---

~ Архиепископија београдско-карловачка ~

Простирање

Архиепископија обухвата град Београд и непосредну околину (Земун, Крњачу, Гроцку, Железник...). Архиепископија има 4 намесништва са 7 манастира (Раковица, Сланци, Рајиновац, Ваведење...) и мноштвом храмова.

Архиепископија београдско-карловачка се граничи са епархијама Шабачком, Ваљевском, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.

Манастири

Списак манастира Архиепископије београдско-карловачке:

    Манастир Светог архангела Михаила (16. век) у Раковици
    Манастир Рођења Пресвете Богородице (18. век, обновљен и освећен 1988), у Рајиновцу, Бегаљица
    Манастир Светог архангела Гаврила (1786, обновљен 1986), у Земуну
    Саборни храм Светог архангела Михаила (1845, обновљен 1995),
    Манастир Ваведења Пресвете Богородице (1936)
    Придворни храм Светог Симеона Мироточивог (обновљен 1936),
    Манастир Светог архиђакона Стефана (обновљен 1970), Сланци, Велико село
    Манастир Светог оца Николаја
    Манастир Преноса моштију Светог оца Николаја, Грабовац
    Манастир Преподобне мати Параскеве, Фенек, Бољевци
    Манастир Преподобне мати Параскеве, Сибница
    Манастир Светог архангела Гаврила, Тресије, Неменикуће

Храмови

Списак храмова Архиепископије београдско-карловачке:

    Храм Рођења Пресвете Богородице (Црква Ружица) и Капела Свете Петке (почетак 15. века) на Калемегдану
    Храм Преноса моштију Светог оца Николаја у Земуну (1745)
    Храм Рођења Пресвете Богородице (1783) у Земуну
    Храм Светог пророка Илије (1833) у Миријеву
    Храм Преноса моштију Светог оца Николаја (1833) у Остружници
    Храм Свете Марије Магдалене у Белом Потоку
    Храм Светих апостола Петра и Павла (1834) у Врчину
    Храм Светог архиђакона Стефана (1834) у Великом Селу
    Храм Светог арханђела Михаила — Саборна црква (1837—40)
    Храм Преноса моштију Светог оца Николаја (1839) у Вишњици
    Храм Свете Тројице (1842) у Земуну
    Храм Светих апостола Петра и Павла (1856) у Винчи
    Храм Рођења Пресвете Богородице (1858) у Великој Моштанији
    Храм Вазнесења Господњег (1863)
    Храм Свете Тројице (1870) у Ритопеку
    Храм Светог Димитрија (1876) у Земуну (на Земунском гробљу)
    Храм Светог великомученика Георгија (1876) у Бежанији на Новом Београду
    Храм Успења Пресвете Богородице (1883. обновљен 1983) у Умчарима
    Храм Свете Тројице (1883) на Неимару
    Храм Свете Тројице (1885) у Заклопачи
    Храм Преноса моштију Светог оца Николаја (1893) код Новог гробља
    Храм Свете Тројице (1894) у Рипњу,
    храм Светог мученика Трифуна (1903) на Топчидерском гробљу
    Храм Светог Стефана Дечанског (1905) у Железнику
    Храм Светог цара Константина и царице Јелене (1911, поново подигнут 1971) на Вождовцу
    Храм Свете Тројице (1924) у Кумодражу
    Храм Светог Георгија (1927) на Бановом Брду
    Храм Покрова Пресвете Богородице (1929) у Баричу
    Храм Светог Александра Невског (1930) на Дорћолу
    Храм Светог великомученика Георгија (1932) у Београду
    Храм Покрова Пресвете Богородице (1933) у Београду
    Храм Светог Саве (1935)
    Велики храм Светог Саве на Врачару (још незавршен)
    Храм Свете Тројице (1935) у Београду
    Храм Светог великомученика кнеза Лазара (1936) на Звездари
    Храм Светог Вазнесења Господњег (1938) у Жаркову
    Храм Светог апостола и јеванђелиста Марка (1939.) на Ташмајдану
    Храм Светог архангела Гаврила (1939)
    Храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве (1939) у Раковици
    Храм Светог Преображења Господњег (1944) у Умци
    Храм Светог пророка Илије (1960) у Малом Пожаревцу
    Храм Светог Јована Владимира у Медаковић насељу
    Храм Светог апостола и јеванђелиста Луке (1965) у Крњачи
    Храм Рођења Светог Јована Крститеља (1971) на Централном гробљу
    Храм Сабора српских светитеља (1988) на Карабурми
    Храм Свете Тројице у Сремчици
    Храм Рођења Светог Јована Крститеља на Лабудовом брду
    Храм Светог Василија Острошког на Новом Београду
    Храм Светог Преображења Господњег на Видиковцу

Преузето са: Википедиа

Манастир Сењак са црквом Ваведања Пресвете Богородице

Манастир Ваведења Пресвете Богородице налази се на Сењаку. Иако је подигнут недалеко од самог центра града, природно окружење га потпуно одваја од градске гужве. Оивичен шумом са западне и северне стране, својом архитектуром, монуненталном црквом и конаком оплемељује цело Топчидерско брдо.

Ктиторка

Црква је подигнута 1935. године поред тадашње гимназије „Краља Александра“, за нешто више од годину дана, на земљишту које је у ту сврху уступила београдска општина. Темељи су освећени 10. августа те године, а сама црква 25. октобра наредне. Оба пута је служио Његова Светост патријарх српски Варнава (Росић). Предање нам сведочи да одабир локације за њено подизање није био случајан. Наиме, ктиторка манастира Ваведење, Персида Миленковић, три пута је уснула исти сан, по коме треба да подигне цркву управо на Топчидерском брду. Треба поменути и то да су приликом копања темеља за нову цркву откривени остаци старог храма - део светог престола од камена у коме је пронађена и свештеничка одежда. Нажалост, није утврђено о каквом је храму реч. Ктиторка овог манастира спада у ред највећих добротвора и задужбинара нашег народа новијег времена.
Осим Ваведења, са својим супругом Ристом Миленковићем, подигла је цркву Свете Тројице у Кумодражу, изградила основну школу у улици Краљице Наталије (данас Математичка гиназија) у којој је првобитно био смештен интернат женске учитељске школе, Дом за сиротињу у Табановачкој улици, даровала је две куће и вилу за збрињавање сиротиње и школовање деце. У самом манастиру је током Другог светског рата боравило педесеторо избегле деце о којима се сестринство старало. Персида Миленковић је сахрањена у Ваведењској цркви, у крипти која се налази у југозападном делу наоса.

Архитектура

Архитектонско решење манастирског храма израдио је наш познати архитекта Петар Поповић. Осим овог храма, његов пројектантско-извођачки рад се огледа на Окружном началству у Врању, костурници на Крфу, меморијалној-гробној капели у Врњцима, Београду, Сурдулици, цркви у Раковцу, Кумодражу и  Костолцу, а био је ангажован и на пројекту обнове Лазарице у Крушевцу. У периоду од 1920-1927.  године био је хонорарни професор на катедри за Српско-византијску архитектуру на Архитектонском факултету у Београду. Оно што одликује његов пројектантско-извођачки рад је посебна вештина интегралног преноса искуства српског средњовековног градитељства, ослањајући се пре свега на моравску школу, чије је особености успешно усађивао у савремено градитељство, дајући значајан допринос обнови националног стила између два рата.

Основа цркве ваведењског манастира решена је као уписан крст развијеног типа, тако да се централна масивна купола, преко пандантифа ослања на стубове. Велики распон куполе чини централни део наоса отвореним и прегледним. На угловима уписаног крста  постављене су мале куполе у свему умањене и сведене по узору на централну куполу. Складност хоризонталних и вертикалних пропорција унутрашњости храма огледа се у доброј прегледности, осветљености и акустици. До хорске галерије се из скученог нартекса долази спиралним степеништем смештеним у северозападном крилу храма. 

Дрвене стасидије, певнички пулт, налоњи, портали за целивајуће иконе, као и кувуклион (циборијум) са петокуполном надстрешницом у наосу, сви су изведени у истом декоративном систему плитког рељефа преовлађујућих флоралних мотива. Епископски и краљевски дрвени тронови су једноставне декорације. Средишње, поткуполни, део наоса украшава метални полијелеј, рад вајара Слободана Рекалића, а иконе на полијелеју су дело сликарке Иване Пецин.

Зидна олтарска преграда има венац декорисан у духу неороманске епохе или неорашке школе, над којим се налази крст осликан Распећем. Стубови иконостаса који га рашчлањују у хоризонталном смислу, урађени су у сведеном облику и декорацији која је у складу са поткуполним стобовима.

Манастирски конак је, такође, пројектовао Петар Поповић. Подигнут је изузетно близу самој цркви због недостатка простор са јужне стране.

Сликарство

Иконе на олтарској прегради су рад иконописачке радионице манастира Раковице у Београду, а сликао их је чувени сликар Наум Андрић. Поред Господа Христа и Пресвете Богородице, ту су још икона архангела Михаила на северним и Светог Саве на јужним дверима.

