7. ODNOSI SA MEDIJIMA
   Samotni orao lebdeo je visoko povrh močvara pri ranoj jutarnjoj svetlosti. Uplovio je u struju vetra koja je dolazila sa okeana i zaputio se na sever duž obale. Daleko pod orlom, počev od svetlosmeđeg i belog peska pokraj okeana, pa preko mreže ostrva, reka i zaliva koja se pružala miljama u pravcu zapadnog obzorja, vodio je, kroz travnato i močvarno zemljište, neprekidni lanac raznolikih zdanja povezanih popločanim putevima. Sedamdeset pet godina ranije, kosmodrom "Kenedi" predstavljao je jedno od šest mesta na Zemlji gde su se putnici prekrcavali iz brzih vozova i aviona u šatlove koji su vodili do neke svemirske stanice na NZO (niskoj Zemljinoj orbiti). Ali Veliki Haos pretvorio je kosmodrom u avetinjski podsetnik na nekada procvalu kulturu. Njegovi portali i prolazi bili su godinama prepušteni travi, morskim pticama, aligatorima i sveprisutnim insektima Srednje Floride.
   Tokom šezdesetih godina dvadeset drugog veka, posle oko dve decenije potpune atrofije, kosmodrom je postepeno oživljavan. Najpre je bio korišćen kao aerodrom, da bi potom opet prerastao u opšte transportno središte koje je opsluživalo atlantsku obalu Floride. Kada je sredinom sedamdesetih godina ponovo počelo lansiranje raketa, bilo je sasvim prirodno da se vrate u upotrebu stare lansirne rampe u "Kenediju". Do decembra 2199. više od polovine starog kosmodroma bilo je renovirano kako bi se mogao obavljati sve življi saobraćaj između Zemlje i svemira.
   Sa jednog od prozora svoje privremene kancelarije Valerij Borzov posmatrao je kako veličanstveni orao elegantno klizi ka gnezdu pri vrhu krošnje jednog od retkih visokih stabala u centru. Voleo je ptice. Godinama su ga već očaravale, još od ranog dečaštva u Kini. U jednom od svojih najživljih snova general Borzov živeo je na nekoj čudesnoj planeti gde je nebo vrvelo od letećih stvorenja. Još se sećao kako je pitao oca da li je u prvoj letelici Rama bilo letećih biota; odričan odgovor silno ga je razočarao.
   General Borzov začuo je zvuk nekog velikog transportnog vozila i okrenuo se prema prozoru koji je gledao na zapad. Sa naspramne strane, ispred hangara za testiranje, iz opitnog kompleksa izlazio je pogonski modul koji će se koristiti kod obe letelice iz misije "Njutn"; nalazio se na ogromnoj platformi koja se kretala na nizu tračnica. Opravljeni modul, koji je bio vraćen na podsistemsko testiranje zbog problema sa kontrolorom jona, biće ukrcan tog popodneva u teretni šatl i prebačen u odeljenje za montažu letelica u svemirskoj stanici NZO-2, gde će biti ponovo postavljen na svoje mesto pre konačnog isprobavanja celog vozila neposredno pre Božića. Obe letelice koje će se koristiti u misiji "Njutn" trenutno su bile podvrgavane završnim proverama i isprobavanjima na NZO-2. Sve simulacione vežbe za kosmonaute, međutim, bile su izvođene na NZO-3 uz pomoć rezervne opreme. Kosmonauti će početi da koriste stvarne letačke sisteme na NZO-2 tek na nedelju dana pre lansiranja.
   Na južnoj strani hangara jedan elektrobus zaustavio se ispred zgrade sa kancelarijama i iz njega je izišla mala skupina ljudi. Među njima se nalazila i jedna plavuša u žutoj bluzi sa dugačkim rukavima, dezeniranoj uspravnim prugama, i pantalonama od crne svile. Gracioznim hodom uputila se ka ulazu u zgradu. General Borzov zadivljeno ju je posmatrao iz daljine, prisetivši se da je Franćeska bila uspešan maneken pre no što je postala televizijski novinar. Zapitao se šta je to, u stvari, što ona želi i zašto je insistirala da se nasamo vidi sa njim pre medicinskog brifinga tog jutra.
   Nekoliko trenutaka kasnije pozdravio ju je na ulazu u svoju kancelariju. "Dobro jutro, sinjora Sabatini", reče on.
   "I dalje ste tako formalni, generale?" uzvrati ona, nasmejavši se. "Čak i kada nema nikog drugog sa nama? Vi i dva Japanca jedini ste članovi ekipe koji odbijaju da me oslovljavaju imenom - Franćeska." Primetila je da je on nekako neobično posmatra. Osmotrila je svoju odeću da proveri da li je sa njom sve u redu. "U čemu je stvar?" upita ga ona posle kratkog oklevanja.
   "Mora da je u pitanju vaša bluza", uzvrati kao iz topa general Borzov. "Za trenutak mi se javio neodoljiv utisak da ste vi tigar koji se sprema da se baci na nesrećnu antilopu ili gazelu. Možda je to stoga što me već stiže starost. Ili je moj um počeo da se poigrava sa mnom." On je pozva da uđe u kancelariju.
   "Bilo je već muškaraca koji su mi govorili da ličim na mačku. Ali ne i na tigra." Franćeska sede na stolicu pokraj generalovog stola. Na licu joj se pojavi vragolast osmeh. "Ja sam, međutim, samo bezazlena, šarena mačkica."
   "Ne verujem vam ni za trenutak", zakikota se Borzov. "Vi se možete opisati mnogim pridevima, Franćeska, ali među njima svakako ne bi bio 'bezazlena'." On najednom postade veoma poslovan. "Šta, dakle, mogu da učinim za vas? Kazali ste da ima nešto veoma važno o čemu biste želeli da porazgovaramo i što je krajnje neodložno."
   Franćeska izvadi veliki list hartije iz svoje meke aktovke i pruži ga generalu Borzovu. "Evo plana medijskog pokrivanja projekta", reče ona. "Podrobno sam ga razmotrila tek juče sa uredom za izveštavanje javnosti i svetskim televizijskim mrežama. Obratite pažnju na to da je do sada urađeno samo pet iscrpnih ličnih intervjua sa kosmonautima. Još četiri su prvobitno bila predviđena za ovaj mesec. Ali takođe primetite da kada ste postojećem nizu vežbi dodali još tri dana simulacije, to ste učinili nauštrb vremena planiranog za intervjuisanje Vejkfilda i Turgenjeve."
   Zastala je za trenutak kako bi se uverila da je on prati. "Još možemo da obavimo stvar sa Takagišijem sledeće subote, a O'Tula ćemo snimiti na Badnje veče u Bostonu. Ali i Ričard i Irina tvrde da više nemaju vremena za intervjue. Osim toga, i dalje smo suočeni sa jednim starim problemom; za vas i Nikol uopšte nije određen termin..."
   "Insistirali ste da se vidimo ovog jutra u 7:30 kako bismo se dogovorili oko rasporeda za medijsko pokrivanje misije", prekide je Borzov glasom koji je jasno stavljao do znanja da ovim aktivnostima pridaje određenu važnost.
   "Između ostalog", uzvrati Franćeska nonšalantno. Prešla je preko prećutne kritike u njegovom komentaru. "Ispitivanje javnog mnjenja pokazuje da od svih učesnika ove misije publika pokazuje najveće zanimanje za vas, mene, Nikol de Žardan i Dejvida Brauna. Do sada nisam uspela da ugovorim lični intervju sa vama, a madam de Žardan kaže da ona uopšte ne namerava da mi ga da. Televizijskim kompanijama se to baš ne dopada. Ono što je trebalo da uradim pre lansiranja ostaće nepotpuno. Potrebna mi je stoga vaša pomoć."
   Franćeska pogleda generala Borzova u oči. "Tražim da opozovete dodatne simulacije, da odredite termin ličnog intervjua sa vama i da se kod Nikol zauzmete za mene."
   General nabra veđe. Franćeskina drskost razljutila ga je i ozlojedila. Poželeo je da joj kaže kako utvrđenje termina za lične video intervjue ne stoji baš visoko na njegovom sisku prioriteta. Ali nešto ga je nagnalo da se uzdrži. Kako šesto čulo tako i dugotrajno iskustvo naveli su ga da ne reaguje, budući da je osetio da se iza Franćeskinih reči krije još nešto. Odlučio je da dobije na vremenu tako što će promeniti temu.
   "Uzgred, moram vam reći da me sve više brine ekstravagantnost dočeka nove godine koji priređuju vaši prijatelji iz italijanske vladino-poslovne koalicije. Znam da smo se saglasili na početku treninga da ćemo, kao grupa, izvršiti tu društvenu obavezu. Ali nisam ni slutio da će stvar biti najavljena kao doček stoleća, kako je to učinjeno prošle nedelje u jednom od američkih časopisa o poznatim ličnostima. Vi znate sve te ljude. Zar ne možete da učinite nešto da se sve malo primiri?"
   "Taj gala doček bio je druga stavka na mom spisku", odvrati Franćeska, vešto prešavši preko prekora u njegovoj opaski. "I tu mi je potrebna vaša pomoć. Četiri kosmonauta iz misije 'Njutn' sada tvrde da nemaju nameru da budu prisutni, a dvoje ili troje je nagovestilo da će možda imati druge obaveze - iako još u martu obećano naše prisustvo na dočeku. Takagiši i Jamanaka žele da proslave praznik sa svojim porodicama u Japanu, a Ričard Vejkfild mi kaže da je rezervisao aranžman za ronjenje na Kajmanskim ostrvima. A tu je ponovo i ona Francuskinja koja naprosto izjavi da ne dolazi i odbije da pruži bilo kakvo objašnjenje."
   Borzov nije mogao da obuzda osmeh. "Zbog čega imate toliko nevolja sa Nikol de Žardan? Čovek bi pomislio da bi trebalo, budući da ste obe žene, sa njom da imate manje neprilika nego sa ostalima."
   "Ona nema nimalo razumevanja za ulogu medija u ovoj misiji. Kazala mi je to u više navrata. Uz to, veoma je tvrdoglava kada je u pitanju njen privatan život." Franćeska slegnu ramenima. "Ali publika je potpuno očarana njome. Uostalom, ona ne samo što je doktor, lingvista i bivši olimpijski pobednik, nego je i kćer čuvenog romanopisca i majka četrnaestogodišnje kćerke, iako nikada nije bila udata..."
   Valerij Borzov baci pogled na ručni sat. "Ne bi bilo loše da me izvestite o tome", prekide je on, "koliko još stavki ima na vašem spisku, kako ste vi to slikovito kazali? Treba da se pojavimo u auditorijumu kroz deset minuta." On uzvrati osmeh Franćeski. "Uz to, moram da vas podsetim da je madam de Žardan prilagodila svoje današnje obaveze vašem zahtevu za medijskim pokrivanjem ovog brifinga."
   Franćeska je izučavala pogledom generala Borzova nekoliko sekundi. Čini mi se da je sada spreman, pomisli ona. Osim ako ga nisam pogrešno procenila, odmah će sve razumeti. Ona izvadi neki mali, kockasti predmet iz svoje aktovke i pruži ga preko radnog stola. "Ovo je poslednja stavka na mom spisku", reče Franćeska.
   Na licu zapovednika misije "Njutn" pojavi se izraz zbunjenosti. On stade da premeće memorijsku kocku po šakama. "Prodao nam ju je jedan slobodan novinar", reče Franćeska veoma ozbiljnim tonom. "Dobili smo uveravanja da je to jedina postojeća kopija."
   Napravila je kratku pauzu dok je Borzov umetao memorijsku kocku u odgovarajući otvor na svom kompjuteru. Primetno je pobledeo kada se na monitoru pojavio prvi video segment iz memorijske kocke. Narednih petnaest sekundi netremice je posmatrao nekontrolisane kretnje svoje kćeri Nataše. "Želela sam da ovo sačuvan od bulevarske štampe", dodade Franćeska blago.
   "Koliko traje traka?" upita tiho general Borzov.
   "Skoro pola časa", uzvrati ona. "Ja sam jedina koja ju je celu videla."
   General Borzov duboko uzdahnu. Bio je to trenutak koga se njegova supruga Petra pribojavala još od trenutka kada je zvanično objavljeno da će on biti zapovednik misije "Njutn". Direktor instituta u Sverdlovsku obećao je da nijedan reporter neće imati pristupa njegovoj kćeri. Sada se pred njim nalazila video traka sa tridesetminutnim intervjuom sa njom. Petru će od ovoga udariti kap.
   On baci pogled kroz prozor. Um mu je grozničavo radio: šta će biti sa misijom ukoliko javnost dozna da mu kćerka boluje od akutne šizofrenije? Stvar bi bila nezgodna, zaključi on, ali misija neće pretrpeti nikakvu ozbiljnu štetu... General Borzov uputi pogled prema Franćeski. Mrzeo je da se pogađa. A nije bio ni siguran da Franćeska nije lično naručila intervju sa Natašom. No, ipak..."
   Borzov se opusti i nagna sebe da se osmehne. "Trebalo bi da vam zahvalim", reče on, "ali nekako mi to ne izgleda prikladno." On zastade za trenutak. "Pretpostavljam da se od mene ipak očekuje da pokažem neku zahvalnost."
   Nije loše, pomisli Franćeska. Dobro je znala da još ništa ne treba da kaže.
   "U redu", nastavi general posle podužeg ćutanja, "ukinuću dodatne simulacije. I drugi su se već žalili zbog toga." On stade da okreće memorijsku kocku u šaci. "Petra i ja ćemo doći ranije u Rim, kao što ste svojevremeno predložili, kako bismo mogli da obavimo taj lični intervju. Podsetiću sutra sve kosmonaute na zakazani doček nove godine i reći ću im da im je dužnost da budu prisutni. Ali ni ja ni bilo ko drugi ne može da zahteva od Nikol de Žardan da razgovara sa vama o bilo čemu drugom osim o njenom poslu." On naglo ustade. "Sada je vreme da pođemo na biometrijski sastanak."
   Franćeska se nagnu i poljubi ga u obraz. "Hvala vam, Valerij", reče ona.
   

8. BIOMETRIJA
   Medicinski brifing već je počeo kada su Franćeska i general Borzov stigli. Bili su prisutni svi ostali kosmonauti, kao i još između dvadeset pet i trideset inženjera i naučnika koji su radili na misiji. Četiri novinska reportera i jedna televizijska ekipa sačinjavali su publiku. Ispred malog auditorijuma stajala je Nikol de Žardan, odevena kao i uvek u sivi letački kombinezon i sa laserskim pokazivačem u ruci. Uz nju se nalazio jedan visoki Japanac u plavom odelu. On je pažljivo slušao pitanje koje mu je bilo upućeno iz publike. Nikol ga prekide kako bi pozdravila pridošlice.
   "Sumimasen, Hakamacu-san", reče ona. "Dopustite mi da vam predstavim našeg zapovednika, generala Valerija Borzova iz Sovjetskog Saveza, kao i novinarku-kosmonauta Franćesku Sabatini."
   Ona se okrenu ka paru koji je zakasnio. "Dobri utra", reče Nikol na ruskom generalu, klimnuvši potom kratko u znak pozdrava Franćeski. "Ovo je uvaženi dr Toširo Hakamacu. On je projektovao i načinio biometrijski sistem koji ćemo koristiti prilikom leta, uključujući tu i sićušne sonde koje će nam biti unete u tela."
   General Borzov pruži ruku. "Drago mi je, Hakamacu-san", reče on. "Madam de Žardan podrobno nas je upoznala sa vašim sjajnim izumom."
   "Hvala", uzvrati čovek, naklonivši se u pravcu Borzova pošto su se rukovali. "Za mene je čast da budem deo ovog projekta."
   Franćeska i general Borzov sedoše na dve prazne stolice ispred auditorijuma i sastanak zvanično otpoče. Nikol upravi pokazivač prema jednoj tastaturi koja se nalazila uz mali podijum i u prednjem delu prostorije pojavi se, kao trodimenziona holografska slika, šaroliki muški model ljudskog kardiovaskularnog sistema u prirodnoj veličini, sa venama označenim plavom bojom i arterijama crvenom. Sićušni beli markeri koji su kružili u krvnim sudovima ukazivali su na pravac i stopu protoka krvi. "Medicinsko veće MSA tek je prošle nedelje konačno odobrilo nove Hakamacuove sonde kao glavni zdravstveni monitorski sistem u okviru misije", poče da objašnjava Nikol. "Ovo odobrenje izdato je u poslednji čas kako bi mogli valjano da budu provereni rezultati ispitivanja stresa, u okviru kojih je novim sondama naloženo da dejstvuju u širokom rasponu nenormalnih situacija. Čak i pod tim ekstremnim uslovima nije ustanovljen ni kod jednog od ispitanika nikakav znak aktiviranja mehanizma odbacivanja.
   Imamo sreće što ćemo biti u prilici da koristimo ovaj sistem, budući da će to olakšati život kako meni, kao sanitetskom oficiru, tako i svima vama. Tokom misije vi nećete biti podvrgavani rutinskim tehnikama koje predviđaju razna ubrizgavanja ili skeniranja i koje su korišćene u prethodnim projektima. Ove nove sonde biće ubrizgane jednom, najviše dva puta tokom naše stodnevne misije i njih ne treba menjati."
   "Kako su rešeni dugoročni problemi odbacivanja?" upita jedan lekar iz publike, prekinuvši Nikolinu nit izlaganja.
   "O tome ću iscrpno govoriti na našem stručnom sastanku po podne", uzvrati ona. "Za sada će biti dovoljno da pomenem da, budući da se ključna hemija koja upravlja odbijanjem temelji na četiri ili pet kritičnih parametara, računajući tu kiselost, sonde su optočene hemikalijama koje se prilagođavaju lokalnim hemijskim uslovima na mestu unosa. Drugim rečima, kada jednom sonda stigne na svoje odredište, ona neagresivno ispita svoju novu biohemijsku sredinu, a zatim sama obrazuje tanušni omotač koji biva tako sazdan da je saglasan sa hemijom domaćina, te ga ona stoga ne odbacuje.
   Ali otišla sam mnogo unapred", reče Nikol, okrenuvši se prema velikom modelu koji je prikazivao protok krvi u ljudskom biću. "Porodica sondi biće uneta ovde, u levoj ruci, a pojedinačni monitori razići će se prema unapred utvrđenim programima vođenja do trideset dva određena mesta u telu. Tu će se ugnezditi u tkivu domaćina." Unutrašnjost holografskog modela ožive na njene reči i prisutni stadoše da posmatraju kako se trideset dve trepćuće tačke kreću iz leve ruke po celom telu. Četiri su otišle u mozak, tri u srce, četiri u glavne žlezde endokrinog sistema, a preostali dvadeset jedan monitor smestio se po odabranim mestima i organima u rasponu od očiju do prstiju na rukama i nogama.
   "Svaka sonda sadrži niz mikroskopsih senzora kojima se ispituju značajni parametri zdravlja, kao i složen registracioni sistem koji najpre uskladištuje, a zatim emituje snimljene informacije po prijemu odgovarajuće komande iz skenera. U praksi, trebalo bi da skeniram svakog od vas i uskladištim zdravstvene telemetrijske podatke jednom dnevno, ali rekorderi mogu da obrade podatke i iz četiri dana, ukoliko se pokaže potrebno." Nikol zastade i osmotri publiku. "Ima li nekih pitanja?" upita ona.
   "Ima", oglasi se iz prvog reda Ričard Vejkfild. "Jasno mi je kako ovaj sistem sakuplja bilione bita podataka. Ali to je ono lakše. Ne postoji način na koji ti ili bilo koje drugo ljudsko biće može pregledati sve te informacije. Kako će podaci biti sintetisani ili analizirani da se može ustanoviti da li se događa nešto nepravilno?"
   "Ti baš umeš da daš šlagvort, Ričarde", osmehnu se Nikol. "Upravo sam o tome nameravala nešto da kažem." Ona podiže neki mali, pljosnat, tanki predmet sa tastaturom. "Ovo je standardni programabilni skener koji omogućava da se registrovane informacije ispitaju na mnoštvo različitih načina. Mogu da pozovem punu memoriju iz bilo kog ili iz svih kanala, ili mogu da naložim prenos jedino podataka upozorenja..."
   Nikol primeti izraz zbunjenosti na mnogim licima u publici. "Biće, izgleda, bolje da ovo još jednom objasnim", reče ona. "Svako merenje koje vrši bilo koji instrument ima neki očekivani raspon veličina - raspon koji će, razume se, varirati od osobe do osobe - kao i znatno veći tolerancioni raspon čija je svrha da se ustanovi pojava prave opasnosti. Ako neko posebno merenje iziđe iz očekivanog raspona, ono biva uneto u fajl upozorenja i taj kanal biva označen alarmnim identifikatorom. Jedna od mogućnosti koju imam u radu sa skenerom jeste da dobijem samo te liste upozorenja. Ako se neki kosmonaut dobro oseća, sve što ja treba da uradim jeste da proverim da li je nešto uneto u bafer upozorenja."
   "Ali ako se javi merna vrednost izvan tolerancionog raspona", umeša se Janoš Tabori, "onda se stvari menjaju. "Monitor uključuje svoj odašiljač za slučaj opasnosti i koristi svu unutrašnju energiju da emituje zvučni signal koji zvuči zastrašujuće. Znam to. To mi se dogodilo tokom jednog kratkog testa, da bi se na kraju ispostavilo da su posredi bile neodgovarajuće tolerancione vrednosti. Pomislio sam da umirem." Janoš je bio rezervni sanitetski oficir. Njegov komentar izazvao je opšti smeh. Predstava o malom Janošu koji se šeta unaokolo, emitujući prodoran pisak, uistinu je bila smešna.
   "Nijedan sistem nije stopostotno pouzdan", nastavi Nikol, "a ovaj je dobar onoliko koliko je dobar i niz zadatih vrednosti koje treba da aktiviraju signale upozorenja i opasnosti. Jasno vam je, dakle, zašto su od suštinske važnosti kalibracioni podaci. Krajnje pomno smo izučili medicinske istorije svih vas i uneli početne vrednosti u monitore. Ali moramo da vidimo stvarne rezultate koje ćemo dobiti kada vam sonde budu unete u tela. To je i razlog što smo se danas okupili. Unećemo vam niz sondi danas, pratićemo šta će se dogoditi tokom četiri završna simulaciona vežbanja koja počinju u četvrtak, a onda ćemo ažurirati aktivirajuće vrednosti, ukoliko bude potrebno, pre stvarnog lansiranja."
   Usledilo je nevoljno komešanje kosmonauta pri pomisli na to kako im se majušne medicinske laboratorije unedogled ubrizgavaju u telo. Bili su navikli na redovne pregledne sonde koje su im smeštane u tela da bi se pribavile neke posebne informacije, kao što je količina pločica koje zakrčuju arterije, ali te sonde uvek su bile privremene. Pomisao na stalnu elektronsku invaziju bila je, u najmanju ruku, uznemirujuća. General Majkl O'Tul postavi dva pitanja koja su se većini članova posade motala po glavi.
   "Nikol", upita on na svoj uobičajen prostodušan način, "možeš li nam reći kako ćeš ustanoviti da su sonde uistinu stigle na pravo mesto. I nešto još važnije: šta ako se neka od njih pokvari?"
   "Razume se, Majkl", uzvrati ona predusretljivo. "Ne zaboravi da će te stvarčice biti i u meni, tako da se pitanje odnosi i na mene lično." Nikol de Žardan imala je oko trideset pet godina. Koža joj je bila blistava, bakarno smeđa, oči mrke, u obliku badema, a kosa raskošna, jantarno crna. Zračila je nesumnjivim samopouzdanjem koje se ponekad tumačilo kao nadmenost. "Nećete izići iz klinike danas pre no što proverimo da se sve sonde nalaze na pravom mesatu", nastavi ona. "Sudeći na osnovu našeg skorašnjeg iskustva, kod jednog ili dvoje među vama može se dogoditi da neki monitor skrene sa kursa. Pomoću laboratorijske opreme biće sasvim lako ući mu u trag, a zatim uputiti prioritetne naredbe neophodne da se on vrati na ispravnu tačku.
   Što se tiče eventualnog kvara, postoji više nivoa zaštite od neispravnog funkcionisanja. Pre svega, svaki monitor proverava svoju bateriju senzora više od dvadeset puta dnevno. Čim neki instrument ne prođe ovaj test, izvršni softver u njegovom monitoru trenutno ga isključuje. Osim toga, svaki blok sondi biva dva puta dnevno podvrgnut potpunom i strogom samotestiranju. Zakazivanje na samotestiranju jedan je od mnoštva uslova koji izazivaju da monitor počne da luči hemikalije što izazivaju samouništenje; ono što preostane, telo na kraju bezopasno apsorbuje. Osim ako ne podlegnete hipohondriji, ostaje vam da nam verujete da smo strogo proverili sve moguće kvarove na ispitanicima tokom poslednjih godinu dana."
   Nikol završi izlaganje i ostade nekoliko trenutaka u tišini pred slušaocima. "Ima li pitanja" upita najzad, a zatim, posle nekoliko sekundi oklevanja, nastavi: "Dobro, onda mi je potreban dobrovoljac koji će doći ovde, pokraj robotske bolničarke, da primi sonde. Meni su one već ubrizgane i proverene prošle nedelje. Ko je, dakle, sledeći?"
   Franćeska ustade. "U redu, počećemo sa lepom sinjorom Sabatini", reče Nikol. Ona domahnu članovima televizijske ekipe. "Upravite kamere prema simulacionom tragaču. Biće to i te kakva predstava kada se ove elektronske bube razmile kroz krvotok."
   

