Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 31
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 303544 puta)
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1

~ Епархија бањалучка ~



Епархија бањалучка је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је господин Јефрем, а сједиште епархије се налази у Бањој Луци.


Историја


Епархија бањалучка обухвата северозападни део Босне, основана је 1900. године као митрополија. До тог времена, ови српски простори били су у саставу Дабробосанске митрополије. Први епископ ове епархије био је митрополит Евгеније Летица (1901—1907), а затим следе српски архијереји: Василије Поповић (1908—1938), Платон Јовановић (1940—1941), др Василије Костић (1947—1961), др Андреј Фрушић (1961—1980) и садашњи епископ Јефрем Милутиновић.

Главна духовна средишта епархије су манастири Гомионица, Моштаница и Липље. Манастир Гомионицу са храмом посвећеним Ваведењу Пресвете Богородице обновили су 1595. године милешевски монаси, који су после турске најезде избегли у овај манастир.

Архијерејска намјесништва


    Бањалучко
    Градишко
    Змијањско
    Которварошко
    Лакташко
    Јајачко-мркоњићко
    Поунско
    Приједорско
    Прњаворско
    Србачко

Манастири


Активни:

    Манастир Гомионица
    Манастир Крупа на Врбасу
    Манастир Липље
    Манастир Моштаница
    Манастир Ступље

Угашени:

    Ђурђевац (код Приједора)
    Милошевац (код Приједора)
    Карановац (код Градишке)
    Осовица (у Мотајици, између Кобаша и Прњавора)

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 10:59:14 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Липље


Липље је православни хришћански манастир који се налази у селу Горње Липље између Котор Вароша и Теслића, у Републици Српској, БиХ.
Манастир се налази у селу Липље, код ушћа потока Млијечница у ријеку Бистрицу. До Липља се долази одвајањем са регионалног пута Добој-Бања Лука, на територији општине Теслић, око 25 километара западно од Теслића на мјесту под називом Клупе. Из правца Бањалуке, одвајање се врши у мјесту Врбањци на територији општине Котор Варош.
рема народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. вијека у Крушевском поменику. У историјским записима се помиње под два имена: Липље и Осовица, а веома често у истим документима под оба назива.

Манастир је првобитно био посвећен Св. Николи, али је послије обнове у 19. вијеку посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Спада у ред већих и виших средњовјековних сакралних објеката (око 20 m).
Манастир Липље

У манастиру је дуго, можда већ од самог оснивања, радила преписивачка радионица. Судећи према подацима из разних извора, до почетка 17. вијека манастир је био у пуном процвату. Почетком 17. вијека, односно 1615. године, доживљава катастрофу: у великој поплави је оштећен манастир и његова имовина, а неколико становника манастира је погинуло. Липљански Преписивач Данило каже:

Године 7123… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…

Наредна несрећа се десила 1696. године, када је манастир опљачкан и спаљен. Тада манастир остаје напуштен преко 200 година. Обнову тек у другој половини 19. вијека покренуо свештеник Коста Душанић. Радови на новој обнови су завршени 1879. године. Од тада је манастир парохијска црква све до 1965. када поново почиње да дјелује као манастир.

Године 1984. извршено је још једно веће обнављање манастира. Том приликом је у унутрашњости манастира постављена плоча са следећим текстом:

У славу божју обновљен је овај свети манастир 1984. године благословом епископа бањалучког Јефрема, трудом јеромонаха Саве и вјерника парохије липљанске. Освећење су извршили 5. августа 1984. године епископ далматински Николај, епископ зворничко-тузлански Василије, и епископ бањалучки Јефрем, уз саслужење више свештеника и присуство око десет хиљада вјерника. Кум обновљеног манстира. Светислав Гаврић из Липља, са домаћицом Невенком и сином Недељком.

Манастирски конак је 9. августа 1998. освештао патријарх српски Павле.[1]

Данас, братство манастира чине четири монаха, једна монахиња и послушник.

Адреса: 78222 Липље, Манастир Липље

Телефон.: 053/442-199; моб. тел.: 065/512-561

Намјесник: јеромонах Стефан (Шарић)

Братство:

јеромонах Јован (Дедић),

јеромонах Стефан (Шарић),

јерођакон Платон (Јовић),

монах Доситеј (Црнчевић),

монахиња Ана (Грабеж),

искушеник Војислав Буцало.








« Poslednja izmena: 19. Jan 2012, 05:32:26 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Гомионица