Зидне слике је осликао сликар Душан Михајловић у периоду од 1972. до 1982. године. Композиције не одступају од устаљеног поретка у зидном сликарству православних храмова.
Поред наглашене композиције Ваведења која се налази у јужном делу наоса, истакнута је сцена Премудрости која сазива званице на Гозбу, према стиху из Прича Соломонових (Приче 9, 2-6) осликана у олтарском простору. Претпоставља се да је овај мотив преузет из манастира Грачанице, који је представљен на истом месту у цркви. Осликавање Светог Германа, патријарха цариградског, изнад северних улазних врата, указује на то да је црква осликана у време српског патријарха Германа (Ђорића).

Посебно место у цркви заузимају изрезбарен Христов гроб на северној страни наоса, као и две Богородичине иконе: Акатисна зографска Богородица и Богородица „Призри на смиреније“ која је копија истоимене иконе из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Кијеву. Христов гроб као и тронове за ове иконе радио је познати дуборезац Милић Урошевић. Икона Покрова Пресвете Богородоце која се налази на Христовом гробу пренета је из манастира Кувеждин након пожара и погрома који су током Другог светског рата над овом светињом учиниле усташе. Лик Богородице је на чудесан начин остао неоштећен, иако је икона била захваћена ватром. Обгореле су само ивице иконе. На супротној јужној страни цркве налазе се иконе светог Николаја, коју је игуманији поклонио ава Јустин Поповић, и светог Нектарија Егинског. При даривању иконе руским монахињама које су се тад налазиле у Ваведењу, рекао им је да ће икона просијати њиховим молитвама у усрдним сузама, што се и догодило. Прво се ова икона, иначе оштећена, на чудесан начин обновила, а недавно је приликом фотографисања одвојивши икону од рама, монахиња видела да се лик светитеља пресликао на стаклу којим је она била заштићена. Искусни иконописци су установили да је овај лик светог Николаја за нијансу другачији од оног на платну. Забележена су и многобројна исцељења пред иконом светог Нектарија. Параклис светог Николаја налази се у склопу манастирског конака. Ту се  током зимског периода обављају богослужења. Сликарство је превасходно иконографско са препознатљивим стилом ђакона Марка Илића. Богато изрезбарен дрвени иконостас, као и певнички пулт, урадио је Милић Урошевић.

Ризница

Манастирска ризница чува иконе и мошти из разних православних светиња и различитих временских периода. Иконе Господа Христа, Лесновске Мајке Божије, Свете Марије Египћанке потичу из 18. и 19. века. Међу сачуваним моштима налазимо нетрулежна тела светитеља из првих векова хришћанства, као што су мошти светих четрдесет севастијских мученика и свете равноапостолне царице Јелене, а затим преподобног Јефтимија Великог, Јована Хозевита, Герасима Јорданског, Романа чудотворца, руских светитеља: Александра Невског, Петра Московског, Јоне Кијевског, Мојсија Угрина, Герасима Аљаског. Чувају се још и мошти светог цара Лазара, превлачких мученика, светог Симеона Дајбабског, као и лобања светле боје једног новомученика из Јадовна. Часни Крст Мошчевик у коме се налазе частице моштију Серафима Саровског, Данила Московског, Петра Муромског, кнеза Владимира Новгородског, светих мученика Сергија, Јована и Патрикија уз још неколико частица за које се не зна коме припадају, износи се на празник Воздвижења Часног Крста. Манастир га празнује као своју заветну славу у спомен на ослобађење српских монахиња из манастира Кувеждина које су усташе заробиле 6. септембра 1941. године.  Тада је целокупно сестринство састављено од руских и српских монахиња одведено у усташки логор Цапраг, Рускиње као стране држављанке су пуштене, а Српкиње задржане. Манастир је био спаљен, тако да су преостале сестре из заробљеништва, заједно са руским сестрама, дошле на Крстовдан у кувеждински метох - манастир Ваведење.

Манастирски живот

Важно је напоменути да је Кувеждин био први женски манастир у обновљеној Србији, који је имајући драгоцено искуство монашког живљења био изузетно значајан за обнову целокупног женског монаштва у земљи. Ваведењски манастир је у свему следовао свом метоху, тако да је захваљујући способностима тадашње игуманије Меланије био устројен по строгом типику, организована је радионица уметничког веза у свили и злату, а функционисала је и болничка служба, што је било у складу са првобитном жељом ктиторке. Намера је била и да се при манастиру оснује женски имтернат због новонастале ситуације у земљи за време и након рата, међутим то није реализовано из финансијских разлога.
У манастирској порти су сахрањене уважене ваведењске игуманије Меланија, Ангелина, Варвара и Агнија које су свака на свој начин оставиле лични печат развоју и устројству овог београдског манастира. Садашња настојатељица је мати Анастасија (Савковић). У порти су сахрањени још и митрополит загребачки Доситеј (1877-1945), митрополит скопски Јосиф (1878-1957), митрополит будимски Арсеније (1883-1963), митрополит Дамаскин (1892-1969) и владика будимски Данило (1927-2002).

Строг манастирски типик задржан је до данашњих дана. Поред свакодневних редовних богослужења, служе се и Акатисти Пресветој Богородици, Ваведењу Пресвете Богородице, Крсту Господњем, Господу Христу и светом Николају.

Манастир Ваведење је имао изузетно значајну улогу и у времену духовног буђења нашег народа, његовог уласка у Цркву  и ослобађања од комунистичког наслеђа. У том је периоду манастир био духовно средиште престонице, место на коме се уз тадашње јеромонахе  Амфилохија (Радовића), Атанасија (Јевтића) и Иринеја (Буловића) формирала новокрштена заједница, духовна, културна и интелектуална елита Београда.

Хор Мелоди

Недељна и празнична богослужења манастира Ваведење прати хор „Мелоди“ који је 1991. године основала Дивна Љубојевић. Сматра се једним од најбољих српских хорова. Овај стилски упечатљив састав који остварује изузетно високе извођачке домете, за собом има бројне концерте и неколико музичких издања

Манастир Раковица са црквом Светог Архангела Михаила

Манастир Раковица налази се у непосредној близини центра града (удаљен је 11 километара од самог центра), на кружном путу, који уз Раковички поток скреће према Авали. Смештен је између два брда - са његове источне стране уздиже се Пружевица, а са западне стране Стражевица.

Настанак манастира

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина. Међутим, савремена истраживања нас наводе на другачије закључке. Најстарији писани документ, у коме се помиње манастир Раковица под именом Рацауиценсе монастериум,  налазимо у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, а који је штампан у Бечу 1522.  године. И турски извори га помињу у попису из 1560. године међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. Ипак, нама најзанимљивији документ, који у многоме помаже решавању питања  настанка манастира, је повеља влашког војводе Константина Бранковеана Бесарабе, издата 1907. године манастиру Раковици, за који каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Током историје је постојало више влашких војвода са овим именом, тако да је дискутабилно ко је ктитор. Узевши у обзир историјске прилике и односе између Срба и Румуна, вероватно да је у питању био влашки војвода Радул И Црни (око 1377-око1385), зет кнеза Лазара. Дакле, на основу овог податка можемо да изведемо закључак да је манастир настао током Лазареве владавине.
 
Ратна страдања манастира

Првобитну локацију манастира, који је крајем 16. века премештен на садашње место, откривају нам остаци некадашње цркве (трагови зидова,  стуб часне трпезе и др.) који су пронађени изнад села Раковице. Претпоставља се да је ту постојао манастир, или манастирски метох као саставни део манастира Раковице. Калуђери  су боравили овде  ради потребних чинодејстава у свим околним селима (Раковица, Јајинци, Бели поток Зуце, и др.), све до разарања ове светиње током турског похода на Беч (1592) и народних немира из 1594. године. Неповољан положај манастира (поред насеља, у близини важне саобраћајнице) учинио га је лаком метом за турска пљачкања, тако да је пресељен на скровитије место, дубље у шуму. Монаштво се премештало постепено: прво су пресељене црквене светиње (постоји народно предање по коме су „бегале саме иконе и долазиле на садашље место“), а затим и цело братство након потпуног турског разарања манастира. По завршетку ових догађаја, манастир се не помиње у црквеним изворима све до краја XВИ века, када се јавља као активни учесник црквено-историјских дешавања. Ратне страхоте које су задесиле земљу уз сеобу Срба нису заобишле ни овај манастир. Монаштво га је напустило крећући се ка северу и носећи са собом црквене драгоцености и богослужбене књиге. Њихово кретање можемо пратити на основу записа на појединим књигама.
Ангажовање раковичког калуђера Григорија, који се истакао као врсни дипломата у аустријско-турском рату, омогућило је манастиру повољнији положај у наредном периоду. Наиме,  о. Григорије је посредовао при склапању Карловачког мира (1699), чињећи значајне услуге руској дипломатији. Руси су узвратили дарујући Григорију лично, али и манастиру новац, богослужбене књиге, одејања, сасуде и  четири иконе које су биле намењене манастиру Ватопед. Захваљујући томе, манастир се економски опоравио до те мере да је финансирао обнову манастира Тресије, који је у то време имао заједничку управу са Раковицом.
Нова страдања манастир је претрпео избијањем Аустријско-турског рата (1737-1739). Монаштво је са турским надирањем страховало од одмазде, јер је помагало Аустријанце, тако да су спашавајући животе, побегли заједно са многобројним српским живљем и аустријском војском. Уточиште су нашли у Срему, у манастиру Велика Ремета, поневши са собом највредније црквене ствари. Овај њихов долазак је описан у записнику о посети манастиру Ремета од 16. јула 1753. године где стоји: „Пошто је Светоарханђелски манастир звани Раковица, који је у Србији, прошлог турског рата године 1739. опустио од безбожних Агарена, дошао је отуда избегли игуман Михаило јеромонах са осталом братијом овамо у манастир Ремету и придружио се овој светој обитељи...“. Упркос томе, манастир Раковица није дуго остао пуст,  јер су Турци дозволили једној мањој групи калуђера да се врати у свој манастир. Са падом Београда у турске руке (6. августа 1730) и губитком наде за скори повратак, сачињен је 14. септембра 1739. године уговор о спајњу ова два манастира под једну управу. Тешко одржавање везе са Реметом, која се налазила у другој држави, неминовно је условило осамостаљивање Раковице,  о чему сазнајемо на основу документа из 1788. године где се помиње игуман Раковице, архимандрит Спиридон (Витковић), који је уједно био и старешина манастира Рајиновац.
Манастир поново страда током  великог Аустријско-турског рата (1788-1790), и бива сурово  кажњен због активности монаха на страни Аустрије. Био је опљачкан, спаљен, а игуман Софроније, који је Србе окупљао и подстицао на борбу, обешен је о брест пред манастиром.

