Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 3 5 6 ... 31
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 329960 puta)
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Веселиње


Манастир Веселиње у селу Врба – Камен, код Гламоча, посвећен је Рођењу св. Јована Крститеља. Нова црква манастира Веселиње, подигнута је на темељима старе, која је због дотрајалости срушена. Веселин и Паула Наерловић, из Буенос Аиреса, благословом тадашњег далматинског Епископа Стефана (Боце), подигли су нову парохијску цркву и нови парохијски дом 1970-1975. године.

Као ктитор и велики добротвор, Веселин Наерловић је је 1983/4. год. изразио жељу да парохијска црква парохије Камен – Врба буде проглашена манастиром, што је и учињено на Томину недјељу 1985. године.

Манастир је тешко оштећен од Хрватске војске у току рата 1995/96. године, те у још два наврата 1998. и 1999. године.

У кругу манастира постоје још и ктиторска капела и капела спомен-костурница новомученика пострадалих од усташа 1941-1945. год. у јами Корићна и другим јамама поред Гламоча.






Преузето са: Званични сајт Епархије бихаћко-петровачке
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:18:28 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1

~ Епархија браничевска ~



Епархија браничевска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је господин др Игнатије, а седиште епархије се налази у Пожаревцу.


Историја епархије


Епархија браничевска је средњовековна српска епископија, у време српске царевине са рангом митрополије. Наследница је ранохришћанских епископских седишта у Виминацијуму (Костолац) и Хореум Марги (Ћуприја). Обухвата просторе општина: Велика Плана, Велико Градиште, Голубац, Деспотовац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће, Параћин, Петровац, Пожаревац, Свилајнац, Смедерево и Ћуприја.

Први виминацијумски митрополит који се помиње је митрополит Амант, који се помиње као учесник сабора у Сердици — Софија у 4. веку, као и епископ Зосим из града Хореум Марги (Ћуприја). Након најезде варвара (Авара и Хуна) ови градови бивају срушени. Након њихове обнове у време цара Јустинијана (527—565) обнавља се и митрополија у Вимиинацијуму и епископија у Хореум Марги.

У 9. веку Виминацијум обнављају Срби под називом Браничево. Епархија у то време носи назив Моравска епархија и из тог периода се помиње епископ Агатон (879—880) као учесник на Цариградском сабору.

Браничевски епископ помиње се 1018. године у повељи византијског цара Василија II. Центар те области био је у граду Браничеву на месту старог Виминацијума у близини Пожаревца.

Крајем 13. века, за време краљева Драгутина и Милутина, Браничевска епархија је ушла у састав Српске архиепископије. На ранг митрополије је уздигнута 1346. године.

У 15. веку позната су два браничевска митрополита: Венијамин се помиње 1416, а Саватије 1434. године. Он је последњи који је носио титулу митрополита браничевског. Седиште митрополије премештено је из Браничева у Смедерево између 1430. и 1439. године. Сигурно је да се од 1439. године катедра Браничевске митрополије налази у Смедереву. Од тада се браничевски епископи називају смедеревским. Поред смедеревског митрополита у другој половини 15. века помиње се и његов викарни или суфрагани епископ, са титулом смедеревски епископ. Познат је епископ Јован који се помиње 1466. године.

Смедеревска митрополија, односно стара Браничевска епархија, припојена је 1705. године Београдској митрополији. Обновљена је тек 1921. године са првобитном титулом Епархије браничевске са седиштем у Пожаревцу.

Епископи


Досадашњи епископи ове епархије су: (списак непотпун)

    Епископ Митрофан Рајић (1921—1930)
    Епископ Јован Илић (1931—1933)
    Епископ Венијамин Таушановић (1934—1952)
    Епископ Хризостом Војиновић (1952—1989)
    Епископ Сава Андрић (1991—1993)
    Епископ Игнатије Мидић (1994)

Цркве и манастири


Црквени живот организован је у 5 архијерејских намесништава са 116 црквених општина и 132 парохије.

Манастири Епархије браничевске су: Витовница, Брадача, Горњак, Заова, Златенац, Копорин, Манасија, Миљково, Нимник, Света Петка, Лешје, Покајница, Раваница, Рукумија, Сестрољин, Сисојевац, Тршка црква (манастир Вујска), Туман и Решковица.

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:18:47 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Витовница са храмом Успења Пресвете Богородице – Мелница




Манастир Витовница  налази се на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.
Име манастира, се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену речи лежи именица "витл" која означава точак који вода окреће (нпр. "воденица са два витла"), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола "витати" - обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу ("виталница") или на сам манастир који се у средњем веку назива "виталиште инока", тј. обитавалиште монаха, а то је исто што и реч "обитељ", како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Сигурних података о времену изградње манастира немамо, јер недостаје оснивачка повеља, ктиторски натпис или ктиторска композиција. Несумњиво, ово је после Тршке цркве - најстарија црква у Браничевској епархији. Двојезични натпис (старосрпски и јерменски) на камену узиданом у северни зид дозиданог дела цркве, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова коју је 1218 године подигао Владо син Бабугов.

