Манастир Рукумија са црквом светог оца Николаја, код Костолца

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: 12208 Костолац; тел: 012/261-121

Манастир Покајница са храмом брвнаром Св.Оца Николаја - Велика Плана

Као драгоцени споменици народног неимарства са историјским и верским значајем на територији које су дуго биле под турском владавином, налазе се цркве брвнаре. Ове цркве су по својој архитерктури и уметничкој вредности одраз времена и живота народа. Грађене су на скривеним местима, даље од путева.Скроминих су димензија, попут обичних кућа.Од грађе је коришћен доступан материјал,дрвобрвно и камен а градња није изискивала много градитеља. Резбарија, орнаментика, једва осветљена унутрашњост са малим прозорским отворима, воштанице и кандила одраз су оригиналне уметности. Црква-брвнара манастира Покајница је све то али и нешто више.

Налази се у атару Старог Села на око 2 км. од "Цариградског друма", односно 5 км. од центра Велике Плане. Манастирска црква-брвнара посвећена је Светом оцу Николају Мирикијском (летњи Свети Никола) и улази у ред најзначајних цркви ове врсте у Србији те је проглачена за споменик изузетне вредности. Цела грађевина лежи на каменим темењима а грађена је од масивних храстових брвана. Црква има неуобичајени облик елипсе и састоји се из четири дела: полуотореног трема са шест стубова, припрате-женског дела, наоса-брода и олтара над којима је таваница коритасто засведена шашовцем. Кров је висок, стрм и покривен крупном шиндром.
На Иконостасу са 25 икона из доба грађења цркве налазе се и царске двери испод крста на улазу у олтар, рађене у дуборезу са позлатом. Саме иконе су рад народног мајстора и немају велику уметничку вредност. Трем и целокупна унутрашњост цркве поплочани су опеком. Саграђена је 1818. године о чему сведочи урезан натпис на брвну покрај улазних вратију и престона икона Свети орђе убија ађдају, на којој се налази текст о задужбинбару, војводи Смедеревске нахије Вујици Вуличевићу. Од свог народа презрен, отуђен и осуђен као нечасан човек у спасоносном хришћанском покајању које га је побудило на богоудогно дело, подиже ову црквубрвнару.
Саграђена је после убиства Карађорђа у Радовањском лугу 1817. године те јој је сам народ дао име Покајница тумачећи овај чин као знак покајања Вујице Вуличевића за убиство свог кума орђа Петровића-Карађорђа.Црква-брвнара манастира Покајница је интервенцијама Завода за заштиту споменика културе 1951. и 2003. године у подпуности сачувала своју аутентичност. Била је дуго време заједничка парохијска црква за Старо и Ново Село, Ракинац, Радовање и Велику Плану а 1954. године претворена је у општежитељни манастир са мушким братством да би доласком сестринства манастира Света Тројица са Косова и Метохије 1992. године постао женски манастир. Лепота и сачувана аутентичност цркве, уз специфично изказани чин покајања задужбинара за учињено дело, непрекидно привлачи пажњу како оних који су били и стално се враћају овом месту тако и оних који нису били а желе да дођу у овај манастир.

Манастир Раваница са храмом Вазнесења Господњег - Сење

Манастир Раваница налази се код Ћуприје, у подножју Куцајских планина, у селу Сење.

Подизање владарске задужбине у средњем веку био је државни подухват. Зато је одлуку о подизању главне Лазареве задужбине, у којој ће бити и његова гробница, по једном родослову, донео српски Државни сабор 1375. године, када је Јефрем изабран за патријарха српског. Код избора локације за нов манастир, увек се водило рачуна да место има здрав ваздух, добру воду и лепу природу која сама побуђује човека на дивљење Творцу. Погодно место нађено је испод Кучајнских планина, између брда Врсоља и Главнице, у долини реке Раванице, по којој је и назван. Одмах је започето зидање главне манастирске цркве, конака, трпезарије и осталих објеката, а читав комплекс је опасан јаким бедемима са седам кула. Радовима руководи у народним песмама опевани Раде Неимар. Куле су, можда касније, добиле имена: Милошева, Југ-Богданова, Браће Југовић и сл. На главној, тзв. Лазаревој кули, уграђен је натпис од цигала: "Лазар, ктитор овог светог места", а један други натпис "Господе, заволех лепоту Твога дома" указује да је у њој, можда, била дворска капела у којој се служило за кнежеву породицу. Још увек је у апсиди сачуван живопис. Неку годину касније, манастирској цркви је са западне стране дозидана припрата. Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена са различитим датовањем - 1375/6 и 1380/1. у којој објашњава мотиве изградње - подражавање ранијих побожних царева на чији је престо Божјом вољом постављен и у знак захвалности Богу за многе дарове које је од Њега примио. По основу ктиторских права прописао је типик по "правилу светих отаца" за општежитељни манастир, поставивши за игумана Арсенија "човека добродетељна и разумна".

Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда, при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2 засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура, скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео", наглашава Лазар у поменутој повељи.

ИСТОРИЈА - У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена. Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и 1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од 4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи. Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан опис покретног и непокретног имања. Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза Лазара.

Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село" Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у "великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова, и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу знано. Јао, роду хришћанском!"

Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна Моравска, друга Сремска. Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у београдску Саборну цркву.

Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал (учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.

Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.

У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице. Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године, Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао. Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до изражаја.

ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв. Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:

"Од студеног креча и камена,

А покрива плочом и каменом,

Од камена ником и камена".

 Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре. Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова, испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном зиду цркве, а изнад ње је једина розета. Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог камена. Под је од белог мермера. Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989. године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.

Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњевековним манастирима, није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је разумљиво обзиром на бурну историју. Значајна је ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком. У певничким апсидама представљени су свети ратници, а изнад њих сцене из Христовог живота, међу којима се посебно истиче Улазак у Јерусалим. У тамбуру централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. Стубови у цркви осликани су медаљонима са ликовима светитеља. Сликана орнаментика на колонетама стубова, у венцу тамбура куполе и другде, живописна је и богата, а чине је углавном геометријски и биљни преплети. Зограф Раванице ужива у живописности и контрастима боја (зелено и црвено, црно и жуто, жуто и плаво).