Обнова манастира

Одмах по завршетку рата и потписивању Свиштовског мира (1791), приступило се обнови Раковице уз велику подршку кнеза Милоша Обреновића, који је посебно ценио улогу манастира у народном животу. Његово нарочито старање о овој светињи  је било подстакнуто и тиме што је његов син Тодор био сахрањен овде. Током 1822. године финансирао је  изградњу  троспратних манастирских келија са великом трпезаријом и кнежевим конаком.  Наредио је Београђанима да се „сиротињски тас“ усмери на манастир Раковицу, а да сиротињу из својих средстава помажу еснафи. За положај манастира је било од изузетне важности везивање  и осталих чланова породице Обреновић за њега. Осим Милоша и кнегиње Љубице (по којој се један манастирски део зове „Љубичин конак“), о манастиру су се касније усрдно старали кнез Михаило и Томанија Обреновић, супруга Јефрема Обреновића. Она је заједно са мужем и децом и сахрањена у припрати цркве, а насупрот њихове породичне гробнице почива Миливоје Блазнавац, муж Јефремове унуке Катарине. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић.
Црква је обновљена тек 1861-1862. године када је дозидана у горњем делу, изнад кордонског венца. Кровни покривач је замењен, постављањем плеха уместо црепа.

Архитектура

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Има два кубета без постоља, веће над централним простором и мање над припратом, а наос  представља уписан крст, иако се то јасно не види споља. Могуће је да је горњи конструктивни  склоп у извесној мери измењен каснијим преправкама цркве, посебно њеним подизањем у висину. Издужена централна купола се ослања на лукове, сем на источној страни где директно налаже на полуобличасти свод. Мање кубе над припратом се ослања на четири полуобличаста свода који у основи образују уписани крст са скраћеним западним краком. Пандантифи су изведени тако да се једва примећује са су то сферни троуглови, а тамбури са оба кубета су осмострани. Тамбур већег кубета има по осам прозора у два реда, док на мањем има само по један ред од осам прозора.
Спољне фасаде су покривене дебелим слојем малтера, тако да се не може судити о оригиналном изгледу фасада.
Првобитан иконостас је био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Христа и Богородице, док су на осталим деловима биле обешене или причвршћене различите иконе рађене на дрвету или платну. Нови дрвени иконостас мањих димензија постављен је 1862. године, а његову израду је финансирао кнез Михаило Обреновић. На њему уочавамо дуборезне украсне елементе који су рађени у духу барокног дубореза са елементима класицизма. Почетком XX века старе иконе су замењене новим, које је израдио Рафаило Момчиловић. До 1737. године, иконостас манастирске цркве красиле су четири  иконе које је цар Петар Велики даровао Раковици 1701. године. Под најездом Турака, пренешене су у Валику Ремету, затим су их усташе током рата однеле у Загреб заједно са осталим српским драгоценостима, да би напослетку завршиле у Галерији Матице Српске.
 
Монашка школа

Отварањем прве монашке школе у Србији при манастиру Раковици, почело је ново поглавље у животу манастира. Њен рад је на кратко прекинут Првим светским ратом али је убрзо обновљен. За потребе школе и црквене штампарије изграђена је нова зграда, такозвани „Платонов конак“, а залагањем руског Епископа Митрофана, новог старешине манастира, покренуто је издавање „Раковичког народног листића“ који је садржао популарне чланке намењене ширењу православне духовности.  Школа је функционисала до 1932. године, када је премештена у Манастир Дечане. Просветитељска делатност манастира није прекинута ни у наредним годинама, јер је у периоду од 1949. до 1958. године у Раковици била смештена Београдска богословија.
Манастир Раковица је одлуком Патријарха Германа 1959. године претворен у женски манастир.   

Манастир Рајиновац са црквом Рођења Пресвете Богородице

Најраније податке о овом манастиру налазимо у турском попису „влаха београдске нахије“ из 1528. године, где се наводи као „Ìанастир Свети Рајко“. Село Бегаљица, где се овај манастир налази, у том периоду је имало свега пет кућа, а његов постепени развој можемо да пратимо на основу даљих турских пописа.
Tако у следећем, из 1530. године, Бегаљица броји 14, а 1536. године 17 домова. Овде се, осим манастира Свети Рајко, помиње и манастир Свети Тодор, док је у попису из 1560. уз манастир Свети Рајко уписан и манастир Свети Петар.

Не поседујемо додатне податке на основу чега бисмо могли да утврдимо да ли су Свети Рајко и Свети Петар идентични манастири, али је највероватније дошло до грешке приликом пописа. Такође, не знамо ништа о том другом манастиру који се спомиње у близинини Бегаљице. Каснији писани извори и усмена предања нам о томе ништа не казују.

Црква-брвнара и обнова

Првобитна црква манастира Рајиновац посвећена Рођењу Богородице је била црква-брвнара, налик осталим нашим црквама из околине Београда из овог периода. У попису Београдске митрополије из 1732. године, црква се описује као дрвена, са засведеним наосом, дужине 35, а ширине 14 аршина. Предање нам говори да су у XVIII веку, после спаљиваља ове цркве, постојале још две цркве-брвнаре, које су по димензијама биле веће од данашње цркве.
Прву обнову манастира у XVIII веку је извршио раковички духовник Висарион. Године 1778. помиње се заједнички игуман Рајиновца и Раковице, архимандит Спиридон (Витковић). Вероватно је тада манастир поново опустео. Велику обнову Рајиновца (о којој говори и текст натписа усечен у камену плочу која се некада налазила изнад јужних врата цркве, а сада се у фрагментима чува у манастиру), извршио је бегаљички кнез Стеван Андрејић Палалија 1793. године. Погубиле су га дахије 1804. године, и овде је сахрањен. У овом периоду су извесно време у манастир, због турских зулума, склоњене мошти Стефана Првовенчаног, када их је студенички архимандрит Герасим враћао из Срема у Србију.
У првој половини XIX века манастир је био прилично сиромашан и опустео. У архивским изворима се помиње као: „Манастир сасвим сиротан и обрушен дуваром и покривачем...“. Због оваквог стања, игуман Мелетије је тражио дозволу од кнеза Милоша за сакупљање прилога по оближњим селима ради његове обнове. Јоаким Вујић, који је манастир посетио 1827. године, оставио је запис из ког сазнајемо да је црква имала два кубета и да се у њој чувају мошти св. Арсенија Великог и св. Јакова. Тада су се под манастиром Рајиновцем налазиле три парохије, односно села: Бегаљица, Камендол и Умчари са 89 кућа и 1212 житеља. Кметови ових села, у писму од 15. маја 1838. године, упућеном кнезу Милошу, тражећи одобрење за прикупљање средстава, наводе „да је таквог стања да је фајда учинити поправку“, па да га треба „изнова уједно с једном звонаром дати сазидати“. Кнез Милош је дао одобрење и исте године је почело скупљање прилога по целој Србији. Убрзо је почела и обнова, а црква је била довршена до лета 1839. године.

