Zaboravimo na trenutak dnevne brige i prisjetimo se bizarnog Earthworm Jima – crva u svemirskom odijelu koji je svirao harmoniku i vlastitom “glavom” izvodio čuda. Vidjevši svojedobni uspjeh Sonica, proizvođač igračaka Nindža Kornjača početkom se devedesetih htio ubaciti u svijet videoigara i započeti vlastitu franšizu. Svoju ideju bizarnog svemirskog crva tako su predstavili razvojnom studiu Shiny Entertainment (tvorci MDK-a), te su se otvorenih ruku odlučili za parodiju platformer žanra.
Primjerice, princeza koju je svemirski crv morao spašavati zvala se “Princess What’s Her Name” jer su i sami dobro znali kako je sve već postalo nategnuto. Koliko su stvari bile lude reći će vam eksplodirajuće ovce i svemirske krave koje je crv tamanio, a Jim je tu čak i samog sebe mogao mahati poput biča. Uglavnom, ova 2D sidescrolling platformer pucačina za SNES, DOS i Genesis vjerojatno se najbolje pamti po svojem ludom crtanom stilu koji baca Nickelodeon crtiće. Samim time, 1995. je godine Earthworm Jim vidio i 20-ak animiranih epizoda na telki, a tu je negdje već izašao i Earthworm Jim 2.
No prije nego li se dotaknemo nastavaka, pogledajte kako je to izgledalo dok je davne 1994. još bilo friško. Premda je dvojka većinom bila samo još više jedinice, osim novih dodataka arsenalu s Jimom je sada bio i ljepljivi kompić zvan “Snot” koji bi mu pomagao pri penjanju ili padobranstvu. U svrhu razbijanja monotonije, tu su bili ubačene i razne druge vrste levela poput stealtha ili kvizova punih nelogičnih pitanja zbog kojih bi se češkali po glavi. I makar je dvojka zbog toga više ispala kao kolekcija mini igara naspram “run’n’gun” pucačine, i dalje se smatrao boljim i naprednijim naslovom zbog čega će skočiti na Segu Saturn i Playstation.
Datum izlaska: 25. avgust 1994. Platforma: Neo Geo
Prva igra iz legedarnog The King of Fighters serijala pojavila se 1994. godine i donela nešto potpuno novo – mogućnost timske borbe. Umesto jednog, igrači su vodili po 3 borca što je zahtevalo više vremena za učenje poteza ali je donosilo vrlo zanimljive mečeve. Kako se u KOF-u pojavljuju likovi iz drugih SNK tabachina poput Art of Fighting-a i Fatal Fury-ja, igračima kojima su ovi naslovi poznati znatno je olakšano uhodavanje. Vodjenje timova bilo je potpuno novo iskustvo pa je uprkos tome što ima mnoge nedostatke KOF ’94 jedna od najznačajnijih igara koje je SNK objavio. Specifičnost prvog King of Fightersa jeste nemogućnost editovanja sastava timova koji predstavljaju po jednu zemlju. Sve to deluje dosta čudno u vecini slučajeva, jer npr. Terry i Andy Bogard (amerikanci) i Joe Higashi (tajlandjanin) čine tim Italija! Pre bi se ipak moglo reći da zastava pored neke od ekipa označava lokaciju borbe jer je svaka od pozadina striktno vezana za jedan tim.
Grafički kvaliteti prvog KOF-a su na zavidnom nivou, mada se lako primeti da su pozadine znatno kvalitetnije nacrtane i animirane (obratite pažnju na Pao Pao Caffe i gomilu animiranih sprajtova) od likova koji izgledaju znatno loshije nego u kasnijim nastavcima. Kontrolni sistem takodje nije najbolji jer se magije izvode teže nego u kasnijim igrama a njihov broj je prilično skroman. Dodatni problem predstavlja velika težina, tako da ako igrate na defaultu, trebaće vam mnogo znanja ali i srece da dobijete čak i prvi meč! Zbog toga savetujemo da se odlučite za neki niži nivo, npr. drugi ili eventualno prvi i sačuvate živce za neke druge igre. Zvuk je sasvim solidno odradjen, naročito kompozicije čiji kvalitet ne zaostaje ni za novijim igrama, ali su efekti prilično sintetički što će primetiti igrachi koji su probali King of Fighters ’96 ili novije nastavke. Sve u svemu, KOF ’94 je izuzetno dobra igra ali je očigledno da nije za svakoga. Igrači koji posebno vole ovakav tip igara ili uopšte KOF serijal a spremni su da se suoče za odredjenim propustima biće nagradjeni prijatnim iskustvom.
