Уз манастире Крку и Крупу манастир Драговић је кроз дуги низ вјекова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14. вијека, неколико година послије Косовске битке, 1395. Смјештен уз ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу, у више је наврата доживљавао ружна и тешка времена. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Уз то,упознао је неколико тешких најезда инородних и иновјерних, након чега је за извјесно вријеме запушћивао. Године 1480. турска навала га је опустошила и разагнала монахе којекуда. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен. Нешто више од сто година касније, 1590., његови монаси гоњени гладном годином, обрели су се у манастиру Грабовцу, у данашњој Мађарској, који су 35 година раније основала њихова манастирска сабраћа, гоњена такође тешким приликама у злим временима. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је стигла нова биједа; пред турском најездом монаси су напустили манастир. Млетачка влада их је прихватила и осугурала им смјештај у селу Брибиру и ту им дала земљиште за нови манастир и око 50 јутара земље код Кистања.
Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир, а њихову црквицу су послије упокојења епископа Никодима, дакле ону код Брибира, присвојили римокатолици.
Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту понукали су манастирску братију да измјесте манастир на боље мјесто. По дозволи млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г.
Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописаца који је записао: "Од свих манастира Драговић је среће најхудије". Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.
Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995,године и подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Мада је имао изразиту ненаклоњеност историјске судбине, Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености.Ту се могао видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Радозналци ће се обрадовати и кратким записима Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније и његов сабрат по перу велики српски пјесник Лаза Костић, као и његов пријатељ српски писац Симо Матавуљ.
У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.
Бројни су заслужници за обнову и напредак манастира Драговића. Да поменемо само неке: то су Викентије Стоисављевић, Стефан, Јеротеј Ковачевић, Леонтије Милковић, Георгије Адамовић, Стефан Дубајић, Иларион Торбица, Севастијан Јовић итд. За обнову и напредак манастира особито су заслужни епископи Никодим Бусовић, Стефан Љубибратић, Данило Пантелић, а у најновије доба, у овом времену епископ Далматински Г.Г. Фотије. Његовим настојањем манастир се обнавља и извјесно је да да ће он добити стари сјај и умножено братство, које ће као и њихови претходници служити Богу и народу.
Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића,посветивши га св. арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту основали монаси приспјели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповиједник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том мјесту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповједима апостола Павла Далматинцима у простору око ријеке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.
Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.
Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо свједочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.
По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а једним дијелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избјегао монах увезивао књиге, не без умјетничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.
Послије Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. Послије избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.
Бројни крчки архимандрити били су намјесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним сједиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.
Манастир Крка броји дуге вјекове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспјевале бројне драгоцјености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван "бугарски" на чијим корицама пише: "Сија Књига манастира Вилендара". У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.
Бројна су имена српских великана који су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници.
У току посљедњег рата 1991. - 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.
Иначе у запустјели манастир Крку крајем 1998. најприје је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз вјекове духовно средиште православних Далматинаца.
Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене ријеке. Саграђен је у време краља Милутина, 1317. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупе на Врбасу. И овај манастир, као и Крка и Драговић, увијек је дијелио судбину са српским православним народом из тих крајева, коме је и припадао. Често је страдао у разним најездама. Ипак је иза тога увијек и обнављан.
Први пут од утемељења обнављан је у вријеме цара Душана, 1345. О томе свједочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син Стефан Дечански, као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Стамбола.
Манастир је даривала и мати Ангелина, српска деспотица. То је учинила 1494. године.
У млетачко-турским ратовима манастир Крупа је тешко страдао у више наврата, а особито 1502. и 1620. У 20. вијеку десило се исто у два наврата: 1941. и 1995. Први пут су га оскрнавиле Павелићеве усташе, а други пут, упркос настојању хрватске државе да га потпуно заштити, знатно су га опустошили хрватски грађани. Ипак је послије страдања сваки пут обнављан. Тако бива и данас.
Велика и темељна поправка манастира извршена је 1855. године, и то уз помоћ Русије, Србије и Аустрије. Аустријска влада је условила обнову захтјевом да манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.
Један млетачки документ из прве половине 18. вијека потврђује предање да је сјеверно од постојећег манастира Крупе био и један женски манастир, од којег се данас могу видјети само остаци зидина. Има остатака и испосничких келија у ближој и даљој околини.
Манастир Крупа чува вриједна духовна и културна свједочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. вијека откривене су фреске у манастирској цркви и то оне које је 1622. године фрескописао хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. У Крупи су чуване иконе итало-критске школе, рад Јована Апаке. Чува се и честица моштију св. Јеротеја. Ту је и кивот из манастира Рмња који је донесен у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.
