---

~ Епархија врањска ~

---

Историја

Римљани су освојили ову област од Дарданаца, дошли су као многобошци. Постепено између дошљака и староседелаца било је у првим вековима и хришћана. Римски многобожачки цареви гонили су хришћане и убијали их. Но хришћанство се ширило потајно и број се хришћана повећавао.

У првој половини 6. века Врање и врањска жупа потпадали ду под духовну власт Липљанске епархије, која се налазила у оквиру Архиепископије Јустинијана Прима, коју је основао цар Јустинијан 535. године. Стари римски град Улпијана, данашње Липљане, обновљен је доцније под именом Јустинијана Секунда. То је био главни град Дарданије на путу од Скадра и Љеша до Ниша.

Борба римских царева и западних епископа, с једне стране, и источних епископа и царева с друге стране, о превласт на Балкану трајала је до 732. године, када је византијски цар Лав III Исавријанац потчинио цело источно подручје Балкана под црквену и политичку власт Цариграда. После тога настаје постепено формирање словенске црквене и политичке власти.

У повељи византијског цара Василија II, из 1019. године, помиње се град Вратиос, коме име означава област или жупу Врање, као и град Врање у тој области. Тај град и та област потпали су под духовну власт Епархије приштинске.

На домаку града Врања, на неколико десетина километара, тече река Пчиња. Изнад ње уздиже се планина Козјак. У првој половини 11. века, у богатству и природним лепотама планине и жубораве реке Пчиње, развио се у тишини пустињачки монашки живот. Представник тога строгог начина монашког живота био је Свети отац Прохор Пчињски. Он представља пример који показује да се у то време у пределима жупе Врање хришћанство увелико било развило.

Српски жупан Вукан, син великог српског жупана Стевана Немање, присајединио је српској држави од Византинаца врањски предео 1193. године, али за кратко време. Врање се од тада помиње у летописима као прво место које су Срби преузели од Византије.

Свети Сава у животопису свога оца Стевана Немање — Симеона Мироточивог, набрајајући места и пределе које је његов отац прикључио српској држави, пише: “А приложи ка земљи свога отачаства област нишавску до краја. Липљан и Мораву звано Врање.”
Саборни храм Свете тројице

У Хрисовуљи цара краља Милутина од 1321. године, Врање и области Славиште, Злетово и Пијанац помињу се у саставу Липљанске епархије. Међутим, по мишљењу историчара др Радосава М. Грујића, ове се области тада сматрају привремено додељенима Липљанској епархији. После битке на Велбужду (1330) Врање је вероватно враћено Скопљу, заједно са областима Славишта и Злетова. Од скопских епископа за време краља Милутина познат је само један епископ, по имену Стефан.

Када је 1340. године у Скопљу Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Скопска епископија је проглашена митрополијом, а основане су и још неке епископије.

“Да ли је на том сабору донесено решење и о оснивању Врањске епархије у области скопске митрополије, коју такође доцније сретамо, не може се ништа поуздано рећи”, каже наш историчар др Радосав Грујић. Он претпоставља да је такође решење могло бити донето на неком доцнијем сабору о чијем раду се мало зна.

Најстарији помени

Црквени историчар и епископ Никанор Ружичић у својој историји о српској цркви пише да је седиште прво било у Кончулу, а касније у Врању.

Књижевник Ђура Даничић у своме познатом речнику на слово К пише да се место Кончул налази на левој обали Биначке Мораве, “више вароши Врање”, а близу села Трновца. Исто тако речено је да се област ове епархије налази између Гњилана и Врања. Овако га је локализовао у својем делу и на мапи и путописац Ханс.

У летописима за време краља Милутина Кончулска епископија се помиње као епархија српске краљевине. О њеним границама и епископима не може се ништа поуздано рећи јер немамо јасних историјских података.

Књижевник Милан Ђ. Милићевић каже: “За Турака Врање је имало свога владику”.

Путописац Ф. Каниц каже у опису града Врања да су хришћани остали верни хришћанству, па и поред тога Турци су овом старом епископском граду, окруженом лепим воћњацима и виноградима, дали оријентални печат.

Путописац Сретен Л. Поповић бележи одмах по ослобађању Врања 1878. године “... да је у Врању била епископска столица”.

Др Радосав Грујић, историчар, каже: “Доцније постала је посебна епископија за област Врања”. Он у написима и заглављу пише “Врањска епархија”.

Кад је Врање први пут добило викарног епископа не би се могло рећи без писаних докумената. У синђелији митрополита Климента, писаној грчким језиком 1550. године, написано је да је посвећен за митрополита Скопља, Врања и Жиглигова. У њој се прети анатемом сваком оном ко му се не би хтео покоравати.

У поменику призренског манастира Свете Тројице, после обнављања Пећке патријаршије 1557. године, помиње се епископ Софроније као викар скопског митрополита 1565. године. Белешка гласи: “И ту се обрете всеосвјашћени митрополит Методије и всеосвјашћени епископ врањски кир Софроније при игуману Мартирију”.

