Манастир Грабовац

Манастир Грабовац (мађ. Grábóc) је један од два постојећа манастира Српске православне цркве на подручју данашње Мађарске. Манастир се налази у жупанији Толна, јужно од Будимпеште. До манастира се долази асфалтним путем из два правца, идући од Баје (мађ. Baja) преко Батасека (мађ. Bátászék) и идући од Сексарда (мађ. Szekszárd) преко Боњхада (мађ. Bonyhád). Манастир Грабовац је некада био једно од верских и културних средишта Срба у Панонији, а данас једно од главних места окупљања српске заједнице у Мађарској.

Историјат

На месту манастира Грабовац раније је постојао Бенедиктински католички манастир из 14. века, а чији се остаци и данас могу видети код постојећег манастирског гробља. Садашњи манастир Грабовац су основали 1587. године монаси манастира Драговића у Далмацији, игуман Пајсеј, са братијом, Евстатијем, Серафимом, Герасимом и Дионисијем. Разлог њиховог доласка у “унгарску земљу” описао је отац Пајсеј у Грабовачком летопису - рукописаној књизи, овим речима: “ В Далмацији бист тагда при реченом нашем монастиру Драговиче глад крепка, да опште не хотели би, нужда нам бист изити в сију земљу глада ради прекормити се ”. Било је то у доба Турске владавине Уграском, када је ова област припадала Будимском ејалату, а Сексардском санџаку. Испрва су драговићки монаси сматрали да је њихов боравак у овом крају привремен, међутим грабовачки Срби су драговићке монахе задржали због свештених потреба. Они су већ 1587. године подигли дрвену црквицу, а касније и скромне конаке. Овај скромни манастир страдао је два пута крајем 17. века. Први пут 1684 . године, када су Турци, који су се повлачили од Беча и Будима, убили игумана и неколико монаха. Други пут 1703. године, када су куруци Фрање Ракоција манастир опљачкали и спалили до темеља. До 1711. године манастир је био пуст, када су се вратили избегли монаси. Данашње манастирске зграде и црква изграђени су у раздобљу 1736-41. године, у стилу барока. Манастир је после II светског рата национализован и дужи период коришћен за смештај старих лица и пензионера. Коначно, 1994. године је враћен Српској православној цркви. Манастир је живео све до 1974. године, када је из њега отишао и последњи монах. Двадесет година касније, са задатком да оживе ову светињу, послате су монахиње Христина и Марија. Ове две времешне монахиње су тешком муком, од зуба времена отимале ова здања. Манастир од 2010. године има још једног члана, то је јеромонах Пантелејмон који је дошавши са Свете Горе, декретом Владике Лукијана, постављен за настојатеља ове свете обитељи.

Архитектура и зидно сликарство

Градња садашње барокне цркве посвећене Архангелу Михајлу почела је 1736. године у време будимског епископа Василија Димитријевића. Првобитна намера је била да обнове стару цркву, што се види из писма које је 1. фебруара 1736. године игуман Максим упутио бирову табанском у Будиму са молбом за помоћ да новом шиндром покрије оронулу цркву. Нова црква је грађена око старе мале због лакшег постављања скела на висини. Та црква је у јесен 1738. године срушена. Градња нове цркве је приведена крају 1741. године. Унутрашње украшавање цркве настављено је 1768. године. У новије време је утврђено да су иконе грабовачког иконостаса дело новосадског сликара Василија Остојића. Садашње експертизе су показале да су иконе делимично пресликане и колористички освежене приликом обнове 1886. године. И поред тога грабовачки иконостас спада у најрепрезентативнија дела српске уметности у Мађарској. Изузетан догађај у Грабовцу, у другој половини столећа је живописање храма, дело још увек мало познатог живописца Андреја Шалтиста, који је цркву иконописао 1784. године. Зидни живопис је остварен у барокноманиристичком духу. Поред Шалтиста на иконописању је радио као његов помоћник Франц Флоријан Хофман, што се види у потпису испод композиције Тајна вечера.

Иконостас грабовачке цркве је високог, познобарокног облика, мармориран зеленом бојом, а сви дуборезни украси су позлаћени. У доњем делу јаке конзоле са барокним валутама придржавају четири стуба и два пиластра. На другом спрату иконостаса такође се налазе четири по облику истоветна стуба, нешто мања од стубова у првој зони. У овом делу иконостаса су распоређене иконе апостола уоквирене богато разуђеним дуборезним украсом са уплетеним ружама, палметама и гирландама. Царске двери украшава симетрично изведена дуборезбарија са мотивима класја, палмета и винове лозе са гроздовима.