Натпис намеће два питања на које постоје различити одговори. Прво, одакле потиче овај камен? По једнима, нађен је на истом месту приликом обнове цркве, по другима донет је са неког старог црквишта у селу Ждрелу. Многи научници прихватају да потиче са старије витовничке цркве. Друго је питање, које је националности Владо: Србин, Бугарин или Јерменин? Присуство више слова танког "јер" у натпису упућује на српски правопис. Данас је прихваћено мишљење да је северна српска граница у време Стефана Првовенчаног била на Дунаву, јер Студенички типик прописује да се за годишње парастосе ктитору доноси риба из Зете и са Дунава. Логично је претпоставити да је Дунав био у српској држави као и Зета. Каснија традиција, како у самом манастиру тако и у околним селима, везује Витовницу за српског краља Милутина који је ове просторе коначно припојио Србији. Могуће је да је овај велики задужбинар обновио стару цркву, или само заповедио да се обнови, јер се у једном прошловековном запису каже: "создан бист ... повељенијем благочестиваго краља сербскаго Милутина".

Историја

За сво време трајања српске средњевековне државе, немамо никаквих података о овом манастиру. Помињу га тек турски пописи. Попис из године 1537. каже да у манастиру Пречисте на реци Витовници живе два монаха, а обавезе манастира према султановој благајни износе 400 акчи. Следећи попис лоцира манастир код села Витовнице. У њему живе три монаха а обавезе су много увећане и износе 1.678 акчи. Несумњиво да је манастир у материјалном погледу добро стајао, јер је 1557. године у време игумана Макарија, чувени златар Вук Кондо оковао златом витовничко еванђеље. Манастир је и наредних деценија напредовао иако је тешко објаснити коме и чему треба да захвали. Тако попис из времена султана Мурата III, бележи да у манастиру живи 6 монаха, а обавезе износе 2.500 акчи. Сређене материјалне прилике, добар старешина и вредно и вешто братство, обогатили су манастирску библиотеку преписима многих књига. Историју манастира кроз читав XVII век можемо да пратимо кроз записе на манастирским књигама. Сеобе крајем XVI века под Арсенијем III, и у наредном веку под Арсенијем IV, разнеле су витовничке књиге на разне стране: један псалтир из 1661. године налази се у Народној библиотеци, једна књига из 1619. у Кијеву, једна у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, једна књига из 1628. у манастиру Пакри, итд. Сеобом је и печат витовничког игумана Висариона из 1703. године, доспео у манастир Крушедол, а сребрна чаша - рад кујунџије Луке из Ћипровца из 1662. године - налази се у Бешенову. Ту се налази и поменуто, златом оковано еванђеље из 1557. године. Чињеница да су књиге и богослужбени инвентар манастира Витовнице расути на све стране, показује да се витовнички монаси у збеговима и сеобама нису држали заједно већ су се расули и придруживали братству других манастира. Занимљиво, витовнички монаси се и у избеглиштву труде да богослужбени инвентар увећају и обогате, па у Сент Андреји окивају у злато један крст.

У време аустријске окупације северне Србије (1718-1739), егзарх Максим (Ратковић) посетио је Витовницу и оставио опис манастира у коме уз игумана има само два монаха. За цркву каже да је "древна" (тј. стара), црепом покривена а испред цркве се налази "шатор од дрвета" под којим вероватно подразумева припрату. Веома је добро снабдевен књигама, делом штампаних у Русији, али и са много рукописних: 10 минеја, 2 еванђеља, по 1 триод, "плачевник", житије светих, Златоустове беседе, беседе Јефрема Сирина и Отачник. Солидан је и инвентар: свилене одежде, путир, дискос, кашичица, звездица, појас, павта и 2 кандила - све од сребра. Игуман Данило био је учесник црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године. У време Кочине крајине, манастир је страдао од Турака. Тада је попаљен и келије су му срушене до темеља. Потом је био толико запуштен да је сеоска стока у њему обитавала.

Већ од времена Карађорђева монаси и сељаци су почели да га постепено оправљају. Прву обнову манастира обавио је Илија Добриловић, трговац из Бистрице, али немамо података о томе кога је обима она била и на шта се та оправка односила. Следећу обнову врше: Паун Матејић из Мелнице, буљубаша Петра Добрњца а после војвода млавски, који је припрату дозидао, и Стеван Добрњац, брат Петров, кнез моравски у времену 1815-1821 са седиштем у Пожаревцу, који је на старим темељима обновио конак са две собе и кухињом. Права обнова извршена је тек у време кнеза Милоша и то пред крај његове прве владе. Од 1837. године када су подигнуте неке зграде, почиње васкрсавање и успон Витовнице, да би 1856. године манастир био комплетно обновљен. Тада је обновљена црква, дозидана припрата са звоником, постављен под од мермера, а цела црква покривена "белим" тј. поцинкованим лимом. У самој цркви живописане су све површине. Тај су посао обавила браћа Милија и Иван Марковић из Пожаревца, за 100 цесарских дуката. Иконописом су се бавили и њихови синови Радован и Никола, а често су им се придруживали Димитрије Постниковић и Јанко Лазаревић. Нови конак изграђен 1850-51. године стајао је манастирску касу око 8.000 гроша. Испред цркве је подигнута чесма.

Приликом ових радова подигнута је једна зграда од тврдог материјала изван манастирског круга, у чијем су приземљу смештени: школска учионица, стан за учитеља, кухиња и преноћиште за ђаке, а на спрату две собе за "среског старешину кад у народном послу изађе, а и за другог којег отменог госта". Школа је била заиста потребна јер раније није постојала. Зидана је манастирским трошком, а народ је дао помоћ у материјалу и раду. Покретачка снага и душа свих ових радова био је игуман хаџи Стефан, који се трудио око свих послова. Све је финансирано из манастирске касе.