У поменику Пећке патријаршије из 1612. године помиње се “епископ Јосиф Вранја”.

Скопска митрополија и Нишка епархија

Од 1847. до 1865. године у Врању се, као викарни епископ скопског митрополита Јоакима, налазио митрополит Пајсије. Остао је запамћен као добротвор српске просвете, између осталог и због тога што се преко свог титулара, митрополита Јоакима, залагао да се у Скопљу отвори српска богословија још од 1854. године. Он је троносао врањску Саборну цркву 1858. године.

У Врању је владика Пајсије поред цркве подигао зграду коју је народ називао митрополија. После ослобођења Врања 1878. године дошао је у Врање и том приликом купио од кћери бившег врањског паше Хусеина најлепшу и највећу кућу у Врању и поклонио је врањској општини за школу. За личност владике Пајсија везује се и име вароши “Владичин Хан”, која се налази на Јужној Морави, двадесетак километара северно од Врања. Ова варош је добила име по механи која је некад постојала на месту где је данас центар Владичиног Хана и која је некад била власништво владике Пајсија.

Након 1878. године Врање је ослобођено од Турака, заједно са делом Скопске митрополије. Ослобођени део скопске митрополије придодат је 1882. године Нишкој епархији и са малим прекидом у ратним годинама, све до 1. марта 1932. године остао је у њеном саставу.

Од 1. марта 1932. године, срезови: Босиљградски, Масурички, Пољанички и Пчињски издвојени су из састава Нишке епархије и припојени Скопској митрополији. Стицајем ратних околности, после завршетка Другог светског рата ово подручје Скопске митрополије егзистира под именом “део епархије скопске” све до 30. маја 1975. године када Свети архијерејски сабор Српске православне цркве доноси одлуку о обнови Врањске епархије са седиштем у Врању.

Обнова

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је 30. маја 1975. године одлуку о обнављању Православне епархије врањске, са седиштем епископа у Врању. У састав ове епархије ушла су и намесништва: Пчињско, са седиштем архијерејског намесника у Врању, Масуричко-пољаничко, са седиштем архијерејског намесника у Владичином Хану, Босиљградско, са седиштем архијерејског намесника у Босиљграду и Прешевско са седиштем архијерејског намесника у Бујановцу.

Обновљена епархија се привремено налазила под административном и духовном влашћу епископа Нишке епархије, др. Јована Илића, а потом, после смрти епископа Јована 1975. године, под влашћу новоизабраног епископа нишког Иринеја Гавриловића. 1. јуна 1978. године изабран је за (првог) епископа ове обновљене епархије од стране Светог архијерејског сабора Доментијан Павловић, архимандрит и ректор Богословије Светог Саве у Београду.

На сам дан устоличења новоименованог епископа Врањске епархије, Доментијана, 24. септембра 1978. године, завршена је изградња епископског двора и извршено освећење истога. Тако је након нешто мање од две године окончано дело које је 15. децембра 1976. године започео владика Иринеј, онда епископ нишки и администратор Врањске епархије, када је положио камен темељац за изградњу новог дома.

Епископ Доментијан одмах по устоличењу оснива Црквени суд Врањске епархије и поставља свога заменика и секретара. Такође оснива Епархијски управни одбор Врањске епархије и Епархијски савет.

Плодан архипастирски рад епископа Доментијана био је прекинут ненаданом смрћу 2. јула 1983. године. Владика је доживео саобраћајни удес на путу између Марковца и Велике Плане. И он и ђакон који је возио ауто пребачени су због тешких телесних повреда на неурохируршку клинику у Београду. Ђакон је преминуо истога дана, а владика дан после. Сахрањен је у врањској Саборној цркви, у северозападном делу храма.

До избора новог епископа Врањске епархије истом је администрирао епископ нишки Господин Иринеј. Нови епископ Епархије врањске постао је дотадашњи епископ моравички, господин Сава (Андрић). За епископа моравичког хиротонисан је на Духове 20. јуна 1982. године, а за епископа врањског устоличен је на Духовски понедељак, 11. јуна 1984. године.

На основу књиге проте Петра В. Гагулића "Прилог историји Врањске епархије"

Епископи Епархије врањске од обнове

    Епископ врањски Доментијан Павловић (1978—1983)
    Епископ врањски Сава Андрић (1983—1992)
    Епископ врањски Пахомије Гачић (од 1992)

Преузето са: Википедиа

Манастир Светог Оца Прохора Пчињског, код Кленика

 

Оснивање и историја манастира

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком ХI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976.-1025.) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067.-1071.), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у ХI веку или почетком ХII столећа.

И поред свега, тада добро настањену и богату област Врања су многи нападали. Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180.-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему. Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да ''САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ'', што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309.-1316.)

Многе ствари су се издогађале у овоме манастиру, а и између турског и српског народа, те је тек 1912. године после ослобађања ових јужних крајева предат Србији.