ПРИПРАТА дозидана са запада потиче из XVIII века, из времена обнове даскала Стефана. У југоисточном углу је гроб преподобног Ромила Раваничког, подвижника из групе Синајита који су у Србију дошли у време Лазарево. Фреске у припрати рад су зографа из Македоније.

ОСТАЛИ ОБЈЕКТИ Од средњевекових објеката није ништа сачувано. Стари конак подигнут је 1849-1850, на темељима Лазареве трпезарије захваљујући руској помоћи. Нови конак са трпезаријом, подигнут је 1992-1993, захваљујући помоћи Ресавске банке, Скупштине Општине Ћуприја и других.

Јужно од цркве је гроб Цинцар Јанка Поповића, родом из Охрида, који је у Србију дошао 1800. године, учествовао у Првом устанку и постао војвода. Путујући 1833. године из Шапца за Алексиначку бању, умро је у Ћуприји и овде сахрањен.

СЕСТРИНСТВО - Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све до 1946. године. Тада је претворена у женски манастир, и у њега се уселила игуманија Ефимија са 25 сестара. Сестринство држи најстрожији манастирски типик.

Међу српским средњевековним манастирима Раваница код Срба заузима посебно место. Она је обележила померање српске културе, заједно са народом, на север, не прекидајући везе са старим, матичним подручјем. За њу су везани славни ликови српске историје: честити кнез Лазар, кнегиња Милица, стари Југ Богдан и девет Југовића, Раде неимар и Милош Обилић. Мученичка смрт Лазарева за крст часни и слободу златну, начинила је Раваницу стожером српског окупљања и трајања у дугим вековима робовања. Лазарев завет земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века, вековима је пред српским очима.

Смисао Раванице јесте - кнез Лазар. Сваког Видовдана, Срби треба да ходочасте два места: Гази Местан - да се поклоне јунацима, и у Раваницу - да се поклоне честитоме кнезу.

Манастир Сестрољин, код Пољане

Манастир Сестрољин припада Браничевској епархији Српске правослвне цркве и налази се на самом улазу у село Пољана, на магистарлном путу Пожаревац-Свилајнац.

Према легенди подигнут у још у другој половини XIV века, за време владавине кнеза Лазара (1371—1389).

У непосредној близини самог манастира налази се извор воде, за који народ сматра да је лековита.

Легенда о постанку манастира

За постанак манастира Сестрољин, везана је легенда опевана у народној песми Бог никоме дужан не остаје. Према њој, Јелица је била сестра локалних Павла и Радула. Павлова супруга је била љубоморна на њу, због чега је убила сопствено дете и за то оптужила Јелицу. Браћа су јој у то поверовала и за казну су везала сестру за четири коња, које су након тога пустили на четири стране света да је растргну. На месту на коме је пало њено тело настала је црква, око које су касније браћа подигла манастир, након што су сазнали истину и покајали се.

Ова легенда везује се и за настанак манастира Заова, Рукумија и Брадача.

Манастир Сисојевац са храмом Христовог Преображења - Сењски Рудник

Десетак километара источно од Раванице, на изворишту реке Црнице, окружен зеленилом околних брда, лежи скромни али архитектуром и историјом веома богат - манастир Преображења Христовог - Сисојевац. Име, као и оближње село, манастир дугује свом оснивачу - монаху Сисоју Синајиту, бившем игуману манастира Хиландара. Тешко је одредити када је Сисоје дошао у Србију, али је то свакако било после измирења Српске цркве и Цариградске патријаршије и након 1381. године, јер се те године још увек помиње као игуман у Хиландару. Бежећи из јужних предела пред турским налетом, а тражећи заштиту код кнеза Лазара, у Србију је тих година стигло много монаха, међу њима и група исихаста тзв. Синајита, који су много утицали на српску побожност онога времена. Кнез их је примио и распоредио по већ постојећим манастирима или им је подизао нове. Само неколицини истакнутијих међу њима знамо имена: Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, Зосим у Туману, Мартирије у Рукумији.

Од свих синајита, кнезу Лазару је најближи био Сисоје. Он му је можда био и духовник. Старајући се за њега, кнез Лазар му је дао новац да сам подигне себи манастир. Неколико година после Косовске трагедије, Милица му даје имања у околини Параћина за издржавање, сметнувши с ума да је та иста имања раније поклонила Великој Лаври, тј. манастиру Светог Атанасија Атонског на Светој гори. Када је 1398. године кнегиња ишла Бајазиту, пред њу су у Доксому под Сером изишли лавриотски старци и светогорски прот Јеремија и указали кнегињи на грешку. Кнегиња издаје 1. августа исте године нову повељу и признаје да је по незнању погрешила и исправља грешку: "мене моја савест осуди, и да не будем у клетви пречисте Владичице наше Богородице Лавриотске и светога оца нашега Атанасија и тога манастира ... опет приложих земљу великој цркви Лавриотској".

Сисоје подиже заиста изузетну цркву грађену од сиге, док за унутрашње радове употребљава пешчар црвене и жућкасте боје. Основа цркве је у облику тролиста, са олтарском и певничким апсидама споља седмостраним а изнутра полукружним, и седмостраном куполом која се ослања на пиластре. На основу ктиторског портрета може се закључити да је Сисоје одмах подигао и припрату са кулом тј. звоником, а цео комплекс опасао јаким зидом са кулама. Живопис који је урађен био је слабог квалитета, што је обзиром на близину Раванице веома сметало братству. Зато је урађен нови много квалитетнији живопис, по угледу на раванички, можда баш трудом истих зографа. Не знамо када је умро Сисоје. Сахрањен је у скромној гробници у југозападном углу цркве. Нажалост, манастир се вероватно само неколико деценија развијао и радио у миру. Стигли су Турци и ропство, а због оскудних извора тешко је наслутити историју манастира и његовог братства у XV веку. Један податак с почетка XVI века говори да је манастир још жив, јер 1509. године, игуман Теофан шаље у Русију монаха Јанићија по милостињу. Велики кнез московски додељује манастиру помоћ од "сорок собољеј и триста бјелок". По народном предању Турци су, на Ђурђевдан, не зна се које године, изненада напали народ окупљен код цркве и исекли га. Девојке су, спасавајући свој образ, скакале у реку повлачећи са собом и своје нападаче. Од тада је река прозвана Црница,. До данас је код околног народа сачуван обичај да на Велики Петак и петак пред Ђурђевданом, дође у цркву и запали свећу за те мученике. Крајем XVII века манастир је запустео, јер га патријарх Арсеније IV Чарнојевић помиње 1679. године као метох раванички. У рушевинама, али задивљен његовим складним пропорцијама, видео га је и описао у прошлом веку Феликс Каниц.