У XX веку манастирска црква је два пута обнављана: 1922 - 1923. године трошком манстира и у периоду од 1982. до 1988. године у организацији Државног надзорништва над споменицима културе Мађарске, када је генерално обновљена архитектура цркве, рестауриран зидни живопис, дуборезбарија иконостаса и иконе на иконостасу.





Преузето са: Википедиа

Манастир Српски Ковин

Манастир Српски Ковин у Српском Ковину (мађ. Ráckeve) је наjстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве. Смештен је 40 км јужно од Будимпеште, на острву Чепел, у средишту насеља Српски Ковин.

Историјат

Према сачуваном предању, често занемареном, овај манастир представља средњовековну тековину и настао је у првој половини XII века. Као оснивач манастира помиње се краљица Јелена, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161).

Након што су Турци 1439. године опсели и први пут освојили утврђено Смедерево, у два наврата су прешли Дунав, опустошили и опљачкали Ковин и сва околна насеља. Они који су избегли на време кренули су у дубину Угарске и доспели до острва Чепела на Дунаву. Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио ковинским пресељеницима касноготичку цркву са капелама и звоником, па уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Кузмана и Дамјана (прва на југоисточној, друга на југозападној страни).

Постоји могућност, да је у годинама око половине XVI века парохијска црква претворена у манастирску. За овај закључак нема непосредних доказа, али су у турском попису из 1546. године у Српском Ковину забележена три монаха и један свештеник што упућује на могућност да је уз цркву тада већ постојао манастир. За сада поуздани подаци из 1680. године, потврђују постојање манастира на Чепелском острву. У оквиру редукације манастира у време Марије Терезије, Ковински манастир је укинут 1777. године а малобројно братство, вероватно на челу са архимандритом Јосифом Станојевићем, пресељено је у манастир Грабовац а црква претворена у парохијску. Након више од два века, ова велика светиња Срба у Мађарској поново добија статус манастира, на челу са игуманом Андрејем Пандуровићем.

Архитектура

У време настанка, крајем XIII века, црква је представљала већу једнобродну, раноготску грађевину, правоугаоног облика у основи, габарита око 10 х 25 метара и са корисном површином око 175 м2. На обимним зидинама од тесаног камена, дебљине око 90 цм, била су два портала, девет дводелних прозора и 16 потпорних стубаца. Приближно из истог времена је и издвојени звоник на источној страни, озидан тесаним каменом, сада сачуван у нивоу приземља и спрата. Његове основне мере (7,40 х 7,20 м), дебљина зидова око 2,50 м и мала корисна површина указују на дубину темеља до два метра и на висину око 50 метара заједно са уском пирамидалном капом на врху.

У годинама после 1440. године, након уступања цркве Србима, складна и пропорционална готска грађевина (са капелама ) претворена је у православну богомољу уз незнатне интервенције. Источни травеј, тространо завршен, преграђен је и претворен у олтарски простор одговарајуће величине. Без сумње, првобитни иконостас у уступљеној цркви представљао је ниску олтарску преграду са малим бројем икона донетих из Ковина у Банату. Данашњи иконостас са мањим бројем икона, потиче из 1770. године. Само су четири престоне иконе настале раније, 1746. године, и рад су непознатих руских и украјинских мајстора. Остале иконе, па и оне на неуобичајеним местима испод престоних, припадају мајсторима из Мосхопоља. Ова “развијена” преграда има више хоризонталних зона. Прва је парапетна и неосликана. Другу чине царске двери са 14 медаљона пророка, бочне двери са иконама изнад њих и најзад престоне иконе са издуженим медаљонима у подножју. У завршној четвртој зони налазе се крст са распећем, две пратеће иконе и апостоли у дуборезним рамовима.

На основома ранијег, вероватно урушеног звоника, 1756. године је подигнут барокни део звоника у нивоу два спрата и са високом украсном капом на врху. Заједно са ранијим етажама звоник има приземље, три спрата и капу од дрвене грађе опшивене бакарним лимом. Висина зиданог дела звоника износи 26,10 м, висина декоративне капе (са јабуком и крстом ) 14,30 м, а свеукупна висина је 40,40 метара. Посматран у оквиру српске барокне архитектуре, звоник припада реткој групи торњева потпуно одвојених од цркве.