Манастиркси комплекс - Цркве и манастири
   

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна ''Врањска'' капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде ''Митрополије'' одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба св. Прохора Пчињског.

Цркве

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Простетитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Западна половина Милутинове доградње тада новога храма је нестала у обнови крајем ХIX века, остављајући нас у недоумици како је храм у целости изгледао. Вероватно је, као и већина једновремених цркава настала по византијском стилу, због њеног тадашњег утицаја, као једнобродна црква. Прозори издужени и лучно засведени, у првобитном облику сачувани су на северној и источној страни.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ХVI века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Као руком судбине, по трећи пут у својој историји стару светињу обгрлила је и надвисила нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника. Изнад самих врата налази се мермерна плоча на којој пише:



Овај манастир окружују 4 конака и то:

   1. Краљевски конак из 1912. године
   2. Северни конак из 1891. године
   3. Тзв. Митрополија (за мало уваженије госте, као митрополите) из 1890. год.
   4. Нове,''Врањске зграђе'', саграђене у периоду од 1854. до 1862. године, јединствени пример манастирских конака у Србији.

Сликарство

Вишевековну историју манастира живописно осликава сачувана фреско декорација. Зидне слике, пажљивом посматрачу на особен начин саопставају своју прошлост, али и разоткривају све чари узвишено лепог које, истина је, још једино можемо наћи у савршенству и надмоћној зрелости византијског сликарства.

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309.-1316.). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, св. Данило Столпник и св. Архиђакон Стефан, св. Кирило Александријски и св. Климен Охридски, св. Никола и св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488./9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Ризница је веома мала у односу на шта се то пре сматрало једном од највећих, и са много књига. Стол из 1605./6. (сада у Археолошком музеју у Скопљу), иконостас, а данас остатак двери, исто у музеју, и дуборезано Распеће у манастирској ризници. Пожар је једноставно и уништио највећи део библиотеке и ризнице овога манастира 1841, те је и већина млађих икона, књига из ХIX века. После овога, манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона св. Прохора Пчињског (118цм х 85цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Заиста, и ова тако мала ризница, фреске и сам манастир сведочи о значајности овога манастира на овоме поднебљу, његов значај и у уметности и опису живота житеља ове области. Амин.

Манастир Светог архиђакона Стефана, код Горњег Жапска

Црква Светог Стефана у манастиру Горње Жапско припада Врањској Епархији. Пут је у солидном стању, а до црквице треба једно 45 минута вожње од Врање. Манстир је обновњен у претходниј деценији на темељима старе цркве из 18. века. Данас је ово женски манастир.

Манастир Светог великомученика Пантелејмона, код Врања

Лепчински манастир са црквом Светог великомученика Пантелејмона спомиње се у Пчињском поменику као метох манастира Светог Прохора Пчињског. Судећи према остацима зидног сликарства, у олтарском простору, црква је подигнута у време турске власти. Храм је обновљен у деветнаестом веку. На основу записа из 1846. године, у ком се говори о рукоположењу једног ђакона из манастира Светог Пантелејмона, види се да је манастир био активан. Наводи се да је црква била оправљана 1852. године.

Од материјалних остатака који сведоче о старости манастира сачувани су:

-    један камен који се налазио у темељу претходне грађевине где се налази датум 08. јул 1885. године. Сада се налази испред цркве са јужне стране;

-    део катапетазме на којој је записана 1886. година.

Подаци о времену изградње западног постројења се не поклапају за неколико година. У сваком случају, ради се о трећој или самом почетку четврте деценије двадесетог века. Тада је порушен западни зид и дозидана припрата са осмоугаоном кулом звоника. Убрзо након тога дограђен је јужни анекс. У новијим преправкама цркве порушен је овај звоник, јер је био склон паду. Данас се са јужне стране налази звоник дрвене конструкције.

Окупатори су запалили манастир 1944. године. Том приликом спаљене су манастирске зграде, а архива уништена. Манастир је почетком двадесетих година обновљен. Приликом обнове подигнут је нови конак по фотографијама старог.

Године 1993. поново је заживео манастир. Кратко време у њему су живели монаси, а сада у њему обитавју монахиње. Лепчински манастир и данас је метох манастира Свети Прохор Пчињски.   

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, у овој светињи данас обитава 10 монахиња и 5 искушеница, које даноноћно узносе молитве, чувајући благољепије дома Божијег. Светој Литургији сваке недеље и празницима у овој светињи присуствује велики број верника, а тако је било и на празник Ваведења Пресвете Богородице.

Сви они који убудуће буду имали на уму да посете овај извор духовности, несебичне љубави и гостопримства биће им омогућен лакши долазак у манастир,  јер су у току радови на асфалтирању прилазног пута у дужини од 5 километара, заслугом великог броја добротвора, како из овог краја, тако и из целе Србије.

