33. PAUK
   Ubuduće, objavio je Norton, u logoru Alfa će se uvek nalaziti najmanje tri čoveka, a jedan od njih uvek budan. Uz to, sve istraživačke grupe pridržavaće se istog postupka. Potencijalno opasni stvorovi kreću se po Rami i mada nijedan nije pokazao aktivno neprijateljstvo, obazriv zapovednik ništa ne rizikuje.
   Kao dodatna mera predostrožnosti, gore na glavčini, stalno će se nalaziti jedan osmatač koji bdi i gleda kroz moćan teleskop. Sa te istaknute tačke mogla se nadzirati cela unutrašnjost Rame, a čak je i Južni pol izgledao udaljen svega nekoliko stotina metara. Teritorija oko svake grupe istraživača biće pod redovnim nadzorom; na taj način, nadali su se, izbeći će se svaka mogućnost iznenađenja. Bio je to dobar plan - i potpuno je omašio.
   Nakon poslednjeg obeda, a baš pre početka perioda za spavanje u 22.00, Norton, Rodrigo, Kalvert i Lora Ernst gledali su redovne televizijske večernje vesti koje su emitovane specijalno za njih sa predajnika u Infernu, na Merkuru. Naročito ih je zanimalo da vide Džimijev film o Južnoj hemisferi i povratak preko Cilindričnog mora - epizodu koja je uzbudila sve gledaoce. Naučnici, komentatori i članovi Odbora za Ramu izneli su svoja mišljenja, uglavnom protivurečna. Nisu se mogli složiti da li je raku podoban stvor s kojim se sreo Džimi - životinja, mašina, autentični Ramanac ili nešto što se ne uklapa ni u jednu od tih kategorija.
   Upravo su posmatrali, sa jakim osećajem gadljivosti, kako džinovsku morsku zvezdu uništavaju grabljivice, kad otkriše da više nisu sami. U logoru je bio uljez.
   Prva ga je primetila Lora Ernst. Sledila se, a onda reče: "Bile, ne mrdaj. Sad, polako, pogledaj desno".
   Norton je okrenuo glavu. Na deset metara od njih nalazio se tankonogi tronožac na koji je nasađeno loptasto telo, ne veće od fudbalske lopte. U telo su bila uglavljena tri velika, bezizrazna oka, po svoj prilici obezbeđujući vidno polje od trista šezdeset stepeni, a ispod njega su se vukle tri bičaste hvatalice. Stvor nije baš dosezao visinu čoveka i izgledao je suviše krhko da bude opasan, ali to nije opravdavalo njihov nemar što su dopustili da im se neopazice prikrade. Nortona je najviše podsećao na tronogog pauka, ili kosca, a pitao se kako je rešio problem - koji nijedan stvor na Zemlji nije ni pokušao da reši - kretanja ne tri noge.
   "Šta veliš, doktore?" šapnu, isključivši glas televizijskog komentatora.
   "Uobičajena ramanska trojna simetrija. Ne vidim kako bi nas mogao povrediti, mada bi oni bičevi mogli biti neprijatni - i otrovni, kao dupljarevi. Sedite mirno i gledajte šta radi."
   Pošto ih je ravnodušno motrio nekoliko minuta, stvor se naglo pokrenu i sad su shvatili zašto nisu primetili njegov dolazak. Bio je brz, a kretao se tako neobičnim obrtnim kretanjem da je čovekovom oku i umu odista bilo teško da ga prate.
   Koliko je Norton mogao proceniti - a jedino bi kamera koja snima veliki broj sličica u sekundi rešila to pitanje - svaka noga je naizmence služila kao stožer oko kojeg taj stvor obrće svoje telo. Nije bio siguran, ali mu je takođe izgledalo da svakih nekoliko 'koraka' menja smer obrtanja, dok su pri tom pomicanju ona tri biča munjevito prelazila po tlu. Činilo se da je njegova najveća brzina - mada je i to bilo teško proceniti - bar trideset kilometara na sat.
   Stvor je brzo obletao logor, ispitujući svaki komad opreme, blago dodirujući improvizovane ležaje, stolice i stolove, opremu za vezu, posude s hranom, elektrosane, rezervoare vode, alatke - činilo se da ništa nije zanemario sem četvoro posmatrača. Očito, bio je dovoljno inteligentan da razlikuje ljudska bića od njihove nežive imovine; njegovi postupci ostavljali su nesumnjiv utisak krajnje metodične radoznalosti ili ljubopitstva.
