Datum izlaska: 25. novembar 1989. Platforma: Arcade
Kao što je Hang-On postao prva u nizu SEGA-inih uspešnih arkadnih vožnji, tako je i Final Fight postao inspiracija za veliki broj borilačkih igara na arakadama i 16bit konzolama. Final Fight je ono što se danas smatra klasičnom borilačkom igrom u kojoj je zadatak premlatiti sve negativce na nekoliko skrolujućih nivoa. Iako je izvodjenje već bezbroj puta vidjeno, ovde to ne treba uzimati kao manu, zbog toga što je upravo ovaj naslov definisao te standarde, odnosno u vreme svog pojavljivanja predstavljao je pravu evoluciju borilačkih igara. Ono što mora da odlikuje dobru tabačinu su kvalitetno izvodjenje i odlična grafika što Final Fight gotovo u potpunosti ispunjava.
Priča počinje kada jednog dana Mike Haggar, gradonačelnik Metro Cityja saznaje da mu je ćerka kidnapovana. Naravno on odmah kreće u potragu, a u pomoć mu pristiže dečko njegove ćerke (Cody) kao i njegov prijatelj Guy. Svaki od 3 lika ima svoje pozitivne i negativne karakteristike, pa je tako Haggar najjačhi ali i najsporiji, Guy je brz ali i znatno slabiji dok Cody predstavlja zlatnu sredinu izmedju ova 2 lika i verovatno najbolji izbor. Final Fight je jedna od prvih 16-tobitnih borilačkih igara i najvišhe, po izgledu, asocira na jedan drugi Capcom-ov serijal – Street Fighter (verovatno vam nije poznato da je prvi naziv za ovu igru bio Street Fighter ’89). Dakle, grafički dizajn je besprekoran uz korišćenje velikog broja boja.
Iako nije prva skrolujuća tabačina u istoriji, Final Fight je imao veliki uticaj na razvoj ovog nekad popularnog žanra igara. Pojavivšhi se 1989. godine na automatima, doživeo je veliki uspeh i kod publike i kod kritičara, i bio temelj svih kasnijih Capcomovih igara istog žanra kao šo su The Punisher ili recimo Alien Vs Predator, ali su ga i programeri drugih kuća koristili kao osnovu za svoja izdanja. Dobar primer je svakako Streets of Rage serijal. Medjutim, kućne konverzije Final Fighta nikada nisu bile dovoljno dobro odrađene: NES verzija je urađena kao parodija bez mnogo veze sa originalom, dok je SNES varijanta ograničena na jednog igrača, i naravno, u igri uopšte nema krvi. Na svu sreću, konverzija igre za Sega Mega CD koju je uradila upravo SEGA, odrađena je besprekorno.
Cilj igre je spasiti Jessicu koju su kidnapovali članovi bande “Mad Gear” da bi sa njom kontrolisali gradonačelnika Mike Haggara, njenog oca. Naravno, Mike kreće u akciju spašavanja a pomoć će mu pružiti Jessicin dečko Cody i njegov prijatelj Guy. Ekskluzivna novina prisutna samo u ovoj verziji igre je opcija time attack, koja može biti korisna za uhodavanje i upoznavanje sistema igranja, ako se ranije niste sreli sa ovom igrom. Za ograničeno vreme potrebno je premlatiti što više protivnika na osnovu čega ćete biti rangirani na hi-score listi. Sa tehničke strane, ova verzija ima svojih prednosti i mana. Zvuk je savršeno konvertovan što znači da je identičan originalu, tj. da poseduje sve njegove nedostatke, pre svega neadekvatne efekte.
Jedan od najbogatijih žanrova na arkadnim mašinama definitivno su tabačine. Ideje za ovakav tip igara gotovo su nepresušne, te ne čudi impozantna brojka novih naslova koji su se pojavljivali svake godine. Krajem devedesetih godina prešlo se na 3D izvođenje, pa je klasičan 2D beat ’em up žanr polako počeo da se gasi. Jedan od njegovih blistavijih izdanaka je serijal Final Fight, koji poseduje bukvalno sve klišee ovog žanra, ali je ipak uspeo da ostavi dublji trag.