Манастир Светог пророка Илије, код Лепенице

Манастир је веома стар, саграђен је у раном средњем веку на простору тадашње велике византијске
државе. Никад није рестауриран. Иконе које су насликане чистим природним бојама почеле су да пропадају јер нису заштићене. Кров на манастиру је јединствен јер је прекривен каменим плочама што је реткост за манастире у овим крајевима. Пут до манастира иако је пар пута насипан веома је лош и зарастао у шибљу. Људи га највисе посећују на његов празник (2.август) када су и врата манастира широм отворена. Црква и монаси покушавали су да га населе, али због недостатка новца до сада то нису урадили, манастир нема свој конак.

---

~ Епархија горњокарловачка ~

---

Историјат

Горњокарловачка епархија обухвата просторе Баније, Кордуна, Лике и Крбаве, Горског Котара, затим, сјеверну Хрватску и Истру. Свој назив је добила по Карловцу, граду у којем је сједиште Горњокарловачке епархије. Срби ове просторе насељавају још од 15, а нарочито првих деценија 16. вијека. Главна станишта су им Жумберак и Бела Крајина, а потом насељавају просторе око Гомирја и Горски Котар. У време турске управе средњом Ликом (1528—1699), на личке врлети долазе Срби из Далмације, а Крбаву насељава српски живаљ из Босне. Многи од њих прелазе одавде на аустријску територију, односно на просторе Војне крајине.

Током 16. вијека, духовни надзор над православним Србима овог подручја врше дабробосански митрополити. Једно вријеме сједиште ове митрополије је у манастиру Рмњу, на босанско-далматинско-личкој тромеђи. Када су крајем 17. вијека ослобођени дијелови Лике, Баније и Крбаве, који су до тада били под турском влашћу, основана је за ове крајеве 1695. године посебна Карловачко-зринопољска епархија. Први архијереј ове епархије био је избјегли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић (1696—1712).

Архијерејска намјесништва

Данас Епархију горњокарловачку сачињавају пет архијерејских намјесништава: Глинско, Карловачко, Костајничко-дворско, Личко и Плашчанско.

Архијерејско намјесништво глинско обухвата Бачугу, Блатушу, Блињу, Бовић, Бојну, Брезово Поље, Бузету, Влаховић, Вргинмост, Глину, Велики Градац, Мали Градац, Драготину, Јабуковац, Кирин, Доњи Класнић, Обљај, Перну, Петрињу, Глинску Пољану, Мајске Пољане, Славско Поље, Стипан, Топуско, Хајтић, Чемерницу и Велики Шушњар.

Архијерејско намјесништво карловачко обухвата Бувачу, Вељун, Војнић, Горњи Будачки, Доњи Будачки, Дуњак, Карловац, Коларић, Крстињу, Кордунски Љесковац, Мариндол, Машвину, Мочила, Перјасицу, Полој, Примишље, Радовицу, Садиловац, Сјеничак, Скрад Горњи, Слуњ, Слушницу, Тоболић, Требињу, Тушиловић, Утињу и Цвијановић Брдо.

Архијерејско намјесништво костајничко-дворско обухвата Брђане, Вукошевачке Брђане, Шамарицу, Велика Градусу, Двор, Дрљаче, Дубицу, Живају, Жировац, Јавницу, Јаворањ, Јошавицу, Комоговину, Костајницу, Кукурузаре, Љубину, Меминску, Меченчане, Рујевац, Свиницу, Слабињу, Старо Село, Утолицу, Црквени Бок, Шаканлије и Шегестин.

Архијерејско намјесништво личко обухвата Бјелопоље, Лучане, Брлог, Брувно, Бунић, Висућ, Вребац, Врело Коренице, Водотеч, Горње Врховине, Доње Врховине, Госпић, Грачац, Дабар, Дебело Брдо, Дивосело, Добросело, Дољани (Доњи Лапац), Дољани (Оточац), Залужницу, Зрмању, Јошане, Комић, Кореницу, Косињ, Крбавицу, Доњи Лапац, Мазин, Медак, Мекињар, Могорић, Мутилић, Небљусе, Осредце, Острвицу, Оточац, Личко Петрово Село, Плочу, Подлапачу, Попину Велику, Почитељ, Прибудић, Радуч, Сењ, Смиљан, Срб, Средњу Гору, Студенце, Горњу и Доњу Сувају, Швицу, Широку Кулу, Шкаре и Штикаду.

Архијерејско намјесништво плашчанско обухвата Дрежница, Горње Дубраве, Дубраве, Јасенак, Личку Јесеницу, Муњаву, Огулин, Перој, Плашки, Поникве, Пулу, Ријеку, Српске Моравице, Тржић и Цриквеницу.

Манастири Горњокарловачке епархије: Гомирје код Огулина и Пресвете Богородице Тројеручице Доњи Будачки код Карловца.

