Posle 2 sjajna Double Dragona za NES, pojavio se i prilichno bledunjavi 3.deo koji je donekle pomutio slavu ovog sjajnog serijala. Ipak Double Dragon je nastavio svoj zhivot na SNES-u i to na sjajan nachin. Return Of Double Dragon (ili Super Double Dragon) je naravno ostao skrolujuca tabachina uz pridodatu gomilu novih poteza i prelepu grafiku. U igri ne postoji ni jedna animacija, to jest igra nema nikakvu prichu: jednostavno idete i bijete sve zhivo. Nije da je borilachkim igrama potrebna neka komplikovana radnja, ali postavljanje bilo kakvog cilja bi malo razjasnilo svrhu vashe borbe. Ako ste igrali Double Dragon II The Revenge za NES, seticete te se da je tamo pricha bila chak veoma dobra. Izvodjenje je zato vishe nego sjajno, tako da u igri postoji zaista velika gomila udaraca od kojih su neki poznati iz ranijih nastavaka a neki su potpuno novi. Novina je i blok taster kojim se mozhete odbraniti od napadacha a onda na njemu iskombinovati nekoliko udaraca rukom ili nogom.
Dugmetom L i R puni se magija (skala ispod poena) koja kada se ispuni do kraja daje extra snagu na oko 20 sekundi. Vec posle nekoliko minuta uigravanja pochecete da uzhivate u igri prolazeci kroz razne lokacije. Grafika je zaista sjajna, likovi su krupni, lepo uradjeni i zamishljeni a lokacije sharene i atraktivne, jedino shto sve deluje pomalo usporeno usled obilja detalja. Zvuk je prosto fenomenalan, zvukovi bacanja nozha, lemanja nogama i rukama, krici i odlichna muzika (uz nekoliko obradjenih tema iz prvog dela igre) samo podizhu i ovako sjajnu atmosferu. Dakle, praktichno jedini nedostatak igre je shto ne poseduje radnju shto zaista nije u redu i pomalo kvari utisak. Ne previshe, naravno.
Jedan od najpopularnijih žanrova na automatima gotovo uvek su bile tzv. tabačine. Bilo da se radi o prostim skrolujućim ili ultramodernim sa neverovatnim efektima, redovi u luna parkovima za njih uvek su kilometarski. Nije bitno ko su akteri, važno je da ima akcije i razbijenih glava. Double Dragon serijal je poznat gotovo svim igračima kod nas jer praktično nije bilo luna parka koji u svojoj kolekciji nije imao ovo ostvarenje.
Najveću popularnost doživeo je prvi deo izdat davne 1987. godine (olympus.ws/emu_roms, ddragonb.zip, 54 KB i ddragon.zip, 640 KB). Pošto su mu oteli devojku, glavni akter kreće u poteru zajedno sa svojim ortakom. Veliki broj najrazličitijeg ološa pokušaće da mu stane na put, ali uz pomoć pesnica (ili oružja) sve prepreke su premostive. Radnja se odvija na skrolujućem ekranu s pristojnom grafičkom podlogom.
Drugi deo je stigao 1988. godine. Double Dragon 2: The Revenge (naistomsajtu: ddragon2.zip, 768 KB) ima gotovo istu priču, s tim što devojku nisu oteli već ubili. U osvetu opet kreću dva prijatelja, ovog puta drugačije odeveni. To je ujedno najprimetnija razlika u odnosu na original.
Double Dragon 3: The Rosseta Stone menja izgled igre iz korena. Devedesete godine su počele pa je igra grafički napredovala. Likovi su sitniji, ali detaljnije nacrtani, dok je pozadina znatno bogatija. Pošto su se osvetili svim zlikovcima i spasli devojke, sada je cilj pronaći magični kamen. Put vas vodi po lokacijama širom sveta, od Amerike do Japana. Novina je to što možete kupovati dodatne likove koji će se razlikovati u odnosu na zemlju u kojoj se trenutno borite. Takođe, upotreba oružja je obavezna ako želite da bezbolno pređete nivoe. Inače, igra ima još jedan, nezvanični nastavak Super Double Dragon/Return of Double Dragon izdat za Super Nintendo odnosno Super Famicon platformu.
