeo?
     "Video sam kako ga gledaš! A ne ulaziš mi u krevet od kako si prvi put videla Utera, neverna kučko!"
     "Kako se usuđuješ!" jeknula je, pobesnevši; zgrabila srebrno ogledalo koje joj je poklonio i bacila mu ga u glavu. "Povuci reč, ili se kunem da ću se baciti u reku pred tvojim očima ako me ikada dodirneš! Lažeš, i znaš da lažeš!"
     Gorloas se sagnuo i ogledalo se razbilo o zid. Igrena je dograbila ogrlicu od ćilibara - još jedan novi poklon od muža - i bacila je za ogledalom; žurno je strgla lepu novu haljinu i zavitlala mu je u glavu. "Kako se usuđuješ da me tako nazoveš, ti koji si me zatpao poklonima kao da sam jedna od onih koje prate vojničke logore? Ako misliš da sam kurva, gde su pokloni koje sam dobila od ljubavnika? Sve poklone koje sam dobila, dobila sam od muža, brbljivog kučkinog sina koji pokušava da kupi moju naklonost radi svoje požude, jer sveštenici su ga učinili napola evnuhom! Od sada ću nositi samo ono što sama izatkam, a ne tvoje odvratne poklone, ti huljo sa usnama i umom lažnim kao i tvoji prljavi poljupci!"
     "Ćuti, ženo nečastiva!" proderao se Gorloas, udarivši je tolikom snagom da je pala na pod. "A sad se diži i pokrij se pristojno, kao hrišćanka, i nemoj više da se svlačiš kako bih poludeo kad te takvu vidim! Jesi li time zavela i mog kralja?"
     Nesigurno je ustala, šutnuvši ostatke haljine što je dalje mogla, i jurnula ka njemu da ga udari, još jednom i još jednom. On ju je zgrabio i pokušao da je umiri; činilo joj se da će je zdrobiti. Igrena je bila snažna, ali Gorloas je bio krupan čovek i ratnik, i ubrzo je prestala da se otima, znajući da je beskorisno.
     Počeo je da je gura ka krevetu. "Naučiću te da ne gledaš tako ljude, osim svog zakonitog muža!" siktao je.
     Prezrivo je zabacila glavu. "Zar misliš da ću te ikada ponovo pogledati, osim sa gađenjem kakavo bih osećala prema zmiji? Oh, da, možeš me odvesti u krevet i prisiliti me da ti se pokorim, jer tvoje hrišćansko milosrđe ti dopušta da mučiš sopstvenu ženu! Ne marim šta ćeš mi reći, Gorloase, jer u srcu znam da sam nedužna! Sve do ovog časa osećala sam se krivom što me je neka čarolija navela da zavolim Utera. Sada mi je krivo što nisam uradila ono što me je molio, makar zato što si spreman da poveruješ lažima o mojoj krivici, a ne istini o mojoj nedužnosti, a dok sam ja strepela za svoju i tvoju čast, ti si spreman da poveruješ kako bih svoju čast bacila u prašinu!"
     Prezir u njenom glasu naterao je Gorloasa da opusti ruke i zagleda se u nju. Kada je progovorio, glas mu je bio promukao. "Da li zaista tako misliš, Igrena? Jesi li zaista nedužna?"
     "Zar misliš da bih se ponizila da lažem o tome? Pred tobom?"
     "Igrena, Igrena", ponizno je rekao. "Dobro znam da sam suviše star za tebe, i da su mi te dali bez ljubavi i bez tvoje volje, ali sam mislio da si možda, u poslednje vreme, počela da misliš malo bolje o meni, a kad sam te video kako plačeš pred Uterom..." Zagrcnuo se. "Nisam mogao da podnesem da tako gledaš onog požudnog i pokvarenog čoveka, a da mene gledaš samo iz dužnosti i sa mirenjem - oprosti mi, oprosti mi, preklinjem te - ako sam te zaista pogrešno optužio..."
     "Pogrešno si me optužio", rekla je ledenim glasom, "i dobro je što me moliš da oproštaj, koji nećeš dobiti sve dok se pakao ne ohladi i dok Zemlja ne potone u zapadni okean! Bolje idi i pomiri se sa Uterom - zar zaista misliš da ćeš moći da izdržiš gnev Velikog Kralja Britanije? Ili ćeš na kraju poklonima kupovati njegovu milost, kao što si pokušao sa mnom?"
     "Ćuti!" ljutito je rekao Gorloas, opet pocrvenevši; ponizio se pred njom, i znala je da joj ni to nikada neće oprostiti. "Pokrij se!"
     Igrena je shvatila da je još naga do pojasa. Prišla je krevetu, gde je ostavila staru haljinu, i polako je obukla i počela da namešta čipku. On je podigao ogrlicu i ogledalo i pružio joj ih, ali ona je odvratila pogled, pa je posle nekog vremena rešio da ih spusti na krevet, gde ih je Igrena ostavila da leže i ne pogledavši ih.
     Za trenutak je zurio u nju, a onda je naglo otvorio vrata i izišao.
     Kad je ostala sama, Igrena je počela da pakuje stvari u bisage. Nije znala šta namerava da učini; možda da pođe i potraži Merlina, da mu se izjada. On je pokrenuo ovaj lanac događaja koji ju je posvađao sa Gorloasom. Barem je znala da više neće moći da popusti i živi pod njegovim krovom. Srce joj se grčilo od bola: bili su venčani po rimskim običajima, a po njima je Gorloas imao potpunu vlast nad kćerkom. Mora nekako uspeti da se pretvara dok ne uspe da skloni Morganu na bezbedno mesto! Možda da je pošalje kod Vivijen, na Sveto ostrvo, i da je na usvojenje.
     Ostavila je na krevetu nakit koji joj je dao Gorloas i spakovala je jedino haljine koje je sama sašila u Tintagelu, a od nakita samo opal koga je dobila od Vivijen. Kasnije je shvatila da baš zbog tog trenutka odugovlačenja nije uspela da pobegne, jer upravo dok je stavljala na krevet poklone koje je dobila od njega, odvajajući ih od svojih stvari, Gorloas se vratio u sobu. Brzo je pogledao njene spakovane bisage i kruto klimnuo glavom. "Dobro je", rekao je, "spremna si za polazak. Odlazimo pre sumraka."
     "Kako to misliš, Gorloase?"
     "Upravo sam bacio zavet vernosti Uteru u lice i rekao sam mu ono što je trebalo odmah da mu kažem. Sad smo, dakle, neprijatelji. Idem da organizujem odbranu zapada pred Saksoncima i Ircima, ukoliko se tamo pojave; rekao sam mu da ću ga, ako namerava da dovede vojsku u moju zemlju, obesiti na prvo drvo kao zločinca."
     Zurila je u njega; jedva je uspela da progovori. "Poludeo si, mužu moj. Kornvolci ne mogu sami braniti zapad ako Saksonci nadru tuda. Ambrozije je to znao; Merlin to zna; Bože pomozi, i ja to znam, a ja sam samo obična domaćica! Hoćeš li u jednom trenutku ludila uništiti sve za šta je Ambrozije živeo i borio se poslednjih godina, zbog neke besmislene svađe sa Uterom usled tvoje bolesne ljubomore?"
     "Odmah ti je žao Utera!"
     "Bilo bi mi odmah žao i saksonskog poglavice, kada bi izgubio najvernijeg podanika zbog besmislene svađe! Za ime Božje, Gorloase, u ime naših života i života ljudi koji od tebe očekuju pomoć kada dođu Saksonci, preklinjem te da prekineš svađu sa Uterom i da ne razvrgneš savezništvo tek tako! Lot je već otišao; ako i ti odeš, ostaće samo ugovorne trupe i nekoliko malih kraljeva da ga slede u odbranu Britanije!" Očajnički je odmahnula glavom. "Bolje da sam se bacila sa litice u Tintagelu nego što sam pošla u Londinijum! Zakleću se, u šta god želiš, da me usne Utera Pendragona nikad nisu dodirnule! Hoćeš li raskinuti savez za koji je Ambrozije umro, samo zbog žene?"
     Gorloas ju je prostrelio pogledom. "Čak i da te Uter nikada nije ni video, gospo, ne bih sledio čoveka koji je toliko raskalašan i toliko loš hrišćanin; nimalo ne verujem Lotu, ali sada znam da Uteru verujem još manje. Trebalo je od početka da slušam glas savesti i da uopšte ne pristanem da ga podržavam. Stavi moju odeću u druge bisage. Poslao sam po konje i naše ljude."
     Pogledala je njegovo neumoljivo lice i shvatila da će je, ako se pobuni, opet udariti. Sad je bila u zamci, nije mogla da pobegne, čak ni na Sveto ostrvo pod sestrinu zaštitu - sve dok Gorloas drži njenu kćer u Tintagelu.
     Još je slagala savijene košulje i tunike u bisage kada je čula zvona na uzbunu. "Ostani tu!" strogo je rekao Gorloas i žurno izišao.
     Igrena je, ljuta, požurila za njim, i našla se pred grubim vojnikom koga nije poznavala. Držao je koplje popreko preko ulaznih vrata, sprečavajući je da prekorači prag. Njegovo kornvolsko narečje jedva je mogla da razume, ali shvatila je da je vojvoda naredio da njegova gospa ima da ostane u kući, u bezbednosti; on je bio zadužen da to i izvrši.
     Bilo bi joj ispod dostojanstva da se nateže sa njim, a podozrevala je da bi je u tom slučaju samo bacio preko praga kao vreću žita. Na kraju je uzdahnula i vratila se u kuću, da završi pakovanje. Sa ulice je čula buku i viku, zvuke ljudi u trku, zvona sa obližnje crkve, mada nije bilo vreme za službu. Jednom je začula i zveckanje mačeva i upitala se da nisu to Saksonci prodrli u grad - ovo bi zaista bilo dobro vreme za napad, sad kad su Ambrozijevi poglavari posvađani! Pa, to bi rešilo jedan od njenih problema, ali šta bi bilo sa Morganom, samom u Tintagelu?
     Dan se vukao, a pred veče Igrena je počela da se plaši. Da li su Saksonci na kapijama grada, da li su se Uter i Gorloas opet posvađali, je li neko od njih mrtav? Kada je Gorloas konačno otvorio vrata sobe, bilo joj je gotovo milo što ga vidi. Lice mu je bilo mračno i zatvoreno, vilice stegnute kao u velikom bolu, ali reči kojima joj se obratio bile su kratke i bespogovorne.
     "Polazimo u sumrak. Možeš li da sediš u sedlu, ili da te jedan vojnik nosi iza sebe? Nećemo imati vremena da jašemo kako damama odgovara."
     Poželela je da ga zaspe pitanjima, ali nije htela da mu pruži zadovoljstvo da vidi koliko joj je stalo. "Dok ti možeš da jašeš, mužu moj, i ja ću se držati u sedlu."
     "Postaraj se da tako i bude, jer se nećemo zadržavati dovoljno dugo da se predomisliš. Uzmi najtopliji ogrtač; biće hladno jahati noću, a sa mora nailazi magla."
     Igrena je vezala kosu u punđu i umotala se u debeli ogrtač preko tunike i pantalona koje je uvek oblačila za jahanje. Gorloas ju je podigao na konja. Ulica je bila puna tamnih vojničkih prilika sa dugačkim kopljima. Gorloas je tiho razgovarao sa jednim od kapetana, a onda se vratio i uzjahao; oko njih dvoje jahalo je desetak vojnika. Uzeo je uzde Igreninog konja i ljutito trgao glavom. "Hajde."
     Nije bila sigurna kuda idu; ćutke je jahala tamo kuda je Gorloas vodio, kroz sve gušći sumrak. Negde daleko na nebu nazirala se vatra, ali Igrena nije znala je li to stražarska vatra ili negde gori kuća, ili samo skitnice lože radi kuvanja, negde na tržnici. Nije znala kuda se ide između zbijenih kuća ka reci, ali kad je oko njih počela da se pojavljuje gusta magla, pretpostavila je da se približavaju obali, i posle nekog vremena začula je škripanje užeta na splavu koji je vozio do broda.
     Jedan vojnik je sjahao i poveo njenog konja na splav; Gorloas je jahao kraj nje. Nekoliko jahača zaplivalo je na konjima. Shvatila je da je sigurno veoma kasno - u ovo doba godine dan dugo traje, ali bilo je gotovo nečuveno jahati noću. A onda je sa obale začula uzvik.
     "Odlaze! Odlaze! Prvo Lot, a sada i vojvoda od Kornvola! Ostajemo bez zaštite!"
     "Svi vojnici napuštaju grad! Šta ćemo raditi kad se Saksonci iskrcaju na južnu obalu?"
     "Kukavice!" povikao je neko sa obale kad je brod, uz mnogo škripe, počeo da se udaljava. "Kukavice, bežite dok je zemlja u plamenu!"
     Iz tame je doleteo kamen. Pogodio je jednog vojnika u grudni oklop. Ovaj je opsovao, ali Gorloas mu se oštro i tiho obratio i vojnik je zaćutao, gunđajući. Sa obale je doletelo još nekoliko uvreda i kamenica, ali brzo su se udaljili. Kad su joj se oči privikle na tamu, Igrena je videla Gorloasa, lica bledog i nepomičnog kao u kamenog kipa. Čitave noći joj se nije obratio, mada su jahali do zore, i tek kad je došlo svitanje, rumeno i vlažno, zaogrnuvši svet purpurnom maglom, zaustavili su se nakratko kako bi se ljudi i konji odmorili. Gorloas je raširio ogrtač, kako bi Igrena mogla da se ispruži, i doneo joj je tvrdog hleba i sira i pehar vina, vojničko sledovanje, ali i dalje joj se nije obraćao. Bila je umorna i ugruvana od jahanja, a i zbunjena; znala je da se Gorloas posvađao sa Uterom i povukao svoju vojsku, ali ništa više. Zar ga je Uter mirno pustio da ode? Pa, Lota je pustio.
     Posle kratkog odmora, Gorloas je opet doveo konje i pokušao da je podigne u sedlo, ali Igrena se pobunila.
     "Neću da jašem dalje dok mi ne kažeš kuda idemo i zašto!" Govorila je tiho, ne želeći da posrami Gorloasa pred vojnicima, ali gledala ga je bez straha. "Zašto smo se iskrali iz Londinijuma kao lopovi pod zaklonom noći? Sada ćeš mi reći šta se dešava, osim ako nećeš da me vežeš za konja i tako nosiš do Kornvola, a ja ću vrištati celim putem!"
     "Zar misliš da bih se ustezao da to učinim kad bih morao?" odgovorio je Gorloas. "Ne pokušavaj da me izazoveš, ti za koju sam se zavetovao za čitav život i održao reč, i zbog koje sam zauvek zaboravio kralja!"
     "Kako se usuđuješ da mene okriviš za to", planula je Igrena. "Nisi to učinio zbog mene nego zbog svoje nerazumne ljubomore! Nisam kriva ni za kakav greh koji bi tvoj pokvareni um mogao da mi pripiše..."
     "Tišina, ženo! I Uter se zakleo da si nedužna. Ali ti si žena i sigurno si ga nečim omađijala - otišao sam kod Utera, u nadi da ćemo izgladiti svađu, i znaš li šta je taj zli i pokvareni čovek tražio od mene? Zahtevao je da se razvedem od tebe i da mu te dam!"
     Igrena se upiljila u njega razrogačenih očiju. "Ako tako loše misliš o meni, da sam preljubnica, veštica, sva ta zla, zašto se onda nisi obradovao mogućnosti da me se tako lako otarasiš?"
     A u njoj je ključao nov gnev, na Utera koji je takođe smatra za ženu koja se može predavati iz ruke u ruku bez svog pristanka. Zahtevao je od Gorloasa da mu je preda kao nepotrebnu, mada ju je sam Gorloas tražio od Gospe od Avalona! Zar je ona konj da je prodaju kao na prolećnom vašaru? Nešto duboko u njoj je uzdrhtalo od tajnog zadovoljstva - Uter ju je želeo, toliko da se svađao sa vojvodom i odbijao saveznike preotimanjem žene. A nešto drugo u njoj je bilo besno. Zašto je nije pitao, nju lično, da ostavi Gorloasa i dođe mu po svojoj slobodnoj volji?
     No, Gorloas je ozbiljno razmatrao njeno pitanje. "Zaklela si mi se da nisi preljubnica. A nijedan hrišćanin neće oterati ženu osim ako mu je bila neverna."
     Rastrzana nestrpljenjem i iznenadnim kajanjem, Igrena je ostala mirna. Nije mogla da mu bude zahvalna, ali ju je barem saslušao. Ipak, bilo joj je jasno da je ovde reč uglavnom o njegovom ponosu; čak i da veruje da ga je prevarila, ne bi želeo da njegovi vojnici misle kako njegova mlada žena više voli nekog mlađeg muškarca. Možda bi čak radije sakrio njenu preljubu nego da ih pusti da misle kako ne ume da sačuva vernost mlade žene.
     "Gorloase..." zaustila je, ali on ju je ućutkao pokretom ruke.
     "Dosta. Nemam strpljenja da pričam sa tobom. Kad stignemo u Tintagel, možeš natenane da zaboraviš svoju glupost. Što se tiče Pendragona, on će imati pune ruke posla oko rata na Saksonskim obalama. Ako te je očarao, pa, mlada si i žensko si, i malo poznaješ svet i muškarce. Neću ti više prebacivati. Za godinu ili dve imaćeš sina da ti odvrati misli od čoveka koji ti se toliko dopao."
     Igrena je ćutke pustila da je Gorloas podigne na konja. On, izgleda, mora da veruje u to što veruje, i nije mogla ničim da prodre pod tu gvozdenu površinu. No, um joj se tvrdoglavo vraćao na ono što su Vivijen i Merlin rekli: da je njena sudbina vezana za Uterovu. Posle onog sna verovala je u to, znala je zašto su se ponovo sreli. A evo je, odlazi iz Londinijuma sa mužem, savezništvo je propalo, a Gorloas je očito čvrsto rešen da je Uter više nikada ne vidi. Pa, dok traje rat na Saksonskim obalama Uter neće imati vremena da dokono putuje do na kraj sveta, u Tintagel, a čak i da može, nije bilo načina da uđe u zamak, koga i šačica ljudi može da brani do kraja sveta. Gorloas može da je ostavi tamo, i tu će i ostati sve dok ne ostari, zatvorena iza zidova, ponora i litica. Igrena je prebacila ogrtač preko lica i zaplakala.
     Više nikada neće videti Utera. Svi Merlinovi planovi su propali; vezana je za starca koga mrzi - sada je znala da ga mrzi, što ranije nije dozvolila sebi ni da pomisli - a čovek koga voli nije mogao da smisli ništa pametnije nego da ubedi ponosnog Gorloasa da je dobrovoljno njemu preda! Kasnije joj se činlo da je plakala tokom čitavog dugog putovanja, tokom svih dana i noći dok su putovali preko močvara i kroz doline Kornvola.
     Druge noći ulogorili su se i podigli šatore da se pošteno odmore. Jedva je dočkala toplu hranu i priliku da spava u šatoru, mada je znala da više neće moći da izbegava muževljev krevet. Nije mogla da viče i otima se, jer svuda oko šatora bili su njegovi vojnici. Bila mu je žena već četiri godine. Niko živi ne bi poverovao u priču o silovanju. Nije imala snage da mu se opire, niti je želela da izgubi poslednje dostojanstvo u nekakvom otimanju. Stegla je zube i odlučila da ga pusti neka čini šta želi - mada je žalila što nema neku mađiju za koje se priča da štite posvećenice Boginje. Kada one ležu sa muškarcima oko Beltanskih vatri, začinju samo ako to žele. Činilo joj se suviše bolno da zanese sina koga on želi baš kad je ovako ponižena, potpuno smoždena.
     Merlin je rekao: Nećeš roditi sina Gorloasu. Ali nije verovala Merlinovom proročanstvu, jer videla je da su mu svi planovi propali. Kakav okrutan, proračunat starac! Iskoristio ju je onako kako su muškarci iskorišćavali svoje kćeri još od dolaska Rimljana, dajući ih kao kurve ovom ili onom muškarcu, nudeći ih kao konja ili kozji sir! Našla je kakav-takav mir sa mužem, a sad je taj mir nestao, okrutno i nizašta! Tiho je plakala dok se spremala za krevet, pomirena i očajna, čak ni dovoljno sigurna u svoju sposobnost da ga odvrati oštrim rečima - po tome kako se ponašao videla je da je spreman da je silom uzme, kako bi oterao sećanja na drugog muškarca time što će je prisvojiti onako kako je jedino znao.
     Osetila je njegov poznati dodir i njegovo lice nad svojim u tami, a činio joj se kao stranac. Pa ipak, kad ju je privukao, bio je nesposoban; mlitav i opšten, i mada ju je cimao i tapšao, očajnički pokušavajući da se uzbudi, nije ništa vredelo, i na kraju ju je pustio, uz divlju i tihu psovku.
     "Jesi li bacila neke ćini na moju muškost, ti prokleta kučko?"
     "Nisam", rekla je, tiho i prezrivo, "mada, kada bih znala takve čini, rado bih ih bacila na tebe, snažni i otmeni mužu moj. Zar očekuješ da plačem što ne možeš da me silom uzmeš? Pokušaj, i ležaću i smejaću ti se u lice!"
     Za trenutak se podigao nad njom, stežući pesnicu.
     "Da", rekla je, "udari me. Neće biti prvi put. A možda ćeš se tako osećati dovoljno muški da bi ti se koplje pridiglo!"
     Opet je opsovao, okrenuo joj leđa, ali Igrena je ležala budna, drhteći, znajući da je upravo doživela trenutak osvete. I zaista, čitavim putem do Kornvola, ma koliko da se trudio, Gorloas nije imao moći da je dodirne, sve dok konačno Igrena nije počela da se pita da nije, ni ne znajući, njen pravedni gnev zaista bacio nekakvu čaroliju na njegovu muškost. No, tada je uvidela, gorkom intuicijom sveštenice, da nikada više neće biti potentan sa njom.

6.