Ове обимне радове омогућила је и велика љубав околних мештана према овој светињи, као и солидна материјална база створена у овом веку. Треће деценије XИX века манастир је још увек плаћао спахији десетак, а осамдесетих година истог века имао је 470 хектара обрадивог земљишта с приходом од 610 динара; 1.165 хектара планине коју је издавао у попашу и скупљање сувих дрва за 3.409 динара; кафану и дућан који су доносили 1.200 динара; 3 воденице, неколико кућа, итд. Ради бољег сагледавања материјалне моћи, извршићемо нека упоређења. Са годишњим приходом од 15-20 хиљада динара, Витовница је била јача од славних владарских задужбина Раванице и Манасије, нешто мало јача од цркве смедеревске, а пет пута јача од цркве пожаревачке. Године 1886. манастир је дао 150 динара "на ратне цељи", тј. помогао државну благајну исцрпену вођењем рата са Бугарском и Турском. Али већ крајем те деценије почело је опадање манастира, изазвано лошим газдовањем, расељавањем братства и поплавама. У другом светском рату манастир је лоше прошао. По причању братства, због њихове оданости монархији, "домаћи комунисти" су запалили манастир, убили монаха Хризостома, родом из Раче, јеромонаха Мардарија и монаха Саву, о чему говори и мермерна плоча. После рата национализовано је много манастирске имовине, кафана, дућан и остало. Остављен је само аграрни максимум. Поред национализације, нанета је разна друга штета, однешено много грађевинског материјала спремљеног за подизање нових објеката и сл.

Црква

Манастирска црква посвећена Успењу пресвете Богородице, носи на себи траг бар три обнове, што је најбоље видљиво на фасадама. Првобитност цркве сачувана је само у темељу, и олтару који је свакако првобитни.

Архитектура

Основа цркве у облику крста упућује на време краља Милутина. Споља петострана олтарска и тростране певничке апсиде, а изнутра полукружне, такође показују сродност са неким црквама из Милутиновог времена. Над централним делом уздиже се осмострано кубе, ослоњено на пиластре који су наглашени у архитектури. У прошлом веку дозидана је са западне стране припрата са звоником. Црква је зидана од тесаног камена поређаног наизменично са редовима цигле. Дозидани део зидан је на исти начин, али без неког реда у употреби материјала.

Живопис

Првобитни живопис није сачуван, изузев у куполи, али и њега су браћа Марковић поправљала, па је изгубио првобитни карактер. Ту су приказани Господ Савот окружен анђелима, а ниже у тамбуру кубета уобичајени приказ пророка. У пандатифима су представљени еванђелисти са својим симболима. Боје су живе, а људске фигуре вешто и природно изведене. Браћа Марковић у сликарству углавном следе академски израз са романтичарским призвуком. Њихов рад у Витовници не одликују ни боје, нити складност људских фигура, којима недостаје пропорционалност. У олтару , у доњој зони, представљена је сцена служења Свете Литургије. Изнад је Богородица "вишаја небес", десно од ње сцена Пењање на Голготу, а изнад ове Аврамова жртва. Лево су представљене сцене Молитва у гетсиманском врту и Лествица јаковљева. У апсиди јужне певнице приказано је Васкрсење Христово са стражом око гроба, а испод свети великомученици Георгије и Димитрије и свети лекари Козма и Дамјан. У апсиди северне певнице представљено је Преображење Христово са Мојсијем и Илијом и апостолима учесницима овог догађаја, док су испод св. мученици. На осталим зидовима представљени су догађаји из Христовог живота и светитељи, међу којима и словенски учитељи Кирило и Методије, као и Свети Сава.
Иконостас је урађен 1854. године прилогом неколико верника из Петровца, Дубочке и других околних места. На њему има старијих икона из 1831. као и млађих из 1894. године.
Манастирски комплекс мењао је свој изглед и садржај током дуге и бурне историје. Данас има три конака:
Стари конак је приземна зграда са неколико соба за послугу и госте.
Велики конак, подигнут 1960. године од чврстог материјала, има у приземљу капелу посвећену Благовештењу у којој се врши богослужење током зиме, а на спрату собе за епископа, игумана и три келије за братство.
Нови конак има у приземљу и на спрату има шест одељења за пријем гостију.






Преузето са: Званични сајт Манастира Витовница
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:24:33 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Горњак са храмом Ваведења Пресвете Богородице - Крепољин



Манастир Ждрело, касније назван Горњак, на малој заравни изнад леве обале Млаве испод стрмих литица планине Јежевца, задужбина је кнеза Лазара. Околни предео толико је леп и живописан, да је Ђура Јакшић у одушевљењу певао: "Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела". Феликс Каниц је записао: "Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци". Манастир је подигнут 1378. године, када је кнез издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу потврдио. Као мотив изградње манастира, кнез Лазар наводи жељу да учини мали принос Богородици "с надом у њену помоћ на Страшном суду Христовом". Али, осим духовних, могући су и извесни државнички разлози за подизање овог манастира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. Следеће зиме или пролећа, Радич син Бранка Растиславића збаци власт Лазареву, а како су манастир и ктиторска композиција у цркви, приказујући Лазара и његову породицу на то још увек подсећали, оштетио је манастир. До маја 1379. године Лазар је поново потукао Радича и одузео му имања, а манастир дао тек пристиглом Григорију Синајиту - Млађем, који се са братством потрудио "о вздвиженији и сзданији храма того и о инех вештех" али с новчаном "помоштију господина кнеза Лазара". Исте године Лазар издаје другу повељу коју је такође потврдио српски патријарх. Уколико то није каснија интерполација (фалсификат), манастир је изузет из власти надлежног епископа, осим у духовним пословима и праву помињања, а монасима је остављено право да сами бирају свог игумана. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу. Оригиналне повеље нису сачуване, већ су до нас дошле у каснијем и доста лошем препису, при чему су прва кнежева повеља и обе патријархове састављене уједно, док је друга кнежева повеља изгубљена. Овакву повељу објавили су: Миклошић (по препису Јоакима Вујића) и Шафарик (по препису Вука Караџића).