Originalni Final Fight (www.romnation.net/srv/roms/56075, 3,96 MB) iz 1989. godine bio je veoma popularan i u tadašnjoj Jugoslaviji, jer gotovo da nije bilo luna-parka bez mašine sa ovim naslovom. Radnja je smeštena u fiktivni Metro City početkom 1990. godine. Negativci iz Mad Gear bande haraju gradom, a jedini ko može da im se suprostavi jeste novi gradonačelnik Mike Haggar. Njegova ćerka biva oteta od strane zlikovaca i Mike sa svojim prijateljima Codyem, koji je inače u vezi sa kidnapovanom devojkom, i Guyom kreće u spasilačku misiju. Tokom igre priča potpuno pada u zaborav i jedino je važno umlatiti što više gangstera kojih ima k’o pleve. Izvođenje je klasično, statična pozadina, skrolujuć ekran i igrač koji se kreće s leva na desno. Svaki lik poseduje sopstveni profil udaraca i stil borbe. Haggar je najsnažniji, ali prilično trom, dok je Guy okretan i brz. Final Fight se može igrati udvoje, što može biti presudno zbog količine neprijatelja na kasnijim nivoima. Na svakom levelu mogu se pronaći health boosteri u vidu hamburgera ili pečene piletine. Takođe, moguće je pokupiti i hladno oružje, koje se može kratkotrajno koristiti. Igra je podeljena na šest lokacija, a po dobrom starom običaju na kraju svake čeka vas megastrašni boss.
Na nastavak se čekalo do 1993. godine kada se pojavio Final Fight 2 (www.romnation.net/srv/roms/53798, 812 KB), ali samo na SNES platformi. Priča se nadovezuje na onu iz originala. Ostatak poražene Mad Gear bande ovog puta kidnapuje Guyevu verenicu Renu. Pošto je Guy nestao u akciji, Renina mlađa sestra Maki poziva Haggara u pomoć i on dolazi sa svojim priljateljom Carlosom, specijalistom za borilačke veštine. Novine u odnosu na prvi deo su, pored novih likova, neprijatelja, bosseva i poteza, dodatak trećeg tastera za izvođenje specijalnog poteza, kao i podešavanje nivoa težine.
Poslednji oficijelni nastavak (www.romnation.net/srv/roms/53799, 1,69 MB,) izašao je 1995. godine, takođe samo za SNES. Pošto su konačno uništili Mad Gear bandu, Metro City može da odahne, barem nakratko, pošto su tu novi negativci, ovog puta pod imenom Skull Cross Gang. Treći nastavak sadrži najviše likova. Pored Haggara tu je i povratnik Guy, kao i pridošlice u liku policajke Lucie i uličnog borca Deana. Poslednji nastavak doneo je i najviše promena. Pre svega, tu je mod za dva igrača, u kome je drugi borac kontrolisan nezavisno do strane kompjutera. U opcijama se, pored težine, može podesiti i jačina saborca. Dodat je i novi potez u vidu udarca iz naleta, koji se može koristiti i u skoku. Takođe, pored specijalnog udarca tu je i super udarac, koji se može izvesti samo kada se skala na dnu ekrana napuni. Uz sve nove poteze i oružja likovi mogu izvesti sopstvene spektakularne kombo udarce.
Tematika Divljeg zapada danas se veoma retko sreće bilo na PC bilo na „konzolaškoj” sceni. Poslednji naslov vredan pažnje bio je Call of Juarez. Devedesetih godina prošlog veka run and gun igre bile su veoma popularne, a među njima i Sunset Riders, koji se upravo oslanja na dešavanja inspirisana američkim Divljim zapadom.
Igra nema apsolutno nikakvu prateću radnju, već je jedini cilj lišiti slobode/života negativce sa poternica. U hajci kroz prašnjave prerije i oronule salune učestvuje četiri lika sa sopstvenim karakteristikama, odnosno drugačijim arsenalom. Kormano i Bob koriste puške, dok su dvojac Stiv i Bili klasični revolveraši. Izbor lika može uticati na sam stil igre, jer su pištolji na jednoj strani mnogo brži i precizniji, dok su puške mnogo ubojitije, ali i sporije. Izvođenje je klasično za ovaj tip platformi. Ono što je jedinstveno jeste mogućnost pucanja u čak osam pravaca. Za penjanje na više platforme ili izbegavanje metaka koriste se skok i „uklizavanje”, što je veoma efikasno ako ste okruženi neprijateljima. Sunset Riders ne obiluje raznovrsnošću negativaca, a tokom igre prodefilovaće svega nekoliko tipova. Prava poslastica su bosovi na kraju svakog nivoa.