У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је занимљив онај који се односи на заштиту манастира Крке,а издао га турски султан Мустафа II у Стамболу.
Бројне богослужбене књиге, утвари и друге вредности, за манастир је прибавио крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић. Он као чврст борац за православље умро је у изгнанству, у Будиму 1828. 3елић је прво свештено лице које је било члан Матице српске основане 1826.године.
Иначе, манастир Крупа је прихваћао бројна велика пера српске књижњвности: уз већ поменутог писца "Житија" Герасима Зелића, у њему је извјесно вријеме боравио и Доситеј Обрадовић; његов савременик и земљак, учитељ Василије; Симо Матавуљ је у манастиру боравио четири године и, према сопственом исказу ту научио скривене љепоте српског језика.
Трудом епископа Далматинског ГГ Фотија, данас је манастир Крупа појући, а са умножавањем братства, које се очекује уз оца Гаврила, наступиће и бољи дани.
Због даљине и броја вјерника давно се осјећала потреба за подизање још једног храма у Косовској долини. Залагањем и иницијативом великог градитеља и заслужног владике Стефана Кнежевића (1853—1890) почело је 1874. године зидање нове цркве у селу Звјеринцу, на главици, у Косову (десетак километара јужно од Книна). Те исте године је владика Стефан осветио темеље ове цркве и посветио их св. Јоакиму и Ани. Мећутим, када је храм био завршен Владика је промјенио патрона, и ову цркву посветио Светом Великомученику Српском Кнезу Лазару. Разлог за ово је сасвим јасан. Владика је морао да крије ову идеју од аустријских власти до завршетка подизања цркве. Друкчије би сигурно власти омеле ову акцију да су знале да ће црква бити посвећена Светом Кнезу Лазару, чији култ је у оно вријеме значио оживљавање косовске идеологије међу православним Србима у Далмацији. То је било вријеме националне и вјерске борбе нашег народа и Цркве у Далмацији за бити или не бити. Као и у читавом низу других подухвата, владика Стефан је и овдје успио. Од дана освећења, црква Лазарица је постала велико духовно свјетилиште. На Видовдан сваке године у њу су се сливале велике масе наших вјерника из читаве Далмације. Подизање ове цркве је трајало петнаест година. Народ је причао да је Владика намјерно одуговлачио завршетак ове цркве због тешких политичких прилика и чекања на јубиларну 1889. годину. Тада је цјело Српство славило 500-годишњицу Косовске битке. Црква је довршена и свечано троносана на Видовдан 1889. године. Та свечаност је превазишла све раније наше црквене манифестације у Далмацији. „Српски лист" је забиљежио да је било око 7.000 присутних вјерника и „колико је српства, осим двију српскијех држава, овакве свечаности није било и нигдје се овако није прославио Видовдан". (Српски лист, бр. 25, 1889). Том приликом је писао Стево Бјелић: „На тај начин је осветио Лазарицу популарни Владика Стефан Кнежевић. Он је њу подигао уз сарадњу и помоћ Косовљана и фаланге пробуђених далматинских Срба под вођством умнога, поштеног и борбеног Саве Бјелановића. С тим су се далматински Срби показали достојни свог косовског поријекла: подигли су своје Далматинско Косово, као расадник народне мисли на западу, и на њему озидали Лазареву цркву као знак да се и у Далмацији поштује и слави онај ко за крст часни и слободу златну положи главу своју". (Глас Привредно--културне матице за Сјеверну Далмацију, 1889, бр. 15—16, јуни 20). Црква Лазарица је сазидана од тесаног камена у облику крста. Првобитни звоник је био преслица. Иницијативом блажено-почившег епископа Иринеја Ђорћевића подигнут је 1935. године нови звоник, који је те „светосавске године" осветио српски патријарх Варнава уз саслужење епископа: охридскобитољског Николаја, горњокарловачког Максимилијана, захумскохерцеговачког Тихона, далматинског Иринеја, викарног сремског Саве и око седамдесет свештеника. Унутрашњост овога храма је украшена врло драгоценим иконостасом који је у оно вријеме стајао 2.400 круна. Набављен је прилозима наших вјерника из читаве Далмације. У љетопису парохије косовске пише да „љепшег, укуснијег и драгоцјенијег у цијелој Далмацији нема". Епископ Никодим Милаш је 1889. године поклонио овом храму једну дивну и врло велику икону Светога Кнеза Лазара. Скупоцјени полије-леј и неколико врло вриједних икона је поклонио 1902. године „честити старина Константин Петровић, добри Србин православни из Земуна, а настањен у Штајерском Грацу". Тако се каже у љетопису парохије косовске. Један крст од умјетничке вриједности поклонио је Клаудије Шупук из Шибеника. Поред овог племенитог хришћанина, било је још католика Хрвата, знатан број, који су прилагали и данас прилажу овоме храму. У току прошлога рата овај храм је био оштећен и пропадао је за читав низ послератних година. Прилозима побожних Косовљана, у завичају и исељеништву, обновљен је у току 1964. и 1965. године. Мећутим, црква Лазарица је опет пострадала од последњег земљотреса, који је 1970. године погодио Книнску крајину. На њој су морали поново да се врше велики радови. Потпуно је срушена цијела кровна конструкција па је постављена нова, утврђена бетонским гредама. Извршени су сви потребни радови на звонику, фасади и унутрашњости ове цркве. Утрошене су велике суме новца, примљеног највећим дјелом од побожних исељеника из овога краја. Црква је поново синула у својој првобитној љепоти. Свечано освећење обновљеног храма извршено је на Видовдан 1973. године.