Натпис на бронзаној плочи узиданој у јужни зид припрате саопштава да је црква била сликана три пута – 1320. године (од чега нема сачуваних трагова ), потом 1514. године (од тог сликарства се, испод делова малтера из 1765. године који је отпао, види се само фрагмент лика Богородице са Христом ), те последњи пут 1765. године. Натпис изнад јужних врата, која воде из цркве у капелу Јована Крститеља, такође говори о живописању цркве у три маха. У параклисима уз цркву зидне слике рађене су 1771. године, што се види из натписа.

Цркву Успења Богородице у Српском Ковину и њена два параклиса осликали су мајстори које је предводио Теодор Симеонов из Мосхопоља. Сачувани су и уговори које је мајстор потписао са наручиоцима живописа. Пошто је црква рађена у готском стилу, иконограф се налазио пред тешким задатком, да на готски подељеним одељењима и површинама развије сцене према старом начину сликања у византијским и српским црквама. Цела велика црква као и припрате, од земље, па до врха готских сводова, између преплетених стубова, према сразмери простора који на сводовима горе бива све ужи, симетрично су испуњени фрескама светитеља као исрпских владара и светаца. Саставци стубова згодно су комбиновани и покривани мањим сликама јеванђелиста, апостола, мученика, анђела и арханђела. На доњим деловима зидова, између усправних стубова, поређани су српски владари од Немање па до цара Уроша и цара Лазара, у природној величини.

Фреска на јужном зиду, у довратку пролаза између параклиса Светог Јована Претече и главне цркве, настала 1765. године, на којој се Јоаким и Ана молитвено обраћају Богородици представља занимљиву и изузетну појаву у српском сликарству. Призор подсећа на композицију Деизиса, али се као протагонисти појављују Богородица и њени родитељи.






Преузето са: Википедиа

---

~ Епархија ваљевска ~

---

На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 15/2. маја 2006. године између осталих црквених питања одлучено је да се досадашња Шабачковаљевска епархија подели на Шабачку и Ваљевску. Ова идеја потекла је од Епископа Г. Лаврентија, наследника блаженопочившег Епископа Шабачко - ваљевског Јована Велимировића (1960. - 1989.). Садашња Шабачко-ваљевска епархија има једанаест архијерејских намесништава од преко две стотине активних свештенослужитеља, бројно монаштво, око двадесет манастира, више стотина хиљада житеља и најбројнији одзив деце - ђака за православну веронауку у Србији. Свети архијерејски сабор је одлучио да некадашњег архимандрита манастира Каоне и архијерејског заменика у Шабачко-ваљевској епархији, а сада већ три године Епископа Аустралијско-новозеландског, Г. Милутина врати из далеке Аустралије, и постави на чело новоосноване Ваљевске епархије, која је образована од пет архијерејских намесништава досадашње Шабачко-ваљевске епархије.

Преузето са: Википедиа

Манастир Боговађа са црквом Светог Великомученика Георгија

Манастир Боговађа се налази близу Мионице недалеко од Ваљева. Предање каже да је слепи Гргур Бранковић основао овај манастир и живео у њему до своје смрти 1548.

У Дабином Јеванђељу које је сачувано у Боговађи налази се запис Хаџи Рувима у коме се каже да је он дошао у порушени манастир Боговађа са својим братом јеромонахом Мандаријем и подигао цркву у част св. Георгија. Ктитори овог храма 1545. били су Павле и Јован Велимировић земљопоседници из Јабучја.

Током прве половине 18 века у манастиру је постојала школа. 1761.године манастир је био опљачкан а 1789. Боговађу су спалили Турци. Монаси манастира Боговађа су се преселили у манастир Велика Ремета (Срем).