Легенда везује постанак манастира Гомионице уз имена Стефана Немање и Светог Саве, али нема докумената који би потврдили ово предање. Друго казивање везано за Гомионицу, према којем је манастир основала нека царица Мара, такође није могуће провјерити у историјским изворима. Једни су ову тобожњу ктиторку доводили у везу са султанијом Маром, ћерком деспота Ђурђа Бранковића и женом султана Мурата II, а други са Маром, ћерком деспота Јована, удатом за Фердинанда Франкопана 1592. године, али ни за једну од њих нису потврђене везе са гомионичким манастиром. Поузданије вијести о манастиру Гомионици потичу из 16. вијека. Први писани помен Гомионице је из 1540. године. Тада се она помиње у турском пописном дефтеру под именом Залужје, а у сљедећем турском документу из 1560. године - писму које је упутио тадашњи босански паша Порти у Цариграду - истичу се заслуге игумана Андрије, који је већ 24 године старјешина манастира Залужје, другим именом Гомионица. Игуман Андрија је, према пашином извјештају, заслужан за стабилно стање насељености, мирне и повољне прилике у широј области око манастира, те се паша залаже да му се као награда додијели тимар, посјед. Не зна се да ли је на пашину молбу из Цариграда повољно одговорено, нити
да ли је назив Тимар за скупину села у доњем току Гомионице има какве везе са тимаром траженим за игумана Андрију. Неоспорно ипак остаје да манастир Гомионица постоји свакако више од четврт вијека прије овог пашиног писма, прецизније, прије 1536. године.
Не треба занемарити ни сличност старијег имена Гомионице - Залужје - са именом села Лужије, неколико километара сјеверно од манастира, у којем се налази некропола са преко стотину стећака. Тако велико гробље је свједочанство о великом и економски снажном средњовјековном насељу у оближњим Лужијама, које је морало имати своје духовно средиште, врло вјероватно управо у Залужју.
Испод постојеће грађевине гомионичког храма нису утврђени остаци старије култне грађевине, већ само неколико гробних укопа без прилога, са оријентацијом која одговара начину сахрањивања код православних. Овај налаз нас увјерава у постојање старијег култног мјеста у Гомионици. Могла је то да буде црква од дрвета, какве Срби подижу још од времена Светог Саве, а каквих је у сјеверозападној Босни донедавно било преко 80.
Један римски новчић, уз више аустријских монета, који су нађени испод старог каменог пода гомионичке цркве, одводе нас још дубље у прошлост овог локалитета наговјештавајући његову најстарију, античку или раносредњовјековну историју. Средњовјековни живот ширег подручја око Гомионице обиљежен је рударством, па се име ријеке и манастира, који по ријеци носи име, доводе у везу са гомилама рударске шљаке. Уз горњи и средњи ток ријеке још увијек су уочљиве гомиле рударске шљаке, јаме и лагуми, а сама ријека Гомионица (Гомилница, од гомиле) покретала је "мајдане" - механизме за туцање руде и израду металних полуга, које су биле у употреби све допочетка 20 вијека. Отуд и у гомионичкој околини топоними Гомиле, Пашина громила или Сасина, село које је своје име највјероватније добило по Сасима - страним рударима.
Шири простор око Гомионице дошао је под турску власт након слома угарске Јајачке бановине, у зиму 1527-1528. године. За даља освајања на западу Отоманска империја је морала обезбиједити мир и просперитет на већ освојеним подручјима, па се претпоставља да је и становништво гомионичког краја током друге и треће четвртине 16. вијека стога могло уживати извјесне повластице у статусу.
У вези са турским освајањем Бихаћа постоји легенда према којој је Гомионицу основао змијањски кнез Обрад на мјесту на којем је заноћио пошавши у овај поход. Ниједан извор не помиње Обрада као гомионичког ктитора, али посебне историјске 2 околности омогућавају претпоставку да би ово казивање могло имати ослонца у стварним збивањима оног времена. Под турском управом у 16. вијеку сточарско становништво Змијања уживало је посебан статус. Змијањци су били мартолоси, турски војни обвезници с нешто већим управним слободама од обичне раје. До почетка 20. вијека на Змијању се
сачувао традиционални обичај - змијањска суданија - облик независног патријархалног правосуђа, који свједочи о извјесној самоуправи стеченој на основу војних заслуга.
Могуће је да се какав кнез, као Обрад из легенде, заиста истакао у освајању Бихаћа 1592. године, па да је као награду добио дозволу, прије за обнову него за оснивање манастира.
Сљедећи писани помен Гомионице је један несигурно прочитан запис на данас изгубљеном, гомионичком рукописном Четворојеванђељу. Запис је наводно саопштавао да је цркву 1590. године осликао " Јеромонах Константин од Милешеве Горе" што је послужило као полазиште за тезу да су Гомионицу основали калуђери манастира Милешеве. Доста је разлога за сумњу да је година 1590. у запису тачно прочитана; језик цитираног записа више одговара крају 18. него крају 16. вијека, па би се он прије могао односити на 1790. годину. Рукопис у којем се налазио запис је изгубљен, чиме је онемогућена његова ревизија, а каснија истраживања су показала да је претпоставка о милешевским монасима као оснивачима Гомионице неоснована.
Дуго се сматрало да је први писани помен Гомионице запис у рукописном Типику Светог Саве Освећеног, из Епархијске библиотеке румунског града Арада, датован у 1599. годину, који саопштава да је књига наведене године преписана у Гомионици, при игуману Диомидију јеромонаху, у вријеме босанског митрополита кир Авксентија и српског патријарха Јована. Подаци из поменутог турског пописног дефтера из 1540. године помјерили су овај датум за више од пола вијека у прошлост.
У Епархијској библиотеци у Араду има још неколико гомионичких књига, а запис уједној од њих, датован 4. јануара 1612. године, открива да је књигу у Гомионици преписао светогорски монах Максим. Он је у Гомионици, за вријеме игумана Јована, завршио преписивање ове књиге, које је започео јеромонах Јефтимије. Сљедеће обавјештење о Гомионици је из 1626. године, када је хиландарски преписивач Аверкије, у Испосници Светог Саве у Кареји на Светој Гори завршио преписивање Златоуста, по наруџби
јеромонаха Антонија, бившег општежитеља манастира Гомионице, који је овај рукопис послао у "своју обитељ" Гомионицу.