Историја - За време трајања средњевековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. За ово је имао захвалити пре свега угледу свога ктитора кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, јер "земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века". Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим. Ипак, турско ропство донело је многе невоље како народу тако и монасима. Први попис за турске управе бележи Ваведење у Ждрелу заједно са селом Бистрицом, и заједничким обавезама. Манастир је "настањен" тј у њему живе монаси. У првој половини XVI века попис бележи у манастиру шест калуђера, а годишњи приход султановој благајни износи 437 акчи. Каснији пописи бележе напредак манастира јер у њему живи осам монаха а годишњи приход од ушура (највише од шире) и других дажбина износи чак 2.681 акчу. Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу, а годишњи приход износи само 1.000 акчи. У овом попису јавља се први пут ново име манастира - Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од "горњег града". Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.

Историју манастира слабо познајемо, а оскудни су подаци о његовим игуманима, монасима, инвентару и имовини. Његови су монаси учесници свих збегова и сеоба којима је био изложен цео српски народ. Летописи бележе да је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело: "тогда пресељеније многим иноком от својих виталишт би". Како су монаси са собом носили и своје књиге и драгоцености, то се оне налазе расуте по многим фрушкогорским манастирима. Тако се у Ремети налази рукописни зборник проповеди светог Григорија Богослова, писан 1628. године. Аустријску окупацију северне Србије, сходно одлукама Пожаревачког мира (1718), Горњак је дочекао у рушевинама. Обновљеног га је видео Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита и описао: "црква је стара, са једним трулом (кубетом) ... озго шиндром покривена, неокречена, без звона". У манастиру живи само један монах, а сва имовина је виноград од 15 јутара. На црквенонародном сабору у Сремским Карловцима 1735. године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743. помиње се игуман Максим чији је сребром позлаћени крст сачуван. Он је дозидао спољашњу припрату уз манастирску цркву, а на потесу званом "Кључ" подигао је скривницу у коју су се склањали монаси и манастирске драгоцености пред налетом Турака, пошто су паљења и рушења у овом веку била честа. Ускоро су га Турци 1765. године разорили и спалили, али га монах Киријак обновио. Када су га Турци поново спалили, Киријак бежи у Аустрију. Ускоро се замонашио његов син и као монах Руфим постао игуман. У рату познатом као Кочина Крајина, Турци су 1788. године спалили манастир јер је игуман Исаија сарађивао са Аустријанцима. Он је, наиме, 1784. године једну шпијунску делегацију чији је задатак био да уходе турске снаге на том простору и процене изгледе за ратне успехе (Покорни и Митесер са пратиоцима) прошетао по Хомољу и Пожаревцу. Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је 1796. године дозволу да се оправи манастирско кубе. Манастир се обнављао и у прошлом веку за време устаничких борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка, поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште које има.

Кнез Милош је много учинио за обнову манастира у тек ослобођеној Србији, посебно у Браничевској епархији. То није необично обзиром на његову побожност и чињеницу да је Пожаревац био једна од његових престоница. Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али је по писању Вука Караџића, у свој двор пребацио једну од манастирских драгоцености - барјак, наводно, цара Душана Силног. На барјаку је с једне стране грб Душанов, попис области којима је владао и натпис: "Вјем твоја дела и труди, за имја моје трудилсја јеси" (Отк 2,2-3), а са друге стране благовештенски кондак: "Возбраној војеводје побједитељнаја". Касније је барјак вратио манастиру, али су га једном приликом монаси поклоне његовом сину - кнезу Михаилу Обреновићу. У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се Милосав Радосављевић из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне. Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро. Борбу да се манастир опорави и подигне успоравале су и поплаве које су често биле катастрофалне, као она 1825. када је срушен конак.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира. Није ништа боље било ни после рата, јер га је преузела Југословенска армија и држала све до 1953. године када је коначно враћен Цркви тј. Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. На предлог епископа браничевског, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је Горњак у женски манстир. У њега се уселило сестринство из Македоније, које није желело да остане у оквиру тзв. Македонске цркве.

Манастир Горњак је у последња два века имао веома учене монахе. Сава, игуман горњачки половином прошлог века, био је стални професор београдског Лицеја, а Доситеј (Новаковић) је изабран за тимочког епископа. У овом веку синђел Серафим (Палајда) био је дипломирани теолог, а из овога је манастира завршио основну школу, богословију и факултет Сава (Андрић), епископ браничевски (1991-1993).

Објекти - Манастир Горњак, иако владарска задужбина, скромних је димензија, што је често изазивало сумњу у Лазарево ктиторство. Многи од манастирских објеката нису сачувани у првобитном стању. У другом светском рату спаљена су оба конака.