Страдање игумана Илариона

У догађајима током Другог светског рата, игуман Иларион Бановачки (1907-1943) је мучки убијен од комуниста, а манастир је опљачкан и конак спаљен. По сведочењу монахиња, група партизана је игумана сумњичила да сарађује са четницима и, под оптужбом да је пружао отпор, извела из манастира и одвела у оближње село Пударци. Зверски су се иживљавали над игуманом - јахали су га, одсецали делове тела, урезивали му крстове по телу, а потом и убили. Сахрањен је на манастирском гробљу. Архитектура цркве
Мештани сведоче да су извесне преправке вршене крајем XИX века и 1920. године, када јој је скраћен западни део, вероватно цела припрата, и скинута оба кубета. Измењен је цео горњи конструктивни склоп грађевине и зазидана су јужна врата, када је уништена плоча са натписом о обнови. Источни део цркве је затворен са запада новом фасадом. Црква је конципирана као једнобродна базилика са једном широком полукружном апсидом на источној страни и две бочне певнице утопљене у правоугаону масу зида. Зидана је од ломљеног и тесаног камена кречњака и пешчара. Пошто су зидови старијег дела цркве (наоса) напукли, споља су изграђени контрафори који подупиру јужну и северну фасаду. Унутрашњост цркве подељена је на четири травеја помоћу плитких пиластера.

Иконостас

Једноставан по конструктивном склопу и облику, иконостас цркве манастира Рајиновац је 1952. године донет из капеле Војне болнице у Београду. Декоративни елементи су рађени у дуку неокласицизма. На њега су монтиране иконе настале у различитим периодима и различитих сликарских квалитета. Један део икона је настао у XIX веку, док је већи део настао крајем XIX и почетком XX века.
Што се распореда икона тиче, осим уобичајених представа на Царским, бочним дверима и Престоних икона, у соклу налазимо: Соломонов суд, Христос благосиља децу, Преношење ковчега, Жртва Авраамова, Прича о блудном сину, Царева ћерка налази Мојсија, Мана у пустињи...
У првој зони се налазе иконе које се издвајају по сликарском поступку, а припадале су капели Војне болнице. То су: Св. Сава, архиепископ српски, Св. Јован Богослов, Св. арханђел Урил и Св. Катарина. Рађене су уљем на платну.
У другој зони се налазе празничне иконе: Преображење, Силазак Св. Духа, Улазак у Јерусалим, Тајна Вечера, Света Тројица. Васкрсење и Крштење.
У два бочна медаљона насликане су композиције Васкрсење Христово и Рођење Богородице, а на врху иконостаса две иконе: Св. апостоли Петар и Павле и Св. апостол Андреј. Између њих налази се Распеће са Богородицом и Јованом Богословом.
Цркву је, у периоду од 1996. до 2002. године, живописао у византијском стилу Драгомир Јашовић.
Тренутно су у току радови на обнови дотрајалог конака из 1972. године. У манастиру сада живи девет монахиња.

Манастир Сланци са црквом Светог Архиђакона Стефана

Манастир Сланци (у историјским изворима и литератури се још помиње и као Сланац или Сланце) налази се источно од Београда, на седмом километру Сланачког пута који Београд повезује са Великим Селом.
Североисточно од манастира налази се истоимено село. У турским изворима из 1528-30. године помиње се као „мезра Сланац“ код села Миранова (садашњег Миријева) које има 15 домова. Нешто касније 1536. године, помињу се два села - Горње Сланце са 9 домова које се налазило у непосредној близини данашњег села, и Доње Сланце са 20 домова, на месту данашњег села. Пописом из 1560. године сазнајемо да је Горње Сланце имало 27 домова, а Доње 19 домова.
 
Настанак манастира

Није нам познато када је тачно подигнут манастир и ко је био његов ктитор. У најстаријим подацима које поседујемо из 1560. године, манастир се у турским документима помиње као „манастир Ваведеније код села Оршљан“ који је тада имао само једног калуђера. У XV, XVI и XVII веку био је познат као „стари манастир“, а народно предање га везује за династију Немањића. У народној традицији су очуване две верзије догађаја. Према првој, основао га је свети Сава почетком XIII века (у близини манастира се налази и извор светог Саве), а друга нам преноси да је ктитор Сланаца био краљ Драгутин крајем XIII века.

Историјат Манастира

Манастир је током векова поделио бурну историју свог народа. У првој половини ЏВ века, када је српска престоница из Крушевца пренешена у Београд за време владавине деспота Стефана Лазаревића, манастир је уз нагли развој престонице доживео свој процват. У том периоду је и могао да збрине велики број монаха, који су бежећи из јужних крајева у Сланцима пронашли уточиште од Турака. Манастир је цветао и током владавине деспота Ђурађа Бранковића (1427-1456). Тада је из поштовања према обновитељу и у част крсне славе Бранковића, манастир који је до тада био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, променио патрона и почео да празнује светог архиђакона Стефана. Деспот Ђурађ је, по казивању, тада даривао манастиру частицу моштију Светог Стефана, од када се Сланци у народу називају - Велики манастир.

 Тешки тренуци за манастир наступају падом деспотовине под власт Турака (1459. године). У једном од својих похода, Турци су убили игумана и 30 сланачких ђака. Нешто касније је пронађено нетрулежно тело најстаријег ђака Стефана, које су монаси из страха од скрнављења пребацили у манастир Војловицу (код Панчева) у тадашњој Угарској.

Историјски извори нам казују да је српски патријарх Арсеније III упутио 1688. године сланачког калуђера Јефрема у Русију да однесе његова писма за руске цареве, што се доводи и везу са његовим дипломатским напорима да преко Влашке и Русије ослаби насиље и верску нетрпељивост ћесареваца.

Вероватно да је манастир први пут разорен 1690. године. Сланачки калуђери су се тада прикључили народу и братствима многих других манастира и са Арсенијем Чарнојевићем дошли у Срем, настанивши се у опустелом манастиру Кувеждин. Обновили су овај манастир који је био разорен током турског повлачења из Срема 1688. године.

Сланачко братство се вратило у свој манастир 1718. године са аустријском окупацијом земље. Затекавши га у рушевинама, обратили су се митрополиту Викентију Поповићу да им дозволи прикупљање прилога ради обнове. Од аустријске администрације нису могли да очекују помоћ, што видимо из примера манастира Винче и Лештана, које су црквене власти и становништво околних насеља покушавали да обнове. Не само да нису хтели да помогну, већ из једног извештаја из 1726. године сазнајемо да су аустријске власти саботирале обнову постављајући извесне препреке и забране. Ипак уз све сметње и тешкоће, манастир је убрзо обновљен. У наредном периоду његов значај и углед се знатно ширио, како међу околним живљем, тако и на подручју Београда. Међутим, то није дуго потрајало због поновних сукоба између Аустрије и Турске. Из страха од Турака који су Београдским миром 1739. године поново добили власт над северном Србијом, монаси су поново напустили Сланце. Овог пута су уточиште пронашли у манастиру Гргетек придруживши се Другој сеоби Срба под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Фрушкогорском манастиру су на чување дали два пуна сандука уредно пописаних покретних манастирских драгоцености. У свој опустошен и разрушен манастир су се вратили 1753. године.

Манастир је тешко преживљавао током друге половине 18. века, плаћајући чак Турцима и закупнину. Зна се да је манастирска црква тада била у тако лошем стању, да је претила опасност да се сводови цркве сруше. У извештају из 1832. године у списку свих цркава и манастира подигнутих у XIX веку, које је кнез Милош тражио желећи да их обнови, забележено је: „Сланце, манастир стари, св. архићакон Стефан летњи, обновљен“. Не знамо какве су поправке вршене, али пошто напукли зидови и оштећени сводови нису више могли да служе својој намени, манастир је потпуно срушен 1833. године. Од његовог материјала су изграђене цркве и Великом Селу и Миријеву. Место порушене светиње је народ оградио, а место Часне трпезе прекрио настрешницом.

Метох Хиландара

Године 1900. на овом месту је подигнута мала капела са правоугаоном основом и двосливним кровом у којој се служило све до 1968. године када је отпочета темељна обнова манастира. Пројекат реконструкције капеле, њеног проширења и изградње новог конака израдио је архитекта др Драган Тадић. Капела је проширена додавањем певничког и олтарског простора са источне стране, док је изнад западног дела подигнут мањи звоник. Са јужне стране цркве је изграђен конак. Радови на реконструкција су завршени 1970. године и храм је био освештан на дан храмовне славе.  У темеље манастирског храма и конака су положене повеље исписане на пергаменту у којима је писало: „...Обнављајући с Божијом помоћу ову светињу Немањића, додељујемо јој свету мисију да се у њој, као метоху манастира Хиландара у Светој Гори, припремају млади монаси за подвижнички живот у манастиру Хиландару.“ Оснивање оваквих метоха је било уобичајено не само за Хиландар, већ и за остале Светогорске манастире. Хиландару су већ од самог оснивања (1198. године), па до половине 15. века даривани богати заветни поклони- цркве и манастири са имањима, селима, атарима, виноградима и шумама. Међутим, оваква врста помоћи је престала са наступањен вишевековног турског ропства. Данас је у власништву Хиландара само део поседа, углавном у Грчкој, а манастир Сланци је једини активни и живи метох Хиландара у Србији.