Хаџи Рувим је започео градњу нове цркве 1791. а радови су завршени 1794. Подигао је и чесму близу манастира за коју се верује да има свету воду "Божју воду" а одатле и веровање да је Боговађа тако добила име. 1813. Турци су поново разорили манастир. Манастир је знатно оштећен током Првог светског рата (1914.) када је Хаџи Рувимова библиотека уништена а манастирска звона су однешена. Црква је обновљена 1930. Градња цркве и обнова конака трајала је од 10.јуна до 10. децембра 1816. Главни мајстор је био Милутин Гођевац из Босне а радове је лично надгледао Кнез Милош. 1852. године завршена је нова и већа црква која и данас постоји. Црква манастира у Боговађи је једнобродна грађевина са кратким трансептом испред олтара и високим барокним звоником на западној страни. Иконостас је осликао 1858. године Милија Марковић, сликар из Пожаревца са својим синовима Радованом и Николом.

Боговађа је женски манастир.

Манастир Грабовац са црквом Светог Оца Николаја - Грабовац

До манастира се долази из правца Обреновца према Грабовцу (око 3 километара).Иза пружног надвожњака постоји знак и ту се скреће десно.За неколико минута стижете у манастир који се види са десне стране пута.Први писани помен потиче из XВИ века а према предању подигли су га Немањићи.Два пута је рушен а генерална обнова је завршена 1973 године.Унутрашњост цркве је осликана иконама новијег датума. Крај манастира се налази капела на извору Видан воде.Ова минерална вода је лековита,лечи вид и атрофију мишића према речима мештана.
 Капела се осликава и радове изводе иконописци:Лазар Лечић и Горан Десанчић.У самој цркви налазе се мошти српских велико мученика.
Манастир је активан и о њему брину монахиње.

Манастир Докмир са црквом Ваведења Пресвете Богородице, код Памбуковице

Манастир Докмир се налази у селу истог имена близу Бранковине, познатог историјског места. Нека од архитектонских обележја указују на настанак манастира крајем XIV века или почетком XV века. Црква је обновљена 1734. а поново уништена исте године у земљотресу. Следеће године је поново обновљена и покривена шиндром.
У манастиру Докмир постојала је школа која је радила 8 година, све до 1788. када ју је запалио Махмуд-паша Бушатлија.
У другој половини XVIII века ту је живео Хаџи Рувим који је основао сликарску и дуборезачку школу. Један од његових ученика је биоПетар Николајевић Молер, сликар и касније један од Карађорђевих војвода.
Манастир је постао мирска црква 1837. и остао то до краја XX века. Средином 1992. године после рушења манастира Житомислић у Херцеговини од стране Хрвата, сестре из овог манастира су се преселиле у Докмир са својим духовником оцем Јованом. Манастир Докмир је једнобродна грађевина са кружном куполом изнад централног дела. У цркви су иконе са краја XVIII века.
Докмир је женски манастир.

Манастир Јовања, код код Ваљева

Манастир Јовања се налази у непосредној близини Ваљева (7km) на путу за Поћуту и Бајину Башту, епархија ваљевска. Припада селу Златарић. Црква манастира Јовања је подигнута највероватније почетком 15. или почетком 16. века. Припрата је дозидана почетком 18. века (1706.) када је цео манастир обновљен захваљујући ктиторству браће Витановић, Јовану и Јевти. У првој половини 18. века у манастиру је постојала богословска школа. 1788. године Турци су запалили манастир. Почетком 19. века претворен је у мирску цркву.

Црква манастира је једнобродна грађевина правоугаоне основе са кубетом које носе прислоњени лукови са северне и јужне стране и полукружним сводом на источној и западној страни. Апсида је полукружна и засведена. Две припрате су дозидане касније.

Старији живопис (из 17. в.) цркве светог Јована је обнављана неколико пута. Композиција Христовог распећа на северном зиду издваја се својом монументалношћу. Представа Благовести налази се на источном луку на простору испод кубета, а значајна фреска, Крштење Христово, на јужном зиду.