Црква - Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита - Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви.

Архитектура

Манастирска црква има тролисну основу са полукружним апсидама, већом - олтарском на истоку и мањим певничким са северне и јужне стране. Димензије цркве су 14х4,5м. Кубе са осмостраним тамбуром које лежи на квадратном постољу, носе 4 пиластра. Кров је покривен оловом. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду (рад Тимотеја Полебзеја), а иконе две године касније у манастиру Раковици (Слободан Лазаревић и Милисав Јовић).

Живопис

Првобитни живопис није сачуван, јер је страдао у пожарима и разарањима, а његовом уништењу допринели су и Турци скидајући оловни покривач са крова и изложивши тако цркву утицају временских непогода. Оно што сада имамо од живописа, потиче из каснијих времена, из XVIII и XIX века. Међу њима је и фреско портрет ктитора кнеза Лазара. У певничким апсидама разазнају се представе светих ратника.

Капела Григорија Синајита - Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати, па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињенуод: келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје. Уметник је био човек невеликог сликарског дара и вештине, са више смисла за пропорцију фигура него за колорит. Историја ове капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу, који султановој благајни плаћа годишње 200 акчи. Деценију касније, када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан. Тако је манастир постао седиште турске окупаторске власти, иако су монаси и даље остали у њему, а капела и даље плаћала своју обавезу од 200 акчи. Године 1528 манастиру припадају и 3 влашке куће од којих приход износи 150 акчи. Када се турска граница померила северније, Турци су вратили монасима ову капелу и напустили манастир.

Капеле - Поред капеле Григорија Синајита, у Горњаку постоје још две: тзв. Зимска капела уређена у припрати дозиданој са јужне стране манастирское цркве, и капела Светог Илије уређена у новом манастирском конаку.

Стари конак - Приземна зграда (24х6м) подигнута 1963. године, са кухињом, трпезаријом и скромним келијама за монахе.

Нови конак - је подигнут и освећен 1979. године, има корисну површину око 200 м2.

Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовника и госте, и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима.








Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:25:39 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Златенац, код Свилајнца



Између села Радошина и Гложана, на десној обали Велике Мораве, постојало је село Златенац које је 1825. године кнез Милош раселио у познатој акцији урбанизације градова и ушоравања и груписања села. У атару бившег села Златенца остали су темељи старе цркве код којих се народ окупљао о празницима, посебно због извора лековите воде који се налазио у непосредној близини.

Народна традиција коју је забележио Милан Ђ. Милићевић, о петорици браће, ктиторима пет манастира на овом простору - Тута (црква на тзв. Тутином брду у Малом Поповићу), Јаков (Јаковић близу Мораве), Тома (Томић), Златко (Златенац у Радошину) и Миљко (Миљков манастир у Гложану) - неприхватљива је не само због наивности, већ и због много других разлога. Манастир је добио име по селу, које се у првој половини XVIII века помиње као ненасељено. Једноставно, народна машта је густину светиња на малом простору покушала да објасни рођачким односима њихових ктитора. Ктиторе овог и осталих малих манастира у Ресави, треба тражити или међу ситном властелом из доба деспотовине, или међу монасима који су избегли са југа из предела под турском окупацијом, а овде су им у близини биле две значајне и поштоване владарске лавре - Раваница и Манасија.

Никаквих података о манастиру немамо из времена слободне српске државе и првих векова турског ропства. Тек у доба аустријске окупације северне Србије помиње се јеромонах Софроније у Златенцу 1734. Значи да је манастир постојао, али у каквом стању није познато. Ни Јоаким Вујић нити Вук Караџић не помињу манастир Златенац.

Обнова манастира Златенца отпочела је 1952. године а завршила се тек 1966. године када је епископ Хризостом извршио његово освећење. Највећи део посла су обавили верници села Гложане, као и монаси Миљковог манастира, а све уз стручну помоћ Регионалног завода за заштиту споменика културе из Крагујевца. Механизацијом и потребним материјалом обнову су помогла и друштвена предузећа: ТЕ Морава из Свилајнца, Каблови из Светозарева и Водовод из Крагујевца.

Црква манастира Златенца посвећена је светим лекарима Козми и Дамјану, зидана је од сиге са нешто пешчара и ломљеног камена. Црква има правоугаони облик основе са олтарском апсидом на истоку. Над централним делом се издиже осмострана купола ослоњена на квадратно постоље. Двоводни кров покривен је црепом. Живопис је нов.


IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Копорин са храмом Св.Архиђакона Стефана - Велика Плана



Овај манастир смештен је у долини Копоринског потока и подножју Копоринске косе у атару Велике Плане. Манастирски комплекс сачињавају црква Светог Стефана, звонара са простором за продају свећа и других реликвија, конаци са салама за госте, економске зграде,извор лековите воде, башта, њиве,виногради и шуме. Црква је посвећена празнику преноса моштију апостола, првомученика и архи¬акона Светог Стефана, који се 1.августа слави као летњи Свети Стефан. Од 1932. до 1958. год. био је мушки општежитељни манастир а од тада и данас женски..

О имену манастира постоје два предања. По првом предању, вероватнијем, манастир је због неравног терена првобитно био укопан својом северном страном у брдо, одатле назив Копорин. По другом предању, манастир је подизан народном снагом, кулуком, На месту где је манастир подигнут није било довољно камена за зидање, те је народ био прину¬ен да скупља, копирка камен по камен, по суседним њивама и околним брежуљцима и да га доноси на место градње манастира. На брду недалоко од манастира постојао је римски градтвр¬ ава Некудим,важна раскрсница путева тог времана.Град је исŔезао појавом деспотове задужбине.