Икона Богородице Тројеручице

Патријарх Герман се потрудио да део часних моштију С ветог архиђакон Стефана поново буде у овој светињи, измоливши их од руског патријарха Алексеја II. Нови метох Хиландара је на дар добио и копију иконе највеће Хиландарске светиње, Богородице Тројеручице, као и све потребне богослужбене књиге и одежде. Манастирско братство и многобројни верни народ су сведоци чуда које се десило на Преображење 1989. године, пре почетка Свете Литургије.

Наиме, на икони Богородице Тројеручице, запажен је крст на челу Пресвете Богородице у виду капи, а затим и сузе из оба ока. Потом су се сузе појавиле и у очима Господа Исуса Христа.

Многи су ову чудотворну појаву сматрали наговештајем великог страдања српског народа које се убрзо збило.

Братство манастира Сланци тренутно броји 12 чланова на челу са настојатељем јеромонахом Андрејем Јовичићем. Осим њега у манастиру има још 2 јеромонаха, док међу искушеницима има неколико студената Богословског факултета.

 За предавања која се у манастиру организују у оквиру трибине Духовни разговори, након недељне Литургије, влада велико интересовање. Предавања по позиву држе епископи, професори Богословског факултета и средње богословске школе, православни писци и публицисти, свештеници и монаси.

 Комплекс манастира Сланци је заштићен као споменик културе и археолошко налазиште.

Манастир Земун са црквом Светог Архангела Гаврила-Земун

Подигнут у 18 веку на месту где је до тада стајала као привремени објекат, црквица од дасака. Подигао га је земнски трговац, сапунџија и велики добротвор Теодор Апостоловић "себи и својим родитељима за вечан спомен". На његову молбу Цар је 1785 год. одобрио да о свом трошку подигне православну капелу, с тим да се богослужење не сме вршити свакодневно већ само о великим празницима.Црква је саградјена 1786 год. а почетком наредне бечки дворски ратни савет дозволио је да се у њој одржава недељно богослужење пошто је Теодор Апостоловић прихватио да сам издржава свештено лице. Црква је изградјена у барокном стилу. Звоник је двоспратан с тим што је други спрат дозидан 1840 год.која је и означена крупним рељефним бројкама на фасади.Црква је обновљена 1986.год.
Одлуком архијереја проглашена је за манастир.Налази се у Земуну у Градском парку

---

~ Епархија бихаћко-петровачка ~

---

Бихаћко-петровачка епархија креирана је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на његовом редовном засједању у Пећкој патријаршији, 19/6. маја 1990. године. Ова епархија је насљедница бихаћке епархије која је основана  1925. године са сједиштем у Бихаћу.

Обзиром на велике географске раздаљине  и ондашња комуникацијска средства, територија данашње бихаћко-петровачке епархије била је вјековима запостављена и духовно запуштена што се веома штетно одразило на српски народ Босанске крајине. Осјећала се потреба за креирањем самосталне епархије за бихаћки, крупски, петровачки, кључки и друге срезове Бос. Крајине. О томе најбоље свједочи тражење представника општине у Босанској Крупи 1903. године, да се изабере епископ за Бихаћ.

Идеја о креирању бихаћке епархије у Сабору српске цркве, постојала је још 1921. године, али је тек 1925. године изабран  први епископ бихаћке епархије Др Бењамин Таушановић, који је овом епархијом управљао четири године. Послије његовог премјештаја 1929. год. за епископа злетовско-струмичког, епархијом су администрирали епископи: бањалучки, далматински и звроничко-тузлански до 1934 године, када је ова епархија укинута.

У саставу бихаћке епархије били су срезови: босанско-петровачки, бихаћки, цазински, старомајдански, кључки, дрварски, граховски и гламочки.

У току Другог свјетског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. године. Независна држава Хрватска је 05. маја 1942. године подјељена на четрии епархије за "хрватску православну цркву", и то: загребачку, бродску, петровачку и сарајевску. На сву срећу, до попуњавања "петровачке епархије" није никада дошло.

Анализирајући предратно, ратно и послијератно стање на подручју Босанске Крајине, Епископи далматински Г.Николај (Мрђа) и бањалучки Г.Јефрем (Милутиновић), у образложењу свог предлога Св. арх. сабора, за обновљење епархије бихаћке, констатују сљедеће: "Пошто су се стекли услови, а и прилике то захтјевају, слободни смо предложити Светом архијерејском сабору да ОБНОВИ ову Епархију, са седиштем у Босанком Петровцу, месту са већинским православним становништвом и исто је на средокраћи и добрим комуникацијама".

Размотривши предлог Г.Г. архијереја, сабор је основао нову Епархију са називом бихаћко-петровачка, а за њено сједиште одређен је Босански Петровац.

У састав ове Епархије ушли су дијелови епархија бањалучке и далматинске, и она се простире на 12 политичких општина, и то: Босански Петровац, Ливно, Гламоч, Босанско Грахово, Дрвар, Бихаћ, Цазин, Велика Кладуша, Бужим, Босанска Крупа, Сански мост и Кључ.
free movies. watch movies. last movies

У току рата од 1992-1995. подручје бихаћко-петровачке епархије тешко је страдало. Уништени су многи храмови, а многобројно становиштво је усљед ратних дејстава избјегло или протјерано са својих домаћинстава, укључујући такође и Епископа Хризостома и свештенство које се налазило у кризним подручјима.

Обнова ратом страдале епархије почела је повратком Епископа Хризостома у село Подрашница, Општина Мркоњић Град 1996. године.



Преузето са: Званични сајт Епархије бихаћко-петровачке

Манастир Глоговац је попут ластавичијег гнијезда, смјештен у скровитом великом кањону малог потока Глоговца, међу брдима планине Горице. Налази се на тромеђи оштина Шипова, Јајца и Доњег Вакуфа. Он са друга два светишта овога краја, римокатоличког Подмилачја код Јајца и муслиманског Прусца код Доњег Вакуфа, чини трио светих ходочасничких мјеста народа овога краја.
Као и већина наших средњевјековних манастира и Глоговац је сакривен далеко од караванских путева чији каравани су били непрестана претња манастирима. Његови оснивачи као да су тражили најљепше мјесто у природи да га претворе у свети олтар, да се у миру и тишини, далеко од  буке свијета, на њему приноси непрестана бескрвна жртва Богу, свијет и човјечанство. Окружен изузетном природном љепотом, он једноставно плијени сваког посјетиоца. Посебно је то изазовно у данашње вријеме када је читав свијет претрпан аестетичном „културом“.

Немирни планински поточић Глоговац тече и жубори тик поред самог манастира и носи вјечну поруку течења  „panta rei“ , као и трајања свега у природи. Увијек  једнако и довољно, никад премало, што опет даје једну поруку и посвједочава ријеч Господњу: „Знао Отац ваш небески шта вама треба; иштите прије свега Царства небескога, а све друго додаће вам се“. Тишина у њему и око њега ненаметљиво поручује како се Бог може чути и осјетити у миру и тишини, да се молитва и служење Богу треба у миру чинити.
Само име манастира повезује нас и подсјећа на духовну и физичку везу Србског народа од Косова, племе Глоговац, преко Херцеговине  до Крајине. Глоговац на Косову, племе Глоговац у Херцеговини и Манастир Глоговац у Јању!

Народно предање, као и народна пјесма сведоче да су Турци приликом освајања Босне 1643. године разрушили манастир Глоговац, а Игумана Јоаникија на колац набили.  Ослањајући се  дакле, на ове изворе, који никад нису настајали из других разлога, већ да у временима страдања и уништења материјалних свједочанстава, страха и терора, очувају код народа памћење на оно што је некада било. Манастир је постојао прије доласка Османлија на босанске просторе. Већина средњовјековних манастира у Босни настали су у вријеме владавине краља Миутина у Србији, и његовог брата Драгутина у Срему и Соли (Тузла), те породице Котроманић у Босни.  Краљеви Драгутин и Милутин препознатљиви су  у историји по томе  да су многе светиње подигли, али и многе обновили и помогли. Трагом те чињенице претпостављамо да  је манастир Глоговац настао у вријеме владавине ових краљева, дакле у првој половини  14. вијека.

По свему судећи, он је био, за разлику од других царских лаври, односно царских задужбина, веома скроман манастир. Није спадао у ред оних у којима се јело златном кашиком. Он је типичан примјер манастира за монашко тиховање, мјесто созерцања и молитве. То је сасвим евидентно по утицају који је оставио на становништво Јањске висоравни. По узору на живот у Глоговцу, који је Турском силом разрушен, домови на Јањској висоравни постали су „глоговци у маломе“. 

За вријем владавине султана Абдул Меџида (1839-1861) и султана Абдул Азиза (1861-1876), познатих попросвјетним и административним реформама, које су завели у Отоманској империји, показаше се зраци „некаквих“ бољих  дана за Српски народ у Босни. Програм реформи у империји изазвао је жестоке отпоре код тврдокорних бегова и ага Босне и Херцеговине. Унутрашњи међутурски сукоб по питању реформи у империји био је од великог значаја за поробљене хришћане, од којих су рефоорматори очекивали подршку, прије свега физичку, у обрачуну са тврдокорним беговим, који су настојали сачувати привилегије за себе и своје фамилије. Кључну  улогу  у овом обрачуну одиграо је Омер –паша Латас, исламизирани и потурчени Србин Мићо-Михајло Латас, из села Јасеница код Плашког, у Лици, који се ставио на страну султана реформатора.