Pored pucanja koje traje non-stop, igra sadrži nivoe u kojima glavni protagonista jaše konja ili izbegava stampedo, a tu su i bonus segmenti, u kojima se iz perspektive prvog lica puca na neprijatelje. Svaki nivo sadrži nekoliko power-upova u vidu srebrne i zlatne zvezde koji slže za upgrade naoružanja. Oni se sakupljaju konzumacijom alkohola ili se mogu dobiti i od salunskih dama.
Vestern je kroz svoju istoriju i tretman u medijima imao mnogobrojne uspone i padove. Iako se, manje više, redovno pojavljuju naslovi inspirisani njegovom mitologijom, prisutan je utisak da je žanr u izumiranju, barem što se gaming idustrije tiče. Danas kada je merilo za vrednovanje postala što vernija simulacija realnosti, stari dobri peacemaker six-shooteri posustaju pred modernim automatskim naoružanjem. Ukoliko ste fan wild old west-a, a pri tom željni nepatvorene zabave bez mnogo filozofije, ovaj dragulj prošlosti je naslov za vas.
Sunset Riders spada u grupu instantno dopadljivih igara. Nasleđe i klišei vesterna kao žanra su elegantno eksploatisani i umesno prezentovani. Vizuelno, sve je na svom mestu počev od predivnih, koloritnih i detaljnih ambijenata za koje bi John Ford dupe dao, preko simpatičnih, karikaturno dizajniranih likova na tragu stripova o Taličnom Tomu do fluidne animacije. Politička nekorektnost je poprilična, svojstvena periodu koji se obrađuje, ali ni jednog momenta ne prelazi u vulgarnost zahvaljujući autoironiji i zdravoj dozi ciničnog humora. Stilizovana muzička podloga u duhu kaubojštine predstavlja sjajan „tepih“ za pregršt majstorski uklopljenih zvučnih efekata koji potpaljuju atmosferu „vrelog peska teksaškog“. Veliki plus predstavlja voice acting, izuzetna retkost u to vreme, koji je vrlo dobar i sa odgovarajućim „kravarskim“ akcentom.
Ne postoji priča u klasičnom smislu. Igra vas momentalno baca u vatru. Koncept je kratak, jasan i bez bespotrebne razrade. Na vama je da odaberete jednog od četiri ponuđena lovca na ucene i date se u lov na lica sa poternica. U zavisnosti od afiniteta možete se opredeliti za revolveraša (Steve i Billy) ili baju sa vinčesterkom (redneck Bob i token meksikanac Cormano). Upgrade-ovi su prisutni u vidu šerifskih zvezda. Srebrna dodaje još jedno oružje dok zlatna obezbeđuje veću brzinu projektila i opciju automatskog pucanja. Kontrole su u piksel precizne, skrol gladak, a arkadni momenat među najboljima. Karakteristično za Konami, težina igre je poprilična. Srećom, tokom prvih nekoliko nivoa će te se u potpunosti adaptirati i spremno dočekati paklenu tiradu koja vreba u drugoj polovini. Sunset Riders je naslov koji je ostao u lepom sećanju apsolutno svima koji su ikada imali priliku da se susretnu sa njim. Kvalitet kojim se retko koja igra, pogotovo u današnje vreme, može pohvaliti.
Videoigre su se od svojih ranih početaka bavile western tematikom. U to vrijeme njihovi tvorci nisu se trudili da te igre budu politički korektne niti se posebno pazilo da budu povijesno precizne. Gledalo se samo da igra bude što zabavnija, a takvim pristupom Konami je 1991. razvio igru zvanu Sunset Riders, kaubojsku pucačinu koja je od divljeg zapada napravila zabavni park… praktički kao i serija Westworld. Verzija Sunset Ridersa za arkadne kabinete bila je prva koju je Konami izbacio, a proizvedena je u dva različita primjerka. Prvi je podržavao igranje za dva igrača dok je drugi podržavao punu četveročlanu ekipicu. U Sunset Ridersu probijali smo se kroz razne klasične lokacije divljeg zapada poput salona, farma, kanjona ili vagona vlaka, s lovcima na glave koji su čitave vojske razbojnika slali dva metra pod zemlju. Premda je to za današnje standarde bio relativno kratak proizvod s tek osam levela, stvar je svojedobno ipak bio poprilično dobar pa je u narednim 1992. i 1993. godinama odjahao i na Mega Drive te SNES konzole.