Један од најлепших заветних храмова Православне Далмације свакако је Далматинска Лазарица, која се налази у селу Звјеринац, десетак километара јужно од Книна, на Далматинском Косову у долини коју окружују обронци Динаре, Козијака и Промине. Са благословом блаженопочившег Епископа далматинског Стефана (Кнежевића), почела је ова светиња да се гради 1874. године и првобитно је била посвећена Светим праведним Јоакиму и Ани, али се њена градња веома споро одвијала, читавих петнест година. Разлог овог одуговлачења у изградњи огледао се у жељи епископа Стефана да храм посвети Светом великомученику Кнезу Лазару, јер се 1889. године обележавао јубилеј; 500-годишњица од Косовског боја.
Аустроугарске власти строго су забрањивале подизање храмова Србима светитељима, као и национално буђење српског идентитета, тако да је приликом освећења храма епископ Стефан храм посветио Светом ееликомученику КнезуЛазару 15/28.јуна 1889. године. Остало је забележено у „Српском листу" да је приликом освећења храма било присутно 7.000 верника.
Годину дана касније, 1890. године, у близини храма прошла је железничка пруга, а станица је названа Косово, која и данас носи тај назив. 3ахваљујући овом повезивању сваке године железницом су се сливале велике масе верног народа из читаве Далмације. Лепота Далматинске Лазарице огледа се у градњи тесаним каменом, као и драгоценим украшеним иконостасом, који је у оно време коштао 2.400 круна.
Ова светиња даривана је од многих добронамерних људи. Никодим Милаш је даривао храм великом иконом Светога Кнеза Лазара, док су богати трговци Срби и Хрвати даривали овај храм полијелејима, иконама и крстовима...
Благословом блаженопочившег Епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), уместо првобитног звоника преслице 1935. године саграђен је нови звоник који осветио блаженопочивши Патријарх српски Варнава (Росиђ), уз учешће епископа охридско-битољског др Николаја (Велимировића), горњокарловачког др Максимилијана (Хајдина), захумско-херцеговачког др Тихона (Радовановића), епископа далматинског др Иринеја (Ђорђевића), викарног епископа сремског Саве (Трлајића) и око седамдест свештеника.
Године 1940. црква Лазарица је проглашена манастиром и метохом манастира Крке, заветним храмом и названа је - Света Лазарица.
У Другом светском рату, манастир Лазарица био је оштећен и изложен пропадању, а обновљен је тек 19641965. године. Обновљени манастир поново је страдао у земљотресу 1970. године. Уследила је поновна обнова, тако да је на Видовдан 1973. године свечано освензен. Време блаженопочившег Епископа Стефана (Боце) (1959- 1978) остаће упамћено по обнављању прославе Видовдана на Далматинском Косову. Ову традицију окупљања код манастира Лазарице наставио је тадашњи Епископ далматински Николај (Мрђа) (1979-1991).
Године 1991. на трон Епископа далматинских долази епископ Лонгин (Крчо), који је веfг 8. новембра 1992. године формирао Црквени одбор за обнову манастира Лазарице. Све што се успело обновити, девастирано је у последњем рату 1995. године, манастир је претрпео мања оштећења у унутрашњости. Доласком 1999. године Преосвећеног Епископа далматинског Фотија почела је обнова ратом опустошене Епархије далматинске, тако да је у више наврата започињана обнова манастира Лазарице. Само у прошлој, 2008. години, одвијали су се радови на уређењу конака, порте, спољних делова конака. Дограђено је и пет келија за живот монаха. На Видовдан 2008. године манастир Лазарица коначно је оживео, јер је добио настојатеља у лику јеромонаха Симона (Кузмановића), сабрата манастира Крке.
Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни даламтинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи, која ужива посебно поштовање међу православнима у Далмацији, што потврђује и велики број других цркава подигнут у њен спомен.
До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље.
Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних тако и римокатолика и представника других вероисповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром.
Проглашењем манастира Оћестово, ако Бог да, ово већ пројављено свето место ће постати место непрестаног окупљања и духовног препорода богочежњивих људи овога краја, а и свих оних који ће у будуће, са страхом Божијим, вером и љубављу долазити овој светињи.
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 17.јула 2005.г. Свету Архијерејску Литургију у завјетном храму Свете великомученице Недјеље у Оћестову. Том приликом је овај храм проглашен женским манастиром. Тако је манастир Свете великомученице Недјеље постао шести манастир и први женски манастир у Епархији далматинској.
Епархија жичка је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је господин Хризостом, а седиште епархије се налази у Краљеву.
Историја
Епархија жичка је једна од највећих, најзначајнијих и најутицајнијих епархија у Србији. Седиште епархије и епископа је у Краљеву. Од осталих већих градова у састав епархије улазе Чачак, Пожега, Горњи Милановац, Љиг и други.
Многи истакнути црквени великодостојници Српске православне цркве су били епископи Жичке епархије. Међу њима се издваја Свети владика Николај Велимировић, који је 2003. године канонизован за светитеља, затим епископ Герман Ђорић — каснији патријарх српски, епископ Василије Костић — један од епископа СПЦ кога су највише прогањале комунистичке власти СФРЈ, владика Стефан Боца — угледни црквени великодостојник и почасни доктор наука Православног богословског факултета у Београду и други.
Епископи
Епархија се до 26. јуна 1884. звала Ужичка, тада је променила име у Жичка. Епископи од 1831. године су:
Никифор Максимовић, епископ ужички 1831—1853. Јоаникије Нешковић, епископ ужичко-крушевачки 1854—1873. Викентије Красојевић, епископ ужички 1873–1882. Корнилије Станковић, епископ 1883—1885. Никанор Ружичић, епископ 1886—1889. Сава Бараћ Дечанац, епископ 1889—1913. Николај Велимировић, епископ 1919—1920. Јефрем Бојовић, епископ 1920—1933. Николај Велимировић, епископ 1934—1956, од 1941. одсутан Викентије Проданов, администрирао 1941—1947. Валеријан Стефановић, администрирао 1947—1949. Јосиф Цвијовић, администрирао после 1950. у трајању од 18 месеци Герман Ђорић, епископ 1956—1958, пре тога администрирао ову епархију Василије Костић, епископ 1961—1978. Стефан Боца, епископ 1978—2003. Хризостом Столић, епископ од 2003.
Манастир Благовештење се налази под Кабларом узводно уз Мораву, с леве стране реке, изнад саме хидроцентрале Овчар Бања.
У манстирскокм кругу, сем цркве, постоји неколико зграда и конака подигнутих у разним временима.
Црква има онову у облику крста са апсидом на истоку. На западу уз њу је у новије време прислоњен један трем с дрвеним стубовима. Кубе носе луци подухваћени пандантифима. Свод је обличаст. Осмострани тамбур кубета израђен је од тесане сиге. Судећи по кубету, могло би се претпоставити да је и остали део цркве од истог материјала. Изузетак би вероватно чинио олтар за који је Вук забележио „да је нађиват“ пошто се „некад био одвалио и срушио доњу страну ћелија“.
Извесни архитектонски елементи указују да је Благовештење могло бити сазидано у време процвата тзв. „рашке школе“, тј у XII-XIII веку. Међутим натпис изнад улазних врата на западном зиду цркве, у трему, каже да је храм подигнут 1602. године. Он гласи: „Изволенијем оца и поспешенијем сина и свршенијем Светог духа сазда се сиј свети и божествени храм Благовештеније пресвјатија владичице наше Богородице и присно дјеве Марије в времена тешка и нужна, трудом и усердијем игумана кир Никифора с братијами и сврши се в лето 7110“ тј 1602. године. Други запис у цркви на северном зиду који одваја наос од припрате, обавештва да је унутрашњост храма жиописана 1632. године.
Од старог иконостаса је остала сачувана престолна икона са Христом из времена оснивања. Манастир је познат по преписивачкој школи.