Прије краја 17. вијека, прије аустријско-турских ратова и страдања која ће за ратовима услиједити, потичу још два помена везана за Гомионицу. У Трговишту у Влашкој је 1648/49.године Јован Светогорац, поријеклом из Босне " .. из околине мјеста Каменграда, манастира Гомионице .." који је монаштво примио у манастиру Гомионици, учествовао у штампању једног Цвјетног Триода. Неки гомионички монаси су били у 17. вијеку уписани у поменик манастира Раче, који је данас изгубљен.
Гомионички монаси су вјероватно крајем 17. вијека пребјегли у банатски манастирХодош.  Из записа у неколико гомионичких књига у Епархијској библиотеци у Араду сазнаје се да су у овај румунски град оне доспјеле управо из Ходоша. Гомионички калуђери су се вјероватно 1714. године вратили у свој манастир. Те године Гомионицу је посјетио дабробосански митрополит Мелетије и тада, како саопштава запис у једном рукопису београдске Народне библиотеке, рукоположио једног свештеника. Већ 1726.
године овдје је боравио и патријарх Арсеније IV, о чему се сачувао запис у гомионичкој штампаној књизи, која је накнадно доспјела у манастир Житомислић. Негдје у ово вријеме манастиру је приложен и један комплет од 12 минеја и друге књиге московског издања са записима о приложницима - вјерницима из бањалучке нахије. У једној од тих књига, Посном Триоду штампаном 1724. године у Русији, налази се биљешка о оскудицама и немирима изазваним новим аустро-турским ратом 1737. године и великом битком под Бањалуком. Тадашњи гомионички игуман, Пахомије Кнежевић, био је приморан да са калуђерима поново напусти манастир. Сљедеће, 1738. године, добили су дозволу да се
населе у Пакру, али су тек пет година касније добили овај славонски манастир и његово 3 имање у трајан посјед. Један дио монаха је у Славонији остао, а други се вратио у Гомионицу. У једном рукопису манастира Житомислића налази се запис неког ђакона Симе Гомионца, датован у 1743. годину, из чега  се види да и у овом времену братство одржава везе са удаљеним монашким заједницама. Записи из гомионичког рукописног Псалтира, који се налазио у Народној библиотеци у Сарајеву и у рукописном Јеванђељу из цркве у селу Јошавци, казују да је Гомионица обнављана 1747. године. О релативно
мирним и за живот у манастиру повољним приликама око средине 18. вијека говори и запис на једном украшеном пјевничком столу који је дарован 1747. године, као и подаци да јој је исте године егзарх дабробосанског митрополита Гаврило приложио бакарни тас, а да је исти Гаврило посјетио манстир и 1754. и 1761. године, тада као дабробосански митрополит. Ускоро је услиједила још једна обнова Гомионице, 1769. године, а за њом и бројни прилози: 1772. године Јеванђеље, 1774. звјездица и тепсија, 1775. два месингана свјећњака, 1776. петохљебница и 6000 аспри од Старе српске цркве у Сарајеву. Братство 1774. године броји девет монаха. У периоду од 1777. до 1810. године настаје празнина у историјским изворима о Гомионици. Народно казивање помиње да је у вријеме Првог
српског устанка манастир запаљен и опустио, а потом поправљен и ограђен зидом, што би могло имати потврду у неким записима из 1811. о прилозима за Гомионицу у новцу и грађевинском материјалу. У вријеме куге 1813-1816. године, у манастиру је опет девет монаха, а исте године, због клевете, Турци су у Бањалуци објесили гомионичког калуђера Неофита, што је записано у једном Служебнику цркве брвнаре у Јаворанима. О тешким условима за опстанак православног манастира у првој половини прошлог вијека говори и запис који помиње недаће, оскудице, помор стоке, самовољу бегова, зулум везирових ухода и увођење низама (војне обавезе) као и опис који оставља И. Ф. Јукић 1843. године.
Манастир Гомионица, XV вијек У историји Гомионице друга половина 19. вијека означена је именом њеног игумана Партенија Давидовића, Кочићевог јунака и великог обновитеља манастира. За вријеме
његовог старјешинства манастир је доживио неколико поправки и доградњи, о којима нас обавјештавају натписи датовани у 1861, 1865. и 1868. годину уклесани на двјема плочама oд кречњака. Тада је препокривена црква, дозидана јој је спољна припрата и подигнут уз њу дрвени звоник. Стари конак је проширен и подигнут на спрат, саграђена је манастирска школа, а купљена је и кућа у Бањалуци. Премда је манастир у вријеме босанскохерцеговачког устанка оглобљен од неког бањалучког насилника са 300 дуката, а имао је и обавезу давања трећине спахији Џинићу, ипак је братство успјело да купује и
откупљује књиге и друге предмете богослужбеног инвентара, па чак и да сакупи прилог за обнову цркве Светог Илије у Крупи на Врбасу. Негдје око 1900. године уз гомионичку цркву подигнут је висок зидани звоник. Стари кров је замијењен новим, од бакра, 1927. године.
У Гомионици је 1880. године примио монаштво Герасим Кочић, отац Петра Кочића, негдје у деветој деценији 19. вијека овдје се замонашио и Петров млађи брат Илија, а 1887. године Петар Кочић почео је да учи у манастирској школи. Гомионица је страдала у Другом свјетском рату. Игумана Серафима Штркића су 1941. године убиле усташе. Приликом њемачког бомбардовања оштећен је спрат конака и
зграда школе, а горње конструкције манастирске цркве су напрсле. Послије рата
Гомионица је претворена у женски манастир, а 1953. године она је проглашена
спомеником културе. Свеобухватни конзерваторско-рестаураторски радови на цркви
изведени су 1994-1998. године.
Комплекс манастира Гомионице састоји се од цркве посвећене Ваведењу
Богородице, старог конака, дијела старе ограде, чесме и старог сеоског гробља уз
манастир. Црква је једнобродна, са куполом и полукружном олтарском апсидом.
Унутрашња припрата је грађена истовремено са црквом, а вањска припрата и звоник су
дограђени у 19. вијеку. Куполу над централним дијелом носе поткуполни луци ослоњени
на сводове прислоњене уз подужне зидове, а западни травеј наоса и два травеја
унутрашње припрате пресведени су попречним сводовима који су прихваћени системом
сводова прислоњених уз јужни и сјеверни зид. Сви сводови су полуобличасти, ослоњени
на пиластре, у дну којих су лучно засведени пролази. Отвори су без архитектонског
украса. Црква је грађена од ломљеног камена и сиге у горњим зонама. Дугачка је 26 м,