Први покушај обнове манастира, учињен је 1931. године, када је Моравска бановина финансирала ископавња која је вршио Владимир Р. Петковић. Посао је био мукотрпан, јер је манастирска порта служила као гробље рударима из Сисевачког рудника угља. Садашња порта и простор око цркве састављени су откупом околног земљишта, удруженим средствима манастира Раванице, Републичког завода за заштиту споменика културе, СО Параћин и Ћуприје.

Манастир је у потпуности обновљен у периоду од 1972. до 1978. године средствима Републичког завода за заштиту споменика културе. Црква је обновљена, покривена оловом, живопис рестаурисан и конзервиран. Припрата није обнављана, само је обележена у темељу.

Године 1985. Сисојевац је проглашен метохом манастира Раванице, који о њему води бригу.

Адреса: 35234 Сењски Рудник; тел: 035/620-622

Манастир Тршка Црква  са црквом Рођења Пресвете Богородице

Tршка црква се данас сматра најстаријим објектом те врсте не само у Хомољу већ и у широј околини. Свеобухватна истраживања која је спровела Милка Чанак Медић током осамдесетих година XX века показала су да је то грађевина која заслужује дојстојно место у српској историји. Ова тврдња добија на значају уколико се зна да њена градња отвара питање управе над овим крајевима. По традицији, на коју се никако не смемо ослонити, црква је саграђена 1274. године, дакле пре него што је Хомоље ушло у састав српске државе. Ово се тешко може потврдити, али се на основу стилских одлика за њу може рећи да припада периоду краја XIII или почетку XIV века.
Мајстор под чијим руководством је грађена Тршка црква одличан је познавалац стила који већ читав век постоји на тлу Србије. На основу тога сматрамо да је ктитор припадао српској властели, иако о њему немамо никаквих података. На месту где се обично сахрањују ктитори нађен је скелет жене која у руци држи новорођенче. Овај као и осамдесетак других скелета сведоче да је црква у прошлости служила као гробница свештенства, али и маузолеј заслужних становника Хомоља.
Тршка црква је некада била посвећена Светом Николи, мирликијском чудотворцу. После детаљне обнове 1429/30. године, која је изведена након рушења под нама непознатим околностима, посвећена је Рођењу Богородице. Тршка црква представља једнобродан храм изграђен у стилу рашке школе. Зидана је сигом на чврсто постављеним темељима од пешчара..
Храм се састоји од апсиде (олтар), наоса (брод), унутрашње припрате (нартекс) и спољне припрате (ексонартекс). Укупна дужина је 24, а просечна ширина око 7 метара. Брод је подељен пиластрима на три травеја. Пиластри су данас повезани готски изломљеним луком, а не кружним. Над средњим травејем изграђена је купола. Њу чини кубе постављено на елипсоидни тамбур који је подигнут на четвртастом постољу. На истоку се налази полукружна апсида која представља олтар. На њој је сачуван оригиналан прозор, бифора, који потврђује време и стил градње. Поред њега постоје још два прозора на броду који су нешто млађи. Прозорски отвори се налазе и на куполи. На оба краја се налази атика (калкан) која штрчи изнад крова. Имајући у виду уобичајен начин покривања цркава, сматрамо да је првобитан кров био од олова. Од истог материјала је направљен кров и након последње обнове.
На западу се налази припрата испред које се виде добро очувани темељи спољне припрате.[77] На основу чињенице да камени блокови храма и унутрашње припрате чине архитектонску целину, дошло се до закључка да су грађени истовремено. Спољна припрата, ексонартекс, има дебље темеље (0,95 – 1,03 м) што упућује на помисао да су носили већу конструкцију. Такође, њени темељи су нешто плићи (0,45 м), него код храма (0,78 м) па се претпоставља да су новијег датума. Уколико се у обзир узму и стилска обележја спољне припрате, до којих се дошло након поменутих истраживања, она припада моравској школи. На основу реченог сматра се  да спољна припрата са осталим делом грађевине не чини архитектонску целину те се датује у познији период.
Западна фасада храма претставља његов највреднији део. За њу се до скоро веровало, да је донета с неке веће грађевине и уграђена у храм. Сумњу у њену оригиналност поткрепљује несклад између њених делова. Међутим, показало се након поменутих истраживања да је то последица неспретног спајања делова два различита портала. На рушевинама старог храма уграђени су делови фасаде оба портала који су збуњивали истраживаче. Највећу недоумицу изазива појава вредних и лепих дела скулптуре исклесаних у камену.
Велику пажњу на западној фасади привлаче крилати грифони уграђени у горњу раван каменог оковратника. Скулптуре грифона се данас још могу видети у Студеници, Бањи и Дечанима, најлепшим споменицима рашке школе. Ова чињеница потврђује претпоставку, да је Хомоље раније имало много већи значај и да је Трг представљао раскрсницу путева, те да је привреда ових крајева била доста развијена. Грифони, од којих северни држи у предњим канџама главу овна, а у задњим главу човека, док јужни држи  главу анђела, представљају јеванђелисте Луку и Матеја. Грифони нису постављени у истој равни и јужни више излази у поље, што наводи на закључак, да је то последица касније дораде. У доњем делу портала нађене су две скулптуре лава, од којих један, боље очуван, држи у канџама главу жене, док су од другог нађени само поједини делови. Чињеница, да су скулптуре постављене нешто изнад доње равни портала, потврђује претпоставку, да је то плод касније дораде.
Врата су окружена са три камена блока. У питању је локални пешчар од кога је изграђен и темељ (дебљина 0,9-1 м), сокл и углови храма. Камени блокови оковратника украшени су увијеном лозом са унутрашње стране, пластичним ужетом по средини и споља уоквиреним равним тракама. Изнад каменог оковратника пружа се  полукружни  тимпан урађен од исте врсте камена и омеђен бордуром у облику ужета. Он не представља целину с каменим блоковима оковратника. Тимпан је данас празан, али је некада највероватније био фреско насликан. Изнад тимпана се виде делови архиволте, која води порекло са мањег портала, па је морала да се дорађује да би се уклопила у целину. На основу тога лако је закључити, да је један од портала припадао већој грађевини. На овакав закључак нас наводи чињеница, да поменути камени блокови и тимпан захтевају већи простор од онога који пружа западна фасада. Изнад архиволте у средишњем делу фасаде уграђен је камени блок с представом двоглавог орла који води порекло са неке од прозорских бифора и припада старијем делу цркве. Изнад њега дијагонално је постављен камен са исклесаном розетом оивиченом мотивима ужета. На основу свега реченог може се закључити, да су постојала два различита портала који су током неке обнове уграђени у западну фасаду старог дела храма. Оба портала су рађена од локалног камена, те се на тај начин отклања сумња у њихово порекло. Дакле, портали су аутентични и потичу са спољње и унутрашње припрате.