     Kornvol joj se više nego ikada činio kao na kraju sveta. U ono prvo vreme pošto ju je Gorloas ostavio pod stražom - sada ledeno ćutljivom, bez reči za nju, ni dobre ni loše - Igrena se pitala da li Tintagel uopšte i postoji u stvarnom svetu, ili je, kao i Avalon, prešao u postojanje u magli, u vilinskom kraljevstvu, bez ikakve veze sa svetom koga je posetila na jedinom kratkom putovanju napolje.
     Čak i tokom tog kratkog odsustva izgledalo joj je da je Morgana porasla iz bebe u devojčicu, ozbiljnu, tihu devojčicu koja neumorno postavlja pitanja o svemu što vidi. I Morgoza je porasla, telo joj se zaoblilo, detinjasto lice je poprimilo obrise visokih jagodica i dugačkih trepavica pod tamnim obrvama; Igrena je videla da je postala lepotica, ne znajući da je i ona sama sa četrnaest godina isto tako izgledala. Morgoza se oduševila poklonima koje joj je donela Igrena; skakutala je oko sestre kao zahvalno kuče, kao i oko Gorloasa. Uzbuđeno je pričala sa njim, vežbajući pogledanje sa strane, i pokušala je da mu sedi u krilu kao da nije starija od Morgane. Igrena je videla da je Gorloas prestao da se smeje i odguruje je kao kuče, nego je gladi po dugačkoj riđoj kosi, smešeći se, i štipka je za obraze.
     "Suviše si velika za ovakve gluposti, Morgoza", oštro je rekla. "Zahvali se gospodaru Kornvola i nosi poklone u svoju sobu. I skloni svilu, jer nećeš je nositi dok ne odrasteš. Nemoj misliti da ćeš odmah početi da izigravaš gospu!"
     Morgoza je pokupila sve lepe stvari i otišla u svoju sobu, plačući. Igrena je primetila da Gorloas pogledom prati devojku. Morgozi je tek četrnaest godina, užasnuto je pomislila, a onda se zgrozila pri pomisli da je i njoj bilo samo godinu više kada su je dali njemu za nevestu.
     Kasnije ih je primetila zajedno u hodniku. Morgoza je poverljivo spustila glavu vojvodi na rame, i videla je kako je ovaj gleda. Igrenu je obuzeo strašan gnev, ne toliko na devojku koliko na Gorloasa. Videla je da su se sa nelagodnošću razdvojili kad je ušla u hodnik, i kada se Gorloas udaljio, pogledala je u Morgozu toliko prodorno da se devojka nesigurno zakikotala i oborila pogled.
     "Zašto me tako gledaš, Igrena? Zar se bojiš da će me Gorloas zavoleti više nego tebe?"
     "Gorloas je bio suviše star i za mene; zar nije još stariji za tebe? Sa tobom mu se čini da je opet dobio mene, onakvu kakvu me je prvi put video, suviše mladu da ga odbijem ili pogledam drugog muškarca. Više nisam poslušna devojčica nego žena koja ima svoje mišljenje, i možda misli da bi mu sa tobom bilo lakše."
     "U tom slučaju", nadureno je rekla Morgoza, "možda treba da paziš da ti muž uvek bude zadovoljan, a ne da se žališ ako druge žene čine za njega ono što ti ne možeš."
     Igrena je podigla ruku da je ošamari, a onda se obuzdala uz veliki napor volje. Prizvala je svu smirenost. "Zar misliš da mi je važno koga Gorloas vodi u krevet? Sigurna sam da je uživao u vojničkim curama, ali više bih volela da se moja sestra ne nađe među njima. Nimalo ne želim njegove zagrljaje, i da te mrzim, rado bih mu te prepustila. Ali ti si premlada. Kao što sam i ja bila premlada. A Gorloas je hrišćanin. Ako ga pustiš da legne sa tobom i ako ti napravi dete, neće imati drugog izbora do da te na brzinu uda za nekog svog vojnika koji pristaje na polovnu robu - ti Rimljani nisu kao naš svet, Morgoza. Možeš da privučeš Gorloasa, ali neće me oterati da bi se oženio tobom, veruj mi. U našem narodu devičanstvo nije naročito važno - žena koja je dokazala plodnost, narasla od zdravog deteta, kod nas je najbolja žena. Ali kod hrišćana nije tako. Kažem ti: ponašaće se prema tebi kao da si se osramotila, a čovek za koga bi uspeo da te uda nateraće te da čitavog života patiš što ti nije on usadio dete koje nosiš. Da li to želiš, Morgoza, ti, koja možeš da se udaš za kralja ako poželiš? Hoćeš li da upropastiš sebe, sestro, meni u inat?"
     Morgoza je prebledela. "Nisam imala pojma..." šapnula je. "Oh, ne. Ne želim da budem osramoćena. Oprosti mi, Igrena."
     Igrena ju je poljubila i dala joj srebrno ogledalo i ćilibarsku ogrlicu, i Morgoza se zapiljila u nju.
     "Ali to su pokloni od Gorloasa..."
     "Zarekla sam se da više ne koristim njegove darove", odgovorila je. "Sad su tvoji, za onog kralja koga je Merlin video u tvojoj budućnosti, sestro. Ali moraš se držati čedno dok on ne dođe po tebe."
     "Ne plaši se", rekla je Morgoza i opet se nasmešila. Igreni je bilo milo što je uspela da obuzda Morgozu; ona je bila hladna i proračunata, i nikada je neće poneti osećanja niti trenutak. Dok ju je gledala, Igrena je poželela da je i ona rođena bez sposobnosti da voli.
     Volela bih da mogu da budem zadovoljna sa Gorloasom, ili da mogu mirno da pokušam - kao što bi Morgoza svakako učinila - da se otarasim Gorloasa i postanem Uterova kraljica.
     Gorloas je ostao u Tintagelu svega četiri dana, i bilo joj je milo što ga vidi kako odlazi. Ostavio je u Tintagelu desetak vojnika, a kad je odlazio, pozvao ju je k sebi.
     "Ti i dete bićete ovde bezbedni i dobro čuvani", kruto je rekao. "Idem da okupim muškarce iz Kornvola protiv irskih jahača i severnjaka - ili protiv Utera, ako bi došao da traži i uzme ono što mu ne pripada, bilo ženu bilo zamak."
     "Mislim da će Uter imati suviše posla u svom kraju da bi se bavio time", odgovorila je Igrena, čvrsto stežući usne od očajanja.
     "Daj Bože", rekao je Gorloas, "jer imamo dovoljno neprijatelja i bez njega. Ali voleo bih da dođe, kako bih mu pokazao da Kornvol nije njegov, kao što misli da je sve njegovo i da može da uzima!"
     Na to Igrena nije odgovorila. Gorloas je otišao sa svojim vojnicima, a Igrena je ostala sama da sredi kuću, da povrati nekadašnju bliskost sa detetom, da pokuša da zaceli pokvareno prijateljstvo sa svojom sestrom, Morgozom.
     No, pomisao na Utera uvek ju je pratila, ma koliko se unela u domaćičke poslove. Čak je nije progonio ni pravi Uter, čovek koga je videla u voćnjaku, u dvoru i u crkvi, nagao i nekako detinjast, čak pomalo trapav. Taj Uter, Pendragon, Veliki Kralj, pomalo ju je plašio - mislila je da bi trebalo da malo zazire od njega, kao nekada od Gorloasa. Kada bi pomislila na Utera kao muškarca, na poljupce i zagrljaje i na ono što bi još mogao da zatraži od nje, ponekad bi osetila onu rastapajuću slast koju je upoznala u snu, ali u drugim prilikama obuzeo bi je paničan strah, kao ono izmoždeno dete koje je ustalo u jutro posle venčanja, hladno od straha i užasa. Pomisao na čin venčanja činila joj se strašna, pa čak i groteskna, baš kao i onda.
     Ono što joj se stalno ponovo vraćalo, u tišini noći dok je ležala kraj usnule Morgane, ili kada bi sedela na terasi nad morem i vodila kćerkine ručice u prvim trapavim pokušajima da prede, bio je drugi Uter, Uter koga je videla kod prstena od kamenja van vremena i van običnih mesta; sveštenik Atlantide, sa kojim je delila Misterije. Taj Uter, za koga je znala da bi ga volela više nego sopstveni život, da ga se nikada ne bi plašila ni užasavala, i ma šta se desilo između njih, bila bi to sama slast, radost veća od ikoje koju je dosad iskusila. Sasvim jednostavno, kada mu se približila, znala je da je otkrila neki izgubljeni deo sebe; sa njim je ponovo bila cela. Šta god se desilo između njih kao između običnog muškarca i žene, iza toga bi ležalo nešto što nikada neće moći da umre ili da izgubi na snazi. Delili su sudbinu i nekako je moraju zajedno ispuniti... i često se, kada bi dotle dospela u mislima, zaustavljala i u neverici posmatrala sebe. Zar je poludela, kad razmišlja o zajedničkoj sudbini i drugoj polovini sopstvene duše? Činjenice su svakako jednostavnije i manje lepe. Ona, udata žena, pristojna mati, naprosto je postala opsednuta muškarcem mlađim i lepšim od svog zakonitog muža, i počela je da mašta o njemu, pa se zato posvađala sa dobrim i časnim čovekom kome je bila data. Potom bi sedela i prela, stežući zube od osećanja krivice, i pitala se hoće li provesti čitav život pateći zbog greha koji je počinila tek u mislima.
     Proleće je prešlo u leto, i vatre Beltana su davno prošle. Zemljom se širila izmaglica od žege, i more je bilo toliko plavo i bistro da se Igreni ponekad činilo kako daleko u obacima može da vidi izgubljene gradove Lioneza i Atlantide. Dani su počeli da se skraćuju, i noću se ponekad javljao mraz, kad je Igrena čula prvu daleku tutnjavu rata - vojnik je doneo sa tržnice vest da su se na obali pojavili irski pljačkaši, da su spalili selo i crkvu i odneli jednu ili dve žene, i da vojske, kojima ne komanduje Gorloas, marširaju na zapad, u Letnju Zemlju i na sever, ka Velsu.
     "Kakve vojske?" upitala ga je Igrena, i on je odgovorio: "Ne znam, gospo, jer ih nisam video; oni koji su ih videli kažu da su nosile orlove kao rimske legije u stara vremena, što je nemoguće. Ali su rekli da su na zastavi imali i crvenog zmaja."
     Uter! pomislila je Igrena i trgla se. Uter je blizu, a neće ni znati gde sam! Tek potom je upitala za vesti o mužu, i vojnik joj je rekao da je i Gorloas u Letnjoj Zemlji, i da vojske tamo održavaju nekakavo veće.
     Te noći, dugo je zurila u svoje staro bronzano ogledalo, želeći da umesto njega ima vidovito staklo sveštenice, u kome bi videla šta se dešava nadaleko.
     Čeznula je da se posavetuje sa Vivijen, ili sa Merlinom. Oni su izazvali sve ove nevolje - jesu li je sada zaboravili? Zašto ne dolaze da vide kako su im planovi propali? Jesu li našli neku drugu ženu sličnog porekla, kako bi bacili nju Uteru pred noge, kako bi zanela kralja koji će jednog dana isceliti zemlju i sve zaraćene narode?
     Ali iz Avalona nije stizala nikakva poruka, a vojnici nisu dozovljavali Igreni ni da odjaše do tržnice; Gorloas, kako su joj sa puno poštovanja rekli, zabranio joj je izlaske zbog stanja u kome se nalazi zemlja. Jednom, gledajući sa visokog prozora, videla je kako dolazi jahač i kako se na unutrašnjem prilazu zaustavlja da razgovara sa stražarima. Jahač je izgledao ljut, i Igreni se činilo da besno gleda zidove, ali na kraju se okrenuo i odjahao nazad, i Igrena se pitala je li to bio glasnik poslat njoj, koga straža nije propustila.
     Dakle, bila je zatvorenik muževljevog zamka. Mogao je da kaže, pa čak i da veruje, da ju je ostavio tu kako bi bila zaštićena, zbog nereda u zemlji, ali istina je bila dugačija: ljubomora ga je navela da je zatvori. Isprobala je tu teoriju nekoliko dana kasnije, pozvavši pred sebe zapovednika straže.
     "Želim da pošaljem poruku svojoj sestri, da je pozovem da dođe u posetu", rekla je. "Hoćeš li poslati glasnika u Avalon?"
     Činilo joj se da zapovednik izbegava njen pogled. "Pa, gospo, ne mogu. Gospodar Kornvola je vrlo jasno rekao da svi moramo da ostanemo tu gde smo i da štitimo Tintagel u slučaju opsade."
     "Zar ne možeš da najmiš jahača u selu, pa neka on odnese poruku? Dobro bih mu platila."
     "Gospodaru se to ne bi dopalo, gospo. Žao mi je."
     "Razumem", rekla je i otpravila ga. Nije još stigla do tolikog očajanja da pokuša da podmiti nekog vojnika. Ali, što je više razmišljala o tome, postajala je sve bešnja. Kako se Gorloas usudio da je zatvori ovde, nju, sestru Gospe od Avalona? Ona mu je žena, a ne robinja niti sluškinja! Konačno se odlučila na očajnički korak.
     Nije bila obučavana da koristi Vid; korisitla ga je ponekad, na svoju ruku, kao devojčica, ali osim kratke vizije sa Vivijen nikada ga nije oprobala kao odrasla žena, a otkako je videla Gorloas osuđenog na smrt, čvrsto se zatvorila pred drugim prikazama. No, ta vizija nije ništa vredela, jer Gorloas je i dalje bio veoma živ. Ali nekako je pretpostavljala da bi mogla videti šta joj predstoji. Bio je to opasan korak - odrasla je uz priče o tome šta se dešava onima koji se upliću u veštine kojima nisu vični, i isprva je pokušala da nađe srednje rešenje. Kad je lišće počelo da žuti, ponovo je poslala po zapovednika straže.
     "Ne mogu ovde ostati zauvek, zatvorena kao pacov u zamci", rekla je. "Moram da odem na tržnicu. Moramo da kupimo boje i treba nam sveže kozje mleko, a potrebne su nam i igle i čiode, i još mnogo šta za nadolazeću zimu."
     "Gospo, nije nam naređeno da vas puštamo napolje", odgovorio je i opet odvratio pogled. "Ja primam naređenja od gospodara, a on se nije javljao."
     "Onda ću ostati ovde i poslaću neku od svojih žena", rekla je. "Neka pođe Etar ili Izota, a sa njom gospa Morgoza - da li je to u redu?"
     On kao da je osetio olakšanje, jer je rešila da ga poštedi od neposlušnosti pred gospodarem; zaista je bilo neophono da neko iz domaćinstva ode na tržnicu pre zime, i on je to znao jednako dobro kao i ona. Bilo je nečuveno sprečavati gospodaricu kuće da učini ono što joj je, na kraju krajeva, osnovna dužnost.
     Morgoza je podivljala od radosti kada joj je Igrena rekla kuda će ići. Nikakvo čudo, pomislila je Igrena. Niko od nas nije izlazio čitavog leta. Čak su i pastiri slobodniji od nas, jer oni barem vode ovce na ispašu! Bila je obuzeta iskrenom zavišću dok je gledala kako Morgoza oblači purpurni ogrtač koga joj je poklonio Gorloas i kako uz pratnju Etar, Izote, dvojice vojnika i dve sluškinje koje će nostiti pakete izjahuje na svom poniju. Gledala ju je sa prilaznog puta, držeći Morganu za ruku, sve dok nisu nestali sa vidika, i osećala je da neće imati snage da ponovo uđe u zamak koji joj je postao tamnica.
     "Majko", upitala ju je Morgana, "zašto ne možemo i mi na tržnicu sa tetkom?"
     "Zato što tvoj otac ne želi da idemo, zlato."
     "A zašto? Misli da ćemo biti nevaljale?"
     Igrena se nasmejala. "Sve mi se čini da on upravo to misli, mila."
     Morgana je bila ćutljiva - sitno, tiho, zatvoreno stvorenjce, sa tamnom kosom sada dovoljno dugačkom da se plete i ukrašava mašnom između lopatica, ali tako lepom i pravom da se stalno izlačilo pramenje. Oči su joj bile tamne i ozbiljne, a obrve prave i visoke, već toliko guste da su joj bile najizrazitija crta na licu. Mala vila, pomislila je Igrena, ni nalik na čoveka: patuljak. Bila je sitna, baš kao i pastirova kćer koja još nije napunila dve godine, mada je Morgani bilo gotovo četiri, a govorila je jasno i mudro kao da joj je osam ili devet godina. Igrena je podigla kćer i čvrsto je zagrlila.
     "Malo moje!"
     Morgana je otrpela milovanje, i čak je i zauzvrat poljubila majku, što je Igrenu iznenadilo, jer Morgana nije lako pokazivala osećanja, ali uskoro je počela da se meškolji - nije bila tip deteta koje želi da dugo bude grljeno; više je volela da sve radi sama. Čak je počela da se sama oblači i da sama obuva cipele. Igrena ju je spustila, i mala je mirno pošla sa njom natrag u zamak.
     Igrena je sela za razboj, a Morgani je rekla da uzme preslicu i sedne kraj nje. Devojčica je poslušala, i Igrena se, pre nego što je pokrenula razboj, malo zagledala u nju. Bila je uredna i precizna; pređa joj je bila nejednaka, ali je okretala preslicu vešto kao igračku, vrteći je između prstića. Da su joj šake veće, već bi prela jednako dobro kao Morgoza. Posle nekog vremena je progovorila: "Ne sećam se više oca, majko. Gde je on?"
     "Daleko, sa vojnicima u Letnjoj Zemlji, dete."
     "Kada će doći kući?"
     "Ne znam, Morgana. Da li želiš da se vrati?"
     Mala se za trenutak zamisila. "Ne", rekla je, "jer kad je bio ovde - tek malo se sećam - morala sam da spavam sa tetkom, a tamo je bilo mračno i prvo sam se bojala. Naravno, onda sam bila jako mala", ozbiljno je dodala, a Igrena je prikrila osmeh. Malo kasnije je nastavila: "A neću da se vrati kući jer ćeš onda ti plakati."
     Pa, Vivijen je lepo rekla: žene nisu svesne koliko mnogo bebe shvataju od onoga što se dešava oko njih.
     "Zašto ne rodiš još jednu bebu, majko? Druge žene imaju novu bebu čim prva prestane da sisa, a meni su već četiri godine. Čula sam Izotu kako kaže da bi trebalo da mi rodiš brata. Mislim da bih volela da imam malog brata pa da se igram sa njim, pa čak i malu sestru."
     Igrena je zaustila da odgovori. "Zato što tvoj otac, Gorloas..." ali se brzo zaustavila. Bez obzira na to koliko zrelo Morgana zvuči, ipak ima samo četiri godine, i Igrena ne sme da joj se poverava. "Zato što Majka Boginja nije smatrala za potrebo da mi podari sina, dete."
     Na terasu je došao otac Kolumba. "Ne treba da govorite sa detetom o Boginjama i sujeverjima", strogo je rekao. "Gorloas želi da ona bude odgajena kao dobra hrišćanska devojka. Morgana, tvoja mati nije rodila sina zato što je tvoj otac ljut na nju, i Bog joj nije podario sina kako bi je kaznio zbog greha."
     Igrena je po ko zna koji put poželela da baci čunak na tu zloguku pticu. Zar se Gorloas ispovedao ovom čoveku, zar je on upućen u sve što se dešava između njih dvoje? Često se to pitala, u proteklim mesecima, ali nikada nije imala prilike da ga upita, a znala je da joj ionako ne bi odgovorio. Morgana je iznenada ustala i izbekeljila se na sveštenika. "Odlazi, starče", jasno je rekla. "Ne volim te. Ti teraš majku da plače. Moja majka zna više od tebe, i ako kaže da joj Boginja nije podarila dete, onda ću verovati njoj, a ne tebi, jer moja majka ne laže!"
     Otac Kolumba se ljutito obratio Igreni. "Vidite li sada šta se dešava zbog vaše tvrdoglavosti, gospo? Dete treba istući. Dajte mi je da je kaznim zbog ovog nepoštovanja!"
     Na to su u Igreni buknuli bes i pobuna. Otac Kolumba je pošao ka Morgani, koja je stajala, ne ustuknuvši. Igrena se isprečila između njih. "Ako dodirneš moju kćer, svešteniče", rekla je, "ubiću te na mestu. Moj muž te je doveo ovamo, i ne mogu da te oteram, ali onog trenutka kad mi se ponovo pojaviš pred očima, pljunuuću te. Gubi se odavde!"
     On se nije predavao. "Gospodar Gorloas mi je poverio duhovno staranje o čitavom domaćinstvu, gospo, a ponos mi nije dozvoljen, pa ću vam zato oprostiti to što ste rekli."
     "Nije mi stalo do tvog oproštaja ni koliko do šugave koze! Gubi mi se sa očiju ili ću pozvati služavke da te izbace. Ako neće da budeš odnesen odavde, starče, gubi se sam i ni ne pokušavaj da se pojaviš preda mnom sve dok ne pošaljem po tebe - a to će biti kada sunce iziđe nad zapadnom Irskom! Odlazi!"
     Sveštenik se zagledao u njene užagrele oči i podignutu ruku, pa je ipak žurno izišao.
     Sada kad je počinila čin otvorene pobune, bila je ukočena sopstvenom odvažnošću. Ali barem se oslobodila sveštenika, a oslobodila je i Morganu. Neće dozvoliti da njenu kćer vaspitavaju tako da se stidi toga što je žensko.
     Morgoza se sa tržnice vratila kasno uveče, sa pažljivo odabranom robom - Igrena je znala da ni sama ne bi mogla bolje - sa glavom šećera za Morganu, koju je kupila od svog džeparca, i sa puno priča sa tržnice. Sestre su do ponoći sedele u Igreninoj sobi, razgovarajući dugo pošto je Morgana zaspala, sisajući svoj šećer, umazanog lica, još ga čvrsto stežući. Igrena joj ga je uzela i sklonila, pa se vratila da dalje ispituje Morgozu o novostima.
     Ovo je strašno, da moram da čujem vesti sa tržnice o sopstvenom mužu!
     "U Letnjoj Zemlji je veliki skup", rekla je Morgoza. "Kažu da je Merlin sklopio mir između Lota i Utera. Kažu i da se Ban od Donje Britanije ujedinio sa njima i da im šalje konje dopremljene iz Španije..." tu je malo zastala zbog neobične reči. "Gde je to, Igrena? U Rimu?"
     "Ne, nego daleko na jugu, za mnogo liga bliže Rimu nego što smo mi", odgovorila je Igrena.
     "Bila je bitka sa Saksoncima, i Uter je bio tamo pod zastavom sa zmajem", nastavila je Morgoza. "Čula sam svirača kako peva baladu, kako je vojvoda od Kornvola zatvorio svoju gospu u Tintagelu..." Igrena je i u mraku videla kako je devojka raširila oči. "Igrena, reci mi istinu, je li ti Uter ljubavnik?"
     "Nije", rekla je Igrena, "ali Gorloas veruje da jeste, i zato se i posvađao sa Uterom. Nije mi verovao kad sam mu rekla istinu." Grlo joj se steglo od suza. "Sada bih volela da je to tačno."
     "Kažu da je kralj Lot lepši od Utera", rekla je Morgoza, "i da traži sebi ženu, i šapuće se da će izazvati Utera kako bi postao Veliki Kralj, ako zaključi da bi to mogao da izvede. Je li lepši od Utera? Je li Uter tako božanstven kao što se priča, Igrena?"
     Odmahnula je glavom. "Ne znam, Morgoza."
     "Pa kažu da ti je ljubavnik..."
     "Nije me briga šta se priča", prekinula ju je Igrena, "ali što se toga tiče, rekla bih da su obojica pristali muškarci. Lot je crnokos, a Uter plav kao severnjak. Ali njegovo lice nije razlog što mislim da je Uter bolji čovek."
     "Nego zašto?" upitala je Morgoza, oštro i ispitivački, a Igrena je uzdahnula, znajući da je devojka ne bi razumela. Ali želja da nekome poveri makar deo svojih osećanja, koja nikada neće moći u potpunosti da razotkrije, navela ju je da odgovori. "Pa... ne znam. Samo... pa, kao da ga poznajem od početka sveta, kao da mi nikada nije bio stranac, ma šta radio i ma šta se desilo između nas."
     "Ali ako te uopšte nije ni poljubio..."
     "To nije bitno", umorno je rekla Igrena i tog časa je konačno, rasplakavši se, kazala ono što je već dugo znala, a nije želela da prizna. "Čak i ako mu u ovom životu više nikada ne ugedam lice, vezana sam za njega i ostaću vezana do smrti. A ne mogu da poverujem da Boginja ne bi stvorila ovolike teškoće u mom životu, ako mi nije suđeno da ga ikada više vidim."
     Pod slabim svetlom videla je kako je Morgoza posmatra sa mešavinom divljenja i zavisti, kao da je u njenim očima Igrena iznenada postala junakinja neke stare, romantične bajke. Želela je da joj kaže: ne, nije tako, ovo uopšte nije romantično, naprosto se tako desilo, ali znala je da to ne može reći, jer Morgoza nije imala dovoljno iskustva da razlikuje romantiku od ovakve, konačne stvarnosti, čvrste kao stena na dnu mašte. Bolje neka misli da je romantično, ako joj to prija, pomislila je i shvatila da se ovakva stvarnost Morgozi nikada neće desiti: ona živi u drugačijem svetu.
     Sada je, eto, rešila da se otarasi sveštenika koji je pripadao vojvodi, i priznala je Morgozi da voli Utera. Vivijen je govorila nešto o svetovima koji se razdvajaju, i Igreni se činilo kao da se nalazi u svetu odvojenom od običnog u kome Gorloas možda ima pravo što očekuje da mu ona bude verna domaćica, sluškinja, sluga, robinja - njegova žena. Sada ju je samo Morgana vezivala za ovaj svet. Pogledala je umazano, zaspalo dete, crne kose rasute na sve strane, i na mlađu sestru razrogačenih očiju, i upitala se da li bi, zbog ovoga što joj se desilo, mogla da napusti čak i te dve poslednje veze koje je zadržavaju u ovom svetu.
     Pomisao joj je nanela veliki bol, ali u sebi je odgovorila šapatom. "Da. Čak i to."
     I tako joj je naredni korak, koga se toliko plašila, sasvim lako pao.

     Ležala je te noći budna između Morgoze i svoje sestre, pokušavajući da odluči šta joj je činiti. Da li da pobegne i veruje kako će je Uter naći uz pomoć svog dela sna? Skoro odmah je odbacila tu pomisao. Da li da pošalje Morgozu u Avalon sa porukom da je zatvorena? Ne; ako je to postalo opšte poznato - za balade po tržnicama - onda bi joj sestra pritekla u pomoć kad bi mislila da bi to vredelo. A srce joj je nagrizao nemi glas sumnje i očajanja. Vizija je bila lažna... ili su možda, kad je ona onako odbila svaku pomisao na Utera, odustali od plana, našli mu drugu ženu koja će spasti Britaniju, kao što bi, kad se velika sveštenica razboli pred veliku Proslavu, odabrali zamenu za nju.
     Pred jutro, kad je nebo već porumenelo, zapala je u nemiran san. I tada, kad je već prestala da se nada, našla je pomoć. Baš kad se budila, kao da joj je neki glas rekao u umu: Samo ovog jednog dana se oslobodi deteta i deovjke, i znaćeš šta ti je činiti.
     Dan je svanuo vedar i blistav, i dok su doručkovali kozji sir i sveže pečeni hleb, Morgoza je pogledala blistavo more. "Tako sam se umorila od sedenja u četiri zida - do juče nisam ni znala koliko mi je dosadila ova kuća!"
     "Pa, onda uzmi Morganu i iziđite na ceo dan sa pastirskim ženama", predložila je Igrena. "Verovatno bi i ona želela da malo iziđe."
     Spakovala im je komade mesa i hleba; Morgani je to bila prava svečanost. Igrena ih je ispratila, nadajući se da će sada nekako uspeti da izbegne budne oči oca Kolumbe, jer, mada joj se pokorio i više joj se nije obraćao, svuda ju je pratio pogledom. Sredinom prepodneva, dok je sedela i tkala, pojavio se pred njom. "Gospo..."
     Nije ga ni pogledala. "Naredila sam ti da se držiš dalje od mene, svešteniče. Tuži me vojvodi kada dođe kući, ako želiš, ali mi se ne obraćaj."
     "Jedan od vojvodinih ljudi je pao sa litice i povređen je. Ostali misle da umire i pozvali su me da odem kod njega. Ne morate se plašiti; bićete i dalje pažljivo čuvani."
     Znala je to - nije ni pomislila da bi, ako bi se otarasila sveštenika, mogla nekako da pobegne. U svakom slučaju, kuda bi pošla? Ovo je Gorloasova zemlja i niko od njegovih seljaka ne bi pružio sklonište njegovoj odbegloj ženi. Uopšte nije nameravala da tek tako pobegne. "Idi i neka te đavo nosi, kako mi se više ne bi približavao", rekla je i okrenula mu leđa.
     "Ako hoćeš da me proklinješ, ženo..."
     "Zašto bih trošila dah na kletve? Vrlo rado bih ti poželela da te Bog što pre pozove u svoj raj, i neka više uživa u tvom društvu nego ja."
     Čim je otišao, požurujući malog magarca duž prilaznog puta, shvatila je zašto je osećala da se mora otarasiti sveštenika. On je, na svoj način, bio posvećen u Misterije, mada ne iste kao njene, i brzo bi shvatio i osudio ono što je smerala da učini. Otišla je u Morgozinu sobu i našla srebrno ogledalo. Potom je sišla u kuhinju i zatražila od služavke da joj u sobi založi vatru. Piljili su u nju, jer dan nije bio hladan, ali ona je ponovila zahtev kao da je najnormalnija stvar na svetu i pokupila je iz kuhinje još nekoliko sitnica: so i malo ulja, komadić hleba i bočicu vina - što su žene, nesumnjivo, smatrale da će joj biti podnevni obrok, pa je uzela i malo sira da to potvrdi. Kasnije će ga baciti galebovima.
     Napolju, u bašti, našla je cvetove lavande, pa čak i nekoliko plodova divlje ruže. Odsekla je svojim malim nožem i nekoliko grančica kleke, samo simbolično, i jednu granu leske. Kad se ponovo našla u sobi, odmotala je pojas i svukla odeću, ostavši naga i uzdrhtala pred vatrom. Nikad ranije nije činila ovo i znala je da joj Vivijen to ne bi odobrila, jer oni koji nisu vični umeću proricanja mogu upasti u nevolje ako se time bave. Ali sa ovim što ima, znala je, izazvala bi Vid čak i kad ga ne bi posedovala.
     Bacila je kleku u vatru, a kad se podigao oblak dima privila je granu leske na čelo. Položila je plodove i cveće pred vatru, a onda stavila na grudi so i ulje, uzela zalogaj hleba i gutljaj vina, položila, drhteći, srebrno ogledalo tako da na njega pada svetlost, i potom iz bureta za kupanje nasula čistu kišnicu preko glatke površine.
     Počela je da šapuće. "Običnim i neobičnim stvarima, vodom i vatrom, solju, uljem i vinom, plodovima i cvećem, preklinjem te, Boginjo, dopusti mi da vidim svoju sestru Vivijen."
     Vodena površina polako se namreškala. Igrena je zadrhtala na iznenadnom naletu ledenog vetra, upitavši se za trenutak hoće li čarolija zakazati, da nije ipak počinila svetogrđe. Nejasno lice odraženo u ogledalu isprva je bilo njeno, a onda se polako menjalo, pretvorivši se u divno lice Boginje, sa vencem oskoruša oko čela. A onda, kad se voda smirila i izbistrila, Igrena je videla; ali ne živo lice, kao što je mislila i nadala se. Videla je poznatu sobu. Nekada je to bila odaja njene majke u Avalonu, i bila je puna žena, u tamnim ogrtačima sveštenica, i isprva je uzalud tražila pogledom sestru, jer žene su ulazile i izlazile, muvale se tamo-amo i u sobi je vladala zbrka. A onda je ugledala sestru, Vivijen; izgledala je bolesno, umorno i ispijeno, i hodala je, hodala je tamo-amo, oslonjena na ruku jedne od sveštenica, i Igrena je shvatila, užasnuta, šta vidi. Jer Vivijen, u svetloj haljini od nebojene vune, bila je otečena od deteta, lica ispijenog od patnje, i neprekidno je hodala i hodala, kao što su je, setila se Igrena, babice terale da radi kad je rađala Morganu...
     Oh, ne! Oh, Majko Ceridven, blagoslovena Boginjo, ne... naša majka je tako umrla, ali Vivijen je bila sigurna da više ne može zaneti... i sada će umreti, ne može roditi dete u tim godinama i preživeti... zašto, kad je znala da je začela, zašto nije popila neki napitak da se otarasi deteta? Ovo je propast svih njenih planova, ovo je kraj...
     A i ja sam snovima uništila svoj život... Tu se Igrena postidela što misli o svom jadu kada Vivijen treba da legne u porodiljski krevet iz koga teško da će ikada ustati. Užasnuta i rasplakana, nije čak mogla ni da odvrati pogled od ogledala, a uto je Vivijen podigla glavu, gledajući preko glave sveštenice na čiju se ruku oslanjala, i u njenom otupelom pogledu, bledom od bola, pojavili su se uviđanje i nežnost. Igrena nije mogla da je čuje, ali bio je isto kao da se Vivijen obratila pravo njenom umu.
     Devojčice... sestrice... Grena...
     Igrena je poželela da krikne od tuge, bola i straha, ali nije mogla da sada optereti Vivijen i svojim osećanjima. Unela je čitavo srce u jedan uzvik.
     Čujem te, majko, sestro moja, sveštenice i Boginjo moja...
     Igrena, kažem ti, ni u ovom času ne gubi nadu, ne očajavaj! Ima razoga svim našim patnjama, videla sam to... ne očajavaj... i za trenutak, naježivši se, Igrena je osetila laki dodir na obrazu, kao pravi nežni poljubac, i Vivijen je šapnula: "Sestrice...", a potom je Igrena videla kako se sestrino lice grči od bola i kako pada kao pokošena u ruke sveštenice, a površina ogledala se opet namreškala, i Igrena je u njemu kroz vodu videla samo svoje uplakano lice. Stresla se, dohvatila odeću, bilo šta samo da se ugreje, i bacila čarobnjačko ogledalo u vatru; potom se bacila na krevet i zajecala.
     Vivijen mi je rekla da ne očajavam. Ali kako da ne očajavam kad ona umire?
     Ležala je i plakala dok je nisu uhvatili grčevi. Konačno, kad su joj suze presušile, umorno je ustala i umila se hladnom vodom. Vivijen umire, možda je već mrtva. Ali poslednjim rečima obavezala je Igrenu da ne gubi nadu. Obukla se i stavila oko vrata dragulj koji je dobila od Vivijen. A onda je, u blagom mreškanju vazduha pred sobom, ugledala Utera.
     Ovog puta je znala da je ovo Vest, a ne sam čovek. Ništa telesno, pogotovo ne Uter Pendragon, ne bi moglo da uđe u njene čuvane odaje, a da ga neki vojnik ne vidi i ne zaustavi. Bio je ogrnut teškom tkaninom, ali na rukama - i po tome je znala da ne sanja - imao je zmije kakve je videla kad je sanjala o životu u Atlantidi. Samo što ovo nisu bili zlatni ukrasi, nego žive zmije, koje su podigle glave i šištale, ali ona ih se nije plašila.
     "Voljena moja", rekao je, i mada je to zaista bio njegov glas, soba je bila tiha i videlo se plamsanje vatre, a kroz njegov šapat čula je tiho pucketanje klekovih grančica. "Doći ću ti na Kratkodnevicu. Kunem ti se da ću doći, na bilo koji način. Budi spremna za mene na dan kratkodnevice..."
     A onda je ostala sama, u sobi punoj sunca, i sa odrazom mora spolja, a u dvorištu duboko dole, čula je smeh, Morgozin i svoje kćerkice.
     Igrena je duboko udahnula i mirno ispila ostatak vina. Na prazan stomak, posle posta, osetila je kako joj smesta udara u glavu blagom vrtoglavicom. Potom je tiho pošla niz stepenice da čeka vesti za koje je znala da će stići.

7.

     Prvi događaj bio je Gorloasov povratak kući.
     I dalje obuzeta vrtoglavicom onog trenutka vizije - i uplašena, jer nikada nije ozbiljno pomislila da će Vivijen jednog dana umreti, a uprkos rečima nade, nije mogla ni da zamisli da će sada uspeti da preživi - Igrena je očekivala nešto drugo; neku magičnu vest od Utera, ili vest da je Gorloas mrtav i da je ona slobodna. Gorloas lično, prašnjav, gladan i namršten, naveo je Igrenu da poveruje u to kako je čitavo priviđenje bilo jedino zavaravanje ili nameštaljka Zlog.
     Pa, ako je tako, ima i u tome dobrog, jer bi značilo da mi je sestra živa i da sam videla samo varku rođenu iz sopstvenih strahova. I zato je mirno pozdravila Gorloasa, dočekavši ga hranom, kupatilom, čistom odećom i samo prijatnim rečima. Neka misli, ako hoće, da se pokajala zbog svoje nepromišljenosti i da pokušava da mu se ponovo umili. Više joj nije bilo važno šta Gorloas misli o njoj. Više ga nije mrzela niti ga se gadila kao u prvim godinama jada i očajanja. Te patnje su je pripremile za ono što je došlo kasnije. Poslužila je Gorloasa hranom i pićem, postarala se za smeštaj vojnika koliko se moglo i pazila je da ga ne ispituje. Za trenutak je dovela Morganu, opranu, očešljanu i lepu, da se nakloni pred ocem, a onda je naložila Izoti da je odvede u postelju.
     Gorloas je uzdahnuo i odgurnuo tanjir. "Postaje lepa; ali liči na vilinsko dete, kao da pripada narodu iz šupljih brda. Odakle joj ta krv? U mom narodu je nema."
     "Ali moja mati je od stare krvi", rekla je Igrena, "a i Vivijen. Mislim da je njen otac svakako bio neko iz vilinskog naroda."
     Gorloas se stresao. "Čak ne znaš ni ko joj je otac - jedna od pametnih stvari koje su Rimljani učinili bilo je da dokrajče taj narod. Ne bojim se naoružanog čoveka koga mogu da ubijem, ali se plašim podzemnog naroda iz šupljih bregova, sa tim začaranim krugovima i hranom koja te može navesti da lutaš omađijan stotinama godina, i sa vilinskim munjama koje doleću iz tame da ubiju čoveka, bez razloga, i pošalju ga u pakao... Đavo ih je stvorio da ubijaju hrišćane, i Božje delo je ubiti ih, čini mi se!"
     Igrena je pomislila na bilje i napitke koje su žene iz vilinskog naroda donosile čak i svojim porobljivačima za isceljenje; na otrovne strele koje mogu oboriti divljač kada se nikako drugačije ne može uloviti; na svoju majku, poreklom od vilinskog naroda, i na Vivijeninog nepoznatog oca. A Gorloas je, kao hrišćčani, želeo da uništi taj jednostavan narod u ime svog Boga? "Pa", rekla je, "mora biti po Božjoj volji, valjda."
     "Morgana bi možda trebalo da odraste u manastiru časnih sestara, kako je veliko zlo koje je nasledila od tvoje stare krvi nikada ne bi zahvatilo", razmišljao je Gorloas. "Kada još odraste, razmislićemo o tome. Jedan sveti čovek mi je davno rekao da žene nose krv svojih majki i da je tako još od Evinog vremena: da ono što je u ženi, koja je puna greha, može zahvatiti žensko dete; ali da će sin nositi očevu krv baš kao što je Hrist svoren po liku svog oca, Boga. Pa ako budemo imali sina, Igrena, ne moramo se plašiti da će se na njemu pokazati krv starog, zlog naroda iz brda."
     Igrenu je obuzeo bes, ali je pazila da ga ne naljuti. "Mora da je i to volja tvoga Boga." Jer ako je on zaboravio, ona je znala da je više nikada neće moći dodirnuti kao muškarac ženu. Sada više nije bilo važno šta će joj reći ili učiniti. "Reci mi šta te je ovako neočekivano dovelo kući, mužu moj."
     "Uter, naravno", rekao je Gorloas. "Bilo je veliko proglašenje kralja na Ostrvu Zmaja, koje je blizu Glastonberija i sveštenika - ne znam zašto mu sveštenici dozvoljavaju da opstane, jer to je prokleto mesto, gde ukazuju počasti Rogatome iz šuma i gaje zmije, a takve gluposti nije prikladno raditi u hrišćanskoj zemlji. Kralj Leodegranc, koji vlada Letnjom Zemljom, slaže se sa mnom i odbio je da sklopi savez sa Uterom. Leodegranc ne voli Utera ništa više nego ja, ali neće da sada zarati sa Pendragonom; nije dobro da međusobno ratujemo dok se Saksonci okupljaju na istočnim obalama. Ako Škoti dođu ovog leta, naći ćemo se između čekića i nakovnja. A sada mi je Uter poslao ultimatum - ili ću staviti svoje Kornvolce pod njegovu komandu, ili će doći da me primora na to. I zato sam ovde - možemo da držimo Tintagel zauvek, ako uzmoramo. Ali upozorio sam Utera da ću se boriti protiv njega, ako dođe u Kornvol. Leodegranc je sklopio primirje sa Uterom, dok Saksonci ne odu, ali ja neću."
     "Zaboga, to je glupo", rekla je Igrena, "jer Leodegranc je u pravu - Saksonci neće izdržati ako se svi Britanci ujedine. Ako se svađate među sobom, Saksonci mogu da napadaju jedno po jedno kraljevstvo, i ubrzo će čitava Britanija služiti njihovim bogovima!"
     Gorloas je odgurnuo tanjire. "Ne očekujem da žena zna išta o časti, Igrena. Hodi u krevet."