Zapažen uspeh koji je potpuno opravdano postigao KOF ‘94 bio je definitivan dokaz za SNK da od The King Of Fightersa stvori serijal, po kome će uvek biti prepoznavan. U suštini, u odnosu na prošlu verziju The King Of Fighters ’95 nije doneo mnogo toga, ali je itekako vredan igranja i što je još važnije, uspeva da nadmaši original u nekim elementima.
Kada je tim Japan predvođen Kyo Kusaganijem porazio Rugala na prošlogodišnjem turniru, svi su mislili da je to kraj The King Of Fighters takmičenja, jer se Bernstein, inače njegov organizator, smatrao mrtvim. Prošla je cela godina od tog događaja koji je svim borcima ostao u prijatnom sećanju, pa ih zato uopšte nije interesovalo ko je tajantstveni organizator novog takmičenja na koji su pozvani borci iz 8 timova pismom zapačaćenim sa velikim slovom R. Svi su želeli da se bore, i to im je jedino bilo važno. Naravno, u pozadini svega još jednom se krije nešto više od čiste želje da se utvrdi ko su najbolji borci planete…vama ostavljamo da otkrijete šta je posredi.
Najvažnija stvar koju je SNK uveo jeste mogućnost editovanja timova, što konkretno znači da je omogućeno stvaranje ekipa u kojima se nalaze bilo koja 3 od ukupno 24 ponuđena borca, što je posebna pogodnost za igrače koji su upoznati sa određenim borcima iz drugih igara i žele da ih spoje u jedan svoj dream tim.
Sastav timova je tek neznatno izmenjen (izbačen je U.S.A. tim a ubačena ekipa koju čine Billy Kane, Eiji Kisaragi i Iori Yagami) a i promenjena je potpuno besmislena podela timova na određene zemlje (zašto li su Terry i Andy Bogard kao Amerikanci i Joe Higashi kao Japanac predstavljali Italiju?)
Ako govorimo o grafici, nije bilo nikakvih izmena u tehnici izrade pa je izgled samih boraca nadprosečan, mada ne tako dobar kao kod kasnijih igara u serijalu ili ne daj bože Garou: Mark of the Wolves. Ipak, ono što nam daje krajnje pozitivan utisak jesu sjajno nacrtane i animirane pozadine koje će vas garantovano očarati, a stiče se utisak da su čak i lepše od onih u KOF 94. Naravno, i sjajne uvodne animacije su još uvek tu. Zvuk je takođe ostao gotovo neizmenjen, osim drugačije muzike, tako da je njegov ukupni kvalitet isti kao i ranije. To i nije za pohvalu, pre svega jer je udarci deluju prilično neuverljivo. Ono što se može primetiti posle dužeg igranja jeste da se specijalni udarci izvode za nijasnu lakše, mada je na tom polju učinjeno mnogo manje nego što je trebalo. Isto važi i za težinu koja je veoma loše izbalansirana, a protivnici i na nižim nivoima težine uspevaju da zaustave i presretnu veliki broj vaših napada, što lako može da iznervira. Stoga, ako nemate mnogo iskustva slobodno počnite od prvog ili drugog nivoa težine. Na višim nivoima snaći će se samo veoma iskusni igrači.
Ljubitelji celog serijala verovatno neće propustiti priliku da odigraju ovo ostvarenje, a preporučujemo ga i ostalim igračima jer je u pitanju zaista dobra igra.
The King Of Fighters je jedan od borilačkih serijala sa najviše nastavaka, uz legendarni Street Fighter čije se sve revizije odavno ne mogu izbrojati. Iz godine u godinu KOF ima sve više boraca i poteza, ali i neprekidno donosi nešto novo na ostalim poljima, pa se tako nijedna igra ne može nazvati jednostavnim plagijatom, mada je broj novina ponekad zaista premali. Nikako ne možemo zanemariti ni to što se sve igre objavljuju vec jako dugo na jednom istom hardveru što znatno ograničava mogućnost značajnijeg poboljšanja na čisto vizuelnom planu.
Dok je izdanje za 1995. bila gotovo ista igra kao i KOF ’94 uz jednu pravu novinu (mogućnost editovanja timova), KOF ’96 je verovatno najrevolucionarnije i najznačajnije izdanje od svih.
Osnova igre naravno nije nimalo izmenjena pa The King of Fighters kao i prethodnici ostaje netipična 3 na 3 borba u kojoj su glavni protagonosti likovi iz raznih SNK igara, uz dobar broj boraca koji su stvoreni specijalno za ovaj serijal. Svi borci imaju veliki broj poteza i specijalnih superudaraca koje morate dobro proučiti ako želite da predjete ovu igru, čak i na manjim nivoima težine. Grafika je stavka koja se izgleda najteže menja, ali je u odnosu na prethodnika (King Of Fighters ’95) mnogo bolja. Likovi su daleko kvalitetnije nacrtani i animirani (ovo posebno) a i energetska i power skala su lepshe za oko pa ce vam posle igranje ove igre KOF ’94 i KOF ’95 izgledati za klasu lošije. Sama borilišta kao i uvek izgledaju fenomenalno i prebogata su detaljima – mogli bismo čak konstatovati, i bolja nego kod prethodnika.