Описујући изглед и вредности Тршке цркве не можемо, а да не споменемо бројне уклесане цртеже и слова на соклу цркве. Цртежи сличног садржаја се могу уочити на каменим плочама у Сувом Долу. То је примитивна уметност где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја још увек нису обављена. Можемо на основу онога што се лако препознаје да потврдимо да је у питању заоставштина из разних временских периода. Представе животиња говоре о јасно израженом остатку тотемизма код локалног становништва. Уочавају се цртежи секира који нас асоцирају на лов и рат. Такође, бројни натписи упућују на гробну намену цркве. 
Поставља се питање ктитора и времена градње храма са унутрашњом припратом. На основу сачуваних материјалних остатака (грифона, капитела, прозора на апсиди и керамичких судова уграђених у западну фасаду храма) може се рећи да је храм саграђен крајем XIII или почетком XIV века. Познато је, да је Хомоље коначно 1291, а свакако и још 1285. године ушло у састав Драгутинове државе и тако дошло под власт Немањића. Раније поменути летопис из 1734. године, изричито каже да је црква стара 460 година. Како се верује, ови крајеви нису те 1274. године били под влашћу Немањића. Наравно, то не значи да је појава изразитих стилских обележја рашке школе случајна. Нама преостаје помисао, да је летописац изнео нетачан податак, што је сасвим вероватно или да је српска власт раније успостављена над Хомољем, за шта немамо поузданих доказа.
У Милутиновој биографији Архиепископ Данило II говори о сукобу са Дрманом и Куделином, где каже да је Драгутин „поново” добио сремску земљу на управу. Први пут се то вероватно десило након што је постао зет угарског краља Стефана V. Оженио се мађарском принцезом Кателином (Катарином) пре јула 1271. године. Драгутин  се у једном мировном уговору помиње међу Стефановим вазалима. Лако је претпоставити, да је као зет и вазал угарског краља добио део земље на управу. Уосталом, он није постао његов вазал само женидбом, већ зато што је добио земљу на управу. Уколико поверујемо у Данилову тврдњу, поменута земља би могла да буде Срем у његовим средњевековним границама. Из каснијих времена Драгутин је познат као „Сремски краљ” без обзира што је његова област била знатно већа. Тешко је рећи када је Драгутин изгубио власт над Сремом. Можда је то последица промене на престолу у Србији, или услед продора Татара  у крајеве јужно од Дунава. Околности које су довеле до његовог напуштања престола утицале су на јачање локалне властеле.
Ради чвршћег везивања ових крајева за језгро државе, Угарска је у то време образовала јужно од Дунава, Браничевско-кучевску бановину. Као њен бан помиње се неки Георгије. Ова творевина је била кратког века, помиње се у мађарским изворима од децембра 1272. до јуна 1273. године. Уопште узевши, Угарска је држала ове крајеве од педесетих до седамдесетих година XIII века. У том периоду као бан Мачванске бановине помиње се Растислав Михајловић, зет угарског краља Беле IV (1235 – 1270), и Бела Растислављевић. Они су по свему судећи држали и Браничево где се воде борбе са Бугарском за превласт над овим крајевима.
Осамдесетих година се у Браничеву осамостаљују браћа Дрман и Куделин. Њихово порекло није поуздано утврђено. Не може се поуздано рећи када су они преузели власт над Хомољем, али по писању архиепископа Данила, они су ту „оd мноgих времена”. Сигурно се то десило пре 1285. године, јер је тада дошло до похода Мађара против њих. Пошто мађарски извори не помињу неки ранији поход остаје нам да верујемо да су ови крајеви до поменуте године припадали Угарској.
Градња Тршке цркве у чистом стилу рашке школе упућује нас на неимара из Србије. Он је могао да буде ангажован од стране Драгутина или неког локалног властелина. Предуслов за ово ангажовање била би власт Драгутина, односно неког из династије Немањића над овим крајевима, за коју смо рекли да је могла да буде остварена после његове женидбе са угарском принцезом. Дакле, Драгутинова управа представља период у коме је могло доћи до продора рашке школе у градитељство Хомоља и до подизања храма Светог Николе.
Уколико бисмо градњу цркве хтели да сместимо на почетак XIV века, томе би ишао у прилог готички прозор на прочељу главног храма. Наравно, ако је веровати да је тада тамо стајао. То је време када је могло доћи до продора готичке уметности. У сваком случају ово је доба Драгутинове владавине над Хомољем, али овај период је обележен и ратом између Милутина и Драгутина (1301 – 1313), у коме је тешко могло да дође до градње овакве грађевине. То је могло да се деси само у време мира, када би се створила економска основа за такав подухват. За време Драгутинове власти то је период краја XIII века, од склапања мира с Татарима (1291) до почетка рата против Милутина (1301). После Драгутинове смрти (1316) ови крајеви припадају краљу Милутину. То је такође период мира у коме је властела могла да се посвети зидању цркве. Владавина Стефана Дечанског (1321 – 1331) је донела нове немире и слабљење моћи на северу државе.
На основу анализе појединих делова уграђених у западну фасаду, утврђено је да већи од два портала припада спољној припрати. Поменути делови показују врхунска достигнућа пластике моравске школе. Ту пре свега мислимо на змијолике животиње са псећим главама и крилима. Сличне представе се могу наћи и на другим споменицима овог стила (Лазарица, Раваница, Каленић). На основу сачуваног натписа припрата је изграђена 1382/3. године. То је, дакле, време кнеза Лазара Хребељановића, под чијим је ктиторством нешто раније саграђен манастир Горњак. Градња манастира је жеља да се ови крајеви чвршће вежу за државу кнеза Лазара. Хомоље је дошло под његову власт 1379/80. године, после сукоба са Радичем Бранковићем. Градња припрате је изведена из истих разлога и то, како се може претпоставити на основу оскудног натписа, од стране локалне властеле. Натпис је исклесан на камену уграђеном изнад подеоног вевца западне фасаде. Лепота и складност слова сведоче о уметнику великих квалитета. Натпис не садржи податке о ктитору, већ говори о уметнику или градитељу, те спомиње годину у којој је највероватније завршена градња спољне припрате. За спољну припрату смо рекли да је представљала грађевину већих димензија. Од делова који су касније уграђени у западну фасаду храма, треба споменути, да су камени блокови оковратника припадали порталу спољне припрате. Исто може да се каже за читав горњи део данашње фасаде са розетом. Камени блокови горњег дела фасаде равномерно су исклесани за разлику од доњег па се сматра да су заједно са розетом стајали на порталу спољне припрате.