Ipak, Mega Drive verzija vidjela je dosta promjena. Dok je imala nešto bolju glazbu, sa samo dva igriva lika na izboru kroz četiri poglavlja, svaki pak sa samo dva levela, moglo bi se reći da se radilo o malo osakaćenom portu. S druge strane, SNES verzija skoro je identična originalnoj arkadi te se također često svrstava među najboljim naslovima konzole. Sve u svemu, Sunset Riders imao je popriličnu razinu varijacija unutar svojih ograničenja. Osim što su likovi imali drugačija oružja, također je bilo i segmenata jahanja pa tako i onih iz prvoga lica.
Datum izlaska: 5. avgust 1993. Platforma: Sega Mega Drive
Postojalo je vreme kada je svaka izdavačka kuća pokušala da izmisli novog Sonica ili Marija. Mnoge maskote su došle i prošle i odavno su zaboravljene. Konami je 1993 god. skoro uspeo sa malim torbarom? (possum) u plavom oklopu i jet packom na leđima pod imenom imenom Sparkster da stvori novu veliku maskotu. Sparkster možda nije bio instant hit ali je svoju slavu gradio godinama i stekao poprilično veliku bazu fanova. Konami je uspeo da izbaci čak četiri igre u serijalu, dve za Sega Megadrive/Genesis, jednu za Super Nintendo i remake pod nazivom „Rocket Knight“ 2010 god. za Xbox360/PS3 i PC.
Rocket Knight Adventures je 2D platformer sa brilijantim dizajnom nivoa. Sparkster se kroz te nivoe kreće pomoću svog Jet Packa koji mu omogućava kad se napuni da preleti deo ekrana u bilo kom pravcu. Jet pack je mehanika igre koja je odlično dizajnirana, nije neophodna jer svaki nivo se može preći „pešaka“ i sa svojim mačem ali kad se savlada ta mehanika igra postane dosta lakša. Kad smo kod težine, Rocket Knight Adventures može biti veoma izazovan u određenim delovima igre ali igra je fer i posle malo vežbe može da se završi bez problema. Gejmplej se sastoji od klasičnih platformerskih delova igre i delova u kojem Sparkster leti kroz nivoe u shoot’em up stilu i uništava sve što mu se nađe na putu.
Grafički igra gura Genesis do svog limita, animacije Sparkstera i ostalih likova su fenomenalne i tokom igranja imate osećaj da gledate neki crtani film iz tog doba. Nažalost igra pati od sporadičnih usporavanja, kada se previše stvari odigrava na ekranu, što je zanemarljivo jer ipak dosta igara u tom periodu su patile od istog problema. Zvučna podloga je u prvih par nivoa odlična, dok se u kasnijim nivoima postane zaboravna i melodije umeju da se ponavljaju često. Zvučni efekti sa druge strane su uvek fantastični, svaki zamah mača se oseća moćno, punjenje pomenutog jet packa, čak i neprijatelji imaju određene efekte da bi ste znali kada će da napadnu. Rocket Knight Adventures nije igra bez mana, ali definitivno u moru dobrih igara za Genesis jedna od boljih i svakako vredna pažnje jer će vas svojim šarmom i jednostavim i dobrim gejmplejom zaokupirati satima.
Svemirski marinci u modernim FPS igrama ekvivalent su slatkim, malim životinjama iz generičkih platformi devedesetih godina prošlog veka. Bilo ih je mnogo, bilo ih je svuda i svi su pokušavali da dokažu kako Sonic nije jedini lik koji može da bude cool. Neko iz Konamija je verovatno prepoznao priliku da se zaradi malo novca ovim trendom i 1993. godine izdao Rocket Knight Adventures za Mega Drive. U igri upravljate Sparksterom, oposumom u viteškom oklopu sa raketnim pogonom na leđima, koji mora da spase princezu zemlje Erehvon od zle imperije svinja.