9. DIJASTOLIČKA NEPRAVILNOST
   Kroz prozor Nikol je jedva mogla da razabere sibirska snežna polja pri difuznoj decembarskoj svetlosti. Prostirala su se na više od petnaest hiljada stopa ispod nje. Supersonični avion sada je usporavao, skrenuvši na istok, prema Vladivostoku. Nikol zevnu. Posle samo tročasovnog sna moraće da ulaže celog dana silan napor da joj telo ostane budno. U Japanu je bilo već skoro deset ujutro, dok je kod kuće, u Bovoau, u dolini Loare nedaleko od Tura, njena kćer Ženevjev i dalje imala još puna četiri sata sna pre no što je budilnik probudi u sedam časova.
   Video monitor na stražnjem delu sedišta ispred Nikol automatski se uključio i podsetio je da je do sletanja u transportni centar Kansai ostalo još samo petnaest minuta. Ljupka Japanka na ekranu preporučila je da je upravo sada zgodan trenutak da se naprave ili potvrde rezervacije za dalji prevoz i smeštaj. Nikol uključi komunikacioni sistem u svom sedištu i pred njom se pojavi tanak pravougaoni poslužavnik sa tastaturom i malim ekranom. Bilo joj je potrebno manje od minuta da se pobrine kako za prevoz vozom do Kjotoa, kao i za potonji prevoz gradskom železnicom do hotela. Sve troškove platila je svojom Opštom kreditnom karticom, pošto se prethodno identifikovala navođenjem majčinog devojačkog imena: Anavi Tiaso. Kada je završila, sa ivice poslužavnika izišao je mali odštampani raspored na kome su pored oznaka njenog voza i kompozicije gradske železnice bila navedena još vremena polaska i trajanja vožnje (u hotel će stići u 11,14 po japanskom vremenu).
   Dok se avion spremao za spuštanje, Nikol poče da razmišlja o razlozima za ovo iznenadno putovanje na kome je prevalila gotovo trećinu puta oko Zemljine kugle. Pre samo dvadeset četiri časa planirala je da ovaj dan provede u kući, obavljajući neki kancelarijski posao pre podne, dok bi se po podne posvetila Ženevjev kojoj bi pomagala u učenju jezika. Bio je to početak prazničkog raspusta za kosmonaute i, izuzme li se ona glupa proslava u Rimu na kraju godine, Nikol je trebalo da bude slobodna sve do osmog januara kada je morala da se javi na NZO-3. Ali dok je prethodnog jutra sedala u svojoj radnoj sobi, rutinski proveravajući biometrijske snimke sa završnog niza simulacija, Nikol je uočila jednu neobičnu pojavu. Proučavala je podatke vezane za rad srca i krvi pritisak Ričarda Vejkfilda za vreme jednog testa sa promenljivom gravitacijom i nikako nije uspevala da protumači povećanje broja otkucaja koje se iznenada pojavljivalo. Odlučila je da ove podatke uporedi sa podrobnom biometrijom srca dr Takagišija, budući da je on bio izložen istom fizičkom naporu kao i Ričard u vreme kada mu se puls naglo ubrzao.
   Ono što je otkrila kada je ispitala ceo blok informacija vezan za rad Takagišijevog srca još ju je više iznenadilo. Dijastoličko širenje japanskog profesora bilo je, izvan svake sumnje, nepravilo, čak možda patološko. Ali sonda nije uputila nikakve znake upozorenja niti su bili alarmirani kanali sa podacima. Šta se to događalo? Da li je ustanovila nesavršenost Hakamacuovog sistema?
   Posle jednočasovnog detektivskog posla pojavile su se nove neobičnosti. Takagišijev problem ispoljio se u četiri zasebna navrata tokom simulacija. Abnormalno ponašanje bilo je sporadično i javljalo se na mahove. Ponekad se izuzetno duga dijastola, koja je podsećala na ventilski problem tokom punjenja srca krvlju, ne bi javljala punih trideset osam časova. Činjenica, međutim, da je do ove nepravilnosti došlo u četiri različita navrata ukazivala je na to da je posredi, sasvim izvesno, neka abnormalnost.
   Ono što je zbunilo Nikol nisu bili sami sirovi podaci - već zakazivanje sistema koji je trebalo da aktivira odgovarajući alarm kada se pojave krajnje nepravilni nalazi. Deo analize koju je preduzela bilo je pomno ispitivanja Takagišijeve medicinske istorije, pri čemu je posebnu pažnju obratila na kardiološki izveštaj. Tu nije bilo ni pomena o nekoj abnormalnosti, tako da je ona na kraju uverila sebe da je kod Takagišija reč o neispravnom senzoru, a ne o medicinskom problemu.
   Da je sistem radio isravno, zaključila je ona, pojava duge dijastole odmah bi monitor rada srca izvela iz očekivanog raspona veličina, što bi uključilo alarm. Ali to se nije dogodilo. Ni prvi put ni naredni. Da li je moguće da je ovde posredi dvostruka greška? Ako je tako, kako je onda sonda i dalje prolazila na samoproveravanju?
   Nikol je u prvi mah pomislila da pozove jednog od svojih asistemata iz medicinskog odeljenja MSA kako bi se konsultovala oko anomalije koju je uočila, ali je umesto toga odlučila da telefonira dr Hakamacuu u Japan, prisetivši se da je osoblje MSA zbog praznika odsutno. Taj telefonski razgovor potpuno ju je pomeo. On joj je bez oklevanja kazao da pojava koju je uočila ima svoj uzročnik u pacijentu, odnosno da nikakva kombinacija zakazivanja delova sonde nije mogla da dovede do tako neobičnih ishoda. "Ali zašto se onda ništa nije pojavilo u fajlu upozorenja?" upitala je ona japanskog dizajnera elektronike.
   "Zato što nije došlo do izlaska iz očekivanog raspona veličina", uzvratio je on samouvereno. "Mora da je, iz nekog razloga, kod ovog kosmonauta unet izuzetno širok očekivani raspon. Da li ste proverili njegovu medicinsku istoriju?"
   Kasnije tokom razgovora, kada je Nikol kazala dr Hakamacuu da se neočekivani podaci odnose na sonde u telu jednog njegovog zemljaka, kosmonauta-naučnika Takagišija, obično uzdržan inženjer uzbuđeno je uzviknuo u telefon: "Odlično", kazao je on. "Onda ću moći da misteriju odmah odgonetnem. Stupiću u vezu sa Takagišijem preko univerziteta Kjoto i obavestiću vas o tome šta sam ustanovio."
   Tri časa kasnije na Nikolinom video monitoru pojavilo se smrknuto lice dr Šigerua Takagišija. "Gospođo de Žardan", reče on veoma učtivo, "čujem da ste razgovarali sa mojim kolegom, Hakamacu-sanom, o rezultatima mojih biometrijskih merenja za vreme simulacija. Da li biste bili ljubazni da i meni objasnite šta se ustanovili?"
   Nikol je izložila sve informacije do kojih je došla svom kolegi-astronautu, ne prikrivši ništa i izloživši svoje lično uverenje da je izvor pogrešnih podataka bila neispravna sonda.
   Posle Nikolinog objašnjenja usledila je duga tišina. Konačno, zabrinuti japanski naučnik ponovo se oglasio: "Hakamacu- san upravo me je posetio ovde na univerzitetu i proverio sondu koja se nalazi u meni. Izvestiće vas da nije ustanovio nikakve probleme sa svojom elektronikom." Takagiši je ponovo zastao, kao da se duboko zamislio. "Gospođo de Žardan", reče joj on nekoliko sekundi kasnije, "želeo bih da vas zamolim za jednu uslugu. Za mene je to stvar od izuzetne važnosti. Da li biste možda mogli da me posetite u japanu u najskorijoj budućnosti? Voleo bih da nasamo razgovaram sa vama i da vam objasnim nešto što bi moglo da ima veze sa mojim nepravilnim biometrijskim podacima."
   Na Takagišijevom licu stajao je izraz ozbiljnosti koji Nikol nije mogla ni da previdi niti da pogrešno protumači. On joj je, očigledno, uputio vapaj za pomoć. Ne postavivši više nijedno pitanje, ona se odmah saglasila sa predlogom da ga poseti. Nekoliko minuta kasnije rezervisala je mesto na noćnom supersoničnom letu iz Pariza za Osaku.
   "Nijednom nije bombardovan za vreme velikog rata sa Amerikom", reče Takagiši, pokazavši prema gradu Kjotou koji se pružao pod njima, "a gotovo i da nije pretrpeo nikakvu štetu kada su razbojnici preuzeli vlast tokom sedam meseci 2141. Priznajem da robujem predrasudama", dodade on uz osmeh, "ali za mene je Kjoto najlepši grad na svetu."
   "Mnogi moji zemljaci imaju isto mišljenje o Parizu", uzvrati Nikol. Ona se čvršće obavi kaputom. Vazduh je bio hladan i vlažan. Izgledalo je kao da će svakog trenutka početi da pada sneg. Pitala se kada će joj kolega početi da priča o onome zbog čega je došla ovamo. Nije prevalila pet hiljada milja radi jednog razgledanja grada, iako je morala da prizna da hram Kiomizu, smešten među stablima na obronku brda okrenutom prema gradu, uistinu predstavlja veličanstveno mesto.
   "Hajdemo na čaj", reče Takagiši. Poveo ju je do jedne u nizu prostorija za pijenje čaja koje su opasivale središnji deo drevnog budističkog hrama. Sada će mi, reče Nikol u sebi, uzdržavši se od zevanja, najzad kazati šta je posredi. Takagiši ju je čekao u hotelu kada je stigla. Predložio joj je da nešto pojede i malo odspava pre no što se on vrati. Došao je po nju u tri po podne i doveo ju je pravo u hram.
   Nasuo je gust japanski čaj u dve šolje i sačekao da ga Nikol proba. Topla tečnost zagrejala joj je usta, premda joj se gorak ukus nije mnogo dopao. "Gospođo", poče Takagiši, "nesumnjivo se pitate zašto sam vas zamolio da hitno dođete čak u Japan. Vidite...", govorio je lagano ali odlučno, "...ceo život sam sanjao o tome da će se za moga veka možda još jedna letelica Rama pojaviti u Sunčevom sistemu. Tokom studija na univerzitetu kao i tokom mnogih potonjih godina istraživanja pripremao sam se samo za taj događaj, povratak Ramanaca. Tog martovskog jutra 2197, kada me je Alester Mur pozvao da me izvesti da najnoviji snimci sa Ekskalibura svedoče o tome da nam stiže novi vanzemaljski posetilac, gotovo sam zaplakao od radosti. Odmah mi je bilo jasno da će MSA uputiti misiju u susret gostima iz svemira - i odlučio sam da uzmem udela u njoj."
   Japanski naučnik otpi malo čaja i baci pogled na levu stranu, ka negovanim zelenim stablima i padinama povrh grada. "Dok sam bio dečak", nastavi on na svom odmerenom, jedva čujnom engleskom, "uspinjao bih se ovim brdima za vedrih noći i zurio u nebo, tragajući za domom te naročite inteligencije što je sazdala neuporedivu džinovsku mašinu. Jednom sam pošao za ocem; šćućurili smo se na hladnom noćnom vazduhu, posmatrajući zvezde, dok mi je on pričao kako je bilo u njegovom selu za vreme susreta sa prvim Ramom dvanaest godina pre mog rođenja. Poverovao sam te noći...", on se okrenu i pogleda Nikol koja je ponovo razabrala strast u njegovim očima, "...a verujem još i danas, da postoji neki razlog za tu posetu, neka svrha pojave tog čudesnog svemirskog broda. Proučio sam sve podatke vezane za prvi susret, nadajući se da ću pronaći ključ objašnjenja njegovog dolaska. Ništa nije bilo definitivno. Postavio sam nekoliko teorija o Rami, ali ni za jednu od njih nema dovoljno dokaza."
   Takagiši ponovo zastade da bi otpio malo čaja. Dubina osećanja koja je ispoljavao iznenadila je i očarala Nikol. Sedela je strpljivo, ne govoreći ništa, i čekala da on nastavi. "Znao sam da imam dobrih izgleda da budem odabran kao kosmonaut", reče on, "ne samo zbog radova koje sam objavio, računajući tu i Atlas, već i zato što je jedan od mojih bliskih saradnika, Hisabori Akita, bio japanski predstavnik u izbornom veću. Kada je broj naučnika koji su ostali u konkurenciji sveden na osam, među kojima sam bio i ja, Akita-san mi je nagovestio da su dva najizglednija kandidata Dejvid Braun i ja. Setićete se da do tada još nisu preduzeti nikakvi fizički pregledi.
   Tako je, priseti se Nikol. U uži izbor za posadu ušlo je četrdeset osam kandidata i svi smo odvedeni u Hajdelberg na medicinska ispitivanja. Nemački lekari insistirali su da svako od odabranih mora da zadovolji sve postavljene medicinske kriterijume. Prvu pregledanu grupu sačinjavali su diplomci Akademije. Petoro od njih dvadeset nije prošlo. Uključujući tu i Alana Blamona.
   "Kada je vaš zemljak Blamon, koji je već učestvovao u šest velikih misija što ih je priredila MSA, ispao iz konkurencije zbog beznačajnog šuma na srcu - a veće za izbor kosmonauta potom podržalo doktore tako što nije uvažilo njegovu žalbu - mene je potpuno obuzela panika." Ponosni japanski fizičar sada je gledao Nikol pravo u oči, preklinjući je za razumevanje. "Pobojao sam se da ću izgubiti najznačajniju priliku moje karijere zbog sitnog fizičkog problema koji ranije ni na koji način nije uticao na moj normalan život." Zastao je kako bi pažljivo odabrao reči. "Znam da je ono što sam učinio bilo pogrešno i nečasno, ali u to vreme sam uveravao samoga sebe da je ispravno, da nikako ne smem dopustiti skupini maloumnih lekara, koji za merilo zdravlja uzimaju samo numeričke vrednosti, da me liše prilike da odgonetnem najveću tajnu u istoriji čovečanstva."
   Dr Takagiši ispričao je preostali deo priče bez ulepšavanja ili upadljivih izliva osećanja. Strast koja bi povremeno izbila na površinu tokom razgovora o Ramancima sada je zgasla, a njegov jednolični recital postao je otresit i čist. Objasnio je kako je ulagivanjem naveo porodičnog lekara da krivotvori njegovu medicinsku istoriju i da mu da naročiti medikament koji će sprečiti ispoljavanje njegove dijastoličke nepravilnosti tokom dvodnevnog fizičkog pregleda u Hajdelbergu. Iako je postojao izvestan rizik da upotreba tog medikamenta izazove veoma opasna prateća dejstva, sve je ipak ispalo po planu. Takagiši je prošao rigorozna fizička ispitivanja i konačno je bio odabran kao jedan od dvoji naučnika u misiji, zajedno sa dr Dejvidom Braunom. Više uopšte nije razmišljao o ovom medicinskom problemu sve do pre otprilike tri meseca, kada je Nikol prvi put objasnila kosmonautima da planira da preporuči upotrebu Hakamacuovog sistema sondi tokom misije umesto standardnog sistema jednonedeljnog skeniranja sondama.
   I tako si nekako sklopio pogodbu sa Hakamacuom, nastavi Nikol priču u sebi. Sa njegovom punom upućenošću ili bez nje. Uneli ste takav očekivani raspon veličina koji ne bi reagovao na tvoju abnormalnost. Nadao si se da niko ko vrši analizu testova neće preduzeti puno biometrijsko proveravanje. Sada joj je postalo jasno zašto ju je tako hitno pozvao u Japan. A žališ da ja sačuvam tvoju tajnu.
   "Vatakuši no dorio va, vakarimas", reče učtivo Nikol, prešavši na japanski kako bi pokazala naklonost prema kolegi u nevolji. "Vidim da ste zbog ove stvari na velikoj muci. Ne morate mi podrobno objašnjavati kako ste izveli stvar sa Hakamacuovim sondama." Zastala je, posmatrajući kako mu napetost popušta na licu. "Ali ako vas dobro razumem, vi želite da ja postanem saučesnik u vašoj obmani. Jasno vam je, razume se, da ne mogu čak ni da uzmem u obzir mogućnost očuvanja vaše tajne ako ne postanem potpuno uverena da vaš sitan fizički problem, kako ste ga nazvali, nikako ne ugrožava misiju. U protivnom, bila bih prisiljena..."
   "Gospođo de Žardan", prekide je Takagiši, "u celosti uvažavam vaš stav. Nikada - nikada - vas ne bih zamolio da prenebregnete moju srčanu nepravilnostu ukoliko se ne složite da je u pitanju uistinu beznačajan problem." Posmatro ju je u tišini nekoliko sekundi. "Kada me je Hakamacu sinoć pozvao", nastavi on tiho, "u prvi mah sam pomislio da sazovem konferenciju za štampu i da odustanem od učešća u projektu. Ali dok sam razmišljao o tome kako da izložim ovo odustajanje, pred očima mi je neprekidno bio lik profesora Brauna. On je sjajan čovek, moj američki parnjak, ali je, prema mom mišljenju, takođe odveć uveren u vlastitu nepogrešivost. Najbolja zamena za mene bio bi profesor Volfgang Hajnrih iz Bona. On je objavio više valjanih radova o Rami, ali i on, kao i Braun, veruje da su ove nebeske posete samo slučajni događaji, bez ikakve stvarne veze sa nama ili sa našom planetom." Silina i strast ponovo su mu zračili iz očiju. "Ne mogu da odustanem sada. Osim ako ne budem imao drugog izbora. I Braunu i Hajnrihu može da promakne ključ cele stvari."
   Iza Takagišija, na stazi koja je vodila ka glavnoj drvenoj zgradi hrama, žustrim korakom promakla su tri budistička sveštenika. Uprkos studeni, bili su lako odeveni u uobičajene crnosive odore, a na nogama su imali samo sandale. Japanski naučnik predložio je Nikol da ostatak dana provedu u ordinaciji njegovog ličnog lekara, gde mogu da prouče njegovu potpunu, necenzurisanu medicinsku istoriju koja se vodi još od detinjstva. Ukoliko to bude želela, dodao je on, daće je memorijsku kocku sa podacima u kojoj su spremljene sve informacije koje može poneti sa sobom u Francusku i tamo ih natenane proučiti.
   Nikol, koja je pomno slušala Takagišija skoro pun sat, načas je upravila pažnju na trojicu sveštenika koji su se sada svrhovito uspinjali stepeništem u daljini. Oči su im tako vedre, pomisli ona. Životi su im tako lišeni protivurečnosti. Jednoumlje može biti vrlina. Tada svi odgovori postaju laki. Samo na trenutak obuzela ju je zavist prema sveštenicima i njihovom sređenom načinu bivstvovanja. Zapitala se kako bi oni razrešili nedoumicu sa kojoj ju se suočio dr Takagiši. On ne spada u svemirske kadete, stala je da razmišlja, tako da od njegove uloge kritično ne zavisi uspeh misije. A u izvesnom smislu on je u pravu. Doktori koji su sarađivali na projektu uistinu su bili odveć strogi. Nipošto nije trebalo da diskvalifikuju Alena. Bilo bi sramota ako...
   "Daijobu", reče ona pre no što je on završio da govori. "Poći ću sa vama do vašeg lekara i ako ne budem ustanovila ništa što bi mi smetalo, poneću ceo dosje sa sobom kako bih ga proučila tokom praznika." Takagišijevo lice se ozari. "Ali moram vas ponovo upozoriti", dodade ona, "da ću smesta zatražiti da podnesete ostavku ako u vašoj medicinskoj istoriji bude bilo šta sumnjivo ili ako se javi i najmanji nagoveštaj da ste pokušali da prikrijete neku informaciju od mene."
   "Hvala vam, velika vam hvala", uzvrati dr Takagiši, ustavši i klanjajući se svojoj koleginici. "Velika vam hvala", ponovi on.
   