Иако суров и немилосрдан по нарави, Латас је све захтеве Срба узимао и решавао их на терену повољно. То је учинио из разлога да би их придобио за своју реформаторску опцију и султана.
Баш у вријеме Срби са Јањске висоравни и њене околине, које је увијек красила вјера и побожност, осјетише повољан тренутак да пођу код паше Латаса и затраже од њега да им дозволи да подигну богомоље, да се имају гдје Богу молити и састајати. Пошто Латас прихвати њихову молбу, одобри им да подигну себи богомољу, али која се ниоткуда неће видјети нити њено звоно чути. Вративши се у Јањ делегација Јањских Срба изнесе ово  пред породичне старјешине, а они  вијећаху гдје би  могли такву богомољу направити, да буде по вољи Латаса. Тада се старјешине сјетише да је давно прије доласка Турака подно старог града Штрб постојао манастир Глоговац.

Тако дође до прве обнове манастира, односно светог храма, кога они посветише Светом Георгију. Прво обновљење манастира Глоговца било је 1866. године до 1869.године. у „Шематизму православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске за годину 1883.“ Описано је ово обновљење на следећи начин.

Основан је од ономјесног свештенства и народа године 1866., а довршен и освећен 1869. Митрополит Дионисије (Илијевић) посветио га је Светом Великомученику Георгију. Народ при оснивању овога храма није  ни мислио да ће он бити посвећен за свету обитељ, него почев  да у оној околини има 500 православних кућа, они се договоре, да би им свима као парохијална служила, што и учине под управом покојног попа Николе Обрадовића. Када је Црква већ довршена, као што је горе споменуто, дође митрополит Дионисије, те увидјевши овај пусти положај, у ком је нова црква саздана, предложи: да би прилично  било  ову цркву посветити за свету обизељ, по чему су најближе куће удаљене  од цркве к истоку 2 сахата, к сјеверу ½ сахата, к западу 1 сахат и к југу ½; од града Јајца удаљена је црква к југу 3 сахата. На то народ пристаде и црква се посвети за обитељ. Том приликом буду произведени поп Раде Сурутка и поп Никола Обрадовић  за јеромонахе и предан им буде манастир да у њему служе, а када митрополит Дионисије- родом бугарин дође за Игумана, предана му би управа манастира Глоговца, а како је био муж поштен и изображен, он одмах дадне једну направити кућу за стан братства, и у истој кући одреди двије собе за учитеља и школу. Касније, када он (само годину и пол је боравио у Глоговцу) пао у немилост код турских власти у Јајцу, морадне се уклонити у Србију, а скоро по његову одласку и она два монаха се упокоје, те тако манастир остаде пуст, док у њему мирски свештеници: поп Саво Ракита , поп Шпиро Ракита и поп Јово Обрадовић почну служити, па тако и данас служе.“
О  манастирском конаку у истом „Шематизму“ се каже: „зграда је озидана од тврдог материјала(камена) врло тврдо и добро је по источном ореду, али беч икаквог византијског стила и украса. Покривен је дрвеном шиндром (врста даске) и није никада страдала од ватре и робије, само 1881. Лопови су дошли по ноћи, разбили манастирска врата и покупили све црквене ствари и у готовоме 300 форинти“
Такође за манастирски посјед наводи следеће: „ Манастир има своје земље до 300 ока усјева, од којих приходи манастиру припадају, а такође има од двије куће, које се издају у закуп 200 фор. годишње. Манастир  од ових прихода не троши ништа, јер свештеници у њему служе и имају своје парохијалне приходе од којих се издржавају“.

Недуго потом, деси се босанско-херцеговачки устанак, којим Срби хтједоше за свагда збацити отомански јарам са врата. Због властитих интереса западних сила, прије свега Енглеске и Аустроугарске, устанак је у крви угушен, а многе старе светиње и тек подигнуте, односно обновљене , бише попаљене и порушене. И манастир Глоговац је захваћен турском одмаздом над Србима.
На сву срећу није много страдао. Доласком у ове крајеве власт Аустоугарске  империје, ствари су се из темеља промјениле. Да би се показала добронамјерном и благонаклоном према Србима и другим хришћанима у Босни и Херцеговини, нова власт дозволи градњу храмова, обнављање светиња. Друга обнова манастира Глоговца, односно његова доградња, деси се између 1890. и 1892.године,  тада је подигнут данашњи звоник.    Осим тога, око манастира се поче формирати омање насеље, које ће потом постати управним центром читаве Јањске висоравни. Подигнута је школа, жандармерија, трговине, гостионице, млинови, занатске радионице и други објекти који су служили за становање. Напредовање насеља Глоговца око истоименог манастира била је још евидентније након Првог свјетског рата до 1941.године. 
Распадом  Краљевине Југославије и стварањем НДХ, ситуација се из основе измијенила. Нова усташка власт запалила је насеље Глоговац.

Сам манастир Глоговац запаљен је 14. Октобра 1942. (на Празник Покрова Пресвете Богородице). Након Другог свјетског рата нова комунистичка власт систематски је уништила остатке насеља Глоговац, а није  дозволила обнављање манастира Глоговца све до 1960. Тек доласком младог и ревносног свештеника Мирослава Стрике на парохију глоговачку, те уз несебично залагање блаженопочившег владике бањалучког Василија (Костића), ствари су се почеле мјењати на боље. Доласком свештеника  Мирослава Стрике развила се велика борба за слободу вјероисповјести и људска права за Србе јањске висоравни. Уз велику подршку, моралну и материјалну, јањских богомољаца, које је предводио Осто Медић из Стројица, свештеник Миросалв Стрика, иако још увијек у животној опасности, храбро се упустио у борбу са комунистичком влашћу, која је настојала по сваку цијену да наметне атеизам Србима Јањске висоравни. Резултат вишегодишње неравноправне борбе био је у томе да је комунистичка власт дозволила обнављање манастира Глоговца, односно само манастирске цркве.

Дозвола није била резултат добре воље или промијене односа комунистичког режима према цркви. Напротив, режим се након тога окомио на народ, који се сврстао уз свештеника и цркву. Ускраћивањем екоомске помоћи и програма развоја Јањске висоравни режим је осудио Србе на расељавање. Процијеном политичких одлука комунистичког режима засигурно се може тврдити да је вршено
Завршетак радова на обнови цркве манастира Глоговца и освећење обновњеног храма десило се у јесен 1966.године. Освећење су обавили епископи, жички Г.Василије (Костић) –(претходно бањалучки владика) и бањалучки Г. Андреј (Фрушчић). Кум обновљеног храма био је богомољац Осто Медић из Стројица.
Године 1991 улога манастира Глоговца као великог духовног центра је активирана. Наиме, претходне 1990.године, одлуком Светог архијерејског сабора овак манастир је ушао у састав новокреиране епархије бихаћко-петровачке, епископ далматински Г. Николај (Мрђа), благословио је обнављање „ Јањског сабора“, који је такођеод комунистичког режима укинут и забрањиван годинаман. На првом обновитељском сабору 1991. године Манастир су благословили својим доласком и служењем Свете архијерејске литургије: Његова Светост Патријарх српски Г. Павле (Стојчевић), те епископи: будимски Данило (Крстић), далматински Г. Николај (Мрђа), горњокарловачки Г. Никанор (Богуновић) и источноамерички Г. Митрофан (Кодић), иначе родом из села Љуше, надомак манастира Глоговца.

На светој архијерејскол Литургији Патријарх је произвео у чин архимандрита (глоговачког) новоизабраног Епископа бихаћко-петровалког Г. Хризостома (Јевића), који је преузимањем дужности епархијског архијереја преузео бригу о манастиру Глоговцу. Била је ово прва посјета једног патријарха Јању. Патријарх спрски Г. Павле поново је у више наврата, посјетио манастир Глоговац.
Од 1991. године редовно се у Недељу свих светих одржава Јањски сабор, који је постао највећи вјерски сабор овог дијела републике Српске. У току 2000. Године израђен је пројекат рестаурације и доградње манастиа Глоговца. Пројекат је по благослову епископа Хризостома израдио проф. Др. Љубиша Фолић из Београда. Приликом скидања слоја бетона са патосне подлоге пронађен је патос од камених плоча и „богородично коло“ из 1868/69 године. Изглед манастирског храма је обогаћен доградњом куполе, која до тада никада није постојала, тако да нови изглед обновљеног храма употпуњује живописну слику овог Јањског бисера. У потпуности обновњени и реконструисани храм манастира Глоговца, освештан је 2005. године. Манастирски конак је реконструисан, надограђен и стављен у функцију.