Datum izlaska: 4. septembar 1986. Platforma: Arcade
Početkom osamdesetih godina glavna igračka platforma bili su automati za igru na kojima su dominirali pucački i logički naslovi kao što su Pacman ili Space Invaders, dok je igara drugih žanrova bilo jako malo. Međutim, posle pojave revolucionarnog SEGA System 16 automata 1985. sve se promenilo. U to vreme neverovatno snažan hardver bio je u stanju da pruži kvalitet grafike i zvuka o kojem su vlasnici tada aktuelnih konzola i računara mogli samo da sanjaju, što je ujedno stvorilo uslove za povećanje raznovrsnosti ponude naslova. Jedna od prvih igara koja je demonstrirala mogućnosti ove platforme bila je Hang-On koja je skrenula pažnju na sebe fantastičnom grafikom i inovantnim kontrolnim sistemom, ali to je bila samo priprema za igru koja će ostati upamćena kao jedan od najvećih hitova svih vremena.
Ideja sa kojom je danas slavni Yu Suzuki prišao izradi igre OutRun bila je izuzetno jednostavna: iskoristiti sve dobro što je doneo Hang-On i dodati još gomilu novina koji će igri dati originalnost i snažan replay value. Osnova je veoma slična, s tim što ste ovde u ulozi vozača Ferrari Testarossa kabrioleta koji u društvu plavokose saputnice treba da »proleti« kroz 5 kratkih etapa pre nego što istekne za to predviđeno vreme. Olakšavajuća okolnost je što na većini deonica postoji čak 6 traka za vožnju koje se retko smanjuju na samo 3, ali je gužva na putevima često toliko velika da ćete morati da usporite da ne biste rizikovali izletanje sa staze, naročito ako je ispred vas kamion. Možda najveća originalnost ovog naslova je grananje puteva, što znači da na kraju svake etape imate mogućnost da jurnjavu nastavite jednim od 2 alternativna pravca, tako da je igru moguće završiti na 5 različitih lokacija. Kontrolni sistem je iznad svega jednostavan, i samo za nijansu kompleksniji od sistema koji je krasio Hang-On, jer ovde postoji dvostepeni manuelni menjač.
Pored neosporne originalnosti u izvođenju, Out Run poseduje i fantastičnu grafiku koja umnogome nadmašuje sve što je do tada bilo viđeno. Sve je zaista prelepo obojeno, a okruženje je u odnosu na Hang-On daleko sadržajnije i detaljnije. Nešto slabije animirana vozila na putu i povremena sitna »seckanja« ne mogu da pokvare fantastičan konačan utisak. Zvučna podloga nije prebogata semplovima, ali su zato muzičke teme već odavno ušle u istoriju zahvaljući svom kvalitetu kakav se retko sreće kod igara na automatima. Tokom narednih godina Outrun je prerađivan na bezbroj platformi i uvek je iznova postizao uspeh, pa zaista zaslužuje status legendarne igre koju nijedan ozbiljan igrač ne sme da zaobiđe.
Kao što smo to već najavili u SK 9/2003, Sega je pripremila nastavak po mnogima najbolje arkadne vožnje svih vremena – Out Run. Dok čekamo da se aparat pojavi kod nas (ili barem Xbox verzija koja „tek što nije”), pravo je vreme da se podsetimo originalnog dela (1986) koji je pomerio standarde kada je ovaj žanr igara u pitanju (prvi put je korišćen paralaksni skrol).
Vozeći se u crvenom kabrioletu Ferrari Testarossa prelepo iscrtanim krajolikom, igrač ima samo jedan cilj – da stigne do sledećeg kontrolnog punkta pre isteka vremena. Smetnju predstavljaju vijugava staza i gust saobraćaj (protivnici na stazi su Folksvagen Buba, Ševrolet Korveta, Porše Karera 911 Turbo i BMW 325i kabriolet E30). Da biste stigli do kraja, potrebno je „provozati” pet grafički autentičnih delova, a zanimljivo je što neposredno pre prolaska kroz svaki „čekpoint” igrač ima izbor putanje kretanja tako da je ukupan broj staza zapravo 15 (uz pet različitih završetaka).