На путу од Чачка према Овчар Бањи са леве стране налази се манастир Преображење око 900м од пута у подножју Овчара који је посвећен Преображењу Господњем. Првобитно Старо Преображење налазило се тачно преко пута, на супротној обали Западне Мораве, које је 1911 год. срушено због изградње железничке пруге. Ново Преображење је подигнуто 1938 год. Старо се помиње још 1528 год. да би након сто година без монаха био обновљен. Преображењска црква је мала и осликао је Иван Мељинков који је 1940 год. урадио иконе,дуборез иконостаса и две фреске. У порти постоји и леп звоник. Ново Преображење је освештао Свети Владика Жички Николај на дан Покрова Пресвете Богородице 1940 год. Манастир је мушки и активан је. У подножју манастира, на путу, налази се извор.
Магистралом Чачак-Овчар Бања на 12 км асфалтним путем,на деснопј обали Западне Мораве, кроз шуму јужне падине планине Овчар,стиже се до овог манастира. Не зна се тачно када је подигнут ни ко је ктитор али се предпоставља да је подигнут 12 или 13 веку и по предању подигли су га Свети Сава и његов отац Симеон. Касније га је обновио монах Вујовић. Као и остали манастири и овај је порушен и опљачкан и дуго је био под рушевинама. Детаљна обнова урадјена је 1937 год . То је једнобродна градјевина издужене основе са улазом са северне стране што је реткост у православним манастирима. Зидана је од ломљеног камена. Предпоставља се да су у овом манастиру преписиване књиге као 1570 год преписано цетворојевањдјеље. У припрати у средишњем делу цркве очуване су у мермерном поду розете са биљним украсима. Поред цркве подигнут је звоник. Када је Вук Карадзић 1820 год обишао овај манастир записао је да је био оштећен. После ИИ св.рата манастир је остао у рушевинама али је обновљен педесетих година 20.века. И данас се обављају обимни радови у манастирском комплексу као што је огромна зидана ограда, конак и остало. Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.
Манастир Вујан, манастир Српске православне цркве, налази се на шумовитој падини под врхом планине Вујан, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка. Припада епархији жичкој. Храмовна слава је Сабор светог Архангела Гаврила.
Није познато када је основан али свакако потиче из средњег века.[1]
Име, планине Вујан и манастира Вујан, потиче од старе српске речи ујити, вујити или хујити, јер се на планини стално чује звук хујања ветра, који се спушта низ планину преко густе столетне шуме.[2]
Садашњи манастирски игуман је Јован Никитовић.
Aрхитектура
Црква је једнобродна грађевина заведена сегменичнима сводовима. Над припратом је, уместо куполе, узидана непропорционална кула-звоник, округаоног облика. Споља је призидан дрвени нартекс. Испод профилисаног кровног венца, цркву опасује декоративни фриз слепих аркада.
Данашња црква светог арханђела Михаила саграђена је 1805. године. Ктитор цркве је Никола Милићевић Луњевица.
Унутрашњост
Првобитни живопис из 1805. године је уништен а део старог иконостаса из 1808. године који су по једном запису радили Стојан и Јеремија Михајловић, стари изографи, премештен је у цркву свете Богородице у Горњој Трепчи. Садашње фреске су без веће уметничке вредности и потичу из 1939. и 1943. године.
Остао је само стуб од часне трпезе као спомен на време Немањића
Историја
Почетком 14. века, за време краља Милутина, монаси са Свете горе Атонске, бежећи пред најездом одметнутих католичких плаћеника каталана, устројили су монашки живот у Овчарско-кабларској клисури. Основали су манастир Обровин, на километар ипо удаљен од места где се данас налази манастир Вујан.
Манастир Обровин је име добио по сакупљању или обревању народном. Обровин је био место где су се одржавали народни сабори и састанци. После страшних злочина над српским народом од стране Турака, предвођених злогласним Синан-пашом, 1597. године манастир је запустео.
Мошти
Мошти „Вујанског светитеља“ остале су унутар храма, крај јужног зида припрате. Десет година касније, до ових светих моштију биће положено тело устаничког војводе Лазара Мутапа.
Уз јужни зид цркве сахрањен је и газда Никола Луњевица. Аманет Николе Милићевића да буде сахрањен у тој цркви осам година након његове смрти није одмах испуњен. То је учинила тек 60 година касније његова унука, краљица Драга Обреновић. На надгробном споменику код јужног зида, исписала је 1902. године посвету: "Своме милом деди, војводи Николи Луњевици, Драга Обреновић, краљица Србије". Чланови породице Николе Милићевића сахрањени су на источној страни уз цркву.
У оквиру цркве су касније смештене и земни остаци браће краљице Драге Обреновић, Никодија и Николе Луњевице, убијених током мајског преврата 1903. године