Спољна припрата цркве Светог Николе није била дугог века, није трајала ни педесет година. Не зна се како је и када порушена, али се то десило пре 1429/30. године, када је храм обновљен. Тада су делови обе припрате уграђени у западну фасаду храма. Данас се са сигурношћу не може потврдити зашто је дошло до рушења цркве, али два свакако најчешћа разлога су Турци и поплаве. Честа изливања Млаве и Милатовачке реке су угрожавала цркву и изазвала њено рушење. О поплавама сведочи промена корита Милатовачке реке, чега се многи житељи сећају, па она тече ближе цркви него раније. Слично се дешавало с коритом Млаве, али о томе можемо само да нагађамо. У цркви су пронађени остаци још два пода. До њиховог постављања дошло је  због потребе да се ниво пода изједначи са околним земљиштем. Тло је услед честих наноса муља нарасло, па се чинило, да је црква утонула у земљу. Разлика између првог и трећег пода износи 80 см. Већ смо напоменули, да су скулптуре лавова у подножју постављене изнад доње равни портала, што показује да је у исто време с поменутом реконструкцијом дошло до поплочавања пода. Последњи под потиче од последње реконструкције, за коју се поуздано зна да је изведена 1860. године под покровитељством Ламбре Ђорђевића, познатог жагубичког трговца. Он је на темељима спољне припрате саградио нову, коју памте многи данашњи житељи Хомоља, будући да је порушена у време последњих рестаураторских радова. Као ктитор, Ламбра је сахрањен у црквеном дворишту. Овај обичај је опште  познат и на овим просторима примењиван од давнина.
У одређеном историјском тренутку, какав је владавина деспота Ђурађа Бранковића, није могло да дође до темељне обнове цркве. Владар или локална властела одлучили су да обнове порушену грађевину, али у складу са материјалним приликама. Оне су, судећи по времену у коме је обнова изведена, биле  сасвим скромне. У време када су Турци често упадали у ове крајеве, није било лако наћи доброг неимара. Градитељ је затечене делове оба портала, поштујући њихову лепоту и вредност, уградио у западну фасаду храма. Учинио је то доста неспретно, што је истраживаче наводило на закључак да се ради о деловима донетим с неке друге грађевине. Том приликом је на поравнатим темељима спољне припрате подигнут дрвени трем. Он је имао греде тавањаче постављене на леђа грифона, где се виде остаци уклесаних лежишта.
Сведочење о поменутим радовима имамо на једном натпису. У њему се помиње година када су радови изведени, као и да се они односе на припрату. Поменута имена означавају протопопа Кузму, чијом заслугом је храм обновљен, и Оливера који је извео радове. У имену Оливера постоји грешка у редоследу слова, што потврђује претпоставку, да је у питању невешт и слабо писмен  градитељ. У време када је натпис настао (1429/30) није било лако наћи доброг градитеља, па је поправку на припрати извео локални мајстор. После ове обнове, црква је највероватније поново порушена крајем XVII века у време аустријско-турских ратова. Нова обнова храма следила је 1796. године, када је поново на темељима спољне припрате подигнут дрвени трем.
Тршка црква је и у новом веку наставила да игра видну улогу у верском животу хомољског становништва. Њен углед је растао са протеклим временом, јер данас представља највероватније најстарију цркву у Браничевској епархији. На положај цркве не утиче опадање значаја насеља Трг у XIX веку. И поред нестанка овог насеља, дућани и механе се задржавају у близини цркве и после овог периода. Свештенство, а касније и монаштво се издржава од помоћи многобројних добротвора.
Ново становништво затиче Тршку цркву у доста лошем стању. На карти која је у време аустријске окупације израђена по налогу принца Еугена Савојског наводи се насеље Тршка Црква (Türska tcercva). На основу тога не знамо које становништво чини основу овог насеља. По свему судећи становништво се под притиском турског зулума у време последњег аустријско-турског рата иселило или разбежало по околним збеговима. Рекли смо већ да би такви збегови могли да постоје и на месту данашњих села Милатовца и Вуковца. Аустријске власти насељавају у опустеле крајеве нове досељенике. Традиција, коју преноси Тихомир Ђорђевић, говори да је становништво Хомоља од „турске силе” побегло у „Немачку.” По тој традицији Тршка црква је била сва урасла у густ и висок луг.  О цркви нешто више говори егзарх Максим Ратковић у свом извештају о стању у пожаревачком егзархату београдско-карловачке митрополије (1733/34). На основу извештаја видимо да је црква била оштећена, али је он затиче делимично обновљену и покривену шиндром (дрвеним плочицама). Такође, он говори о тешком сиромаштву цркве које свакако одговара и сиромаштву ондашњег становништва Хомоља.[96] У то време су служила два попа, Јанко из Охрида и Димитрије из Ресаве, који су и сами својим слабим образовањем допринели тешком положају у коме се црква нашла. Верници су тражили од егзарха да од села која чине њену парохију издејствује помоћ за обнову цркве. Парохију Тршке цркве у то време чине села Трг, Лазница, Милатовац, Вуковац, Јошаница, Осаница, Рибаре, Суви До и Жагубица. Горњаку је припало село Крепољин.
Став турских власти да се хришћанима у београдском пашалуку дозволи грађење и обнављање цркава, довео је 1796. године до детаљније обнове Тршке цркве. Устаничка српска власт је и сама већу пажњу посветила овој цркви. Илија Стошић, истакнути хомољски војвода из Првог српског устанка, поклонио је цркви 1811. године три иконе. Ламбра Ђорђевић, трговац из Жагубице, обновио је 1860. године на старим темељима спољну припрату. Тако је стекао право да као и други ктитори буде сахрањен у порти цркве. Осамдесетих година XX века је изведена последња обнова цркве, а црква је до тада задржала добијени изглед из времена Ламбре Ђорђевића. Слабо осветљена спољна припрата је дуго скривала од очију пролазника лепоту појединих делова западне фасаде. Последњом рестаурацијом уклоњена је спољна припрата, а цркви је враћен изглед грађевине рашке школе са откривеном западном фасадом храма. Цркву је 1992. године освештао владика Сава. Током ове обнове, манастир је добио нов звоник на који су окачена стара, али и једно ново звоно.