широка 8,5 м, са обимним зидовима високим преко пет метара и куполом високом преко
десет метара. Својим грађевинским склопом црква Ваведења Богородице манастира
Гомионице типолошки припада реду једнобродних базилика са подужним прислоњеним
луковима и куполом. Овај архитектонски тип је распрострањен широм српског културног
простора, те га видимо на црквама манастира Крке и Крупе у Далмацији, Рмња и
Ломнице, те Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља, Свете Тројице у Пљевљима и
другим споменицима српског средњовјековног сакралног градитељства.
У поткуполном и западном травеју наоса је зидно сликарство из око 1870. године.
Након рестаураторских радова, током којих су испод овог слоја пронађене фреске из 16.
вијека, млађи живопис је, заједно са фреско малтером скинут, те је у куполи и олтару
остало старије фреско сликарство. Неколико фрагмената првобитног сликарства налази се
и на зидовима пјевница.
Стари манастирски конак је правоугаона грађевина, првобитно приземна, у 19.
вијеку проширена и подигнута на спрат. У ниши на источном зиду првобитне трпезарије
конака сачувала се фреска Богородице са Христом-дјететом на пријестољу иза којег су
херувими. Према овој фресци конак се датује у 17. вијек.
Стара ограда око цркве и старог конака је камена, са лучним вратима на јужној и
западној страни, а настала је вјероватно у једној од обнова у 19. вијеку. Чесма уз
сјеверозападни угао цркве је једноставног кубичног облика, од седре, са једним украсним
клесаним каменом на предњој страни; могла би бити једновремена са старим конаком.
У рецентном сеоском гробљу поред манастира налази се више десетина старих
надгробних крстача од седре, специфичног облика и украса. Различитих су димензија, без
натписа, а могу се датовати у 18-19. вијек.
У ризници манастира Гомионице данас се чувају вриједне иконе, рукописне и
штампане књиге и предмети умјетничког занатства. Међу њима су највредније икона
5
Богородице Одигитрије, на златној позадини, с краја 15. или почетка 16. вијека, царске
двери, иконописачко и дрворезбарско остварење раног 18. вијека, четири низа
апостолских, и пророчких допојасних фигура. Низ апостолских икона израђен је 1753.
године, о чему говори запис на полеђини иконе на којој су представљени апостоли Павле,
Матеј и Лука. Иконе пророка су нешто старије од 1753. године. Ту су и иконе Јована
Претече, Светог Саве, Сабора арханђела и надверије са приказом Оплакивања Христа, све
из средине 18. вијека, затим иконе Богородице са Христом и Христа на пријестољу из
1870. године, рад истог или сликара који је по стилу био близак мајстору који је у то
вријеме обновио стари живопис у олтару, куполи и наосу цркве. Међу рукописним
књигама гомионичке библиотеке најзначајнији су Слова (Бесједе) светих отаца у недјеље
Четрдесетнице и Педесетнице, српске редакције, с краја 14. или почетка 15. вијека,
рукописно Јеванђеље, из 1371 - 1476. године. Текст рукописа има богате украсе, са
вињетама, биљним мотивима с палметама, аркадом с афронтираним аждајама и преплетом
црвеног цртежа колорисаног зеленом, окером и црвеном бојом. Ту је и рукописни Триод
Лазаревац, са краја 15. или почетка 16. вијека, српске редакције, са двостубачним текстом.
Запис на задњем листу рукописног Минеја за децембар, из манастира Дубочице, код
Пљеваља саопштава да је године 1598. ову књигу писао, на ријеци Ћехотини, у храму
светог Николе, јеромонах Исаија. Библиотеку краси и рукописни Триод лазаревац из
друге половине 16. вијека, у чијем двостубачном тексту се налазе колорисана преплетна
заглавља. Рукописни Молабник Пресветој Богородици је из краја 16. или с почетка 17.
вијека. У Псалтиру с последовањем или Малом зборнику молитви за свештенике и
монахе, први дио књиге потиче из 17. а други из 18. вијека. У гомионичкој библиотеци су
се сачували и Псалтир с последовањем, Минеј за децембар, српске рецензије из 17. вијека,
у којем се налази осам листова Службе Преноса моштију светог Николе из 18. вијека.
Најзначајнији примјерци старе српске штампане књиге у Гомионици су фрагмент
Празничног Минеја Божидара Вуковића из 1538. године, Октоих Јеронима Загуровића, из
1569/70. године, Цвјетни Триод из штампарије Стефана Мариновића (Стефана од Скадра),
издање из 1563. годионе, Псалтир Бартоломеја Гинамија, из 1638. године,
Четверојеванђеље Ђакона Коресија из 1579. године штампано у Румунији у Алба Јулији,
(Влашки Београд). Ту су и руске штампане књиге - Толковно Јеванђеље, штампано у
Москви у 18. вијеку, Апостол из 1737. године, штампан у Кијево-Печерској лаври,
дванаест Минеја, штампаних 1724, а набављених за Гомионицу 1735. године, као и
Требник из 18. вијека, штампани у Кијево-Печерској лаври и једна Ирмологија, московско
издање из 1789 године.
Ризницу красе и дрворезбарени крст из 17. вијека, са рељефним представама
дванаест Великих Празника, уз које стоје грчки натписи, што, уз стилске одлике, свједочи
да се ради о светогорском поријеклу овог рада. Дрвени пијевнички сто, осмоугаон, висок
нешто мање од метра, украшен цртежом лала и листова, записом је датован у 1747.
годину, а сребрна звјездица у 1722. годину. Друга сребрна звјездица има натпис који
помиње дародавца Симу Мијатовића Кочића, кујунџију из Сарајева и годину 1774, када је
звјездица дарована Гомионици. Од сребрног тричела из 1774, године, сачувао се само дио
на којем је угравиран запис са именом приложника јеромонаха Стефана и Ђуре Симовића,
можда кујунџије. Два месингана свијећњака, према угравираном запису из 1775. године,
прилог јеромонаха Стефана Бановића, венецијански су рад, а позлаћени напрестони
крстови филигранске израде са украсима од разнобојног камења, вјероватно су рад неке од
чувених сарајевских златарских радионица. На стопи већег крста урезан је натпис који
саопштава да га је даровао 1836. године Силвестар Вукосиљевић из села Слатине код
Бањалуке. Ту су и три сребрне кашичице, са украсима на дршци, путир од сребра, са
позлатом, позлаћена дарохранилница, сребрна лађица са угравираним украсом и
месингана кандила, све из 19. вијека.
(Манастир Гомионица регистрован је као споменик културе друге категорије 1950.
године и ужива мјере заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и
природног насљеђа Босне и Херцеговине; Сл. лист СР БиХ бр. 20/85.)