     Mislila je da joj više neće biti važno šta će joj učiniti, da je to vreme prošlo; ali nije bila spremna za očajničku bitku sa njegovim ponosom. Na kraju ju je opet istukao, proklinjući je. "Bacila si čini na moju muškost, prokelta veštice!"
     Kada je zaspao, iscrpljen, Igrena je ležala budna, bolno izubijanog lica, tiho plačući kraj njega. Je li ovo nagrada za njenu pitomost, isto što je dobila i za grube reči? Sada je zaista imala razloga da ga mrzi, i na neki način se nije osećala kriva što ga se gnuša. Iznenada se divlje ponadala da će ga Uter ubiti.
     Odjahao je sutradan u zoru, ostavivši za sobom samo nekolicinu vojnika da brane Tintagel. Iz razgovora koje je čula u hodniku pre polaska, znala je da on namerava da dočeka iz zasede Uterovu vojsku kada bude ušla iz močvara u dolinu. A sve to zbog onog što je smatao čašću; lišiće Britaniju Velikog Kralja, ostaviće zemlju golu kao ženu da je siluju saksonske horde - i sve to stoga što nije bio muškarac pred svojom ženom i što se bojao da će Uter to postati.
     Kada je otišao, dani su se vukli, prazni i tihi. Potom su naišli prvi mrazevi, sa snegom u močvarama, pa se čak ni močvare nisu videle osim u najvedrijim danima. Čeznula je za vestima; osećala se kao jazavac zarobljen u zimskoj jazbini.
     Zimska kratkodnevica. Uter je rekao da će joj doći na Kratkodnevicu - ali sada je počela da se pita da nije to bio samo san. Kako su prolazili dani jeseni, mračni i hladni, počela je da sumnja u viziju, ali je znala da pokušaj da je potvrdi, da je ponovi, ne bi uspeo. Još kao dete, naučila je da je toliko oslanjanje na umetnost magije pogrešno. Bilo je dozvoljeno tragati za zračkom svetlosti u tami, i to je i bila uradila; ali magija se ne sme pretvoriti u večitog savetnika za svaki korak, jer na kraju ne bi umela da učini ništa u životu bez pomoći natprirodnog.
     Nikada nisam bila sposobna da se oslonim na samu sebe, gorko je pomislila. Dok je bila dete, tražila je pomoć od Vivijen. Ali čim je dorasla do žene, udali su je, da bi potom osećala da mora od Gorloasa očekivati svaku odluku, a u njegovom odsustvu stalno se savetovati sa ocem Kolumbom.
     I tako se sada, znajući da ima izglede da započne sama da razmišlja, zagledala u sebe. Učila je kćer da prede i počela je da uči sestru Morgozu kako da tka u bojama; gomilala je zalihe hrane, jer je počelo da joj se čini kako će zima biti hladnija i duža nego obično; i pažljivo je osluškivala svaku i najsitniju novost koju bi doneli pastiri sa tržnice, ili putnici - ali putnika je bilo sve manje kako se zima nadvijala nad Tintagel.
     Već je prošla Samha kada je u zamak došla torbarka, umotana u krpe i pocepane šalove, umorna i bolnih nogu. Stopala su joj bila zavijena u krpe, a ona sama nije bila naročito čista, ali Igrena ju je pustila unutra i dala joj mesto pored vatre, kao i činiju kozjeg paprikaša sa bajatim hlebom, što bi inače verovatno jedino i jela. Kada je primetila da žena hramlje od udarca o stenu, zatražila je od kuvara da ugreje vodu i našla čistiju krpu za previjanje. Kupila je od nje dve igle - bile su prilično grube, imala je mnogo bolje od toga, ali trebalo je da uči Morganu prvim bodovima. Potom, smatrajući da je to zaslužila, upitala je ženu ima li vesti sa severa.
     "Vojnici, gospo", rekla je starica i uzdahnula, "a Saksonci se okupljaju na severnim putevima, i bitka... i Uter pod zastavom sa zmajem, Saksonci severno od njega, a, kažu, vojvoda od Kornvola je južno od njega i protiv njega. Bitke svuda, čak i na Svetom ostr..."
     Igrena ju je prekinula. "Dolaziš sa Svetog ostrva?"
     "Da, gospo, noćila sam tamo kraj jezera i izgubila sam se u magli... Sveštenici su mi dali suvog hleba i naredili mi da dođem na misu i pokajem se, ali kakve grehe može imati ovakva starica? Moji gresi odavno su počinjeni, zaboravljeni i oprošteni i više niko ni ne žali zbog njih", rekla je, piskavo se smejući; Igreni se činilo da nije naročito pametna, a da je ono malo pameti koje je nekada posedovala razvejano teškoćama, usamljenošću i dugim lutanjem. "A stari i siromašni imaju malo prilike za grehe, osim da sumnjaju u Božju dobrotu, a ako Bog ne može da razume takvu sumnju, onda nije tako mudar kao što njegovi sveštenici misle, he he he... ali nisam želela da slušam misu, a unutra je bilo hladnije nego napolju, pa sam pošla da lutam kroz maglu, i onda sam videla čamac, i nekako sam se našla na Svetom ostrvu, i tamo su mi žene i Gospa dale hrane i ugrejale me, kao i vi... he he he..."
     "Videla si Gospu?" uzviknula je Igrena, nagnuvši se da joj se zagleda u lice. "Oh, pričaj mi o njoj, to mi je sestra..."
     "Da, to mi je rekla, da joj je sestra udata za vojvodu od Kornvola, ako je vojvoda od Kornvola još živ, što ona nije znala, he he he... oh, da, dala mi je poruku za vas, zato sam došla čak ovamo kroz močvare i preko stenja koje mi je izranjavilo noge, he he he...e, a šta mi je rekla, jadna ja, ne mogu da se setim, mislim da sam izgubila poruku u maglama oko Svetog ostva, sveštenici, znate, rekli su mi da nema nikakvog Svetog ostrva, sada ni zauvek, rekli su, Bog ga je potopio u more i ako mislim da sam se tamo provodila to je samo čarolija i đavolovo zavaravanje..." Zastala je, sagnula se i zakašljala; Igrena je čekala.
     Konačno nije izdržala. "Pričaj mi o Gospi od Avalona. Jesi li je videla?"
     "Oh, da, videla sam je, ne liči na vas, više je kao vilinska žena, sitna i tamna..." Ženine oči su sinule i razbistrile se. "Sad sam se setila poruke. Rekla je, reci mojoj sestri Igreni da se seti snova i da ne gubi nadu, i ja sam se na to nasmejala, he he he, kakve veze imaju snovi, osim možda vama gospama iz velikih kuća, a ne nama koji lutamo drumovima po magli... A, da, još i ovo: rodila je lepog sina u vreme žetve, i rekla mi je da kažem kako se oseća neobično dobro, iznad svih nada i očekivanja, i da je dečaku dala ime Galahad."
     Igrena je duboko uzdahnula od olakšanja. Znači, Vivijen je zaista, van svih očekivanja, preživela porođaj.
     Torbarka je nastavila: "Takođe je rekla, he he he, da je on sin jednog kralja i da je prikladno da jedan kraljevski sin služi drugog... Da li vam to išta znači, gospo? Meni zvuči kao još snova i mesečevih senki, he he he..." Počela je da se kikoće, sklupčana u svojim krpama, pružajući mršave ruke da ih ogreje na vatri.
     Ali Igrena je razumela značenje poruke. Jedan kraljevski sin treba da služi drugoga. Znači, Vivijen je zaista rodila sina kralja Bana od Donje Britanije, posle obreda Veikog Braka. A ako, prema njenom i Merlinovom proročanstvu, Igrena rodi sina Uteru, Velikom Kralju Britanije, jedan će služiti drugoga. Za trenutak je osetila da podrhtava na ivici istog histeričnog smeha kao izmoždena starica. Nevesta još nije odvedena u krevet, a mi već ugovaramo kako ćemo odgajati sinove!
     Tako opijena, Igrena kao da je videla tu decu, jedno rođeno i jedno nerođeno, kako lebde oko nje kao senke; Je li Vivijenin sin Galahad tamniji blizanac, parnjak njenog nerođenog sina sa Uterom? Činilo joj se da ih vidi kroz plamsaje vatre; tamnokosog, vitkog momka sa Vivijeninim očima; i drugog, sa kosom svetlom kao u severnjaka... a onda, u blesku kraj vatre, ugledala je posvećene sudove Obreda druida, koji se sada čuvaju u Avalonu pošto su Rimljani spalili svete gajeve. Tanjir, pehar, mač i koplje, svetlucave i bleštave, sačinjene od četiri elementa: tanjir od zemlje, pehar od vode, mač od vatre, koplje od vazduha... ošamućeno je gledala sudove pod plamsajima vatre i pomislila kako postoji po jedan za svakog od njih. Kakva sreća.
     Žustro je zažmirkala i uspravila se. Vatra je zamrla do ugljevlja; stara torbarka je spavala, nogu ušuškanih u šalove i krpe, privukavši se sasvim blizu vatre. Odaja je bila prazna. Služavka je dremala na klupi, čvrsto umotana u šal i ogrtač; ostala posluga je otišla u krevet. Zar je prespavala pola noći tu, kraj vatre, i sve sanjala? Probudla je služavku, koja se gunđajući povukla u svoj krevet. Ostavivši torbarku da spava kraj vatre, Igrena je drhteći otišla u svoju sobu, zavukavši se pored Morgane i čvrsto je zagrlivši, kao da bi da time otera priviđenja i strah.
     Došla je zima, vrlo rano. U Tintagelu nije bilo mnogo drva za loženje, samo neka vrsta kamena koja je gorela, ali se uvek strašno dimila i garavila vrata i tavanice. Ponekad su morali da lože osušenu morsku travu, od čega je čitav zamak zaudarao na mrtvu ribu, kao more pri oseci. I konačno su počele da dolaze glasine o Uterovoj vojsci koja se približava Tintagelu, spremna da pređe velike močvare.
     Pod drugim okolnostima, Uterova vojska bi lako porazila Gorloasa. Ali ako ih dočekaju u zasedi? Uter ne poznaje ove krajeve! Biće mu dovoljno teško zbog stenovitog i nepoznatog terena, jer znaće da se kornvolska vojska okuplja u blizini Titangela. Uter neće očekivati zasedu tako rano!
     Nije mogla ništa drugo do da čeka. To je ženska sudbina, da sedi kod kuće, u zamku ili kolibi - tako je od dolaska Rimljana. Pre toga su keltska plemena slušala savete žena, a daleko na severu postojalo je ostrvo žena-ratnica koje su pravile oružje i učile vojskovođe kako se ono koristi...
     Igrena je ležala budna u postelji svake noći, misleći na muža i na ljubavnika. Kako možeš zvati ljubavnikom, mislila je, čoveka sa kojim se nisi ni poljubila. Uter se zarekao da će doći na dan kratkodnevice, ali kako da pređe močvare i prođe kroz zamke koje je postavio Gorloas i koji ga sada čeka u zasedi...?
     Kad bi barem bila vešta u magiji ili kad bi bila sveštenica, kao Vivijen. Odrasla je uz bajke o zlu koje snađe one koji magijom nameću svoju volju Božijoj. Znači, onda treba da pusti da Uter padne u zasedu i da mu pobiju vojsku? Govorila je sebi da će Uter poslati uhode i izviđače i da mu nije potrebna pomoć jedne žene. No, i dalje je osećala da mora biti nečega pametnijeg što bi mogla učiniti umesto da samo sedi i čeka.
     Nekoliko nedelja pre noći kratkodnevice udarila je oluja i besnela je dva dana, tako snažna da je Igrena znala da na severu, u močvarama, ne može preživeti ništa što nije ukopano u zemlju kao zec. Čak i ljudi bezbedno sklonjeni u zamku čučali su kraj vatre i osluškivali, drhteći, bes vetra. Preko dana je bilo toliko mračno, zbog snega i susnežice, da Igrena nije mogla ni da prede. Zalihe baklji bile su toliko male da se nije usuđivala da ih troši, pa su uglavnom sedeli u tami, i Igrena je pokušavala da se seti starih priča iz Avalona, kako bi zabavljala i umirivala Morganu i Morgozu.
     No, kada da bi dete i devojka konačno zaspali, Igrena je sedela umotana u ogrtač kraj male vatre, suviše napeta da legne, znajući da bi ionako ležala budna, zureći bolnim očima u tamu i pokušavajući da pošalje misli preko mnogih liga koje leže između nje i... koga? Gorloasa, kako bi shvatio kuda vodi njegovo izdajstvo? Jer to je bilo izdajstvo; zakleo se na savezništvo sa Uterom kao Velikim Kraljem, a onda je, zbog ljubomore i nepoverenja, pogazio reč.
     Ili Utera, koji pokušava da se ulogori u nepoznatoj močvari, usred oluje, izgubljen i zasplepljen?
     Kako da dosegne Utera? Pokušavala je da prikupi u sebi sva sećanja na sitne čarolije koje je naučila kao devojčica u Avalonu. Telo i duša, tako su je učili, nisu čvrsto povezani; duša u snu napušta telo i odlazi u zemlju snova, gde je sve priviđenje, a ponekad, kad te obuče druidi, odlazi u predele istine, kuda ju je Merlin jednom poveo.
     ...Jednom, dok je rađala Morganu i dok su bolovi trajali naizgled večito, nakratko je napustila svoje telo, ugledavši sebe kako leži dole, izmučeno biće oko koga se roje babice i služavke, dok je ona lebdela, oslobođena bola i patnje, negde iznad njega; potom se neko nagnuo nad njom, žurno joj govoreći kako mora više da se trudi, jer već se vidi bebino teme, i zato se vratila novom bolu i dodatnim naporima, i sve ostalo je zaboravila. Ali ako je mogla tada, moći će još jednom. Drhteći pod ogrtačem, Igrena je zurila u vatru i poželela, iznenada, da bude negde drugde...
     Uspela je. Kao da je stajala pred sobom samom, potpuno izoštrene svesti. Glavna promena bilo je to što više nije čula urlik vetra oko zidova zamka. Nije se osvrnula - rekli su joj da kada napustiš telo ne smeš da se osvrćeš, jer telo će privući dušu nazad - ali nekako je i bez očiju videla, svuda oko sebe, i znala je da njeno telo još nepokretno sedi kraj zgasle vatre. Sad kad je uspela, obuzeo ju je strah. Trebalo je da prvo podložim vatru, pomislila je - ali znala je da, ako se sad vrati u telo, neće imati hrabrosti da ponovo pokuša.
     Pomislila je na Morganu, na živu vezu između sebe i Gorloasa - mada ju je sada odbacivao i prezrivo govorio o detetu, veza je ipak postojala, i mogla bi da nađe Gorloasa kad bi ga potražila. Još dok joj se ta misao stvarala u umu, našla se... negde drugde.
     ...Gde se to obrela? Videla je plamen male svetiljke, a pod njenim oskudnim svetlom primetila je muža, okruženog mnogim glavama; ljudi su se sabili u maloj, kamenoj kolibi u močvarama.
     Gorloas je govorio. "Borio sam se uz Utera mnogo godina, pod Ambrozijem, i ako ga imalo poznajm, on će računati na hrabrost i iznenađenje. Njegovi ljudi ne poznaju kornvolsko vreme i neće znati da ako sunce zađe usred oluje, do ponoći nastupa mir; zato neće krenuti pre izlaska sunca, nego će u zoru biti spremni da nas zaskoče što ranije. Ali ako uspemo da opkolimo njegov logor za tih nekoliko sati između razvedravanja i svitanja, možemo ih iznenaditi dok budu pakovali logor. Svi će biti spremni za marš, a ne za bitku. Uz samo malo sreće možemo ih srediti pre nego što izvuku oružje iz kanija! Čim Uterova vojska bude smoždena, ako on i ne pogine, svakako će podviti rep i pobeći iz Kornvola, da se nikada ne vrati." Kraj male svetiljke Igrena je videla da se Gorloas kezi kao životinja. "A ako pogine, njegova vojska će se razbežati kao pčele iz košnice kada neko ubije maticu!"
     Igrena je osetila da se grči; čak i ovako bestelesnoj, nalik na utvaru, činilo joj se da Gorloas mora osetiti njeno prisustvo. I zaista, podigao je glavu i namrštio se, trljajući obraz. "Osećam promaju - ovde je hladno", promrmljao je.
     "A kako bi drugačije bilo? Ovde je hladno kao u grobu, kad se nad nama kovitla sneg", odgovorio je gunđanjem jedan oficir - ali čak i pre nego što je počeo da govori Igrena se udaljila odatle, lebdeći u bestelesnom limbu, drhteći, opirući se snažnoj potrebi da se vrati u Tintagel. Česnula je za osećanjem telesnosti, za vatrom, a ne da luta između svetova, kao neka nemirna prikaza mrtvaca...
     Kako da stigne do Utera, da ga upozori? Između njih nije postojala spona; nikada nisu razmenili ni strastan poljubac, koji bi im spojio tela i time vezao bestelesan duh, kakav je sada bila. Gorloas ju je optužio za preljubu; Igrena je panično poželela da je to bila istina. Bila je slepa u tami, bestelesna, nepostojeća; znala je da bi je samo nagoveštaj pomisli vratio u sobu u Tintagelu, gde njeno telo, zgrčeno i ledeno hladno, čuči kraj ugasle vatre. Borila se da ostane u strašnoj, slepoj tami, otimajući se i moleći bez reči. Daj da stignem do Utera, znajući da je po neobičnim zakonima sveta sada to nemoguće; u ovom telu nije imala spone sa Uterom.
     Ali moja veza sa Uterom jača je od telsne, jer je trajala više od jednog života, osećala je kako raspravlja sa nečim neopipljivim, kao da se obraća sudiji višem od onoga koji je načinio zakone u ovom životu. Tama sada kao da ju je pritiskala, i osećala je da ne može da diše, da je negde duboko u telu koje je ostavila sada smrznuta, sleđena, da jedva diše. Nešto u njoj je uzviknulo: Vrati se, vrati, Uter je odrasato čovek, ne treba da se ti staraš o njemu, a ona je odgovorila, otimajući se: On je samo muškarac, nije otporan na izdajstvo!
     Sada, u strašnoj tami postojala je još dublja tama, i Igrena je znala da više ne gleda svoju nevidljivu ličnost, nego nešto Drugo. Drhteći, rastrzana, nije slušala telesnim ušima, nego je osećala naredbu svakim nervom čitavog svog bića: "Vrati se. Moraš se vratiti. Nemaš prava da budeš ovde. Zakoni su stvoreni i čvrsti; ne možeš nekažnjeno ostati ovde."
     Čula je sebe kako govori u tami: "Ako moram, platiću potrebnu kaznu."
     "Zašto želiš da ideš tamo kuda je zabranjeno ići?"
     "Moram da ga upozorim", žurno je odgovorila, a onda, iznenada, kao leptir koji širi krila nad čaurom, nešto u Igreni, veće od nje, otvorilo se i raširilo krila i tama je nestala, i strašno obličje koje ju je upozoravalo pretvorilo se u običnu prikazu pod velom, ženu nalik na nju, sveštenicu, svakako ne Boginju niti sveštenicu Smrti. Igrena je mirno govorila: "Mi smo vezani i zarečeni, za čitav život i posle toga; nemaš prava da zabranjuješ." Iznenada je primetila da joj se u rukama nalaze zlatne zmije kakve je nosila u onom čudnom snu o krugu od kamenja. Podigla je ruke i uzviknula reč na čudnom jeziku. Kasnije nije uspevala da se seti ničeg više sem jednog sloga, jer počinjala je sa velikim "Aahhh..." i to je bila reč moći; nije znala ni kako joj se reč javila, njoj koja u ovom životu nije čak ni sveštenica. Strašna prikaza je nestala, i Igrena je ugledala svetlost, nalik na svetlost izlazećeg sunca...
     Ne, bila je slabija od obične svetiljke, iskra grubo zaklonjena tankom pločicom od roga u drvenoj kutiji, samo plamsaj u ledenoj senci male, kamene kolibe, urušene i skrpljene svežnjevima trske. No pod nekim neobičnim, nepostojećim svetlom - ili je, ovako bestelesna, videla u tami i bez očiju? - uspela je da u senkama razabere nekoliko lica, lica koja je viđala oko Utera u Londinijumu: kraljeve, poglavare i vojnike. Iscrpljeni i smrznuti, čučali su oko male svetiljke kao da ih njena iskra može nekako ugrejati. A Uter je bio među njima, usukan i iscrpljen, ruku krvavih od promrzlina, sa vunenim ogrtačem prebačenim preko glave. To nije bio ponosan i veličanstveni sveštenik-ljubavnik kakvog je ugledala u prvom priviđenju, čak ni trapavi i nezgrapni mladić koji je upao u crkvu i sve ih uznemirio; ovaj umorni, izmoždeni čovek sa vlažnim pramenjem kose preko lica, nosa rumenog od hladnoće, nekako joj se činio stvarniji, čak i lepši nego ikada ranije. Igrena, puna sažaljenja, čeznula je da ga zagrli i ugreje, i osetila je kao da je uzviknula: Utere!
     Znala je da je čuo, jer je videla kako je podigao glavu i osvrnuo se po hladnom zaklonu, drhteći kao da ga je zahvatio neki još hladniji vetar; a onda je videla, kroz ogrtače i pokrivače u koje je bio umotan, zmije kako mu se uvijaju oko ruku. Nisu bile prave; uvijale su se kao žive zmije, mada nijedna zmija koju je čovek ikada video ne bi izišla iz jazbine po ovakvom vremenu. Ali videla ih je, a Uter je nekako video nju, i zaustio da progovori. Žurno mu je dala znak da ćuti.
     Morate krenuti i spremiti se za marš ili ste propali! Poruka se nije u njenom umu uobličila kao reči, ali znala je da je prešla pravo iz njenih misli u njegove. Mećava će oslabiti posle ponoći. Gorloas i njegova vojska misle da ste prikovani tu gde ste, i napašće vas i smožditi! Morate se spremiti da dočekate njihov napad.
     Reči su se utisnule u njega, bez zvuka, poslednjim ostacima njene snage. I čak i dok su se stvarale, znala je da je snaga volje koja ju je dovela ovamo preko ponora, protiv zakona prirode, sada na izmaku. Nije bila svikla na ovakav posao, i otimala se, ne želeći da ode dok ne izgovori upozorenje. Hoće li mu poverovati, hoće li se spremiti da dočekaju Gorloasa? Ili će ostati ovde, nepokretni u tami posle oluje, pa će ih Gorloas zateći kao kvočke sklupčane na motki kako čekaju lisicu? No, nije mogla ništa više. Zahvatili su je smrtonosna hladnoća i nesvestica od potpune iscrpljenosti; osećala je kako se stapa sa hladnoćom i tamom, kao da oluja besni i kroz njeno telo...
     ...ležala je na kamenom podu, pred hladnim pepelom vatre. Preko nje je duvao ledeni vetar, kao da ju je oluja iz tame pratila, pa sada besni i unutar njenog tela... Ne, nije bilo to. Drveni kapci na sobi otvorili su se pred poslednjim udarima oluje; sada su lupali, propuštajući u sobu mlazeve ledene kiše.
     Bilo joj je zima. Toliko zima da se osećala kao da nikada više neće moći da se pomeri, da će ležati tu i smrznuti se i da će se jeza u njenom telu ubrzo pretvoriti u san smrti. U tom času nije joj ni bilo važno.
     Mora postojati kazna za kršenje zabrane; to je zakon. Učinila sam nešto zabranjeno i ne mogu ostati nekažnjena. Ako je Uter bezbedan, prihvatiću to, makar mi kazna bila i smrt... i zaista, u tom času, dok se Igrena grčila i pokušavala da se nekako zagreje oskudnom toplotom ogrtača, činilo joj se da bi smrt bila blagodet. Barem joj više ne bi bilo hladno...
     Ali Morgana, Morgana koja spava u krevetu kraj tog prozora, ako se prozor ne zatvori prehladiće se i možda će dobiti plućnu groznicu... Igrena nije mogla da se pomeri sebe radi. Ali radi svog deteta i nedužne sestre primorala je sebe da se bolno pokrene, da natera ukočene šake i stopala da se pokrenu. Trapavo, krećući se kao pijana, oteturala se do prozora i uspela da ga nekako zatvori smrznutim rukama. Vetar joj je dvaput oteo kapke iz ruku, i čula je svoje jecaje dok se borila sa njima. Nije mogla da oseti, ali znala je da je iščupala nokat u borbi sa kapcima, koji su joj se otimali kao živo biće. Konačno je uspela da uhvati bravu obema šakama i da zalupi kapke poslednjom snagom, uštinuvši prst, leden i modar, dok je pokušavala da pričvrsti drvenu rezu.
     U sobi je i dalje bilo hladno, ledeno hladno, i znala je da će se bez vatre Morgana i Morgoza razboleti... želela je samo da se zavuče u krevet između njih, onako umotana u ogrtač, da se ugreje između njihovih toplih, mladih tela, ali do jutra su još bili dugi sati, a ona je bila kriva što se vatra ugasila. Drhteći i čvršće se umotavajući u ogrtač, uzela je posudu za žar i ponela je niz stepenice, osećajući kako joj kamen ranjava stopla pri svakom koraku. U kuhinji su se tri sluškinje sklupčale kao psi kraj poluugasle vatre; tu je bilo toplo, a nad žarom se pušio poklopljen lonac - sigurno kaša za doručak. Pa, ovo je njena kuhinja i njena kaša. Igrena je zagrabila šoljom iz lonca i ispila vrelu, neslanu kašu, ali čak ni to je nije zagrejalo. Potom je napunila posudu za žar ugljevljem, poklopila i nju i vatru, pa je, držeći je prevojem suknje, ponovo pošla uz stepenice. Bila je iscrpljena, tresla se, i uprkos toplom napitku toliko je drhtala da se bojala da će pasti. Ne smem da padnem, jer ako padnem, neću moći da ustahnem, i žar iz posude će nešto upaliti...
     Kleknula je pred hladno ognjište u svojoj sobi, osećajući kako joj telo protresaju snažni drhtaji i raspinju je bolovima u grudima; ali sada joj nije bilo hladno, i osećala je toplotu kako joj prožima telo. Pažljivo je dodavala ugljevlju sitno granje iz sanduka, a potom i cepke; vatra je konačno zahvatila cepanicu i suknula ka tavanici. Igrena se sada toliko zagrejala da je zbacila ogrtač i oteturala se ka krevetu; podigla je Morganu i legla držeći dete u naručju; ali nije znala je li zaspala ili umrla.

     Ne, nije umrla. Smrt joj ne bi donela raspinjuću, drhtavu vrelinu i hladnoću... Znala je da je dugo ležala, umotana u vrele krpe, koje su se hladile, pa ih je neko zamenjivao novim; znala je da joj sipaju niz grlo vrele napitke, ponekad grozne smeše bilja protiv groznice, a ponekad žestoka pića pomešana sa toplom vodom. Dani, nedelje, godine, stoleća, proticali su dok je ležala, plamtela i tresla se i patila zbog groznih napitaka koje su joj sipali niz grlo kad je bila suviše slaba da bi ih i povratila. Jednom se pojavila Morgoza i pogledala je sa prebacivanjem. "Ako si bila bolesna, Igrena, zašto me nisi probudila i poslala da ja založim vatru?" Tamna prilika koja joj je zabranila putovanje stajala je u uglu sobe, i sada je Igrena mogla da joj vidi lice; bila je to Smrt, koja čuva zabranjena vrata, i sada će je kazniti... Morgana je došla i pogledala je, sa strahom na malom, ozbiljnom licu, i Igrena je poželela da umiri kćer, ali bila je suviše slaba da bi govorila. A i Uter je bio tu, ali znala je da niko drugi ne može da ga vidi, a činilo joj se neprilično da doziva drugog muškarca osim zakonitog muža... niko ne bi pomislio ništa ružno ako bi dozivala Gorloasa. Ali čak i ako umire, nije želela da pozove njega, nije više htela da ga vidi, ni u životu ni u smrti.
     Da li je izneverila Gorloasa ovim zabranjenim čaranjem? Ili je to bio samo san, ništa stvarniji od pokušaja da upozori Utera? Da li ga je spasla? Činilo joj se da ponovo luta ledenim prostranstvima, slepo pokušavajući da se probije kroz oluju kako bi ga upozorila; jednom je došao otac Kolumba i mrmljao nad njom na latinskom, a nju je uhvatila panika. S kakvim pravom dolazi ovamo da je brine svojim oproštajnim obredima, kada ona nema snage da se brani? Bavila se čaranjem, po njegovim merilima bila je zla, i trebalo bi da je osudi što je izdala Gorloasa, trebalo bi da osveti svog gospodara. Oluja se vratila, besneći kroz nju, beskonačno je lutala kroz orkan, pokušavajući da nađe Morganu koja se izgubila, samo je i Morgoza bila tamo, sa krunom na glavi, krunom Velikog Kralja čitave Britanije. Potom se Morgana pojavila, stojeći na pramcu barke koja je plovila Letnjim morem ka obalama Avalona, Morgana u ogrtaču sveštenice, ogrtaču kakav je nosila Vivijen... a potom se sve pretvorilo u tamu i tišinu.
     A onda je soba bila puna sunca i Igrena se promeškoljila, ustanovivši kako ne može da ustane.
     "Mirno lezite, gospo", rekla je Izota, "uskoro ću vam doneti lek."
     Igrena je uspela da progovori, ali se iznenadila što šapuće. "Ako sam uspela da preživim tvoje bilje, verovatno ću preživeti i to. Koji je dan danas?"
     "Još samo deset dana do kratkodnevice, gospo, a što se tiče toga šta se desilo, pa, svi znamo da se vatra u vašoj sobi sigurno ugasila preko noći, a prozor vam se otvorio zbog oluje. Gospa Morgoza kaže da se probudila i videla kako ga zatvarate, i da ste potom izišli i vratili se noseći ugljevlje. Ali niste ništa rekli, nego ste zapalili vatru, pa nije znala da ste bolesni sve do jutra, kad ste već goreli u groznici i niste prepoznali ni nju ni dete."
     To je bilo jednostavno objašnjenje. Samo Igrena je znala da je njena bolest bila više od toga, da je to kazna što je pokušala sa čaranjem koje je bilo daleko iznad njenih snaga, pa su joj telo i duh bili iscrpljeni gotovo neizlečivo.
     "Šta je sa..." Igrena je naglo prekinula; nije mogla da pita za Utera, šta će pomisliti o njoj? "Ima li vesti od mog gospodara, vojvode?"
     "Nema, gospo. Znamo da je bila bitka, ali nećemo čuti nikakve vesti dok se putevi ne raščiste posle velike oluje", odgovorila je služavka. "Ali sada više ne smete da govorite, gospo. Morate pojesti malo tople kaše i ponovo spavati."
     Igrena je pokorno popila ono što su joj doneli i zaspala. Vesti će stići kada dođe vreme.

8.