Тршка црква је и сама пратила судбину Хомоља. Њена парохија се смањивала увођењем нових цркава у Жагубици, Рибару, Лазници и Осаници. Први светски рат је донео невоље становништву Хомоља, али и свештенству ове парохије. Бугари су 1915. године одвели у ропство два свештеника Тршке цркве. После Другог светског рата црквена имовина је разграбљена. Ипак је заслугом верника манастир добио два конака са помоћним зградама. Старији је подигнут 1953. а освећен 1964. године. У новом конаку, који је подигнут 1973. године, постоји капела Светог Николе у којој се у време зимских мразева служи служба. Данас је Тршка црква манастир са сестринством на чијем се челу налази игуманија Ана.







Izvor: Blic

Манастир Туман са црквом Светог Архангела Гаврила, код Голубца

Манастир Туман лоциран је у "дражестној долини планина голубачки" на обали истоименог потока. За име манастира везано је неколико предања везаних за име Милоша Обилића, прослављеног јунака епских песама косовског циклуса. По тим предањима Милош, који је војводовао у овом крају са дворцем у оближњем селу Дворишту, у лову је нехотице смртно ранио пустињака Зосима Синајита, који се подвизавао у оближњој пећини. Када хтеде да га понесе видару на лечење, пустињак одмахну и рече: "Ту мани!" тј. нема лека - пусти да ту умрем. Да окаје грех, Милош подиже задужбину - манастир у који полаже Зосимове мошти, али у јеку радова стиже кнежев позив да пође у бој: "Ту мани, па дођи на Косово!" Од двоструког узвика "Ту мани!" манастир добија име Туман. Цела прича нема историјског основа, јер је Милош Обилић био тако ситан племић да савремени извори уопште не бележе одакле потиче, а данас га својата неколико места у Србији (Поцерје, Косово, Нови Пазар), доказујући да је баш њихов. Поред Тумана, народно предање приписује Милошу цркву у Киселој бањи код Подујева и манастир у Корману код Ниша. Ми чак нисмо сигурни да се он звао Милош (К)обилић, јер писање турских хроничара, да је "Мурата убио српски племић Билиш Кубила" протумачено је као турска транскрипција имена Милоша (К)обилића. Уствари ради се о игри речи. Израз "билиш кубила" значи "Онај који зна задати ударац". Дакле, "Мурата је убио српски племић који зна задати ударац". Био то Милош Обилић или не, очигледно је "знао задати ударац", а нас оставио у дилеми по питању његовог порекла. С друге стране, са много се више основа име Туман може довести у везу са кореном грчке речи тимвос тј. гроб, или пак са кореном латинских речи tumulo - укопати и tumulus - гроб, tumulo inanis - празан гроб (кенотаф), што би у сваком случају указивало на постојање неког гроба из античких односно рано хришћанских времена. Не треба одбацити ни придев tumulosus - хумовит, бреговит, јер је овај крај заиста такав. Можда порекло имена треба тражити и изван Балканских предела, јер у Јерменији постоји манастир истог имена, а код Руса презиме - Тумански и Туманов. Нека веза свакако постоји.