« Poslednja izmena: 19. Jan 2012, 05:47:41 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Моштаница


Манастир Моштаница заузима значајно мјесто међу манастирима Српске православне цркве. Он је један од највећих српских манастира у Републици Српској. Манастир Моштаница налази се на 202 m надморске висине у долини ријеке Моштанице, на сјеверним падинама Козаре. Од Козарске Дубице на југ је удаљен 12 km. Манастир Моштаница је смјештен у падини Мале Градине, у заклоњеном простору равног земљишта обраслог миришљавим липама. Припада Бањалучкој епархији.

Легенда о постанку


    О постанку овог манастира, о његовом ктитору (оном који га је саградио, или ктиторима) као и самом називу Моштаница не постоје прецизни подаци. Народно предање му приписује велику старост. Постоји више претпоставки о оснивачима и постанку манастира. Предање каже да је ова задужбина светога Симеона Немање, краља Милутина или краља Драгутина Немањића. Највише се спомиње краљ Драгутин Немањић као ктитор манастира који је добио ове крајеве и њима владао.

    Постоји и једно предање да су га основали монаси (калуђери) из манастира Милешева, који су дошли овамо када је њихов манастир спаљен и опустошен почетком XVI вијека. Међутим, предање каже да су калуђери подигли манастир на темељима постојеће цркве. Спомињу се и »калуђерске пештре«, испоснице, јужно од манастира.

Према свим подацима, до којих се могло доћи, не може се сигурно тврдити да је ово задужбина Немањића. Постоји могућност да су спаљени манастир калуђери обновили, јер је манастир у својој дугој постојаности спаљиван, разаран и обнављан. Обнављање манастира послије спаљивања може се приписати калуђерима.

Име манастира


    Према народном предању овај манастир је своје име добио по светитељским моштима које су се ту налазиле. Светитељска рука из овога манастира пренесена је у српску православну цркву у Хрватској Костајници гдје се и данас налази. По тим светитељским моштима манастир је добио име Моштаница.

    Међутим, народно предање спомиње и рјечицу која тече поред манастира, а на којој су била 44 дрвена мостића. Ти мостићи су били од пребачених оборених букових стабала. Управо и сад се код манастира, преко рјечице, налази такав мостић. Од ријечи мост, Мостаница, постао је назив за ријеку Моштаницу, а затим и за манастир.

Историја манастира Моштанице


У својој многовјековној историји много је страдао. Према досад познатим подацима, девет пута је био спаљиван и разаран, а девет пута дизан и обнављан.

Tурско освајање - обнова

Зна се да су Турци заузели Костајницу 1556. године и постали господари цијелог Поуња. Тада су населили извјестан број православног народа као своју рају. Тај народ одмах је себи подигао, односно обновио манастир Моштаницу. Кад је манастир спаљен први пут није познато, али је познато кад је први пут обновљен. Прва обнова манастира била је 1557. године у доба српског патријарха Макарија Соколовића. То је било управо до годину дана послије заузимања Костајнице. Народно предање оснивање, вјероватно обнављање манастира приписује босанском везиру Хасан-паши Предојевићу. Први пут се писмено помиње манастир Моштаница 1579. године.

Први писани податак

Први писани податак о манастиру Моштаници потиче из књиге »Оточник«, која је написана о овом манастиру 1579. године за вријеме Игумана Григорија. Манастир је саграђен много времена прије тога, пошто је у то вријеме био развијен да су се у њему и књиге преписивале, што је за оно вријеме био скуп, тежак и напоран посао. Отуда је и потекла претпоставка да је манастир саграђен у другој половини XVI вијека.

Предање о премјештању

Народно предање каже да је манастир био отемељан на другом мјесту: Група градитеља ноћу је повадила темеље и поставила их на садашње мјесто. Може се десити да је првобитни манастир био спаљен и порушен, па да су га у XVI вијеку обновили, доградили и проширили зграду, или изградили зграду на новом, љепшем мјесту, мало даље од првобитног, калуђери исто по угледу на немањићке црквене грађевине. Из овога разматрања се види да постоји вјероватноћа да је у XVI вијеку манастир обновљен за вријеме патријарха Макарија Соколовића. Можда је обновљен по одобрењу Хасан-паше Предојевића и да су калуђери нашли и надзирали извођаче радова.

Опис манастира

Садашња манастирска црква саграђена је од тесаног бијелог камена, у крупним коцкама лијепо обрађеним, вађеног у селу Војскови у Козари. Дебљина зида је 1 m, висина више од 6 m. Зидови су врло масивни и солидно озидани и израђени, па се тим може и објаснити опстанак грађевине послије толиких спаљивања и пустошења. Била је и без крова 30 година. По свој прилици манастир су зидали мајстори из приморја.

Основа манастирске цркве

Основа цркве манстира је у облику ручног правилног крста подијељеног на два дијела. Горњи дио, тј. наос (храм) има облик правоугаоника са три апсиде (шбаћине) које су унутра полукружне, а са вањске стране полигоне. Олтарска апсида је дубља и већа од пјевничких које су елиптичног облика. Олтарска апсида са додатним удубљењима даје утисак трочланог олтара. Има спољашњу припрату. Конхе су споља петостране. У средини наоса подижу се четири четвероугласта равна камена стуба без капитела и орнаментике, а вежу их полукружни лукови. На ова четири стуба и на њиховим луковима налази се квадратно постоље које је 1 m изнад крова, а на њему се налази октагони торањ (кубе) са осам уских и два метра дугих прозора. Висина цркве је око 23 m.

Оно шта је карактеристично за манастире и цркве Босанске Крајине јесу мала, ниска врата, која су онемогућавала да Турци коњима могу ући у објекат. Таква једна врата налазе се и на црквеном објекту манастира Моштанице.

Други дио манастирске цркве

Други дио цркве је поперта (женска црква). Дијели је дебели зид од храма на чијој се средини налазе врата. Дворци су украшени фризовима (сјечива) у облику срца или листа. Поперта је нешто нижа и ужа од храма, али нема кубета, него јој се свод ослања на два осмоугаона стуба.

Вањски зидови су подијељени на три етаже, а средњи ред увучен 10-15 cm, те изгледа као појас око цркве. Манастирска црква има јужна улазна врата, а сјеверних ни западних није било. Једна мала врата код олтара су за калуђере окренута према »калуђерској пештери«, која је нешто даље од цркве. Под је поплочен правоугаоним каменим плочама.

Манастирска црква има свод кубе на четири стуба међусобно повезана полукружним луковима. То су одлике романског стила. Срцолики фризови на прозорима и на вратима обиљежја су маварског стила. Вјероватно је тако желио ктитор.
Спољашни изглед је сличан изгледу Високих Дечана.