Манастир Клисина

У плодној и питомој долини Сане, на размеђи Санског Моста и Приједора, у селу Ништавци, налази се Светомарински манастир Клисина, чији давнашњи сјај поново обасјава христочежњива срца православних Срба, који своје молитвено уточиште налазе у овој светињи. Подигнут на старом средњевијековном манастиришту, данашњи манастир Клисина свједочи никад заборављену историју свога народа и краја, свједочећи собом нераскидиву повезаност Бога и човјека, а молитвеним посредовањем Свете великомученице Марине, чије Свете Мошти окријепљују шесточлано братство овог манастира, али и вјерне, који у све већем броју долазе овој светињи, са жељом да јој се поново врате. Зато из ње и одлазе са надом у поновни молитвени сусрет. Историја овог крајишког бисера православне духовности истовјетна је народној историји, тако да је њено крстоносно трајање обиљежено страдањем, али је исто тако и прожето снагом у поновно дизање, које увијек и изнова свједочи неуништивост свете православне вјере, на којој је и настало све оно што је српски народ сачувало кроз вијекове. Наиме, према народном предању, које је дубоко и не оставља мјеста сумњи, на мјесту данашњег манастира постојао је такође православни манастир и у средњем вијеку, у прилог чега говоре и сви доступни подаци, а у чију истинољубивост не смијемо и не требамо сумњати, имајући у обзиру и сам назив узвишења (Клисина), на којем се налази данашњи манастир, а који нам говори исто колико и научне претпоставке, јер ријеч КЛИСИНА представља посрбљени израз за грчку ријеч ЕКЛИСИЈА, што у дословном преводу значи црква. Новија историјска сазнања свједоче о постојаности средњевијековног православног манастира, али нам још увијек није сасвим познат временски период када је манастир уништен. Наиме, турским освајањем Босне, 1463. године, неповратно је нарушен положај Српске православне цркве, чији је опстанак висио о концу наредних 450 година, па је могуће да је манастир Клисина уништен одмах по доласку Турака на ове просторе, када је силином турске сабље уздизан ислам, док се том истом сабљом покушавала уништити неуништивост Цркве Христове.
Исто тако је могуће, о чему нам говоре поједини историјски извори, да је средњевијековни манастир страдао у времену злогласног римског папе Инокентија III, који је наредио угарском краљу да поруши православне манастире широм Босне, а православне монахе мачем погуби. Имајући у виду да је тадашњи манастир припадао области Доњи Краји, која је често мијењала владаре и царства, налазећи се на вјетрометини бурних историјских збивања, слободни смо устврдити како манастир Клисина ни тада није прошао без великих и болних рана, чији су ожиљци остали уткани у памћењу овдашњих Срба, а могуће је да је чак и тада у манастиру угашено кандило монашког живота. У међувремену, упркос тежини ропског јарма, православни Срби, настањени у долини Сане, сачували су успомену на негдашњи манастир, преносећи неиспричану причу о њему кроз генерације будућих нараштаја, на тај начин их подсјећајући како молитвени помен православне светиње не смије остати затрпан у тамним дубинама историјског заборава. И заиста, на истом мјесту, неколико вијекова касније, Срби су подигли дрвени храм невеликих димензија, који такође није одолио бурним историјским искушењима, те је спаљен 1942. године, од стране потомака превјерених Срба. А од тадашњег храма остало је једино звоно, којег су Срби тајно спустили у ријеку Сану, чврсто вјерујући у дан када ће оно поново позвати православне вјернике на молитвено сабрање. Тако је и било! Крајем Другог свјетског рата звоно је извађено из ријеке Сане, те је стављено на импровизовани дрвени звоник, одакле је пуних педесет наредних година позивало, с времена на вријеме, православне на молитву. Тек 1991. године започело се са изградњом невеликог филијалног храма скромне архитектонске вриједности, посвећеног Светој великомученици Марини, на древном манастиришту, на којем је до тада постојао само поменути дрвени звоник. Радови на изградњи Светомаринског филјалног храма трајали су све до 1993. године, када је храм освештао, чином троносања, Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, 30. јула 1993. године, на дан празновања Свете Марине – Огњене Марије. И тада, на дан освећења новоподигнутог храма, док је Епископ проповједао са степеништа, неко од присутих вјерника је повикао: - Владико, нека ово буде манастир!
И на тај повик, Преосвећени Владика је одговорио: - Ако Бог да и биће! И тада, по први пут, почело се размишљати о изградњи Светомаринског манастира, чије би постојање оснажило православну духовност Срба у долини ријеке Сане. И заиста, по милости Божјој, приступило се изградњи темеља будућег манастирског конака, који су освећени на дан успомене Свете великомученице Марине 1994. године, у јеку Грађанског рата. Због познатих и небивалих ратних дешавања сви радови на изградњи будућег манастира су прекинути, тако да су радови настављени 1997. године, али су и они, због опште беспарице, врло често прекидани, али су, упркос томе, свеукупна настојања, љубав и труд родила род достојан љубави Христове. Светомаринску општежитељну обитељ – манастир Клисину – прогласио је својом одлуком Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, 1. јануара 1998. године, али стварни почетак монашког живота у овом светом манастиру везан је за 29. октобар 2000. године, када је монашки постриг примио искушеник Драженко Рожић, у монаштву назван Василије, по Светом Василију Острошком Чудотворцу. У љето 2000. године, асфалтиран је прилаз манастиру, као и дио манастирске порте. Током 2001. године вршени су велики радови на доградњи и завршетку манастирског конака, који је освештан 30. јула, чиме су створени оптимални услови за даљњи развој монашког живота у Светомаринској обитељи манастира Клисина. С обзиром на положај манастира, имајући у виду близину магистралног пута Сански Мост – Приједор, одлучено је да се приступи изградњи оградног зида, чији су темељи изливени 2002. године, али се, због недостатка новца, стало са даљњом градњом. 2004. године руски умјетник Владислав Јушков фрескописао је олтарску апсиду Светомаринског храма, коју је у потпуности завршио 2007. године С обзиром на пораст броја житеља овог светог манастира, искушеника и монаха, али и гостију, указала се потреба за проширењем манастирског посједа, како би се створиле могућности за самосталну пољопривредну производњу неопходну за манастирске потребе, те је 2005. године купљено сусједних 14. 500 м2, уз западни дио манастирске порте, чиме је манастирски
комплекс знатно увећан и обогаћен. Исте, 2005. године, тачније 1. септембра, започето је зидање оградног манастирског зида, које је трајало непуних педесет дана, током којих је озидано 150 метара зида, чиме је знатно побољшана функционалност, али и сам изглед манастирске порте, јер поред своје функционалности зид карактерише и његова несумњива естетска вриједност. Већ наредне 2006. године, 4. септембра, започело је зидање дијела јужне и читава западна страна оградног манастирског зида, чијим је скорим завршетком манастир Клисина добио дио естетске пуноће, коју ће надограђивати у наредним годинама. Треба напоменути да је по угледу на оградни зид манастира Клисина изграђен истовјетни оградни зид у фрушкогорском манастиру Крушедол, што је велика част за Светомаринску обитељ, узимајући у обзир историјски и духовни значај крушедолске светиње. Због великог прилива вјерника, током 2006. године изграђена је хладара у јужном дијелу манастирске порте, како би се у љетњим мјесецима омогућио што угоднији боравак све већем броју православних вјерника који долазе у ову светињу. С обзиром да се на звонику невеликог манастирског храма налазило, и још увијек налази, дјелимично оштећено звоно, које је преживјело све пошасти Другог свјетског рата мирујући на ријечном дну модрозелене Сане, дошло се на помисао да се за потребе манастира у нарастању набаве још три звона, за која је нађен добротвор Чорокало Горан, са породицом. Сва три звона су купљена и изливена у ливници звона „Жалец“ у Љубљани. Али и у овом случају недокучива промисао Божија показала је сву снагу Божанске љубави, којом Господ, молитвама Свете Марине, благосиља манастир Клисину. Наиме, када је дародавац звона чуо да се звона планирају поставити на импровизовани манастирски звоник, одлучио је да, по благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома и Управе манастира Клисина, сагради о свом трошку импозантни звоник, по угледу на средњевијековне пиргове, који и дан данас свједоче о давно прохујалим временима. На Славу Божију, тако је и било. Убрзо се кренуло са израдом идејног рјешења, а сама градња звоника започета је 19. јуна 2007. године, да би до 25. јула био готово у потпуности озидан, јер су на њега звона постављена наредних дана, а освештао их је Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, на дан манастирске славе Свете великомученице Марине, 30. јула 2007. године.
Комплетни радови на завршетку звоника/пирга, у саставу којег постоји и капела посвећена Светом Сави и Светом Симеону, завршени су у љето 2008. године. На улазу у звоник/пирг постављена је и мермерна плоча, са натписом, на којем пише: „У Име Оца и Сина и Светога Духа. Овај звоник манастира Клисине са три звона, и капелом Светог Саве и Светог Симеона у њему, подигоше 2007. године Чорокало Горан и Станка из Санског Моста, са синовима Грегором и Жаном. Освети га Г. Хризостом, Епископ бихаћко-петровачки, на дан Свете Великомученице Марине, 30/17 јула 2008. године. Господе, благослови и сачувај ктиторе овога звоника на много година. Амин!“ Звоник /пирг манастира Клисина данас представља украс овог манастира, који оставља позитиван утисак на посјетиоце и поштоваоце Светомаринске обитељи, а о чему свједоче многобројне усмене похвале. Изградња манастирског звоника није значила и крај градитељских активности у овом манастиру, већ напротив, кренуло се у даљње радове, са великом жељом да се манастирски живот унаприједи на добро братства, посјетиоца и свете Цркве. Тако је у јесен 2008. године затворен предулаз, чиме је добијена пространа зимска трпезарија, а комплетан простор изнад терасе је прекривен, као и кров цјелокупног конака, чији је спољашњи изглед добио на естетици, али је и функционалност конака дигнута на већи ниво, што је био и основни циљ овог грађевинског подухвата. У спољашњим нишама, на западном дијелу звоника/пирга, постављена су три мозаика велике умјетничке вриједности, на којима су представљени Господ Исус Христос, Свети Сава и Свети Симеон Српски. Мозаици су израђени у умјетничкој радионици манастира Студеница, а освештани су на дан манастирске славе, 30. јула 2009. године, у присуству великог броја вјерника. Од априла 2008. године до фебруара 2010. године, у манастиру Клисина постојала је иконописачка радионица, којом је руководио Алекса Милић, академски сликар из Приједора. Током постојања ове радионице, под манастирским сводовима настала су бројна умјетничка дјела, чиме је и сам манастир показао своју склоност и опредјељеност ка његовању хришћанске умјетности. У манастирском конаку је оформљена и библиотека, чији је циљ да одговори на све учесталије потребе посјетиоца манастира, али и самог
братства, за поучном хришћанском литературом, коју посједује ова библиотека. Трудом и љубављу манастирског братства, а молитвама и Небеским благословом заштитнице ове свете обитељи, Свете великомученице Марине, број посјетиоца и поштоваоца овог светог манастира већи је из године у годину, тако да је проширење и онако малог манастирског храма било логичан наставак свих напријед побројаних активности. На основу идејног рјешења, пројекат проширења постојећег храма урадио је Борис Баџа, архитекта из Бања Луке. Пројектом је предвиђено знатно проширење манастирског храма, чији ће се архитектонски изглед естетски сјединити са већ постојећим звоником, али и осталим објектима у манастирској порти. Радови на проширењу манастирског храма започели су 16. априла 2010. године. У манастиру Клисина молитвено обитава петочлано братство, које чине: Игуман Василије /Рожић/, протосинђел Венијамин /Ковачић/, те искушеници Зоран Вишић, Бранко Бојанић и Дарко Иваниш.