10. KOSMONAUT I PAPA
   General O'Tul nije spavao više od dva sata ukupno. Udruženo dejstvo uzbuđenja i vremenske razlike držalo mu je um aktivnim cele noći. Proučavao je ljupki bukoliki mural na zidu naspram postelje u svojoj hotelskoj sobi, dva puta prebrojavši sve životinje. Na žalost, posle oba brojanja i dalje je ostao potpuno budan.
   Duboko je udahnuo vazduh, ponadavši se da će mu to pomoći da se opusti. Odakle sva ova nervoza? - upita se on. Pa, on je čovek kao i svi ostali na licu zemlje. Doduše, ne sasvim. O'Tul se uspravi na stolici i osmehnu. Bilo je deset ujutro, a on je sedeo u jednom malom predvorju u Vatikanu. Predstojala mu je privatna audijencija kod Hristovog namesnika, pape Jovana-Pavla V.
   Tokom detinjstva Majkl O'Tul često je maštao o tome da jednoga dana postane prvi severnoamerički papa. "Papa Majkl" - tako je nazivao sebe za dugih nedeljnih popodneva dok se u osami upućivao u katehizam. Dok je u nedogled ponavljao reči lekcije, smeštajući ih u pamćenje, zamišljao je sebe, kroz možda pedeset godina, kako nosi svešteničku odori i papski prsten, držeći misu za hiljade vernika u velikim crkvama i na stadionima sveta. Nadahnjivao bi uboge, beznadežne, potlačene. Pokazivao bi im put, koji bi im Bog odredio, u bolji život.
   Kao mladić, Majkl O'Tul voleo je da se upućuje u sve oblasti, ali tri stvari naročito su podsticale njegovu znatiželju. Nikako nije uspevao dovoljno da se načita o religiji, istoriji i fizici. Njegov okretan um uspevao je nekako da uspostavlja mostove među tim različitim disciplinama. Nikada mu nije smetalo to što su epistemologije religije i fizike međusobno udaljene punih sto osamdeset stepeni. Majkl O'Tul uspevao je uvek da se razabere u tome na koja pitanja u životu odgovor treba da pruži fizika, a na koja religija.
   Sva tri njegova omiljena predmeta razmatranja sticala su se u izučavanju Postanja. Bio je to, uostalom, početak svega, uključujući tu religiju, istoriju i fiziku. Kako je došlo do Postanja? Da li je Bog, u svojstvu glavnog sudije, dao znak za početak Vaseljene pre osamnaest milijardi godina? Nije li on bio taj koji je pružio podsticaj za kataklizmičku eksploziju poznatu kao Veliki Prasak koja je iz energije stvorila svekoliku materiju? Nije li on predvideo da će oni prvobitni, drevni vodonikovi atomi srasti u džinovske gasne oblake, a zatim kolapsirati pod dejstvom gravitacije i postati zvezde u kojima će biti proizvedene osnovne hemijske gradivne opeke života?
   Postanje nikada nije prestalo da me očarava, reče O'Tul u sebi dok je čekao da bude primljen u audijenciju kod pape. Kako se sve to zbilo? Kakav je smisao ovog posebnog niza događaja? Prisetio se pitanja koja je kao tinejdžer postavljao sveštenicima. Biće da sam odlučio da ne postanem sveštenik zato što bi mi to ograničilo pristup naučnoj istini. Crkva se nikada nije osećala lagodno kao ja kada je posredi prividna nesaglasnost između Boga i Ajnštajna.
   Jedan američki sveštenik iz vatikanskog ministarstva spoljnjih poslova čekao ga je sinoć u hotelu kada se vratio iz celodnevnog razgledanja Rima. Sveštenik se predstavio i stao da se naširoko izvinjava što nije uzvratio na pismo koje mu je general O'Tul uputio novembra iz Bostona. To bi "olakšalo proces", primetio je uzgred sveštenik, da je general naglasio u svom pismu da je on nije bilo koji general O'Tul, već jedan od članova misije "Njutn". U svakom slučaju, nastavio je sveštenik, u zgusnutom programu pape pronađen je slobodan termin i sveti otac će sa radošću primiti O'Tula sutra ujutro.
   Kada su se otvorila vrata koja su vodila u papine službene odaje, američki general je nagonski ustao. Sveštenik sa kojim se sinoć upoznao ušao je u predvorje, delujući veoma nervozno, i žurno se rukovao sa O'Tulom. Obojica su uputila pogled prema vratima gde je papa, odeven u svoju uobičajenu belu odoru, završavao razgovor sa jednim od ljudi iz svoje svite. Jovan-Pavle V stupio je potom u predvorje, sa prijatnim osmehom na licu, i pružio ruku O'Tulu. Kosmonaut se automatski spustio na koleno i poljubio papski prsten.
   "Sveti oče", promrmlja on, zbunjen uzbuđenim dobovanjem vlastitog srca, "hvala vam što ste me primili. Za mene je to uistinu velika čast."
   "Čast je i za mene", uzvrati papa na engleskom sa blagim stranim naglaskom. "Sa velikim zanimanjem pratio sam delatnosti vas i vaših kolega."
   On napravi gest rukom prema O'Tulu i američki general krenu za poglavarom crkve u jednu veliku radnu prostoriju sa visokom tavanicom. Na jednom kraju sobe stajao je veoma veliki, tamni, drveni pisaći sto, povrh koga je visio portret u prirodnoj veličini Jovana-Pavla IV, čoveka koji je postao papa tokom najmračnijih dana Velikog Haosa, pruživši potom kako svetu tako i crkvi dvadeset godina energičnog i nadahnjujućeg vođenja. Nadareni Venecuelanac, pesnik i istoričar po struci, pokazao je svetu između 2139. i 2158. u kojoj meri organizovana crkva može da bude pozitivna snaga u vremenu kada su se rušile doslovce sve druge institucije, lišene stoga sposobnosti da pruže bilo kakvu pomoć u nevolji pometenim masama.
   Papa sede na jedan kauč i pokaza O'Tulu da se smesti pokraj njega. Američki sveštenik iziđe iz prostorije. Ispred O'Tula i pape stajali su veliki prozori što su gledali na balkon koji se nalazio dvadesetak stopa povrh vatikanskih vrtova. O'Tul je u daljini mogao da razabere vatikanski muzej u kome je proveo prethodno popodne.
   "Napisali ste u vašem pismu", reče sveti otac, ne pomažući se nikakvim beleškama, "da postoje neke stvari teološke prirode o kojima biste voleli da porazgovarate sa mnom. Pretpostavljam da te stvari stoje u vezi sa vašom misijom."
   O'Tul osmotri sedamdesetogodišnjeg Španca koji je bio duhovni vođa jedne milijarde katolika. Papina koža bila je maslinaste boje, imao je oštre crte lica, a gusta crna kosa bila mu je već poprilično osedela. Njegove smeđe oči bile su meke i bistre. On zacelo ne gubi vreme, pomisli O'Tul, prisetivši se članka u katoličkom časopisu u kome je jedan od vodećih kardinala u upravi Vatikana hvalio Jovana-Pavla V zbog njegove poslovne delotvornosti.
   "Da, sveti oče", uzvrati O'Tul. "Kao što znate, uskoro treba da se otisnem na putovanje koje je od najvećeg značaja za čovečanstvo. Kao katolik, suočen sam sa nekim pitanjima za koja sam pomislio da bi mi bilo od pomoći da ih raspravim sa vama." On zastade za trenutak. "Ja svakako ne očekujem da vi imate sve odgovore. Ali možda me malo možete upraviti zahvaljujući vašoj sakupljenoj mudrosti."
   Papa klimnu i sačeka da O'Tul nastavi. Kosmonaut duboko udahnu vazduh. "Ono što me muži jeste problem spasenja, iako podozrevam da je to samo deo jednog većeg problema koji me čeka u nastojanju da izmirim Ramance sa našom verom."
   Papa nabra veđe iz čega O'Tul zaključi da se nije najbolje izrazio. "Uopšte nemam poteškoća", pohita general da objasni, "sa zamišlju o tome da je Bog stvorio Ramance, to je lako pojmiti. Ali da li su se Ramanci kretali sličnom stazom duhovnog razvoja, te su stoga morali, u nekoj tački svoje istorije, takođe da budu iskupljeni, kao i ljudska bića na Zemlji? Ako je uistinu tako, da li je Bog poslao Isusa, ili možda nekog njegovog ramanskog parnjaka, da ih spase od grehova? Da li mi, ljudi, predstavljamo, u tom slučaju, evolucionu paradigmu koja se nebnrojeno puta ponovila širom Vaseljene?"
   Papin osmeh pretvori se gotovo u cerenje. "Zaboga, generale", reče on vedro, "veoma brzo ste projurili preko ogromne intelektualne teritorije. Morate znati da ja nemam spremne odgovore na takva duboka pitanja. Mudre glave crkve već skoro sedamdeset godina zaokupljene su pitanjima što ih je otvorila pojava Rame i, kao što bi se i očekivalo, naša razmatranja pojačana su u poslednje vreme usled otkrića druge svemirske letelice."
   "Ali kakvo je vaše lično uverenje, vaša svetosti?" bio je uporan O'Tul. "Da li su stvorenja koja su sazdala ta dva neverovatna svemirska plovila načinila neki prvobitni greh, te im je stoga takođe bio potreban spasilac negde tokom njihove istorije? Da li je priča o Isusu jedinstvena za nas ovde na Zemlji, ili je to možda samo jedno malo poglavlje u knjizi gotovo beskrajne dužine koja obuhvata sva inteligentna bića i opšti uslov za sticanje spasenja?"
   "Nisam siguran", uzvrati sveti otac posle nekoliko sekundi. "Ponekad mi je gotovo nemoguće da pojmim postojanje drugih inteligencija u bilo kom obliku, tamo, u ostatku Vaseljene. A onda, čim shvatim da ta inteligencija ne bi bila slična nama, počinjem da se borim sa prizorima i prikazama koje mi odvlače misli od teoloških pitanja koja ste vi postavili ovog jutra." Zastao je za trenutak, zadubljen u misli. "Ali uglavnom zamišljam da su i Ramanci u početku morali da steknu neki nauk, da Bog, naime, ni njih nije stvorio savršene, te stoga da je u nekom trenutku u njihovom razvoju On i njima morao poslati Isusa..."
   Papa zastade i pomno se zagleda u generala O'Tula. "Da", nastavi on blago, "rekao sam Isusa. Pitali ste me za moje lično uverenje. Za mene je Isus i istinski spasilac i jedini Božji sin. On će biti taj koji će biti upućen i Ramancima, premda u različitom obličju."
   O'Tulovo lice se ozari pri kraju pontifovog izlaganja. "Slažem se sa vama, sveti Oče", uzvrati on uzbuđeno. "Sve inteligenciju su, dakle, ujedinjene, širom Vaseljene, sličnim duhovnim iskustvom. U jednom sasvim stvarnom smislu, pod pretpostavkom da su Ramanci i Drugi takođe bili spaseni, mi smo svi braća. Uostalom, sazdani smo od istih osnovnih hemikalija. To znači da Raj neće biti obezbeđen samo za ljude, nego će se u njemu naći mesta i za sva ostala bića koja su shvatila Njegovu poruku."
   "Jasno mi je kako ste mogli doći do tog zaključka", odvrati Jovan-Pavle. "Ali on svakako nije opšte prihvaćen. Čak i u krilu crkve ima onih koji sasvim drugačije vide Ramance."
   "Mislite na grupu koja traži potporu u citiranju svetog Mikaela od Sijene?"
   Papa klimnu.
   "Što se mene tiče", reče general O'Tul, "smatram da je njihovo usko homocentrično tumačenje propovedi svetog Mikaela odveć ograničeno. Ustvrdivši da je vanzemaljska letelica mogla biti vesnik, kao Elija ili čak Isaija, koji predskazuje drugi Hristov dolazak, Mikael nije ograničio Ramance samo na tu posebnu ulogu u našoj istoriji, bez ikakve druge funkcije ili postojanja. On je samo objasnio jedno moguće viđenje ovog događaja iz ljudske duhovne perspektive."
   Osmeh se ponovo pojavi na pontifovom licu. "Jasno mi je da ste razmišljanju o svemu ovome posvetili puno vremena i energije. Informacije koje sam dobio o vama bile su samo delimično tačne. U vašem dosjeu pominju se vaša predanost Bogu, crkvi i porodici. Ali malo se pominje vaše živo intelektualno zanimanje za teologiju."
   "Smatram da je ova misija daleko najznačajniji zadatak u mom životu. Želim da budem siguran da ću ispravno služiti i Bogu i čovečanstvu. Pokušavam stoga da se pripravim na svaki mogući način, računajući tu i ustanovljenje da li Ramanci imaju ili nemaju duhovnu komponentu. To bi moglo da ima uticaja na moje delanje u okviru misije."
   O'Tul je zastao nekoliko sekundi, a onda nastavio. "Kad smo već kod toga, vaša svetosti, da li su vaši istraživači došli do bilo kakvog dokaza o mogućoj duhovnosti Ramanaca na osnovu analize prvog susreta sa njima?"
   Jovan-Pavle V odmahnu glavom. "Ne, nisu. Međutim, jedan od mojih najpobožnijih nadbiskupa, čovek čija religijska revnost ponekad zasenjuje njegovu logiku, drži da je strukturni raspored koji je ustanovljen u prvoj ramanskoj letelici - znate, simetrije, geometrijska ustrojstva, čak i sveprisutna shema suvišnosti koja se temelji na broju tri - znamenje hrama. Možda je u pravu. To naprosto ne znamo. Ne raspolažemo nikakvim dokazom o duhovnoj prirodi bića koja su sazdala taj prvi svemirski brod - ali ni protiv nje."
   "Sjajno!" reče general O'Tul. To mi uopšte nije palo na pamet. Zamislite da je letelica uistinu stvorena kao neka vrsta hrama. To bi oborilo Dejvida Brauna." General se nasmeja. "Dr Braun, naime, smatra", objasni on, "da mi, uboga i neznalačka ljudska bića, nemamo nikakvih izgleda da ustanovimo svrhu takvog jednog svemirskog broda, budući da je tehnologija njegovih neimara toliko iznad naše moći poimanja da je uopšte ne bismo mogli shvatiti. Prema njegovom uverenju, svakako da ne može postojati nikakva ramanska religija. On smatra da su Ramanci morali ostaviti za sobom sva sujeverna trabunjanja eonima pre no što su stekli sposobnost da sazdaju jednu tako fantastičnu međuzvezdanu letelicu."
   "Dr Braun je ateist, zar ne?" upita papa.
   O'Tul klimnu. "Otvoreni. Uveren je da svako religijsko razmišljanje ugrožava valjano funkcionisanje mozga. Svako ko se ne slaže sa ovakvim viđenjem za njega je potpuni idiot."
   "A ostali članovi posade? Imaju li i oni tako isključive stavove o ovoj stvari kao dr Braun?"
   On je najneskriveniji ateista, premda podozrevam da Vejkfild, Tabori i Turgenjeva dele slično uverenje. Čudno, ali intuicija mi kaže da u srcu zapovednika Borzova postoji slaba tačka za religiju. To važi za većinu ljudi koji su preživeli Haos. U svakom slučaju, Valerij očigledno uživa u tome da me propituje o mojoj veri."
   General O'Tul zastade za trenutak, upotpunjujući u glavi pregled religijskih uverenja ostalih članova misije "Njutn". "Dve Evropljanke, de Žardanova i Sabatini, nominalno su katolikinje, premda nipošto predane. Admiral Hajlman luteran je za Uskrs i Božić. Takagiši meditira i proučava zen. Ne znam ništa o ostalo dvoje."
   Pontif ustade i priđe prozoru. "Negde tamo jedno neobično i čudesno svemirsko plovilo, koje su sazdala bića sa druge zvezde, hita ka nama. Mi mu upućujemo dvanaestočlanu ekipu u susret." On se okrenu prema generalu O'Tulu. "Taj svemirski brod mogao bi biti Božji glasnik, ali verovatno ćete jedino vi biti u stanju da ga prepoznate kao takvog."
   O'Tul ništa nije uzvratio. Papa se ponovo zagledao kroz prozor, ostavši bez reči skoro pun minut. "Ne, moj sine", reče on konačno blagim glasom, obraćajući se kako samome sebi, tako i generalu O'Tulu. "Nemam odgovore na vaša pitanja. Ima ih samo Bog. Morate se moliti da vam ih obznani kada vam budu potrebni." On se okrenu prema generalu. "Moram vam reći da mi je veoma drago što vas ove stvari tako silno zanimaju. Takođe se uzdam u to da vas je Bog hotimice odabrao za ovu misiju."
   Generl O'Tul je razabrao da se audijencija bliži kraju. "Sveti oče", reče on, "još jednom vam hvala što ste me primili i što ste mi posvetili ovo vreme. Veoma sam počastvovan time."
   Jovan-Pavle V se osmehnu i priđe svom gostu. Zagrlio ga je na evropski način, a zatim otpratio generala O'Tula do vrata koja su vodila iz njegovih radnih odaja.
   