King Of Fighters ’96 broji ukupno 27 boraca (plus 2 završna) što je izuzetno korektna brojka i što je još važnije, više ih je nego u prethodniku.
Novosti u odnosu na prošlu verziju pored već pomenutih grafičkih poboljšanja odnose se prevashodno na konačno razumno postavljenu težinu, tako da je gradacija protivnika takva da vam se daje mnogo više šansi da uspešno okončate igru što je veliki plus. Doduše, verovatno će vam default težina (4 od biti preterana, pa preporučujemo da je smanjite na 2. nivo koji je najbolje izbalansiran i daleko lakši čak i od prvog nivoa u prethodna dva izdanja. Nažalost, završni protivnik je toliko težak da će vas garantovano iznervirati – poseduje izuzetno snažne i gotovo nezaustavljive udarce pa će za njegovo pobedjivanje biti potrebno jako mnogo znanja i dobra doza sreće. Ako je za utehu, i 90% sličnih igara ima pomenuti problem.
Drugo veliko poboljšanje gameplaya je mnogo lakše izvodjenje magija i specijalnih udaraca tako da igranje nije više onoliko frustrirajuce – može se reći da je igranje King Of Fightersa ’96 potpuno novo iskustvo. Način borbe nije bitno menjan u odnosu na prethodnika tako da i dalje postoji POW skala pri dnu ekrana koja se puni kada zadobijate udarce ili kada držite zajedno tastere A, B, i C. Kada se skala popuni, imate odredjeni vremenski rok da izvedete neki od bar 2 superudarca (desperation move) koliko ih ima svaki od likova a koji protivniku odnosi veliki deo energije. Ako ste pri kraju sa energijom imate mogućnost da izvodite neograničen broj desperation udaraca ili super desperation potez ako imate punu POW skalu (npr. Terryjev Power Gaisier postaje Triple Power Gaisier). Pobeda u svakoj rundi donosi malo dodatne energije a pobeda nad sva 3 protivnika sa jednim borcem će vam dodati tzv. straight bonus. U The King Of Fighters serijalu je naizgled najlakše oceniti zvuk jer se on jako malo menja od verzije do verzije, mada se to nikako ne može reći i u ovom sluchaju – reči koje izgovaraju borci deluju mnogo ubedljivije, zvučni efekti su konačno normalni a jedina zamerka je komentator koji je totalno promašen. Muzička podloga je zaista dobra od besprekorno odradjene uvodne teme do nekoliko numera na samim nivoima koje će vam se garantovano dopasti. Kao svojevrsna prekretnica u razvoju celog serijala KOF ’96 je igra koju nijedan ozbiljni zaljubljenik u borilačke igre neće propustiti.
Posle fenomenalnog izdanja za 1996. godinu, bilo je teško za očekivati da će i sledeća verzija proslavljenog King of Fightersa biti tako veliki korak napred. Naravno to se i desilo ali SNK ipak nije dozvolio sebi luksuz da pravi plagijat sopstvene igre, mada definitivno nije ni prikazao mnogo toga novog.
Najznačajnija izmena koju uvodi KOF ’97 jesu dva moda za izvodjenje super udaraca. Standardni koji se primenjivao u prethodne 3 igre nazvan je Extra, a karakteriše ga to da se desperation moves (super udarci koji nanose najvishe štete) moraju iskoristiti u predvidjenom periodu čim se skala popuni jer se automatski aktivira, a super desperation move se može izvesti ako su ispunjeni uslovi za desperation udarac a pritom se nalazite i pri kraju sa energijom. Drugi mod, koji je potpuno nov, nazvan je Advanced i pomalo podseća na sistem primenjen u Street Fighter Alpha serijalu. Za njega je karakteristično da takodje postoji skala kao kod Extra moda, ali kada se ona napuni, borcu se dodaje jedan poen za izvodjenje super udarca, a skala pochinje da se ponovo puni od početka. Sa prvim borcem moćićete da sakupite 3, sa drugim 4 a trecim ukupno 5 poena koje možete iskoristiti kada želite (prenose se u sledece runde, i na saborce posle poraza). Za detaljnije razlike izmedju 2 moda pogledajte standardni ”how to play” pošto aktivirate igru.