О месту изградње манастира постоје две легенде. На месту где је подигнут манастир, брат је убио брата и десетогодишње братово дете, па лешеве на том месту покопао. Гоњен грижом савести брат убица дуго је долазио и палио свеће на гробовима својих жртава. На самрти је убица злочин исповедио својој жени, а она га разгласила по народу. Сам убица окончао је на гробовима својих жртава. Месту поравњених гробова народ је почео приписивати посебну важност, светост и лековитост, те је деспот овде подигао манастир.

По другој легенди деспот Стефан је ловио овим крајем и видевши како је обневидели ловачки пас, умивши се у Копоринском потоку, наставио даље да трши и видевши побољшање опране ране једног војника одлучио да подигне цркву у близини ове лековите воде. Сасвим је могуће да је и он овде прао и лечио своје ране задобијене у многим биткама и туринирима на којима је учествовао као неприкосновени витез "Змајевог реда".

Манастир Копорин је значајан културно-историјски споменик из периода српске средњевековне државности те је категорисан као споменик од изузетног значаја. Задужбина је деспота Стефана Лазаревића-Високог, сина кнеза Лазара и књегиње Милице који је живео од 1376. до 1427. године. У недостатку писаних или других података о времену подизања манастира, истраживачима је послужио ктиторски портрет на западном зиду цркве изнад гробнице где је Стефан приказан по први пут са знацима деспотског достојанства; круном, скиптром и доламом. По овоме су закључили да је подигнут после чувене Ангорске битке 1402. године, у којој је Стефан учествовао као туриски вазал.
Дуго се сматрало да је деспотов гроб у његовој највећој и најлепшој задужбини, манастиру Манасија. Ме¬ђутим, са десне стране од улаза у храм испод плоче, до данас никада нису прона¬ђени трагови скелета нити да је неко ту био сахрањен.

После вишегодишњег испитивања аутентичности нађ¬ених костију, жућкасте боје и мирисних, утвр¬ено је да се у Копоринској цркви ради о моштима Деспота Стефана.1989. године, после израде живота и знакова деспотоског достојанства, мошти су уз велике црквене почасти пренете на место испод ктиторске фреске где се и данас чувају. Живот са моштима отвара се сваке године 1.августа. У 2002. години манастир је обележио шест векова свог постојања. Манастир Копорин се у народу сматра великом светињом, те га практично свакодневно посећују појединци и групе.





IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Манасија са храмом Свете Тројце - Деспотовац



Манасија (Ресава) је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и припада такозваној „Моравској школи“. Подигао је деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је по својим преводима и преписима чувена - и после пада деспотовине - кроз цео XV и XVI век.

Манастирски комплекс састоји се из цркве, велике трпезарије или такозване „школе“ (која се, сада тешко оштећена, налази јужно од цркве) и тврђаве са 11 кула од којих је највећа „Деспотова кула“ (северно од цркве).

У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и две трећине фресака је неповратно пропало. Западни део цркве, такозвана „припрата“ приликом једне експлозије у XVIII веку тешко је оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. У том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена. Кроз векове тешко оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака најпре заслужује пажњу ктиторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана. На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - Свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

Манасија је пустошена и разарана 1439, 1456, 1476, и 1734, а обнављана 1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе (тада) СР Србије отпочео је 1956. године обимне конзерваторско-рестаураторске радове. Чишћења и конзервација фресака извршени су од 1959. до 1962. године.












« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:26:47 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Миљково, код Свилајнца



Јужно од Свилајнца, у атару села Гложане, на самој десној обали Велике Мораве наспрам вароши Лапово, углављен је између брда Оглавак и Градац средњевековни манастир Буковица, у прошлом веку назван Миљков манастир или краће Миљково. Још увек се једна манастирска ливада зове Буковица, што указује на богатство букових шума на овом простору. Прилаз манастиру могућ је чамцем преко Мораве или путем преко Гложана. Близина Мораве је благотворна за плодност манастирског земљишта, али кобна у време великих киша и поплава. Садашње име манастир је добио по двојици имењака - Миљку Томићу, трговцу из Гложана,којијеманастиробновиокрајем XVIII века, и Миљку Ристићу, свештенику из Гложана који се замонашио и живео у овом манастиру. Да манастир добије име по свом оснивачу или обновитељу, није ништа необично. У повељама српских средњевековних владара, много je таквих примера: Рајкова црква, Кораћева црква (негде: Кораћевића црква), црква браће Руновић, Илијина црква, или још директније: манастир Стеванац, Јаковац и сл.

Не знамо оснивача манастира, нити време његове изградње. Обзиром да је у времену турског ропства обнављан, закључујемо да је изграђен пре доласка Турака, јер су Турци дозвољавали само обнављање постојећих цркава а никако подизање сасвим нових. Из времена средњевековне српске државе није нам ништа познато о овом манастиру. Највероватније је изграђен пред пад самосталне српске државе. У изворима из времена турског ропства постоје нејасноће јер долази до мешања овог и других манастира у овом атару. По првом турском попису браничевске области, извршеном 1467. године, манастир је био жив, а деценију касније у њему живи четири монаха. Почетком XVI века манастирско имање је сејалиште села Добршева, које данас не постоји али чији се назив сачувао у једном потесу, односно махали села Гложана. Помиње се и у аустријском попису из 1718. године. Све остало можемо само да наслућујемо. Највероватније да је страдао у другој сеоби Срба 1740. године под патријархом Арсенијем IV. Крајем истог века, у време Кочине крајине, обнавља га на старим темељима поменути Миљко Томић, који је у манастирској порти и сахрањен. Ова обнова је свакако била скромна. Црква је зидана каменом, са припратом од дрвета, и покривена шиндром.