11. SVETI MIKAEL OD SIJENE
   Izlaz iz stanice podzemne železnice nalazio se naspram ulaza u Park međunarodnog mira. Stigavši liftom na gornji nivo, general O'Tul našao se obasjan popodnevnom svetlošću u kojoj se kupalo i svetilište sa kupolom sa njegove desne strane, udaljeno nepunih dve stotine jardi. Sa leve strane, na suprotnoj strani parka, iza kompleksa administrativnih zgrada uzdizao se vrh drevnog rimskog Koloseuma.
   Američki general uputio se žustrim korakom u park, a zatim krenuo desnom stazom koja je vodila do hrama. Obrevši se pokraj jednog ljupkog, malog vodoskoka, koji je sačinjavao deo spomenika posvećenog deci sveta, zastao je načas da bolje osmotri izvajana obličja koja su se tako životno igrala u hladnoj vodi. O'Tul je osećao kako ga prožima silno uzbuđenje. Kakav neverovatan dan, pomisli on. Prvo sam bio primljen u audijenciju kod pape, a sada mi se konačno ukazuje prilika da posetim svetilište svetog Mikaela.
   Kada je Mikael od Sijene proglašen za sveca 2188, pedeset godina po njegovoj smrti (odnosno, što je bilo možda još značajnije, tri godine pošto je Jovan-Pavle V izabran za novog papu), odmah je postignuta opšta saglasnost oko toga da je upravo Park međunarodnog mira savršeno mesto za podizanje velikog svetilišta njemu u počast. Veliki park pružao se od Pjaca Venezija do Koloseuma, obuhvatajući poslednje ostatke starog rimskog foruma koji su nekako preživeli nuklearni holokast. Odabrati pravo mesto za svetilište predstavljalo je delikatan posao. Memorijal petoro mučenika, podignut u počast onim odvažnim muškarcima i ženama koji su se žrtvovali zarad ponovnog uspostavljanja reda u Rimu tokom meseci neposredno po katastrofi, godinama je predstavljao glavnu atrakciju hrama. Postojalo je prilično rasprostranjeno uverenje da se ne sme dopustiti da novi hram svetog Mikaela od Sijene baci u zasenak dostojanstven, otvoren, mermerni pentagon koji je zaposedao jugoistočni ugao parka od 2155.
   Posle obimne rasprave odlučeno je da se svetilište svetog Mikaela smesti na suprotan, severozapadni ugao parka, pri čemu će mu se temelji simbolično naći u samom epicentru nuklearne eksplozije, na samo deset jardi od mesta gde se uzdizao Trajanov stub do časa kada je, pod dejstvom silovite toplote u jezgru plamene kugle, u trenu pretvoren u paru. Prizemlje okruglog svetilišta bilo je potpuno posvećeno meditiranju i bogoštovanju. Postojalo je dvanaest niša ili kapela povezanih sa glavnim brodom, šest sa kipovima i umetničkim delima sa klasičnim rimokatoličkim motivima, dok je preostalih šest izražavalo počast po jednoj od velikih religija sveta. Ova eklektička podela prizemlja hotimice je tako izvedena da se tu osećaju udobno i mnogi nekatolici koji su dolazili u hodočašće u svetilište kako bi iskazali poštovanje uspomeni na voljeg svetog Mikaela.
   General O'Tul nije se dugo zadržao na tom prvom nivou. Klekanuo je i izgovorio molitvu u kapeli svetog Petra, a zatim nakratko osmotrio znameniti drveni kip Bude u kućištu pokraj ulaza, ali kao i većina turista jedva je čekao da vidi freske na prvom spratu. O'Tula je zadivila kako veličina, tako i lepota ovih čuvenih slika istog časa kada je izišao iz lifta. Pravo ispred njega stajao je portret u prirodnoj veličini jedne ljupke osamnaestogodišnjakinje sa dugačkom plavom kosom. Stajala je povijena u jednoj sijenskoj crkvici na Badnje veče 2115, upravo spustivši na hladan kameni pod pletenu korpu u kojoj se, uvijena u ćebe, nalazila beba kovrdžave kosice. Slika je prikazivala noć rođenja svetog Mikaela i bila je prva u nizu od dvanaest fresaka koje su potpuno okruživale unutrašnji deo svetilišta, pričajući svečev životopis.
   General O'Tul prišao je malom kiosku uz lift i iznajmio naročitu emitujuću audio kasetu u trajanju od četrdeset pet minuta. Bila je četvrtastog oblika, osnove deset centimetara, tako da se lako mogla smestiti u džep od kaputa. Uzeo je zatim jedan majušni prijemnik, koji je stajao na raspolaganju, i zakačio ga iza uha. Pošto je na biraču jezika odabrao engleski, pritisnuo je dugme sa natpisom "Uvod" i stao da sluša prijatan glas neke Engleskinje koji je počeo da mu objašnjava ono što će videti.
   "Svaka od dvanaest freski visoka je šest metara", objašnjavala je žena, dok je general proučavao crte lica malog Mikaela na prvoj fresci. "Osvetljenje u sobi predstavlja kombinaciju prirodne svetlosti koja dopire spolja kroz naročite filtre i veštačke rasvete iz elektronske mreže u kupoli. Automatski senzori određuju uslove ambijenta i prave takvu mešavinu prirodne i veštačke svetlosti da je osvetljenje fresaka uvek savršeno.
   Dvanaest panela na ovom nivou odgovaraju nišama u prizemlju. Sam raspored fresaka, koji hronološki prati svečev život, ide u smeru okretanja kazaljki na časovniku. Shodno tome, poslednja slika, koja prikazuje komemoraciju povodom Mikaelovog proglašenja za sveca u Rimu 2188, nalazi se odmah uz onu na kojoj je predočeno njegovo rođenje u sijenskoj katedrali sedamdeset dve godine ranije.
   Freske je projektovala i naslikala ekipa od četiri umetnika, među kojima i majstor Feng Ji iz Kine, koji je iznenada prispeo u proleće 2190. bez prethodne najave. Uprkos činjenici da je izvan Kine veoma malo bilo poznato o njegovom umeću, ostala tri umetnika, Portugalac Roza da Silva, Meksikanac Fernando Lopez i Švajcarac Hans Rajhvajn, bez oklevanja su prihvatili Feng Jia u svoj tim na osnovu izuzetnih skica koje je doneo sa sobom."
   O'Tul se osvrnu po okrugloj prostoriji dok je slušao lirski glas sa kasete. Ovog poslednjeg dana 2199. na prvom spratu svetilišta svetog Mikaela nalazilo se više od dve stotine ljudi, računajući tu i tri grupe turista. Američki kosmonaut sporo je napredovao u kružnom obilaženju, zaustavljajući se pred svakim panelom da bi pažljivo proučio umetničko delo i saslušao izlaganje sa kasete.
   Najvažniji događaji iz života svetog Mikaela bili su podrobno predočeni na freskama. Drugi, treći, četvrti i peti panel prikazivali su njegove dane kao franjevačkog iskušenika u Sijeni, izučavalačko putovanje oko sveta za vreme Velikog Haosa, početak njegovih religijskih delatnosti po povratku u Italiju, kao i Mikealovo korišćenje zaliha kojima je raspolagala crkva u prehrani i smeštanju beskućnika. Šesta slika prikazivala je neumornog sveca u televizijskom studiju, kako prima donaciju od jednog imućnog japanskog poklonika. Tom prilikom je Mikael, koji je govorio osam jezika, u više navrata ponovio svoju poruku o temeljnom jedinstvu svih ljudi, kao i o neophodnosti da imućni vode računa o siromašnijima.
   Sedma freska bila je Feng Jiov prikaz sukoba u Rimu između Mikaela i starog pape na umoru. Bilo je to remek-delo kontrasta. Koristeći blistavo boje i svetlost, slikar je predočio prizor energičnog, ustreptalog mladića, punog života, koga jedan svet nepravedno cenzuriše - i ostarelog prelata koji žudi za tim da svoje poslednje dane proživi u miru i spokoju. Izraz Mikaelovog lica govorio je o dve sasvim različite reakcije na ono što mu je bilo rečeno: bila je tu, s jedne strane, poslušnost prema papi, a s druge, odbojnost prema činjenici da je crkva više držala do stila i reda nego do suštine.
   "Papa je Mikaela poslao u jedan manastir u Toskani", nastavio je audio-vodič, "i upravo se tamo odigrao završni preobražaj njegovog karaktera. Osmi panel prikazuje božansko ukazanje Mikaelu tokom njegove osame. Prema svedočanstvu sveca, Bog mu se obratio u dva navrata: prvi put usred jedne oluje, a drugi put kada se nebom pružala veličanstvena duga. Za vreme duge i silovite oluje Bog mu je, kroz žestoku grmljavinu, obznanio nove 'Zakone života' koje je Mikael potom izložio prigodom uskršnjeg jutrenja u Bolseni. Prilikom druge posete Bog je izvestio sveca da će njegova poruka stići do nakraj duge, kao i da će On 'dati vernima znak' za vreme uskršnje mise.
   Najznamenitije čudo Mikaelovog života, koje je na televiziji imalo prilike da vidi preko milijarda ljudi, predočeno je na devetom panelu. Slika je prikazuje Mikaela kako drži uskršnju misu mnoštvu okupljenom na obala Bolsenskog jezera. Plah prolećni pljusak stuštio se na masu, koja je uglavnom nosila poznate plave odore, osobene za njegove sledbenike. Ali dok je kiša padala svuda oko svetog Mikaela, nijedna kapljica nije nakvasila propovedaonicu ili akustičku opremu koja je korišćena da bi se pojačao njegov glas. Postojani, jarki snop svetlosti sa sunca obasjavao je lice mladog sveca dok je ovaj obznanjivao svetu nove Božje zakone. Upravo je to bio onaj trenutak kada je on nadrastao običnog religijskog vođu..."
   General O'Tul isključi kasetu dok je prilazio desetoj i jedanaestoj slici. Ostatak priče bio mu je poznat. Posle mise u Bolseni Mikaela su ophrvale mnoge nevolje. Život mu se najednom promenio. Za samo dve nedelje većina njegovih dozvola za korišćenje kablovske televizije bila je opozvana. Priče o iskvarenosti i nemoralu među njegovim mladim poklonicima, čiji je broj dostigao na stotine hiljada samo u Zapadnom svetu, nisu silazile sa stubaca štampe. Usledio je jedan pokušaj ubistva, koji je u poslednjem trenutku osujetilo njegovo osoblje. Javili su se takođe neosnovani izveštaji u medijima da je Mikael sebe proglasio za drugog Hrista.
   I tako su te se svetske vođe uplašile. Sve odreda. Postao si pretnja za svakoga među njima sa svojim zakonima života. A nikada nisu shvatili šta si podrazumevao pod konačnom evolucijom. O'Tul se zaustavi pred desetom freskom. Bio je to prizor koji je znao napamet. Gotovo svaka obrazovana osoba na svetu takođe bi ga odmah prepoznala. Televizijski snimak poslednjih sekundi pre no što je eksplodirala bomba terorista prikazivan je svake godine 28. juna, prvog dana svetkovine svetog Petra i svetog Pavla i godišnjice onog dana kada su Mikael Balatrezi i gotovo milion drugih ljudi u trenu nestali u Rimu tog kobnog, ranog, letnjeg jutra 2138.
   Pozvao si ih da dođu u Rim da ti se pridruže. Da pokažeš svetu da su se svi ujedinili. I ljudi su došli. Deseta slika prikazivala je Mikaela, u njegovoj plavoj odori, kako stoji visoko na stepenicama spomenika Vitoriju Emanuelu odmah uz Pjacu Veneciju. Bio je usred propovedi. More plaveti pružalo se u svim pravcima oko njega, prelivajući se u Forum Romanum iz zakrčene Via dei fjori imperiali što je vodila ka Koloseumu. Lica su bila pomno zaneta, uzbuđena, uglavnom mladolika; pogledi su bludili naviše i po spomenicima drevnog grada u nastojanju da makar na trenutak spaze mladića-čoveka koji se drznuo da ustvrdi kako zna za put, Božji put, iz očaja i beznađa koji su se spustili na svet.
   Majkl Rajan O'Tul, pedeset sedmogodišnji američki katolik iz Bostona, pao je na kolena i zaplakao, kao i hiljade pre njega, kada mu se pogled zaustavio na jedanaestom panelu u nizu. Slika je prikazivala neka mesta sa prethodnog panela, ali nešto više od jedan sat kasnije, jedan čas pošto je nuklearna bomba od sedamdeset pet kilotona, skrivena u reportažnim kolima blizu Trajanovog stuba, eksplodirala i uputila svoju pogubnu pečurku put neba povrh grada. Sve u krugu dve stotine metara oko epicentra u trenu je pretvoreno u paru. Nije više bilo ni Mikaela, ni Pjace Venecije, ni ogromnog spomenika Vitoriju Emanuelu. U središtu freske nalazila se samo jedna rupa. A oko te rupe, tamo gde isparavanje već nije bilo potpuno, nizali su se prizori agonije i užasa koji su uspevali da uzdrmaju čak i najstamenije ličnosti.
   Blagi Bože, izusti kroz suze general O'Tul, pomozi mi da shvatim poruku što proishodi iz života svetog Mikaela. Pomozi mi da pojmim kako mogu da doprinesem, ma u koliko maloj meri, tvom sveopštem planu u koji smo svi uključeni. Vodi me dok se pripravljam da budem tvoj izaslanik kod Ramanaca.
   

12. RAMANI I ROMANI
   "Pa, šta misliš?" Nikol de Žardan ustade i lagano se okrete pred kamerom pokraj monitora. Bila je odevena u pripijenu belu haljinu napravljenu od novih rastegljivih vlakana. Donji kraj haljine dosezao je malo ispod kolena, a duge rukave je obeležavala crna traka koja joj je prolazila ispod lakta, prostirući se od ramena do zglavka. Široki, ugljeno crni pojas slagao se i sa bojom trake i sa bojom kose, kao i sa bojom njenih cipela sa visokim potpeticama. Kosa joj je bila skupljena iza glave, a zatim joj je slobodno padala gotovo do struka. Jedini nakit bila joj je zlatna teniska narukvica sa tri niske malih dijamanata koju je nosila oko levog zglavka.
   "Izgledaš divno, maman", odgovori njena kćerka Ženevjev sa ekrana. "Nikada te nisam videla da nabaciš haljinu i da opustiš kosu. Šta je sa tvojom uobičajenom trenerkom?" Četrnaestogodišnjakinja se kliberila. "I kada počinje žurka?"
   "U devet i trideset", odvrati Nikol. "Kasno, što je vrlo moderno. Verovatno nećemo večerati još jedno sat posle toga. Poješću nešto u hotelskoj sobi pre nego što pođem da ne bih umrla od gladi."
   "Maman, nemoj sada da zaboraviš svoje obećanje. Prošlonedeljni Aujourd-hui kaže da će moj omiljeni pevač, Žilijen L'Klerk, biti jedan od zabavljača na prijemu. Moraš mu reći da tvoja kćerka misli kako je apsolutno božanstven!"
   Nikol se nasmeši svojoj kćerki. "Hoću, dušo, za tebe. Iako će to verovatno biti pogrešno protumačeno. Po onome što sam čula, tvoj monsieur L'Klerk misli da su sve žene na svetu zaljubljene u njega." Zastala je na trenutak. "Gde ti je deda? Učinilo mi se da si rekla da će ti se pridružiti za par minuta."
   "Evo me", reče Nikolin otac kada mu se lice pojavilo na ekranu pored unuke. "Upravo sam dovršavao deo svog romana o Peteru Abelaru. Nisam očekivao da tako rano pozoveš." Pjer de Žardan je sada imao šezdeset godina. Uspešnan pisac istorijskih romana tokom mnogo godina, vodio je, posle rane smrti svoje supruge, život blagoslovlen bogatstvom i postignućem. "Izgledaš zapanjujuće!" uskliknuo je kada je video svoju kćerku u večernjoj odeći. "Jesi li tu haljinu kupila u Rimu?"
   "U stvari, papa", reče Nikol i ponovo napravi krug da bi otac mogao da vidi čitavu haljinu, "kupila sam je za Fransoazino venčanje pre tri godine. Ali, razume se, nikada nisam imala priliku da je obučem. Misliš li da je previše prosta?"
   "Nipošto", odvrati Pjer. "U stvari, mislim da je upravo savršena za tu vrstu ekstravagancije. Ukoliko bude kao na onim velikim gala zabavama na kakve sam nekada išao, tamo će svaka žena nositi najluđu i najskuplju odeću i nakit. Isticaćeš se svojim 'prostim' crnim i belim. Naročito sa tako spuštenom kosom. Izgledaš savršeno."
   "Hvala", reče Nikol. "Iako znam da si pristrasan, ipak volim da čujem tvoje komplimente." Pogledala je oca i kćerku, svoja jedina dva bliska druga tokom poslednjih sedam godina. "Stvarno sam neverovatno uznemirena. Ne verujem da ću biti ovoliko nervozna ni na dan kada budemo stigli do Rame. Često se na velikim zabavama kao što je ta osećam van svog elementa, a večeras imam neobičan predosećaj opasnosti koji ne umem da objasnim. Sećaš se, papa, kako sam se osećala dan pre nego što nam je pas umro kada sam bila mala."
   Lice njenog oca postade ozbiljno. "Možda bi bolje bilo da razmisliš o tome da ostaneš u hotelu. Previše tvojih predosećaja u prošlosti bilo je tačno. Sećam se da si mi rekla da nešto nije u redu sa tvojom majkom dva dana pre nego što smo primili onu poruku..."
   "Nije tako jak osećaj", umeša se Nikol. "A osim toga, šta bih mogla da pružim kao objašnjenje? Svi me očekuju, naročito štampa, kako kaže Franćeska Sabatini. Još je ljuta na mene zbog toga što sam odbila da joj dam lični intervju."
   "Onda pretpostavljam da bi trebalo da ideš. Ali probaj da se malo zabaviš. Bar ovo jedno veče ne uzimaj stvari tako ozbiljno."
   "I ne zaboravi da pozdraviš Žilijena L'Klerka", dodala je Ženevjev.
   "Oboje ćete mi nedostajati kada dođe ponoć", reče Nikol. "Biće to prvi put da neću biti sa vama na novogodišnje veče još od 2194." Nikol zastade na trenutak, prisetivši se zajedničkih porodičnih slavlja. "Pazite se, oboje. Znate da vas mnogo volim."
   "I ja tebe volim, maman", povikala je Ženevjev. Pjer joj mahnu u znak pozdrava.
   Nikol isključi videofon i pogleda na časovnik. Bilo je osam sati. Još je imala na raspolaganju pun sat pre trenutka kada je trebalo da se sretne sa vozačem na recepciji. Prišla je kompjuterskom terminalu da naruči nešto za jelo. Sa nekoliko komandi zatražila je činiju mešane supe i bočicu mineralne vode. Kompjuterski monitor joj je rekao da očekuje oboje za šesnaest do devetnaest minuta.
   Stvarno sam sva napeta večeras, pomisli Nikol dok je listala magazin Italija i čekala na hranu. Udarna tema Italije bio je intervju sa Franćeskom Sabatini. Članak je imao punih deset stranica i mora da je sadržavao dvadeset raznih fotografija "la bella signore". Intervjuista je naširoko pričao o Franćeskina dva izuzetno uspešna dokumentarna projekta (prvi o modernoj ljubavi, drugi o drogama), istakavši činjenicu, usred pitanja o seriji o drogi, da je Franćeska neprekidno pušila cigarete tokom razgovora.
   Nikol pređe članak na brzinu, primetivši dok je čitala da postoje detalji o Franćeski na koje nikada nije obratila pažnju. Ali šta je motiviše? pitala se Nikol. Šta to ona želi? Pred kraj magazinske priče, intervjuista je pitao Franćesku za mišljenje o druge dve žene u posadi misije "Njutn". "Imam osećaj da sam u stvari jedina žena u misiji", odgovorila je Franćeska. Nikol uspori da pročita ostatak članka. "Ruski pilot Turgenjeva razmišlja i ponaša se kao muškarac, a francusko-afrička princeza Nikol de Žardan je namerno potisnula svoju ženstvenost, što je tužno, jer bi mogla da bude tako divna žena."
   Nikol su samo blago naljutili Franćeskini slatkorečivi komentari. Zapravo su je više zabavili. Oseti nalet želje da se dokaže, ali onda ukori sebe zbog tako detinjaste reakcije. Pitaću Franćesku o tom članku kada dođe trenutak, pomisli Nikol sa osmehom. Ko zna? Možda ću je čak pitati da li je zavođenje oženjenih muškaraca kvalifikuje kao žensko."
   Četrdesetominutna vožnja od hotela do mesta gde je upriličena zabava, u Hadrijanovoj vili, koja se nalazila na granici predgrađa Rima, nedaleko od letovališta Tivoli, protekla je u potpunoj tišini. Drugi putnik u Nikolinim kolima bio je Hiro Jamanaka, najćutljiviji od svih kosmonauta. U svom televizijskom intervjuu pre dva meseca sa Jamanakom, iznervirana Franćeska Sabatini, posle deset minuta i jednosložnih odgovora od po dve, tri reči na sva njena pitanja, upitala je Hira da li su glasine o tome da je on android istinite.
   "Šta?" pitao je Hiro Jamanaka.
   "Jeste li android?" ponovila je Franćeska sa obesnim osmehom.
   "Ne", odvratio je japanski pilot, a crte su mu ostale apsolutno bez ikakvog izraza dok mu je kamera zumirala lice.
   Kada kola skrenuše sa glavnog puta između Rima i Tivolija da bi prevezla poslednju milju do Ville Adriani, saobraćaj se zgusnu. Napredovanje je bilo vrlo sporo, ne samo zbog mnogih kola koja su vozila ljude na gala zabavuu, već i zbog stotina radoznalih posmatrača i paparaca koji su se nanizali oko uskog kolskog prolaza.
   Nikol duboko udahnu kada je automobil konačno stigao na kružni prilaz i stao. Iza obojenog prozora videla je gomilu fotografa i reportera spremnih da se bace na svakog ko iziđe iz kola. Vrata joj se automatski otvoriše i ona polako kroči napolje, pritegavši oko sebe crni kožni mantil i trudeći se da ne zapne potpeticama.
   "Ko je to?" začula je neki glas kako pita.
   "Franko, ovamo, brzo - to je kosmonaut de Žardanova."
   Dođe do naleta aplauza i sevanja mnogih bliceva. Italijanski gospodin ljubaznog izgleda priđe i uze Nikol za ruku. Ljudi su se tiskali oko nje, nekoliko mikrofona joj je gurnuto u lice i činilo se da joj je upućeno stotinu istovremenih pitanja i zahteva na četiri ili pet jezika.
   "Zbog čega ste odbili sve lične intervjue?"
   "Molim vas, otvorite mantil da vam vidimo haljinu."
   "Da li vas kosmonauti poštuju kao lekara?"
   "Zastanite na trenutak. Nasmešite se, molim."
   "Šta mislite o Franćeski Sabatini?"
   Nikol ne reče ništa dok je čovek iz obezbeđenja zadržavao gomilu i vodio je do električnih kola sa zastorom. Četvorosedna kola lagano su krenula uz dugački breg, ostavivši gomilu za sobom, a jedna ljubazna Italijanka u srednjim dvadesetim godinama na engleskom je objašnjavala Nikol i Hirou Jamanaki šta je to što vide oko sebe. Hadrijan, koji je vladao rimskom imperijom između 117. i 138. godine nove ere, sagradio je taj ogromni letnjikovac, rekla im je ona, zarad sopstvenog uživanja. To arhitektonsko remek-delo predstavljalo je mešavinu svih stilova gradnje koje je Hadrijan video tokom svojih putovanja do udaljenih provincija i imperator ga je lično sazdao na tri stotine jutara ravnice u podnožju brda Tiburtini.
   Početna vožnja kolima pored drevne skupine zgrada je očevidno predstavljala sastavni deo večernje svetkovine. Same osvetljene ruševine samo su neodređeno nagoveštavale nekadašnju slavu, jer krovova uglavnom nije bilo, svi dekorativni kipovi su odneti, a sa grubih kamenih zidova poskidani su svi ukrasi. Ali do trenutka kada su kola zaobišla ruševine Kanopusa, spomenika sagrađenog oko četvrtastog bazena u egipatskom stilu (bila je to petnaesta ili šesnaesta zgrada u kompleksu - Nikol je izgubila predstavu o tačnom broju) prava razmere vile konačno su se ukazale u svoj svojoj ogromnosti.
   Taj čovek je umro pre više od dve hiljade godina, pomisli Nikol, prisetivši se svog znanja istorije. Jedan od najpametnijih ljudi koji su ikada živeli. Vojnik, vladar, lingvista. Nasmešila se kada se prisetila priče o Antinusu. Usamljen tokom najvećeg dela svog života. Osim kratke, sveprožimajuće strasti koja se svršila tragedijom.
   Kola zastadoše na kraju kratke staze. Devojka vodič završi svoj monolog. "Da bi poštovala Pax Romanu, produžetak svetskog mira od pre dva milenijuma, italijanska vlada, potpomognuta velikodušnim poklonima korporacija pobrojanih ispod one statue sa vaše desne strane, odlučila je 2189. da podigne savršenu repliku Hadrijanovog Marinskog teatra. Možda se sećate da smo prošli kraj ruševina originala na početku vožnje. Cilj projekta rekonstrukcije bio je da pokaže kako bi izgledala poseta delu ovog letnjikovca za imperatorovog života. Zgrada je dovršena 2193. i od tada se stalno koristi za državne ceremonije."
   Goste su primili formalno odeveni mladi Italijani, svi podjednako visoki i zgodni, koji su ih otpratili duž prilaza, do Dvorane filozofa i kroz nju, i najzad do Marinskog teatra. Na pravom ulazu izvršena je kratka bezbednosna provera, a potom su gosti bili slobodni da idu kud ih je volja.
   Nikol je bila očarana zgradom. Ova je u osnovi bila kružnog oblika, nekih četrdeset metara u prečniku. Vodeni prsten je odvajao unutrašnje ostrvo na kom se nalazila ugromna kuća sa pet odaja i velikim dvorištem od širokog prilaza sa ukrašenim stubovima. Nije bilo krova ni nad vodom, ni nad unutrašnjim delom prilaza, otvoreno nebo je davalo čitavom teatru divan osećaj slobode. Oko građevine gosti su se pomešali, pa su razgovarali i pili; usavršeni roboti-poslužioci kotrljali su se po okolini i nosili velike poslužavnike sa šampanjcem, vinom i drugim alkoholnim pićima. Preko dva mala mosta koji su povezivali ostrvo sa kućom i dvorištem za trem i ostatak građevine, Nikol ugleda desetak ljudi, sve odevene u belo, koji su radili na bifeu za posluživanje večere.
   Neka pozamašna plavuša i njen mali, bačvasti, veseli muž, ćelavac sa parom staromodnih naočara, žustro su prilazili Nikol sa nekih tridesetak stopa udaljenosti. Nikol se pripremi za predstojeći udar, otpivši mali gutljaj koktela od šampanjca i vina od ribizle koji joj je nekoliko minuta ranije dao neobično uporan robot.
   "Oh, madam de Žardan", reče čovek, mašući joj i hitro joj se približavajući. "Naprosto moramo da porazgovaramo sa vama. Moja žena je jedan od vaših najvećih obožavalaca." Počeo je da hoda uporedo sa Nikol i mahnuo svojoj ženi. "Dođi, Ćećilija", povikao je, "imam je."
   Nikol duboko udahnu i prisili sebe da se široko nasmeši. Biće to jedna od onih večeri, rekla je sebi.
   Najzad, mislila je Nikol, možda ću imati nekoliko minuta mira i tišine. Sedela je sama, leđa namerno okrenutih vratima, za stočićem u uglu odaje. Odaja se nalazila u najdaljem delu ostrvske kuće na sredini Marinskog teatra. Nikol je dovršila poslednjih nekoliko zalogaja obeda, a onda ih je sprala sa malo vina.
   Uzdahnula je, pokušavajući bez uspeha da se priseti bar polovine ljudi koje je upoznala u poslednjih pola sata. Bila je poput omiljene fotografije, dodavali su je od osobe do osobe i svi su joj se divili. Grlili su je, ljubili, grabili, štipali, flertovali sa njom (i muškarci i žene), čak ju je neki bogati švedski brodograditelj zaprosio i pozvao je u svoj "zamak" pokraj Geteborga. Nikol jedva da je rekla koju reč ma kome od njih. Lice ju je bolelo od uglađenog smeškanja i malo joj se vrtelo od koktela vina i šampanjca.
   "Tako mi glave na ramenima", čula je kako iza nje govori poznati glas, "verujem da dama u beloj haljini nije niko drugi do moja koleginica kosmonaut, ledena princeza lično, madam Nikol de Žardan." Nikol se okrete i vide kako se prema njoj tetura Ričard Vejkfild. Sudario se sa stolom, posegao za stolicom da održi ravnotežu i samo što joj se nije srušio u krilo.
   "Izvini", nasmešio se i nekako uspeo da sedne pokraj nje. "Bojim se da sam popio malo više džina i tonika." Ispio je veliki gutljaj iz čaše koja je nekim čudom ostala neprolivena u njegovoj desnici. "A sada", reče i namignu, "ako ne mariš, malo ću da odremam pre delfinske predstave."
   Nikol se nasmeja kada Ričardova glava uz pljesak udari o sto i kad ovaj poče da glumi nesvesticu. Nakon jednog trenutka šaljivo se nagla i digla mu jedan kapak. "Ako nemaš ništa protiv, drugar, nemoj da se onesvestiš dok mi ne objasniš onaj deo o delfinskoj predstavi."
   Uz veliki napor Ričard sede i zakoluta očima. "Hoćeš da kažeš da ne znaš? Ti, koja uvek znaš sve planove i sve procedure? Nije moguće."
   Nikol dokrajči vino. "Ozbiljno, Vejkfilde. O čemo to pričaš?"
   Ričard otvori jedan od malih prozora i proturi ruku kroz njega, pokazavši bazen koji je okruživao kuću. "Veliki dr Luiđi Bardolini ovde je sa svojim inteligentnim delfinima. Franćeska će ga predstaviti za petnaestak minuta." Piljio je u Nikol sa divljim izrazom. "Dr Bardolini će pokazati, ovde i večeras", povikao je, "da njegovi delfini mogu da prođu prijemni ispit na fakultetu."
   Nikol se povuče nazad i pažljivo zagleda u kolegu. Stvarno je pijan, pomislila je. Možda se i on oseća van elementa kao ja.
   Ričard je sada napeto gledao kroz prozor. "Ova žurka je stvarno zoo-vrt, zar ne?" rekla je Nikol posle dugog ćutanja. "Gde su samo našli..."
   "To je to", prekide je naglo Vejkfild i trijumfalno tresnu rukom o sto. "Zbog toga mi mesto izgleda toliko poznato od trenutka kada smo ušli." Bacio je pogled na Nikol, koja ga je gledala kao da je sišao s uma. "To je minijaturni Rama, zar ne vidiš?" Skočio je na noge, nesposoban da zazdrži zadovoljstvo zbog svog otkrića. "Voda koja okružuje kuću je Cilindrično more, tremovi predstavljaju Središnju niziju, a mi, draga gospo, sedimo u gradu Njujorku."
   Nikol je počela da shvata, ali nije mogla da sustigne hitre misli Ričarda Vejkfilda. "A šta dokazuje sličnost konstrukcije?" pitao je on glasno. "Šta to znači da su ljudski arhitekti pre dve hiljade godina sazdali teatar držeći se istih načela kao što su ona koja su korišćena na ramanskom brodu? Sličnost prirode? Sličnost kultura? Apsolutno ne."
   Zastao je, svestan da ga Nikol napeto gleda. "Matematika", rekao je strasno. Zbunjeni izraz mu je kazivao da ga ona još ne razume u potpunosti. "Matematika", kazao je ponovo, iznenada zapanjujuće lucidan. "U tome je ključ. Ramanci gotovo sigurno nisu izgledali kao mi i očigledno su evoluirali na svetu koji se uveliko razlikuje od Zemlje. Ali mora da su razumeli istu matematiku kao i Rimljani."
   Lice mu se ozarilo. "Ha!" ponovo je povikao i naterao Nikol da poskoči. Bio je zadovoljan sobom. "Ramani i Romani. Oko toga se sve večeras vrti. A na nekom stepenu razvoja između to dvoje je homo sapiens modernog vremena."
   Nikol je vrtela glavom dok je Ričard uživao u radosti svoje domišljatosti. "Ne shvataš, draga gospo?" rekao je i pružio joj ruku da joj pomogne da ustane sa svog mesta. "Onda možda ti i ja treba da pođemo da gledamo delfinsku predstavu, a ja ću ti pričati o Ramancima tamo i Rimljanima ovde, o kupusu i kralju, o dam-di-dam i pečatnom vosku i o tome da li svinje imaju krila."
   