Grafiči, igra gotovo uopšte nije izmenjena, tako da su kvalitet grafike, odnosno crtež i animacija potpuno isti. Naravno, meniji i grafike su redizajnirani, a uvodi u meč su uradjeni kao TV prenosi sa pregledom lokacije, odnosno broja gledalaca. Pozadine su po običaju odlično odradjene, a posebno treba istaći scenu u Monte Karlu koja se odigrava na čuvenoj Formula 1 stazi, u krivini Portier pre ulaska u Loews tunel, jedini u čitavom takmichenju. Zvuchna podloga je prilično čudna u ovom izdanju, zato što neke scene uopšte nemaju nikakvu muziku, a to je jedinstven slučaj kada govorimo o celom serijalu. Kako se kasnije ispostavilo, igrači nisu podržali ovu ideju pa je SNK definitivno odustao od nje i nije je više nikada ni primenio.
Treba reći nešto i o tradicionalnom problemu koji muči gotovo sve poznate 2D/3D tabačine, a to je svakako izbalansiranost težine. Posle odredjenog isprobavanja raznih nivoa (od prvog do četvrtog, tachnije) stiče se utisak da je druga težina najzahvalnija za igranje. Nekoliko početnih mečeva ne bi trebalo da predstavljaju problem za iskusnije igrače, a pravi izazovi nastaju ulaskom u polufinale (za koji je pripremljena posebna animacija). Posle pobeda nad klasičnim timovima uslediće još par duela sa izuzetno opasnim, ali ne i nesavladivim protivnicima (opet govorimo o drugom nivou težine). I šta josh reći osim da je KOF ’97 zaista odlična igra, vredna pažnje svakog ljubitelja Neo Geo-a i Vs borilačkih igara uopšte. Definitivno nije najbolja u serijalu (ako tražite samo jednu igru, KOF 98 i 99 nude znatno više) niti donosi poseban pomak, ali je ipak ne bi trebalo propustiti.
Nastavak King of Fightersa za 1998. godinu među igračima važi za jedan od najboljih u serijalu, jer poseduje određene prednosti čak i kada se uporedi sa kasnijim ostvarenjima. King of Fighters ’98 nudi na izbor impresivnih 38 boraca što je više i od nekih kasnijih nastavaka, s tim ovoj brojci treba prododati i još nekolicinu tajnih likova koji se mogu otključati u kućnoj verziji igre. Razlog zbog čega je u igri prisutan ovoliki broj likova je jednostavan – SNK je KOF ’98 zamislio kao kompilaciono izdanje koje nije povezano sa pričom iz prethodnih delova što najbolje ilustruje pojavljivanje nekih likova koji su ubijeni u ranijim delovima priče (recimo, Mature i Vice).
Izvođenje je ostalo gotovo nepromenjeno u odnosu na King of Fighters ’97. Dakle, postoje 2 moda za izvođenje desperation (DM) i super desperation udaraca (SDM) koji nose nazive advanced i extra. Extra je sistem koji se koristi u King of Fightersu 94, 95, 96 i opciono u 97. Izvodjenje super udaraca se u ovom modu može vršiti tek kada napunite skalu u donjem uglu do maksimuma istovremenim pritiskom na tastere A, B i C. Takođe, kada energetska skala počne da treperi (odnosno, kada imate manje od ¼ energije), možete izvoditi neograničen broj SDM-ova. Generalno, bolji je izbor za slabije poznavaoce igre. Ako odaberete extra stil, energetska skala u borbi će biti prikazana žutom bojom. U Advanced modu imate mogućnost da čuvate ”poene” neophodne za izvodjenje superudaraca i to do 3 sa prvim borcem, 4 sa drugim i 5 sa trećim. Pored toga što možete izvoditi DM-ove kada to poželite, pritiskom na tastere ABC zajedno, aktiviraće se limitirana vremenska skala kada će vam biti omogućeno da izvedete i SDM, dakle bez obzira na količinu energije. Ako koristite Advanced mod, energija će biti zelene boje. Veću novinu predstavlja i pomoć koja se pojavljuje ako izgubite meč a koja se dobija po slučajnom izboru. Neke olakšice kao što su smanjivanje težine protivnika ili beskonachno izvođenje DM/SDM-ova takođe mogu biti od ogromne pomoći. Kada smo već kod težine, treba reći da je default nivo preteran, tako da savetujemo da je sa četvrtog smanjite na treći ili još bolje, drugi nivo. Najveći razlog za to je nažalost, glavni protivnik u igri (Omega Rugal) koji je po tradiciji praktično nesavladiv pa je jedini način za njegovo prelaženje dobijanje pomoći (posle gotovo sigurno izgubljenog prvog meča). Na prvom nivou težine borba ce biti kud i kamo lakša, ali će zato ostali protivnici biti toliko slabi, da pobeda nad njima neće predstavljati nikakvo zadovoljstvo.