У време Првог српског устанка манастир није имао монаха, већ је бригу водио парох из Црљенца Миљко Ристић, који се замонашио и као јеромонах Мелентије постао његов старешина 1806. године. Успео је да тих година набави једно звоно из контигента које је наручио Правитељствујушчи совјет за цркве у Србији.

После Другог српског устанка у манастир је стигло неколико монаха из Босне, међу њима и Филимон (Тодоровић) потоњи епископ зворнички.

Кнез Милош узима звоно и шаље га у Крагујевац, а потом у Раваницу. После Хатишерифа којим је дозвољена слобода вероисповести и тиме употреба звона, кнез Милош поклања 1832. године Миљкову 2 звона. Садашња црква манастира Миљково, подигнута је 1853-1856. године за време игумана хаџи Пантелејмона. Одзидана је од тврдог материјала са куполом и четвоространим звоником а покривена цинком. Иконостас је 1866. године манастиру поклонио свештеник Радован из Медвеђе. Црква је добила и Живопис осредње вредности. Треба нагласити да је у овој обнови учествовао народ овога краја са обе обале Мораве. Манастир је добио два конака - један су изградили верници из Свилајнца, а други верници из Лапова.

Године 1926. у Миљков манастир смештени су руски монаси који су емигрирали из Русије после Октобарске револуције и овде остали све до 1936. године, када су премештени у Туман. У том времену на челу манастира били су схиархимандрит Амвросије (Курганов) а после њега игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве, па и митрополит Антоније храповицки. Братству манастирском припадао је и учени јеромонах Јован (Максимовић), потоњи епископ шангајски. Једно време је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божије из Курска, необично поштована код Руса.

Године 1952. епископ Хризостом претвара Миљково у женски манастир што остаје до данас. Сестре су показале велику љубав и пожртвовање, урадивши нов живопис у цркви и подигавши нов конак, који је освећен 1968. године. Садашњи иконостас и живопис урадио је 1967. године монах Наум (Андрић).

Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-100




IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Нимник са храмом Св.Оца Николаја - Мијаиловац


Манастир Нимник или Стари Маријански манастир налази се у храстовој шуми села Курјаче.
Посвећен је празнику преноса моштију Св. оца Николаја ,који се слави 22/9.маја. До манастира се долази из Пожаревца путем за Велико Градиште преко села Мајиловац. Из центра Мајиловца скреће се лево према селу Курјаче, 6 км до манастира солидним путем. Постоје ознаке код сваког скретања до самог манастира.Време настанка Нимника као метоха старог манастира Раванице према повељи Кнеза Лазара, датира пре 1389 год. односно косовске битке. Као ктитор манастира наводи се војвода Кнеза Лазара, Богосав који се помиње у народној песми "Кнез Богосав и Старина Новак". За време Карадјордја,1813 год.од стране Турака, манастир је био опљачкан, спаљен и до темеља срушен. Обновио га је Кнез Милош ,1825 год уз народну помоћ.Негде измедју 1851-1852 у манастиру је била школа у којој су предавали калудјери. Друга обнова била је 1891.год.Манастир Нимник има две капеле. Прва се зове Светиња и налази се на гробу девојчице коју су према предању убили Турци зато што није хтела да им покаже пут за манастир. Упитана она им је на влашком одговорила"нишћу нимник"- не знам ништа. Према овом предању манастир је добио име Нимник.Друга капела се налази у манастирском конаку и посвећена је Покрову Пресвете Богородице.Црква манастира
Нимник зидана је од камена. На њеној фасади се могу видети узидани орнаментисани камени блокови који потићу са рушевина старог римског града Виминацијума које се налазе у близини. Према попису из 1851 год. црква није имала фреске, већ је унутрашњост храма била омалтерисана и окрећена све до 1996 год. када је почело велико реновирање цркве и живописање које је заврешено 1998.год. У својој дугој прошлости манастир Нимник је скоро стално био у улози парохиске цркве. Године 1936 манастир Нимник претворен је у женски манастир и такав је до данашњих дана. Активан је и о њему брину три монахиње.





IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82508
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Света Петка са црквом Преподобне Мајке Параскеве, код Параћина



Манастир Свете Петке налази се петнаестак километара јужно од Параћина, поред реке Грзе, изнад пута који преко Честобродице и Бољевца води за Зајечар. Подигнут је на огранцима Јужног Кучаја, на лепом, узвишеном и љупком месту, "од кога се на далеко на све стране сви предели даду видети, и готово би се могло казати, да ни један манастир у нашем отачаству није на лепшем и удеснијем месту, а и на чистијем ваздуху него ли овај манастир".