Преузето са: Званични сајт Манастира Клисина

Манастир Рмањ

Манастир Рмањ у Мартин Броду, у живописном пределу ушћа Унца у Уну, важно је духовно средиште северне Тромеђе (трограничја Босне, Лике и Далмације). Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, а жени грофа Урлиха II Цељског. Према имену њиховог сина Хермана објашњава се и порекло имена манастира. Старија наука рачунала је на ова народна казивања, док, са друге стране нема поузданих извора који би говорили о настанку ове „светониколајевске обитељи“.



Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону. Кратак запис о овом поклањању треба посматрати у контексту аустријских извора из прве половине XVI века који говоре о пресељењима Срба из крајева непосредно до манастира. Српске сеобе са исходиштем из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске. Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња.Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни ценатар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века. Најзначајнија су имена ових архијереја из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка.Митрополити који су столовали у Рмњу потписивали су се као „дабробосански, клишки и лички“. На прелазу из XVI у XVII век манастир Рмањ је бројао и до стотину монаха, о чему постоје поуздана историјска сведочанства. Један његов игуман, Сава Станиславић, постаје 1648. године епископ „марчански и вретанијски“. У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите.Рмањски калуђери су потпомагали и духовно солидарисали све ослободилачке покрете српског народа и његове Цркве, па је тако манастир страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу.

 

 

Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав XVIII век жив, појући православни манастир у Босанској Крајини, све до похаре у 1785. години, опет од турске руке. Он је био дика дабробосанских митрополита Срба и опонент митрополитима фанариотима. Његово братство се након 1776. године за сва духовна питања обраћа српском епископу горњокарловачком. Познати су нам следећи игумани из овог времена: хаџи Василије, Василије Тишма, Мелентије Вуколајевић, Теофил Боровина, Нил Бубаловић и Василије Црнобрња. На аустријском ратном плану Унца и Уне из 1794. Рмањ је скициран, што нам пружа доста солидан увид у оновремено стање: конаци су били порушени, али је храм опстао.


Прва половина XIX века затиче манастир пуст, без монаха. У њега су уперени побожни и богочежњиви погледи становника из суседних српских села. Манастириште зрачи духовном снагом литургисања и молитвословља претходних векова. Запустели Рмањ је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића 1863. године. Православна светиња била је предмет мржње беговске породице Куленовића који су искористили слом устанка 1875. године да би девастирали манастир и мучили његово братство. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Џон Артур Еванс, који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 1883. године митрополит Сава (Косановић).

Слом Краљевине Југославије био је увод у највеће страдање које је Рмањ доживео на свом историјском путу. Од злочиначке усташке руке 1941. године мученички је пострадао православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале његове никада проучене и описане фреске.

Нове комунистичке власти су пуних тридесет година кочиле васкрсавање Рмња. Труд, умешност и упорност далматинског епископа Стефана (Боце) донеле су 1974. обнављање манастирског храма. По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Њ. Пр. Епископа Хризостома (Јевића) отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Епархија Бихаћко-петровачка улаже велике напоре да се манастир обнови у потпуности. Данас његово братство чине тројица свештеномонаха.

Рмањ је међународно стециште ликовних уметника који настављају традицију старе школе иконописа. Древни литургијски предмети у некадашњем поседу манастира налазе се сада по ризницама православних манастира у Хрватској, а један део је у музејима у Србији.



Једна екскурзија студената историје, коју је предводио универзитетски професор из Загреба, дошла је у манастир где је имала прилику да одслуша његову беседу како је Рмањ бенедиктински манастир на „територију турске Хрватске“. Том „свеучилишном“ професору није имао ко да узврати римокатоличким фактографским арсеналом, подацима из Фарлатија, који наводи писмо папе Гргура XI из 1372. године у коме се указује „на велики број шизматика на границама Крбаве и Босне“. То су управо крајеви у околини манастира Рмањ. Григорије Божовић је на једном месту записао како је правашко оријентисани историчар Милан Шуфлај „имао велику историјску интуицију кад је био исправан према својој научној савести. Срби уз сиње море и по овој крајини нису само турска и ускочка бежанија“ (Политика, 7. мај 1937, XXXIV, бр. 10398, стр. 6).

Манастир је у јесен 1995. године био миниран од стране регуларне војске Републике Хрватске. Храм је био оскрнављен. Стручњаци за експлозив из Британских снага у саставу СФОР-а разминирали су православну светињу коју је, уз само један непромишљени потез, могла да задеси судбина толико пута доживљена у њеној вишевековној историји. Енглези су се, бар тако, одужили православном манастиру који је далеке 1875. под свој кров примио сер Џона Артура Еванса, археолога и авантуристу, кога је понела ослободилачка борба српског народа, и чије су симпатије биле на старни Крајишника у покушају да сруше Османског колоса.



У минулом времену комунистичке владавине, манастир Рмањ је био запостављан, нажалост од све самих рођених Срба који су, као људи режима и на сигурним друштвеним положајима, презирали Православље које тада није било у моди. Државне институције, комуналне службе и локална партијска врхушка, запостављале су Рмањ, отворено изражавајући нетрпељивост према манастиру чија је обнова била духовна потреба и културни дуг крају који је увек био на предстражи Српства и Православља. Манастириште је замало доживело да се преко њега претера макадамски пут. Посао нациста и усташа настављали су Срби комунисти, заслепљени заносом богоборачке идеологије. Титова пећина била је центар таквог, вештачки ствараног и одржаваног култа. Њена барака горела је као што су горели и многи српски споменици и домови 1995. године. Али, једна америчка фондација је одмах издвојила новац да се комплекс Титове пећине у Дрвару обнови, све под паролом вредности цивилног друштва и мултиетничког саживљавања. Православне цркве и манастири у Босни, Хрватској и на Косову највећим делом се обнављају домаћим средствима. Кантоналне власти и власти Федерације БиХ незнатан део буџета дају Српској Православној Цркви. Али, Рмањ је много пута био птица феникс, обнављан из сопственог пепела. Наравно, кад су се монаси у њему вековима молили Победитељу смрти, Првенцу из мртвих, Христу - Земљи Живих.

Несташан и хучан Унац се, тик поред манастирског конака, улива у лепотицу Уну, а онај ко је уз његов бук тамо слатко заспао и дочекао почетак Свете Литургије, разуме стихове:

„ Да ми дају пола свијета, мом је срцу прече
Оно парче ђедовине куда Унац тече! “