13. SREĆNA NOVA GODINA
   Pošto su svi završili sa obedom i kada su tanjiri sklonjeni, Franćeska Sabatini se pojavila u središtu dvorišta sa mikrofonom i provela deset minuta zahvaljujući se sponzorima gala zabave. Onda je predstavila dr Luiđija Bardolinija, nagovestivši da bi se tehnike kojima se on pionirski bavio da bi komunicirao sa delfinima mogle pokazati izuzetno korisne kada ljudi budu pokušali da razgovaraju sa vanzemaljcima.
   Ričard Vejkfild je nestao neposredno pre nego što je Franćeska počela govor, po svemu sudeći da nađe sobu za odmor i da dobije još jedno piće. Nikol ga je nakratko ugledala pet minuta kasnije, neposredno pošto je Franćeska završila sa uvodom. Okružile su ga dve privlačne italijanske glumice koje su se slatko smejale na njegove viceve. Mahnuo je Nikol i namignuo joj, pokazujući dve žene kao da su njegova dela sama po sebi razumljiva.
   Dobro je, Ričarde, pomislila je Nikol i nasmešila se za svoj račun. Bar se jedno od nas društveno neprilagođenih dobro zabavlja. Sada je gledala kako Franćeska graciozno ide preko mosta i počinje da se povlači od vode kroz gužvu da bi Bardolini i njegovi delfini imali dovoljno prostora. Franćeska je bila odevena u pripijenu crnu haljinu, obnaženu na jednom ramenu, sa zvezdanom eksplozijom zlatnih šljokica na prednjem delu. Zlatna ešarpa bila joj je vezana oko struka. Dugačka, plava kosa bila joj je upletena i pripijena uz glavu.
   Ti stvarno pripadaš ovde, mislila je Nikol, iskreno se diveći Franćeskinoj lakoći u velikim gomilama. Dr Bardolini poče prvi deo svoje delfinske predstave i Nikol obrati pažnju na kružni bazen s vodom. Luiđi Bardolini bio je jedan od onih kontroverznih naučnika čiji su radovi, doduše, briljantni, ali nikada tako izuzetni kao što on želi da drugi veruju. Bilo je istina da je razvio jedinstven način da komunicira sa delfinima i da je izolovao i identifikovao zvukove trideset ili četrdeset akcionih glagola iz skupine njihovog skičanja. Ali nije bilo istina, kao što je često tvrdio, da bi dva njegova delfina mogla da prođu fakultetski prijemni ispit. Na nesreću, zbog načina na koji je funkcionisala međunarodna naučna zajednica, ukoliko se tvoje najnečuvenije ili najnaprednije teorije nisu mogle nečim potkrepiti, ili su smatrane smešnim, onda su tvoja druga otkrića, koliko god valjana, često isto tako odbacivana. To ponašanje je uvelo endemski konzervativizam u nauku koji nije bio u potpunosti zdrav.
   Za razliku od većine naučnika, Bardolini je bio briljantan šoumen. U poslednjem delu predstave, njegova dva najslavnija delfina, Emilio i Emilija, takmičili su se u testu inteligencije protiv dvoje vodiča iz letnjikovca, nasumce odabranih te večeri. Oblik takmičarskog testa bio je zavodljivo prost. Na dva od četiri velika elektronska ekrana (jedan par ekrana bio je u vodi, a drugi u dvorištu) prikazivana je matrica tri puta tri sa praznim mestom u donjem desnom uglu. Ostalih osam elemenata bili su popunjeni različitim slikama i oblicima. Delfini i ljudi podvrgnuti testiranju trebalo je da razaberu promenljive oblike složene sleva nadesno i odozgo nadole po matrici i onda da ispravno izaberu iz kompleta od osam mogućih rešenja prikazanih na drugom ekranu element koji bi trebalo postaviti u najniži desni ugao. Takmičarima je stajao na raspolaganju jedan minut da reše svaki problem. Delfini u vodi, kao i ljudi na zemlji iznad njih, imali su kontrolnu ploču sa osam dugmadi koju su mogli pritisnuti (delfini su koristili njuške) da pokažu svoj izbor.
   Prvi problemi su bili laki i za ljude i za delfine. U prvoj matrici, u gornjem levom uglu nalazila se jedna bela lopta, dve bele lopte u drugoj koloni prvog reda i tri bele lopte u elementu matrice koji je odgovarao redu jedan i koloni broj tri. Pošto je prvi element drugog reda bila isto tako jedna lopta, pola bela i pola crna, i pošto je na početku trećeg reda bila još jedna lopta, ovog puta potpuno crna, bilo je lako očitati brzo čitavu matricu i odrediti da u prazni donji desni ugao dođu tri crne loptice.
   Kasniji problemi nisu bili toliko laki. Sa svakom sledećom zagonetkom dodavano je više komplikacija. Ljudi su svoju prvu grešku napravili na osmoj matrici, delfini na devetoj. Sveukupno je dr Bardolini prikazao šesnaest različitih matrica, od kojih je poslednja bila toliko složena da je bilo potrebno prepoznati bar deset različitih promenljivih oblika da bi se valjano razaznalo šta treba postaviti kao poslednji element. Konačni zbir je bio izjednačen, ljudi 12, delfini 12. Oba para su se naklonila, a publika je zapljeskala.
   Nikol je bila opčinjena vežbom. Nije bila sigurna da li veruje tvrdnji dr Bardolinija da je takmičenje bilo fer i nepripremljeno ranije, ali to joj nije bilo bitno. Ono što je smatrala zanimljivim bila je sama priroda tamičenja, ideja da se inteligencija može definisati u pojmovima sposobnosti da se identifikuju oblici i trendovi. Postoji li načim da se izmeri sinteza? pomislila je. Kod dece. Ili čak kod odraslih.
   Nikol je učestvovala u testu skupa sa ljudskim i delfinskim takmičarima i ispravno je rešila prvih trinaest problema, pogrešila kod četrnaestog zbog netačne početne pretpostavke, a upravo je ispravno dovršavala petnaesti kada se oglasila zujalica i označila kraj dozvoljenog vremena. Nije imala pojma gde da počne sa šesnaestim. A kako stoji stvar sa vama, Ramancima? pitala se kada se Franćeska vratila do mikrofona da predstavi Ženevjevinu ljubav Žilijena L'Klerka. Da li biste bili u stanju da odgovorite na svih šesnaest za jednu desetinu vremena? Za jedan stoti deo? Progutala je knedlu kada je shvatila pun opseg mogućnosti. Ili možda čak za milioniti deo?
   "Nisam živeo, dok tebe ne sretoh... Nisam voleo, dok tebe ne spazih..." blaga melodija stare snimljene pesme plutala je kroz Nikolino sećanje i donela sliku od pre petnaest godina, sa drugog plesa s drugim čovekom, kada je još verovala da ljubav može da pobedi sve. Žilijen L'Klerk pogrešno protumači njene telesne signale i privuče je bliže sebi. Nikol odluči da se ne suprotstavlja. Već je bila vrlo umorna i, ako već treba reći istinu, prijalo joj je da je čvrsto drži muškarac po prvi put u poslednjih nekoliko godina.
   Poštovala je svoj sporazum sa Ženevjev. Kada je monsieur L'Klerk dovršio svoju kratku grupu pesama, Nikol je prišla francuskom pevaču i prenela mu poruku svoje kćerke. Kao što je i predvidela, on je njen prilazak protumačio na sasvim drugačiji način. Produžili su razgovor dok je Franćeska obznanjivala gostima zabave da sve do posle ponoći neće biti formalnog programa i da su gosti sve do tada slobodni da piju, jedu ili plešu uz snimljenu muziku. Žilijen ponudi svoju ruku Nikol i njih dvoje odoše nazad do trema, gde su potom sve vreme plesali.
   Žilijen je bio zgodan muškarac, ali nije bio baš Nikolin tip. Najpre, bio je previše tašt za njen ukus. Sve vreme je govorio o sebi i nije obraćao pažnju kada je razgovor skretao na druge teme. Iako je bio nadaren pevač, nije imao drugih posebnih odlika. Ali, Nikol je razmišljala dok je njihov ples koji se produžavao terao druge goste da pilje u njih, dobar je plesač, a prijatno je kad sam ovako opuštena.
   Tokom pauze u muzici Franćeska priđe da razgovara sa njima. "Baš fino, Nikol", rekla je, a njen otvoreni osmeh delovao je iskreno. "Drago mi je što vidim da uživaš." Pružila je malu tacnu sa tamnim čokoladnim lopticama posutih nečim belim, verovatno šećernim ukrasom. "Fantastične su", rekla je Franćeska. "Napravila sam ih specijalno za posadu 'Njutna'."
   Nikol uze jednu čokoladicu i ubaci je u usta. Bila je izvanredna. "Sada želim da te zamolim za jednu uslugu", produžila je Franćeska posle nekoliko sekundi. "Pošto nikako nisam mogla da ugovorim lični intervju sa tobom, a naša pošta pokazuje da postoje milioni ljudi koji bi voleli da saznaju više o tebi, misliš li da bi mogla da dođeš do studija i da mi pokloniš deset ili petnaest minuta pre ponoći?"
   Nikol je napeto piljila u Franćesku. Unutrašnji glas odašiljao joj je upozorenje, ali um joj je nekako odbacivao poruku.
   "Slažem se", rekao je Žilijen L'Klerk dok su dve žene gledale jedna drugu. "Štampa stalno govori o 'tajanstvenoj kosmonautkinji' ili te prikazuje kao 'ledenu princezu'. Pokaži im ono što si pokazala meni večeras, da si normalna, zdrava žena kao i sve druge."
   Zašto da ne? odluči najzad Nikol, potiskujući unutrašnji glas. Ako to učinim ovde, bar neću morati da uplićem u celu stvar tatu i Ženevjev.
   Pošli su prema provizornom studiju sa druge strane trema, kada Nikol ugleda Šigerua Takagišija na drugoj strani odaje. Bio je naslonjen na stub i pričao je sa trojicom japanskih biznismena odevenih u formalna večernja odela. "Samo trenutak", reče Nikol svojim pratiocima, "odmah se vraćam."
   "Tanošii šinen, Takagiši-san", pozdravila ga je Nikol. Japanski naučnik se okrete, najpre iznenađen, i nasmeši se kada ju je video da mu prilazi. Pošto je formalno upoznao Nikol sa svojim prijateljima, Takagiši započe uljudan razgovor.
   "O genki desu ka?" pitao je.
   "O kage sama de", odvratila je. Nikol se naže svom japanskom kolegi i prošapta mu u uvo. "Imam samo jedan trenutak. Želela sam da vam kažem da sam pažljivo pregledala sve vaše snimke i da se u potpunosti slažem sa vašim ličnim lekarom. Nema razloga da se bilo šta kaže o anomaliji vašeg srca pred medicinskim komitetom."
   Dr Takagiši je izgledao kao da mu je neko upravo saopštio da mu je žena rodila zdravog sina. Zaustio je da kaže Nikol nešto lično, ali se setio da je usred grupe svojih sunarodnika. "Domo arigato gozaimasu", rekao je prema Nikol koja je odlazila, dok su mu tople oči izražavale svu dubinu zahvalnosti.
   Nikol se divno osećala dok je plesnim korakom išla prema studiju između Franćeske i Žilijena L'Klerka. Rado je zastala da pozira pred upornim fotografima dok je sinjora Sabatini proveravala da li sva televizijska oprema ispravno radi za intervju. Gucnula je još malo šampanjca i vina od ribizle, u međuvremenu neobavezno pričajući sa Žilijenom. Najzad je sela pored Franćeske ispod svetlosti pozornice. Kako je divno, mislila je neprekidno Nikol o prethodnom susretu sa Takagišijem, moći da pomogneš tom briljantnom čovečuljku.
   Franćeskino prvo pitanje bilo je dovoljno nevino. Pitala je Nikol da li je uzbuđena pred predstojeće lansiranje. "Razume se", odgovorila je Nikol. Onda je dala živ opis fizičkih vežbi kojima će kosmonautska posada biti podvrgnuta dok budu čekali na priliku za sastanak sa Ramom II. Čitav intervju je tekao na engleskom. Pitanja su išla normalnim redosledom. Od Nikol je zatraženo da opiše svoju ulogu u misiji, šta očekuje da pronađe ("Stvarno ne znam, ali šta god da nađemo, biće izuzetno zanimljivo") i kako je uopšte došlo do toga da pođe na Svemirsku akademiju. Posle nekih pet minuta, Nikol se osećala opušteno i ugodno; činilo joj se da su ona i Franćeska uhvatile uzajamni ritam.
   Onda joj je Franćeska postavila tri lična pitanja, jedno o njenom ocu, drugo o Nikolinoj majki i plemenu Senufo iz Obale Slonovače, a treće o njenom životu sa Ženevjev. Nijedno od njih nije bilo teško. Zbog toga je Nikol bila potpuno nespremna za poslednje Franćeskino pitanje.
   "Očigledno je sa fotografija vaše kćerke da je njena koža prilično svetlija od vaše", rekla je Franćeska istim tonom i na isti način kao i pri svim ostalim pitanjima. "Boja Ženevjevine kože nagoveštava da joj je otac verovatno belac. Ko je otac vaše kćerke?"
   Nikol oseti kako joj srce ubrzava dok je slušala pitanje. Onda vreme kao da se zaustavilo. Iznenađujuća poplava snažnih osećanja zahvati Nikol i ona se uplaši da će da zaplače. Blistava, vrela slika dva isprepletana tela odražena u velikom ogledalu suknu kroz njen um i natera je da jekne. Na trenutak je spustila pogled na svoje noge, pokušavajući da se povrati.
   Glupačo, rekla je sebi dok se upinjala da primiri mešavinu besa, bola i upamćene ljubavi koja ju je tresnula poput plimskog talasa. Trebalo je da budeš pametnija. Ponovo joj zapretiše suze, a ona im se odupre. Digla je pogled prema svetlima i Franćeski. Zlatne šljokice na prednjem delu haljine italijanske novinarke grupisale su se u jedan oblik, ili se tako učinilo Nikoli. Videla je glavu u šljokicama, glavu ogromne mačke, blistavih očiju i usta sa oštrim zubima koja su upravo počinjala da se otvaraju.
   Najzad, posle intervala koji se činio dug kao večnost, Nikol oseti da je ponovo uspostavila kontrolu nad osećanjima. Gnevno je gledala Franćesku. "Non voglio parlare di quello", reče Nikol tiho na italijanskom. "Abbiamo terminato questa intervista." Ustala je, primetila da drhti, i ponovo sela. Kamere su i dalje snimale. Duboko je disala nekoliko sekundi. Najzad, Nikol ustade sa svoje stolice i izađe iz provizornog studija.
   Želela je da pobegne, da se sakrije od svega, da ode negde gde bi bila sama sa svojim intimnim osećanjima. Ali bilo je to nemoguće. Žilijen je dohvati kada je napustila intervju. "Kakva kučka!" rekao je, mašući optužujućim prstom prema Franćeski. Oko Nikol je bilo ljudi na sve strane. Svi su istovremeno govorili. Imala je problema da usredsredi oči i uši u čitavoj pometnji.
   Iz daljine Nikol začu neku muziku koja joj je bila neodređeno poznata, ali pesma je bila dopola gotova pre nego što je razabrala da su to "Dobra stara vremena". Žilijen joj stavi ruku oko leđa, pa razdragano zapeva. Vodio je grupu od dvadesetak ljudi okupljenih oko njih u pevanju poslednjih taktova. Nikol mehanički otpeva poslednji stih i pokuša da održi ravnotežu. Iznenada se par vlažnih usana prislonio uz njene, a aktivni jezik je pokušavao da joj otvori usta i probije se unutra. Žilijen ju je grozničavo ljubio, fotografi su snimali na sve strane, buka je bila neverovatna. Nikol oseti da joj se vrti u glavi i učini joj se da će se onesvestiti. Stade žestoko da se bori i najzad uspe da se oslobodi Žilijenovog zagrljaja.
   Nikol se zatetura unazad i nalete na besnog Redžija Vilsona. On je odgurnu u stranu u žurbi da dohvati jedan par zadubljen u duboki novogodišnji poljubac u svetlosti bliceva. Nikol ga je nezainteresovano posmatrala, kao da je u bioskopu, ili čak u snovima. Redži razdvoji par i diže desnu ruku kao da će da udari muškarca. Franćeska Sabatini je zaustavljala Redžija dok se zbunjeni Dejvid Braun povlačio iz njenog zagrljaja.
   "Skidaj ruke sa nje, ti kopilane", vikao je Redži, i dalje preteći američkom naučniku. "I nemoj misliti ni trenutka da ne znam šta radiš." Nikol nije mogla da poveruje u ono što je videla. Ništa od svega nije imalo nikakvog smisla. U roku od nekoliko sekundi odaja je bila puna stražara iz obezbeđenja.
   Nikol je bila jedna od mnogih ljudi koje su odgurali iz gungule dok je uspostavljan red. Kada je napustila zonu studija, slučajno je naletela na Elen Braun koja je sama sedela na tremu, leđa oslonjenih o stub. Nikol je upoznala Elen i uživala u njenom društvu kada je išla u Dalas da popriča sa porodičnim lekarom Dejvida Brauna o njegovim alergijama. Elen je trenutno bila pijana i ni sa kim nije bila raspoložena za razgovor. "Govno jedno", čula ju je Nikol kako mrmlja, "nije trebalo da ti pokažem rezultate dok ih nisam sama objavila. Onda bi sve bilo drugačije."
   Nikol je napustila gala zabavu čim je uspela da obezbedi sebi prevoz do Rima. Franćeska je, neverovatno, pokušala da je otprati do limuzine kao da se ništa nije desilo. Nikol kratko odbi ponudu svoje koleginice kosmonauta i ode sama.
   Tokom vožnje do hotela počeo je da pada sneg. Nikol se usredsredila na padajuće pahuljice i najzad je bila u stanju da dovoljno razbistri um da bi razmislila o večeri. U jednu stvar je bila apsolutno sigurna. Bilo je nečeg neuobičajenog i vrlo moćnog u onoj čokoladnoj kuglici koju je pojela. Nikol nikada ranije nije bila toliko blizu da u potpunosti izgubi kontrolu nad svojim emocijama. Možda je jednu dala i Vilsonu, pomislila je Nikol. I to delom objašnjava njegovu erupciju. Ali zašto? - ponovo se upitala. Šta to pokušava da učini?
   Stigavši u hotel, brzo se pripremila za krevet. Ali upravo kada je bila spremna da ugasi svetlo, Nikoli se učini da je čula lako kucanje na vratima. Zastala je i oslušnula, ali nekoliko sekundi nije bilo nikakvog zvuka. Samo što nije zaključila da se njene uši igraju sa njom, kada je ponovo začula kucanje. Nikol privuče hotelski ogrtač oko sebe i pažljivo se primače hotelskim vratima. "Ko je?" pitala je žestoko, ali neubedljivo. "Predstavite se."
   Začula je šuškanje i parče presavijenog papira bi gurnuto ispod vrata. Nikol, i dalje na oprezu i uplašena, podiže papir i razmota ga. Na njemu su bile ispisane, originalnim načinom plemena Senufo njene majke, tri proste reči - Ronata. Omeh. Ovde. Ronata je bilo Nikolino ime kod Senufoa.
   Mešavina panike i uzbuđenja natera Nikol da otvori vrata, ne proveravajući na monitoru ko je napolju. Na deset stopa od vrata, dok su njegove neverovatne oči bile prikovane za njene, stajao je prastari, sasušeni čovek lica obojenog zelenim i belim vodoravnim prugama. Bio je odeven u blistavo zeleni plemenski kostim dugačak do zemlje, sličan obrednoj odori, sa zlatnim visuljcima i mrežom linijsa iscrtanih bez ikakvog očiglednog značenja.
   "Omeh!" reče Nikol, a srce je zapreti da će joj iskočiti iz grudi. "Šta radiš ovde?" dodala je na jeziku Senufoa.
   Stari crnac nije rekao ništa. Držao je jedan kamen i neku vrstu bočice, oboje u desnici. Posle nekoliko sekundi odlučno je zakoračio u sobu. Nikol se povlačila sa svakim njegovim korakom. Pogled mu nije napustio njen ni na trenutak. Kada su se našli nasred hotelske sobe i razdvojeni samo tri ili četiri stope, starac diže pogled prema tavanici i poče nekakav napev. Bila je to obredna pesma Senufoa, opšti blagoslov i prizivanje čini koje je koristio plemenski šaman stotinama godina da bi odagnao zle duhove.
   Kada je dovršio napev, stari Omeh se ponovo zagleda u praunuku i poče da govori vrlo lagano. "Ronata", rekao je. "Omeh je osetio jaku opasnost u ovom životu. Pisano je u plemenskim letopisima da će čovek od tri stoleća odagnati zle demone od žene bez sadruga. Ali Omeh ne može zaštititi Ronatu pošto Ronata napusti kraljevstvo Minove. Ovde", reče, uze je za ruku i stavi kamen i bočicu u nju, "neka ostane zauvek sa Ronatom."
   Nikol se zagleda u kamen, glatki, blistavi oval nekih osam palaca dugačak i sa po četiri palca u ostale dve dimenzije. Kamen je uglavnom bio krem boje, sa nekoliko čudnih smeđih linija koje su mu se izvijale preko površine. Mala, zelena posuda nije bila veća od bočice za parfem.
   "Voda sa jezera mudrosti može pomoći Ronati", reče Omeh. "Ronata će prepoznati trenutak kada treba da je ispije." On zabaci glavu i ozbiljno ponovi svoj prethodni napev, ovog puta zatvorenih očiju. Nikol je stajala kraj njega u zbunjenoj tišini, sa kamenom i bočicom u desnoj ruci. Kada je dovršio pesmu, Omeh viknu tri reči koje Nikol nije razumela. Onda se naglo okrenuo i brzo otišao prema otvorenim vratima. Preneražena, Nikol istrča na hodnik upravo na vreme da vidi kako njegova zelena odora nestaje u liftu.
   