Фреске и иконе

У цркви нису сачуване фреске-иконе, па се не зна сигурно ни да ли су постојале. Са спољашње стране на западном зиду доста високо постоји једна удубина у којој је била фреска светог Арханђела Михајила (који се празнује 21. новембра), заштитника манастира, коме је овај манастир и посвећен, али је она била новијег датума и уништена је за вријеме прошлог рата. Садашња фреска потиче из 1976. године. На првом лијевом стубу налази се слика св. Богородице са Христом у наручју. За ову се слику прича да је донесена прије 120 година из Русије. Преправљена је 1902. године. На њој се виде три рупе од куршума турских војника. Црквене ствари и иконостас новијег су датума.

Моштаница кроз историју


Ово је најстарији споменик подигнут на овом подручју, које је често мијењало господаре, на ком су се водиле сталне борбе између Турака и Аустрије. Ту су се сукобљавали интереси Истока и Запада. Турска је јачала Босанску крајину, а истовремено је Аустрија стварала своју војну границу од тог истог народа. У таквим условима сваки устанак и буну манастир је први плаћао. Био је у више наврата рушен, спаљиван и поново подизан.

Прво спаљивање и обнова

Није познато које је године први пут манастир спаљен, али је познато да је 1557. године први пут обновљен у доба српског патријарха Макарија Соколовића. Године 1607. писано је ту једно јеванђеље у доба игумана Серафима. О писању спомиње се и година 1635. и година 1698.

Друго спаљивање и обнова

Манастир је други пут спаљен 1638. године и његови монаси основаше манастир Лепавину. Манастир Моштаница је обновљен 1642. године.

Треће спаљивање и обнова


Када је 1683. године нападао бан Ердеди, Срби устаници му се придружише, а Турци манастир запалише трећи пут. Његова два одбјегла јеремонаха Јово Свилокос и Силвестар Продановић основаше манастир Комоговину. Градитељи су тражили од Турака да обнове манастир. На зид манастира су постављена три појаса. Један појас је постављен на средини зида, други изнад прозора, а трећи испод крова. Кад су Турци дошли да виде, нашли су само један појас онако како су и дозволили. Човјека који их је лажно обавијестио убили су у мјесту Живодеру. У манастиру улазна врата се налазе на јужној страни, што је непрописно. Врата на јужној страни су постављена зато да би служили као заклон од ока и ватре за оне који би могли побјећи из манастира. Мала врата су служила калуђерима да се повуку у шуму од нападача. За вријеме окупације Аустрије (1683.-1699.) Моштаница је опет обновљена 1699. године.

Четврто спаљивање и обнова

У новоме рату Аустрије с Турском (1716.-1719.) Моштаница је поново страдала, запаљена четврти пут 1719. године. Манастир Моштаница је обновљен 1720. године.

Пето спаљивање и обнова

У рату између Аустрије и Турске манастир Моштаница је спаљен 1786. године по пети пут. Обновљен је 1792. године у доба игумана Венијамина Влаинића.

Шесто спаљивање и обнова

Манастир Моштаница спаљен је шести пут 1811. године. Тад је пребјегао у Србију ђакон Авакум због турског зулума. Манастир је обновио 1833. године архимандрит игуман Герасим Гвоић.

Седмо спаљивање и обнова

Седми пут манастир је изгорио за вријеме устанка Петра-Пеције Поповића 1858. године. Моштаница је обновљена 1863. године.

Осмо спаљивање и обнова

Осми пут за вријеме устанка 1875. године Моштаница је опет изгорјела и остала пуста 6 година, а 1883. године је обновљена.

Девето спаљивање и обнова

Девети пут манастир су спалиле усташе 1941. године. У јулу 1942. године, за вријеме тешке фашистичке офанзиве на Козари, манастир Моштаницу Нијемци су бомбардовали. Године 1947. обновљен је манастир Моштаница, а 1953. године СФРЈ га ставља под своју заштиту као важан културно-историјски споменик.



IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Крупа на Врбасу


Црква Светог Илије у Крупи на Врбасу (у народу позната као Илинка) је подигнута на темељима средњовековног манастира Крупа. Налази се двадесетак километара узводно од Бање Луке. Према доступним изворима сам манастир је подигнут крајем 13. века или почетком 14. века. Монаси Крупе на Врбасу подигли су и манастир Крупу код Обровца у Далмацији 1317. године. Манастир је запустео је крајем 17. века у време османлијско-аустријских ратова. У међувремену је подигнута црква брвнара, док је манастир био у рушевинама све до одласка Османлија са тих простора. Манастир је обновљен крајем 19. века, највише заслугом митрополита сарајевског, Саве Косановића уз активно учешће народа из околних села, парохијских цркава и посебно прилозима манастира Гомионица.

Манастир је по други пут порушен и спаљен 1914. године, а обновљен је тек шездесетих година 20. века.



IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Ступље


Манастир Ступље је манастир Српске православне цркве посвећен Светом арханђелу Михаилу. Манастир се налази у селу Горњи Вијачани, на ријеци Манастирици на граници општина Прњавор, Челинац и Теслић. Манастир Ступље се у писаним изворима први пут помиње у 15. вијеку.

Са именом манастира Ступља се први пут срећемо у запису из Крушевског поменика, заправо поменику манастира Добруна, који је изгорио у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. У њему се имена монаха из Ступља помињу заједно са монасима манстира Липља и то у дијелу Поменика који се датује у другу половину 15. вијека. Н акон записа имена ступљанских монаха у поменик манастира Добруна код Вишеграда први сљедећи нама познати податак о овом манастиру потиче из 1629. године. Тада је у Ступљу, у манастиру Светог архистратига Михаила ''званом Ступа'', преписан манастирски Типик ''...у вријеме понизног игумана господина Георгија...'' у вријеме босанског митрополита Исаије и Пећког патријарха Пајсија.

Још неколико књига преписаних у Ступљу, које су се до 1991. године налазиле у збирци славонског манастира Ораховице, говоре да су се ступљански монаси током 17. вијека старали да своју обитељ опреме богослужбеним књигама, а што је непосредно свједочанство о активном животу ове монашке заједнице и релативно повољним временима за њено дјеловање. Ово ће се потврдити у другом, шест деценија млађем запису, сачињеном у једном другом ораховачком рукопису. У овој биљешци наводи се да је била поменутта књига донесена из манастира Ступља у вријеме игумана кир Исаије 1691. године. Из ње сазнајемо да су у исто вријеме из Ступља у Ораховицу пренесени и један Панегирик и један Октоих једногласник. Број ступљанских књига које су на самом крају 17. вијека ''евакуисане'' у Ораховицу је био знатан и о томе свједочи , нажалост недатован, запис једном ораховачком рукопису.