     Na dan kratkodnevice, uveče, vreme se opet promenilo, ovog puta nabolje. Sneg se čitavog dana topio i kapljao, putevi su postali blatnjavi i spustila se magla koja je ležala preko mora i dvorišta, pa su glasovi i šapat naizgled beskonačno odjekivali kada bi neko progovorio. Sredinom popodneva nakratko se pojavilo i sunce, i Igrena je izišla u dvorište prvi put otkako se razbolela. Sada se osećala sasvim oporavljena, ali ju je, kao i sve ostale, izjedala glad za novostima.
     Uter se zakleo da će doći na kratkodnevicu. Kako će uspeti, ako se između njih nalazi Gorloasova vojska? Čitavog dana bila je ćutjiva i rasejana; čak je i viknula na Morganu, koja je jurcala okolo kao luda od radosti što je slobodna posle dugog zatočeništva pred zimom.
     Ne smem biti gruba sa detetom zato što misilim na ljubavnika! - pomislila je Igrena, naljutivši se na sebe, pa je pozvala Morganu da je poljubi. Kad je usnama dodirnula njen meki obraz, osetila je jezu; svojim zabranjenim čaranjem, upozorivši ljubavnika na zasedu, možda je osudila na smrt oca svog deteta...
     ...ali ne, Gorloas je izdao Velikog Kralja; šta god ona, Igrena, učinila ili ne učinila, Gorloas je bio osuđen na smrt, a izdajom ju je i zaslužio. Osim ako uspe da dovrši izdaju ubivši čoveka koga je njegov kralj, Ambrozije, zadužio za odbranu čitave Britanije.
     Došao je otac Kolumba, zahtevjaući da zabrani ženama i slugama da pale vatre kratkodnevice. "A vi bi trebalo da im pružite dobar primer time što ćete večeras doći na misu", rekao je. "Davno je bilo, gospo, kada ste poslednji put primili pričešće."
     "Bila sam bolesna", ravnodušno je odgovorila, "a što se tiče pričešća, kao da se sećam kako ste mi dali poslednje pomazanje dok sam bila bolesna. Mada sam možda samo sanjala - mnogo šta sam sanjala.""Mnogo šta", odvratio je sveštenik, "što ne bi smela da sanja nijedna hrišćanka. Svog gospodara radi, gospo, dao sam vam pričešće kada niste bili u stanju da se ispovedite i primite ga kako treba."
     "Da - jasno mi je da to nije bilo mene radi", odgovorila je Igrena, podigavši malo gornju usnu.
     "Ne želim da postavljam granice Božjoj milosti", rekao je sveštenik, i Igrena je znala i ono što nije hteo da joj kaže: ako mora, on će radije pogrešiti na stranu milosti, jer Gorloas, ko zna zašto, voli ovu ženu, a prepustiće Bogu da je kazni, što će ovaj svakako i učiniti...
     Ali na kraju je rekla da će doći na misu. Ma koliko malo poznavala tu novu veru, Ambrozije je bio hrišćanin. Hrišćanstvo je vera civilizovanih naroda Britanije i svakako će se sve više širiti; Uter će se pokoriti pritisku javnosti, ma šta on lično mislio o veri. Nije, zapravo, znala - nije imala prilike da sazna šta on stvarno misli o savesti. Hoće li ikada saznati? Zakleo mi se da će doći na kratkodnevicu. Ipak, oborila je pogled i pokušala da prati misu.
     Pao je sumrak i Igrena je u kuhinji razgovarala sa poslugom, kad je čula komešanje na kraju prilaza i topot jahača, a onda i uzvik u dvorištu. Prebacila je ogrtač preko ramena i istrčala, sa Morgozom za petama. Na kapiji su stajali ljudi u rimljanskim ogrtačima kakve je nosio i Gorloas, ali straža im je preprečila put svojim dugačkim kopljima.
     "Moj gospodar Gorloas ostavio je naređenje; samo vojvoda lično sme da uđe dok je on odsutan."
     Jedan od ljudi u središtu grupe pridošlica uspravio se, neverovatno visok.
     "Ja sam Merlin od Britanije", rekao je, a zvučni glas je odzvanjao kroz tamu i maglu. "Skloni se, čoveče, zar ćeš meni zabraniti prolaz?"
     Stražar je nagonski ustuknuo, ali istupio je otac Kolumba uz odlučan pokret odbijanja.
     "Ja ću ti zabraniti. Moj gospodar, vojvoda od Kornvola, naročito je rekao da ti, stari čarobnjače, ne smeš ni u kom slučaju ući ovamo." Vojnici su zinuli, a Igrena je, uprkos besu - glupi, nametljivi sveštenik! - morala da se zadivi njegovoj hrabrosti. Nije bilo lako suprotstaviti se Merlinu od Britanije.
     Otac Kolumba je podigao veliki, drveni krst koji je nosio za pojasom. "U ime Hrista, naređujem da odeš! U ime Boga, vrati se u predele tame odakle si i došao!"
     Merlinov zvonki smeh odjeknuo je od visokih zidova. "Dobri brate po Hristu", rekao je, "tvoj Bog i moj Bog su jedno te isto. Zar zaista misliš da ću nestati pred tim tvojim krstom? Ili misliš da sam neka varalica iz tame? Ne, osim ako Božju noć ne nazoveš nailaskom tame! Dolazim iz zemlje koja nije ništa mračnija od Letnje Zemlje i, vidi, ovi ljudi sa mnom nose prsten vojvode od Kornvola lično. Gledaj." Svetlo baklje blesnulo je kad je jedan od ljudi pod ogrtačem pružio ogoljenu ruku. Na kažiprstu se sijao Gorloasov prsten.
     "A sad nas pusti unutra, oče, jer nismo neprijatelji, nego umorni i prozebli smrtnici koji su dugo jahali. Ili moramo da se prekrstimo i izgovorimo molitvu kako bismo ti to i dokazali?"
     Igrena je istupila, nervozno oblizujući usne. Šta se to dešava? Kako su došli u posed Gorloasovog prstena, osim ako su njegovi glasnici? Neko će joj se svakako obratiti. Nije videla nikoga poznatog, a znala je da Gorloas ne bi odabrao Merlina za glasnika. Je li onda Gorloas mrtav, a vest o tome joj ovako dolazi? Naglo je progovorila, a glas joj je ispao grub. "Dajte da vidim prsten. Je li to zaista njegov znak ili varka?"
     "To je zaista njegov prsten, gospo Igrena", odgovorio joj je poznati glas, a Igrena, pognuta kako bi pod slabim svetlom videla prsten, ugledala je poznate šake, krupne i žuljevite. A nad njima je videla ono što je videla samo u snu. Oko Uterovih maljavih podlaktica, plavo istetovirane, uvijale su se dve zmije, po jedna na svakoj ruci. Pomislila je da će je kolena izdati i da će pasti na ploče u dvorištu.
     Zakleo joj se: Doći ću na kratkodnevicu. I došao je, noseći Gorloasov prsten!
     "Gospodaru vojvodo!" uzviknuo je otac Kolumba i pošao ka njemu, ali Merlin je podigao ruku da ga ućutka.
     "Tiho! Glasnik je tajna", rekao je. "Ne govori ni reč." I sveštenik se povukao, zbunjen, ali poslušan, uveren da je čovek u ogrtaču Gorloas.
     Igrena se naklonila, i dalje se boreći protiv neverice i strepnje. "Uđite, gospodaru", rekla je, i Uter, još krijući lice pod kapuljačom, pružio je ruku sa prstenom i obuhvatio joj prste. Njena šaka bila je ledena, a njegova topla i čvrsta, i to ju je umirivalo dok su ulazili u zamak.
     Rešila je da se spase banalnostima. "Da li da donesem vina, gospodaru, ili da pošaljem po hranu?"
     Promrmljao joj je gotovo u uho: "Za ime božje, Igrena, udesi da ostanemo nasamo. Sveštenik ima oštre oči, čak i u mraku, a hoću da misli kako je zaista Gorloas došao ovamo."
     Obratila se Izoti. "Donesi hranu i pivo vojnicima ovde u predvorju, i gospodaru Merlinu. Donesi im vode za umivanje i sve drugo što zatraže. Ja ću razgovarati sa gospodarem u našim odajama. Neka nam odmah pošaju hranu i vino."
     Posluga se razletela na sve strane da je posluša. Merlin je pustio vojnike da skinu ogrtače, a svoju harfu je pažljivo položio na jednu klupu. Morgoza se pojavila na vratima, drsko piljeći u vojnike. Pogled joj je pao na Uterovu visoku priliku, i brzo mu se naklonila.
     "Gospodaru Gorloas! Dobro došao, dragi brate!" rekla je i pošla ka njemu. Na Uterov neprimetan znak, Igrena je stala pred njega. Namrštila se. Ovo je smešno, pomislila je. Čak i ogrnut, Uter liči na Gorloasa koliko i ja!
     "Gospodar je umoran", oštro je rekla, "i nije raspoložen da priča sa decom. Odvedi Morganu u svoju sobu i zadrži je tamo; noćas će spavati kod tebe."
     Namrštena i nadurena, Morgoza je podigla Morganu i odnela je uz stepenice. Pazeći da ostanu dosta iza njih, Igrena je uzela Utera za ruku i povela ga gore. Kakva je ovo prevara, i zbog čega? Srce joj je toliko lupalo da je pomislila da će se onesvestiti dok ga je uvodila u spavaću sobu i zatvarala vrata.
     Čim su se našli unutra, pružio je ruke da je zagrli; zbacio je kapuljaču i stajao, vlažne kose i brade, pruženih ruku, ali ona nije pošla ka njemu.
     "Gospodaru, kralju moj! Šta je ovo, zašto misle da si ti Gorloas?"
     "Mala Merlinova čarolija", odgovorio je Uter, "uglavnom zbog ogrtača i prstena, ali i zbog malo čaranja; ništa ne bi izdržalo da me vide pod punim svetlom ili bez ogrtača. Vidim da tebe nismo zavarali; nisam to ni očekivao. Ovo je varka, a ne Poruka. Zakleo sam se da ću doći, Igrena, na kratkodnevicu, i održao sam reč. Zar neću dobiti čak ni poljubac zvog ovolikog potucanja?"
     Prišla je i uzela mu ogrtač, ali je izbegla da ga dodirne.
     "Gospodaru, kralju moj, kako si došao do Gorloasovog prstena?"
     Lice mu se smračilo. "A, to? Odsekao sam mu ga sa šake u boju, ali krivokletnik je podvio rep i pobegao. Nemoj me pogrešno proceniti, Igrena, došao sam ovamo po pravu, a ne kao lopov po noći; varka je smišljena da bi se sačuvao tvoj ugled pred očima sveta, ništa drugo. Ne želim da moja buduća žena bude žigosana kao preljubnica. Ali došao sam ovamo po pravu; Gorloasov život je za mene završen. Držao je Tintagel kao vazal pod zakletvom Ambroziju Aurelijanusu; ponovio je zavet preda mnom, a sada je to porekao. To ti je svakako jasno, gospo Igrena? Nijedan kralj ne trpi da njegovi vazali krše dati zavet vernosti i oružjem se suprotstavljaju svom kralju."
     Klimnula je glavom u znak da razume.
     "Zbog njega mi je već propala godina ratovanja protiv Saksonaca. Kada je napustio London sa svojim ljudima, nisam mogao da im se suprotstavim pa sam se sklonio, pobegao, i pustio da zauzmu grad. Moj narod, koga sam se zakleo da branim." Glas mu je bio gorak. "Lotu mogu da oprostim; on je odbio da položi zakletvu. To je pitanje koje moram da sredim sa Lotom - sklopiće mir sa mnom ili ću ga zbaciti sa prestola i obesiti - ali on nije krivokletnik niti izdajica. Tvom mužu sam verovao; zakleo mi se i pogazio reč, i stoga sam ostavljen u ruševinama Ambrozijevog truda i sve moram da počnem ispočetka. Za to je kriv Gorloas, i došao sam da mu oduzmem Tintagel. A oduzeću mu i život, i on to zna."
     Lice mu je bilo kao kamen.
     Igrena je progutala knedlu. "A uzećeš mu i gospu - sa punim pravom, silom, kao i Tintagel?"
     "Oh, Igrena", rekao je, privlačeći je obema rukama. "Dobro znam kakva je tvoja odluka, znao sam to kad sam te video u noći velike oluje. Da me nisi upozorila, izgubio bih svoje najbolje ljude, a svakako i sopstveni život. Zahvaljujući tebi, kad me je Gorloas napao, bio sam spreman. Tada sam mu uzeo prsten zajedno sa prstom, a uzeo bih mu i ruku, kao i glavu, ali mi je pobegao."
     "Dobro znam da nisi imao drugog izbora, gospodaru moj", rekla je Igrena, ali tog časa se na vratima začulo kucanje. Služavka je unela poslužavnik sa hranom i vrčem vina, i promrmljala: "Gospodaru", uz naklon. Igrena se nagonski oslobodila Uterovog zagrljaja, preuzela hranu i vino i zatvorila vrata za ženom. Uzela je Uterov ogrtač, koji se, uostalom, nije mnogo razlikovao od onih što su ih nosili Gorloasovi ljudi, i obesila ga kraj kreveta da se suši; sagnula se da mu pomogne da izuje čizme; uzela mu je opasač sa kanijama mača. Kao prava odana gospa i supruga, pomislila je, ali znala je da je već donela odluku. Baš kao što je Uter rekao: Tintagel pripada Velikom Kralju Britanije; baš kao i gospa u njemu, i to po svojoj volji. Bila je kraljev saveznik.
     Žene su spremile sušeno meso sa sočivom, veknu svežeg hleba, meki sir i vino. Uter je jeo kao da je izgladneo. "Već dva meseca sam napolju, zahvaljujući prokletom izdajniku koga nazivaš svojim mužem; ovo mi je prvi obrok pod krovom još od Samhe - dobri Otac tamo dole svakako će me podsetiti da izgovorim Sve Svete."
     "Ovo je spremljeno za večeru posluzi i meni, gospodaru, uopšte nije prikladno..."
     "Meni se čini dovoljno dobro i za proslavu Božića, posle onog što sam jeo po mrazu", rekao je, glasno žvaćući, kidajući hleb snažnim prstima i sekući komadine sira svojim nožem. "I zar ćeš mi se obraćati sa gospodaru i kralju moj? Toliko sam sanjao o ovom času, Igrena", rekao je, spustivši sir i zagledavši se u nju. Zagrlio ju je oko struka i privukao je uz svoju stolicu. "Zar nemaš za mene nijednu reč ljubavi? Je li moguće da si još verna mužu?"
     Igrena ga je pustila da je zagrli. "Donela sam odluku", glasno je rekla.
     "Toliko sam čekao ovaj čas..." šapnuo je i povukao je naniže tako da mu je gotovo klekla kraj kolena, pa ju je nežno pogladio po licu. "Počeo sam da se plašim da nikad neće doći, a sada nemaš nijednu reč ljubavi niti ljubazan pogled za mene - Igrena, jesam li ipak samo sanjao da si me volela, da si me želela? Treba li da te ostavim na miru?"
     Osetila je jezu i počela da se trse od glave do pete. "Ne, ne", šapnula je, "a ako je i bio san, onda sam ga sanjala i ja." Pogledala je naviše ka njemu, ne znajući šta dalje da kaže ili učini. Nije ga se plašila, kao što se plašila Gorloasa, ali sad, kad je došao trenutak, upitala se, obuzeta panikom, kako je stigla dotle. I dalje ju je držao obgrljenu. Sada ju je namestio da mu sedne u krilo i pustila ga je da je smesti tako da joj je glava počivala na njegovim grudima.
     Obuhvatio je njen krhki struk jednom šakom. "Do sada nisam shvatao koliko si vitka", rekao je. "Visoka si; mislio sam da si krupna, kraljevskog stasa - a ipak si sićišna. Mogao bih te zdrobiti golim rukama, imaš kosti kao ptičica..." Sklopio je prste oko njenog struka. "A tako si mlada..."
     "Nisam baš toliko mlada", rekla je i odjednom se nasmejala. "Udata sam pet godina i imam dete."
     "Izgledaš mi premlada za to", odogovorio je Uter. "Je li to ona malena koju sam video dole?"
     "Moja kćer, Morgana", rekla je Igrena. Odjednom je shvatila da i on oseća nelagodnost i da odlaže. Nagonski je razumela da je on sa svojih trideset i nešto godina imao posla samo sa ženama koje je dovoljno pozvati, i da je pristojna žena sa osećanjem časti njemu nešto sasvim nepoznato. Poželela je, obuzeta bolom, da zna šta da učini ili kaže.
     Još odlažući, prevukla je slobodnom rukom preko tetoviranih zmija na njegovim podlakticama. "Ovo nisam ranije videla..."
     "Nisi", rekao je, "stavili su mi ih za vreme krunisanja na Ostrvu Zmaja. Voleo bih da si mogla da budeš tamo sa mnom, kraljice moja", šapnuo je i obuhvatio joj lice dlanovima, kako bi je poljubio u usta.
     "Ne želim da te uplašim", šaputao je, "ali toliko dugo sam sanjao o ovom času, toliko dugo..."
     Pustila ga je da je poljubi, drhteći, osećajući da neobična situacija pokreće nešto duboko u njenom telu. Sa Gorloasom nikada nije bilo ovako... i odjednom se ponovo uplašila. Sa Gorloasom je uvek bilo nešto što je on radio, u čemu ona nije učestvovala, nešto u čemu se držala po strani, sposobna da kritički posmatra. Uvek je ostajala ono što jeste, Igrena. A sada, na dodir Uterovih usana, znala je da više ne može ostati izdvojena, da više nikada neće biti ista ona Igrena od ranije. To ju je užasnulo. Pa ipak, saznanje koliko je on želi sada joj je teklo venama. Čvršće je stegla njegova doručja. "Videla sam ih u snu... ali sam mislila da je to samo san."
     On je ozbiljno klimnuo glavom. "I ja sam ih sanjao pre nego što sam ih dobio. A čini mi se da si i ti imala nešto slično oko ruku..." Uzeo ju je za krhko doručje i prevukao prstom. "Samo što su bile zlatne."
     Ostila je kako joj se kosa na vratu ježi. To, znači, uopšte nije bio san, nego vizija iz Zemlje Istine.
     "Ne mogu da se setim čitavog sna", rekao je Uter, gledajući nekuda preko njenog ramena. "Sećam se samo da smo stajali zajedno u velikoj ravnici, i da je tu bilo nešto nalik na prsten od stenja... Šta to znači, Igrena, kad sanjamo iste snove?"
     Odgovorila je, osećajući da joj se grlo steže kao da će zaplakati. "Možda znači samo da smo suđeni jedno drugom, kralju moj... gospodaru.... ljubavi moja."
     "Kraljice moja, ljubavi..." Iznenada ju je pogledao u oči, dugim pogledom i dugim pitanjem., "Vreme sanjanja je sada završeno, Igrena." Zavukao joj je prste u kosu, vadeći ukosnice, puštajući da se raspe preko vezene kragne i preko njegovog lica; gladio je dugačke uvojke drhtavim rukama. Ustao je, i dalje je držeći u naručju. Nikada ne bi pomislila da u njegovim rukama ima toliko snage. Prešao je sobu u dva ogromna koraka i položio je na krevet. Kleknuo je kraj nje i ponovo je poljubio.
     "Kraljice moja", promrmljao je. "Voleo bih da si krunisana kad i ja... Održali su obrede kakve nijedan hrišćanin ne poznaje; ali Stari Narod, koji je bio ovde davno pre nego što su Rimljani došli na ostrva, ne bi me priznao za kralja bez toga. Dugo sam putovao donde, a deo tog puta svakako nije bio kroz svet kakav poznajem."
     To ju je podsetilo na ono što joj je Vivijen pričala o razdvajanju svetova i o maglama između njih. A pomisao na Vivijen podestila ju je na ono što je Vivijen tražila od nje, i koliko je oklevala da prihvati.
     Nisam znala. Bila sam tako mlada i neiskusna. Nisam znala ništa, nisam znala da mogu da se izgubim, da budem rastrzana, zanesena...
     "Jesu li tražili da sklopiš Veliki Brak sa zemljom, kao u stara vremena? Znam da je kralj Ban od Benvika u Donjoj Britaniji to učinio..." Iznenada je osetila strašan ubod ljubomore, što je neka žena ili sveštenica mogla da za njega prestavlja zemlju koju se zarekao da brani.
     "Ne", odgovorio je. "A nisam siguran ni da bih pristao, ali nisu to tražili od mene. Merlin je rekao da je on, kao i svaki Merlin od Britanije, položio zakletvu da umre ako zatreba, žrtvujući se za svoj narod..." Uter je tu prekinuo. "Ali to ti sigurno ne znači mnogo."
     "Zaboravio si da sam odrasla u Avalonu; moja mati je bila sveštenica, a moja najstarija sestra sada je Gospa od Jezera."
     "Jesi li i ti sveštenica, Igrena?"
     Odmahnula je glavom, zaustivši da kaže samo ne. A onda se predomislila. "U ovom životu nisam."
     "Pitam se..." Ponovo ju je pogladio po liniji gde su se nekada nalazile zmije, drugom rukom dodirujući svoje. "Čini mi se da sam oduvek znao da sam živeo i pre - čini mi se da je život suviše velika stvar da bi se živeo samo jednom, a onda se ugasio kao svetiljka pod vetrom. I zašto sam, kad sam te prvi put ugledao, osetio da sam te poznavao i pre nego što je svet stvoren? Te stvari su misterije, i mislim da ti o njima znaš više nego ja. Kažeš da nisi sveštenica, ali se dovoljno rauzmeš u čaranje da si uspela da dopreš do mene, one noći sa velikom olujom, i da me upozoriš... mislim da možda ne treba da pitam dalje, ili ću čuti od tebe ono što nijedan hrišćanin ne sme sa zna. A što se tiče ovoga..." opet je vrhom prsta dodirnuao zmije, "ako sam ih nosio pre ovog života, možda mi je zato starac koji ih je stvorio u noći krunisanja rekao da su moje po pravu. Čuo sam da su hrišćanski sveštenici prognali sa naših ostrva sve ovakve zmije... ali ja se ne plašim zmajeva i nosiću ih kao simbol da ću raširiti svoju zaštitu nad ovom zemljom kao zmajeva krila."
     "U tom slučaju", šapnula je, "svakako ćeš biti najveći od svih kraljeva, gospodaru."
     "Ne zovi me tako!" ljutito ju je prekinuo, nagnuvši se nad nju i pokrivši joj usta svojima.
     "Utere", šapnula je, kao u snu.
     Počeo je da je miluje po vratu i sagnuo se da joj poljubi obnaženo rame. Ali kada je počeo da joj svlači haljinu, trgla se i odvojila od njega. Oči su joj se ispunile suzama i nije mogla da govori, ali on joj je položio ruke na ramena i zagledao joj se u oči.
     "Zar je tako loše postupao sa tobom, voljena?" tiho je upitao. "Bog me ubio ako ikada učinim išta što bi te uplašilo, sada i zauvek. Čitavim srcem bih želeo da nikada nisi bila Gorloasova žena. Da sam te ja prvi našao... ali što je gotovo, gotovo je. No, kunem ti se, kraljice moja: nikada nećeš imati razloga da me se plašiš." Pod nemirnim svetlom svetiljke oči su mu izgledale crne, mada je znala da su plave. "Igrena, ja sam... dosada ti nisam rekao, jer mi se nekako činilo da to već znaš. Ja vrlo malo znam o takvim ženama kao što si ti. Ti si moja ljubav, moja žena, moja kraljica. Kunem ti se krunom i muškošću da će biti moja kraljica i da nikada neću pogledati nijednu drugu ženu, niti te zanemariti. Zar misliš da bi mi poslužila kao kurva?" Glas mu je drhtao, i Igrena je znala da ga je obuzeo strah - strah da će je izgubiti. Saznanje da se i on plaši, saznanje da je i on ranjiv, odagnalo je njen strah. Zagrlila ga je oko vrata i odgovorila jasnim šapatom. "Ti si moja ljubav, moj gospodar i moj kralj, i voleću te dok sam živa, i onoliko dugo posle toga koliko Bog dozvoli."
     Sada je pustila da joj svuče haljinu, i tako obnažena sama mu je prišla u naručje. Nikada, nikada ne bi ni pomislila da može biti tako. Sve do ovog časa, uprkos braku od pet godina i rođenju deteta, bila je nevina, devica, neiskusna devojka. Sada su joj se telo, um i srce stopili, spojivši je sa Uterom kao da Gorloas nikada nije ni postojao. U vrtoglavici je pomislila da čak ni dete u majčinoj utrobi ne može biti toliko blisko...
     Ležao joj je na ramenu, umoran, golicajući joj grudi kosom. "Volim te, Igrena", promrmljao je. "Šta god da se sada desi, volim te. A ako Gorloas dođe ovamo, ubiću ga pre nego što stigne da te ponovo dodirne."
     Nije želela da misli o Gorloasu. Zagladila mu je kosu preko čela. "Spavaj, ljubavi", promrmljala je, "spavaj."
     Ona nije želela da spava. Čak i kad je njegovo disanje postalo duboko i sporo, ona je ležala budna, milujući ga pažljivo, da ga ne probudi. Grudi su mu bile glatke gotovo koliko i njene, sa tek po kojom nežnom i svetlom maljicom; sve dosad je mislila da su svi muškarci teški i dlakavi. Telo mu je mirisalo nekako slatko, mada puno znoja i sokova ljubavi. Osećala je da joj nikada neće dosaditi da ga dodiruje. U isto vreme je čeznula da se on probudi i ponovo je zagrli, ali je i ljubomorno čuvala njegov umorni san. Sada nije osećala ni strah, ni stid; ono što je sa Gorloasom bilo dužnost i pokoravanje prevorilo se u gotovo neizdrživo uživanje, kao da se ponovo sjedinila sa nekim skrivenim delom sopstvenog tela i duše.
     Konačno je ipak malo odspavala, nemirno, sklupčana uz njega. Spavala je možda jedan sat kad ju je naglo probudilo komešanje u dvorištu. Sela je i zabacila dugačku kosu. Uter ju je sanjivo povukao nazad.
     "Lezi mirno, ljubavi, zora je još daleko."
     "Ne", rekla je sa čvrstim nagonom, "sada ne smemo oklevati." Navukla je haljinu i tuniku, podižući kosu drhtavim rukama. Svetiljka se ugasila i u mraku nije mogla da pronađe ukosnice. Konačno je dohvatila veo da poveže kosu, obula cipele i strčala niz stepenice. I dalje je bilo suviše mračno da bi se jasno videlo. U velikoj sali ostalo je samo svetlucanje prituljene vatre. A onda je naišla na sitno komešanje vazduha i ukopala se u mestu.
     Pred njom je stajao Gorloas, sa velikom posekotinom od mača na licu, gledajući je sa neizrecivim bolom, prebacivanjem i tugom. Ista ona vizija koju je imala i ranije, glasnik usuda; podigao je ruku i videla je da su mu tri prsta i prsten odsečeni. Lice mu je bilo utvarno bledo, ali gledao ju je sa bolom i ljubavlju, a usne su mu se pokrenule i znala je da izgovara njeno ime, mada ga nije čula u ukočenoj tišini koja je vladala. I tog časa je znala da ju je i on voleo, na svoj grubi način, i ma šta da je učinio što ju je povredilo, činio je to iz ljubavi. Zaista, iz ljubavi prema njoj se posvađao sa Uterom, odbacivši čast i vojvodstvo. A ona mu je na ljubav uzvratila mržnjom i nestrpljenjem; tek sada je shvatila je Gorloas osećao prema njoj ono što ona oseća prema Uteru. Grlo joj se steglo i glasno bi uzviknula njegovo ime, ali nepokretni vazduh se ustalasao i on je nestao; nikad nije ni bio tu. Istog časa se prekinula i nepomična tišina i začula je viku u dvorištu.
     "Prolaz!" vikali su muški glasovi. "Prolaz! Svetlo ovamo, svetlo!"
     U dvoranu je ušao otac Kolumba, gurnuo baklju u ugljevlje i brzo je zapalio. Požurio je da širom otvori vrata.
     "Kakva je to galama..."
     "Vaš vojvoda je ubijen, Kornvolci", vikao je neko. "Donosimo vojvodino telo! Prolaz! Gorloas od Kornvola leži mrtav i donosimo njegovo telo radi sahrane!"
     Igrena je osetila kako je Uter grli s leđa, inače bi pala. Otac Kolumba se glasno pobunio. "Odlazite! To je nemoguće! Pa, vojvoda je sinoć došao kući i sada spava u odajama svoje gospe..."
     "Ne. " Bio je to Merlinov glas, tih, ali odzvanjao je do najdaljih uglova dvorišta. Uzeo je još jednu baklju i zapalio je na sveštenikovoj, a onda je predao jednom vojniku. "Vojvoda krivokletnik nije došao u Tintagel kao živ čovek. Vaša gospa stoji ovde sa vašim vrhovnim poglavarem, Velikim Kraljem, Uterom Pendragonom. Danas ćeš ih venčati, oče."
     Začuli su se mnogi uzvici i mrmljanje, i sluge koje su utrčale tupo su stajale i gledale kako u dvoranu unose grubi odar, životinjske kože sastavljene u postelju. Igrena se povukla od pokrivenog lica i tela. Otac Kolumba se nagnuo nad njim, nakratko otkrio lice, prekrstio ga i okrenuo se. Lice mu je bilo puno bola i besa.
     "Ovo je čarolija, mađija." Pljunuo je i ponovo načinio znak krsta. "Ova varka je tvoje delo, matori čarobnjače!"
     "Ne obrćaaj se tako mome ocu, svešteniče!" rekla je Igrena.
     Merlin je podigao ruku. "Ne treba mi zaštita žene - niti muškarca, gospodaru Utere", rekao je. "A ovo nije bila čarolija. Videli ste ono što ste želeli da vidite - svog gospodara kako se vraća kući. Samo što vaš gospodar nije bio verolomni Gorloas, koji je izgubio Tintagel, nego istinski Veliki Kralj i gospodar koji je došao ovamo da uzme ono što je njegovo. Drži se svojih molitvi, oče, jer čeka nas sahrana, a kada se to sredi, venčanje i misa za tvog kralja i moju gospu, koju je odabrao da mu bude kraljica."
     Igrena je stajala u Uterovom zagrljaju. Uhvatila je prezrivi, gadljivi pogled oca Kolumbe; znala je da bi se najradije okomio na nju i nazvao je vešticom i kurvom, ali je ćutao u strahu od Utera. Sveštenik joj je okrenuo leđa i kleknuo kraj Gorloasovog tela; molio se. Trenutak kasnije kleknuo je i Uter, a plava kosa svetlucala mu je na svetlosti baklji. Igrena je prišla da klekne kraj njega. Siroti Gorloas. Mrtav je, umro je smrću izdajnika; zaista ju je zaslužio, ali ju je voleo, a sada je mrtav.
     Nečija ruka spustila joj se na rame i zaustavila je. Merlin ju je za trenutak pogledao u oči i nežno joj se obratio. "Ispunilo se, Grena. Tvoja sudbina, baš kao što je predskazano. Postaraj se da je ispuniš sa svom hrabrošću koju imaš."
     Kleknula je kraj Gorloasa i počela da se moli - prvo za Gorloasa, a onda, plačući, za sebe; zbog nepoznate sudbine koja sada leži pred njima. Je li zaista od početka sveta bilo zapisano, ili se desilo zbog čarolija Merlinovih, i iz Avalona, i zbog njenog čaranja? Sada je Gorloas ležao mrtav, a kad je pogledala Uterovo lice, već voljeno i drago, znala je da će uskoro doći i ostali i da će on preuzeti terete svog kraljevstva, i da više nikada neće biti sasvim njen kao ove jedne noći. Klečeći između mrtvog muža i čoveka koga će voleti čitavog života, borila se sa iskušenjem da se poigra njegovom ljubavlju, da ga okrene, kao što je znala da bi mogla, od misli o državi i da ga veže samo za sebe. Ali Merlin ih nije spojio njenog uživanja radi. Znala je da bi se takvim ponašanjem pobunila protiv sudbine koja ih je spojila, i da bi tako sve uništila. Kad je otac Kolumba ustao i dao znak vojnicima da odnesu telo u kapelu, dodirnula mu je ruku. Nestrpljivo se okrenuo.
     "Gospo?"
     "Imam mnogo toga da ti ispovedim, oče, pre nego što vojvodu položimo na počinak - i pre nego što se udam. Hoćeš li saslušati moju ispovest?"
     Iznenađeno i namršteno ju je pogledao. "U zoru, gospo", konačno je rekao i udaljio se. Merlin je pratio Igrenu pogledom kad mu je ponovo prišla. Pogledala ga je pravo u oči. "Ovde i sada, oče, od ovog trenutka, budi svedok da sam zauvek završila sa čarolijama. Neka bude volja Božja."
     Merlin joj se nežno zagledao u izmučeno lice. Glas mu je bio blaži nego što ga je ikada čula. "Zar misliš da bi sve naše čarolije mogle doneti išta drugo sem Božje volje, dete moje?"
     Uhvativši se male sujete - da nije to učinila, znala je da bi se rasplakala pred svim ovim ljudima kao malo dete - obratila se Merlinu. "Idem da se obučem, oče, kako bih pristojno izgledala."
     "Moraš dočekati dan kako pristaje kraljici, kćeri."
     Kraljici. Od te reči se stresla. Ali zbog toga je učinila sve što je učinila, zbog toga je i rođena. Polako je pošla uz stepenice. Mora da probudi Morganu i da joj kaže da joj je otac mrtav. Na sreću, dete je bilo suviše malo da bi ga pamtilo i da bi mnogo tugovalo.
     Dok je dozivala služavke i naređivala da joj donesu najbolje haljine i nakit i da joj urede kosu, zamišljeno je položila dlan na stomak. Na neki način, poslednjim dodirom magije pre nego što je se zauvek odrekla, znala je da je već ove noći, dok su bili samo ljubavnici, a ne kralj i kraljica, začela Uterovog sina. Upitala se, zna li to Merlin.

     Govori Morgana...
     Mislim da je prvo čega se zaista sećam venčanje moje majke sa Uterom Pendragonom. Oca se jedva sećam. Kada sam kao mala bila nesrećna, činilo mo se da ga se sećam, krupnog muškarca sa crnom kosom i bradom; sećam se da sam se igrala lancem koji je nosio oko vrata. Sećam se da sam se kao devojčurak, kad bih bila žalosna, kad bi me majka ili učitelji grdili, ili kad bi me Uter - retko - primetio dovoljno dugo da mi nešto prebaci, tešila razmišljanjem o tome kako bi me moj pravi otac, da je živ, voleo i uzimao u krilo i donosio mi lepe stvari. Sad kad sam starija i kad znam kakav je čovek bio, mislim da bi me najverovatnije poslao u manastir čim bi mi se rodio brat i da više nikada ne bi ni pomislio na mene.
     Ne bih rekla da je Uter ikada bio neljubazan prema meni; naprosto se nije zanimao za devojčice. Majka je uvek bila u središtu njegove pažnje, kao i on njene, i to mi se nije sviđalo - što sam izgubila majku zbog tog krupnog, plavokosog, trapavog muškarca. Kad bi Uter otišao u bitku - a bilo je mnogo bitaka dok sam bila devojčurak - moja majka Igrena me je pazila i mazila, i učila me da predem i da tkam šare. Ali čim bi bili primećeni Uterovi ljudi, vraćala sam se u svoje odaje, zaboravljena sve dok on ponovo ne ode. Je li onda čudno što sam mrzela, što sam se gadila pogleda na zastavu sa zmajem u rukama konjanika koji se približava Tintagelu?
     A kad mi se rodio brat, postalo je još gore. Jer to vrištavo stvorenje, crveno i belo, bilo je uvek na majčinim grudima; a što je najgore, očekivala je da ga volim koliko i ona. "Ovo je tvoj mali brat", govorila je, "treba da ga dobro paziš, Morgana, i da ga voliš." Da ga volim? Mrzela sam ga iz dubine duše, jer kad god bih se približila majci, ona se povlačila i govorila kako sam sada velika devojčica, suviše velika da bih joj sedela u krilu, suviše velika da mi ona vezuje mašne, suviše velika da joj položim glavu u krilo tražeći utehu. Najradije bih ga stalno štipala, ali znala sam da bi me majka zamrzela zbog toga. Ponekad mi se čini da me je svejedno mrzela. A Uter je svašta očekivao od mog brata. Ali mislim da se uvek nadao još jednom sinu. To mi niko nije rekao, ali nekako sam znala - možda sam načula iz ženskih razgovora, možda sam imala Vid čak i tada - da je prvi put legao sa mojom majkom dok je ona još bila Gorloasova žena, i da i dalje ima onih koji veruju da taj sin nije Uterov nego sin vojvode od Kornvola.
     Kako su mogli da poveruju u to, tada nisam razumela, jer je Gorloas, kako kažu, bio crnokos i nalik na orla, a moj brat liči na Utera, plavokos sa sivim očima.
     Čak i tokom bratovljevog života, a on je krunisan za kralja pod imnom Artur, svakakave priče su se pričale o tome otkuda mu to ime. Čak se govorilo da je to po Art-Uteru, Uterovom medvedu; ali to nije tačno. Kada je još bio beba, zvali su ga Gvideon - svetli - zbog svetle kose; to ime je kasnije dobio i njegov sin - ali to je već druga priča. Istina je sasvim obična: kada je Gvideonu bilo šest godina, poslali su ga na odgajanje Ektorijusu, jednom od Uterovih vazala u severnim zemljama, blizu Eborakuma, a Uter je smatrao da moga brata treba krstiti kao hrišćanina. I pri tom su mu dali ime Artur.
     Ali od rođenja pa do šeste godine, uvek mi je bio za petama; čim su ga odbili od sise, moja majka, Igrena, predala ga je meni i rekla: "Ovo je tvoj mali brat i moraš da ga voliš i da se staraš o njemu." A ja bih najradije ubila malog drekavca i bacila ga sa litice, i otrčala bih kod, majke i molila je da ponovo bude samo moja, samo što bi majka pitala šta je bilo sa njim.
     Jednom, kad je došao Uter i kad se ona uparadila u najbolje haljine, kao i uvek, sa ogrlicom od ćilibara i onim draguljem, i kad me je pogledala i ravnodušno poljubila kao i brata, spremna da otrči kod Utera, pogledala sam njene blistave obraze - naglo porumenele, disanje ubrzano od radosti što joj je došao njen muškarac - i zamrzela i Utera i brata. I dok sam ja stajala plačući na vrhu stepeništa, čekajući da dođe dadilja i odvede nas, on je počeo da se gega za njom i da je doziva - "Mama, mama" - u to vreme je jedva umeo da govori - i pao je i posekao bradu o stepenik. Ja sam vrisnula za majkom, ali ona je već pošla kod Kralja i ljutito je odgovorila preko ramena: "Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu." I otišla je.
     Podigla sam ga, vrištao je, i obrisala mu krv svojim velom. Posekao je usnu o zube - mislim da ih je imao svega osam ili deset - i neprekidno je vrištao i dozivao majku, ali pošto ona nije dolazila, sela sam na stepenište i stavila ga u krilo, a on me je zagrlio oko vrata i zagnjurio mi lice u tuniku i posle nekog vremena je tako, jecajući, i zaspao. Bio mi je težak u krilu, a kosa mu je bila meka i vlažna; bio je vlažan još negde, ali nije mi smetalo, a po tome kako me je grlio znala sam da je u snu zaboravio da nije u majčinom naručju. 'Igrena nas je oboje zaboravila', pomislila sam, napustila je njega baš kao i mene. Sada, izgleda, ja treba da mu budem majka.
     I tako sam ga malo prodrmala, i kad se probudio, zagrlio me je oko vrata da ga ponesem, pa sam ga prebacila preko kuka kao što sam videla da radi dadilja.
     "Ne plači", rekla sam. "Odvešću te kod dadilje."
     "Mama", cvileo je.
     "Mama je otišla, sada je sa kraljem", rekla sam, "ali ja ću se starati o tebi, braco." I kad je stavio svoju punačku ručicu u moju shvatila sam šta je Igrena mislila: ja sam suviše velika devojčica da bih cvilela i plakala za mamom, jer sada imam malog brata o kome treba da se staram.
     Mislim da mi je tada bilo nepunih sedam godina.

     Kada se majčina sestra Morgoza udala za kralja Lota od Orknija, shvatila sam samo da sam dobila svoju prvu haljinu kao odrasla i ogrlicu od ćilibara i srebra. Volela sam Morgozu, jer je imala vremena za mene kada majka nije, i pričala mi je priče o ocu - čini mi se da Igrena posle njegove smrti nikada nije izgovorila njegovo ime. Ali, mada sam volela Morgozu, plašila sam je se, jer bi me ponekad uštinula ili me povukla za kosu i nazvala me dosadnim derištem, i ona mi se prva rugala tako da me natera u plač, mada me sada takve reči ispunjavaju ponosom: "Ti si dete vilinskog naroda. Zašto ne obojiš lice u plavo i ne obučeš jelensku kožu, Morgano od Vila?"
     Vrlo malo sam znala o razlozima venčanja, ili zašto se Morgoza udaje tako mlada. Znala sam da je majci milo što će se udati i otići, jer je zamišljala da Morgoza zavodljivo gleda Utera; verovatno nije bila svesna da Morgoza zavodljivo gleda svakog živog muškarca. Bila je kao kuja u žaru, mada mislim da je to bilo uglavnom zato što nikome nije bilo stalo da pazi na nju. Na venčanju, obučena u svoju novu svečanu haljinu, čula sam ih kako razgovaraju kako je sreća što je Uter požurio da izgladi svađu sa Lotom od Orknija, pa mu je čak dao za nevestu svoju svastiku. Lot mi se dopao; samo je Uter, izgleda, bio neosetljiv na njegov šarm. Morgoza ga je, izgleda, zaista volela - ili joj se možda činilo korisnim da se ponaša kao da ga voli.
     Mislim da se iz tog vremena sećam prvog susreta sa Gospom od Avalona. Kao i Morgoza, ona mi je tetka, majčina sestra; takođe je bila sićušna kao svi pripadnici vilinskog naroda, i blistava, sa purpurnim trakama upletenim u tamnu kosu. Nije bila mlada, čak ni tada, ali smatrala sam, kao što sam uvek smatrala, da je divna; a glas joj je bio dubok i bogat. Kod nje mi se najviše sviđalo to što je uvek razgovarala sa mnom kao da sam joj ravna po godinama, a nije mi tepala kao većina odraslih kad razgovara sa detetom.
     Malo sam zakasnila u dvoranu, jer moja dadilja nikako nije uspevala da mi uplete trake u kosu, i na kraju sam to sama uradila; oduvek sam imala spretne prste i mogla sam da brzo i vešto obavljam stvari koje su teške i odraslima. Već sam umela da predem dobro kao majka i bolje od Morgoze. Bila sam vrlo ponosna na sebe, onako u haljini boje šafrana i sa zlatno optočenim trakama, i sa ćilibarskom ogrlicom umesto detinjastih korala koje sam prerasla. Ali za velikim stolom nije bilo slobodnih mesta, i razočarano sam kružila oko njega tražeći sedište, znajući da će me majka svakog časa oterati za manji sto, ili će pozvati dadilju da me odvede, ili će narediti služavci da mi donese stolicu pa će se svi zagledati u mene. A mada sam u Kornvolu bila kneginja, na Uterovom dvoru u Karleonu bila sam samo kraljičina kćer sa čovekom koji je izdao Velikog Kralja.
     A onda sam ugledala sitnu, tamnokosu ženu - toliko sitnu da sam isprva pomislia da je samo nešto starija od mene - kako sedi na ukrašenoj stolici. Pružila je ruke prema meni. "Hodi ovamo, Morgana", rekla je. "Da li me se sećaš?"
     Nisam se sećala, ali sam pogledala tamnoputo, blistavo lice i osetila kako je poznajem od početka sveta.
     Ali malo sam oklevala, jer sam se bojala da će me pozvati da joj sednem u krilo, kao da sam beba. Umesto toga, nasmešila se i pomerila na kraj stolice. Sada sam videla da nije devojčica, nego gospa.
     "Ni ti ni ja nismo baš velike", rekla je. "Mislim da će ova stolica biti dovoljna za obe, pošto je načinjena za krupnije ljude."
     Od tog časa sam je zavolela, toliko da sam se ponekad osećala kriva jer mi je otac Kolumba, majčin ispovednik, rekao da bi trebalo da poštujem oca i majku više od ikoga drugog.
     I tako sam tokom svadbenog pira sedela sa Vivijen, i saznala sam da je ona odgajila Morgozu - majka im je umrla rađajući Morgozu, a Vivijen ju je dojila kao svoje dete. Što me je zadivilo, jer sam bila besna kada je Igrena odbila da nađe novorođenom bratu dojilju, nego je odlučila da ga sama hrani. Uter je rekao da je to nedolično za kraljicu, i ja sam se slagala sa tim; mrzela sam da vidim Gvideona na Igreninim grudima. Pretpostavljam da sam, zapravo, bila ljubomorna, mada me je bilo sramota da to i kažem.
     "Je li onda tvoja majka, i Igrenina, bila kraljica?" Jer bila je odevena bogato kao i Igrena, kao neka severnjačka kraljica.
     "Ne, Morgana, nije bila kraljica, nego velika sveštenica, Gospa od Jezera; a ja sam posle nje postala Gospa od Avalona. Jednog dana ćeš možda i ti biti sveštenica. Ima u tebi stare krvi, a možda imaš i Vid."
     "Šta je to Vid?"
     Namrštila se. "Igrena ti nije rekla? Kaži mi, Morgana, da li ponekad vidiš stvari koje drugi ne vide?"
     "Stalno", rekla sam, shvativši da me ova gospa potpuno razume. "Samo što otac Kolumba kaže da je to delo đavola. A majka kaže da o tome ne smem da pričam, nikada i nikome, čak ni njoj, jer na hrišćanskom dvoru te stvari nisu pristojne, pa ako Uter sazna za to, poslaće me u manastir. Mislim da ne bih volela da odem u manastir, pa da nosim samo crne haljine i da više ne smem da se smejem."
     Vivijen je izgovorila reč zbog koje bi meni dadilja oprala usta grubim sapunom kojim se u kuhinji ribaju podovi. "Slušaj me, Morgana. Tvoja majka je u pravu kad kaže da ne smeš o tome da razgovaraš sa ocem Kolumbom..."
     "Ali Bog će se ljutiti na mene ako budem lagala sveštenika."
     Opet je rekla onu ružnu reč. "Slušaj, drago dete: sveštenik će se ljutiti ako ga slažeš, i reći će da se to ljuti njegov Bog. Ali Veliki Tvorac ima pametnija posla nego da se ljuti na mlad svet, a ovo je pitanje tvoje savesti. Veruj mi, Morgana: nikad ne govori ocu Kolumbi više nego što moraš, nego uvek veruj u ono što ti Vid kaže, jer on dolazi pravo od Boginje."
     "Je li Boginja isto što i Devica Marija, Majka Božja?"
     Namrštila se. "Svi bogovi su jedan Bog i sve Boginje su jedna Boginja. Velika Boginja se neće ljutiti ako je nazoveš Marijinim imenom, jer ona je bila dobra i volela je ljude. Slušaj, mila, ovo nije razgovor za svečanost. Ali kunem ti se da nikada nećeš morati u manastir, ma šta Uter bude rekao. Sada kad znam da imaš Vid, pokrenuću zemlju i nebo, ako moram, da te dovedem u Avalon. Može li to da bude naša tajna, Morgana? Obećavaš mi?"
     "Obećavam", rekla sam, a ona se sagnula i poljubila me u obraz. "Sušaj, harfisti počinju da sviraju za ples. Zar Morgoza nije divna u toj plavoj haljini?"