Za razliku od ranijih nastavaka, u KOF ’98 timovi više nemaju svoju default pozadinu već se borilišta menjaju po random principu. Grafički, King of Fighters ’98 se ne razlikuje mnogo od prethodnog nastavka. Intro je odličan, dizajn menija i grafika izgledaju znatno bolje. Pozadinski elementi su još jednom sjajni, a nekoliko nivoa će vam sigurno očarati, npr. Japan City Street. Crtež boraca je ostao isti tako da pravih inovacija i nema. Ipak, neosporno je da je KOF ’98 uspeo da nadmaši prethodnike na ovom polju. Muzička podloga je bolja nego ikad i sada se po prvi put vezuje za lik protiv koga se borite. Neke teme su potpuno prenese iz drugih igara a neke remiksovane ali im je zajedničko da zvuče jako dobro. Zvučni efekti nisu pretrpeli gotovo nikakve izmene pa ih ne treba posebno ni pominjati, što nikako nije mana, jer su zaista kvalitetni. Bilo da ste vatreni poklonik 2D borilačkih igara ili samo tražite kvalitetnu igru, King of Fighters ’98 Slugfest će vam pružiti zabavu na duži period.
Mislili ste da je PlayStation najdugovečnija igračka konzola? E pa definitivno niste u pravu! Neo Geo, sistem koji je stvorio SNK još početkom devedesetih (tačnije 1990.) opstao je do 2004. godine, iako se u poznim danima nije moglo reći da je broj prodatih kertiridža bio naročito impresivan. Neo Geo je u životu održavala verzija sistema namenjena salonima zabave (nosi naziv MVS), gde je bio dobro prihvaćen i aktuelan sve do polovine 2000ih godina, bez obzira na tehničku zastarelost. Možda se može reći da je The King Of Fighters serijal njegov zaštitni znak koji je sa The King of Fighters ’99 Milenium Battle dostigao brojku od 6 igara.
Na prvi pogled, The King Of Fighters ’99 deluje kao manja igra od svog prethodnika jer se primećuje da je broj boraca sa 38 spao na 32 (u konzolnoj verziji igre, Kyo i Iori su dostupni odmah na početku). Ali neka vas to ne zavara, novine koje donosi ovaj nastavak i sveukupne tehničke karakteristike čine ga verovatno najboljim delom do sada. Kao jedno od opravdanja za smanjenje broja likova neka posluži i podsećanje da je KOF ’98 bio zamišljen kao kompilaciono izdanje, odnosno kao igra koja ne nastavlja KOF priču jer se u njoj pojavljuju i neki likovi koji su zvanično poginuli u prethodnicima. KOF ’99 se zato može smatrati pravim nastavkom KOF ’97, jer se radnja nastavlja na priču iz ove igre. U igru nas ponovo uvodi ”standardni” intro koji vredi pogledati, jer će vam na brzinu predstaviti nove borce a njih je ukupno 5, od kojih K’ definitivno ostavlja najbolji utisak. Poznato je da King of Fighters važi za izuzetno složen borilački serijal što je naročito dobilo na znachaju od KOF ’96. koji je predstavljao daleko kompleksniju igru od svojih prethodnika.
Isti slučaj je i sa ovom igrom s tim što je izvođenjene dodatno produbljeno izmenom sistema za izvođenje DM i SDM udaraca kao i dodavanjem strikera. Kada prvi put budete birali borce primetićete da sada birate čak 4 lika umesto dosadašnjih 3. Da ne bude zabune, King Of Fighters nije naprasno postao borba 4 na 4 vec će četvrti borac koga ste izabrali imati ulogu strikera. Njegov zadatak je da uskače u borbu i pokuša da pomogne svojim saborcima. Strikera prizivate kombinacijom B+C a njihov broj pojavljivanja je ograničen i delimično se obnavlja kada izgubite rundu. Strikeri se ponašaju na nekoliko različitih načina pa će neki pokušati da iskombinuju nekoliko udaraca, drugi će izvesti specijalan udarac a neki izazivaju protivnika i smanjuju mu POW skalu. Od strikera se možete odbraniti kao i od regularnih boraca pa im chak i zadati udarac čime ih odmah izbacujete iz borbe. Kontrole su generalno ostale nepromenjene u odnosu na KOF 98, što znači da se specijalni potezi relativno lako izvode, naravno ako solidno poznajete prethodne nastavke.
Prvo izdanje King of Fightersa sa četvorocifrenim brojem na kraju ne odudara mnogo od prethodnih nastavaka, niti je najbolja igra u serijalu. Ipak, u pitanju je još jedna izuzetno zabavna tabačina, sa solidnim brojem novina, pa čak i nekoliko sitnih prednosti u odnosu na prethodne verzije. Ujedno, mora se reći da je ovo poslednji KOF koji je samostalno izdao SNK pre nego što je bankrotirao, pa kasnije vaskrsao, ali kao vlasništvo jedne korejske kompanije (Playmore).