Сљедећи запис, опет у књизи из ораховачке збирке рукописа, даје податке о монасима чијом заслугом су рукопи с не књиге из Ступља склоњене у славонски манастир Ораховицу. У запису се каже: ''Ово је књига манастира Ораховице, светог оца Николе, Христовог чудотворца. Књигу принесоше из манастира Ступља јеромонах Атанасије и Арсеније и Сава и Максим и Теофил и Теодосије старац. Они дођоше из манастира Ступља у манастир Ораховицу''.

Познат је још само један писани извор везан за манастир Ступље. То је биљешка из 1696. године у истом ораховачком рукопису која казује да ''... у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агаренских (исламских, прим. а.) чеда'', те да ''...тада манастири Ступље и Липље сагорјеше и опустјеше коначно.'' Из ових, релативно малобројних, али рјечитих историјских извора може се са доста сигурности, претпоставити историја манастира посвећеног светом арханђ елу Михаилу, званом Ступље између првог и посљедњег познатог помена, то јест у периоду од средине 15. до краја 17. вијека. Вријеме оснивања манастира треба тражити у годинама прије уписа имена његових калуђера у Крушевски поменик, дакле прије средине 15. вијека. Како је босанска средњевјековна држава изгубила самосталност падом под Турке 1463. године, а посебно с обзиром на чињеницу да је овај сјевернозападни дио Босне гдје се Ступље налазило у периоду од 1463. до 1527/28. године био под влашћу Угарске, у склопу такозване Јајачке бановине, то је сигурно да је овај манастир настао у предтурско доба.

Ко су му били ктитори и када је заправо настало Ступље – питања су на која за сада нема прецизног одговора. В ладавина српског краља Драгутина над овим крајевима на крају 13. и у првим деценијама 14. вијека дала је повода народном казивању, према којем су готово сви сјевернобосански манастири његове задужбине. Међутим, писана свједочанства о евентуалним задужбинама овог владара на простору између Дрине и Врбаса, за сада нису позната.

У Ступљу се од средине 15. до краја 17 вијека одвија организован монашки живот. Најпоузданији доказ за то је већи број рукописних књига, насталих у Ступљу, које су се након Велике сеобе, како свједоче на почетку наведени записи, обрели преко Саве, на аустријској територији, у манастиро Ораховици. За калиграфско преписивање и украшавање типика, панегирика, октоиха и ко зна колико још непобројаних, у сеобама и страдањима несталих псалтира, јеванђеља, отачника, требало је много писмених, вјештих и трудољубивих калуђерских руку. Сачувани рукописи само дају основу за претпоставку о неколикко пута бројнијем фонду данас уништених рукописа, а број њихових преписивача несумњиво је свједочанство о бар десетак пута већем броју монаха у манастиру током његове снажне активности у 16. и 17. вијеку.

Помен шест ступљанских јеромонаха и једног старца, избјеглих у Ораховицу, такође представља дио братства који се, уочи бијега испред турске одмазде након пораза Аустријанаца у великом рату од 1683. до 1690 године, налазило у Ступљу. Можемо само да претпоставимо колико је ступљанских монаха страдало у тренутку када манастир "сагорје и опусти коначно", а колико их је нестало у сеоби. За та времена, руком другог преписивача у истој ораховачкој књизи каже се: "Каква искушења, скрб и напасти су претрпјели монаси, скитајући се у земљи угарској и њемачкој, када од лукавих Нијемаца и Угара ни са архиепископ Арсеније није био поштеђен? Колико је ступљанско братство било прије ове несреће, какав су храм имали, колико земље и шуме, ливада и пашњака, какве конаке, трпезарију, испоснице, ћелије - то можемо тек да слутимо.

Све до 1994. године манастир Ступље је у науци био познат само као појам из историјских извора, смјештен неодређено на непознату локацију у широј околини Теслића. Како се у два од пет постојећих помена Ступља оно среће заједно са поменом манастира Липља, то је увријежена претпоставка да су се ова два манастира налазила недалеко један од другог и да је током вијекова њиховог трајања постојала непрестана жива веза између њихових братстава. Стога се све до марта 1994. године, када су прецизно убицирани остаци манастира Ступља, на основу заједничког помињања у изворима, претпостављало да се он налазио негдје у близини Липља, што се показало оправданим. Заиста, локалитет Црквиште, на којем су откопани темељи цркве, а три године потом и конака и других пратећих зграда манастирског комплекса Ступља, удаљен је 12 километара вазду шном линијом од Липља, до којег води око 20 километара макадамског пута уз ток ријеке Укрине.

Поменуто Црквиште налази се у селу Горњи Вијачани у општини Челинац. Локалитет, чија површина износи око 600 m 2 , налази се на лијевој обали потока Манастирице, који се свега 2 километра низводно улива у Укрину. Темељи цркве пронађени су систематским археолошким ископавањем на дубини од 0.30 m испод површине, и то као посљедњи сачувани ред камења, без трагова везива.






IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1

~ Епархија бачка ~



Епархија бачка је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је господин др Иринеј, а седиште епархије се налази у Новом Саду.


Простирање


Обухвата све српске парохије у Бачкој, а води духовни надзор и над оним православним српским парохијама, које су 1918. остале под угарском влашћу у Бачбодрошкој (Баја, Сантово), Чонградској (Сегедин) и Хевешкој жупанији (Егер). Основана је још у 16. веку. Седиште епископа било је испрва у Сегедину, касније по бачким манастирима и најзад, почетком 18. века, устаљено је у Петроварадинском Шанцу, данашњем Новом Саду.

Епископи


Међу првим епископима помињу се Филип, Сава, Макарије и Симеон, затим:

    1579. Георгије, „митрополит сегединског града бачке области“, пострижник манастира Петковице у Србији,
    1609. помиње се митрополит сегедински Мардарије,
    1651. митрополит бачки Михаило,
    1667. епископ Георгије.