Манастир Лелић са црквом Светог Николаја Мирликијског Чудотворца

У Лелићу, 11 км од Ваљева, смештена је црква задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира Велимировића. Црква је моравског стила прожета новим архитектонским решењима. У облику је крста са куполом изнад централног дела храма, а саграђена је од камена, цигле и сиге. Испред цркве је звоник и црквени дом. Живопис је урађен по замисли Владике Николаја и садржи богословска тумачења Владике Николаја. Сцена Страшног Суда доминира над осталим библиским мотивима.
У цркву су 12. маја 1991. године су пренете мошти Владике Николаја из манастира Свети Сава у Либертвилу, у Илиноису, (САД). У порти манастира се налази капела, такође задужбина епискиопа Николаја. Године 1991. отворен је музеј у кругу манастирског комплекса посвећен сећању  на епископа Николаја.
Преносом моштију св. владике Николаја из Америке у Лелић, са лепим иконостасом и живописом, новоподигнуте верске и других грађевине у порти и ван ње, створени су неопходни услови за промену духовног режима цркве. 12. маја 1996 обележен је двоструки јубилеј- 40 година од упокојења владике Николаја и пет година од преноса његових моштију из Америке у Србију,а лелићки парохијски храм претворен је у манастир Лелић. Свечана света литургија је обављена у манастирском дворишту, у присуству 6.000 верника. Свету литургију је шио Његова светост патријарх српски господин Павле са бројним епископима.
Владика Николај је кад је долазио у свој родни Лелић, говорио својим сељацима да је лепо кад село има цркву,те би било дивно да и Лелић има своју.
Ову идеју сељаци Лелића су убрзо прихватили те је у јесен 1926 почела градња, да би после две године била завршена. У новом миленијуму саградјена је нова на радост и срећу народа лелићког и ваљевског краја, али и свх који дођу у Лелић.

Манастир Пустиња са црквом Ваведења Пресвете Богородице - Поћута

Манастир Пустиња налази се у кањону реке Јабланице, двадесетак километара од Ваљева, на самом улазу у Пустињску клисуру. Манастирски храм је посвецен Ваведењу Пресвете Богородице и легенда казе да је настао у време Српског краља Драгутина у 13. веку. Манастир је у веома малој, скривеној удолини, са свих страна окруженој стрмим брдима. Поред средњевековног дела цркве, зиданог од камена са кровом од храстовине, половином 19. века дозидана је припрата, окречена у бело, на којој се налази звоник. Неприступачност и скривеност овог манастира обезбедила му је релативно мирну егзистенцију у време турске владавине, тако да су фреске у унутрашњости цркве веома добро очуване.

Не зна се ко је и када основао овај манастир. У писаним документима се постојање Ваведењске цркве на овом месту први пут помиње 1572 године. Народна легенда из овог краја каже да су цркве Јовање, Грачаницу и Пустињу градила три брата. Када су завршили градњу, једни су другима почели да показују шта су направили. Када су стигли до Пустиње, задужбине најмлађег брата, задивљени њеном лепотом, старија браћа рекоше: "Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овакву цркву? Дао Бог да ти пуста остане!"
Ископавања која су вршена током реновирања храма, доказала су да је црква сазидана на темељима много старије. Приликом ових ископавања откривени су остаци темеља и неидентификовани гроб, много старији од саме цркве.
До цркве се, у стара времена, могло стићи само веома уском, стрмом стазом усеченом у литицу Беле Стене. Године 1962. пробијен је уски асфалтни пут од села Поћута, који је данас главни прилаз манастиру. Упрскос свом неприступачном положају, Турци су више пута успели да оштете манастир. Оштећен је 1683. године када је туда пролазила турска војска у свом походу на Беч. Опустео је за време Кочине крајине, када га је Бушатли-паша запалио. Данас је Пустиња активан женски манастир.
На самом улазу у манастирско двориште, када прођете кроз капију, са десне стране видећете извор питке планинске воде, са чесмом подигнутом 1902. године.
Манастир Пустиња окружен је врлетним пејсажом са којим се стопио, тако да изгледа као да је интегрални део шума и стена које га са свих страна окружују.
Главна црква, посвећена ваведењу пресвете Богородице, зидана је у стилу рашке школе и представља необичну архитектонску целину. Зидана је од ломљеног и тесаног камена, а кров је покривен храстовином. Црква има једно кубе цилиндричног облика, са уским, високим прозорима.
Припрата са звоником, дозидана 1848. године, окречена је у бело и толико је различита од саме цркве да изгледа као да су две грађевине наслоњене једна на другу.
Црква је живописана за врло кратко време, од 15. марта до 25. јуна 1622. године, старањем игумана Јанићија Битојевића, о чему сведочи ктиторски фреско напис на западном зиду, изнад улазних врата. Сликари Никола и Јован потписали су се у ниши проскомидије, на сликаном саркофагу из кога израња лик мртвог Христа.
Фреске не красе само унутрашње зидове, већ и спољне фасаде. Тако је у пространој линети на северној фасади приказана Богородица са малим Христом названа "брзопомоћница", јер "помаже у овоземаљским стварима."
Добро очуване фреске у унутрашњости цркве истичу се својом разноврсношћу и јасним бојама. Ту се могу видети ликови светог Петра и Павла, Јована Крститеља, затим српских светитеља св. Саве и његовог оца св. Симеона, а наспрам њих су свети лекари Пантелејмон и Дамјан.
На јужном зиду, поред ктиторске композиције која приказује јеромонаха Јоакима како Богородици приноси макету пустињског храма, насликан је монашки узор св. Антоније Велики, а на западном зиду, као чувар улаза, приказан је Арханђел Михаило са исуканим мачем.
Такође су веома интересантне и фреске св. Константина и Јелене, затим велике композиције "Ругање Христу", "Издајство Јудино", "Улазак у Јерусалим", "Силазак у Ад", "Христос пред Пилатом", "Ваведење пресвете Богородице", итд итд.
На јужном зиду припрате могу се видети иконе из 17. века: царске двери, на којима је осим уобичајене сцене Благовести у дну приказана и композиицја Богородичиног Ваведења, као и надверје са сценом "гостољубље Аврамово". Изнад зидане олтарске преграде налази се оригинални иконостасни крст са распећем.
Манастир поседује зидани иконостас, сто је веома ретко, а посебно су познате фреске св. Јована са крилима, и приказ св. Силвестера мученика који се не појављује ни у једној другој српској цркви.
Манастир Пустиња налази се у атару села Поћута, које је неких 19 километара удаљено од Ваљева.
До села Поћута постоји неколико аутобуских полазака из Ваљева. Од села до манастира има 3 километра.
Када се крене од Ваљева, новоизграђеном деоницом пута која повезује Ваљево са Бајином Баштом, одмах на изласку из села Поћута налази се стрмо скретање у десно. Одавде се иде уским асфалтним путем три километра стално низбрдо, да би се коначно дошло до скривеног платоа са свих страна окруженог високим брдима. Готово целу површину платоа заузима манастирско двориште.
Манастир је веома скривен, тако да се не види ни са пута, ни са реке, све док не дођете на пар десетина метара од њега. Са северне стране заклоњен је шумовитим падинама планине Орловаче (752 мнв) а са јужне стране падином Беле Стене (772 мнв).