9.

     Na dan proleća, sedme godine vladavine Utera Pendragona u Karleonu, Vivijen, sveštenica Avalona i Gospa od Jezera, pošla je u zoru da pogleda u čarobno ogledalo.
     Mada je tradicija po kojoj je bila Gospa i sveštenica starija i od druida, delila je sa njima jedno od osnovnih načela druidske vere: da moćne sile koje su stvorile Vaseljenu ne mogu biti potpuno obožavane u kući načinjenoj ljudskim rukama, niti se Beskonačnost može sadržati u bilo kom predmetu koga je načinio čovek. Stoga Gospino ogledalo nije bilo od bronze, čak ni od srebra.
     Iza nje su se dizali veliki kameni zidovi drevnog Hrama Sunca, koji su izgradili Sjajni kada su došli ovamo iz Atlantide, pre više stoleća. Pred njom se nalazilo veliko jezero, okruženo visokom, uznjihanom trskom i poluzaklonjeno maglom koja je, čak i u vedre dane, sada ležala preko čitavog Avalona. A iza Jezera nalazila su se ostrva i druga jezera, koja su sva zajedno nosila naziv Letnje Zemlje. Ležala je uglavnom pod vodom, blatom i slanim močvarama, ali na vrhuncu leta, bare i neka plića jezera su se sušili na suncu i zemlja je ležala tamo, plodna i spremna za ispašu, puna trave i korova.
     Odavde se, zapravo, povlačilo unutrašnje more, odstupajući svake godine pred suvim tlom; jednog dana sve ovo će biti bogata polja... ali ne u Avalonu. Avalon je sada zauvek ležao okružen maglama, skriven od svih osim od vernika, a kada su ljudi dolazili na hodočašće u manastir koji su hrišćanski sveštenici nazvali Staklenim Gradom, nisu mogli da vide Hram Sunca, jer je ležao u nekom drugom svetu; Vivijen je mogla da vidi, kad bi usmerila Vid na njega, crkvu koja je tu sagrađena.
     Znala je da odavno stoji tu, mada nikada nije stupila nogom u nju. Pre više vekova - tako joj je Merlin rekao, i verovala mu je - mala grupa sveštenika došla je ovamo sa juga, a sa sobom su doveli nazarenskog proroka da ga obuče; prema priči, sam Isus je bio obrazovan ovde, u obitavalištu druida gde se nekada dizao Hram Sunca, i tu je naučio sve njihove mudrosti. A godinama kasnije, kada je - prema priči - njihov Hrist odveden na žrtvovanje, odigravši svojim životom Misteriju žrtvovanog Boga koja je starija od same Britanije, jedan od njegovih rođaka se vratio ovamo, zabio svoj štap u tlo Svetog Brda, a on je iznikao u trnovito drvo sa pupoljcima, ne samo zajedno sa ostalim šibljem, na dan dugodnevice, nego u dubokom snegu. A druidi, u znak sećanja na blagog proroka koga su poznavali i voleli, pristali su da Josif od Arimateje sagradi, na tlu Svetog ostrva, kapelu i manastir svoga Boga; jer svi bogovi su jedan.
     Ali to se desilo vrlo davno. Hrišćani i druidi obitavali su jedni uz druge, obožavajući Jednoga, ali onda su na Ostrvo došli Rimljani i, mada se znalo da su popustljivi prema lokalnim božanstvima, prema druidima nisu imali milosti: sekli su i spaljivali njihove svete gajeve i proturali laži o žrtvovanju ljudi u njima. Jedini njihov zločin, naravno, bio je taj što su ohrabrivali narod da ne prihvata rimske zakone i mir sa Rimljanima. A onda je, jednim velikim činom druidske magije, kako bi zaštitili poslednje dragoceno pribežište svoje škole, načinjena poslednja velika promena u svetu; promena koja je uklonila Ostrvo Avalon iz sveta čovečanstva. Sada je ležalo sakriveno u maglama koje su ga zaklanjale, osim pred onim posvećenicima koji su školovani ovde ili su poznavali tajne puteve preko Jezera. Plemena su znala da je tu, i tu su se klanjala. Rimljani, hrišćani još od Konstantinovog vremena, jer on je preraspodelio sve svoje legije u skladu sa nekom vizijom koju je imao u bici, verovali su da su druidi iščezli pred njihovim Hristom, ne znajući da nekolicina preostalih druida živi i prenosi svoju drevnu mudrost u skrivenoj zemlji.
     Vivijen je mogla da vidi, kad bi želela, udvojenim Vidom, jer ona je bila Velika sveštenica Avalona. Kada bi poželela, mogla je da vidi kulu koju su sagradili na samom Toru, na Svetoj planini posvećenja; kulu posvećenu Mihajlu, jednom od jevrejskih anđela čija je drevna dužnost bila da kontorliše niže svetove sa demonima. To se Vivijeni činilo kao svetogrđe, čak i sada, ali je tešila sebe pomišlju da se kula uopšte ne nalazi u njenom svetu; ako uskogrudi hrišćani žele da misle o starim bogovima kao o demonima, utoliko gore po hrišćane. Boginja je živela, ma šta hrišćani mislili o njoj. Sada je počela da misli na svoj posao: trebalo je da pogleda u čarobno ogledalo dok je mladi mesec još na nebu.
     Mada je i dalje bilo dovoljno svetla da bi bilo sasvim vidno, Gospa je ponela sa sobom malu svetiljku sa sićušnim, treperavim plamenom. Okrenula je leđa trsci i slatini i pošla u kopno stazom, polako se penjući obalom pokrivenom trskom, prošavši kraj drevnih, istrulelih stubova kuća koje su kraj jezera sagrađene u vrlo davna vremena.
     Mala svetiljka je treperila, postajući sve primetnija u tami, a nad drvećem je lebdeo čisti, vitki srp mladog meseca, jedva vidljiv, sijajući kao srebrni ukras oko Gospinog vrata. Išla je starim hodočasničkim putem, polako - jer, mada je i dalje bila čvrsta i snažna, više nije bila mlada - dok nije došla do jezerca ogledala, koje je ležalo, bistro, između uspravljenog kamenja neizmerno starog.
     Voda je bila bistra, odražavajući mesečinu, a kad se nagnula nad nju, uhvatila je i plamen Gospine male svetiljke. Sagnula se, zagnjurila dlan u vodu i otpila - bilo je zabranjeno spuštati u jezerce išta načinjeno ljudskom rukom, mada su ranije, kada bi voda nabujala i dala izvor, hodočasnici dolazili sa bocama i vrčevima i odnosili ono što su mogli da uhvate. Okusila je bistru vodu metalnog ukusa, i kao i uvek osetila komešanje divljenja; ovaj kladenac tekao je od početka sveta i teći će zauvek, čaroban i bogat, dostupan svim ljudima. Ovakav izvor svakako je mogao da bude samo dar Velike Boginje, i Vivijen je klekla dok je pila, podižući lice ka tankom srpu na nebu.
     No, posle kratkog naleta divljenja, koje ju je obuzelo još kada je prvi put došla ovamo, kao novakinja u Kući Devojaka, posvetila se poslu. Postavila je svetiljku na zaravnjenu stenu kraj same ivice jezerca, kako bi se njeno svetlo ogledalo unutra, baš kao i mladi mesec. Sada su bila prisutna četiri elementa: vatra, u svetiljki; voda, koju je pila; zemlja, na kojoj je stajala; a dok je prizivala moći vazduha, videla je, kao i uvek tokom prizivanja, kako blagi povetarac mreška površinu.
     Za trenutak je sela, zadubljena u meditaciju. Potom je konačno uobličila pitanje koje je došla da postavi čarobnom ogledalu.
     Kako je u Britaniji? Kako je moja sestra, i njena kćer koja je rođena za sveštenicu, i sin koji je nada Britanije?
     Za trenutak, dok je vetar mreškao površinu jezerceta, videla je samo zbrkane slike kako lebde - jesu li u njenom umu, ili u nemirnoj površini jezerca? Nazrela je bitke, zamućene nemirnom vodom; videla je Uterovu zastavu sa zmajem i videla je svoja Plemena kako se bore uz njega. Videla je Igrenu u plaštu i sa krunom, kao što ju je videla i u stvarnosti. A onda, u trenutku od koga joj je srce brže zakucalo, videla je Morganu u suzama; a u drugom i užasnom blesku Vida, videla je plavokoso dete kako leži bez svesti, nepokretno - živo ili mrtvo?
     Potom je mesec nestao u magli, i vizija je nestala, i ma koliko se trudila, Vivijen nije više ništa mogla da prizove sem nejasnih nagoveštaja: Morgoza sa drugim sinom, Lot i Uter kako koračaju po velikoj dvorani i ljutito raspravljaju, i zbrkano sećanje na izubijano dete na samrti. Ali jesu li te stvari već bile ili su samo upozorenje na predstojeće događaje?
     Ugrizavši se za usnu, Vivijen je podigla svetiljku. Bacila je preostale kapi čistog ulja u jezerce - ulje koje je gorelo radi Vida ne sme se više koristiti za ovozemaljske svrhe - i brzo pošla u sve gušću tamu duž hodočasničkog puta, u obitavalište sveštenica.
     Čim je stigla, prizvala je nadzornicu.
     "Pripremite sve da izjašemo u praskozorje", rekla je, "i neka se novakinje spreme za službu pri punom mesecu, jer pre nego što svane novi dan ja moram biti u Karleonu. Pošaljite vest Merlinu."

10.

     Putovali su uglavnom tokom jutra, prikrivši se preko dana i ponovo izjahavši u sumrak. U ovom času zemlja je bila mirna - rat je bio daleko na istoku. No, znalo se da su lutajuće bande krvoločnih severnjaka i Saksonaca napadale sela i izdvojene kuće. Stoga su i putnici, ako nisu imali naoružanu pratnju, bili oprezni i nisu nikome verovali.
     Vivijen je napola očekivala da nađe Uterov dvor napušten, prepušten ženama, deci i onima koji ne mogu da se bore, ali izdaleka je videla zastavu sa zmajem kako leprša, što je značilo da je kralj u dvoru. Stegla je usne; Uter nije voleo druide sa Svetog ostrva i nije im verovao. Ipak, ona je postavila na presto čoveka koga nije volela, jer je bio najbolji od svih vođa koji su se pojavli na ostrvu, i sada, nekako, mora da sarađuje sa njim. Barem nije bio toliko vatreni hrišćanin da bi se dao na posao da zbriše druge vere. Bolje je, pomislila je, imati za Velikog Kralja nevernika nego religijskog fanatika.
     Otkako je poslednji put bila na Uterovom dvoru, zidine su postale više, a na njima su se videli stražari, koji su bučno zaustavili njihovu grupu. Dala je ljudima uputstva da ne izgovaraju njene titule, nego da samo kažu kako je došla kraljičina sestra. Nije bilo vreme da zahteva ukazivanje poštovanja Gospi od Avalona; posao zbog koga je došla bio je suviše hitan.
     Pustili su ih kroz travom obrasli opkop, kraj spoljašnjeg bedema. Čula je u pozadini zvuk oružara i kovača kako udaraju po nakovnjima. Pastirske žene, obučene u grube tunike od ovčije kože, uvodile su stado na noćenje. Vivijen je u tome prepoznala pripremu za opsadu i blago je podigla obrve.
     Pre samo nekoliko godina Igrena je istrčala da je dočeka u dvorištu Tintagela. Sada ju je ozbiljan komornik, bogato odeven, i samo sa jednom rukom - svakako veteran iz borbi pod Uterom - dočekao dubokim naklonom i sproveo je u gornje odaje. "Izvinjavam se, Gospo", rekao je, "ovde imamo malo prostorija. Morate deliti ovu sobu sa dvema kraljičinom gospama."
     "Biću počastvovana", mračno je odgovorila.
     "Poslaću vam služavku. Tražite od nje sve što vam ustreba."
     "Sve što meni trba", rekla je, "jeste malo vode za umivanje i da čujem kada mogu videti sestru."
     "Gospo, siguran sam da će vas moja kraljica primiti u odgovarajuće vreme..."
     "Znači da je Uter pravi dvor nalik na cezarov? Slušaj me, momče, ja sam Gospa od Avalona i nisam navikla da me ostavljaju da čekam. Ali ako je Igrena postala tako uzvišena, molim te da mi pošalješ gospu Morganu što je pre moguće!"
     Jednoruki veteran se trgao, ali kada je odgovorio, glas mu je bio manje zvaničan, a više ljudski. "Gospo, siguran sam da će vas Kraljica smesta primiti, ali došli ste u trenutku nevolja i opasnosti. Mladi princ Gvideon je jutros pao sa konja koga mu niko nije dopustio da jaše, i kraljica ne želi da ga napusti ni za trenutak."
     "Boginje mi! Znači, došla sam prekasno!" šapnula je Vivijen. "Vodi me tamo, smesta", rekla je glasno. "Ja sam vešta u isceljivanju i sigurna sam da bi me Igrena pozvala kad bi znala da sam ovde."
     Naklonio joj se. "Ovuda, Gospo."
     Dok je išla za njim, Vivijen je shvatila da čak nije imala vremena ni da skine ogrtač i muške pantalone koje je nosila zbog jahanja; a želela je da se pojavi sa punim dostojanstvom Avalona. Pa, ovo je bilo važanije.
     Komornik je zastao pred jednim vratima. "Rizikujem glavu što ću sada uznemiriti kraljicu. Ona ne dozvoljava ni da joj njene gospe donesu hranu ili piće..."
     Vivijen je gurnula teška vrata i upala u sobu. Mrtva tišina; bilo je jezivo kao u samrtničkoj sobi. Igrena, bleda i ispijena, sva izgužvana, klečala je kao kameni kip kraj kreveta. Sveštenik u crnim haljinama nepokretno je stajao, poluglasno mrmljajući molitve. Ma koliko da se tiho kretala, Igrena ju je čula.
     "Kako se usuđuješ..." počela je besno da šapuće, ali brzo je prekinula. "Vivijen! Mora da mi te je Bog poslao!"
     "Dobila sam upozorenje da sam ti možda potrebna", rekla je Vivijen. Ovo nije bio trenutak za pominjanje magičnih vizija. "Ne, Igrena, plakanje ništa ne pomaže", dodala je. "Daj da ga pogledam i vidim koliko je ozbiljno."
     "Kraljev lekar..."
     "On je verovatno matora budala koja zna samo za trave i kozju balegu", mirno je rekla Vivijen. "Ja sam lečila ovakve rane još dok si ti puzala, Igrena. Daj mi da vidim dete."
     Uterovog sina videla je samo jednom i to nakratko; imao je oko tri godine i izgledao je kao svako drugo plavokoso i plavooko detence. Sada je ležao ispružen, neobično visok za svoje godine - mršav, ali mišićavih ruku i nogu, prekrivenih ogrebotinama kao kod svakog živahnog dečaka. Sklonila je pokrivače i videla da mu je čitavo telo pokriveno modricama.
     "Je li iskašljavao krv?"
     "Nimalo. Imao je krvi na usnama, ali to je bilo od izbijenog zuba."
     Vivjan je takođe primetila posečenu usnu i šupljinu između preostalih zuba. Mnogo ozbilnija je bila modrica na slepoočnici, i Vivijen je za trenutak osetila istinski strah. Je li ovo kraj svih njenih planova?
     Prešla mu je prstima preko glave. Primetila je da se trgao kada je dodirnula modricu, i to je bio najbolji mogući znak. Da je imao krvarenje unutar lobanje, do sada bi bio toliko duboko u komi da ne bi osetio nikakav bol. Spustio je ruku i uštinula ga za butinu, vrlo jako, i on je jeknuo u snu.
     "Nanosiš mu bol!" pobunila se Igrena.
     "Ne", rekla je Vivijen, "pokušavam da vidim hoće li živeti ili umreti. Veruj mi, živeće." Nežno ga je pljesnula po obrazu i on je za trenutak otvorio oči.
     "Donesite mi sveću", rekla je Vivijen, i polako mu je pomerila ispred očiju. Pratio ju je pogledom za trenutak pre nego što je ponovo zatvorio oči, uz bolno ječanje.
     Vivijen je ustala. "Pazi da vlada tišina, i ne sme jesti ništa sem vode i supe, ništa čvrsto dan ili dva. I ne natapaj mu hleb u vino; samo u supu ili mleko. Za tri dana, jurcaće na sve strane."
     "Kako znaš?" pobunio se sveštenik.
     "Zato što sam vešta u isceljivanju, a šta si mislio?"
     "Zar nisi ti čarobnica sa Ostrva veštica?"
     Vivijen se tiho nasmejala. "Ni slučajno, oče. Ja sam žena koja je, kao i ti, provela život proučavajući svete stvari, a Bog je smatrao prikladnim da me obdari veštinom lečenja." Mogla je, setila se, da okrene njegove reči protiv njega; znala je, ako on i nije, da je Bog koga su oboje poštovali veći i manje netrpeljiv od svakog sveštenika.
     "Igrena, moramo da razgovaramo. Hodi..."
     "Moram da budem ovde kad se ponovo probudi, tražiće me..."
     "Glupost; pošalji mu dadilju. Ovo je veoma važno!"
     Igrena ju je prostrelila pogledom. "Dovedite Izotu da sedi kraj njega", rekla je jednoj od žena, uz ljutiti pogled, i pošla za Vivijen u hodnik.
     "Igrena, kako se ovo desilo?"
     "Nisam sigurna - pričali su nešto kako je jahao očevog pastuva - zbunjena sam. Znam samo da su ga uneli kao mrtvaca..."
     "I imala si ogromnu sreću što nije bio mrtav", oštro je rekla Vivijen. "Zar Uter ovako čuva život svog jedinog sina?"
     "Vivijen, ne prebacuj mi - pokušala sam da mu rodim druge", rekla je Igrena, a glas joj je drhtao. "Ali mislim da je to kazna zbog neverstva, da više ne mogu da rađam sinove Uteru..."
     "Jesi li poludela, Igrena?" prasnula je Vivijen, a onda se savladala. Nije bilo pošteno da grdi sestru koju je upravo otrgla od sinovljeve bolesničke postelje. "Došla sam jer sam predvidela neku opasnost po tebe i dete. Ali o tome možemo i kasnije. Pozovi služavke, presvuci se - kada si poslednji put nešto pojela?" oštro je upitala.
     "Ne sećam se - mislim da sam sinoć uzela malo hleba i vina..."
     "Onda pozovi poslugu i doručkuj", nestrpljivo je rekla Vivijen. "Još sam prašnjava od jahanja. Idem da se umijem i obučem kako to pristoji gospi u zamku, a onda ćemo razgovarati."
     "Da li se ljutiš na mene, Vivijen?"
     Vivijen ju je potapšala po ramenu. "Ljutim se, ako se to može tako reći, samo na sudbinu koja nam je zapala, a to je glupo od mene. Idi i presvuci se, Igrena, i pojedi nešto. Dete ovog puta nije ozbiljno stradalo."
     U sobi ju je čekala vatra, a na stoličici pred njom primetila je sićušnu žensku osobu, obučenu u tako tamnu i jednostavnu haljinu da je Vivijen za trenutak pomislila da je posredi neka služavka. Tek potom je primetila da je jednostavna haljina sašivena od najfinije tkanine i bogato izvezena, i prepoznala je Igreninu kćer.
     "Morgana", rekla je i poljubila je. Devojka je bila visoka gotovo kao ona. "Pa, ja još mislim o tebi kao o detetu, a ti si već gotovo žena..."
     "Čula sam da si došla, tetka, i pohitala sam da te pozdravim, ali rekli su mi da si odmah otišla kod mog brata. Kako je on, gospo?"
     "Gadno je ugruvan i modar, ali sasvim će se oporaviti bez ikakvog lečenja sem malo odmora", rekla je Vivijen. "Kada se probudi, moram nekako ubediti Igrenu i Utera da ga drže daleko od lekara i njihovih glupih napitaka; ako ga nateraju da povraća, samo će mu pogoršati stanje. Od tvoje majke nisam izvukla ništa sem plača i cviljenja. Možeš li ti da mi kažeš kako se ovo desilo? Zar ovde nema nikoga ko može valjano da čuva dete?"
     Morgana je preplela tanke prste. "Nisam sigurna šta se desilo. Moj brat je odvažno dete i uvek želi da jaše konje koji su suviše brzi i suviše snažni za njega, ali Uter je naredio da sme da jaše samo sa konjušarem. Tog dana je njegov poni hramao, pa je tražio drugog konja, ali kako je uspeo da izvede Uterovog pastuva, to niko ne zna; svi konjušari znaju da on ne sme ni da priđe Munji, i svi poriču da su ga uopšte videli. Uter se zarekao da će obesiti konjušara koji ga je pustio, ali verujem da je taj sad već daleko odavde. Ipak, kažu da se Gvideon držao konju na leđima kao ovca zakačena u gustiš sve dok neko nije pustio kobilu u žaru pred pastuva, a ne možemo da otkrijemo ko je to učinio. I, naravno, pastuv je jurnuo za kobilom, a moj brat je pao istog časa!" Njeno lice, malo i tamnoputo, sada se zgrčilo. "Hoće li zaista preživeti?"
     "Zaista će preživeti."
     "Je li iko javio Uteru? Majka i sveštenik su rekli da on ničemu ne bi služio u bolesničkoj sobi..."
     "Igrena će se svakako postarati za to."
     "Svakako", rekla je Morgana, a cinični osmeh na njenom licu iznenadio je Vivijen. Morgana, očito, nije nimalo volela Utera, a nije poštovala ni majčinu ljubav prema njemu. No, ipak je bila dovoljno razumna da se seti da Uteru treba javiti šta se desilo sa njegovim sinom. Ovo uopšte nije obična mlada devojka.
     "Koliko ti je sada godina, Morgana? Godine tako brzo prolaze da ne mogu više da se sećam, mora da počinjem da starim."
     "Na dugodnevicu će mi biti jedanaest."
     Sasvim dovoljno, pomislila je Vivijam, da počne obuku za sveštenicu. Spusitla je pogled i shvatila da je još u odeći prašnjavoj od puta. "Morgana, hoćeš li da pošalješ služavke da mi donesu vodu za umivanje i da mi pomognu da se obučem kako treba za pojavljivanje pred kraljem i kraljicom?"
     "Po vodu sam već poslala; eno je tamo, u bakraču kraj vatre", rekla je Morgana, a posle kratke pauze stidljivo dodala: "Bila bih počastvovana da vam sama pomognem, gospo."
     "Ako želiš." Vivijen je pustila da joj Morgana pomogne da svuče gornju odeću i spere prašinu od puta. Bisage su bile donete u sobu, pa je obukla zelenu haljinu; Morgana je sa divljenjem dodirnula tkaninu.
     "Ovo je divna zelena boja. Naše žene ne umeju da naprave takvu. Reci mi, od čega je pravite?"
     "Vrbovnik, samo to."
     "Mislila sam da od njega izlaze samo plave boje."
     "Ne. Ovaj se drugačije obrađuje, kuva se i posebno pripravlja... kasnije ćemo pričati o bojama, ako te zanima umeće trava. Sada nas zanimaju druge stvari. Reci mi, je li tvoj brat već upadao u slične nevolje?"
     "Ne baš. On je snažan i izdržljiv, ali je obično dovoljno poslušan", rekla je Morgana. "Jednom ga je neko zavitlavao što jaše tako malog ponija, a on je rekao da je ratniku i vojniku najpreča dužnost da sluša naređenja, a da je njemu otac naredio da ne sme jahati velike i snažne konje. I zato ne mogu da shvatim kako to da je uzjahao Munju. No, ipak, ne bi se povredio da nije..."
     Vivijen je klimnuula glavom. "Volela bih da znam ko je pustio tu kobilu i zašto."
     Morgana je raširila oči kad je shvatila šta to znači. Vivijen se zagledala u nju. "Razmisli. Je li on još koji put ovako jedva izbegao smrt, Morgana?"
     Morgana je oklevala sa odgovorom. "Imao je letnju groznicu - ali to su lane imala sva deca. Uter je rekao da ne bi smeo da se igra sa pastirskim dečacima. Od njih je dobio groznicu. Čini mi se da su četvorica umrla. Ali jednom je bio i otrovan..."
     "Otrovan?"
     "Izota - a ja joj verujem svim srcem, gospo - Izota se kune da mu je u supu stavila samo hranljive trave. A bio je bolestan kao da mu se u kaši našla najsmrtonosnija pečurka. A kako je to moguće? Ona razlikuje jestive od otrovnih, a nije mnogo stara i vrlo dobro vidi." Morgana je opet raširila oči. "Gospo Vivijen, zar misliš da se neko zaverio protiv života mog brata?"
     Vivijen je privukla devojčicu uz sebe. "Došla sam zato što sam dobila upozorenje. Nisam još shvatila odakle opasnost potiče, nisam imala vremena. Imaš li još Vid, Morgana? Kad smo poslednji put razgovarale, rekla si..."
     Devojčica je pocrvenela i oborila pogled. "Zabranila si mi da govorim o tome, a Igrena kaže da treba da okrenem misli ka stvarnosti, a ne mašti, pa sam tako i pokušala..."
     "Igrena je tu u pravu; ne smeš da nemarno govoriš o takvim stvarima onima koji se jednom rađaju", rekla je Vivijen. "Ali preda mnom uvek možeš da govoriš otvoreno. Moj Vid mi pokazuje samo ono što je važno za bezbednost Svetog ostrva i za opstanak Avalona, ali Uterov sin je sin tvoje majke i tim putem će ga tvoj Vid naći i moći ćeš da kažeš ko pokušava da izazove njegovu smrt. Uter ima dovoljno neprijatelja, sam Bog to zna."
     "Ali ja ne znam kako da koristim Vid."
     "Pokazaću ti, ako želiš", rekla je Vivijen.
     Devojčica ju je pogledala, lica napetog od straha. "Uter je zabranio čaranje na svom dvoru."
     "Uter nije moj gospodar", polako je rekla Vivijen, "a niko ne može vladati tuđom savešću. Ipak - da li misliš da je vređanje Boga ako pokušaš da otkriješ da li to neko ugrožava život tvog brata ili je posredi samo niz nezgoda?"
     "Ne", nesigurno je rekla Morgana, "mislim da to nije ružno." Zastala je, progutala knedlu i konačno prevalila preko jezika: "A mislim da me ti ne bi navela da radim nešto loše, tetka."
     Vivijenino srce se zgrčilo od bola. Čime je zaslužila ovoliko poverenje? Čitavom dušom je poželela da je ova mala, ozbiljna devojčica njena kćer, kćer koju je dugovala Svetom ostrvu, a koju nikada nije uspela da rodi. Čak i pošto je rizikovala kasnu trudnoću, koja ju je umalo ubila, rodila je samo sinove. A ovo je, izgleda, naslednica koju joj je poslala Boginja, devojčica sa Vidom, koja ima puno poverenje u nju. Za trenutak nije mogla da progovori.
     Jesam li spremna da budem nemilosrdna i prema ovoj devojčici? Mogu li da je obučim, ne štedeći je, ili će me ljubav učiniti manje strogom nego što se mora biti u obuci Velike Sveštenice?"
     Mogu li da iskoristim njenu ljubav prema meni, koju ničim nisam zaslužila, da je dovedem Boginji pred noge?
     No, zbog mnogih godina discipline, odgovorila je jasnim i potpuno mirnim glasom. "Neka tako bude. Donesi mi srebrnu ili bronzanu činiju, savršeno čistu i oribanu peskom, i napuni je svežom kišnicom, a ne vodom iz bunara. Pazi da ne razgovaraš ni sa jednim muškarcem ili ženom pošto napuniš činiju."
     Čekala je, pribrana, sedeći kraj vatre, sve dok se Morgana nije vratila.
     "Morala sam sama da je oribam", rekla je, ali činija koju je džrala bila je čista i blistava, do ivice puna bistre vode.
     "Sada raspleti kosu, Morgana."
     Devojčica ju je radoznalo pogledala, ali Vivijen ju je pretekla tihim i strogim glasom. "Bez pitanja."
     Morgana je izvukla koštanu ukosnicu, i njena dugačka kosa, tamna, gusta i savršeno prava, pala joj je preko ramena.
     "Sada, ako imaš ikakav nakit, skini ga, i stavi ga tamo, da ne bude blizu činije."
     Morgana je skinula dva mala posrebrena prstena i broš sa haljine. Pošto je ništa više nije pridržavalo, haljina joj je skliznula sa ramena, i Vivijen joj je bez reči pomogla da je svuče, tako da je ostala samo u košulji. Potom je Vivijen otvorila vrećicu koju je nosila oko vrata i izvukla malo tucanog bilja, koje je odaju ispunilo slatkasto-mošusnim mirisom. Nekoliko zrnaca je ubacila u činiju sa vodom pre nego što je progovorila tihim, neutralnim glasom. "Pogledaj u vodu, Morgana. Neka ti um bude potpuno miran, i reci mi šta vidiš."
     Morgana je prišla i kleknula pred činiju, napeto zagledana u bistru površinu. U sobi je vladala potpuna tišina, toliko duboka da je Vivijen čula tiho cvrčanje nekog sitnog insekta napolju. Potom je Morgana progovorila, nesigurnim, zbunjenim glasom. "Vidim brod. Zaogrnut je crnim i na njemu su četiri žene... četiri kraljice, jer nose krune... a jedna od njih si ti... ili sam to ja?"
     "To je barka za Avalon", tiho je rekla Vivijen. "Znam šta vidiš." Blago je prešla dlanom preko vode i videla da za njom ostaju talasići. "Pogledaj ponovo, Morgana. Reci mi šta vidiš."
     Ovog puta ćutanje je bilo duže. Devojčica je na kraju ipak progovorila, istim onim čudnim glasom. "Vidim jelene - veliko krdo jelena, a među njima čoveka obojenog tela - oh, pao je, ubiće ga..." Glas joj je zadrhtao i Vivijen je ponovo prešla rukom preko površine vode, i površinom su se proneli talasići.
     "Dosta", naredila je. "Sada vidi svog brata."
     Opet tišina, tišina koja se otegla i razvukla; Vivijen je osetila da joj telo hvata grč od nepokretnosti, ali usled duge obuke uspela je da se ne pokrene. Morgana je konačno promrmljala. "...kako nepokretno leži... ali diše, uskoro će se probuditi. Vidim majku... ne, nije to majka, to je moja tetka Morgoza, i sva njena deca su sa njom... ima ih četvoro... čudno, svi nose krune... a evo još jednog, drži bodež... zašto je tako mlad? Je li to njen sin? Oh, ubiće ga, ubiće ga - oh, ne!" Glas joj se podigao do vriska. Vivijen joj je dodirnula rame.
     "Dosta", rekla je. "Probudi se, Morgana."
     Devojčica je tresla glavom kao kuče koje se budi iz sna. "Jesam li išta videla?" upitala je.
     Vivijen je klimnula glavom. "Jednog dana ćeš naučiti da vidiš i pamtiš", rekla je. "Za sada je dovoljno i ovo."
     Sada je bila spremna za susret sa Uterom i Igrenom. Lot od Orknija je, koliko je znala, bio častan čovek i zakleo se da podržava Utera. Ali ako Uter umre bez naslednika... Morgoza je rodila dva sina i verovatno će ih biti još - Morgana je videla četvoricu, a malo kraljevstvo Orknija nikako nije moglo da izdržava četiri kneza. Braća, kada odrastu u muškarce, najverovatnije će se zakrviti. A Morgoza... Vivijen je uzdahnula, setivši se Morgozine ogromne ambicije. Ako Uter umre bez naslednika, onda će Lot, oženjen kraljičinom rođenom sestrom, biti logičan izbor za presto. A potom će biti prvo Lot Veliki Kralj, pa Lotovi sinovi u četiri manja kraljevstva...
     Da li bi se Morgoza upustila u zaveru protiv života jednog deteta?
     Vivijen nije htela ni da pomisli to o devojčici koju je othranila na sopstvenim grudima. Ali Morgoza i Lot, sa svojim ambicijama!
     Verovatno je bilo sasvim lako podmititi konjušara ili ubaciti svog čoveka na Uterov dvor, sa naređenjem da dovodi dete u opasnost što je češće moguće. Naravno, nije bilo tako lako nadmudriti odanu dadilju koja je bila majčina verna služavka, ali nju su mogli da drogiraju, makar i pićem jačim nego obično, kako bi je pomeli, pa da nešto smrtonosno uspe da prođe pored nje. A ma kako dobro dečko umeo da jaše, potrebna je snaga kakvu nema nijedan šestogodišnjak da se obuzda pastuv koji je nanjušio kobilu u žaru.
     Svi naši planovi bi se srušili u trenutku...
     Za večerom je zatekla Utera samog za stolom, dok su vazali i posluga jeli hleb i slaninu za manjim stolom u dvorani. Ustao je i učtivo je pozdravio.
     "Igrena je još kraj sina, svastiko; preklinjao sam je da ode da spava, ali rekla je da će spavati tek kad se on probudi i prepozna je."
     "Već sam razgovarala sa Igrenom, Utere."
     "Oh, da, rekla mi je to i kazala je da si dala reč da će dečko preživeti. Je li to bilo mudro? Ako sada umre..."
     Uterovo lice bilo je mračno i zabrinuto. Nije izgledao ništa stariji nego onda kada se oženio Igrenom; kosa mu je toliko plava da se u njoj ne primećuju sede vlasi, pomislila je Vivijen. Bio je bogato odeven u rimskom stilu, a bio je i glatko obrijan, opet kao Rimljanin. Nije nosio krunu, ali oko mišica je imao ukrase od čistog zlata, kao i bogat zlatni okovratnik.
     "Ovog puta neće umreti. Imam nešto iskustva sa povredama glave. Povrede po telu nisu doprle do pluća. Za dan ili dva već će trčati okolo."
     Uterovo lice se malo opustilo. "Ako ikada otkrijem ko je pustio tu kobilu... trebalo bi da ga živog oderem od batina što je jahao Munju!"
     "To ne bi imalo svrhe. Već je platio cenu za nepromišljenost, i sigurna sam da će ga to naučiti pameti", rekla je Vivijen. "Ali treba da bolje čuvaš svog sina."
     "Ne mogu ga paziti danju i noću." Uterovo lice bilo je izmoždeno. "Često sam odsutan zbog ratova, a tako velikog dečaka ne mogu držati vezanog za dadiljinu kecelju! Jednom već umalo da ga izgubimo..."
     "Morgana mi je rekla."
     "Loša sreća, loša sreća. Čovek sa samo jednim sinom uvek je na udaru loše sreće", rekao je Uter. "Ali ja sam ispao neučtiv, rođako. Evo, sedi kraj mene, podelićemo jelo ako želiš. Znam da je Igrena želela da pošalje po tebe, i ja sam joj dozvolio da otpremi glasnika, ali stigla si brže nego što smo mogli i da sanjamo - znači, istina je da veštice sa Svetog ostrva umeju da lete?"
     Vivijen se nasmejala. "Volela bih da mogu! Ne bih upropastila dva para dobrih cipela po baruštinama! Avaj, narod Avalona, kao i sam Merlin, moraju da hodaju ili jašu, baš kao obični ljudi." Uzela je komad pšeničnog hleba i poslužila se maslacem iz male drvene kutije. "Ti, koji nosiš zmije oko ruku, trebalo bi da znaš da ne treba verovati takvim pričama! Ali nas povezuje krvna veza. Igrena je kćer moje majke, i znam kada sam joj potrebna."
     Uter je stegao usne. "Dosta mi je snova i čarolija. Ne želim ih više u svom životu."
     Time je ućutkao Vivijen, baš kao što je i nameravao. Pustila je da joj sluga donese usoljnu ovčetinu i ljubazno je razgovarala o sveže skuvanom bilju, prvom te godine. Kada je pojela nešto malo, spustila je nož. "Ma kako da sam došla ovamo, Utere, to je sreća i znak da tvoje dete čuvaju bogovi, jer on je potreban zemlji."
     "Neću moći da podnesem još mnogo takve sreće", rekao je Uter umorno. "Ako si zaista čarobnica, svastiko, molim te da daš Igreni amajliju protiv jalovosti. Kada smo se venčali, mislio sam da će mi dati mnogo dece, pošto je već rodila kćer matorom Gorloasu, ali imamo samo jedno, a njemu je već šest godina."
     U zvezdama je zapisano da nećeš imati druge sinove. No, Vivijen nije to rekla čoveku pred sobom. "Razgovaraću sa Igrenom, kako bih se uverila da nije u pitanju neka bolest koja je sprečava da začne."
     "Oh, začinje ona često, ali ne može da nosi dete duže od mesec ili dva, a ono koje je uspela da rodi iskrvarilo je do smrti kad su mu presekli pupak", mračno je rekao Uter. "Bio je nedonesen, pa je možda tako i bilo bolje, ali ako možeš da joj daš neku amajliju za zdravu decu - ne znam da li verujem u te stvari, ali spreman sam da se uhvatim za svaku slamku!"
     "Nemam takve amajlije", rekla je Vivijen, iskreno ga žaleći. "Nisam ja Velika Boginja da dajem ili oduzimam decu, a i da mogu, ne bih to činila. Ne mogu se uplitati u ono što je sudbina odredila. Zar ti tvoj sveštenik to nije rekao?"
     "Da, otac Kolumba mi stalno govori o pokoravanju Božjoj volji, ali sveštenik nema kraljevstvo kojim treba vladati i koje će zapasti u haos ako umrem bez naslednika", rekao je Uter. "Ne mogu da poverujem da Bog to želi!"
     "Niko ne zna šta Bog želi", rekla je Vivijen, "ni ti, ni ja, čak ni otac Kolumba. Ali meni izgleda sigurno - a da bi se to videlo nisu potrebne ni amajlije ni čarolije - da moraš čuvati život svog jedinca, pošto će on naslediti presto."
     Uter je stegao usne. "Neka me Bog poštedi takve sudbine", rekao je. "Ako bi dečak umro, žalio bih zbog Igrene, kao i zbog sebe - on je dobro i pametno dete - ali on ne može biti naslednik Velikog Kralja Britanije. Uzduž i popreko kraljevstva ne postoji čovek koji ne zna da je on začet dok je Igrena još bila Gorloasova žena, a rodio se čitav mesec ranije nego što bi trebalo da je moj sin. Istina, bio je mali i žgoljav, i bebe se ponekad rađaju pre vremena, ali ne mogu ići okolo i objašnjavati to onima koji jedva broje na prste, zar ne? Kada odraste, on će biti vojvoda od Kornvola, ali ne mogu ni da pomislim da ga proglasim za Velikog Kralja posle sebe. Čak i ako doživi da odraste, što mi se u ovom času čini malo verovatno."
     "Sasvim liči na tebe. Zar misliš da su svi na dvoru slepi?"
     "Ali šta je sa onima koji nikada nisu bili na dvoru? Ne, moram dobiti naslednika na čijem rođenju neće biti mrlje. Igrena mi mora roditi sina."
     "Neka ti Bog ispuni želju", rekla je Vivijen, "ali ne možeš naturiti svoju volju Bogu, niti dozvoliti da Gvideon nastrada. Zašto ga ne pošalješ na odgajanje u Tintagel? To je prilično daleko, a ako ga poveriš na staranje svom najvernijem vazalu, to će uveriti svakoga da je on pravi sin Kornvola i da ne nameravaš da ga proglasiš za naslednika Velikog Kralja; možda onda više neće pokušavati da ga ubiju."
     Uter se namrštio. "On neće biti bezbedan sve dok mi Igrena ne rodi drugog sina", rekao je, "makar ga poslao čak u Rim ili u zemlju Gota!"
     "S obzirom na opasnosti na putu, to ne bi bilo praktično", složila se Vivijen. "Imam onda još jedan predlog. Pošalji ga kod mene, da ga odgajamo u Avalonu. Tamo ne može da dođe niko sem vernika koji služe Svetom ostrvu. Moj najmlađi sin ima već sedam godina, ali uskoro će biti poslat kralju Banu u Donjoj Britaniji, kako bi bio odgajan kako priliči velikaškom sinu. Ban ima još sinova, pa mu Glahad nije naslednik, ali Ban ga priznaje, dodelio mu je imanja, i primiće ga na dvor kao paža i vojnika kada odraste. Tvoj sin će u Avalonu naučiti sve što treba da zna o istoriji svoje zemlje, i o svojoj sudbini... i o sudbini Britanije. Utere, niko od tvojih neprijatelja ne zna gde leži Avalon i stoga neće moći da mu naude."
     "Bio bi bezbedan. Ali iz praktičnih razloga to nije moguće. Moj sin mora biti odgajen kao hrišćanin; crkva je moćna. Nikada ne bi prihvatili kralja..."
     "Mislila sam da si rekao da on ne može biti kralj posle tebe", suvo je rekla Vivijen.
     "Pa, uvek ostaje mogućnost", očajno je rekao Uter, "ako Igrena ne rodi drugog sina. Ako bude odgajen među druidima i njihovom magijom - sveštenici bi rekli da je to zlo."
     "Da li ti ja izgledam zla, Utere? Ili Merlin?" Pogledala ga je pravo u oči, i Uter je oborio pogled.
     "Ne, naravno."
     "Pa zašto onda ne poveriš Igreninog sina njegovoj i mojoj mudrosti, Utere?"
     "Zato što ne verujem magiji Avalona", konačno je rekao Uter. Nervoznim pokretom dodirnuo je istetovirane zmije na podlakticama. "Na onom ostrvu video sam stvari od kojih bi svaki dobar hrišćanin prebledeo - a do vremena kad moj sin odraste, to ostrvo će biti hrišćansko. Nema potrebe da se kralj razume u takve stvari."
     Vivijen je osetila da će pobesneti. Budalo, Merlin i ja smo te doveli na presto, a ne tvoji hrišćanski sveštenici i biskupi. No, nije bilo svrhe upuštati se u svađu sa Uterom.
     "Treba da postupiš onako kako ti savest nalaže, Utere. Ali preklinjem te da pošalješ dečaka nekuda na odgajanje, i da to mesto ostane tajna. Objavi da ga šalješ kako bi bio odgajen daleko od laskanja kojima bi bio okružen kao knez - to je sasvim uobičajeno - i neka ljudi misle da je otišao u Donju Britaniju, gde ima rođake na Banovom dvoru. Potom ga pošalji kod nekog od svojih siromašnijih vazala - kod nekog od Ambrozijevih starih dvorana, možda; kod Urijensa, Ektorijusa, kod nekoga malo poznatog i vrlo poverljivog."
     Uter je polako klimao glavom. "Igreni će biti strašno da se odvoji od deteta", rekao je, "ali knez mora biti vaspitavan onako kako odgovara njegovoj budućoj sudbini i mora dobiti vojničko obrazovanje. Čak ni tebi, svastiko, neću reći kuda ću ga poslati."
     Vivijen se nasmešila za sebe. Zar zaista misliš da možeš čuvati tajnu od mene, Utere, ako bih poželela da je saznam? - pomislila je. No, ne bi bilo diplomatski da to i glasno kaže.
     "Imam još nešto da te zamolim, zete", rekla je. "Pusti me da odgajam Morganu u Avalonu."
     Uter se zapiljio u nju, a onda je odmahnuo glavom. "Nemoguće."
     "Šta je nemoguće Velikom Kralju, Pendragone?"
     "Za Morganu postoje samo dve sudbine", rekao je Uter. "Mora se udati za čoveka potpuno vernog meni, nekoga u koga imam poverenja. Ili, ako ne nađem dovoljno snažnog saveznika kome bih je dao, ići će u manastir. Neće ona meni podizati Kornvol u ovom kraljevstvu."
     "Meni ne izgleda dovoljno pobožna za dobru monahinju."
     Uter je slegnuo ramenima. "S obzirom na izdržavanje koje bih joj obezbedio, svaki manastir bi je rado primio."
     Vivijen se sada naljutila. Uperila je pogled u Utera. "A misliš da ćeš dugo držati svoje krljevstvo bez podrške Plemena, Utere? Njima nije stalo do tvoje vere i tvog Hrista. Oni gledaju u Avalon, i kada su ti one..." ispružila je prst i dodirnula njegove tetovirane podlaktice. Uter se nervozno trgao, ali Vivijen je nastavila. "Kada su ti one stavljene na ruke, zakleli su se da će poštovati Pendragona. Ako ti Avalon uskrati podršku - koliko smo te visoko postavili, Utere, toliko nisko možemo da te bacimo."
     "Lepe reči, gospo. Ali možeš li da ispuniš pretnju?" odvratio je Uter. "Da li bi učinila to za jednu devojku, i to još kćer Kornvola?"
     "Isprobaj me." Pogled joj je bio nepomičan. Ovog puta on nije spustio pogled; bio je dovoljno ljut da je gleda u oči. Boginjo! pomislila je Vivijen. Da sam deset godina mlađa, kako bismo vladali ovaj čovek i ja! U životu je upoznala svega jednog ili dvojicu muškaraca koji su joj bili jednaki po snazi; samo je Uter bio protivnik vredan njenog truda. A i mora da bude takav, kako bi očuvao kraljevstvo na okupu dok predskazani kralj ne doraste do krune. Čak ni zbog Morgane nije smela to da ugrozi. No, pomislila je da bi mogla da ga urazumi.
     "Slušaj me, Utere. Devojčica ima Vid; rođena je sa njim. Nema načina da izbegne Neviđeno, to će je pratiti kuda god pošla, a ako se bude poigravala takvim stvarima, proglasiće je za vešticu i prezreće je. Da li to želiš kneginji na svom dvoru?"
     "Zar sumnjaš u Igreninu sposobnost da podiže svoju kćer kako priliči hrišćanki? U najgorem slučaju, ne može počiniti ništa loše iza manastirskih zidova..."
     "Ne!" rekla je Vivijen, toliko glasno da su se za manjim stolom podigle glave. "Utere, ta devojčica je rođena za sveštenicu. Stavi je iza manastirskih zidova i uginuće kao galeb u kavezu. Zar bi mogao da pošalješ Igrenino dete da umre ili da čitavog života pati? Zaista verujem - a razgovarala sam sa njom - da bi tamo umrla."
     Videla je da ga je to pogodilo, pa je požurila da nastavi.
     "Ona je rođena za to. Pusti da je obučimo kako treba. Utere, je li ona zaista toliko srećna ovde, ili je toliko dragocena na tvom dvoru da bi ti bilo žao da je pošalješ?"
     Uter je polako odmahnuo glavom. "Pokušao sam da je volim, Igrene radi. Ali ona je... neprirodna", rekao je. "Morgoza ju je ranije zavitlavala i govorila joj da je od vilinskog naroda; da nisam znao kakvo joj je poreklo, lako bih u to poverovao."
     Vivijen se napeto nasmešila. "Istina. Ona je kao ja, i kao naša majka. Ona nije za manastir, niti za brak."
     "A kako da oduzmem Igreni oboje dece odjednom?" očajno je upitao Uter. To je pogodilo Vivijen i osetila je bol, gotovo krivicu, ali je odmahnula glavom.
     "I Igrenu je rodila sveštenica. Pokoriće se sudbini kao i ti, Utere. A ako se bojiš gneva svog domaćeg sveštenika", dodala je, vođena predosećanjem, i po njegovom pogledu primetila da je pogodila, "onda ne reci nikome kuda je šalješ. Razglasi, ako želiš, da si je poslao na školovanje u manastir. Ona je suviše ozbiljna i mudra za život na dvoru, za male flertove i ženska ogovaranja. A Igrena, ako bude znala da su joj deca sretna i bezbedna, da dorastaju do svoje sudbine, biće zadovoljna sve dok ima tebe."
     Uter je pognuo glavu. "Neka bude tako", rekao je. "Dečaka će odgajati moj najneupadljiviji i najverniji vazal - ali kako da ga pošaljem tamo u tajnosti? Zar ga opasnost neće pratiti?"
     "Može biti poslat tajnim putevima, i pod čarolijom, kao što si ti došao u Tintagel", rekla je Vivijen. "Meni ne veruješ, a da li bi verovao Merlinu?"
     "Poverio bih mu život", rekao je Uter. "Neka ga Merlin odvede. A potom i Morganu u Avalon." Zagnjurio je lice u dlanove, kao da je teret koji je nosio prevelik za njega. "Ti si mudra", rekao je, podigavši glavu i zagledavši se u nju sa netremičnom mržnjom. "Voleo bih da si glupa žena koju bih mogao da prezirem, prokleta bila!"
     "Ako su tvoji sveštenici u pravu", mirno je rekla Vivijen, "već sam dovoljno prokleta i možeš da budeš miran."