После сеобе под патријархом Арсенијем III, ређали су се један за другим ови епископи:

    Јефтимије Дробњак (1695—1708),
    Стеван Метохијац (1708—1709),
    Христофор Димитријевић-Митровић (1710—1712),
    Григорије Димитријевић (1713—1717),
    Софроније Томашевић (1718-1730),
    Висарион Павловић (1731—1756),
    Мојсије Путник (1757—1774),
    Арсеније Радивојевић (1774—1781),
    Атанасије Живковић (1781—1782),
    Јосиф Јовановић Шакабента (1783—1786),
    Јован Јовановић (1786—1805),
    Гедеон Петровић (1807—1832),
    Стефан Станковић (1834—1837),
    Георгије Хранислав (1839—1843),
    Арсеније Стојковић (1843—1851), администратор епархије
    Платон Атанацковић (1851—1867),
    Герман Анђелић (1874—1882),
    Василијан Петровић (1885—1891),
    Герман Опачић (1893—1899),
    Митрофан Шевић (1900—1918),
    Др Иринеј Ћирић (1922-1955),
    Никанор Иличић (1955-1986),
    Др Сава Вуковић (1988-1990), администратор епархије
    Др Иринеј Буловић (од 1990)

Манастири Епархије бачке: Бођани, Манастир Св. архиђакона Стефана, и Ковиљ.

Преузето са: Википедиа
« Poslednja izmena: 04. Mar 2012, 11:00:40 od cg_ac »
IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Бођани са црквом Ваведења Пресвете Богородице



На северу Бачке око десетак километара од Старог Бача, пође се према Вајској, право путем и дође до Бодјана и манастира са леве стране. Овај манастир са црквом посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице дугачак је 17 м а широк 6 м. Зидови су дебљине 1 м. Фасада храма је без украса. Ктитор манастира је био богати трговац Богдан уз дозволу угарског краља Матије Корвина. Храм је изграђен 1478 год а коначно завршен 1722г. Више пута је рушен и обнављан. Цркву је осликао 1737г. Христифор Жефаревић. Бођанско сликарство представља новину у српском сликарству и назван је"прелазни период". Иконостас је у дуборезу са 39 икона и израдили су га Василије Романовић и Јова Васиљевић а рађен је између 1745-1748 год. Конак је завршен 1790 год. Након велике сеобе Срба, Бођани су једно време били седиште епископа. Почетком 18 века у манастиру је радила богословска школа. У оквиру конака налази се мала капела са извором на коме се по предању ктитор овог манастира Богдан који је имао болесне очи, умио и оздравио. Из захвалности на том месту је подигао овај манастир који је првобитно био брвнара. Комплекс манастира има велики и уредјен парк. Манастир је мушки и активан.






IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир у Сомбору са црквом Светог Архиђакона Стефана



До манастира у Сомбору се долази из улице Вука Караџића и скрене у Благојевићеву - код знака. Затим се иде само право око 1 км и са леве стране се наилази на манастир

Манастир Светог архиђакона Стефана је најсевернији манастир. Манастирски комплекс чини конак са параклисом, усамљени звоник и црква.

Богати сомборски земљопоседник Стеван Коњовић је 1909. године спској православној цркви оставио велико богатство са обавезом да изгради манастир. Изградња манастирске цркве започета је 1928. године по пројекту Светозара Кротина и трајали су до 1933. године. Због недостатка новца за унутрашње уређење, црква је осликан тек 1938. године када је др Ненад Бугарски манастиру покланио неопходан новац. Манастир је изграђен у српско-византијском стилу, ретко извођеном у Војводини. Храм има триконхозну основу и полукружну олатарску апсиду. Архиволте држе четири стуба са квадратним византијским капилотама. Изнад њих су нешто рељефније архиволте које држе падантифе, а изнад њих је октагонална купола. На фасади се налазе два торња. Са десне стране спољне фасаде налазе се велика гвоздена врата за улаз у гробницу. Црква је живописана фрескама Владимира Предојевића: у олтару је Св.Тројица, изнад северне апсиде је Распеће, изнад солеје су Духови, изнад јужне апсиде је Рождество, изнад западне апсиде је Силазак Христа у ад. Иконостас је дрвен, а осликао ге је Борис Сељанко, руски сликар. На царским дверима је Јован Крститељ крилати, Богородица, Благовести, Христос, архиђакон и првомученик Свети Стефан, а у лунети изнад царских двери је Тајна вечера. На иконама је златна позадина.





IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Supervizor foruma
Superstar foruma


Nista

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 82502
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
Манастир Ковиљ са црквом Светих Архангела Михаила и Гаврила



У близини Новог Сада на Дунаву у месту Ковиљ налази се овај истоимени манастир.Када се сиђе са ауто пута Београд-Нови Сад и уђе у Ковиљ иде се до краја села и са леве стране наилазите на манастир опасан зидом.
О лепоти овог манастира говори и предње двориште препуно цвећа и дрвећа. Манастир поседује и неколико хектара земље под шумом и воћњацима. Данас је манстир поново мушки, а у њему бораве монаси из манастира Ковиљ. Манастир Бођани и манастир Ковиљ су једина два православна манастира на простору Бачке. У близини манастира код села Вајска откривена је неолитска некропола са налазима керамике и некропола из времена сеобе народа са зиданим гробницама.

По предању, манастир Ковиљ настао је у XIII веку, а основао га је свети Сава. Сматра се да су се на овом месту, на којем се данас налази манастир, измирили угарски краљ Андрија II и Стефан Првовенчани. У томе је посредовао и измирењу допринео брат Стефана Првовенчаног Cвети Сава. На месту измирења две војске и два народа била је подигнута богомоља, као сведочанство успостављеног мира. Одмах по њеном подизању, у богомољу су ушли монаси из манастира Зиче, што значи да је манастир Ковиљ почео да функционише као својеврсни метох манастира Зиче. Нажалост, првобитна богомоља није сачувана, као ни црква која је на њеном месту подигнута у XV веку. 



IP sačuvana
social share
"Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i bunit' se što si glup."
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 31
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.119 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.