Манастир Ћелије са црквом Светог Архангела Михаила, код Ваљева

Тачно време настанка Манастира није сасвим познато. Према историјским по-дацима Манастир потиче из Средњег века, а народно предање његово оснивање везује за краља Драгутина који је од 1282. до 1316. године управљао овим крајевима као Сремски краљ.

У доба дугог и тешког турског ропства Манастир је често рушен и паљен, и опет обнављан. Духовници Манастира били су истакнути народни вођи и њихова активност је сметала како Турцима тако и свим каснијим непријатељима Православља и Српства.

У XVIII веку Манастир игра значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб до данас налази у порти манастирске цркве) беху међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи - Рувим, који пострада мученички за веру Христову. Манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије.

У XIX веку у Ћелијама се оснива Основна школа, међу првима у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је Св. Владика Николај Велимировић "први буквар учио", и Ћелије целог живота у срцу носио као "прву љубав" према Богу и роду.

Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928, када су одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир.

Манастирска црква лежи на једном узвишењу које се диже са дна ко-тлине. Надморска висина темеља црк-ве је 261 метар. Посвећена је Светим Архангелима Михајлу и Гаврилу. Прво-битну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом, док је паперта дозидана 1811. године.

Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Дужина лађе је 18 метара, ширина 7, а висина крова цр-кве је 11 метара. Кубе је деветострано у част светих девет Анђелских чинова, јер је манастир посвећен светим Анђе-лима и Арханђелима, а дозидано је 1936. године.

Порта старе цркве ограђена је једноставном оградом, која је продужена и према манастирском конаку и новој цркви-капели. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб Војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни олтара налази се гроб преподобног Оца Јустина Ћелијског.

Због бурних историјских догађаја који нису поштедели Манастир и његове светиње, од старих црквених вредно-сти мало је тога сачувано:

Остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престолном ико-ном из 1816. године. Иконостас је радио Јеремија Михаиловић, иконопи-сац из Бајевца.

Икона Сабора св. Архангела, који потиче из 1790, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Ово је најстарија икона у манастиру.