   "Kad bih mogla da ga pregledam!" uzviknula je Lora s prizvukom osujećenosti, dok je stvor nastavljao svoju munjevitu piruetu. "Da pokušamo da ga uhvatimo?"
   "Kako?" sasvim razložno upita Kalvert.
   "Znaš kako primitivni lovci obaraju brze životinje pomoću nekoliko tegova koje vitlaju na kraju konopca? To ih čak i ne povredi."
   "U to sumnjam", reče Norton. "Ali, čak i kad bi uspelo, ne smemo rizikovati. Ne znamo u kojoj je meri ovaj stvor razuman - a takva smicalica bi mu lako mogla slomiti noge. Onda bismo izgutali propisnu vatru od Rame, Zemlje i svih ostalih."
   "Ali ja moram nabaviti jedan uzorak!"
   "Možda ćeš morati da se zadovoljiš Džimijevim cvetom - sem ako ti jedan od ovih stvorova ne izađe u susret. Sila ne dolazi u obzir. Kako bi se tebi svidelo da se nešto spusti na Zemlju i dokona da bi ti bila zgodan uzorak za seciranje?"
   "Neću da ga seciram", reče Lora, nimalo ubedljivo. "Samo hoću da ga pregledam."
   "Pa, gosti iz svemira bi mogli imati isti stav prema tebi, ali bi se možda vrlo loše provela dok bi im poverovala. Ne smemo učiniti nikakav potez koji bi se mogao protumačiti kao pretnja."
   Naravno, citirao je brodsku zapovest i Lora je to znala. Zahtevi nauke su dolazili iza zahteva svemirske diplomatije.
   U stvari, nije bilo potrebe da se potežu tako uzvišeni obziri; u pitanju su bili samo dobri maniri. Svi su oni ovde posetioci i čak nisu tražili dozvolu da uđu.
   Činilo se da je stvor okončao inspekciju. Još jednom je velikom brzinom obišao logor, zatim je po tangenti odjurio ka stepeništu.
   "Pitam se kako će savladati stepenike?" premišljala je Lora. Brzo je dobila odgovor na svoje pitanje: pauk se uopšte nije obazirao na stepenike i upravio se uz blagu ulaznu krivinu rampe, ne smanjujući brzinu.
   "Kontrola na glavčini", reče Norton, "možda ćete uskoro dobiti gosta. Pogledajte stepenište Alfa, šestu deonicu. I, uzgred, velika hvala što tako dobro motrite na nas."
   Trebalo je minut da zajedljiva bodlja prodre. Onda je osmatrač sa glavčine počeo da pušta izvinjavajuće glasove. "Ovaj... ja samo nazirem nešto, kapetane, sad kad ste mi rekli da je tamo. Ali šta je to?"
   "Tvoje nagađanje vredi koliko i moje", odgovori Norton, pritiskujući dugme za opštu uzbunu. "Logor Alfa poziva sve stanice. Upravo nas je posetio stvor sličan tronogom pauku, visok oko dva metra; ima malo, loptasto telo, putuje vrlo brzo, obrtnim kretanjem. Izgleda nezlobiv, ali radoznao. Može vam se prikrasti pre no što ga primetite. Molim, potvrdite prijem."
   Prvi odgovor je stigao iz Londona, petnaest kilometara na istok.
   "Kapetane, kod nas po svemu sudeći nema ničeg neuobičajenog."
   Sa iste udaljenosti na zapad odgovorio je Rim, zvučeći sumnjivo pospano.
   "Ovde isto, kapetane. Uh... samo trenutak..."
   "Šta je?"
   "Pre jedan minut ostavio sam pero - i sad je nestalo! Šta... oh!
   "Govori suvislo!"
   "Nećete mi verovati, kapetane. Pravio sam neke zabeleške - vi znate da volim da pišem, a to nikome ne smeta - i koristio sam svoje omiljeno nalivpero; staro je skoro dvesta godina. E pa, sad leži na tlu, oko pet metara odavde! Uzeo sam ga. Hvala bogu, nije oštećeno."
   "A šta misliš: kako je tamo dospelo?"
   "Ovaj... možda sam za trenutak zadremao. Dan je bio naporan."