Епископи

Горњокарловачки епископи:

    Атанасије Љубојевић (1688—1712),
    Данило Љуботина (1713—1739),
    Павле Ненадовић (1744—1748), администрирао епархију (1748—1749)
    Данило Јакшић (1751—1771),
    Јосиф Стојановић (1771—1774),
    Петар Петровић (1774—1784),
    Јован Јовановић (1783—1786),
    Генадије Димовић (1786—1796),
    Стефан Авакумовић (1798—1801),
    Петар Јовановић Видак (1801—1806),
    Мојсије Миоковић (1807—1823),
    Лукијан Мушицки (1828—1837),
    Евгеније Јовановић (1839—1854),
    Сергије Каћански (1858—1859),
    Петар Јовановић (1859—1864),
    Лукијан Николајевић (1865—1872),
    Теофан Живковић (1874—1890),
    Михаило Грујић (1891—1914),
    Иларион Зеремски (1920—1931),
    Максимилијан Хајдин (1931—1936),
    Сава Трлајић (1938—1941),
    Никанор Иличић (1947—1951),
    Симеон Злоковић (1951—1990),
    Никанор Богуновић (1991—1999),
    Фотије Сладојевић, администратор епархије (2000—2004) и
    Герасим Поповић (од 2004).

Преузето са: Википедиа

Манастир Гомирје

Манастир Гомирје је најзападнији српски манастир у Европи. Налази се у Горском Котару у Републици Хрватској и припада Горњокарловачкој епархији Српске православне цркве.
У оквиру манастирског комплекса налази се храм Рожденија светог Јована Претече.

Историја

Манастир Гомирје је настао у време када су се формирала прва српска насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама крајем 16. века. Основан је 1600. године, а његови први градитељи били су калуђери који су дошли из манастира Крка и који су почели градњу манастира 1601. године. Током 17. века сви манастирски објекти били су саграђени од дрвета.

Почетком 18. века отпочињу припреме за изградњу зидане цркве и манастирског конака. Сазидана је 1719. године нова манастирска црква, а 1730. и манастирско здање са 12 келија и трпезаријом. На манастирском гробљу на Велику Госпојину 1747. године освештао је владика Павле Ненадовић, каснији карловачки митрополит, капелу посвећену Успенију Пресвете Богородице. На овај празник у Гоморју се од тада одржава велики народни сабор.

Култура и образовање

Манастир је своје најбоље раздобље имао током 18. века када је постао прворазредно културно и образовно средиште Срба у овом делу Хабзбуршке монархије. У Гомирју је деловала иконографска школа коју је установио Симеон Балтић и из које потичу многи иконостаси и иконе у црквама Горњокарловачке епархије. Овде је био развијен и преписивачки рад.

Током 19 века неколико еминентних и значајних особа је живело у Гоморју. Између осталих Јосиф Рајачић, митрополит и српски патријарх, Сава Мркаљ, реформатор српског писма, а накратко овде је на пропутовању боравио и Никола Тесла

Страдања и обнова

Најтежи период манастир је прошао у 20. веку. Током Првог светског рата био је претворен у логор за политички оптужене српске свештенике. У Другом светском рату усташе су 1943. године манастир запалиле. Само је остала демолирана манастирска црква. Игуман Теофан Косановић је убијен. Вредно културно благо и библиотека пренети су у Загреб где се и данас налазе. После Другог светског рата обновљена је манастирска црква, а од 1967. и цео манастирски комплекс.

Манастир Пресвете Богородице Тројеручице Доњи Будачки

Четврти манастир у епархији Горњокарловачкој, а уједно и један од најмлађих је манастир Пресвете Богородице Тројеручице – Горица у Доњем Будачком. Манастир је смештен између потока Радоњe и реке Коранe у предивнoм крајолику Кордуна, који својом конфигурацијом неодољиво подсећа на Шумадијске пределе. У близини манастира је стари град Горица, по племићима досељеним из Лике касније назван Будачки. Изградња православног храма у овом месту је везана за досељавање православних Срба на Кордун у места Вељун, Скрад Горњи и Доњи Будачки, Војнић и друга места. Насељавања су вршиле крајишке власти, када су под притиском турских зулума Хрвати напустили ове крајеве. Услови за стално насељење Кордуна створени су крајем XVII века, након Велике сеобе Срба 1690. године у Будимске земље, под вођством Патријарха Арсенија III Чарнојевића.

До првих сеоба у места Горњи и Доњи Будачки дошло је 1685. године, када су их населиле 284 породице православних Срба са 2784 душе. Ова сеоба је везана за акцију карловачког капетана грофа Матије Штрасолда и Фрање Оршића. Православни Срби у ове крајеве нису насељавани због милосрђа и из сажаљења или симпатија према њима, насељавани су да би својим телима и као искусни војници бранили Аустријску царевину од упада Турака и турских ускока. Чим би за аустријску царевину, ситуација и вањско-политичке прилике биле побољшане одмах би се живот православних Срба у Аустрији погоршавао. Укидана би им била права и привилегије, које су добијали ради одбране аустријских граница, присиљавани су на унију и на плаћање десетине католичким бискупима, а православним епископима би биле забрањене посете својим свештеницима и верницима. Дакле, свако насељавање Срба у ове крајеве није било из алтруизма, него из користи. Срби ниједан педаљ земље нису добили на дар, све су платили скупо, најдрагоценијим средством плаћања, својом крвљу.