Priča koja prati KOF 2000 direktno se nadovezuje na onu iz izdanja za 1999. Posle smrti Krizalida i uništenja Nest plana, čovek koji je stajao iza svega ponovo pokušava da osvoji planetu Zemlju i zato radi prikrivanja svojih mračnih planova, organizuje još jedan turnir na kome je i sam prijavljen kao učesnik.
Velikih izmena u izvođenju nije bilo i one se pre svega odnose na nešto drugačiji sistem izvođenja desperation i super desperation udaraca. Takodje, Striker sistem je lagano modifikovan, tako da sada možete zaraditi Striker poene pritiskom na komandu start i pozvati ih u borbu kada god želite, što omogućava kreiranje atraktivnih kombinacija udaraca. Isto tako, koga god da odaberete za Strikera pre svake borbe imaćete priliku da odaberete i njegovu alternativu.
U ovoj ulozi pojavljuju se mnogobrojni likovi iz drugih serijala kao shto je Fio iz Metal Sluga, Kaede iz Last Blade, Duke iz Burning Fighta, ali i neki stari KOF borci kao shto su Geeze Howard ili Rugal. Grafički, KOF 2000 ne briljira, ali ima par interesantnih detalja. Sa pozitivne strane tu je vrlo dobar intro kao i fenomenalni crteži protagonista na ekranu za izbor likova koji su bolji nego u bilo kom prethodniku, a i nekoliko pozadina zaslužuje pohvale, pre svega mračna ulica i nivo sa ogromnim ventilatorom na kome je sjajno dočarano prelamanje svetlosti. Nažalost, ostale pozadine su znatno lošije, naročito ako ste pod utiskom fenomenalnog King of Fightersa ’99. Najveći problem zapravo predstavlja očigledan nedostatak boja koji se dobro primećuje na sceni sa ogromnim akvarijumom, kao i na specijalnim udarcima nekih boraca, pre svega Iorija i Roberta.
Datum izlaska: 15. novembar 2001. Platforma: Neo Geo
Kada je posle mnogo muka čuveni SNK bankrotirao 2000. godine, postavilo se pitanje kakva je dalja sudbina The King Of Fighters i drugih igara koje su proslavile ovu kompaniju. Naravno, znalo se da će serijal nastaviti svoj život, ali je bilo pitanje koliko će izmena doživeti i kako će one biti prihvaćene.
Dok se za The King Of Fighters 2000 slobodno moglo reći da predstavlja samo blagu izmenu u odnosu na ranija izdanja, KOF 2001 predstavlja pravi jaz. Izvođenje je podosta izmenjeno, najviše zahvaljujući tome što sada sami možete da odredite broj strikera i boraca, tako da npr. možete imati samo jednog borca i 3 strikera, ili obrnuto, pa čak i sva 4 borca. Naravno, svaki način ima svoje prednosti i mane. Ako npr. odaberete samo jednog borca, njegova snaga će biti veoma velika a i imaćete mogućnost da power bar napunite do 4. nivoa. Ako recimo imate 4 borca bez strikera, tada power bar ne može biti veći od 1. Ono što je bitno jeste da se power bar sada ne koristi samo za izvođenje DM-a(desperation move), već i za pozivanje strikera. Counter i Armor modovi su potpuno izbačeni, ali to i nije neka šteta. Da biste izveli SDM potrebno da iskoristite 2 nivoa power bara (što znači da su oni u timovima od 4 borca nemogući). Sve u svemu, i pored toga što je balansiranje svih ovih elemenata nezahvalan posao, on je odlično odrađen. Likova ima više nego ikada, i sada ih je u startu čak 40, među njima i 4 nova (K9999, Foxy, May Lee i Angel).
Nažalost, sa tehničke strane, The King Of Fighters 2001 ne samo da nije najbolja igra do sada, već i zaostaje za nekim prethodnim izdanjima. Izgled boraca je u većini slučaja ostao isti, uz manje izmene (Terry ima tamne farmerke, Andy novo odelo, Athena je skratila kosu…) ali su pozadine daleko lošije. Ovo je svakako najmračnije izdanje serijala, pa nijedna pozadina nije više šarena kao u prethodnim izdanjima, već sve deluju nekako isprano i previše tamno. Naravno, jako je teško objektivno govoriti o ovakvim stvarima, ali je neka opšta ocena igrača da su pozadine u nekim prethodnim igrama bile daleko bolje. I pored toga što je konkurencija žestoka, sigurno najgora pozadina je Brazil smeštena na trkačkoj stazi (Interlagos?), koja je potpuno statična. Treba reći i da su za ovo izdanje urađeni potpuno novi portreti likova koji izgledaju strašno loše, a neki borci su totalno deformisani, poput Andyja Bogarda npr.