   Norton je uzdahnuo, ali se uzdržao od komentara; tako su malobrojni, a imaju tako malo vremena za istraživanje celog jednog sveta. Oduševljenje ne može uvek da savlada iznurenost i on se upita ne preuzimaju li nepotrebne rizike. Možda ne bi trebalo da svoje ljudstvo razbija na tako male grupe i pokušava da pokrije toliku teritoriju? Ali neprestano je bio svestan dana koji tako brzo prolaze i nerešenih tajni što ih okružuju. Osećao je sve jaču izvesnost da će se nešto desiti i da će morati da napuste Ramu čak i pre no što stigne do perihela - tog trenutka istine, kada se mora obaviti ma kakva promena orbite.
   "Sad slušajte, Glavčina, Rim, London - svi", reče Norton. "Želim da me tokom noći izveštavate svakih pola sata. Odsad se moramo rukovoditi pretpostavkom da svakog časa možemo dobiti goste. Neki od njih mogu biti opasni, ali po svaku cenu moramo izbeći... incidente. Svi znate direktive u tom pogledu."
   Ovo je bilo sasvim tačno; to je činilo deo njihove obuke. Ipak, možda niko od njih nije stvarno verovao da će se onaj, toliko vremena teorijski postavljen, "fizički dodir sa inteligentnim nezemaljskim bićima" ostvariti za njihovog života - a još manje da će ga sami doživeti.
   Obuka je jedno, stvarnost - drugo, a niko nije mogao biti siguran da u slučaju opasnosti neće prevladati drevni ljudski nagoni samoodržanja. Ipak, od suštinskog je značaja da svakom biću koje sretnu u Rami pruže prednost sumnje, sve do poslednjeg mogućeg trenutka - pa čak i posle.
   Zapovednik Norton nije želeo da ga istorija zapamti kao čoveka koji je započeo prvi interplanetarni rat.
   Kroz nekoliko sati bilo je na stotine pauka, vrvili su celom ravnicom. Kroz teleskop se moglo videti da je i Južna hemisfera njima zagađena, ali, bar kako se činilo, ne i ostrvo Njujork.
   Pauci više nisu obraćali pažnju na istraživače, a nakon izvesnog vremena i ovi njih nisu naročito zapažali - mada je Norton povremeno otkrivao grabljiv sjaj u očima svoje brodske lekarke. Njoj ništa ne bi pričinilo veće zadovoljstvo, bio je siguran, no da nekog pauka zadesi nesrećan slučaj, a nije verovao da bi ona zazirala da, u interesu nauke, udesi takvu stvar.
   Izgledalo je praktično izvesno da pauci ne mogu biti inteligentni; tela su im premalena da sadrže bogzna koliki mozak, a bilo je, zapravo, teško shvatiti gde smeštaju svu tu energiju za kretanje. Ipak, njihovo ponašanje je čudno svrsishodno i koordinisano. Činilo se da se svuda nalaze, ali nikad nisu dva puta posetili isto mesto. Norton je često imao utisak da nešto traže. Što god to bilo, čini se da ga nisu otkrili.
   Otišli su gore, sve do središnje glavčine, prezrevši tri velika stepeništa. Nije bilo jasno kako su uspeli da se popnu uz vertikalne delove, čak i u uslovima gotovo nulte teže. Lora je postavila teoriju da na nogama imaju gumene hvataljke.
   A onda je, na svoje primetno zadovljstvo, dobila žudno željeni uzorak. Kontrola sa glavčine je javila da je jedan pauk pao niz vertikalnu stranu i da leži, mrtav ili onesposobljen, na prvoj platformi. Vreme za koje je Lora iz ravnice stigla gore predstavljalo je rekord koji neće biti oboren.
   Kad je dospela na platformu, ustanovila je da je, i pored male brzine pri udaru, stvor slomio sve tri noge. Oči su mu bile otvorene, ali nije ispoljavao reakcije ni na kakve spoljašnje probe. Čak bi i svež ljudski leš bio življi, pomislila je Lora. Čim je svoj plen dopremila natrag na Nastojanje, počela je da radi, služeći se svojim priborom za seciranje.
   Pauk je bio tako krhak da se gotovo raspadao i bez njene pomoći. Odvojila je noge, zatim je počela da radi na tananom oklopu koji se raspukao duž tri velika kruga i rastvorio poput oguljene pomorandže.