Не знамо ни време изградње манастира нити његовог ктитора. Помен о њему не појављује се у документима из времена средњевековне државе, па га нема ни у првим турским пописима. Тек попис из 1572-3. године, бележи два манастира светог Архангела у нахији Пек. Један од њих се идентификује са Туманом. Попис не одређује ближу локацију манастира нити даје бројно стање монаха, већ само његову новчану обавезу од 160 акчи коју плаћа султановој благајни. Попис из времена султана Мурата III одређује локацију манастира "код села Тумана". Овај попис пружа нешто више података: у манастиру живе два монаха, а годишња давања достигла су завидну цифру од 1.512 акчи, што говори да је манастир имао солидан земљишни посед и приходе. Свакако да је на положај и стање Тумана повољно утицала обнова Пећке патријаршије под Макаријем Соколовићем. У другој половини XVI века настало је у овом манастиру једно књижевно дело, тзв. Тумански апокрифни зборник који се данас налази у архиву Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. Нисмо у прилици да читаоцима предочимо како је манастир провео XVII век, шта је преживео у време Бечког рата и сеобе Срба под Арсенијем III, јер га извори не помињу, па се претпоставља да је тада опустео. Извори су мало издашнији тек у првој половини XVIII века, тј. у времену аустријске окупације северне Србије. По извештају Максима Ратковића, егзарха београдског митрополита, манастирска црква је "стара црков" зидана од камена, са сводом од камена а покривен циглом. Припрате нема. Остали опис говори о крајњем сиромаштву, јер нема ништа од богослужбеног инвентара, чак ни путира ни дискоса нити кадионице ни кандила. Само две беле одежде, један октоих, један требник и "законик рукопис србски, светогорац калугер писал". Осим монаха Исаије, родом из Херцеговине, учесника црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године, других монаха нема. Издржавао се од манастирске парохије коју је чинило 30 домова.

У време Кочине крајине, манастир је паљен од стране Турака. По писању Јоакима Вујића манастир је обновљен и манастирској цркви је 1797. године дозидана припрата, па је дужина цркве са припратом и олтаром износила 53 стопе а ширина и висина биле су подједнаке - по 19 стопа. Страдање Тумана се поновило у време Првог српског устанка, а обнову је дочекао у време кнеза Милоша. Заслуга за то припада Павлу Богдановићу, кнезу пожаревачке нахије. Он је, са осталим приложницима, подигао 1826. године келије манастирске, како сведочи натпис на њима.

Манастир је у прошлом веку имао 15 хектара обрадиве земље и око 400 хектара шуме. Земља је доносила мали приход, али је проређивање шуме издржавало манастир, јер је било орахових и храстових стабала дебљине 1,5-2,0 м који су коришћени за израду железничких прагова. Приход је допуњавала закупнина од кафане коју је манастир издавао у најам и воденица поточара. Године 1879. земљотрес је растресао манастирску цркву која је на неколико места "препукла", као и све остале манастирске зграде, на којима се појавило много опасних пукотина. Окружни инжењер је после прегледа и снимања ситуације, поднео извештај да не вреди поправљати ниједну зграду, јер је све толико несигурно и трошно да неће дуго трајати. Пошто није било новца да се све сруши и изнова подигне, извршена је 1883. санација под надзором инжењера Чермака, а Нестор Босиок израдио је нови иконостас за 15 цесарских дуката. Ипак, 1910. године срушена је црква јер је била склона паду и угрожавала вернике. Балкански ратови (1912-13) и Први светски рат (1914-18), одложили су изградњу нове цркве, па је садашња црква подигнута тек 1924. године.

Године 1934. у Туман је пресељено руско монашко братство из манастира Миљкова. Од 1966. године Туман је женски општежитељни манастир.

ЦРКВА светог архангела Михаила, зидана је у српско-византијском стилу, са фасадом динамично рашчлањеном луковима и кордонским венцима, а богато украшеном декорацијом у форми розета и шаховских поља. Олтарска и бочне апсиде, изнутра полукружне, споља су петостране са округлим прислоњеним стубовима на угловима, повезаних луком. У тимпанону су постављени округли прозори са каменом розетом, окружени декорацијом у формишаховских поља. Над централним делом наоса уздиже се четворострано постоље на које је положен осмострани тамбур куполе. На страницама тамбура куполе налазе се дуги узани прозори, а над припратом налази се, од куполе нешто нижи, четворострани звоник са бифорама на свакој страни. Кровни покривач је лимени. Спољашња фасада је са два кордонска венца подељена на три појаса, са прозорима у средњем. Прозори на припрати су дводелни, док су остали једноделни. Главни улаз се налази на западној страни, а споредни на северној певничкој апсиди. Унутрашњост цркве је пре пар година живописана. Иконостас је низак, сличан средњевековним, тако да не заклања живопис у олтарском простору. У наосу цркве се налази кивот са моштима светог Зосима Синајита.

ВЕЛИКИ КОНАК (23х9м) подигнут је 1935-7. године за потребе увећаног братства. У приземљу се налази 11 малих келија за монахе, а на спрату капела посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице, просторије за епископа, духовника као и радионица.

МАЛИ КОНАК је подигнут од материјала старог конака у стилу моравске сеоске куће, има само кухињу и две собе за госте.

ИСПОСНИЦА преподобног Зосима Синајита налази се у пећини и чине је две просторије.

Изнад ње се налази и КАПЕЛА ПРЕПОДОБНОГ ЗОСИМА СИНАЈИТА.

Адреса: 12223 Голубац; тел: 012/75-195

Манастир Решковица

На путу према Горњаку, пре уласка у Горњачку клисуру , још издалека се види недавно обновљени манастир Светих апостола Петра и Павла, сада посвећен Светој
Тројици.



Манастир се налази у селу Ждрелу. Само пар километара даље, по валовитом и шумовитом терену, аутомобилом или пешице, долази се у малу котлину, окружену брдима. На месту, непогрешиво изабраном по захтевима оног времена за српски православни манастир, са речицом Орешковицом што извире недалеко одатле, окружен стрмим и шумовитим падинама брда, налазе се остаци некада чувеног манастира Орешковице.



Према народном предању, а и неким историјским потврдама, саградио га је кнез Лазар. Манастир је био посвећен светој Тројици, па се у старим записима помиње као светотројички или троицки. Лековит извор крај манастира по предању је сазидао кнез Лазар. Тај извор се налазио на седамдесетак метара северно од старе манастирске цркве. Цео манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увек понегде назиру. Од саме цркве остало је веома мало, заправо делови зида не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била царска задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомоље, што одликује и њега као човека и тешко време у којем је живео.