Престолна икона Спаситеља Христа и престолна икона Пресвете Богородице (90x66cm), као и двери Благовести, рад Јеремије Благојевића, иконописца из XVIII века.
 
Хаџи - Рувимов престолни крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем; још два мања крста, ручна, сличне израде. Хаџи – Рувимов крст је подељен с обе стране на по шест квадрата и у сваком изрезбарен по један празник Христов.

Од старих сасуда један путир из 1833. године. Од старих одежди један антиминс и једна плаштаница.

Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале: Божественаја скрижаљ, Велики Требник, Следовни пслатир, Пентикостариј, Цветни триод, Октоих, Страсно Еванђеље, Св. Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, све књиге потичу углавном из XVIII века.

Најстарија књига је Божественаја скрижаљ. То је заправо Новаја скрижаљ руског патријарха Никона из 17, века. Књигу је купио црногорски владика Данило Петровић (1697-1735), када је 1715. био у Русији. То говори најстарији запис ма једној чистој страници после садржаја, који можда потиче из пера самог владике Данила. Није сигурно како је ова књига доспела у манастир, али се претпоставља да се то догодили између 1766. и 1785. године. Међу најстарије књиге спадају и два мала минеја за месец март и новембар. Судећи по начину штампања, врло малом формату и записима, оба минеја потичу најкасније из првих деценија XVIII века. Не пише где су штампани, али претпоставља се да су из Венеције.

Октоих, штампан у Москви 1764. године, купљен је за цркву у Севојну 1781. године. Први пут се спомиње у манастирском протоколу из 1849, године. Велики требник је штампан у Русији у другој половини XVIII, века, а постао је својина манастира пре 1814. године. Пентикостариј је приложен у манастир Ћелије 1798. године. У манастиру Ћелије налази се још једна књига која има историјску вредност.То је Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу.

Од 1946. године до данас Ћелије су женски манастир. Под управом способне и мудре игуманије Гликерије Јањић од 1962. године Манастир доживљава прави економски и духовни процват. Подигнута је дивна зграда конака у српско - византијском стилу, са капелом посвећеном Св. Јовану Златоусту; и исто таква народна трпезарија, као и многе друге потребите просторије и конаци; а круна свега је реновирање манастирске цркве са новоподигнутим звоником, и оснивање Духовне библиотеке "Отац Јустин" у Ваљеву.

Духовни напредак Манастира огледа се и у бројном монаштву. Монахиње које поред основног монашког завета да се спасе своја душа, личним примером и општим трудољубљем врше својеврсну мисију спасења многих верних душа. Из Ћелијске обитељи поникло је још 10 женских манастира - зато је с разлогом назван "расадником" монаштва.

Не занемарујући Божју заповест да се чине дела милосрђа свима који су у невољи, састрадавајући са својим народом, монахиње Манастира у страшно ратно време од 1993. до 1999. године, помогоше многим избеглицама, као и породицама пострадалих, рањеницима и свима ратом унесрећеним, пружањем несебичне материјалне помоћи, духовне утехе уливањем вере и наде у помоћ Божју тамо где су људи затајили.

Сваке године, од 1996. на реци Градац, по угледу на крштење Господа Христа у Јордану, Манастир организује саборно крштење, уз присуство већег броја духовника и свештеника, где се крштава на стотине душа од 7 (месеци) до 77 (година).

Свети манастир Ћелије налази се на 6 км југозападно од Ваљева, на левој обали реке Градац. Градац је река понорница која извире испод планине Повлен, а после неколико километара понире и поново избија код села Богатића, повише Ћелија, код Јаког извора.

Одатле до Ћелија Градац тече кроз кривудаву клисуру, прави известан лук око манастира и одлази према Ваљеву, где се улива у Колубару.

Сам манастир се налази у брдовитом, животписном пределу који припада атару села Лелић. На истоку села налзе се брда: Вране, Марковац, Пресади, Калуђерско брдо, Ковиљача и Ћелијске Урвине. Између тих брда, у једној од котлина, лежи манастир.

“Овај манастир лежи измежду шумни, каменостени планина, на малој реки, именуемој Градац, а на месту доста красном и оцедитом”, написао је Јоаким Вујић у свом “Путешествију по Србији”.

Околина манастира учинила је сам манастир скривеним и издалека невидљивим. Манастир се не види све док се не почне силазити у котлину у којој се налази.