Inače, ova igra će ostati upamćena i po odličnim muzičkim numerama (i zvuku uopšte), pogotovu temi Magical Sound Shower koju su čak obradili profesionalni muzičari. S obzirom na neverovatnu popularnost, Out Run je doživeo nekoliko (ne)zvaničnih nastavaka i sijaset konverzija za ostale igračke platforme i kućne računare. U prvom redu tu mislimo na Turbo Out Run iz 1989. godine i Out Runners iz 1992. godine. Novopečenim ljubiteljima kompjuterske vožnje možemo samo reći da ne znaju šta propuštaju...
"Era 2D vožnji bila je prepuna svega i svačega, ali tek sa Outrunom SEGA je dala pravi cool šmek celoj priči. Šarena detaljna grafika, nelicencirani Ferrari Testarossa, plavuša na suvozačevom sedištu, legendarna originalna muzika i beskrajna zabava kao ništa što je žanr vožnji do tada video! Revolucija i vrhunac 2D ere, kako po kvalitetu tako i po planetarnoj popularnosti. Pričamo naravno pravoj, punokrvnoj, nadrkanoj, arkadnoj verziji, ne o mučenim portovima sa skromnih konzola i još skromnijih kućnih računara tog vremena."
Datum izlaska: 25. septembar 1986. Platforma: Master System
Pojava originalne verzije Outruna na automatima 1986. veoma je značajna za istoriju igara. Grafika, zvuk i kontrolni sistem bili su božanstveni pa nije ni čudo što je naslov bio tako dobro prihvaćen, čak mnogo bolje nego prilično uspešni Hang-On koji se pojavio godinu dana ranije. Zato nije neobičajeno što se Sega odlučila da konvertuje ovu igru na sopstvenu konzolu, ali je to definitivno mogla bolje da odradi.
Najbolje što o ovoj konverziji može da se kaže jeste da podseća na original. Sve staze i grananja puteva su još uvek tu, a vi i dalje vozite crveni Ferrari sumanutim brzinama kroz pejzaž... koji izgleda odvratno! Tehničke mogućnosti System 16 automata sa kojeg je original su daleko veće od 8-bitne konzole, ali to nije nikakvo opravdanje za ovakvu tehničku izvedbu. Okolina je modifikovana do neprepoznatljivosti i deluje izuzetno prazno. Međutim, čak i ovoliko sakaćenje grafike nije bilo dovoljno da igra ima normalan frame-rate. Igra ponekad deluje veoma usporeno, a prolazak ispod nadvožnjaka je posebna priča. Neverovatno je da Square-ova vožnja za NES Rad Racer deluje neuporedivo lepše iako ova platforma ima znatno slabiji hardver.Najbolje što o ovoj konverziji može da se kaže jeste da podseća na original. Sve staze i grananja puteva su još uvek tu, a vi i dalje vozite crveni Ferrari sumanutim brzinama kroz pejzaž... koji izgleda odvratno! Tehničke mogućnosti System 16 automata sa kojeg je original su daleko veće od 8-bitne konzole, ali to nije nikakvo opravdanje za ovakvu tehničku izvedbu. Okolina je modifikovana do neprepoznatljivosti i deluje izuzetno prazno. Međutim, čak i ovoliko sakaćenje grafike nije bilo dovoljno da igra ima normalan frame-rate. Igra ponekad deluje veoma usporeno, a prolazak ispod nadvožnjaka je posebna priča. Neverovatno je da Square-ova vožnja za NES Rad Racer deluje neuporedivo lepše iako ova platforma ima znatno slabiji hardver.
Zvučna podloga je mnogo bolja, efekti su zadovoljavajući a muzika je iznenađujuće dobro konvertovana i prijatna je za slušanje. Kontrolni sistem je zbog samo 2 tastera na džojpedu pomalo nezgodan. Kao i u originalu, automobil ima 2 brzine koje se menjaju isključivo manuelnim putem, a kako su za to određeni tasteri gore i dole, dešavaće vam se da slučajno promenite brzinu, zašta ipak ne možemo okriviti programere. Ako je za jednu igru sa automata normalno da može da se završi za 5 minuta, to nije slučaj sa konzolama. Da, Out Run za Sega Master System nema apsolutno nijednu prednosti ili novinu u odnosu na originalnu varijantu ali ipak spada među SMS igre koje bi trebalo probati. Teško da ćete naći bolju vožnju za ovaj sistem.