После тешких времена у којима је манастир био од 1467. године, када је привремено напуштан до 1528. године, црква је обновљена, највероватније на старим темељима. Манастир је био значајан духовни центар у време када је из духовности извирала укупна наша култура. У њему су, од краја 16. па до краја 17. века, преписиване свете књиге. Захваљујући свом географском положају, манастир се одликовао тешком приступачношћу. За доба када силнике нису могли зауставити ни најјачи одбрамбени зидови, ова чињеница је била велика предност. У Орешковици је преписано много књига,али је до данашњих дана сачуван мали број. Остале су нестале у турским паљевинама и пљачкама или у бегу од турског зулума. Манастир су Турци 1688. године опљачкали, спалили и срушили.

Обнављање манастира започето је 1991. године. Међутим, то није уобичајено обнављање на темељима пострадалог манастира – овде су темељи средњевековног манастира Решковице остављени по страни, а гради се на двадесетак метара северно од њих нова црква, са три нивоа, од којих су два дела под земљом (најнижи је посвећен Сабору Светих Апостола, средњи Светој Катарини Синајској, а горњи Светој Тројици).

Манастир Брадача

Манастир Брадача је српски православни манастир који се налази недалеко од села Куле испод планине Кожух, недалеко од регионалног пута Пожаревац-Петровац на Млави. Припада Браничевској епархији и манастирска црква из 13. века представља најстарији сакрални објекат у епархији, док је сам манастир датиран у 14. век.

Манастир је смештен у шумовитом пропланку у близини села Кула и Црљенац, испод планине Кожух. Манастирски храм посвећен је Светом Ваведењу Пресвете Богородице. Слава манастира су Благовести.

Овај манастир, који поседује осам ари дворишта и 5,8 хектара шума, данас је активан и о њему брину монаси. У овом делу Србије велики значај придаје се светим и лековитим водама и изворима, на које се највише долази на црквене празнике. Један од извора за који се верује да је лековит налази се и у манастиру Брадача, познат као „Манастирски кладенац“, у народу назван још и „Светињица“.

Историја

Најстарији помен манастира у српским писаним изворима потиче из половине 15. века уз напомену да је у то време Брадача био веома жив и активан манастир. На основу систематских археолошких истраживања спроведених 1985. и 1986. године установљено је да је објекат подигнут крајем 14. века. У Браничевском тефтеру из 1467. године помиње се манастир Раван у близини села Куле за који се мисли да би могао да буде Брадача, јер рекогносцирањем нису установљени остаци било каквог другог објекта у атару овог села. Девет година касније, у Смедеревском тефтеру записано је име манастира Брадаче.

У 16. веку помиње се игуман Панкратије, као старешина манастира Брадача по чијем је налогу писан један пролог. Крајем 17. века поред манастира пролази пећки патријарх Арсеније на путу за Браничево. Он га описује као запустео. Од тада па до почетка 19. века нема записа о манастиру. Обнова је започета 1990. године, па се може рећи да је манастир био у рушевинама више од два и по века.

Према предању Турци су једне године о Преображењу посекли све затечене посетиоце а манастир порушили и запалили. У народу је остала да живи прича како се на овај велики празник сваке године код манастира одржавао молитвени сабор. Долазили су људи из Стига, Пека, Млаве и Поморавља. Предање каже да су једне године на тај дан Турци ударили на манастир. Силан народ су погазили коњима и посекли сабљама, а светињу порушили и запалили.




Преузето са: Википедиа

---

~ Епархија будимска ~

---

Историјат

Не зна се поуздано када је основана Будимска епархија, претпоставља се да је то било 40-их година 17. века. На то подручје досељавало се српско православно становништво из крајева под управом Турске. Тако је већ 1511. сазидана црква у Коморану, а потом и манастир Грабовац.

После Велике сеобе Срба (1690) око 37 хиљада српских породица нашло се на територији Угарске од тога око 8 хиљада породица у Сентандреји. По одобрењу цара Леополда I дана 4. марта 1695. митрополит Јефтимије Поповић потврђен је у звању будимског епископа. Пуна титула гласила је „епископ будимски, пештански, сентандрејски, стонобеоградски, сечујски, сигетски, мухачопољски“. То је почетак процвата Будимске епархије.

Током 18. века изграђен је велики број храмова у овој епархији, углавном у барокном стилу. У Сентандреји је крајем 19. века било свега 617 православних житеља, а 1924. само 231 се изјаснило као Срби. Због смањења броја православних верника епархија је била принуђена да неке храмове уступи Католичкој цркви, тако да је за неколико деценија изгубила 16 храмова из 18. века.

Будимска епархија обухвата парохије у Мађарској и две у Чешкој. Према подацима из 2002, епархија има два архијерејска намесништва са 39 парохија и 11 свештеника и два манастира, Грабовац и Манастир Српски Ковин. После Другог светског рата, епархија није имала устоличеног епископа него се њом углавном администрирало из Београда, све док 1988. није за епископа постављен владика Данило Крстић. Библиотека Будимске епархије у Сентандреји има преко 9.400 књига. Ту се налази и Српски православни музеј.

Епископи

Епископи Будимске епархије до сада били су: (непотпун списак)

    Севастијан (†1662);
    Симеон (око 166?);
    Виктор (1660—1668 и 1680—1684);
    Кирил (1668—1680);
    Јефтимије Поповић (1695—1700);
    Викентије Поповић (1708—1713);
    Василије Димитријевић (1728—1748);
    Дионисије Новаковић (1749—1767);
    Арсеније Радивојевић (1770—1774);
    Софроније Кириловић (1774—1781);
    Стефан Стратимировић (1786—1790);
    Дионисије Поповић (1791—1828);
    Стефан Станковић (1829—1834);
    Јустин Јовановић (1834);
    Пантелејмон Живковић (1836—1839);
    Платон Атанацковић (1839—1851);
    Арсеније Стојковић (1852—1892; *1804);
    Лукијан Богдановић (1897—1908);
    Георгије Зубковић (1913—1951);
    Хризостом Војиновић (1951—1952);
    Герман Ђорић (1952—1956);
    Арсеније Брадваревић (1960—1963);
    1951-1988 само администратори епархије;
    др Данило Крстић (1988—2002, пре тога администратор епархије 1984—1988);
    Лукијан Пантелић (од 2002).

Епископ Лукијан такође администрира и Темишварском епархијом.

Преузето са: Википедиа