14. ZBOGOM, HENRI
   Nikol i Ženevjev su koračale sa rukom u ruci uz breg po lakom snegu. "Jesi li videla izraz onog Amerikanca kada sam mu rekla ko si?" nasmejala se Ženevjev. Bila je veoma ponosna na svoju majku.
   Nikol prebaci svoje skije i štapove na drugo rame dok su prilazile hotelu. "Guten Abend", promumla starčić koji bi bio savršen Deda Mraz dok se probijao kraj njih. "Volela bih kada ti ne bi bila toliko žustra sa ljudima", reče Nikol, zapravo bez ikakvog stvarnog prekora prema svojoj kćeri. "Poneka je lepo ne biti prepoznat."
   Pokraj ulaza u hotel nalazilo se malo skladište za skije. Nikol i Ženevjev zastadoše i ostaviše opremu u kasetu. Skijaške čizme zamenile su mekim krpljama, pa su ponovo izišle napolje na sve slabiju svetlost. Majka i kćerka zastale su na trenutak i zagledale se niz breg prema naselju zvanom Davos. "Znaš", reče Nikol, "danas sam u jednom trenutku, dok smo se trkale niz pistu prema Klostersu, osetila da ne mogu da poverujem da ću stvarno biti tamo napolju...", pokazala je prema nebu, "...za manje od dve nedelje, i da ću ići na sastanak sa tajanstvenim tuđinskim svemirskim brodom. Ponekad ljudski um ne želi da prihvati istinu."
   "Možda je sve samo san", reče njena kćerka lagano.
   Nikol se nasmeši. Volela je Ženevjevin osećaj za igru. Kad god bi svakodnevni napori teškog rada i tegobnih priprema stali da pritiskaju Nikol, uvek je mogla računati na to da će joj smirena priroda kćerke popraviti raspoloženje. Baš su bili prava trojka, njih troje što su živeli u Bovoau. Svako od njih je neizmerno mnogo zavisio od ostalo dvoje. Nikol nije volela da razmišlja o tome kako će rastanak od stotinu dana uticati na njihove skladne odnose.
   "Da li te brine to što me neće biti toliko dugo?" pitala je Nikol Ženevjev dok su ulazile u predvorje hotela. Desetak ljudi je sedelo oko huktave vatre na sredini odaje. Neupadljivi, ali delotvorni švedski poslužitelj poslužio je vruće napitke družini posle skijanja. Nije bilo robota u hotelu Morozani, čak ni među sobnom poslugom.
   "Ne mislim o tome na takav način", odvratila je njena vesela kćerka. "Na kraju krajeva, moći ću da pričam s tobom preko videofona skoro svako veče. Vremenska razlika će čak dovesti do toga da sve ispadne zabavno. I izazovno." Prošle su kraj staromodne recepcije. "Osim toga", dodade Ženevjev, "tokom čitave misije biću u središtu pažnje u školi. Moj diplomski projekt je već zadat; napraviću psihološki portret Ramanaca zasnovan na mojim razgovorima sa tobom."
   Nikol se ponovo nasmešila i klimnula. Ženevjevin optimizam uvek je bio zarazan. Baš je bilo šteta što...
   "Oh, madam de Žardan." Nečiji glas joj poremeti tok razmišljanja. Upravnik hotela ju je pozivao sa recepcije. Nikol se okrete. "Imam poruku za vas", produžio je upravnik. "Rečeno mi je da je uručim vama lično."
   Pružio joj je mali koverat bez ikakvih oznaka. Nikol ga otvori i vide najmanji delić vrha pozivnice. Srce joj ubrzano zakuca kada je ponovo zatvorila koverat. "Šta je to, majko?" pitala je Ženevjev. "Mora da je nešto posebno kada se isporučuje na ruke. U današnje vreme niko ne radi takve stvari."
   Nikol pokuša da sakrije svoja osećanja od kćerke. "To je tajni memorandum o mom radu", slaga ona. "Isporučilac je napravio strašnu grešku. Nikako nije smeo da ga da čak ni Herr Grafu. Trebalo je da ga dostavi isključivo u moje ruke."
   "Nove poverljive informacije o posadi?" pitala je Ženevjev. Ona i majka često su raspravljale o delikatnoj ulozi sanitetskog oficira na velikoj svemirskoj misiji.
   Nikol klimnu. "Dušo", reče kćerki, "kako bi bilo da pođeš gore i kažeš dedi da ću doći za koji trenutak. I dalje planiramo večeru za sedam i trideset. Sada ću pročitati poruku i videti da li je potrebno da učinim nešto hitno."
   Nikol poljubi Ženevjev i sačeka da joj kćerka uđe u liftu, a onda ponovo krenu napolje na laki sneg. Stala je pod uličnu svetiljku i otvorila koverat hladnim rukama. Imala je teškoća da kontroliše drhtave prste. Ti budalo, mislila je, ti nepažljiva budalo. Posle toliko vremena. A da je devojčica videla...
   Grb je bio isti kao onog popodneva pre petnaest i po godina, kada joj je Daren Higins dao pozivnicu za večeru kraj olimpijskog centra za štampu. Nikol iznenadi snaga njenih emocija. Primirila se i konačno pogledala ostatak poruke ispod grba.
   "Izvini zbog obaveštenja u poslednji trenutak. Moramo se videti sutra. Tačno u podne. Kućica 8 na Vajsfluhjohu. Dođi sama. Henri."
   Sledećeg jutra Nikol je bila prva u redu za uspinjaču koja je nosila skijaše na vrh Vajsfluhjoha. Popela se u blistava staklena kola sa još njih dvadesetoro i naslonila se na prozor kada su se vrata automatski zatvorila. Videla sam ga samo jednom u ovih petnaest godina, pomislila je, pa ipak...
   Dok se uspunjača penjala, Nikol spusti na oči naočare za sneg. Bilo je zaslepljujuće jutro, ne mnogo različito od januarskog jutra pre sedam godina kada ju je otac pozvao iz vile. Imali su retko lep sneg prethodne noći u Bovoau i, posle mnogo moljakanja, ona dopusti Ženevjev da ne ide u školu nego da ostane kod kuće i da se igra u snegu. U to vreme, Nikol je radila u bolnici u Turu i čekala obaveštenje o svojoj prijavi za Svemirsku akademiju.
   Pokazivala je svojoj sedmogodišnjoj kćerki kako da napravi snežnog anđela kada ih je Pjer po drugi put pozvao iz kuće. "Nikol, Ženevjev, ima nešto specijalno u našoj pošti", rekao je. "Mora da je stiglo noćas." Nikol i Ženevjev su otrčale do vile u odeći za sneg dok je Pjer prikazivao puni tekst poruke na zidnom video-ekranu.
   "Vrlo neobično", rekao je Pjer. "Izgleda da su nas pozvali na englesko krunisanje, uključujući i privatni prijem posle toga. To je izuzetno neuobičajeno."
   "Oh, deda", rekla je Ženevjev uzbuđeno, "Hoću da idem. Možemo li da idemo? Hoću li upoznati pravog kralja i kraljicu?"
   "Nema kraljice, dušo", odvrati njen deda, "osim ako nisi mislila na kraljicu majku. Ovaj kralj još nije oženjen."
   Nikol je pročitala poziv nekoliko puta ne rekavši ništa. Pošto se Ženevjev smirila i otišla iz sobe, otac obgrli Nikol.
   "Hoću da idem", rekla je tiho.
   "Jesi li sigurna?" pitao je, odvojivši se i gledajući je upitno.
   "Da", odgovorila je potvrdno.
   Henri je pre te večeri nije video, mislila je Nikol dok je najpre proveravala svoj sat, a zatim opremu u prirpemi za skijaški spust sa vrha. Tata je bio divan. Dopustio je da nestanem u Bovoau i gotovo niko nije znao da imam bebu dok Ženevjev nije napunila skoro godinu dana. Henri nikada nije čak ni posumnjao. Bar ne do te noći u Bakingemskoj palati.
   Nikol je još mogla da vidi sebe u redu za prijem. Kralj je kasnio. Ženevjev je bila nemirna. Najzad je Henri stajao naspram nje. "Poštovani Pjer de Žardan iz Bovoa u Francuskoj, sa kćerkom Nikol i unukom Ženevjev." Nikol se poklonila po svim propisima, a Ženevjev samo klimnu.
   "Znači, to je Ženevjev", reče kralj. Sagao se na samo trenutak i podmetnuo ruku pod bradu deteta. Kada je devojčica digla glavu, video je nešto što je prepoznao. Okrenuo se da pogleda Nikol, sa tragovima pitanja u pogledu. Nikol nije otkrila ništa svojim osmehom. Pozivar je uzvikivao imena sledećih gostiju u redu. Kralj pođe dalje.
   I tako si poslao Darena u hotel, pomisli Nikol dok se spuštala niz kratku padinu, a zatim okrenula prema malom uzvišenju i letela kroz vazduh sekundu ili dve. A on je pevušio i nakašljavao se i konačno me pitao da li bih došla na čaj. Nikol okrenu ivice skija prema snegu i naglo se zaustavi. "Reci Henriju da ne mogu", sećala se da je rekla Darenu u Londonu pre sedam godina.
   Ponovo je pogledala na sat. Bilo je tek jedanaest sati, prerano da bi odskijala do kućice. Spustila se na jedno od sedišta žičare i ponovo odvezla na vrh.
   Bilo je dva minuta posle podneva kada je Nikol stigla do male brvnare na rubu šume. Skinula je skije, zabila ih u sneg i otišla do glavnog ulaza. Nije se osvrtala na znakove upozorenja na sve strane oko nje, po kojima je pisalo da je EINTRITT VERBOTEN. Ni iz čega se pojaviše dva zdepasta čoveka, od kojih je jedan bukvalno skočio pred Nikol i vrata kućice. "U redu je", čula je poznati glas, "očekujemo je." Dvojica stražara nestadoše isto onako kao što su se i pojavila i Nikol ugleda Darena kako, nasmešen kao i uvek, ispunjava vrata brvnare.
   "Ćao, Nikol", rekao je na svoj normalni, prijateljski način. Daren je ostario. Bilo je nekoliko mrlja sivila po njegovim slepoočnica i malo boje soli sa biberom u njegovoj kratkoj bradi. "Kako si?"
   "Fino, Darene", odgovorila je, svesna da je već počela da se oseća nervozno, i pored svih lekcija koje je održala sebi. Podsetila je sebe da je sada profesionalka, na svoj način isto toliko neko i nešto koliko i kralj koga će upravo videti. Nikol onda oštro zakorači u brvnaru.
   Unutra je bilo toplo. Henri je stajao leđima okrenut malom kaminu. Daren zatvori vrata iza nje i ostavi njih dvoje nasamo. Nikol odlučno skide šal i raskopča parku. Skinula je naočare za sneg. Gledali su jedno u drugo dvadeset, možda trideset sekundi, nijedno od njih nije prozborilo ni jednu reč, nijedno nije želelo da prekine snažni tok osećanja koji ih je nosio unazad do dva veličanstvena dana pre petnaest godina.
   "Zdravo, Nikol", reče kralj konačno. Glas mu je bio mek i nežan.
   "Zdravo, Henri", odvratila je. Pošao je oko kauča da bi joj prišao, možda da bi je dodirnuo, ali bilo je nečega u govoru njenog tela što ga je zaustavilo. Naslonio se na kauč.
   "Zar nećeš da sedneš?" pozvao ju je.
   Nikol zavrte glavom. "Više mi se dopada da stojim, ako nemaš ništa protiv." Čekala je još nekoliko sekundi. Oči im se ponovo sretoše u dubokom opštenju. "Henri", iznenada joj je izletelo, "zbog čega si me pozvao ovde? Mora da je važno. Nije normalno za kralja Engleske da provodi dane sedeći u brvnari na padini švajcarske skijaške planine."
   Henri pođe do ugla sobe. "Doneo sam ti poklon", rekao je kada se sagao sa leđima prema Nikol, "za tvoj trideset šesti rođendan."
   Nikol se nasmeja. Deo napetosti popusti. "To je sutra", rekla je. "Poranio si jedan dan. Ali zašto..."
   On joj pruži memorijsku kocku. "Ovo je najdragoceniji poklon koji sam ti mogao naći", rekao je ozbiljno, "i bilo je potrebno mnogo maraka iz kraljevske riznice da bi se prikupio."
   Ona ga pogleda upitno.
   "Neko vreme sam se brinuo zbog te tvoje misije", rekao je Henri, "i u početku nisam mogao da razumem zašto. Ali pre otprilike četiri meseca, jedne večeri dok sam se igrao sa princom Čarlsom i princezom Eleonorom, shvatio sam šta me brine. Moja intuicija mi kaže da će biti problema sa tom tvojom posadom. Znam da zvuči šašavo, naročito kad dolazi od mene, ali ne brinem se zbog Ramanaca. Onaj megaloman Braun je verovatno u pravu, Ramance baš briga za nas Zemljane. Ali ti treba da provedeš stotinu dana u zatvorenom prostoru sa jedanaestoro drugih..."
   Video je da ga Nikol ne prati. "Evo", rekao je, "uzmi ovu kocku. Naterao sam svoje obaveštajne agente da načine kompletne dosjee o svakom članu posade misije 'Njutn', uključujući tu i tebe." Nikoline obrve se namrgodiše. "Informacije, od kojih se do većine ne može doći preko službenih fajlova MSA-e, potvrđuju moje lično mišljenje da tim sa 'Njutna' sadrži popriličan broj nestabilnih elemenata. Nisam znao šta da radim sa..."
   "To te se ništa ne tiče", prekinula ga je Nikol gnevno. Bila je uvređena Henrijevim mešanjem u njen profesionalni život. "Zbog čega se mešaš u..."
   "Hej, hej, smiri se, važi?" odvrati kralj. "Uveravam se da su moji motivi bili u potpunosti ispravni. Čuj", dodao je, "verovatno ti uopšte neće ni biti potrebne sve te informacije, ali pomislio sam da bi ti možda mogle biti korisne. Uzmi ih. Baci ih ako hoćeš. Ti si sanitetski oficir. Možeš da postupiš sa njima kako god želiš."
   Henri je video da je upropastio sastanak. Otišao je i seo na stolicu naspram vatre. Leđa su mu bila okrenuta Nikoli.
   "Pazi se, Nikol", promumlao je.
   Razmišljala je jedan dugi trenutak, gurnula memorijsku kocku u parku i prišla kralju iza leđa. "Hvala ti, Henri", rekla je. Nikol pusti da joj ruka padne na njegovo rame. Nije se okrenuo. Posegao je svojom rukom i vrlo lagano isprepletao prste sa njenim. Ostali su u tom položaju skoro minut.
   "Bilo je podataka koji su izmakli čak i mojim istražiteljima", rekao je tiho. "Naročito jedna činjenica koja me je izuzetno zanimala."
   Nikol je mogla da čuje sopstveno srce kroz pucketanje cepanica u kaminu. Glas u njoj je vikao: reci mu, reci mu. Ali drugi glas, pun mudrosti, savetovao joj je ćutanje.
   Lagano je izvukla prste iz njegovih. Okrenuo se da bi je pogledao. Nasmešila se. Nikol priđe vratima. Obmotala je ponovo šal i zatvorila parku pre nego što je izašla napolje. "Zbogom, Henri", rekla je.
   