Zahvaljujući svojevremeno enormnoj popularnosti Sega Mega Drive 2 konzole u našoj zemlji, domaći igrači su verovatno imali prilike da odigraju Outrunners, igru koja je možda i najbolja arkadna vožnja urađena za popularnu ”SEGA megu”. Međutim, mali broj ljudi je upoznat sa originalnom verzijom koja se pojavila na Sega System 32 automatu, a to je velika šteta, jer je u pitanju zaista odlična igra, mnogo bolja od konzolne varijante.
Ogroman uspeh koji uživa Outrun i njegove brojne konverzije nisu bili naročit podsticaj za Segu da uradi zvaničan nastavak (on je najavljen tek krajem 2001.), pa se nekoliko godina posle originala pojavilo par spin-off nastavaka međju kojima je ubedljivo najkvalitetniji bio upravo Outrunners.
Određena doza originalnosti nikako ne može da škodi, a Outrunners je ima više nego dovoljno. Prvo iznenađenje je izbor od čak 8 egzotičnih vozila koji se generalno mogu podeliti u 3 grupe: veoma brzi (Speed Buster i Mad Power), all around (Easy Handling, Smooth Operator, Bad Boy i Road Monster) i okretni, ali i najsporiji (Wild Chaser i Quick Reactor). Naravno, brzi automobili imaju najviše problema u krivinama, a sporiji modeli su najpogodniji za upoznavanje sa kontrolama i stazama. Treba obratiti pažnju i na otpornost vozila na sudare, jer će neki modeli izgubiti veliki deo brzine (Quick Reactor) dok će se kod drugih (Road Monster) to mnogo manje osetiti. Šteta je samo što ćete sve osobine morati sami da ispitate jer Sega nije našla za shodno da brojčano prikaže karakteristike svakog modela.
Ono što je interesantno jeste da arkadna verzija kao i njen SMD2 port može da se igra u dvoje, ali isključivo preko link kabla kojim se povezuju 2 automata. Tada gameplay postaje sličan SMD2 verziji, a u slučaju da igrate sami, nalik je originalnom Outrunu. Za razliku od svog prethodnika, igru je sada moguće završiti na čak 10 različitih mesta u svetu. Kao i uvek, startna pozicija je na istom mestu, a kasnije se putanja grana jer pri kraju svake etape imate izbor kuda želite da nastavite. Ovaj put ćete neposredno pre odvojanja pored puta videti velike bilbordove koji pokazuju kuda možete da vozite, što je mala, ali izuzetno korisna novina. Kontrole su i dalje prilično lagane, mada to zavisi i od izabranog automobila. Postoji i mogućnost izbora manuelnog ili automatskog menjača, a mi savetujemo da se odlučite za ovaj prvi osim kod modela sa 6 brzina kao što je Mad Power.
Sega je 1992. godine izdala treći nastavak (tu računamo samo ostvarenja za arkadne mašine) svoje mega popularne igre Out Run. Ovaj naslov bio je još jedan eksperiment sa čuvenom franšizom, koji pored svih predispozicija nije baš sjajno prošao među igračima... Izvođenje je klasično, grafika je vidno poboljšana, a možemo reći da je upravljanje ostalo manje-više identično kao u originalu. Igra donosi gotovo duplo više staza nego Out Run, mada su mnoge deonice originala prekopirane i uklopljene u novu igru. Glavna novina je postojanje čak osam automobila različitih tehničkih karakteristika i mogućnosti. Razlikuju se po snazi, ubrzanju, te broju brzina i ne dolaze svi iz Ferrarijeve ergele. Inače, brzine mogu da se menjaju ručno ili automatski, a novost je što postoje automobili sa šestostepenim menjačem. Odabir automobila sa sobom povlači i njegovu „posadu” sastavljenu od dva člana. Out Runners je na tržište plasiran u ogromnim, duplim kućištima sa odvojenim kontrolama (volani, papučice...) i ekranima. Igra je u startu zamišljena kao multiplayer naslov čiji je krajnji domet bio istovremeno trkanje osam ljudskih igrača (četiri linkovana „kabineta”). Iako su noviteti donekle ubili duh originala, Out Runners ostaje zapamćen kao jedan od boljih Out Run nastavaka. Pre svega zbog izuzetnih tehničkih karakteristika i digitalizovanog „prenosa” trke. Vožnja je kudikamo zanimljivija u društvu, što možete iskusiti i iz običnog emulatora.