Насељавањем већег броја православних у Доњи Будачки и његову околину, код православних Срба јавила се потреба за оснивањем и подизањем своје богомоље. Како им прилике често нису биле наклоњене, а људска права им у аустријској царевини била често ускраћивана, тако им је било потребно доста времена и новца да добију дозволу за подизање свога храма. Не може се са прецизношћу тврдити када је храм у Доњем Будачком подигнут. О постојању православне цркве у Доњем Будачком, месту и локацији писали су многи историчари. С обзиром да се не зна тачна година подизања храма, а да се досељење православних у Доњи Будачки везује за 1685. имамо разлога веровати у податак да је православна богомоља на каменитој главици код древнога града Горице подигнута почетком 18. века. У прилог овоме говори и чињеница да су у оно доба православни верници, са којима су се досељавали и свештеници, убрзо по доласку на неко подручје, градили и храм где су се Богу молили. Лопашић у својој књизи „Карловац повиест и мјестопис града и околице“ под заглављем „о епархији карловачкој“ наводи да је Епископ Данило Јакшић у периоду свога владичанства од 1750-1771 године, између осталих саграђених цркава, и дрвени храм у Будачком заменио зиданим. Потврду за ову чињеницу налазимо још и у томе да је 1777. године Свети Синод Карловачке Митрополије, после укидања Костајничке Епископије, карловачку епархију разделио на котаре и протопрезвитеријате. Протопрезвитеријата је било девет, између осталог и Будаштански са седиштем у Доњем Будачком. Такође у шематизмима Епископије Горњокарловачке наилазимо на протоперзвитеријате међу којима је и будаштански. Касније је овај протопрезвитеријат пренесен у Карловац и назван карловачко намесништво.

У Другом светском рату, већина храмова Епископије Горњокарловачке је опљачкана, запаљена, а на крају и порушена. И манастирским храм Светих апостола Петра и Павла у Доњем Будачком задесила је иста судбина, запаљен је и порушен. Свештенство, монаштво и верни народ прогањани су и убијани на најсвирепији начин. Епископија горњокарловачка је препуна јама, стратишта и губилишта православних Срба, довољно је споменути само Шаранову јаму у Јадовну на Велебиту где је убијено и у јаму бачено 40132 православних Срба, са 73 свештеника и два Епископа. На Коларићу код Војнића спаљен је храм свете Петке заједно са 109 православних житеља овога краја. У храму Рођења Пресвете Богородице у Глини, поклано је, а потом запаљено заједно са црквом, 1564 недужних православних Срба. И недалеко од манастира у Доњем Будачком налази се масовна гробница у месту Иванић Јарак са 380 православних Срба које су убили Хрвати усташе.

Ни околности после Другог светског рата нису биле наклоњене и лагане, нарочито православном свештенству и верницима Српске православне цркве. Ради братства и јединства морало се ћутати о злочинима које су починиле хрватске усташе над православнима. Kомунистичке власти су прогониле свештенство, утамничавали их, црквена имовина је масовно одузимана, а забрањивана је била и обнова порушених храмова. У месту Тушиловић недалеко од манастира, комунистичке власти забраниле су Епископу Симеону да обнавља храм Светог пророка Илије, а манастирски храм Светих апостола, што се за дана изгради комунистички поданици су за ноћ рушили. Но и поред свих тих потешкоћа, залагањем владике Симеона горњокарловачког и свештеника Душана Пушкара, 1963. године храм Светих апостола Петра и Павла је довршен, освећен и стављен у богослужбену употребу.

После пада комунистичке владавине дошла је друга несрећа за српски православни народ и за његове светиње. Тек што су се почели опорављати од периода безбожне владавине тоталитарног режима, када се народ освестио и одлучио вратити се својој вери и цркви, дошао је рат. Године 1995, хрватска војска је протерала православно свештенство са својим народом са њихових вековних огњишта. Поједини храмови и манастири су тада опљачкани и минирани, поред Епископског двора у Карловцу миниран је и Саборни храм Светог Николаја Мирликјиског. Храмови у Госпићу и Петрињи су такође минирани и порушени, а десетине других црквених објеката је запаљено и опљачкано. Исте судбине је био и манастирски храм у Доњем Будачком и манастирски конак, који су опљачкани и девастирани.

По повратку свештенства и малобројног народа, крајем 90- их година 20. века, трудом протопрезвитера-ставрофора Душка Спасојевића и уз помоћ народа, отпочела је обнова, тада још парохијског храма и парохијског дома. Од тога времена црквени живот око ове светиње отпочиње да се одвија мање-више устаљеним поретком, али последице рата су неизбрисиве. Велики број православног народа који је 1995. године морао напустити своја огњишта није се вратио својим домовима. Повратници су већином старија популација, која има обезбеђену егзистенцију од својих раније зарађених мировина.