Сигурних података о оснивачу и времену оснивања манастира Свете Петке немамо. На основу података да је обнављан у времену турског ропства, може се закључити да потиче из времена српске средњевековне државе. Предање забележено у околини манастира, о браћи Мусић, сестрићима кнеза Лазара по сестри Драгани удатој за челника Мусу, као ктиторима - нема за сада никакве потврде у изворима. Наиме, извори говоре да је баштина челника Мусе била на Косову, где је у селу Лужани код Подујева подигао манастир светога Николе. Касније, Муса мења са великим кнезом Војиславом Војиновићем, своја имања на Косову, међу њима жупу и град Звечан, за град и жупу Брвеник на Ибру, са одобрењем цара Уроша, а своју баштинску цркву и неколико села, поклања 1381. године руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори. У време после Мусине смрти (вероватно 1381) и Косовског боја (1389), његови синови Стефан и Лазар подижу на Ибру своју задужбину - манастир Ваведења Пресвете Богородице, познатији под именом "Нова Павлица", јер се налази на неколико стотина метара од старијег манастира истог имена. У њему се Драгана замонашила и умрла као монахиња Теодосија. Дакле, тешко је довести у везу браћу Мусиће са манастиром Свете Петке.

Такође се не зна коме је црква овог манастира била првобитно посвећена. Можда је у овом манастиру био гроб неког испосника. Тек после преноса моштију свете Петке из Трнова у Београд, заслугом кнегиње Милице 1398. године, којом су приликом њене мошти провеле у овом манастиру неколико дана, постао је познат као манастир Свете Петке.

Зна се да је у времену турског ропства страдао и да је обнављан. Страдао је и у време Првог српског устанка, иако је био изван простора београдског пашалука. Сачувана је "мазбата" тј. молба параћинаца из 1816. године, упућена лесковачком паши, да им дозволи да обнове "пожаром уништено манастирско уточиште за убоге, да не морамо као пилићи без квочке, да идемо у друге манастире као просјаци". Поред чињенице да не траже директно обнову манастирске цркве већ манастирских зграда, пада у очи и понизан тон молбе: "Светли и поштовани пашо! Љубимо земљу пред тобом, и твоје одело, руке и ноге, и молимо се Богу за твог свемоћног цара султана Махмуда...". Од Шаши-паше лесковачког добили су дозволу да подигну цркву исте величине као претходну, али подмитивши сераскера Кара Асана са два добра вола "вараклајисаних" (тј. позлаћених) рогова и 1.500 гроша, продужили су је за два хвата и дозидали две осмостране куполе, којих раније није било. За куполе, паша им је одредио казну: да годишње плаћају 2 гроша од сваке пореске главе, што је ревносно наплаћивано читавих 6 деценија тј. до ослобођења од Турака 1877. године. Живопис у цркви урадио је 1832. године Никола Мојсиловић из Дебра са синовима Христом и Јосифом. Манастир је страдао и у српско-турском рату 1876-7. године.

Заслугжни за обнову манастира су прота параћински Божин Стојановић, свештеник Анђелко Вучетић, јеромонах Серафим и група народних првака. Јеромонах Серафим се из Каленића пресели овде, ископао земуницу за становање и отпочео да служи и чита молитве народу. Тек неку деценију касније подигнут је први конак за манастирско братство. Народ је радо долазио на ово место јер је света Петка била веома порштована, а лековито је било и врело крај цркве. Над врелом је Лазар Вељковић из Параћина подигао 1852. године павиљон са два одељења за народ који је овде масовно долазио да тражи лек. У знак захвалности народ је поклањао манастиру богослужбене књиге и свете сасуде. Од прилога је отпочело формирање манастирског газдинства: њиве, једна воденица на потоку Топлик у селу Поповцу, дућан, ваљавица (поточара за ваљање сукна), кафана у Доњој Мутници, и сл. Алекса Биба, трговац из Београда, подигао је 1893. конак, а 1934. подигнут је и још један. Кнегиња Љубица поклања 1833. звоно од 150 кг, друго поклања хаџи Јелена Тодоровић (130 кг) а треће Миленко Несторовић из Параћина.

У другом светском рату, у конаке су смештене српске избеглице из НДХ, а после рата сестре овог манастира преузеле су бригу о хендикепираној деци смештеној у манастирском конаку решењем Министарства за социјалну политику Србије. Касније држава подиже на манастирској парцели, стотинак метара од манастира, нову зграду "Дом за дефектну женску децу", преузимајући материјалну бригу о њему.

ЦРКВА - Манастирска црква са тролисном основом, зидана је од ломљеног сивог камена, уз употребу сиге и кречног малтера. Зидови су равни, без икакве декорације, са ивицом крова сачињеном од три реда зупчасто постављених цигала. Изнутра полукружне бочне певничке апсиде ниже су од нивоа крова. Кров на "две воде" покривен је плехом. Осмострани тамбури купола са дугим узаним прозорима леже на два ослонца квадратне основе. Живопис је крајем прошлог века урадио Тома Стојковић. У њему су дати ликови свих српских архиепископа. Релативно добро изведен иконостас вероватно је дело мајстора с југа.

Уз већу манастирску цркву прислоњена је са јужне стране једна мања, која такође има своје кубе. Вероватно је у њој био гроб непознатог испосника.

Звонара ослоњена на четири бетонска стуба, одвојена је од цркве и новијег је датума. Има само два звона.

Манастир обухвата простор парохије доњомутничке.

Манастир је у јединству са манастиром Раваница.

Адреса: 35255 Доња Мутница; тел: 035/540-458, 035/540-568





« Poslednja izmena: 18. Maj 2012, 04:16:26 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 3 5 6 ... 31
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.144 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.