11.

     Sunce je zalazilo kad su sigli do Jezera. Vivijen je okrenula ponija kako bi pogledala Morganu, koja je jahala malo iza nje. Devojčciino lice bilo je bledo od umora i gladi, ali nije se žalila, i Vivijen, koja je namerno nametnula brz korak kako bi joj ispitala izdržljivost, bila je zadovoljna. Život sveštenice u Avalonu nije lak, i morala je da sazna kako Morgana podnosi umor i teškoće. Sada je usporila ponija i pustila da joj se Morgana primakne.
     "Tamo leži Jezero", rekla je. "Uskoro ćemo biti unutar zidova, gde ćemo naći vatru, hranu i piće."
     "Biće mi milo zbog sve troje", rekla je Morgana.
     "Jesi li umorna, Morgana?"
     "Malo", stidljivo je rekla devojčica, "ali žao mi je što se putovanje završava. Volim da vidim nove stvari, a nikada ranije nisam putovala."
     Zaustavile su konje na ivici vode, i Vivijen je pokušala da vidi poznatu obalu onako kako bi izgledala strancu - tamnosive vode Jezera, visoka trska na obali, nemi, niski oblaci i nanosi algi u vodi. Sve je bilo tiho, i Vivijen je mogla da čuje devojčicine misli: ovde je tako pusto, mračno i strašno.
     "Kako ćemo stići do Avalona? Mosta nema - svakako nećemo plivati sa konjima?" upitala je Morgana. Setivši se da se baš tako mora kada vode nadođu posle prolećnih kiša, Vivijen je požurila da je umiri.
     "Ne; pozvaćemo brod."
     Podigla je ruke preko lica, zatvorila oči kako bi isključila svetlo i zvuk, i poslala nemi poziv. Za nekoliko trenutaka, preko sive površine Jezera, pojavila se niska barka. Optočena s jednog kraja crnim i srebrom, toliko tiho je plovila da je izgledalo da lebdi na vodi kao lokvanj - nisu se čula vesla, ali kada je prišla bliže, videli su se nemi veslači kako zamahuju bez ikakvog pljuska ili zvuka. Svi su bili sitni, tamnoputi muškarci, polunagi, istetovirani plavim magičnim simbolima, i Vivijen je primetila kako Morgana širi oči kada je to primetila; ali nije rekla ništa.
     Svuše mirno prima sve ovo, pomislila je Vivijen. Dovoljno je mlada da ne primeti misteriju u ovome što činimo; moram joj nekako skrenuti pažnju na to.
     Ćutljivi veslači nasukali su čamac i privezali ga neobično ispletenim užetom od trske. Vivijen je dala devojčici znak da sjaše, pa su prvo odveli konje na barku. Jedan od tetoviranih ljudi pružio je Morgani ruku kako bi joj pomogao da se ukrca; očekivala je da će se pokazati kako je nematerijalna, vizija, kao i barka, ali umesto toga je ustanovila da je ruka čvrsta i žuljevita kao rog. Na kraju je i Vivijen zauzela mesto na pramcu, i barka se otisnula na Jezero, polako i tiho.
     Pred njima su se dizali Ostrvo i Tor sa visokom kulom Svetog Mihajla; preko tihe vode pronosila se prigušena zvonjava. Morgana se iz navike prekrstila, a jedan od veslača se tako namrštio na nju da se trgla i brzo spusitla ruku. Dok je barka klizila kroz vodeno bilje mogla je da razabere zidove crkve i manastira. Vivijen je osetila kako devočicu obuzima strah - da li će na kraju ipak otići na Ostrvo sveštenika, gde će se oko nje zatvoriti zidovi manastira?
     "Da li idemo u crkvu na Ostrvu, tetka?"
     "Nećemo stići u crkvu", mirno je odgovorila Vivijen, "mada je istina da običan putnik, ili ti, da si sama, nikako ne može stići u Avalon. Čekaj i videćeš, i ne postavljaj nikakva pitanja; to ti je dužnost dok si na obuci."
     Morgana je zaćutala. Oči su joj i dalje poigravale od straha. "Ovo je kao bajka o vilinskoj barci", ipak je rekla, "koja jedri sa ostrva ka Zemlji Mladosti..."
     Vivijen nije obraćala pažnju na nju. Stajala je na pramcu barke, duboko dišući, prizivajući snagu za čin magije koji je trebalo da izvede; na trenutak se upitala ima li još dovoljno snage za to. Stara sam, pomislila je obuzeta panikom, ali moram poživeti dok Morgana i njen brat ne odrastu. Mir čitave zemlje zavisi od onoga što mogu učiniti da ih sačuvam!
     Prekinula je takve misli; sumnja je bila opasna. Podsetila se da je ovo činila skoro svakog dana otkako je odrasla, i da joj je do sada to bilo toliko prirodno da bi mogla da uradi i u snu ili na samrti. Nepokretno je stajala, ukočena, obuzeta napetošću magije, a onda je ispružila ruke i podigla ih nad glavom, dlanova okrenutih ka nebu. Potom ih je, naglo izdahnuvši vazduh, spustila - a sa njima je pala i magla, pa je prizor crkve nestao, kao i obale Ostrva sveštenika, čak i Tor. Barka je klizila kroz gustu, neprozirnu maglu, tamnu kao noć koja ih je okruživala, a u tami je čula Morganu kako brzo diše kao neka mala, uplašena životinja. Počela je da govori - kako bi uverila devojčicu da nema čega da se plaši - a onda je zaćutala. Morgana je sada bila sveštenica na obuci i mora naučiti da savlada strah kao što je savladala umor i glad na putu.
     Barka je zašla u maglu. Brzo i sigurno - jer na ovom Jezeru nema drugih barki - hitala je kroz gustu, lepljivu vlagu; Vivijen ju je osećala na licu i u kosi, ovlaženoj čak i kroz vuneni šal. Morgana je počela da drhti od hladnoće.
     A onda, kao da se zavesa razmakla, magla je nestala, i pred njima su se pružile osunčana voda i zelena obala. Tor je bio tu, ali Vivijen je čula devojčicu kako je jeknula od šoka i čuđenja. Na vrhu Tora nalazio se krug od uspravljenog stenja, blistav na sunčevoj svetlosti. Ka njemu je vodio prostran put, krivudajući naviše zavojito, oko ogromnog brega. U podnožju Tora stajale su se zgrade u kojima stanuju sveštenici, a na padini su se videli Sveti Kladenac i srebrni sjaj bazena sa ogledalom. Duž obale su nicali zasadi jabuka, a iza njih ogromni hrastovi, sa zlatastim izdancima imele na granju u visini.
     "Divno je..." šapnula je Morgana, a Vivijen je u njenom glasu osetila čuđenje. "Gospo, je li ovo stvarno?"
     "Stvarnije je od bilo kog drugog mesta koje si ikada videla", odgovorila je, "a uskoro ćeš to i iskusiti."
     Barka je pošla ka obali i teško zagrebala po pesku; nemi veslači su je osigurali konopcem i pomogi Gospi da se iskrca. Potom su izveli konje, a Morganu su ostavili da iziđe sama.
     Devojčica nikada neće zaboraviti taj prvi pogled na Avalon pri zalasku sunca. Zeleni travnjaci spuštali su se do same trske duž Jezera, a labudovi su plovili, tiho kao i barka, preko bistrih voda. Ispod zasada hrastova i jabuka nalazile su se niske zgrade od sivog kamena, i Morgana je videla prilike u belom kako polako hodaju duž šetališta sa stubovima. Odnekuda se, vrlo tiho, čuo zvuk harfe. Nisko, iskošeno svetlo - je li to ono sunce koje je poznavala? - zasipalo je predeo zlatom i tišinom, i ona je osetila kako joj se grlo steže od suza. Dolazim kući, pomislila je, ne znajući zašto, mada je čitav život provela u Tintagelu i Karleonu i nikada ranije nije videla ovu vilinsku zemlju.
     Vivijen je izdala uputstva oko konja i ponovo se okrenula ka Morgani. Videla je na licu devojčice izraz čuđenja i divljenja, pa je ćutala dok Morgana nije drhtavo udahnula, kao da se budi iza sna. Žene u tamno obojenim haljinama i tunikama od jelenske kože, poneka sa plavo tetoviranim polumesecom između obrva, sišle su stazom do njih; neke su ličile na Morganu i Vivijen, sitne i tamnopute, kao da su Pikti, ali neke su bile visoke i vitke, sa plavom ili crvenkastom kosom, a na dve ili tri se jasno videlo da su rimskog porekla. Poklonile su se pred Vivijen, ćutke joj iskazujući poštovanje, a ona je podigla ruku u gestu blagosiljanja.
     "Ovo je moja srodnica", rekla je. "Zove se Morgana. Biće jedna od vas. Uzmite je..." pri tom je pogledala devojčicu, koja je stajala drhteći u sve jačoj tami posle zalaska sunca, koja je pogasila fantastične boje predela. Dete je bilo umorno i uplašeno. Čeka je još mnogo poslova i iskušenja; ne mora početi baš ovog časa.
     "Sutra", rekla je Morgani, "sutra ćeš poći u Kuću Devojaka. Tamo neće biti važno što si moja rođaka i kneginja, nećeš imati ime ni bilo kakve povlastice osim onoga što sama zaslužiš. Ali večeras pođi sa mnom; imaćemo malo vremena da razgovaramo o ovom putovanju."
     Morgana je osetila kako joj kolena klecaju od naglog olakšanja. Žene pred njom, sve nepoznate, u čudnim haljinama i plavim šarama na čelu, uplašile su je više nego čitav Uterov dvor. Primetila je Vivijenin blagi pokret, i sveštenice - jer pretpostavila je da su to sveštenice - su se okrenule i otišle. Vivijen je pružila ruku i Morgana ju je prihvatila, osetivši da su joj prsti umirujuće hladni i čvrsti.
     Vivijen je opet bila ona poznata rođaka, ali istovremeno i čudesna osoba koja je dozvala maglu. Morgana je opet osetila potrebu da se prekrsti i upitala se da li bi čitava ova zemlja nestala, jer otac Kolumba kaže da sva đavolja dela i vradžbine nestaju pred tim znakom.
     Ali nije se prekrstila; odjednom je shvatila da to više nikada neće učiniti. Taj svet je zauvek ostao iza nje.
     Na ivici jabučnjaka, između dva upravo procvetala drveta, stajala je kućica od pletera i naboja. Unutra je gorela vatra, i mlada žena - nalik na ostale koje je videla, u tamnoj haljini i tunici od kože - dočekala ih je nemim naklonom.
     "Ne obraćaj joj se", rekla je Vivijen. "Ona je, u ovom času, pod zavetom ćutanja. Sveštenica je četvrtu godinu i zove se Ravena."
     Ravena je ćutke svukla Vivijeninu gornju odeću i izula joj blatnjave i od puta pohabane cipele; na Vivijenin znak pomogla je i Morgani. Donela im je vode za umivanje, a kasnije i hranu: ječmeni hleb i suvo meso. Za piće je bilo samo hladne vode, ali bila je sveža i ukusna, drugačija od svake vode koju je Morgana dosad okusila.
     "Ovo je voda iz Svetog Kladenca", rekla je Vivijen. "Ovde ne pijemo ništa drugo; ona donosi vizije i bistar vid. A med je iz naših košnica. Jedi meso i uživaj u njemu, jer ga više godinama nećeš okusiti; sveštenice ne jedu meso sve do kraja obuke."
     "Zašto, gospo?" Morgana nije mogla da je oslovi sa 'tetka' niti sa 'rođako'. Između nje i poznatih imena nalazilo se sećanje na priliku nalik na Boginju koja priziva maglu. "Je li loše jesti meso?"
     "Svakako da nije, i doći će dan kada možeš jesti sve što se stavi pred tebe. Ali ishrana bez životinjskog mesa daje visok nivo svesti, a to ti je potrebno dok učiš kako da upotrebljavaš Vid i koristiš magijske moći, umesto da one koriste tebe. Kao i druidi na početku obuke, sveštenice jedu samo hleb i voće, i ponekad malo ribe iz jezera, i piju jedino vodu iz Svetog Kladenca."
     "Ti si pila vino u Karleonu, Gospo", stidljivo je rekla Morgana.
     "Naravno, i pićeš ga i ti, kada budeš znala koje je odgovarajuće vreme za jelo i piće, a kada je vreme za post", strogo je rekla Vivijen. To je ućutkalo Morganu, pa je sedela i grickala hleb sa medom. Ali iako je bila gladna, hrana kao da joj je zastajala u grlu.
     "Jesi li dosta jela?" upitala je Vivijen. "Dobro, onda neka Ravena odnese posuđe - treba da spavaš, dete. Ali sedi ovde kraj mene, pred vatru, da malo pričamo, jer sutra će te Ravena odvesti u Kuću Devojaka, i više me nećeš viđati, osim na svečanostima, dok ne budeš dovoljno obučena da se smenjuješ sa starijim sveštenicama, kako bi spavala u mojoj kući i služila me. Do tada ćeš već biti pod zavetom ćutanja, nećeš smeti da pitaš ni da odgovaraš. Ali večeras si još moja srodnica, nisi zakleta na službu Boginji i možeš me pitati sve što poželiš."
     Pružila je ruku, i Morgana je sela kraj nje na klupu pred vatrom. Vivijen se okrenula leđima. "Hoćeš li mi izvaditi ukosnicu, Morgana? Ravena je otišla na počinak, i ne bih da je ponovo uznemiravam."
     Morgana je izvukla koštanu šnalu iz njene kose; kosa joj se spustila u vodopadu dugačkih, tamnih vlasi sa sedim pramenom na jednoj slepoočnici. Vivijen je uzdahnula i pružila bose noge ka vatri.
     "Lepo je biti opet kod kuće - poslednjih godina sam previše putovala", rekla je. "A nisam više dovoljno snažna da mi to pričinjava zadovoljstvo."
     "Rekla si da smem da postavljam pitanja", plašljivo je kazala Morgana. "Zašto neke žene nose plavi znak na čelu, a neke ne?"
     "Plavi polumesec je znak da su zaklete na službu Boginji, da žive i umru po njenoj volji", rekla je Vivijen. "One koje su došle samo da malo uvežbaju Vid ne polažu tu zakletvu."
     "A hoću li je ja položiti?"
     "To ćeš sama odlučiti", rekla je Vivijen. "Boginja će ti reći da li želi da položi ruku na tebe. Samo hrišćani koriste svoje manastire kao spremište za nepotrebne kćeri i udovice."
     "Ali kako ću znati da li me Boginja želi?"
     Vivijen se nasmešila u tami. "Pozvaće te glasom koji nećeš moći da ne razumeš. Ako čuješ taj poziv, neće biti mesta na svetu gde bi mogla da se sakriješ od njega."
     Morgana se upitala da li se i Vivijen tako zaklela, ali bila je suviše stidljiva da bi pitala. Pa naravno! Ona je Velika sveštenica, Gospa od Avalona...
     "I ja sam se tako zaklela", tiho je rekla Vivijen, onako kako je već uobičavala da odgovara na neizgovorena pitanja, "ali znak je vremenom izbledeo... ako pažljivo pogledaš, mislim da i dalje možeš da ga razabereš pri korenu kose, ovde."
     "Da, malo... šta to znači zakleti se Boginji, Gospo? Ko je ta Boginja? Jednom sam pitala oca Kolumbu da li Bog ima neko drugo ime, a on je rekao ne, rekao je da postoji samo jedno Ime koje nas može spasti i da je to Isus Hrist, ali..." prekinula je, zbunjena. "Ja vrlo malo znam o tim stvarima."
     "Znati da ne znaš jeste početak mudrosti", odgovorila je Vivijam "Potom, kad počneš da učiš, nećeš morati da zaboraviš sve ono što si mislila da znaš. Bog ima mnogo imena, ali svuda je Jedan; i tako, kad se moliš Mariji, majci Isusovoj, moliš se, ni ne znajući, Majci Sveta u jednom od njenih mnogih oblika. Bog kome se klanjaju sveštenici i Jedan Veliki naših druida jesu isti Jedan, i zato Merlin ponekad ulazi među hrišćanske savetnike Velikog Kralja; on zna, ako oni i ne znaju, da je Bog Jedan."
     "Vaša majka je bila ovde sveštenica pre tebe, tako mi je rekla majka..."
     "To je tačno, ali to nije samo pitanje nasleđa. Pre će biti da sam nasledila njenu nadarenost Vidom, a po svojoj slobodnoj volji sam se zaklela Boginji. Boginja nije pozvala tvoju majku, niti Morgozu. Zato sam poslala Igrenu da se uda za tvog oca, a potom za Utera, a Morgozu da se uda onako kako odredi kralj. Igrenin brak je poslužio Boginji; nad Morgozom nije imala nikakvu moć."
     "Znači da se sveštenice koje pozove Boginja nikada ne udaju?"
     "Obično ne. One se ne zaklinju nijednom muškarcu, osim u Velikom Braku, gde se sveštenik i sveštenica spajaju predstavljajući Boga i Boginju, a tako rođena deca nisu deca smrtnika, nego Boginje. To je Misterija, i naučićeš je kada dođe vreme. Ja sam tako rođena, i nemam ovozemaljskog oca..."
     Morgana je zurila u nju. "Znači li... znači li to da je tvoja majka legla sa Bogom?" šapnula je.
     "Ne, naravno da nije. Samo sa sveštenikom, ispunjenim moćima Boga, sveštenikom čije ime nikada nije saznala, jer je u tom trenutku ili u to vreme Bog ušao u njega i opseo ga, tako da je muškarac ostao zaboravljen i nepoznat." Lice joj je bilo daleko, puno sećanja na neobične stvari; Morgana je videla misli kako joj se kreću preko čela. Kao da je vatra bacala slike po sobi, veliku priliku Rogatog... Naglo se stresla i čvršće se umotala u ogrtač.
     "Jesi li umorna, dete? Trebalo bi da spavaš..."
     Ali Morgana je opet bila radoznala. "Jesi li se rodila u Avalonu?"
     "Da, mada sam odrala na Druidskom ostrvu, daleko na severu, među Ostrvima. A kada sam odrasla, Boginja je položila ruku na mene - u meni je tekla krv sveštenice, baš kao što mislim da teče i u tebi, dete moje." Glas joj je bio dalek; ustala je i zagledala se u vatru.
     "Pokušavam da se setim pre koliko godina sam došla ovamo sa staricom... mesec je tada bio dalje na jugu, jer bilo je vreme žetve, a nailazili su mračni dani Samhe, na izmaku godine. Bila je to teška zima, čak i u Avalonu; noću smo čuli vukove, a sneg je bio dubok, i gladovali smo, jer niko nije mogao da se probije kroz oluje, i bilo je male dece koja su umrla kad je majkama nestalo mleka... Potom se Jezero zamrzlo, i doneli su nam hranu na saonicama. Tada sam bila devojka, grudi mi još nisu porasle, a sada sam stara, starica, strašilo... toliko godina, dete."
     Morgana je osećala kako Vivijeni drhti ruka; teško je ležala na njenoj. Trenutak kasnije Vivijen je privukla devojčicu uz sebe i ostala stojeći, grleći je oko struka.
     "Toliko meseci, toliko dugodnevica... a sada izgleda da Samha ponovo pada odmah posle Beltana - brže nego što je mesec rastao od mladog do punog dok sam bila mlada. A i ti ćeš stajati ovde pred vatrom, i ostarićeš kao što sam ja ostarila, osim ako Majka ima za tebe druge zadatke... oh, Morgana, Morgana, malena, trebalo je da te ostavim u majčinoj kući..."
     Morgana je čvrsto zagrila sveštenicu. "Ne bih mogla da ostanem tamo! Radije bih umrla..."
     "Znam to", uzdahnula je Vivijen. "Mislim da je Majka već položila ruku na tebe, dete. Ali došla si iz života punog obilja u život pun oskudnosti, Morgana, i može se desiti da ti poverim zadatke teške kao oni što ih je meni postavila Velika Majka. Sada misli samo na to kako da naučiš korišćenje Vida i da živiš u divnim predelima Avalona; ali nije lako služiti volji Ceriveden, kćeri moja, ona nije samo Velika Majka ljubavi i rađanja, nego i Gospa od tame i smrti." Uzdahnula je i pogladila deovjčicu po kosi. "Ona je takođe Morigan, donosilac napora, i Veliki Gavran... oh, Morgana, Morgana, volela bih da si moje rođeno dete, ali čak i tako ne bih mogla da te poštedim, moram te upotrebiti za njene svrhe kao što sam nekada i ja bila upotrebljena." Pognula je glavu i na trenutak ju je položila devojčici na rame. "Veruj mi da te volim, Morgama, jer doći će čas kad ćeš me mrzeti isto onoliko koliko me sada voliš..."
     Morgana je bez razmišljanja pala na kolena. "Nikada", šapnula je. "Ja sam u rukama Boginje... i u tvojim..."
     "Neka nikada ne zažališ zbog tih reči", rekla je Vivijen. Pružila je ruke ka vatri. Bile su sitne i snažne i pomalo otekle od starosti. "Ovim rukama sam porađala decu; i videla sam kako životna krv teče iz njih. Jednom sam izdala muškarca i oterala ga u smrt, muškarca koji mi je ležao u naručju i kome sam se zaklela na ljubav. Uništila sam mir tvoje majke, a sada sam joj oduzela decu. Zar me ne mrziš, zar me se ne bojiš, Morgana?"
     "Bojim te se", rekla je devojčica, još klečeći pred njom, dok joj je sitno, tamno lice blistalo od plamena vatre, "ali nikada te neću mrzeti."
     Vivijen je duboko uzdahnula, odbacivši predviđanja i jezu. "Ne, ne bojiš se mene", rekla je, "već nje. Obe smo u njenim rukama, dete. Tvoje devičanstvo je žrtvovano Boginji. Postaraj se da tako i ostane dok Majka ne objavi svoju volju."
     Morgana je položila šake preko Vivijeninih. "Neka bude tako", šapnula je, "Kunem se."
     Sutradan je otišla u Kuću Devojaka i tu je ostala mnogo godina.