Епископ горњокарловачки Герасим парохијски храм Светих апостола Петра и Павла и пратеће објекте проглашава манастиром, Пресвете Богородице Тројеручице (посвећен чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице), која се прославља 25/12 јула. Од тада ова светиња наставља да живи са монаштвом, сведочећи истинску веру Христову и сабирајући око себе православни народ.

---

~ Епархија далматинска ~

Историја

Отоманско раздобље

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10. вијека. У 14. вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. године. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16. вијеку. Њу су извели Турци послије 1540., кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.

За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клиски и лички санџакат босанског пашалука. Стога је и Српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења Пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника — егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16. вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске.

Млетачко раздобље

Кад је 1699. и 1718. сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Далмацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (1712—1725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке, а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

Аустријско раздобље

Године 1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустријском провинцијом. Међутим, и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, и ако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног.

Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао рјешење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. 1810 постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пуљ и Перој, које су у 16. вијеку населили Срби из данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну обрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и при том је погинуо један од доведених професора (1821.). Венедикт Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827. је пензиониран.

Ускоро затим, 29/12 1828., дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премјештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште епископа из Шибеника у Задар (1841.). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеј Мутибарић (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Устројство православне далматинске цркве успјели су да изведу тек Др. Стефан Кнежевић (1853—1890) и Др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30. марта 1874. обје далматинске епископије (у Задру и у Котору) ушле су у састав нове буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије.

Југословенско доба

Послије ослобођења 1918., пошто је Задар потпао под Италију, сједиште далматинског епископа премјештено је у Шибеник док се у Сплиту не сазида српска црква и не уреди владичански двор.

Године 1920. било је парохија у цијелој Далмацији 106 (57 у сјеверној), са 298 цркава (од којих су само 83 у бившој задарској епархији). Свештеника око 80, које су постављали епископи, у споразуму с консисторијем. Манастира 8 у Боки 3 у сјеверној Далмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера око 35 и то већином по парохијама, због оскудице у парохијском свештенству. Православних Срба у цијелој Далмацији било је 114.703, од којих је 88.255 у сјеверној Далмацији, у шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадали су и сви православни Срби у Бечу, Трсту, Пуљу, Пероју и Задру.

После 1920. епископи су били: Данило Пантелић (1921—1927), Максимилијан Хајдин (1928—1931) и Иринеј Ђорђевић (1931—1952).

Током Другог светског рата већи део епархије припао је злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина цркава и манастира била је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана.

Ни после рата нису дошла много боља времена. У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут далматинске. Приступило се обнови манастира и цркава, али су дате делатности биле споре и ограничене. Епархија је прво имала администраторе, па потом и своје епископе. Прво је администрирао Никанор Иличић (1947—1951), потом администрирао Симеон Злоковић (1951—1959), а затим се смењују матични епископи: Стефан Боца (1959—1978), Николај Мрђа (1978—1992), Лонгин Крчо (1992—1999), Фотије Сладојевић (од 1999)

Доба од рата у Хрватској

У рату у Хрватској током 1990-их година епархија је доживела вероватно још тежу судбину него у Другом светском рату. Опет су страдале светиње, али је расељавањем већине српског живља са простора Далмације епархија пала у изузетно тежак положај. Последњих година ради се на обнови цркава и манастира и васпостављања верског живота, али дате радње споро одмичу.

Епископи далматински

    Саватије Љубибратић (после 1693-1716),
    Стефан Љубибратић (1716-1722),
    Симеон Кончаревић (1751-1762),
    Венедикт Краљевић (1810-1823),
    Јосиф Рајачић (1829-1834),
    Пантелејмон Живковић (1834— 1836),
    Јеротеј Мутибарић (1843—1853),
    Стефан Кнежевић (1853—1890),
    Никодим Милаш (1890—1910),
    Данило Пантелић (1921—1927),
    Максимилијан Хајдин (1928—1931),
    Иринеј Ђорђевић (1931—1952),
    Никанор Иличић (1947—1951), администрирао епархијом,
    Симеон Злоковић (1951—1959), администрирао епархијом,
    Стефан Боца (1959—1978),
    Николај Мрђа (1978—1992),
    Лонгин Крчо (1992—1999),
    Фотије Сладојевић (од 1999).

Архијерејска намесништва

Епархија далматинска подељена је на четири намесништва:

    Архијерејско намјесништво сплитско
    Архијерејско намјесништво шибенско
    Архијерејско намјесништво книнско
    Архијерејско намјесништво бенковачко

Преузето са: Википедиа

Манастир Василија Острошког у Црногорцима поред Имотског

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија основан је нови манастир у Епархији далматинској и то манастир Светог Василија Острошког у селу Црногорци поред Имотског. Овај манастир је пети манастир у Епархији далматинкој и биће духовни центар Имотске крајине.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је одржао следећу бесједу. 

Часни оци, драга браћо и сестре,

Ево дана који створи Господ, да се радујемо и веселимо у њему!