I za muziku se može reći da je… originalna, ali ništa više od toga. Naime, čovek koji je bio glavni za numere u prethodnim izdanjima nije više u SNK, a novi stil nije naročito impresivan. Sa druge strane zvučni efekti a posebno govor blistaju, i ima ih izobilju. Po ovome, KOF 2001 je bolji od bilo kog prethodnika.
Ono što je izuzetno bitno jeste izbalansiranost težine igre, a ona je ove godine prilično dobra bar kada je reč o borbi sa običnim timovima. Iako na default težini nema lakih protivnika, nećete gubiti mečeve na jeftin način, ali su završni protivnici tradicionalno prejaki. U ovakvim mečevima kreativnost je zabranjena i za nju ćete biti oštro kažnjeni, tako da je jedini način za pobedu korišćenje neke šeme na koju je protivnik neotporan, što se ponavlja iz godine u godinu i na šta smo polako oguglali.
I pored toga što postoje neke stvari koje su prilično loše odrađene, ne može se reći da je izdanje za 2001. veliko razočarenje. Novi borbeni sistem deluje veoma dobro, izbor likova i zvučni efekti su odlični, kao i priča koja se nastavlja na KOF 2000. Bilo bi šteta propustiti je.
Čak iako bi vam svako rekao da Neo Geo odlikuju pre svega kvalitetne VS tabačine, normalno je da čak i na ovom sistemu postoje i kvalitetne igre drugih žanrova, a jedna od igara koja može da se meri sa popularnošću King Of Fighters serijala je sjajni Metal Slug.
U glavnoj ulozi nalazi se ratnik koji se nalazi u sukobu sa čitavom armijom protivnika, koji svojim izgledom neodoljivo podsećaju na naciste iz II svetskog rata, što se vidi po njihovim uniformama ali i po vozilima u kojima vas napadaju. Kako pravi intro ne postoji, nećete ništa saznati o priči koja prati igru, što i nije toliko bitno.
Kao što se vidi iz igromera, u pitanju je skrolujuća pucachina nalik na recimo igre iz Turrican serijala, sa vrlo malo primesa avantura. Neverovatan uspeh koji je postigla, igra najviše duguje potpuno otkačenoj atmosferi i mogućnosti za uništavanje praktično svega na ekranu i pretvaranje u gomilu otpada. Zahvaljujuci perfektnoj animaciji i vrlo specifichnom crtežu, Metal Slug ima vrlo unikatan izgled koji se totalno uklapa u ludu atmosferu igre. Posebno oduševljava animacija tenka koji ima sve karakteristike živih bica (možete da se saginjete, pa čak i da skačete) ali i ogromni protivnici koji ce vas čekati na kraju svakog od ukupno 6 nivoa.
Dizajn okoliša kroz koji prolazite je takođe veoma dobar, a subjektivni utisak je da je 3. misija na snegu najlepša a poseduje i nekoliko lepih detalja, npr. vidi se dah vasheg lika, i mali odroni snega kada ste blizu ivice. Nažalost, iako scene masovnih uništenja izgledaju fenomenalno, one sa sobom nose i jedan problem, a to su usporenja, koja su u takvim situacijama redovna pojava.
I izvođenje je na nivou grafike, najviše zahvaljujući brojnim mogućnostima za uništavanje protivnika. Dok će obični vojnici biti lak zalogaj, čak i sa obichnim pištoljem (a veoma je efikasno i trčkanje kroz masu sa isukanim noževima), daleko veći problem predstavljaju oni sa specijalnim naoružanjem i štitovima, a naročito tenkovi. Kako se život gubi već posle prvog kontakta sa protivnicima, morate biti veoma obazrivi. Ulaskom u tenk stvari postaju mnogo lakše, jer je on u stanju da izdrži 2 pogotka (posle trećeg ga morate napustiti) i poseduje snažno oružje. Iz arsenala, najkorisniji su shotgun (idealan za blisku borbu), flametrower (prolazi i kroz štit protivnika) kao i rocket launcher koji pravu vrednost prikazuje pri sukobu sa glavnim protivnicima. Širom nivoa nailazićete i na simpatične zarasle zarobljenike koji će vam posle oslobađanja ostavljati korisne predmete poput oružja ili hrane koja donosi poene. Ako spasete nekog, za to ćete na kraju nivoa dobiti gomilu poena, ali samo pod uslovom da do njegovog kraja ne izgubite život, što je često veoma teško. Prilično smo razočarani činjenicom da ne možete pronaći život na nivoima, niti ga zaraditi na određenom broju poena, koju su tu samo za upisivanje na hi-score listu, pa sebe smatrajte dobrim igračem ako igru završite sa manje od 8 kredita, a maherom sa manje od 6, naravno na default setovanjima. I pored toga, igra nije naročito teška jer jednostavno ne postoji protivnik koji nema šemu za efikasno uništavanje, pa će otkrivanje novih fora iz partije u partiju poboljšavati vaš učinak.