Izvođenje je jednostavno. Sparkster može da skače, da zamahne mačem i ispali plameni talas. Ako dovoljno dugo držite dugme za napad napunićete Sparksterov raketni pogon i moći ćete nakratko da poletite u bilo kom pravcu, probadajući protivnike koji vam se nađu na putu, ili da se nakratko zavrtite u mestu što daje privremenu neranjivost. Da bi se razbila monotonija, svaki nivo će uvesti neku manju novinu, bilo da je u pitanju borba džinovskim robotima ili vožnja rudničkim kolima, kao i posebne nivoe u stilu Konamijevog serijala Gradius.
Grafički igra izgleda lepo, a steampunk okruženje i protivnici maštovito. Muzička podloga je komponovana tako da pre naglasi veselu atmosferu likova nego samu akciju, što možda i nije bio najbolji izbor, ali nudi uobičajeni Konami kvalitet. Nažalost, Rocket Knight Adventures i njegovi nastavci nisu dostigli veću popularnost, uprkos kvalitetu, i ubrzo su pali u zaborav.
Datum izlaska: 22. jul 1994. Platforma: Sega Mega Drive
Pre nego što su počeli da rade na serijalu uspešnih Pokemon igara za Nintendo, vođa projekta Ken Sugimori, dizajner Satoshi Tajiri i kompozitor Junichi Masuda stvorili su ovaj prelep akcioni platformer za SEGA Mega Drive. Pulseman je prvenstveno izdat 1994. godine samo u Japanu, i malo kasnije u Americi kao ekskluzivna igra za SEGA Channel, a naposletku 2009. za globalno tržište na Wii Virtual Console platformi. Prvobitno ime za igru je bilo Spark, no pošto je Konami već izdao Sparkster: The Rocket Knight, ime je promenjeno u Pulseman da bi se izbegla zabuna.
U 21. veku poznati naučnik Doc Yoshiyama je stvorio najnapredniji AI, koji je nazvao C-Life (valjda skraćeno od Computer Life). AI je bio svestan, razmišljao je i osećao, a vrlo je zgodno to što ga je Doc kreirao u ženskom obliku tako da je uspeo i da se zaljubi u nju. U želji da bude blizak sa njom, Doc je sebe pretvorio u digitalne podatke i svoj DNK je uploadovao u jezgro C-Life devojke. Tako nastade Pulseman, pola čovek, pola C-Life. Pulseman-ovo materijalno telo je ispunjeno elektricitetom i to mu omogućava razne stvari. Posto je dugo vremena proveo u računaru, Doc Yoshiyama je poludeo i vratio se u fizički svet kao zli Doc Waruyama, gde sa svojim Team Galaxyjem širi sajber terorizam po celom svetu. Pulseman mora da zaustavi svog oca i da spasi svet.
Game Freak, firma poznata pre svega po pokemon igrama za Nintendove konzole, izdala je 1994. godine vizuelno najlepšu igru za Sega Mega Drive, koja, nažalost, nije bila zvanično izdata van Japana (osim preko „Sega kanala” u Americi). Na svu sreću, platforme iz devedesetih retko su bile bogate naracijom pa stoga nedostatak lokalizacije neće zasmetati zapadnim igračima, pogotovu zato što su svi glasovi na engleskom.
Priča prati Pulsemana, dečaka koji je polučovek a polu-C-life (ime za veštačku inteligenciju), junaka iz budućnosti koji se bori protiv sajber terorizma. Izgled Pulsemana je najbolje opisati kao mešavinu Mega Mana i Mazingera (čitaj: tipično japansko). Ostali likovi ne zaostaju po pitanju izgleda, tako da ćete naići i na tipičnu slatku devojčicu sa šiljatom roze kosom, ludog naučnika sa šiljatom kosom i tipičnog zlog klona sa šiljatom kacigom.
Sam gameplay je i tipični jump & run u duši, dok kao dodatni sloj služe električni napadi našeg junaka i mogućnost da ispaljuje električne projektile ili se sam pretvori u električnu loptu kada se „naelektriše” (najčešće pretrčavanjem određene razdaljine). Pola nivoa odigrava se u stvarnom svetu i predstavlja kompjuterizovane verzije realnih lokacija, dok se druga polovina odigrava u virtuelnoj realnosti, koja izgleda kao da je preuzeta iz Trona, sa znatno većim potencijalom da izazove epileptične napade. Dodajte tome i odličnu elektronsku muziku, i pred vama je pravi doživljaj.
Tema: 