Ово је химна коју певамо сада у периоду Васкрсења, а она нам открива дубоку тајну, да нас је Бог све створио, како би нам у Христу подарио вечни живот, и управо је та вечност – непролазни дан живота и вечна радост.

Ево и ми овде сабрани предокушамо ту радост Васкрсења посебно данас на овом светом месту, када проглашавамо храм Светог Василија Острошког у Црногорцима Српским православним манастиром Светог Василија Острошког.

Овај свети храм је подигнут 1988. године и до сада је служио као парохијска црква, а од данас ће, ако Бог да, постати манастир Светог оца нашег Василија Чудотворца Острошког, место непрестане молитве, али и заштите овог дивног угодника Божијег.

Манастири се разликују од других световних објеката по томе што су места, на посебан начин посвећена Господу и Његовим светитељима, и сваки се на свој начин уподобљава гори Синају, на којој је пророк Мојсије добио заповести Божије. Добивши на каменим таблицама написан Закон Божији, велики пророк Мојсије морао је изути обућу са ногу својих, јер је земља на којој је стајао била света земља. На то су и сви наши православни манастири позвани, да постану света земља – земља освећена присуством Божијим, а самим тим и место утехе, мира и предокушаја радости вечнога живота. То духовно благо је намењено, како онима који са страхом Божијим, вером и љубављу живе у манастиру, тако и свима онима који на исти начин приступају овим светим местима.

Проглашавајући данас овај манастир Светог Василија Острошког, ту визију имамо пред собом, и ако Бог да, када се подигну конаци овог манастира, и у њега се уселе монаси, они ће својим турдом и монашким подвигом ово свето место уздизати у небеске висине, у којима је сам живео и које је созерцавао Свети Василије Острошки.

Свети Василије Острошки је живео у 17. веку, у тешком времену турског ропства и у периоду борбе за очување чистоте Православља. Оба ова велика крста победоносно је изнео на својим плећима Свети отац Василије Острошки укрепљиван благодаћу Божијом. Он је истовремено себе потпуно преобразио у Христа, тако да је, подобно Светом апостолу Павлу, и у њему живео Христос. Христом и само Христом Свети Василије – слава му и милост – могао је да учини, а и данас чини дела подобна делима великих старозаветних пророка, као и многих светитеља Цркве Христове. Христом је Свети Василије Острошки у српском роду стао уз родоначелнике наше Светог Симеона Мироточивог и Светог Саву, и као светило неугасиво светли и данас у тами овога света и овога века.

Проглашавајући данас овај манастир можемо слободно рећи да он одмах добија свој Устав и свој Типик, а то је житије Светог Василија Острошког Чудотворца. Онај ко буде овде живео позван је непрестано, да се учи из житија Светог оца Василија, великог јерарха Цркве Христове, али и великог подвижника, који се непрестано и од свога архијерејског служења повлачио, да би се у миру и тишини благословене пустиње Самим Господом испуњавао.

Манастир Светог Василија Острошког је сада пети манастир у Епархији далматинској, поред наших манастира Крке, Крупе, Драговића и манастира Светог Цара Лазара на Далматинском Косову. Дај Боже да и он постане велики духовни центар у овој области Имотске Крајине, а и да буде, као што већ и јесте, веза далматинских манастира са манастиром Тврдошем у Херцеговини и манастиром Острогом у Црној Гори. Та света места је својим животом и својим присуством на посебан начин осветио и благословио Свети отац наш Василије Острошки, чије мошти и данас у манастиру Острогу живе и чудотворе безбројним чудесима.

И наш нови манастир Светог Василија Острошког у Црногорцима има већ једну велику светињу – митру Светог Василија Острошког, која је са његових моштију донесена и даровна овој светој цркви, и њу ћемо ускоро, ако Бог да, вратити и донети у овај свети храм - да нас ова благословена митра у православљу укрепљује и од наших људских мука и недуга исцељује.

Манастир Светога Василија Острошкога у Црногорцима од имовине тренутно има само овај свети храм. Ми смо успели, хвала Богу, да припремимо идејни пројекат конака овог светог манастира, који треба и може да се гради, захваљујући побожним и добрим људима из овога краја, који су већ даровали много земље овој светињи, чим су чули да ће на овом месту бити основан манастир Светог Василија Острошког Чудотворца.

Православни Срби из Црне Горе и Херцеговине досељавајући се кроз историју на ове далматинске просторе нису заборавили свог светитеља и свог заштитника, већ су му из велике љубави и поштовања најпре ову цркву подигли, коју ми ево данас и манастиром проглашавамо и тиме надамо се, остварујемо најдубљу заједницу вере и љубави народа овог краја са својим светитељем и то за све векове.

Дај Боже и Свети Василије Острошки помози, да ово данас свето дело започето и довршимо! Не на славу људску, већ само на славу Божију!

Молитвама Светог оца нашег Василија Острошког и свих светих! Амин.




Преузето са: Званични сајт Епархије Далматинске