   Nakon nekoliko trenutaka tupe neverice - jer nije bilo ničeg što bi mogla da prepozna ili identifikuje - brižljivo je snimila niz fotografija. Onda je uzela skalpel.
   Odakle da počne da seče? Došlo joj je da zažmuri i bode nasumice, ali to ne bi bilo vrlo naučno.
   Sečivo je ušlo gotovo bez otpora. Sekundu kasnije, Nastojanjem se uzduž i popreko zaorio krajnje neženstven urlik brodske lekarke Ernst.
   Rasrđenom naredniku Mek Endrusu trebalo je dobrih dvadeset minuta da umiri preplašene šimpove.
   
   

34. NJEGOVA EKSELENCIJA ŽALI...
   "Kao što ste svi svesni, gospodo", reče marsovski ambasador, "puno stvari se dogodilo od našeg poslednjeg sastanka. Moramo mnogo stvari da razmotrimo - i odlučimo. Zato mi je naročito žao što naš uvaženi kolega sa Merkura nije ovde."
   Poslednja tvrdnja nije bila sasvim tačna. Dr Bozeu nije bilo naročito žao što je njegova ekselencija hermijanski ambasador odsutan. Bilo bi mnogo bliže istini reći da je zabrinut. Svi njegovi diplomatski instinkti govorili su mu da se nešto događa i mada su njegovi izvori informacija bili izvrsni, nije uspeo da dođe čak ni do nagoveštaja šta bi to moglo biti.
   Pismo kojim se ambasador izvinio bilo je učtivo i sasvim neinformativno. Njegova ekselencija je izrazila žaljenje što je prešni i neodložni poslovi sprečavaju da prisustvuje sastanku, bilo lično, bilo posredstvom videa. Dr Bozeu je bilo teško da zamisli nešto prešnije ili važnije od Rame.
   "Dva člana Odbora imaju pripremljene izjave. Prvo bih zamolio profesora Davidsona."
   Među ostalim naučnicima u Odboru proneo se žamor uzbuđenja. Većina je smatrala da astronom, sa svojim poznatim kosmičkim pogledom na stvari, nije pogodna ličnost za predsednika Savetodavnog veća za kosmos. Ponekad je ostavljao utisak da su delatnosti inteligentnog života nesrećna sporednost u veličanstvenom svemiru zvezda i sazvežđa i da je znak loših manira obraćati na njih preveliku pažnju. To ga nije omililo eksobiolozima, kakav je dr Perera, koji su zastupali upravo suprotno stanovište. Za njih je jedina svrha svemira da proizvede inteligenciju, a bili su skloni da s podsmehom govore o čisto astronomskim pojavama. "Puka mrtva materija", beše jedna od njihovih omiljenih fraza.
   "Gospodine ambasadore", poče naučnik, "analizirao sam čudno ponašanje Rame u poslednjih nekoliko dana i želeo bih da iznesem svoje zaključke. Neki od njih su prilično zapanjujući."
   Dr Perera je izgledao iznenađen, a potom pomalo samozadovoljan. Svesrdno je odobravao sve što zapanjuje Davidsona.
   "Pre svega, imamo neobičan niz događaja prilikom leta onog mladog poručnika do Južne hemisfere. Sama električna pražnjenja, mada spektakularna, nisu važna; lako je pokazati da su sadržala srazmerno malo energije. Međutim, ona su se podudarila sa promenom brzine okretanja Rame i njegovog položaja - odnosno, orijentacije u svemiru. To je moralo iziskivati ogromnu količinu energije; pražnjenja koja su gospodina... hm... Paka gotovo stajala života predstavljala su samo nevažan nusproizvod - možda smetnju koja se morala umanjiti onim džinovskim gromobranima na Južnom polu.
   Iz ovoga izvlačim dva zaključka. Kad svemirski brod - a Ramu, i pored njegove fantastične veličine, moramo nazvati svemirskim brodom - izvodi promenu položaja, to obično znači da se sprema da obavi promenu orbite. Stoga moramo ozbiljno uzeti stanovišta onih koji veruju da se Rama možda sprema da postane još jedna planeta našeg Sunca, umesto da se vrati zvezdama.
   Ukoliko je ovo tačno, Nastojanje očito mora biti spremno da otplovi - da li to čine svemirski brodovi? - svakog trenutka. Može se naći u veoma ozbiljnoj opasnosti, dok je još fizički vezano za Ramu. Pretpostavljam da je zapovednik Norton već i te kako svestan te mogućnosti, ali mislim da bi trebalo da mu pošaljemo dodatno upozorenje."