Napominjemo i da se MVS verzija igre razlikuje od kućne varijante po mogućnosti za uključivanje krvi, koja i nije naročito neophodna u ovakvoj igri. Muzička i zvučna podloga su izuzetne i potpuno u duhu igre, naročito raznorazni krici protivnika kada pripucate na njih. Iako su ga njegovi nastavci definitivno nadmašili, Metal Slug je i uz to saznanje izuzetno zabavan naslov, ima našu apsolutnu preporuku i jedno od značajnijih mesta u istoriji video igara.
Za naše bi se prostore i u najjačem periodu bacanja kovanica u metalne kutije što smo kasnije saznali da se zovu arkadne mašine, moglo reći im je ponuda bila slabašna. Ja sam osobno imao sreće da su mi u blizini bile dvije lokacije s par takvih mašina, ali još uvijek donekle siromašnom ponudom. Među njima naravno nije bio naslov koji se smatrao glavnim gutačem sitne ušteđevine, a sam njegov spomen danas ljudima pjeni usta. Bila je to jedna igra za koju su đaci diljem svijeta redovito markirali pokoji sat nastave i trošili novac predviđen za gablec kako bi još samo jednu minutu duže napucavali tenkiće.
Pričam vam naravno o Metal Slugu, ali to ste već znali jer ste kao normalan čovjek prvo pročitali naslov. Metal Slug je svjetsku dominaciju 1996. godine izvršio preko Neo Geo arkadnih mašina, a mi koji smo u svemu malo zaostali, priliku da odigramo ovu zabavnu pucačinu dobili smo tek godinu dana kasnije kada je stigao i na konzole.
Odlična glazba, crtani stil, fluidni pokreti detaljno animiranih likova i doza humora bili su dovoljni da Metal Slug uzdigne od Nintendovog dugogodišnjeg konkurenta Contre, a količinom protivnika i eksplozija u neprestanoj akciji doveo je dvodimenzionalne pucačine do vrhunca. Metal Gear…err pardon… Metal Slug zapravo je tenk neke vrste s kojim zli general Morden pokušava zavladati svijetom, a vaš je zadatak zaustaviti ga uništavajući putem sve što ugledate.
Ubrzo nakon arkadnog nastupa, Metal Slug došao je na Neo Geo konzole, PlayStation i Segu Saturn, a zahvaljujući digitalnoj distribuciji danas je dostupan na manje-više svim platformama, uključujući čak i iOS i Android. Za izvedbu Metal Sluga zaslužan je japanski studio Nazca Corporation, za čije druge naslove vjerojatno nikad niste čuli, no neki od njihovih bivših članova danas se navodno nalaze u poznatom Platinum Games studiju. U zadnjih 20 godina serijal je imao 16 nastavaka, od kojih su sedam spin-off naslovi, a takozvani X i XX remake-ovi, ali ne kanim ih sad ovdje sve izdvajati jer bi to bio jedan nadasve dosadni i nategnuti paragraf.
Iako mu se većina nostalgičara danas obraća u kraljevskom pluralu, iznenađujuće je da kritičarima uopće nije dobro sjeo dok je bio friški pa je tako izlaskom dobio tek prosječne ocjene. Zanimljivo je za vidjeti da se unatoč hvalospjevima Metal Slug još uvijek teško vuče. Portovi za brojne konzole mnogima nisu zadovoljavajući radi cijene koja se za njih traži, budući da su to sve zapravo kratke igre. Antologija izdana 2007. za Wii, PS2, PSP, a 2009. i PSN sadrži sedam nastavaka, no zbog beskonačnih života svakog je moguće proći u nešto manje od sat vremena, a samim time osjećaj krvavog rata baš i ne dolazi do izražaja.
Mnogi su također iznijeli nezadovoljstvo konstantnim jaukanjem žrtava, no nebitno je to sad, ništa nije savršeno ali jedno je sigurno – Metal Slug je zabavan, pogotovo u dva igrača. Za kraj vas ostavljam s video što uz snimke gameplaya prolazi kroz sve nastavke Metal Sluga na raznim platformama.
Tema: 
biti preterana, pa preporučujemo da je smanjite na 2. nivo koji je najbolje izbalansiran i daleko lakši čak i od prvog nivoa u prethodna dva izdanja. Nažalost, završni protivnik je toliko težak da će vas garantovano iznervirati – poseduje izuzetno snažne i gotovo nezaustavljive udarce pa će za njegovo pobedjivanje biti potrebno jako mnogo znanja i dobra doza sreće. Ako je za utehu, i 90% sličnih igara ima pomenuti problem.