15. SUSRET
   Kombinovani svemirski brod "Njutn" načinio je takav manevar da je Rama ispunio prostrani terminal za osmatranje u kontrolnom centru. Tuđinski svemirski brod bio je ogroman. Površina mu je izgledala mutno, jednolično siva, a njegovo izduženo telo predstavljalo je geometrijski savršen cilindar. Nikol je ćutke stajala pokraj Valerija Borzova. Za njih dvoje, prvi pogled na čitavo ramansko plovilo u svetlosti Sunca bilo je trenutak za uživanje.
   "Jesi li opazio bilo kakvu razliku?" reče Nikol posle podužeg vremena.
   "Još ne", odvratio je Borzov. "Izgleda da su oba broda sišla sa iste proizvodne trake." Ponovo je zavladala tišina.
   "Zar ne bi voleo da vidiš tu proizvodnu traku?" upita Nikol.
   Valerij Borzov klimnu. Mala letelica, nalik šišmišu ili kolibriju, projuri kraj osmatračkog terminala u prednjem planu i udalji se u smeru Rame. "Spoljni dronovi utvrdiće sličnosti. Opskrbljeni su uskladištenim kompletom slika Rame I. Svaka izmena biće zabeležena i prijavljena u roku od tri sata."
   "A ako ne bude neobjašnjivih razlika?"
   "Onda ćemo nastaviti kao što je planirano", odgovori general Borzov sa osmehom. "Pristaćemo, otvoriti Ramu i pustiti unutrašnje dronove." Bacio je pogled na sat. "A sve to treba da se odigra u roku tokom naredna dvadeset dva sata, ukoliko sanitetski oficir potvrdi da je posada spremna."
   "Posada je u dobrom stanju", izjavi Nikol. "Upravo sam završila ponovni pregled sinopsisa zdravstvenih podataka sa putovanja. Iznenađujuće su pravilni. Izuzev hormonalnih abnormalnosti kod sve tri žene, što nije u potpunosti neočekivano, tokom četrdeset dana nisu zabeležene nikakve anomalije."
   "Znači, fizički smo spremni za polazak", reče zapovednik zamišljeno, "ali šta je sa našom psihološkom spremnošću? Da li te je uznemirila nedavna rasprava? Ili to možemo pripisati napetosti i uzbuđenju?"
   Nikol je na trenutak ćutala. "Slažem se da su ova četiri dana posle pristajanja bila malo nezgodna. Razume se, znali smo za problem Vilsona i Brauna još pre lansiranja. Delimično smo ga rešili tako što smo držali Redžija na tvom brodu tokom najvećeg dela putovanja, ali sada, kada smo spojili dva broda i kada je posada opet kompletna, to dvoje izgleda da napadaju jedan drugoga u svakoj prilici. Naročito ako je Franćeska u blizini."
   "Dvaput sam pokušao da razgovaram sa Vilsonom dok su nam brodovi bili razdvojeni", reče Borzov ozlojeđenim tonom. "Nije hteo da razgovara. Ali jasno je da je zbog nečega vrlo ljut."
   General Borzov priđe komandnoj ploči i poče da se petlja oko tastature. Niz informacija stade da se pojavljuje na jednom monitoru. "Mora da se to tiče Sabatinijeve", nastavio je. "Vilson nije mnogo radio tokom putovanja, ali njegov dnevnik nagoveštava da je proveo neuobičajeno mnogo vremena na videofonu sa njom. I uvek je bio loše raspoložen. Čak je uvredio O'Tula." General Borzov se okrete i napeto pogleda Nikol. "Želim da znam da li moj sanitetski oficir ima bilo kakvu 'službenu' preporuku u pogledu posade, naročito u vezi sa odnosima između članova tima."
   Nikol nije to očekivala. Kada je general Borzov zakazao ovaj poslednji "razgovor o zdravlju posade" sa njom, nije mislila da će ga proširiti i na mentalno zdravlje dvanaestoro kosmonauta sa "Njutna". "Tražiš li profesionalnu psihološku procenu?" upita ona.
   "Svakako", general Borzov pojača svoju raniju izjavu. "Želim od tebe A5401 koji se odnosi i na fiziološku i na psihološku spremnost svakog člana posade. Procedura jasno kazuje da komandujući oficir pre svake operacije mora zatražiti izveštaj o zdravstvenom stanju posade od sanitetskog oficira."
   "Ali tokom simulacija tražio si samo podatke o fizičkom zdravlju."
   Borzov se nasmešio. "Mogu da sačekam, madam de Žardan", rekao je, "ako želiš da dobiješ vremena za pripremanje izveštaja."
   "Ne, ne", reče Nikol posle kraćeg razmišljanja. "Mogu da dam svoje mišljenje sada, a da ga službeno dokumentujem kasnije večeras." Oklevala je nekoliko sekundi pre nego što je produžila. "Ne bih stavila Vilsona i Brauna zajedno kao članove posade u bilo kojoj podgrupi, bar ne tokom prve operacije. I čak bih zazirala, iako to mišljenje u svakom slučaju nije toliko čvrsto, ubacivanju Franćeske u grupu sa bilo kojim od njih dvojice. Ne bih postavljala nikakva druga ograničenja ma koje vrste pred posadu."
   "Dobro. Dobro." Zapovednik se široko nasmeši. "Cenim tvoj izveštaj, i to ne samo zbog toga što potvrđuje moje lično mišljenje. Kao što znaš, te stvari umeju ponekad da budu prilično delikatne." General Borzov naglo promeni temu. "Sada bih hteo da ti postavim jedno drugo pitanje potpuno različite prirode."
   "Šta je to?"
   "Jutros mi je došla Franćeska i predložila da sutra uveče priredimo zabavu. Tvrdi da je posada napeta i da joj je potreban neka vrsta opuštanja pre prve operacije unutar Rame. Slažeš li se sa njom?"
   Nikol je razmišljala jedan trenutak. "Nije loša ideja", odvratila je. "Napetost se definitivno pokazuje... ali kakvu je zabavu imala na umu?"
   "Zajedničku večeru, ovde u kontrolnoj sobi, nešto vina i votke, možda čak i malo veselje." Borzov se nasmeši i položi ruku na Nikolino rame. "Tražim tvoje profesionalno mišljenje, razumeš, kao mog sanitetskog oficira."
   "Razume se." Nikol se nasmeja. "Generale", dodala je, "ako misliš da je vreme da posada održi zabavu, biće mi drago da pomognem..."
   Nikol dovrši svoj izveštaj i prebaci fajl preko mreže za podatke na Borzovljev kompjuter na vojnom brodu. Izuzetno je pazila na to da stvar formuliše tako da bude predstavljena kao "sukob ličnosti", a ne kao neka vrsta patološkog ponašanja. Za Nikol, problem između Vilsona i Brauna bio je jasan: ljubomora, čista i prosta, drevno zelenooko čudovište lično.
   Bila je sigurna da je pametno izbeći da Vilson i Braun rade zajedno tokom operacija u unutrašnjosti Rame. Nikol je prekorevala sebe što nije sama pomenula tu temu pred Borzovim. Shvatala je da njen zadatak u okviru misije uključuje i mentalno zdravlje, ali je nekako imala teškoća da misli o sebi kao o psihijatru posade. Izbegavam to zbog toga što tu nije posredi objektivan proces, pomislila je. Još nemamo senzore koji bi mogli da izmere dobro ili loše mentalno zdravlje.
   Nikol je išla niz hodnik sa kabinama članova posade. Sve vreme je pazila da drži jednu nogu na podu; toliko se privikla na bestežinsko stanje da joj je to gotovo postalo druga priroda. Nikoli je bilo drago što su neimari "Njutna" toliko potrudili da na najmanju meru smanje razlike između boravka u svemiru i na Zemlji. Posao kosmonauta bio je izuzetno olakšan omogućavanjem posadi da se usredsredi na važnije elemente svoga posla.
   Nikolina kabina bila je na kraju hodnika. Iako je svaki kosmonaut imao privatnu kabinu (kao ishod žustre rasprave između posade i sistemskih inženjera, koji su tvrdili da spavanje u parovima predstavlja delotvorniju upotrebu prostora), prostorije su bile vrlo male i skučene. Bilo je osam spavaćih soba na ovoj većoj letelici, koju su članovi posade nazivali "naučni" brod. Vojni brod je imao još četiri male spavaće sobe. Oba svemirska broda raspolagala su još salama za vežbanje i "lobijima", zajedničkim prostorijama opremljenim prijatnijim nameštajem, kao i nekim mogućnostima za zabavu koje nisu postojale u spavaćim sobama.
   Kada je Nikol prošla kraj odaje Janoša Taborija, začula je njegov nepogrešivi smeh. Vrata su mu bila otvorena kao i obično. "Zar si stvarno očekivao", govorio je Janoš, "da menjam lovce i prepustim tvojim konjima da kontrolišu sredinu table? Ma hajde, Šig, možda nisam majstor, ali ipak učim na svojim greškama. Jednu od ranijih partija izgubio sam upravo zbog toga."
   Tabori i Takagiši su, kao i obično, igrali partiju šaha posle večere. Skoro svake "noći" (posada je zadržala dvadeset četvoročasovni dan koji se podudarao sa griničkim srednjim vremenom) njih dvojica su igrala šah oko jedan sat pre spavanja. Takagiši je imao titulu šahovskog majstora, ali je bio mekog srca i želeo je da ohrabri Taborija. Zbog toga je doslovce u svakoj igri, pošto bi postigao solidnu poziciju, dozvoljavao da mu odbrana bude načeta.
   Nikol proturi glavu kroz vrata. "Uđi, lepotice", reče Janoš sa smeškom. "Gledaj me kako uništavam našeg azijatskog prijatelja u ovom pseudo-cerebralnom nadmetanju." Nikol poče da objašnjava kako je pošla do vežbaonice, kada neobično stvorenje, veliko otprilike kao miš, protrča između njenih nogu i uđe u Taborijevu sobu. Ona se protiv svoje volje trže kada igračka, ili šta je već bilo, pođe prema dvojici muškaraca.
   
   Mrkorep kos, što ima kljun
   Murgav k'o kaloper,
   I drozd, do grla pesme pun,
   I carić kusoper...
   
   Robot je pevao dok je hitao prema Janošu. Nikol se spusti na kolena i zagleda u neobičnu pridošlicu koja je imala donji deo tela kao čovek, a glavu magarca. Nastavila je da peva. Tabori i Takagiši prekidoše partiju i oboje se nasmejaše zbunjenom izrazu na Nikolinom licu.
   "Hajde", reče Janoš, "reci mu da ga voliš. To bi učinila Titanija, vilinska kraljica."
   Nikol sleže ramenima. Robot je na trenutak zaćutao. Kada Janoš ponovo poče da je nagovara, Nikol promrmlja: "Volim te" robotu visokom dvadeset centimetara.
   Minijaturni Vratilo se okrete Nikoli. "Rekao bih, gospoja, da za to imate malo razloga. No istinu govoreći, ljubav i razlog dan-danas retko idu zajedno."
   Nikol je bila zapanjena. Posegla je da podigne majušnu figuru, ali je zastala kada je čula drugi glas.
   "Gospode, kakve su lude smrtnici ti. Gde je sad taj igrač koga sam pretvorio u magarca. Vratilo, gde si?"
   Drugi mali robot, odeven poput vilenjaka, uskoči u kabinu. Kada je ugledao Nikol, skočio je sa poda i stao da lebdo u visini očiju nekoliko sekundi, dok su mu sićušna krila udarala mahnitom brzinom. "Ja Puk jesam, lepa gospo", rekao je, "ne videh te ranije." Robot se zatim spusti na pod i zaćuta. Nikol je zanemela.
   "Ma šta to, za ime sveta..." zausti ona.
   "Psst...", reče Janoš, davši joj znak da ćuti. Pokazao je prema Puku. Vratilo je spavao u uglu blizu Janoševog ležaja. Puk je u međuvremenu našao Vratila i stao da ga prska ga finom, lakom prašinom iz male vreće. Dok su tri ljudska bića posmatrala, glava Vratila poče da se menja. Nikol je videla da se to mali komadi metala i plastike koji su činili magareću glavu preraspodeljuju, ali čak je i nju očarala potpunost preobražaja. Puk je odskakutao čim se Vratilo probudio sa novom, ljudskom glavom i stao da govori.
   "Prividela mi se dozlaboga čudna prikaza", reče Vratilo. "Usnio sam san, da čoveku prosto pamet stane kakav je. Magarac bio ko bi se poduhvatio da izloži taj san."
   "Bravo. Bravo", povika Janoš kada je stvorenje ućutalo.
   "O medeto", dodade Takagiši.
   Nikol sede u jedinu nezauzetu stolicu i pogleda kolege. "A kad pomislim", rekla je i zavrtela glavom, "da sam zapravo kazala zapovedniku da ste vas dvojica u psihološkom pogledu zdravi." Zastala je dve ili tri sekunde. "Da li bi mi jedan od vas dvojice, moliću lepo, rekao šta se ovde događa?"
   "Sve je to Vejkfildovo maslo", reče Janoš. "Čovek je apsolutno briljantan i, za razliku od nekih genija, i veoma promućuran. Osim toga, fanatično je zaljubljen u Šekspira. Ima čitavu porodicu ovih stvorenjaca, iako mislim da je Puk jedini koji leti, a Vratilo jedini koji menja oblik."
   "Puk ne leti", reče Ričard Vejkfild, ulazeći u sobu. "Jedva da može da lebdi nad podom, a i to samo nakratko." Činilo se da je Vejkfildu neprijatno. "Nisam znao da ćeš ti biti ovde", rekao je Nikol. "Ponekad zabavljam ovu dvojicu usred njihove šahovske igre."
   "Jedne noći", dodao je Janoš, pošto Nikol ništa nije uzvratila, "upravo sam predao partiju Šigu kada smo začuli nešto za šta smo pomislili da je tuča u hodniku. Nekoliko trenutaka kasnije, Tibalt i Merkucio uđoše u sobu, psujući i mačujući se."
   "To ti je hobi?" pitala je Nikol posle nekoliko sekudni, mahnuvši rukom prema robotima.
   "Moja gospo", umeša se Janoš pre nego što je Vejkfild stigao da odgovori, "nikada, nikada ne brkaj strast sa hobijem. Naš cenjeni japanski naučnik ne igra šah iz hobija. A ovaj mladi čovek iz bardovog rodnog grada Stratforda na Ejvonu ne pravi te robote iz hobija."
   Nikol baci pogled na Ričarda. Pokušavala je da zamisli energiju i rade koje je on morao uložiti u pravljenje tako složenih robota kao što su bili ovi koje je upravo videla. Da ne pominjemo nadarenost i, razume se, strast. "Baš upečatljivo", rekla je Vejkfildu.
   Njegov osmeh obznani da je primio njenu pohvalu. Nikol se izvini i pođe iz kabine. Puk zazuja oko nje i stade u vratima.
   
   Ako smo vas, senke mi,
   Uvredili čime, vi,
   da biste nam oprostili,
   zamislite da ste snili.
   
   Nikol se smejala kada je koraknula preko vilenjaka i mahnula u znak pozdrava svojim prijateljima.
   Nikol je ostala u vežbaonici znatno duže nego što je očekivala. Obično je trideset minuta žestokog teranja bicikla ili trčanja u mestu bilo dovoljno da ukloni njenu napetost i da joj opusti telo za san. Ali ove večeri, sa ciljem misije tako nadomak ruke, bilo je potrebno da radi duže kako bi primirila svoj hiperaktivni sistem. Jedan deo njenih teškoća sastojao se od zaostale brige zbog izveštaja koji je unela u dokumenta i kojim je preporučila da Vilson i Braun budu razdvojeni na svim važnim aktivnostima tokom misije.
   Jesam li prenaglila? upitala se. Da li me je general Borzov poljuljao u uverenju? Nikol se veoma ponosila svojom profesionalnom reputacijom i često je konstruktivno potvrđivala svoje najvažnije odluke. Pred kraj vežbe ponovo je ubedila sebe da je poslala odgovarajući izveštaj. Njeno umorno telo joj je reklo da je spremno za san.
   Kada se vratila u sektor sa kabinama svemirske letelice, bilo je mračno svuda izuzev u hodniku. Kada je skrenula levo u bočni hodnik koji je vodio u njenu kabinu sobu, slučajno je bacila pogled kroz zajedničke prostorije prema maloj prostoriji u kojoj je držala medicinske zalihe. Čudno, pomislila je, naprežući pogled pri slabom svetlu. Izgleda da sam ostavila otvorena vrata ostave.
   Nikol prođe kroz zajedničku prostoriju. Vrata ostave zaista su bila odškrinuta. Već je aktivirala automatsku bravu i stala da zatvara vrata, kada je začula šum u mračnoj sobi. Nikol posegnu unutra i upali svetlo. Iznenadila je Franćesku Sabatini, koja je sedela u uglu za kompjuterskim terminalom. Na monitoru pred njom bila je prikazana nekakva informacija, a Franćeska je u rukama držala usku bočicu.
   "Oh, zdravo, Nikol", reče Franćeska nonšalantno, kao da je za nju normalno da sedi u mraku za kompjuterom u odaji za medicinske zalihe.
   Nikol lagano priđe kompjuteru. "Šta se dešava?" rekla je nehajno, dok joj je pogled preletao po informacijama na ekranu. Iz kodiranog zaglavlja, Nikol je videla da je Franćeska zatražila od inventarskog potprograma da joj izlista sredstva za kontrolu rađanja koja se mogu naći na brodu.
   "Šta je to?" upita Nikol, pokazavši na monitor. U glasu joj se javio se trag ljutnje. Svi kosmonauti su znali da je ostava sa medicinskim zalihama zabranjena teritorija za svakoga osim za sanitetskog oficira.
   Pošto Franćeska ništa nije odgovarila, Nikol se naljuti. "Kako si ušla ovamo?" upita je. Dve žene su bile razdvojene samo nekoliko centimetara u malom pregratku pokraj stola. Nikol iznenada posegnu i dograbi bočicu iz Franćeskine ruke. Dok je Nikol čitala etiketu, Franćeska se probi kroz uski prostor i pođe prema vratima. Nikol otkri da tečnost u njenim rukama služi za izazivanje pobačaja i brzo pođe za Fračeskom u hodnik.
   "Hoćeš li objasniti ovo?" pitala je Nikol
   "Samo mi daj bočicu, molim te", reče Franćeska najzad.
   "Ne mogu to da učinim", odgovori Nikol i zavrte glavom. "Ovo je vrlo jako sredstvo, sa ozbiljnim sporednim dejstvima. Šta si naumila da uradiš? Da ga ukradeš i da to prođe neprimećeno? Čim bih dovršila pregled inventara, znala bih da ga nema."
   Dve žene su netremice gledale jedna drugu nekoliko dugih sekundi. "Čuj, Nikol", reče Franćeska najzad, pošto joj je uspelo da se osmehne, "sve je ovo veoma prosto. Nedavno sam otkrila, na svoje zaprepašćenje, da sam u vrlo ranom stadijumu trudnoće. Želim da pobacim embrion. To je intimna stvar i nisam želela da mešam ni tebe, niti ikoga drugog iz posade."
   "Ne možeš biti trudna", brzo je odgovorila Nikol. "Videla bih to u tvojim biometrijskim podacima."
   "Ima tek četiri ili pet dana. Ali sigurna sam. Već sam osetila promene u telu. A sada mi je došlo ono vreme u mesecu."
   "Znaš koji su odgovarajući postupci za medicinske probleme", reče Nikol posle izvesnog oklevanja. "Ovo je moglo biti vrlo prosto, da upotrebim tvoj izraz, da si najpre došla do mene. Najverovatnije bih poštovala tvoj zahtev za poverljivošću. Ali sada si me stavila pred nedoumicu..."
   "Hoćeš li da prekineš tu birokratsku lekciju", oštro je prekide Franćeska. "Stvarno me ne zanimaju ta prokleta pravila. Jedan muškarac mi je izazvao trudnoću i ja nameravam da uklonim fetus. Hoćeš li mi sada dati bočicu, ili moram da nađem drugi način?"
   Nikol je bila besna. "Stvarno si neverovatna", odvrati ona Franćeski. "Da li si stvarno očekivala da ti dam ovu bočicu i da odem? Ne postavljajući nikakva pitanja? Može biti da si ti toliko galantna u pogledu svoga života i zdravlja, ali ja svakako nisam. Moram te najpre pregledati, proveriti tvoju medicinsku istoriju, odrediti starost embriona - tek ću tada razmotriti da li da ti prepišem to sredstvo. Osim toga, osećam se dužnom da ti istaknem da postoje i određena moralna i psihološka ograničenja..."
   Franćeska se glasno nasmeja. "Poštedi me svojih ograničenja, Nikol. Nije mi potrebna u životu tvoja bovoaska moralnost više klase. Čestitam ti što si odgajila dete kao jedini roditelj. Moj položaj je mnogo drugačiji. Otac bebe je namerno prestao da uzima pilule, misleći da će trudnoća podgrejati moju ljubav prema njemu. Pogrešio je. Ova beba je neželjena. Treba li da to još plastičnije opišem..."
   "Dosta", prekide je Nikol, gadljivo napućivši usne. "Pojedinosti tvog ličnog života stvarno me se ne tiču. Moram odlučiti šta je najbolje za tebe i za misiju." Zastala je. "U svakom slučaju, insistiram na odgovarajućem pregledu, uključujući komplet snimaka pelvične unutrašnjosti. Ukoliko odbiješ, neću odobriti pobačaj. I, razume se, bila bih prisiljena da podnesem potpuni izveštaj..."
   Franćeska se nasmejala. "Ne moraš da mi pretiš. Nisam toliko glupa. Ukoliko se budeš osećala bolje ako mi nabiješ svoju smešnu opremu između nogu, onda samo napred. Ali daj da to napravimo što pre. Želim da ta beba leti iz mene pre izlaska u Ramu."
   Nikol i Franćeska jedva da su izmenile desetak reči tokom sledećeg sata. Otišle su zajedno u malu ambulantu, gde je Nikol upotrebila svoje osetljive instrumente da odredi postojanje i veličinu emnriona. Takođe je proverila Franćeskinu sposobnost da podnese tečnost za izazivanje pobačaja. Fetus je rastao u Franćeskinoj utrobi već pet dana. Ko li si ti? mislila je Nikol dok je na monitoru gledala mikroskopsku sliku majušne vrećice ugneždene u zidu materice. Čak ni na mikroskopu sonde nije bilo načina da se odredi da li je skupina ćelija živa. Ali već jesi živ. A najveći deo budućnosti već ti je programiran genima.
   Nikol na štampaču napravi listu onoga što bi Franćeska mogla da očekuje u fizičkom pogledu pošto jednom proguta sredstvo. Fetus će biti spran, telo će ga odbaciti u sledeća dvadeset i četiri časa. Moglo bi biti blagih problema sa normalnom menstruacijom koji će smesta uslediti.
   Franćeska je bez oklevanja ispila tečnost. Dok joj se pacijentkinja odevala, Nikol se u mislima vrati u vreme kada je po prvi put posumnjala u sopstvenu trudnoću. Nijednom nisam pomislila... i to ne samo zbog toga što joj je otac bio princ. Ne. Bilo je to pitanje odgovornosti. I ljubavi.
   "Znam šta misliš", rekla je Franćeska kada je bila spremna da pođe. Stajala je kraj vrata ambulante. "Ali ne traći vreme. Imaš i sama dovoljno problema."
   Nikol nije odgovorila. "I znači sutra malog kopilana više neće biti", rekla je Franćeska hladno, očiju umornih i besnih. "Prokleto dobra stvar. Svetu nije potrebno još jedno polu-crnče." Franćeska nije sačekala na Nikolin odgovor.
   