Datum izlaska: 13. maj 1994. Platforma: Mega Drive
Kvalitetnih arkadnih vozhnji nikad dosta! Ovde se susrecemo sa jednom od najzabavnijih vozhnji za MD2 koja je ujedno i konverzacija velikog hita sa Seginog System 32 automata. Kao shto se vidi iz naziva, rech je o nastavku Outruna, legendarne vozhnje sa automata koja je takodje dozhivela veliki broj konverzacija za gotovo sve poznate kucne konzole i kompjutere. Ipak, Outrunners se prilichno razlikuje od svog prethodnika, najvishe po tome shto je uveden splitt screen, koji se ne mozhe iskljuchiti chak ni kada igrate sami! Ovo mozhda deluje kao veliki hendikep ali u stvari ne mora da bude, jer su programeri odlichno obavili posao pa je preglednost sjajna a ovakav pristup svakako je dobrodoshao kao svojevrsno osvezhenje. Grafika u igri je zaista sjajna, automobili su jako lepo uradjeni uz animirane vozache u njima. Lepo je shto se na karoseriji vozila mozhe primetiti i blagi odsjaj.
Kao shto se vidi na slici, deo ekrana na kome se odigrava radnja nije pretrpan podacima vec se oni nalaze u posebnom delu i pokazuju vashu poziciju, preostalo vreme, trenutnu brzinu i dr. Jedini kompromis koji je uradjen je neshto manji broj detalja pored staze shto cete teshko primetiti osim ako ste igrali prelepu arkadnu verziju. Zbog toga nam i ostaje da zhalimo shto programeri nisu ostavili makar kao opciju iskljuchivanje splitt screena, chime bi grafika sigurno dobila na kvalitetu. Muzika je jako dobra, postoji vishe numera medju kojima i sve tri poznate iz Outruna uz nekoliko novih (mogu se jednostavno menjati tasterom A, ali samo ako ste u vodjstvu). Kontrole su vrlo jednostavne a tu je i mogucnost vozhnje manuelnim menjachem shto i nije za preporuku. Staze nisu preterano zahtevne ali zato morate biti pazhljivi u izbegavanju brojnih civilnih vozila a narochito kamiona. Naravno, ako nikako ne mozhete da pobedite ili ne mozhete da stignete na vreme, u okviru options menija mozhete pove}ati vremenski bonus i kvalitet vozhnje protivnika (mada je po defaultu ipak najbolje i najzanimljivije - tezhina je dobro odmerena).
Nachin igre je isti kao u prethodniku: polazite uvek sa istog mesta ali onda dolazi do odvajanja puteva tako da postoji deset mogucih zavrshetaka igre (onaj ko vodi bira put). Pored arkadnog, postoji i original mod koji je najslichniji High Stakes modu u NFSIV (ako pobedite dobijate vozilo porazhenog, a ako izgubite, zna se). Ako pobedite u ovom modu sledi vam novo vozilo koje mozhete koristiti i u arkadnom modu igre. Atmosfera je zaista sjajna, narochito pri igri dva igracha. Inache, postoji chak osam vozila razlichite maksimalne brzine, ubrazanja i upravljivosti i po dva animirana lika u svakom (obavezan izbor su dva ruska mafijasha u kabriolet bubi!). Ako pobedite (a i ako izgubite, a ne istekne vam vreme) usledice duhovita mini animacija. Jedina mana mogla bi da bude preterano brzi automobili (od 424-470 km/h!) mada deluje da idu bar duplo manjom brzinom pa pri 100 km/h na chas milite na stazi kao puzh. Shta josh da vam kazhem, obavezno probajte ovaj biser.
Tema: 