     Govori Morgana...
     Kako da pišem o stvaranju sveštenice? Ono što nije očito, tajna je. Oni koji su išli tim putem, znaće, dok oni koji nisu, nikada neće znati, mada bih mogla da zapišem sve zabranjene stvari. Sedam puta je dolazilo i prolazilo veče Beltana; sedam puta su nas zime zaogrtale hladnoćom. Vid je dolazio lako, Vivijen je rekla da sam rođena za sveštenicu. Nije bilo lako narediti mu da dođe kada sam želela i samo kada sam želela, i zatvoriti kapije Vida kada nije bilo prikladno da vidim.
     Najteže su mi padale male čarolije, koje prisiljavaju um da stupa neutabanim stazama. Prizvati vatru i zapaliti je voljom, dozvati maglu, doneti kišu - sve je to bilo jednostavno, ali znati kada da prizoveš kišu ili maglu, a kada da to prepustiš bogovima, to nije bilo tako jednostavno. Bilo je i drugih nauka, u kojima mi moje znanje Vida nije nimalo pomagalo; umeće sa travama, i umeće isceljivanja, duge pesme iz kojih se nijedna jedina reč ne sme zapisati, jer kako se znanje o Velikima sme prepustiti ičemu načinjenom ljudskom rukom? Neke lekcije bile su čisto uživanje, jer bilo mi je dozovljeno da učim da sviram na harfi i da je sama pravim, koristeći sveto drvo i creva obredno ubijene životinje; a neke lekcije su bile užasne.
     Najteže od svega, mislim, bilo je gledati u sebe, pod dejstvom droga koje oslobađaju um od tela, bolesnog i punog grčeva, dok um slobodno lebdi van granica vremena i prostora, i čitati stranice prošlosti i budućnosti. Ali o tome ne smem ništa da kažem. Konačno je došao dan kada sam izbačena iz Avalona, obučena samo u košulju, nenaoružana osim malog bodeža sveštenice, da se vratim - ako uzmognem. Znala sam da će me, ako ne uspem, oplakivati kao mrtvu, ali kapije mi se više nikada neće otvoriti osim ako uspem da im to naredim snagom svoje volje i naređenja. A kada su se magle sklopile oko mene, dugo sam lutala obalama nepoznatog Jezera, slušajući samo zvona i žalostivo zapevanje kaluđera. I konačno sam uspela da razbijem maglu i da je prizovem, sa stopalima na zemlji i glavom među zvezdama, pružajući se od obzorja do obzorja, i glasno uzvikujući reč Moći...
     I magla se razdvojila i ugledala sam pred sobom istu onu osunčanu obalu na koju me je Gospa dovela pre sedam godina, i kročila sam na čvrsto tlo svog doma, i plakala sam kao i prvi put kad sam stigla tu kao uplašeno dete. A potom su mi među obrve ucrtali znak polumeseca, rukom same Boginje... ali to je Misterija o kojoj je zabranjeno pisati. Oni koji su osetili kako im čelo gori od poljupca Ceridven znaće o čemu govorim.
     Dva proleća potom, kada sam oslobođena zaveta ćutanja, u Avalon se vratio Galahad, koji je već uvežbao boj protiv Saksonaca služeći svog oca, kralja Bana od Donje Britanije.

12.