16. RAMO, RAMO, BLISTAJ SJAJAN
   Spuštanje blizu ulaza u Ramu bilo je glatko i bez ikakvih nevolja. Sledeći prethodnicu zapovednika Nortona od pre sedamdeset godina, general Borzov naloži Jamanaki i Turgenjevoj da dovedu "Njutna" do tačke kontakta neposredno pored stometarskog kružnog diska centriranog na obrtnoj osi divovskog cilindra. Skupina niskih struktura nalik kutijama za pilule privremeno je držala zemaljski svemirski brod na mestu spram blage centrifugalne sile koju je stvarao Rama što se obrtao. U roku od deset minuta snažne veze su čvrsto usidrile "Njutna" uz njegovu metu.
   Veliki disk bio je, kao što se i predviđalo, spoljašnji kapak ramanske vazdušne komore. Vejkfild i Tabori su izašli sa "Njutna" u svojoj vanvrodskoj opremi i počeli da tragaju za skrivenim točkom. Točak, koji je predstavljao ručnu kontrolu ulaza u vazdušnu komoru, nalazio se tačno na predviđenom mestu. Okretao se kao što je bilo očekivano i otkrio otvor u spoljašnji omotač Rame. Pošto se ništa u vezi sa Ramom II nije razlikovalo od njegovog prethodnika, dvoje kosmonauta nastaviše ulaznu proceduru.
   Četiri časa kasnije, posle podugačkog šetkanja napred-nazad duž pola kilometra koridora i tunela koji su povezivali ogromnu, šuplju unutrašnjost tuđinskog svemirskog broda sa spoljašnjom vazdušnom komorom, dvojica ljudi su dovršili otvaranje troje reduntantnih cilindričnih vrata. Takođe su postavili transportni sistem koji će prenositi ljude i opremu od "Njutna" do Ramine unutrašnjosti. Taj transporter inženjeri sa Zemlje tako su konstruisali da klizi duž paralelnih brazdi koje su Ramanci usekli u zidove spoljašnjih tunela pre neznano koliko vekova.
   Posle kratke pauze za ručak, Jamanaka se pridružio Vejkfildu i Taboriju i njih trojica stadoše da montiraju planiranu komunikacijsku relejnu stanicu Alfa na unutrašnjem kraju tunela. Oblik antene bio je naročito konstruisan da, ukoliko je druga ramanska letelica istovetna prvoj, omogući dvosmernu komunikaciju između kosmonauta koji se nalaze na bilo kom mestu na stepeništu ili u severnoj polovini Središnje nizije. Glavni komunikacioni plan zahtevao je uspostavljanje još jedne velike relejne stanice, koja je trebalo da se zove Beta, u blizini Cilindričnog mora; te dve stanice će omogućiti jake veze svuda po severnom polucilindru, pa čak do ostrva zvanog Njujork.
   Braun i Takagiši zauzeše svoje položaje u kontrolnom centru čim je potvrđeno stavljanje u dejstvo relejne stanice Alfa. Odbrojavanje do lansiranja dronova za unutrašnjost se nastavljalo. Takagiši je očigledno bio i nervozan i uzbuđen dok je dovršavao pretpoletne testove na svom dronu. Braun je, pak, delovao opušteno, čak bezbrižno, dok je privodio kraju pripreme. Franćeska Sabatini je sedela pred višestrukim monitorima, spremna da odabere najbolje slike za direktni prenos na Zemlju.
   General Borzov lično je obznanio glavne događaje čitavog postupka. Zastao je radi dramatičnog uzimanja daha pre nego što je izdao naredbu da se aktiviraju dva drona. Dronovi onda odleteše u mračnu prazninu Rame. Nekoliko sekundi kasnije, glavni ekran u kontrolnom centru, čija je slika direktno dolazila sa drona kojim je upravljao Dejvid Braun, nađe se preplavljen svetlošću pošto se prva raketa za osvetljavanje upalila. Kada je svetlo postalo normalnije, pojavili su se obrisi prvog širokougaonog snimka. Od početka je bilo predviđeno da ta prvobitna slika predstavlja složeni prikaz Severne polulopte koji će obuhvatiti čitavu teritoriju, od udubljenog kraja u kome su ušli, sve do Cilindričnog mora na središnjoj tački veštačkog sveta. Oštra slika koja se konačno sledila na ekranu bila je zapanjujuća. Jedno je bilo čitati o Rami i izvoditi simulacije unutar njegove replike; sasvim je drugo bilo naći se usidren za divovski svemirski brod u blizini Venerine orbite i bacati prvi pogled u unutrašnjost...
   To što je prizor bio poznat jedva da je malo smanjilo začudnost slike. Na kraju glavčine u obliku kratera, sa početkom kod tunela, na sve strane se pružao kompleks terasa i rampi sve do glavnog tela cilindra. Tu glavčinu seklo je na tri jednaka dela troje lestvi koje su podsećale na široke železničke pruge i koje su se sve kasnije širile u ogromno stepenište sa po više od trideset hiljada stepenika. Kombinacija lestve/stepenište podsećala je na tri podjednako razmaknute žice kišobrana i omogućavala je spuštanje (ili penjanje) sa ravnog dna kratera do prostrane Središnje nizije optočene oko zidova obrtnog cilindra.
   Severna polovina Središnje nizije prostirala se i ispunjavala najveći deo slike na ekranu. Ogromno prostranstvo bilo je podeljeno u četvorougaona polja nepravilnih razmera, osim neposredno oko "gradova". Tri grada u širokougaonoj slici - skupine visokih, vitkih objekata koji su podsećali na zgrade podignute čovekovom rukom, povezane među sobom nečim što je podsećalo na autoputeve koji su se pružali duž granica između polja - posada je smesta prepoznala kao Pariz, Rim i London, kako su ih nazvali prvi istraživači Rame. Isto toliko upečatljive na slici bile su i tri dugačke, prave brazde ili doline u Središnjoj niziji. Ta tri linearna jarka, duga deset kilometara i široka stotinu metara, bili su smeštena na jednakim rastojanjima po krivini Rame. Tokom prvog susreta sa Ramom te doline predstavljale su izvore svetlosti koja je ispunila šuplji svet ubrzo po otapanju Cilindričnog mora.
   Neobično more, masa vode koja je opasivala čitav cilindar, nalazilo se na najdaljem kraju slike. Još je bilo smrznuto, kao što se i očekivalo, a u središtu mu se nalazilo tajanstveno ostrvo ogromnih oblakodera koje je nazivano Njujorkom još od njegovog prvobitnog otkrića. Oblakoderi su se pružali preko kraja slike, visoki tornjevi koji su mamili da im se dođe u posetu.
   Čitava posada ćutke je piljila u tu sliku skoro pun minut. Onda dr Dejvid Braun poče da galami. "U redu, Ramo", rekao je ponosnim glasom. "Vidite li, svi vi, neverne Tome", povikao je, dovoljno glasno da bi ga svi čuli, "potpuno je jednak prvom." Franćeskina video kamera se okrete da snimi Braunovo uzbuđenje. Najveći deo posade i dalje je bio bez reči, opčinjen pojedinostima sa monitora.
   U međuvremenu, Takagišijev dron prenosio je uskougaone fotografije oblasti neposredno ispod tunela. Te slike su prikazivane na manjim ekranima oko kontrolnog centra. Slike će biti upotrebljene da se potvrde konstrukcije komunikacione i transportne infrastrukture koja će se uspostaviti unutar Rame. Bio je to pravi "posao" ove faze misije - upoređivanje hiljada fotografija koje će snimiti ovi dronovi sa postojećim mozaičnim snimcima sa Rame I. Iako se najveći deo poređenja mogao obaviti digitalno (i prema tome automatski), uvek će biti razlika koje će zahtevati ljudsko razjašnjavanje. Čak i kada bi dva svemirska broda bila sasvim istovetna, različiti nivoi osvetljenja u vreme snimanja stvorili bi neke veštačke nepodudarnosti.
   Dva časa kasnije poslednji dron se vratio do relejne stanice i početni pregled fotografskog ispitivanja bio je dovršen. Nije bilo nikakvih većih strukturnih razlika između Rame II i prethodne svemirske letelice, sve do razmere od stotinu metara. Jedina bitna oblast razlikovanja bilo je samo Cilindrično more, ali refleksije sa leda bile su odavno na zlom glasu kao pojava koju je teško obraditi direktnim digitalnim algoritmom za poređenje. Bio je to dug i uzbudljiv dan. Borzov je obznanio da će zadaci za posadu vezani za prvu operaciju bili objavljeni za jedan sat i da će "specijalna večera" biti poslužena u kontrolnom centru dva časa potom.
   "Ne možeš to učiniti", povika besni Dejvid Braun, uletevši u odaju zapovednika bez kucanja i izvukavši štampani spisak zadataka za prvu operaciju.
   "O čemu to pričaš?" odvratio je general Borzov. Braunovo nasilničko upadanje prilično ga je naljutilo.
   "Mora biti da je neka greška" produži Braun glasno. "Ne očekuješ valjda da ostanem ovde na 'Njutnu' tokom prvog izlaska." Kada nije bilo odgovora od generala Borzova, američki naučnik promeni taktiku. "Hoću da znaš da ne prihvatam ovo. A ni rukovodstvu MSA se to neće dopasti.
   Borzov ustade iza stola. "Zatvori vrata, dr Braune", rekao je mirno. Dejvid Braun tresnu kliznim vratima. "A sada slušaj ti mene jedan minut", nastavio je general. "Nije me briga koga poznaješ. Ja sam zapovednik ove misije. Ukoliko nastaviš da se ponašaš kao primadona, postaraću se da nikada ne kročiš unutar Rame."
   Braun spusti glas. "Ali zahtevam objašnjenje", rekao je sa neprikrivenim neprijateljstvom. "Ja sam vodeći naučnik na ovoj misiji. Takođe sam vodeći zagovornik projekta 'Njutn' u medijima. Kako možeš da opravdaš to što me ostavljaš na 'Njutnu' dok devet drugih kosmonauta ide u Ramu?"
   "Nema potrebe da opravdavam svoje postupke", odvratio je Borzov, na trenutak uživajući u svojoj nadmoći nad nadmenim Amerikancem. Nagao se napred. "Ali da stvar bude jasna, kao i zato što sam predvideo ovaj tvoj detinjast ispad, reći ću ti zbog čega ne ideš u prvi izlaz. Postoje dva osnovna cilja naše prve posete: uspostavljanje komunikaciono/transportne infrastrukture i dovršavanje podrobnog pregleda unutrašnjosti kojim će se ustanoviti da li je ovaj svemirski brod u potpunosti jednak prvom..."
   "To su kapsule već potvrdile", umešao se Braun.
   "Prema dr Takagišiju, nisu", prekide ga Borzov. "On kaže da..."
   "Sranje, generale, Takagiši neće biti zadovoljan dok se ne bude pokazalo da je svaki kvadratni centimetar Rame istovetan prvom brodu. Video si rezultate ispitivanja sa dronova. Zar još imalo sumnjaš da..."
   Dejvid Braun zastade usred rečenice. General Borzov je lupkao prstima po stolu i gledao dr Brauna hladnim pogledom. "Hoćeš li me sada pustiti da dovršim?" reče najzad Borzov. Čekao je još nekoliko sekundi. "Šta god ti mislio", nastavio je zapovednik, "dr Takagiši je svetski priznat stručnjak za unutrašnjost Rame. Ne možeš ni za trenutak ustvrditi da je tvoje znanje o pojedinostima ove letelice makar i blizu njegovog. Potrebno mi je svih pet svemirskih kadeta za radove na infrastrukturi. Dvoje novinara moraju ići unutra, ne samo zbog toga što postoje dva posebna zadatka, već i zato što je pažnja sveta sve vreme usredsređena na nas. Konačno, verujem da je važno za moje kasnije rukovođenje misijom da bar jednom lično odem unutra, a ja odabiram da to učinim sada. Pošto procedure jasno stavljaju do znanja da tokom ranih operacija bar tri člana posade moraju ostati izvan Rame, nije teško zaključiti..."
   "Nisi me zavarao ni na trenutak", prekide ga gnevno Dejvid Braun. "Znam zbog čega se sve ovo dešava. Tražiš prividno logičan izgovor da sakriješ pravi razlog za moje isključenje iz prvog ekspedicionog tima. Ljubomoran si, Borzove. Ne možeš da podneseš činjenicu da me većina ljudi smatra pravim vođom ove misije."
   Zapovednik je posmatrao naučnika preko petnaest sekundi, ne progovorivši pri tom ni reči. "Znaš, Braune", reče on najzad, "žao mi te je. Izuzetno si nadaren, ali tu nadarenost prevazilazi tvoje sopstveno mišljenje o njoj. Da nisi takav..." Ovog puta je na Borzova bio red da se zaustavi usred rečenice. Skrenuo je pogled. "Slučajno, pošto znam da ćeš se vratiti u svoju sobu i smesta kmečati MSA, trebalo bi verovatno da ti kažem da je sanitetski oficir u svom izveštaju o spremnosti posade otvoreno preporučio da te ne upućujem ni na kakve zajedničke dužnosti sa Vilsonom - zbog lične animoznosti koju ste obojica ispojili."
   Braunove oči se skupiše. "Hoćeš da kažeš da je Nikol de Žardan stvarno ispunila službeni memorandum u kome navodi Vilsona i mene po imenu?"
   Borzov klimnu.
   "Kučka", promrmlja Braun.
   "Uvek je reč o tuđoj greški, zar ne, dr Braune?" reče general Borzov i nasmeši se svom protivniku.
   Dejvid Braun se okrete i izađe iz prostorije.
   General Borzov naredio je da se za banket otvori nekoliko dragocenih boca vina. Zapovednik je bio odlično raspoložen. Franćeskin predlog bio je dobar. Među kosmonautima je vladao nepobitni osećaj drugarstva dok su sastavljali male stolove u kontrolnom centru i pritezali ih uz pod.
   Dr Dejvid Braun nije došao na banket. Ostao je u svojoj kabini dok se ostalih jedanaest članova posade gostilo piletinom i pirinčem. Franćeska je nespretno javila da se Braun "ne oseća baš najbolje", ali kada se Janoš Tabori razdragano prijavio da ode i proveri u čemu je stvar, Franćeska je žurno dodala da dr Braun želi da ga ostave na miru. Janoš i Ričard Vejkfild, koji su popili po nekoliko čaša vina, šegačili su se sa Franćeskom za jednim krajem stola, dok su na drugom kraju Redži Vilson i general O'Tul učestvovali u živoj raspravi o nastupajućem prvenstvu u bezbolu. Nikol je sedela između generala Borzova i admirala Hajlmana i slušala njihova prisećanja na održavanje mira u danima posle Haosa.
   Kada je obrok bio gotov, Franćeska se izvinila. Ona i dr Takagiši nestadoše na nekoliko minuta. Kada su se vratili, Franćeska zatraži od kosmonauta da okrenu stolice prema velikom ekranu. A onda, kada su pogašena svetla, ona i dr Takagiši pustiše projektciju pune spoljašnje slike Rame na monitor. To sada nije bio mutno sivi cilindar koga su svi prethodno videli. Ne, ovaj Rama bio je vešto obojen pomoću potprograma za procesiranje slike i sada je to bio crni cilinder sa zlatnožutim prugama. Kraj cilindra delovao je gotovo kao lice. Na trenutak je u odaji zavladala tišina pre nego što je Franćeska počela da recituje:
   
   Tigre, tigre, blistaj sjajan,
   U prašumi noći tajan,
   Besmrtna ti ruka kakva
   Simetriju groznu dade?
   
   Nikol de Žardan oseti kako joj se hladni trnci penju uz kičmu dok je slušala kako Franćeska počinje sledeći stih.
   
   U kakvim je nebesima
   Blesno oganj oka tvog?...
   
   To je, posle svega, pravo pitanje, pomisli Nikol, Ko je napravio taj gargantuanski svemirski brod. To je mnogo važnije za našu konačnu sudbinu nego zašto.
   
   Kakav čekić? Lanac kakav?
   U kojoj peći bi mozak takav?
   Na kom nakovnju? Koji stisak strašni
   obgrli tebe u očaj posvemašnji?...
   
   Sa druge strane stola, generala O'Tula je takođe hipnotisalo Franćeskino recitovanje. Um mu se borio sa istim osnovnim pitanjem koje ga je morilo još od kako se prvobitno prijavio za misiju. Blagi bože, pitao se, Kako se ovi Ramanci uklapaju u tvoju Vaseljenu? Da li si njih stvorio prve, pre nas? Da li su nam na neki način rođaci? Zbog čega si ih poslao ovamo u ovom času?
   
   Kada zvezde koplja odbaciše
   Nebesa suzama svojim pokvasiše
   Da li se On svom delu nasmešio,
   Da li je tvorac jagnjeta i tebe stvorio?
   
   Kada Franćeska završi kratku pesmu, načas je usledila tišina, a onda je došlo do spontanog pljeska. Ona je skromno primetila da je dr Takagiši obezbedio sve potrebno znanje za procesiranje slike, a simpatični japanski kosmonaut se postiđeno nakloni. Onda Janoš Tabori ustade sa svoje stolice. "Mislim da govorim u ime svih nas, Šig i Franćeska, kada vam upućujem čestitke na ovoj originalnoj i izazovnoj predstavi", rekao je sa osmehom. "Zamalo, ali ne sasvim, da me navedete da ozbiljno uzmem ono što ćemo preduzeti sutra."
   "A kada već govorimo o tome", reče general Borzov i ustade na čelu stola sa tek otvorenom bocom ukrajinske votke, iz koje je već povukao dva dobra gutljaja, "kucnuo je čas za starinsku rusku tradiciju - zdravice. Doneo sam samo dve boce ovog nacionalnog blaga i predlažem da ih obe podelimo, drugovi moji i kolege, ove vrlo posebne večeri."
   Stavio je obe boce u ruke generala O'Tula, a Amerikanac spretno upotrebi raspršivač tečnosti da podeli votku i male, pokrivene čaše koje su podeljene oko stola. "Kao što Irina Turgenjev zna", produžio je zapovednik, "na dnu boce ukrajinske votke uvek postoji jedan crvić. Predanje kaže da će onaj ko pojede crva imati posebne moći sledeća dvadeset četiri časa. Admiral Hajlman je označio dna dve čaše infracrvenim krstićima. Ono dvoje koji budu pili iz označenih čašica moći će da pojedu po jednog crvića zasićenog votkom."
   "Fuj", reče Janoš trenutak kasnije, kada je dodao infracrveni skener Nikol. On je prvi proverio da na dnu njegove čašice nema infracrvenog krsta. "Ovo je takmičenje u kome mi je drago što gubim."
   Nikolina čašica je imala oznaku na dnu. Ona je bila jedan od dvoje srećnih kosmonauta koji će moći da pojedu ukrajinskog crva za desert. Zatekla je sebe kako se pita: Moram li to da učinim? - a onda je potvrdno odgovorila na sopstveno pitanje kada je videla ozbiljni pogled na licu zapovednika. Oh, dobro, pomislila je, verovatno me neće ubiti. Sve parazite je alkohol verovatno učinio bezopasnim.
   General Borzov podiže drugu čašicu sa krstom na dnu. General se nasmešio, stavio jednog majušnog crva u svoju čašicu, a drugog u Nikolinu, i podigao votku prema tavanici svemirskog broda.
   "Pijmo svi za uspeh misije", rekao je. "Za svakog od nas, sledećih nekoliko dana i nedelja biće najveća pustolovina u životu. U doslovnom smislu reči, nas dvanaestoro predstavljamo ljudske ambasadore pred tuđinskom kulturom. Budimo odlučni u tome da damo sve od sebe kako bismo valjano predstavili svoju vrstu."
   Skinuo je poklopac sa čašice, pazeći da je ne uzdrma, i onda sve ispio u jednom gutljaju. Progutao je crva celog. I Nikol je na brzinu pojela crva, zaključivši da je jedina stvar goreg ukusa koju je ikada stavila u usta bio onaj gnusni koren koji je pojela tokom obreda poro u Obali Slonovače.
   Posle još nekoliko kratkih zdravica svetla u odaji počeše da tamne. "A sada", obznani general Borzov, načinivši širok gest, "pravo iz Stratforda, 'Njutn' vam ponosno predstavlja Ričarda Vejkfilda i njegove darovite robote." Prostorija se sasvim zamrači osim jednog kvadratnog metra sa leve strane stola koji je bio osvetljen reflektorom odozgo. Usred svetlosti stajao je presek nekog starog zamka. Ženski robot, visok dvadeset centimetara i odeven u starinsku odoru, koračao je po jednoj odaji. Na početku scene čitala je pismo. Ali posle nekoliko sekundi spustila je ruke uz bokove i počela da govori.
   
   Glamis si ti, i Kodor; a i ono
   Što je narečeno bićeš. Ali ja se
   Prirode tvoje ne bojim; prepuna je
   Mleka dobrote čovečanske da bi
   Najprečim putem udarila. Ti
   za veličinom čezneš...
   
   "Poznajem tu ženu", reče Janoš sa osmehom Nikoli. "Već sam je negde upoznao."
   "Pst", odvrati Nikol. Bila je opčinjena preciznošću pokreta Ledi Makbet. Taj Vejkfild je stvarno genije, pomišljala je. Kako samo uspeva da konstruiše tako neverovatne pojedinosti na tako malim stvarima? Nikol je zapanjio broj različitih izraza lica robota.
   Dok se Nikol usredsređivala, majušna pozornica poče da joj pliva u glavi. Na trenutak je zaboravila da gleda robote u minijaturnoj predstavi. Glasnik je došao i rekao ledi Makbet da joj muž dolazi i da će kralj Dankan provesti noć u njihovom zamku. Nikol stade da posmatra kako se lice ledi Makbet ozaruje u ambicioznim naslućivanju, čim je glasnik otišao.
   
   O, dođite, vi duhovi, što pravac
   mislima ubilačkim dajete,
   pa mene pola moga lišite
   I svirepošću strašnom svu me
   od glave do pete ispunite;
   Grubošću krv mi zgusnite...
   
   Moj bože, pomisli Nikol, trepćući očima da se uveri da se ove ne igraju njome, ona se menja! I zaista je to činila. Kada je robot izgovorio reči: "Pa mene pola moga lišite", njen (ili njegov) oblik poče da se menja. Izbočine grudi na metalnoj odori, oblina bokova, čak i mekoća lica nestali su u potpunosti. Androgini robot je nastavio da glumi ledi Makbet.
   Nikol je bila opčinjena i lebdela je u fantaziji koju su zajedno stvorili njena divlja mašta i naglo uzimanje alkohola. Novo lice robota nejasno je podsećalo na nekoga koga je poznavala. Začula je komešanje sa svoje desne strane i okrenula se, ugledavši Redžija Vilsona kako nešto živo raspravlja sa Franćeskom. Nikol stade da gledala tamo-amo od Franćeske do ledi Makbet. To je to, rekla je sebi, ova nova ledi Makbet podseća na Franćesku.
   Nalet straha, predosećaj tragedije iznenada zahvati Nikol i gurnu je u užas. Nešto strašno će se dogoditi, govorio joj je um. Nekoliko puta je duboko udahnula i pokušala da se smiri, ali sablasno osećanje nije htelo da se povuče. Na maloj pozornici, kralja Dankana upravo je pozdravila ljupka domaćica. Sa svoje leve strane Nikol vide da Franćeska nudi generalu Borzovu poslednje gutljaje vina. Nikol nije mogla da pritomi paniku.
   "Nikol, šta se dešava?" upita je Janoš. Video je da je uznemirena.
   "Ništa", rekla je. Prikupila je svu snagu i digla se na noge. "Mora da mi nije prijalo nešto što sam pojela. Mislim da ću poći u svoju sobu."
   "Ali propustićeš film posle večere", reče Janoš raspoloženo. Nikol se prisili da se bolno osmehne. Pomogao joj je da ustane. Nikol je čula kako ledi Makbet prekoreva svog muža zbog nedovoljne hrabrosti i preplavi je novi talas predosećajnog straha. Čekala je dok se nalet adrenalina nije povukao, a onda se tiho izvinula grupi. Lagano je otišla do svoje sobe.