     Sveštenice iznad određenog stepena smenjivale su se služeći Gospu od Jezera, a u ovo doba godine, kada je Gospa bila veoma zauzeta pripremama za predstojeću svečanost Dugodnevice, jedna od njih je uvek spavala u maloj kući od naboja, kako bi Gospa imala nekog na raspolaganju i danju i noću. Bilo je toliko rano da se sunce još krilo u magli na ivici obzorja kada je Vivijen stupila u sobu iza svoje, gde je spavala sluškinja, i tiho se sagnula da je probudi.
     Žena se uspravila u krevetu, brzo navlačeći preko haljine tuniku od kože.
     "Reci vozarima da se pripreme. I pošalji moju rođaku Morganu da mi pomogne."
     Nekoliko minuta kasnije Morgana je sa poštovanjem zastala pred ulazom, jer Vivijen je klečala raspirujući vatru. Nije načinila nikakav zvuk; posle devet godina obuke za sveštenicu kretala se toliko tiho da nije odala svoje prisustvo ni korakom ni dahom. Ali posle toliko godina takođe je dobro poznavala ponašanje sveštenica, toliko dobro da se nije ni iznenadila kada se Vivijen okrenula čim je ona stigla do vrata. "Uđi, Morgana", rekla je.
     Nasuprot uobičajenim navikama, Vivijen ovog puta nije ponudila rođaku da sedne, nego ju je ostavila da stoji i neko vreme ju je pažjivo posmatrala.
     Morgana nije bila visoka; nikada neće ni biti, a tokom ovih godina u Avalonu dostigla je svoju punu visinu, jedva koji centimetar više od Gospe. Tamna kosa bila joj je začešljana niz leđa i pričvršćena kožnom uzicom; nosila je tamnoplavu haljinu i tuniku od jelenje kože kao i sve sveštenice, a plavi polumesec tamno joj se presijavao sa čela. No, ma koliko bila neprimetna i obična među ostalima, u očima je nosila sjaj koji je odgovorio na Vivijenin ispitivački pogled, i Vivijen je iz iskustva znala da će, ma koliko bila mala i krhka, umeti da se, kad zatreba, zaogrne čarolijom, pa će izgledati ne samo visoka nego i veličanstvena. Već je izgledala bezvremenski, i Vivijen je znala da će isto tako izgledati i kada joj se u kosi pojave sede vlasi.
     Osetila je drhtaj olakšanja. Ne, nije lepa, pomislila je, a onda se upitala zašto bi joj to bilo važno. Morgana bi svakako, kao i svaka druga mlada žena, bez obzira na zakletvu Boginji, više volela da bude lepa i sigurno je veoma nesrećna što nije tako. Vivijen je malo iskrivila usne. Kada dođeš u moje godine, devojko, pomislila je, više neće biti važno jesi li lepa ili nisi. Jer svi koji te budu poznavali smatraće da si prekrasna kad god budeš poželela da to smatraju; a kada ne budeš, možeš se opustiti i pretvarati se da si obična žena koju su davno prošle takve misli. I sama je vodila sličnu bitku pre više od dvadeset godina, dok je pratila kako Igrena odrasta i stiče bakarnu, tamnoputu lepotu za koju bi Vivijen, tada još mlada, rado prodala i dušu i sve svoje moći. Ponekad, u trenucima nesigurnosti, pitala se da nije gurnula Igrenu u brak sa Gorloasom samo da je ne bi podbadala ljupkost mlađe sestre, podsećajući je na to koliko je sama ozbiljna i obična. Ali navela sam je da zavoli čoveka koji joj je bio suđen još pre nego što je kamenje u prstenu na ravnici Salisberija naslagano jedno na drugo, pomisila je.
     Shvatila je da Morgana još ćutke stoji, čekajući da ona prva progovori, i nasmešila joj se.
     "Zaista starim", rekla je. "Za trenutak sam se izgubila u sećanjima. Nisi više dete kao kada si došla ovamo, pre mnogo godina; ali ponekad to zaboravljam, moja Morgana."
     Morgana se nasmešila i od toga joj se lice preobrazilo, jer do maločas je delovalo nadureno. Kao Morgoza, pomislila je Vivijen, mada inače između njih nema nikakve sličnosti. To je Talesinova krv.
     "Mislim da ti ništa ne zaboravljaš, rođako", rekla je Morgana.
     "Možda. Jesi li doručkovala, dete?"
     "Ne. Ali nisam gladna."
     "Vrlo dobro. Želim da odeš na barku."
     Morgana, koja se naučila ćutanju, odgovorila je samo pokretom poštovanja i slaganja.
     Takav zahtev, naravno, ni po čemu nije bio neobičan - barku iz Avalona uvek mora voditi sveštenica koja poznaje tajne puteve kroz maglu.
     "Ovo je porodični posao", rekla je Vivijen, "jer moj sin prilazi ostrvu, i mislila sam da bi mu valjalo u susret poslati rođaku."
     Morgana se nasmešila. "Balan?" upitala je. "Zar se njegov usvojeni brat Balin ne boji za dušu ukoliko ode dalje od crkvenih zvona?"
     U Vivijeninim očima pojavio se nagoveštaj osmeha. "Obojica su ponosni ljudi i vešti ratnici, i vode besprekoran život, čak i po merilima druida, ne nanoseći nikome zlo i nikome se ne suprotstavljajući, i uvek težeći da isprave nepravdu ako naiđu na nju. Ne sumnjam da se Saksoncima čine četiri puta strašniji kada se bore rame uz rame. Zapravo, oni se ničega ne plaše, osim zle magije i one pokvarene sveštenice koja je jednom od njih majka..." i tu se zakikotala kao devojka, a Morgana se zakikotala sa njom.
     Potom se uozbiljila. "Pa, ne žalim što sam poslala Balana na odgajanje u spoljašnji svet. On nije bio pozvan da postane druid, i postao bi vrlo loš druid, a mada je za Boginju izgubljen, ona će ga svakako pripaziti, makar joj se molio sa brojanicama i obraćao joj se kao Devici Mariji. Ne, Balan je daleko na obali, bori se uz Utera protiv Saksonaca, i drago mi je zbog toga. Govorila sam o svom mlađem sinu."
     "Mislila sam da je Galahad još u Bretanji."
     "I ja sam, ali noćas sam ga videla Vidom... ovde je. Kad sam ga poslednji put videla, imao je samo dvanaest godina. Rekla bih da je pirlično izrastao; mora da mu je preko šesnaest, i spreman je da ponese oružje, samo nisam sigurna da mu je suđeno da ga ponese."
     Morgana se nasmešila, i Vivijen se setila kako je Morgana, kad je tek stigla, kao usamljeno dete, ponekad smela da provodi slobodno vreme sa jedinim detetom koje je tu odgajano, sa Galahadom.
     "Ban od Benvika sada mora da je već star", primetila je Morgana.
     "Star je, da; i ima mnogo sinova, pa je moj sin među njima samo još jedno neželjeno starčevo kopile. Ali polubraća ga se boje i voleli bi da on nekuda ode, a prema detetu iz Velikog Braka ne smeju da se ponašaju kao prema bilo kom kopiletu." Vivijen je odgovarala na neizgovoreno pitanje. "Otac mu je dodelio imanja u Bretanji, ali još pre nego što je Galahad napunio šest godina postarala sam se da njegovo srce zauvek ostane ovde, kraj Jezera." Primetila je blesak u Morganinim očima i opet odgovorila na neizgovoreno.
     "Okrutno je ostaviti ga večito nezadovoljnog? Možda. Nisam ja okrutna, nego Boginja. Njegova sudbina leži u Avalonu, a videla sam ga Vidom kako kleči pred Svetim Sudom..."
     Morgana je opet, ironično, načinila gest odobravanja kojim sveštenica pod zavetom ćutanja pokazuje da je shvatila naređenje.
     Vivijen se odjednom razljutila na sebe. Sedim ovde i opravdavam ono što sam učinila od svog života, i života mojih sinova, i to pred jednim devojčurkom! Ne dugujem joj nikakva objašnjenja! Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio leden i dalek. "Idi sa barkom, Morgana, i dovedi mi ga."
     Morgana je po treći put načinila znak nemog slaganja i okrenula se da pođe.
     "Samo trenutak", rekla je Vivijen. "Doručkovaćeš ovde sa nama kada ga dovedeš; on ti je rođak."
     Kad se Morgana opet nasmešila, Vivijen je shvatila da je sve vreme pokušavala da je navede na to, i iznenadila se.
     Morgana je sišla stazom ka ivici Jezera. Srce joj je još udaralo brže nego inače; u poslednje vreme, kad bi razgovarala sa Gospom, često je osećala mešavinu ljuvavi i ljutnje, a nijedno nije smela da pokaže, kao ni čudne misli koje su joj se javljale. Čudila se samoj sebi, jer je odavno naučila da zauzdava svoja osećanja onako kako je zauzdavala reči, pa i misli.
     Galahada se sećala još od prve godine koju je provela u Avalonu - suvonjav, tamnoput, živahan dečak. Nije ga mnogo volela, ali pošto je čeznula za svojim mlađim bratom, puštala je da se dečko mota oko nje. Potom je on poslat na odgajanje i otad ga je videla samo jednom, kada je imao dvanaest godina, sav od očiju, zuba i kostiju koje su virile iz okraćale odeće. Tada je prezirao sve što je ženskog roda, a ona je bila zauzeta najtežim delom obuke, pa nije obraćala mnogo pažnje na njega.
     Sitni, tamnoputi veslači na barci poklonili su se pred njom u znak poštovanja prema Boginji koju su predstavljale sve starije sveštenice, a ona im je bez reči dala znak i zauzela mesto na pramcu.
     Optočena barka brzo je i nemo zašla u maglu. Morgana je osećala vlagu kako joj svetluca na čelu i u kosi; osećala je studen do kostiju, ali je naučila da ne obraća pažnju na to. Kada su izronili iz magle, sunce je izišlo iza daleke obale, i videla je kako ih tamo čekaju konj i jahač. Barka je polako napredovala, ali Morgana se na trenutak zaboravila i stajala je nezaštićena, gledajući konjanika.
     Bio je krhke građe, orlovskog lica, još tamnijeg zbog purpurne kape sa orlovim perom i purpurnog ogrtača koji je ljupko padao oko njega. Kada je sjahao, prirodna lakoća kojom se kretao, plesačka gracioznost, oduzeli su joj dah. Da li je ikada poželela da bude plavokosa i obla, kada neko tamnoput i mršav može biti ovako lep? Oči su mu takođe bile tamne i blistale su od nagoveštaja šeretluka - šeretluka koji bi i sam po sebi pokazao Morgani ko je on, mada na njemu nije ostalo nikakvog traga od onog mršavog dečaka sa koščatim nogama i ogromim stopalima.
     "Galahade", rekla je, pazeći da joj glas ostane tih kako ne bi zadrhtao - trik svih sveštenica. "Ne bih te prepoznala."
     On se lako poklonio, i pri tom mu se plašt zanjihao - zar nije to nekada prezirala kao akrobatski trik? Kod njega je izgledalo sasvim prirodno.
     "Gospo", rekao je.
     Ni on mene nije prepoznao. Neka ostane tako.
     Zašto se baš tada setila Vivijeninih reči? Tvoje dostojanstvo je posvećeno Boginji. Pazi da ostane tako dok Majka ne objavi svoju volju. Prepadnuta, Morgana je prvi put u životu shvatila da je požudno pogledala nekog muškarca. Svesna da to nije za nju, da je njoj suđeno da provede život onako kako Boginja odredi, gledala je na muškarce prezrivo, kao na nešto što sveštenica uzima u ime Boginje, ili ih odbija - što zavisi od trenutka. Vivijen joj je naredila da ove godine ne učestvuje u svečanostima Beltanskih vatri, posle kojih neke sveštenice začinju po volji Boginje, a ta deca se ili rađaju, ili ih se otarase znanjima o bilju i lekovima koje su stekle - neprijatan postupak, ali često bolji od još neprijatnijeg i opasnijeg čina rađanja i dosadne dece koja se odgajaju u Avalonu ili se šalju u svet, kako Gospa odredi. Morgani je bilo milo što će se ovog puta izvući, jer znala je da Vivijen ima za nju druge planove.
     Dala mu je znak da se ukrca. Nikad ne pružaj ruke ka strancu - reči stare sveštenice koja ju je obučavala; Sveštenica Avalona mora biti kao posetilac iz drugog sveta. Upitala se zašto je morala da prekine pokret kojim je posegnula ka njegovom doručju. Iznenada je postala svesna, sa sigurnošću od koje joj je krv proključala u slepoočnicama, da pod njegovom tamnom kožom leže čvrsti mišići, koji pulsiraju od života, i poželela je da ga ponovo pogleda uoči. Brzo se okrenula, pokušavajući da se savlada.
     Kad je progovorio, glas mu je bio dubok i milozvučan. "A, sad kad si pokrenula ruke poznao sam te. Sve drugo na tebi se promenilo. Sveštenice, zar mi nisi nekada bila rođaka po imenu Morgana?" Tamne oči su zablistale. "Ništa više nije onako kao kada sam te zvao Vilinskom Morganom..."
     "Bila sam, i još sam. Ali prošle su godine", rekla je i okrenula se na drugu stranu, dajući nemim veslačima znak da otisnu barku od obale.
     "Ali magija Avalona nikada se ne menja", promrmljao je on, i znala je da se ne obraća njoj. "Magla, trska i barske ptice... a onda barka, kao magija, koja se udaljava od tihe obale... Znam da ovde nema ničega za mene, a ipak se stalno vraćam..."
     Barka je tiho prelazila preko Jezera. Čak i sada, pošto je Morgana već godinama znala da u tome nema magije, nego da je reč o dugoj obuci u tihom veslanju, još ju je opčinjavala mistična tišina u kojoj su se kretali. Okrenula se da prizove maglu, ali bila je svesna mladića iza sebe. On je stajao, lako održavajući ravnotežu kraj konja, jedne ruke prebačene preko sedla, lako menjajući položaj bez pokreta, pa se nije primetno njihao niti gubio ravnotežu dok je barka klizila i skretala. Morgana je to postigla posle duge obuke, ali on je to, izgleda, uspevao iz prirodne ljupkosti.
     Činilo joj se da oseća na leđima njegove tamne oči kao opipljivu toplotu dok je odlazila na pramac i podizala ruke, a dugački rukavi joj lepršali. Duboko je udahnula, pripremajući se za magijski čin, znajući da mora da usmeri svu usredsređenost u to, veoma ljuta na sebe što je toliko svesna muškog pogleda na sebi.
     E, neka vidi! Neka me se plaši i neka me vidi kao oličenje Boginje! Osetila je da se u njoj oglašava nešto pobunjeničko, dugo prigušivano. Ne, želim da u meni vidi ženu, a ne Boginju, čak ni sveštenicu, ali ponovo je duboko udahnula i izbrisala čak i sećanje na tu želju.
     Podigla je ruke prema nebu; spustila ih je, a magla se pojavila za njenim lepršavim rukavima. Oko njih su se sklopili magla i tišina. Morgana je nepokretno stajala, osećajući tik uz sebe topotu mladićevog tela. Kad bi se samo malo pomerila, dodirnula bi mu ruku i znala bi kakvo je to osećanje spojenih ruku. Malo se odmakla i zauzela izdvojeno držanje. A sve to vreme se čudila samoj sebi. Ovo mi je rođak, ponavljala je u sebi, to je Vivijenin sin koji mi je sedeo u krilu kada je bio mali i usamljen! Namerno je prizvala sliku trapavog dečaka prekrivenog ogrebotinama, ali kada su izišli iz magle, tamne oči su se smešile na nju, i osetila je da je obuzima vrtoglavica.
     Naravno, kad nisam doručkovala, pomislila je, gledajući Galahadov gladni pogled dok je posmatrao Avalon. Primetila je da se prekrstio. Vivijen bi se naljutila da je to videla.
     "Ovo je zaista vilinska zemlja", rekao je on tiho, "a ti si Vilinska Morgana, kao i uvek... ali sada si i žena, i to lepa, rođako."
     Nisam lepa, nestrpljivo je pomislila, to što on vidi jeste čaroija Avalona. A ono pobunjeničko u njoj opet se oglasilo: Želim da misli da sam lepa - ja, a ne čarolija! Stegla je usne i znala je da izgleda strogo i nepristupačno, opet oličenje sveštenice.
     "Ovuda", kruto je kazala. Kad je dno barke zagrebalo pesak, dala je znak veslačima da se postaraju za njegovog konja.
     "Uz tvoje dopuštenje, gospo", rekao je on, "sam ću se postarati za konja. To nije obično sedlo."
     "Kako želiš", rekla je Morgana, pa je stajala i gledala kako on rasedlava konja. Ali bila je suviše radoznala da bi mogla da ćuti.
     "Zaista čudno sedlo... čemu služe te dugačke kožne trake?"
     "Koriste ih Skiti - zovu se stremeni. Moj usvojeni otac poveo me je na hodočašće, i to sam video u njihovoj zemlji. Čak ni rimske legije nemaju takvu konjicu, jer Skiti pomoću ovoga mogu da kontrolišu i zaustavljaju konje usred galopa, i stoga mogu da se bore jašući", raspričao se on, "a čak i pod lakim jahačkim oružjem, vitez na konju je nepobediv pred svakim pešakom." Nasmešio se, a tamno lice mu je sinulo. "Saksonci me zovu Alfgar - elfska strela koja dolazi iz tame i pogađa neprimećena. Na Banovom dvoru promenili su mi ime i nazvali me Lanselet, što na njihovom jeziku znači otprilike isto. Jednog dana ću imati legiju ovako opremljenih konja, a onda nek se Saksonci pripaze!"
     "Tvoja majka mi je rekla da si već postao ratnik", rekla je Morgana, zaboravivši da utiša glas, i on joj se opet nasmešio.
     "A, sad sam ti poznao i glas, Vilinska Morgano... kako si se usudila da mi se pojaviš kao sveštenica? Pa, pretpostavljam da je to Gospina volja. Ali više mi se dopadaš ovako nego onako ozbiljna kao Boginja", rekao je, sa onim poznatim šeretlukom u glasu, kao da su se rastali koliko juče.
     Morgana je prikupila poslednje ostatke dostojanstva. "Da, Gospa nas čeka, i ne smemo je pustiti da čeka predugo."
     "Oh, da", našalio se, "uvek moramo da žurimo da joj učinimo po volji... pretpostavljam da si sad jedna od onih koje joj prinose i odnose, i drhteći čekaju svaku njenu reč."
     Na to Morgana nije znala šta da odgovori. "Hodi ovuda", rekla je.
     "Sećam se puta", uzvratio je i ćutke pošao kraj nje umesto da je prati sa dužnim poštovanjem. "I ja sam obično trčao kod nje i drhtao kad bi se namrštila, sve dok nisam otkrio da mi nije samo majka, nego smatra sebe većom od svake kraljice."
     "A tako i jeste", oštro je rekla Morgana.
     "Svakako, ali ja sam živeo u svetu gde muškarci ne trče na svaki znak neke žene." Primetila je da je stegnuo vilice i da više nema onog šeretluka u pogledu. "Više bih voleo majku punu ljubavi nego strogu Boginju koja svakim dahom određuje muškarcima hoće li živeti ili umreti."
     Na to Morgana opet nije umela da odgovori. Ubrzala je korak, pa je morao da potrčkava kako bi je sustigao.
     Ravena, i dalje ćutljiva - jer zarekla se na večno čutanje, osim kada bi bila u proročkom transu - pustila ih je u kućicu uz klimanje glavom. Kad su joj se oči privikle na polutamu, Morgana je primetila da je Vivijen, koja je sedela kraj vatre, odlučila da dočeka sina ne u običnoj tamnoj haljini i kožnoj tunici svešteice, nego u purpurnoj haljini, sa kosom začešljanom visoko iznad čela i ukrašenom draguljima. Čak i Morgana, koja je znala sve trikove prerušavanja, uzdahnula je od veličanstvenog prizora. Kao da sama Boginja dočekuje molioca u svom podzemnom obitavalištu.
     Morgana je primetila da je Galahad stegao vilice i zgrčio pesnice. Čula ga je kako diše i shvatila da ulaže ogroman napor da mu glas ostane miran.
     "Gospo i majko moja, pozdravljam te."
     "Galahade", rekla je ona. "Hodi i sedi kraj mene."
     Umesto toga, seo je preko puta. Morgana je ostala kraj vrata, a Vivijen joj je dala znak da i ona sedne.
     "Čekala sam vas oboje za doručak. Hajde, pridružite mi se."
     Čekala ih je sveže skuvana riba iz Jezera, začinjena travama i maslacem; takođe, vreo ječmeni hleb i sveže voće, hrana kakvu je Morgana retko kad imala prilike da okusi u skromnom staništu sveštenica. Ona i Vivijen su jele malo, ali Galahad se poslužio svime sa zdravim apetitom mladića koji još raste. "Pa, ovo posluženje je dostojno kralja, majko."
     "Kako ti je otac i kako je u Bretanji?"
     "Sasvim dobro, mada protekle godine nisam mnogo bio tamo. Poslao me je na dalek put, kako bih za njega proučio skitsku konjicu. Mislim da čak ni Rimljani sada nemaju takvu konjicu. Imamo krda iberijskih konja - ali tebe svakako ne zanima gajenje konja. Sada sam došao sa porukom za Pendragonov dvor, o novom okupljanju saksonskih vojski; mislim da neće napasti punom snagom pre Dugodnevice. Kad bih samo imao vremena i novca da obučim legiju takvih konjanika!"
     "Voliš konje", iznenđeno je rekla Vivijen.
     "Zar te to čudi, gospo? Sa životinjama uvek znaš šta misle, jer ne mogu da lažu, niti da se pretvaraju", odgovorio je.
     "Svi putevi prirode biće ti otvoreni", rekla je Vivijen, "kada se vratiš u Avalon da živiš kao druid."
     "Još ta stara pesma, Gospo? Mislio sam da sam ti već odgovorio kad smo se poslednji put videli."
     "Galahade", rekla je, "imao si dvanaest godina. Bio si suviše mlad da bi poznavao život."
     Nestrpljivo je odmahnuo rukom. "Sada me niko ne zove Galahad, osim tebe i druida koji su mi nadenuli to ime. U Bretanji i na bojnom polju ja sam Lanselet."
     Nasmešila mu se. "Zar misliš da me je briga šta kažu vojnici?"
     "Znači, naredićeš mi da čučim i Avalonu i sviram harfu dok se napolju, u stvarnom svetu, vode bitke na život i smrt, gospo?"
     Vivijen ga je ljutito pogledala. "Pokušavaš li da mi kažeš kako ovaj svet nije stvaran, sine?"
     "Jeste stvaran", odgovorio je Lanselet uz nestrpljiv pokret ruku, "ali na drugi način, odvojen od borbi napolju. Vilinska zemlja, večiti mir - oh, da, meni je to dom, postarala si se za to, Gospo. Ali izgleda mi da ovde čak i sunce drugačije sija. I ovde se ne dešavaju prave životne bitke. Čak je i Merlin dovoljno mudar da to zna."
     "Merlin je, izgleda, prošao godine kada se uči razlikovanje stvarnog od nestvarnog", rekla je Vivijen, "a to moraš i ti. U svetu ima dovoljno ratnika, sine moj. Tvoje je da naučiš da vidiš dalje od njih i možda da im naređuješ kada da dolaze i odlaze."
     Odmahnuo je glavom. "Ne! Gospo, ne govori više, taj put nije moj."
     "I dalje nisi dovoljno odrastao da znaš šta želiš", mirno je rekla Vivijen. "Hoćeš li nam dati sedam godina, kao što si dao svom ocu, da saznaš je li ovo tvoj životni put ili nije?"
     "Za sedam godina", nasmešio se Lanselet, "nadam se da ću dočekati da Saksonci budu oterani sa naših obala i nadam se da ću imati udela u tome. Nemam vremena za magiju i misterije druida, Gospo, i ne bih pristao i da ga imam. Ne, majko, preklinjem te da mi daš svoj blagoslov i pošalješ me iz Avalona, jer iskreno rečeno, Gospo, otići ću sa tvojim blagoslovom ili bez njega. Živeo sam u svetu gde muškarci ne čekaju na naređenje žene da bi došli ili otišli."
     Morgana se trgla kad je videla beli gnev kako preleće preko Vivijeninog lica. Sveštenica je ustala, sitno građena, ali veličanstvena u besu.
     "Opireš se Gospi od Avalona, Galahade od Jezera?"
     Nije se povukao pred njom. Morgana, koja je primetila da je prebledeo uprkos tamnoj koži, znala je da ispod njegove ljupkosti postoji i čelik, snage jednake Gospinoj. Tiho je odgovorio. "Da si mi to naložila dok sam još bio željan tvoje ljubavi i pažnje, gospo, svakako bih uradio tako kako želiš. Ali nisam više dete, gospo i majko moja, i što pre to shvatimo, brže ćemo postići sklad i preskočiti ove svađe. Život druida nije za mene."
     "Jesi li postao hrišćanin?" upitala je, sikćući od besa.
     On je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Ne, zapravo. Čak i ta uteha mi je uskraćena, mada sam na Banovom dvoru mogao da prođem kao hrišćanin kada sam želeo. Čini mi se da ne verujem ni u jednog Boga osim u ovog." Položio je dlan na mač.
     Gospa se skljokala na klupu i uzdahnula. Potom je duboko udahnula i nasmešila se.
     "Tako, dakle", rekla je. "Ti si muškarac i nema načina da te ubedim. Mada bih volela kada bi o ovome razgovarao sa Merlinom."
     Morgana, koja je sve pažljivo posmatrala, primetila je kako sa mladićevih šaka nestaje napetost. Misli da je ona odustala, pomislila je. Ne poznaje je dovoljno da bi znao da je bešnja nego ikada. Lanselet je bio dovoljno mlad da bi pustio da mu se olakšanje oseti i u glasu. "Zahvalan sam ti na razumevanju, majko. I rado ću potražiti savet od Merlina, ako ti to godi. Ali čak i hrišćanski sveštenici znaju da je poziv za službu Bogu Božji dar i da nema veze sa onim što neko želi ili ne želi. Bog, ili ako više voliš bogovi, nisu me pozvali, niti su mi dali ikakav dokaz da On - ili oni - uopšte postoje."
     Morgana se setila šta joj je Vivijen rekla pre mnogo godina: Težak je teret roditi se nedokazan. No, sad se prvi put upitala. Šta bi Vivijen stvarno uradila da sam ikada, tokom svih ovih godina, došla kod nje i rekla joj kako želim da odem? Gospa je suviše uverena da zna volju Boginje. Te jeretičke misli su je uznemirile i brzo ih je odbacila, ponovo upravivši pogled u Lanseleta. Isprva je samo bila opčinjena njegovom tamnom lepotom i gracioznoću. Sada je videla i pojedinosti; prvo paperje brade - nije imao vremena da se obrije ili je odlučio da ne brije lice kao Rimljani; vitke ruke bile su divno oblikovane, pogodne da drže oružje ili harfu, ali pomalo žuljevite preko dlanova i prstiju, i to više na desnoj ruci nego na levoj. Na jednoj podlaktici imao je mali ožiljak, belu liniju koja je izgledala kao da postoji već mnogo godina, i još jedan, polumesečast, na levom obrazu. Trepavice su mu bile dugačke kao u devojke. Ali nije imao bespolni izgled kao mnogi dečaci pre nego što im nikne brada; ličio je na mladog jelena. Morgana je pomislila kako nikada ranije nije videla toliko muževno biće. Pošto je bila uvežbana da tako misli, lako je zaključila: U njemu nema nimalo mekoće od odrastanja uz žene, što bi ga učinilo podložnim ženskom rodu. Poriče da oseća dodir Boginje u sebi; jednog dana će imati problema sa njom... I misli su joj se opet promenile, jer setila se kako će jednog dana ona igrati ulogu Boginje na nekoj velikoj svečanosti, i osetila je prijatnu vrelinu u telu. Možda bi on mogao da bude Bog... Izgubljena u sanjarenjima, nije čula o čemu govore Lanselet i Gospa sve dok je nije osvestio Vivijenin glas koji je izgovorio njeno ime; pribrala se sa naporom, kao da je lutala negde izvan sveta.
     "Morgana?" ponovila je Gospa. "Moj sin je dugo bio van Avalona. Povedi ga sa sobom, provedite dan na obalama ako želite, danas si oslobođena svih dužnosti. Kada ste oboje bili deca, sećam se, to vam se dopadalo, da šetate obalom Jezera. Večeras ćeš, Galahade, večerati sa Merlinom, a spavaćeš sa mladim sveštenicima koji nisu pod zavetom ćutanja. A sutra, ako i dalje budeš tako želeo, poći ćeš sa mojim blagoslovom."
     Duboko joj se poklonio pre nego što su zajedno izišli.
     Sunce je visoko odskočilo, i Morgana je shvatila da je propustila pozdravljanje zore; pa, imala je Gospinu dozvolu da odsustvuje, a u svakom slučaju ionako više nije bila mlada sveštenica kojoj propuštanje ove službe može doneti kaznu. Danas je nameravala da nadgleda nekoliko mladih žena koje su pripremale boje za svečane odežde - ništa što ne bi moglo da sačeka do sutra ili do nekog drugog dana.
     "Idem u kuhinju", rekla je, "da uzmem malo hleba da ponesemo. Možemo da lovimo barske ptice - da li voliš lov?"
     Klimnuo je glavom i nasmešio joj se. "Ako donesem majci na poklon nekoliko ptica, možda će se manje ljutiti na mene. Voleo bih da se pomirimo", rekao je, gotovo se smejući. "Kada je ljuta, još me plaši - kad sam bio mali, verovao sam da, kad nije sa mnom, odbacuje izgled smrtnika i postaje sama Boginja. Ali ne bi trebalo tako da govorim o njoj - koliko vidim, veoma si joj privržena."
     "I ona je bila privržena prema meni kao pomajka", polako je odgovorila Morgana.
     "A što ne bi bila? Ona ti je rođaka, zar ne? Tvoja majka - ako se dobro sećam - bila je žena Kornvola, a sad je žena Pendragona... je li tako?"
     Morgana je klimnula glavom. To je bilo toliko davno da se sada jedva sećala Igrene i ponekad joj se činilo da je odavno bila bez majke. Naučila je da živi bez potrebe za majkom sem Boginje i imala je mnogo sestara među sveštenicama, pa joj ovozemaljska majka nije ni bila potrebna. "Nisam je videla već mnogo godina."
     "Ja sam Uterovu kraljicu video samo jednom, iz daleka - veoma je lepa, ali mi se činila hladna i daleka." Lanselet se nasmejao sa nelagodnošću. "Na očevom dvoru navikao sam se na žene koje zanimaju samo lepe haljine, dragulji i dečica, a ponekad, ako nisu udate, zanima ih i da nađu muža... Ne znam mnogo o ženama. Ti uopšte ne ličiš na njih. Ne ličiš ni na jednu ženu koju sam ikada video."
     Morgana je osetila da je pocrvenela. Odgovorila je tihim glasom, kako bi ga podsetila. "Ja sam sveštenica, kao tvoja majka..."
     "Oh", rekao je, "ali se razlikuješ od nje kao noć od dana. Ona je veličanstvena, strašna i divna, i čovek može samo da je voli i obožava i da je se plaši, ali ti, osećam da si ti još stvarna, uprkos svim tim misterijama oko sebe! Oblačiš se kao sveštenica i izgledaš kao sveštenica, ali kad ti pogledam u oči, vidim u njima pravu ženu, koju bih mogao da dodirnem." Nasmejao se, a ona ga je uhvatila za ruku i uzvratila mu smehom.
     "Oh, da, stvarna sam, stvarna kao zemlja po kojoj hodaš ili ptica na onom drvetu..."
     Išli su zajedno duž obale, a Morgana ga je povela stazicom, pažljivo izbegavajući ivice puta za procesije.
     "Je li ovo sveto mesto?" upitao je on. "Je li zabranjeno penjati se na Tor ako nisi sveštenik ili druid?"
     "Zabranjeno je samo o velikim svečanostima", rekla je, "a ti svakako možeš poći sa mnom. Ja smem da idem kuda želim. Sada na Toru nema nikoga sem ovaca na ispaši. Hoćeš li da se popnemo?"
     "Da", rekao je. "Sečam se da sam se jednom, kao dete, popeo gore. Mislio sam da je zabranjeno i bio sam siguran da će me kazniti ako se sazna da sam bio tamo. Još se sećam pogleda sa vrha. Pitam se da li je još tako ogroman kao što mi se činio kad sam bio dečačić."
     "Možemo se popeti putem za procesije, ako želiš. Nije tako strm, jer vijuga oko Tora, ali je duži."
     "Ne", rekao je. "Voleo bih da se popnem pravo uz padinu, samo" - malo je zastao - "da li je suviše dugo i strmo za devojku? Ja sam se penjao i težnim padinama, u lovu, ali možeš li ti tuda u tim dugačkim suknjama?"
     Nasmejala se i rekla mu da se često tuda penje. "A što se tiče sukanja, navikla sam na njih", rekla je, "a ako mi budu zasmetale, podići ću ih za pojas da oslobodim kolena".
     Njegov osmeh bio je divan i širok. "Nikada nisam mislio da čednost ima neke veza sa otkrivanjem kolena dok se penješ - muškaci svakako znaju da žene takođe imaju noge. Sigurno nije odveć neprilično videti ono što možeš i sam da zamisliš. Znam da neki hrišćanski sveštenici govore o tome, ali oni, izgleda, misle da je ljudsko telo đavolovo delo, a ne Božje, i da niko ne može da vidi žensko telo, a da ne poludi od želje da ga ima."
     Odvratio je pogled, i Morgana je shvatila da je ispod spoljašnje samouverenosti on i dalje stidljiv, i to joj se dopalo. Zajedno su pošli uzbrdo. Morgana, koja je bila snažna i izdržljiva zbog mnogo trčanja i hodanja, nametnula je tempo koji ga je iznenadio, i posle prvih nekoliko koraka imao je problema da je prati. Na oko pola puta uz padinu Morgana je zastala, i strašno joj je prijalo da čuje njegovo teško disanje dok je ona i dalje disala sasvim lako. Umotala je donju ivicu suknje oko pojasa, ostavivši samo jedan sloj tkanine preko kolena, i pošla uz strmiji, stenovitiji deo padine. Nikada ranije nije se nimalo ustezala da otkrije noge, ali sada, kad je znala da ih on gleda, bila je neobično svesna da su lepo uobličene i snažne, i pitala se da li je on ipak smatra nepristojnom. Kad su stigli na vrh, prešla je preko grebena i sela u senku kamenog kruga. Minut ili dva kasnije stigao je i on i bacio se na tlo, dahćući.
     Kada je ponovo mogao da progovori, rekao je: "Izgleda da sam suviše jahao, a nisam se dovoljno penjao peške! A ti, čak se nisi ni zadihala."
     "Da, ali ja sam navikla da dolazim ovamo, a ne idem uvek svečanim putem", odgovorila je.
     "A na Ostrvu sveštenika nema čak ni senke od ovog kamenja", rekao je on.
     "Nema. U njihovom svetu postoje samo crkva i zvonik. Ako želimo da slušamo ušima duha, možemo čuti zvona... ovde su to senke, a u njihovom svetu senke smo mi. Ponekad se pitam da li zato izbegavaju crkvu i drže velike gozbe na naše praznike - zato što bi im bilo neprijatno da osećaju oko sebe senke kamenja, a možda čak i onih koji još imaju senku Vida, da osećaju oko sebe kretanje druida i da čuju šapat njihovih pesama."
     Lanselet se stresao i za trenutak je izgledalo kao da su oblaci zaklonili sunce. "A ti, imaš li Vid? Možeš da vidiš kroz veo koji razdvaja svetove?"
     "Svi to imaju", rekla je Morgana, "ali ja sam naučila da ga koristim bolje od većine žena. Hoćeš li da vidiš, Galahade?"
     On se opet stresao. "Molim te, rođako, ne zovi me tim imenom."
     Nasmejala se. "Znači, mada živiš među hiršćanima, veruješ u isto što i vilinski narod, da onaj koji zna tvoje pravo ime može da naređuje tvom duhu? Ti znaš moje ime, rođače. Kako bi više voleo da te zovem? Lans?"
     "Kako god želiš, osim po imenu koje mi je dala majka. Još se bojim njenog glasa kada izgovori to ime izvesnim tonom. Kao da sam taj strah posisao sa njenih grudi..."
     Pružila je ruku ka njemu i položila vrh prsta na mesto između obrva koje je osetljivo na Vid. Lako je dahnula na njega i začula njegov iznenađeni dahtaj, jer kameni prsten oko njih kao da se istopio i nestao u senkama. Sada se pred njima pružao čitav vrh Tora, sa malom crkvom od naboja pod niskim kamenim zvonikom na kome je bio grubo nacrtan anđeo.
     Lanselet se brzo prekrstio kad je ka njima, naizgled, pošla kolona u sivo obučenih prilika.
     "Da li nas vide, Morgana?" šapnuo je.
     "Neki od njih, možda, mogu da nas nazru kao senke. Možda će pomisliti da smo njihovi, ili da su im oči zaslepljene od sunca pa im se priviđa", rekla je, zadržavši dah, jer to što mu je rekla bila je Misterija o kojoj, zapravo, ne bi smela da razgovara sa neposvećenom osobom. Ali nikada u životu nije bila ovako bliska sa nekim; osećala je da ne bi mogla da podnese da išta taji pred njim, i stoga mu je podarila ovo, govoreći sebi kako ga gospa želi u Avalonu. Kakav bi Merlin od njega postao!
     Čula se prigušena pesma: Jagnješce Božje, koje odnese od nas sva zla sveta, Gospode Hriste, smiluj se na nas...
     Lanselet je poluglasno pevao dok je crkva nestajala, a kamenje se ponovo pojavljivalo.
     "Molim te", tiho je rekla Morgana. "To je uvreda za Veliku Boginju, pevati ovde te pesme; svet koji je ona načinila nije zao i njene sveštenice ne dozvoljavaju ljudima da ga nazivaju takvim."
     "Kako želiš." Zaćutao je, i opet mu je preko lica prešla senka oblaka. Glas mu je bio melodičan, toliko sladak da je poželela da opet čuje kako peva.
     "Sviraš li harfu, Lanse? Glas ti je dovoljno lep za barda."
     "Učili su me kao dete. Potom sam imao samo onoliko časova koliko priliči velikaškom sinu", odvratio je Lanselet. "Zavoleo sam muziku upravo koliko je potrebno da budem nezadovoljan sopstvenim glasom."
     "Tako? Onaj ko uči za druida mora biti prvo bard, pa tek onda sveštenik, jer muzika je jedan od ključeva za zakone Vaseljene."
     Lanselet je uzdahnuo. "To je iskušenje; jedan od retkih razloga zbog kojih bi prihvatio taj poziv. Ali moja majka bi me naterala da sedim u Avalonu i sviram harfu dok se svet oko nas raspada i dok Saksonci i divlji severnjaci pale i pljačkaju - jesi li ikada videla selo koje su Saksonci opustošili, Morgana?" Brzo je odgovorio na sopstveno pitanje. "Ne, nisi, zaklonjena si ovde u Avalonu, van sveta gde se takve stvari dešavaju, ali ja moram da mislim na to. Ja sam vojnik, i čini mi se da u ovakva vremena muškarcu pristaje jedino da brani ovu divnu zemlju od palikuća i pljačkaša." Lice mu se smračilo, jer gledao je strašne stvari.
     "Ako je rat toliko loš", odvratila je Morgana, "zato se ne skloniš ovamo od njega? U poslednjoj velikoj čaroliji, koja je uklonila ovo sveto mesto iz pokvarenog sveta, umrlo je mnogo starih druida, a nemamo odovoljno sinova da ih obučimo u zamenu."
     Uzdahnuo je. "Avalon je divan, i kad bih mogao da učinim sva kraljevstva tako mirnim, rado bih ostao ovde zauvek i proveo bih dane svirajući i razgovarajući sa duhovima velikog drveća... ali čini mi se da to nije muški posao, čučati ovde u bezbednosti dok drugi, napolju, moraju da pate. Morgana, hajde da sada ne razgovaramo o tome. Pusti me da zaboravim, molim te, bar danas. Spoljašnji svet pun je teškoća, i došao sam ovamo na dan ili dva mira; zar mi to nećeš omogućiti?" Njegov glas, melodičan i dubok, malo je zadrhtao, a bol koji se u njemu osećao toliko ju je povredio da je na trenutak pomislila da će zaplakati. Uhvatila ga je za ruku i čvrsto stegla.
     "Hodi", rekla je. "Želeo si da vidiš je li pogled onakav kakvim ga se sećaš..."
     Povela ga je dalje od kamenog prstena, pa su pogledali preko Jezera. Blago se talasajući pod suncem, blistava voda pružala se oko čitavog Ostrva; daleko u dubini, mali čamac, sa ove visine gledan jedva veći od kakve ribe, hitao je površinom. Druga ostrva, nejasna u magli, dizala su se kao mutni oblici, nejasna zbog daljine i magičnog vela koji je uklonio Avalon iz sveta.
     "Nedaleko odave", rekao je on, "nalazi se stara vilinska tvrđava na vrhu brega, a pogled sa zida je takav da se vidi i Tor, i Jezero, i ostrvo u obliku sklupčanog zmaja..." pokazao je pravac skladnim pokretom ruke.
     "Znam to mesto", rekla je Morgana. "To je jedna od starih magijskih linija moći koje prekrivaju zemlju; jednom su me odveli tamo da osetim zemaljske moći. Vilinski narod se razumeo u te stvari - ja mogu da ih pomalo osetim, podrhtavanje zemlje i vazduha. Možeš li ti da ih osetiš? I ti si od te krvi, pošto si Vivijenin sin."
     Odgovorio joj je vrlo tiho. "Lako je osetiti kako zemlja i vazduh podrhtavaju od moći, ovde na magičnom ostrvu."
     Okrenuo je leđa pogledu, zevnuo i protegnuo se. "Ovaj uspon me je, izgleda, umorio više nego što sam mislio; a jahao sam veći deo noći. Spreman sam da sednem na sunce i pojedem malo tog hleba što si ga ponela!"
     Morgana ga je povela u samo središte kamenog prstena. Ako je imalo osetljiv, pomislila je, biće svestan ogromne moći koja ovde vlada.
     "Lezi na zemlju i ona će te ispuniti svojom snagom", kazala je dok mu je pružala komad hleba, debelo namazan maslacem i medom i umotan u komad jelenje kože. Polako su jeli, ližući med sa prstiju, a onda ju je on uhvatio za ruku i u šali joj liznuo malo meda sa prsta.
     "Kako si slatka, rođako", nasmejao se, a ona je osetila kako joj se čitavo telo budi od tog dodira. Uhvatila ga je za ruku da mu uzvrati na isti način, a onda ju je naglo ispustila, kao da se opekla; za njega je to možda samo igra, ali za nju nije. Okrenula se da sakrije usplamtelo lice u travu. Moć iz zemlje kao da je tekla kroz nju, ispunjavajući je snagom same Boginje.
     "Ti si dete Boginje", konačno je rekla. "Zar ne znaš ništa o njenim misterijama?"
     "Vrlo malo, mada mi je otac jednom rekao kako sam začet - da sam dete Velikog Braka između kralja i zemlje. I zato je, valjda, mislio da bi trebalo da sam odan čitavoj Britaniji koja mi je i otac i majka... Bio sam u samom središtu starih misterija, u velikoj Aleji stenja u Karnaku, gde se nekada nalazio drevni Hram; to je mesto puno moći, kao i ovo. Osećam ovde prisustvo moći", rekao je. Okrenuo se da je pogleda u lice. "Ti si na ovom mestu nalik na Boginju", začuđeno je rekao. "U stara vremena, to znam, muškarci i žene su se ovde spajali pod njenom moći, mada su sveštenici želeli da to zabrane, kao što bi voleli da unište drevno kamenje poput ovog oko nas i onog u Karnaku... Već su uspeli da unište deo, ali posao je suviše veliki."
     "Boginja će ih sprečiti u tome", mirno je rekla Morgana.
     "Možda", odgovorio je Lanselet i posegao ka plavom polumesecu na njenom čelu. "Tu si me dodirnula kako bih video drugi svet. Ima li to veze sa vidom, Morgana, ili je to još jedna od tih Misterija o kojima ne smeš da govoriš? Pa, neću te pitati. Ali osećam se kao da sam upao u neku staru vilinsku tvrđavu gde, kažu, stotinu godina prođe u jednoj noći."
     "Ne baš tako mnogo", nasmejala se Morgana, "mada je istina da vreme u njima drugačije teče. Ali neki bardovi, kako sam čula, i dalje mogu da dolaze i odlaze iz vilinske zemlje... ona se udaljila u magle više od Avalona, to je sve." I stresla se dok je govorila.
     "Kad se vratim u stvarni svet", rekao je Lanselet, "možda će Saksonci biti već poraženi... i oterani."
     "A ti ćeš plakati jer više nećeš imati razloga da živiš?"
     On se nasmejao i odmahnuo glavom, i dalje je držeći za ruku. Malo kasnije je progovorio sasvim tiho. "Jesi li već išla do vatri Beltana da služiš Boginji?"
     "Ne", tiho je odvratila Morgana. "Ja sam devica sve dok Boginja to želi; najverovatnije do Velikog Braka... Vivijen mi još nije saopštila svoju ili Boginjinu volju." Pognula je glavu i pustila da joj kosa padne preko lica, postiđena pred njim, kao da može da joj pročita misli i da zna kako je žudnja prožima kao nagli plamen. Hoće li mu zaista prepustiti to čuvano devičanstvo ukoliko bude zatražio? Zabrana joj se ranije nije činila teška; sada, kao da se između njih nalazio plameni mač. Nastupilo je dugo ćutanje, dok su preko sunca prelazile senke, i nije bilo nikakvog zvuka sem zujanja sitnih buba u travi. Lanselet je konačno podigao ruku i privukao je, kako bi je blago poljubio, poljupcem koji je pekao kao vatra, u polumesec na čelu. Glas mu je bio blag i napet.
     "Svi bogovi zajedno zabranjuju mi da zađem u ono što je Boginja označila kao svoje, draga rođako. Smatram te svetom kao što je sama Boginja." Čvrsto ju je zagrlio; osećala je njegovo drhtanje i toliko duboku sreću da ju je obuzeo bol.
     Nikada ranije nije znala kako izgleda biti srećan, još od kako je bila malo i nerazumno dete; sreća je bila nešto čega se nejasno sećala iz vremena pre nego što ju je majka opteretila staranjem o mlađem bratu. A ovde, na Ostrvu, život je stremio u slobodne prostore duha i iskusila je zanos i ushićenje moći, baš kao i patnju i trpljenje bola i teškoća; ali nikada čistu sreću kao ovog trenutka. Sunce kao da je jasnije sijalo, oblaci su se kretali preko neba kao ogromna krila u blistavom, svetlucavom vazduhu, svaki pupoljak deteline u travi sijao je svojom unutrašnjom svetlošću, sjajem koji kao da je zračio i iz nje. Videla je svoj odraz u Lanseletovim očima i znala je da je lepa, i da je on želi, i da su njegova ljubav i poštovanje toliki da će bez razmišljanja suzbiti tu želju. Osećala je da je svet prepun radosti.
     Vreme se zaustavilo. Lebdela je u oduševljenju. On joj je samo gladio obraz, dodirom nežnim kao paperje, i nijedno od njih nije želelo više. Poigravala se njegovim prstima, osećajući žuljeve na dlanovima.
     Posle dosta vremena, on ju je privukao uz sebe i pokrio je svojim plaštom. Ležali su bok uz bok, jedva se dodirujući, puštajući da se moć sunca, zemlje i vazduha kreću kroz njih u potpunom skladu, i ona je utonula u san bez snova u kome je i dalje bila svesna njihovih prepletenih prstiju.
     Činilo joj se kao da su nekada, vrlo davno, već ležali ovako, zadovoljni, bezvremeni, u beskonačnom radosnom miru, kao da su deo uspravljenog stenja koje će zauvek stajati tu; kao da su oboje iskusili i zapamtili da su bili ovde. Kasnije se probudila i videla da on još spava, i sedela je pamteći svaku crtu njegovog lica uz silnu nežnost.
     Kad se probudio, već je prevalilo podne; nasmešio joj se i protegnuo se kao mačak. Još je bila zaokupljena radošću kad je progovorio. "Idemo dole da lovimo barske ptice. Voleo bih da se pomirim sa majkom - toliko sam srećan da ne mogu da podnesem pomisao na svađu sa bilo kojim stvorenjem danas, ali možda će nam duh prirode poslati neku pticu kojoj je suđeno da postane večera..."
     Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. "Povešću te na mesto gde ptice love, i ako je to volja Boginje, nećemo uloviti ništa, pa ne treba da se osećamo krivi što ćemo im izmeniti sudbinu. Ali tamo je vrlo blatnjavo, i moraću da ponovo zadignem haljinu. Da li bacaš štap kao Pikti, ili imaš male otrovne strele, ili ih vrebaš da im zavrneš vrat?"
     "Mislim da najmanje pate ako se brzo uhvate u mrežu i ako im se smesta slomi vrat", zamišljeno je rekao Lanselet, a ona je klimnula glavom.
     "Doneću mrežu i zamku..."
     Nisu nikoga videli dok su silazili niz Tor, prešavši za nekoliko minuta put kojim su se penjali više od sata. Morgana je ušla u kućicu gde se čuvao pribor za lov i iznela mrežu i zamku; tiho su pošli obalom i našli trsku na daljem kraju Ostrva. Izuli su se i zagazili u vodu, krijući se u trsci i šireći mreže. Nalazili su se u ogrmomnoj Torovoj senci, i bilo je hladno; vodene ptice već su počele da se spuštaju u lov. Trenutak kasnije začulo se otimanje i leptršanje ptice, koja se zaplela nogama u Morganinu zamku; ona je brzo prišla, uhvatila je i slomila joj vrat. Uskoro je i Lanselet uhvatio jednu, pa još jednu; vezali su im vratove zajedno trakom od trske.
     "Dosta je", rekao je on. "Ovo je dobar sport, ali na ovakav dan radije ne bih više ubijao bez potrebe, a ovde je jedna ptica za majku i dve za Merlina. Hoćeš li i jednu za sebe?"
     Odmahnula je glavom. "Ja ne jedem meso", rekla je.
     "Tako si sićušna", odgovorio je, "da ti verovatno ne treba mnogo hrane. Ja sam krupan i brzo ogladnim."
     "Jesi li i sad gladan? Još je prerano za većinu bobica, ali možda ćemo naći malo gloginja od zimus..."
     "Ne", rekao je, "ne sada; večera će mi više prijati ako malo izgladnim." Popeli su se na obalu, natopljeni vodom. Morgana je svukla kožnu tuniku kako bi je osušila na žbunju, jer bi se inače ukrutila, a skinula je i suknju, ocedivši je od vode, i stajala je, ne razmišljajući o tome, u rublju od nebeljenog lana. Našli su mesto gde su ostavili cipele, ali se nisu obuli, nego su seli u travu, ćutke se držeći za ruke i gledajući ptice kako plivaju, povremeno isturivši rep kako bi zaronile za ribom.
     "Kako je mirno", rekao je Lanselet. "Kao da smo jedini na svetu, van vremena i prostora i daleko od svih briga i nevolja, od svih bitaka, kraljevstava i problema..."
     Morgani glas je zadrhtao kad je shvatila da se ovo zlatno vreme mora završiti. "Volela bih da ovaj dan potraje zauvek!"
     "Morgana, zar plačeš?" zabrinuto ju je upitao.
     "Ne", brzo je odgovorila, stresavši izdajničku kap sa trepavica, pri čemu se svet za trenutak zaogrnuo duginim bojama. Nikada nije umela da plače; nije prolila nijednu suzu zbog straha ili bola, tokom svih ovih godina obuke za sveštenicu.
     "Rođako... Morgana," rekao je i zagrlio je, gladeći joj obraz. Okrenula se i privila se uz njega, zagnjurivši mu lice na grudi. Bio je topao; osećala je otkucaje njegovog srca. Malo kasnije on se sagnuo i prstom joj podigao bradu, i usne su im se spojile.
     "Voleo bih da nisi obećana Boginji", šapnuo je.
     "I ja", tiho je rekla.
     "Hodi, hodi - pusti da te zagrlim, ovako - zakleo sam se da naću... navaljivati."
     Sklopila je oči; više nije marila. Zavet joj se činio udaljen hiljadu milja i hiljadu godina, i nije je uplašila čak ni pomisao na Vivijenin bes. Godinama kasnije, pitala se šta bi se desilo da su ostali tako makar još nekoliko minuta; nesumnjivo bi Boginja, u čijim rukama su se nalazili, učinila sa njima po svojoj volji. Ali čim su im se usne ponovo spojile, Lanselet se malo ukočio, kao da je čuo nešto gotovo nečujno.
     Morgana se odvojila od njega i sela.
     "Šta je to, Morgana?"
     "Ne čujem ništa", rekla je, napinjući se da čuje još nešto sem pljuskanja vode u Jezeru, vetra u trsci i riba koje su povremeno iskakale iz vode. I onda ga je čula, nalik na tih uzdah... kao da neko plače.
     "Neko plače", rekao je Lanselet i brzo ustao. "Tamo... neko je povređen ili se izgubio, zvuči kao devojčica..."
     Morgana je brzo pošla za njim, bosonoga, ostavivši tuniku i suknju na grmlju. Bilo je sasvim moguće da se neka mlada sveštenica izgubi ovde, mada one ne bi smele da napuštaju okolinu Kuće Devojaka. No, devojčice su devojčice, i ponekad i one krše pravila; jedna starija sveštenica rekla je jednom da je Kuća Devojaka predviđena za one devojčice koje u životu znaju samo da prosipaju stvari, kvare ih i zaboravljaju, sve dok ne prospu, ne pokvare i ne zaborave sve što mogu, i time načine u životu malo mesta za mudrost. A sada, kad je Morgana postala prava sveštenica, počela je da podučava mlađe, i ponekad joj se činilo da je stara sveštenica bila u pravu: ona sigurno nije bila tako glupa i praznoglava kao devojčice koje su sada obitavale u Kući Devojaka.
     Pošli su za zvukom. Bio je nejasan, čas se sasvim gubio, čas se sasvim jasno čuo. Sa Jezera je počela da se navlači magla, i Morgana nije bila sasvim sigurna je li to obična magla zbog vlage i zalaska sunca, ili spoljašnja magla plašta koji je okruživao magično ostrvo.
     "Tamo", rekao je Lanselet, naglo skrenuvši u maglu. Morgana je pošla za njim i ugledala nejasnu priliku devojčice, stopljenu sa senkama, kako stoji u vodi do članaka i plače.
     Da, shvatila je Morgamna, zaista je tamo; a potom, ne, ovo nije sveštenica. Bila je veoma mlada i neverovatno lepa; bila je sva bela i zlatna, kože boje slonovače sa samo malo prizvuka korala, očiju plavih kao nebo, dugačke, plave, blistave kose koja je sijala u magli kao živo zlato. Imala je belu haljinu koju je bez uspeha pokušavala da sačuva od vode. I nekako je uspevala da lije suze bez ružnog izobličavanja lica, pa je i tako uplakana izgledala lepše nego ikada.
     "Šta se desilo, dete?" upitala je Morgana. "Jesi li se izgubila?"
     Devojčica se zapiljila u njih kad su joj se približili. "Ko ste vi?" šapnula je. "Mislila sam da me niko neće čuti - dozivala sam sestre, ali niko me nije čuo, a onda je zemlja počela da se kreće, i mada je prvo bila čvrsta, iznenada sam se našla ovde u vodi, i trska je bila svuda oko mene, i plašila sam se... Kakvo je ovo mesto? Nisam ga nikada ranije videla, a u manastiru sam već skoro čitavu godinu..." I pri tom se prekrstila.
     Morgana je shvatila šta se desilo. Veo se istanjio, što se ponekad dešavalo na mestima vrlo zgusnute moći, a devojčica je nekako bila dovoljno osetljiva da bude svesna toga. To se zbivalo, ponekad, kao trenutna vizija, pa je neko mogao da vidi drugi svet kao senku ili kratko priviđenje; ali proći u drugi svet, to se retko dešavalo.
     Devojčica je pošla ka njima, ali močvarno tlo ugnulo se pod njenim nogama, i ona je preplašeno zastala.
     "Budi mirna", nežno je rekla Morgana. "Ovde je tlo malo nesigurno. Ja poznajem staze i pomoći ću ti, mila."
     Ali tek što je pošla, pružene ruke, Lanselet ju je pretekao, podigao devojčicu i preneo je na suvo.
     "Cipele su ti mokre", rekao je, jer zaškripale su kad ju je spustio. "Izuj ih da se osuše."
     Začuđeno ga je pogledala; prestala je da plače. "Baš si jak. Čak ni moj otac nije toliko jak. A mislim da sam te negde već videla."
     "Ne znam", rekao je Lanselet. "Ko si ti? Ko ti je otac?"
     "Moj otac je kralj Leodegranc", rekla je, "ali ja sam ovde u školi, u manastiru..." glas joj je opet zadrhtao. "Gde je manastir? Nigde ne vidim zgrade, čak ni crkvu..."
     "Nemoj plakati", rekla je Morgana, prišavši, i devojčica je malo ustuknula.
     "Jesi li ti od vilinskog naroda? Imaš taj plavi znak na čelu..." podigla je ruku i ponovo se prekrstila. "Ne", sumnjičavo je rekla, "ne možeš biti demon, jer nisi nestala kad sam se prekrstila, a sestre kažu da demoni tada nestaju - ali si mala i ružna kao oni iz vilinskog naroda..."
     Lanselet ju je prekinuo. "Ne, nijedno od nas nije demon, i mislim da bismo mogli da te odvedemo nazad do manastira." Morgana je, preneražena, primetila da on gleda nepoznatu devojčicu onako kako je do pre nekoliko minuta gledao nju, sa ljubavlju, željom, gotovo obožavanjem. Sad se obratio Morgani. "Možemo joj pomoći, zar ne?" upitao je. Morgana je tad ugledala sebe onako kako je morala izgledati Lanseletu i neobičnoj zlatnoj devojčici - sitna, tamnoputa, sa varvarskim plavim znakom na čelu, blatnjava do kolena, nepristojno obnaženih ruku, raspuštene kose. Mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Morgana od Vila. Tako su je zadirkivali još od detinjstva. Osetila je nalet mržnje prema samoj sebi, prezira prema svom sitnom, tamnoputom telu, polunagim udovima, blatnjavoj odeći. Zgrabila je suknju sa žbunja i navukla je, iznenada svesna svoje nagosti; potom se umotala u prljavu tuniku. Za trenutak, dok ju je Lanselet gledao, osetila je da sad i njemu izgleda kao ružna, varvarska tuđinka; ovo prekrasno zlatno stvorenje pripadalo je njegovom svetu.
     Prišao je devojčici i nežno je uzeo za ruku, uz naklon pun poštovanja. "Hodi, odvešćemo te nazad."
     "Da", tupo je rekla Morgana. "Pokazaću vam put. Pratite me, i budite tik iza mene, jer tlo je nesigurno i mogli biste se zaglibiti." Na trenutak je bila u iskušenju da ih oboje odvede u neprolaznu močvaru - mogla je to, znala je put - i da ih tamo ostavi, neka se udave ili neka zauvek lutaju kroz maglu.
     "Kako se zoveš?" upitao je Lanselet.
     "Ime mi je Gvenvir", odgovorila je devojčica, a Lanselet je uzvratio mrmljanjem. "Kakvo ljupko ime, prikladno za gospu koja ga nosi." Morgana je osetila nalet tolike mržnje da je mogla da se onesvesti. Znala je da će je osećati do smrti, i u tom trenutku iskreno je poželela da umre. Dan je sasvim izbledeo, pretvorio se u maglu, kaljugu i ružnu trsku, i sa njim je nestala sva njena sreća.
     "Hodite", rekla je olovnim glasom, "i pokazaću vam put."
     Kad se okrenula da pođe, začula ih je kako se uglas smeju i upitala se, uz novi nalet mržnje, da li se smeju njoj. Čula je Gvenvirin detinji glas. "Ali ti ne spadaš na ovo užasno mesto, zar ne? Ti ne izgledaš kao neko od vilinskog naroda, nisi mali i ružan."
     Ne, pomislila je Morgana, nije, on je divan, a ja - ja sam mala i ružna. Reči su joj opekle srce; zaboravila je da liči na Vivijen, i da je za nju Vivijen lepa. Čula je Lanseleta kako odgovara: "Ne, ne, voleo bih da se vratim sa tobom - zaista bih - ali obećao sam da ću večerati sa nekim rođacima, a majka se već ionako ljuti na mene; ne želim da se i stari gospodin naljuti - Ali ne, ja ne pripadam Avalonu..." i trenutak kasnije: "Ne, ona je... pa, rođaka moje majke, ili nešto slično, poznajemo se od detinjstva, to je sve." I sada je znala da govore o njoj. Znači, tako brzo se sve što je bilo između njih pretvorilo u daleku rodbinsku vezu. Borila se da savlada suze, od kojih joj se grlo bolno steglo, znajući da bi, ako zaplače, izgledala još ružnija, i zakoračila je na suvo. "Eno tamo tvog manastira, Gvenvir. Pazi da se držiš staze, li ćeš se ponovo izgubiti u magli."
     Primetila je da devojčica drži Lanseleta za ruku. Morgani se činilo da ju je jedva pustio. "Hvala ti, oh, hvala ti!" rekla je devojčica.
     "Treba da zahvališ Morgani", podsetio ju je Lanselet. "Ona poznaje puteve koji vode u Avalon i iz njega." Devojčica ju je plašljivo, postrance pogledala i lako se naklonila. "Zahvaljujem ti, gospodarice Morgana."
     Morgana je duboko udahnula i ponovo navukla plašt sveštenice, sa čarolijom koju je mogla da prizove kad god poželi; uprkos prljavoj i poderanoj odeći, bosim nogama, mokroj i raščupanoj kosi, znala je da sada izgleda visoka i veličanstvena. Načinila je gest blagoslova i okrenula se, ćutke, pozvavši Lanseleta pokretom ruke. Znala je, mada nije videla, da su se u devojčicine oči vratili čuđenje i strah, ali je ćutke pošla, bešumno klizeći tlom kao prava sveštenica Avalona. Lanseletovi koraci, nesigurni, pratili su njene bešumne.
     Trenutak kasnije se osvrnula, ali magla se sklopila i devojčica je nestala u njoj. Lanselet je progovorio uzdrhtalim glasom. "Kako si to učinila, Morgana?"
     "Šta sam učinila" upitala je.
     "Odjednom si izgledala kao... kao... kao moja majka. Bila si visoka, daleka i izdvojena i - nisi bila sasvim stvarna. Kao ženski demon. Uplašila si sirotu devojčicu, nije trebalo to da uradiš!"
     Morgana se ugrizla za jezik, opet besna. Odgovorila je dalekim i zagonetnim glasom. "Rođače, ja sam to što jesam", i okrenula se, požurivši stazom ispred njega. Bila je smrznuta, umorna i puna unutrašnje mučnine; čeznula je za samoćom u Kući Devojaka. Lanselet je izgleda prilično zaostao za njom, ali više joj nije bilo važno. Odavde može i sam da nađe put.