   "Velika hvala, profesore Davidson. Da - profesore Solomons?"
   "Želeo bih da ovo prokomentarišem", reče istoričar nauke. "Izgleda da je Rama promenio brzinu obrtanja ne posluživši se bilo kakvim mlaznim motorima ili reaktivnim uređajima. To, znači, ostavlja samo dve mogućnosti.
   Prva je da Rama poseduje unutrašnje žiroskope, ili njihovu protivuvrednost. Oni moraju biti ogromni. Gde su?
   Druga mogućnost - koja bi okrenula naglavce celokupnu našu fiziku - jeste da Rama poseduje nereaktivni propulsivni sistem. Takozvani kosmički pogon u koji profesor Davidson ne veruje. Ako je tako, Rama može biti kadar da učini gotovo sve. Mi uopšte nećemo moći da predvidimo njegovo ponašanje, čak ni na grubo fizičkom nivou."
   Diplomate su očito bile unekoliko zbunjene ovom razmenom mišljenja, a astronom je odbijao da se upusti u raspravu. Dovoljno se izložio za jedan dan.
   "Ako nemate ništa protiv, ja ću se držati zakona fizike, dok ne budem primoran da ih se odreknem. Ako nismo našli žiroskope u Rami, možda nismo dovoljno uporno tražili ili nismo tražili na pravom mestu."
   Boze je primetio da Perera postaje nestrpljiv. Eksobiolog je obično, kao i svako drugi, uživao da se upušta u spekulacije, međutim, sada prvi put raspolaže nekim čvrstim činjenicama. Njegova odavno osiromašena nauka obogatila se preko noći.
   "Vrlo dobro. Ukoliko više nema komentara, znam da doktor Perera ima važne informacije."
   "Hvala, gospodine ambasadore. Kao što ste svi videli, najzad smo pribavili uzorak ramanskog oblika života, a nekoliko drugih smo izbliza posmatrali. Brodska lekarka Ernst, sanitetski oficir Nastojanja, poslala je iscrpan izveštaj o pauku podobnom stvoru koga je secirala. Moram odmah reći da su neki od njenih nalaza zbunjujući i pod drugim okolnostima ja bih odbio da u njih poverujem.
   Pauk je nepobitno organske prirode, mada se njegova hemija u mnogome razlikuje od naše. Sadrži znatne količine lakih metala. Ipak, oklevao bih da ga nazovem životinjom iz nekoliko suštinskih razloga.
   Pre svega, izgleda da nema usta, ni stomak, ni creva - niti raspolaže nekim metodom uzimanja hrane. Takođe nema organe za uzimanje vazduha, nema pluća, ni krv, ni rasplodni sistem...
   Možete se zapitati: pa šta ima? Dakle, postoji jednostavna muskulatura koja kontroliše njegove tri noge i tri bičaste hvatalice ili pipaljke. Postoji mozak - prilično složen, najvećim delom u vezi sa izvanredno razvijenim triokularnim vidom tog stvora. Međutim, osamdeset odsto tela sastoji se od saća velikih ćelija, i to je ono što je dr Ernstovoj priredilo onako neprijatno iznenađenje kad je počela seciranje. Da je imala više sreće, mogla je to prepoznati na vreme, jer to je jedina ramanska struktura koja postoji na Zemlji - istina, samo kod šačice morskih životinja.
   Najveći deo pauk je naprosto akumulator, veoma sličan onome koji se nalazi u električnim jeguljama i rajama. Međutim, u ovom slučaju izgleda ne služi za odbranu. To je izvor energije ovog stvora. I zato nema pribor za hranjenje i disanje; nisu mu potrebni takvi primitivni uređaji. A, uzgred rečeno, to znači da bi se u bezvazdušnom prostoru osećao sasvim kao kod kuće.
   Tu, dakle, imamo stvora koji po nameni i svrsi nije ništa više do pokretno oko. Nema organe za manipulisanje; one hvataljke su preslabe. Da su mi saopštene njegove specifikacije, kazao bih da je to samo uređaj za izviđanje.
   Njegovo ponašanje svakako odgovara tom opisu. Sve što pauci čine jeste da jure unaokolo i posmatraju stvari. To je sve što mogu.
   Međutim, ostale životinje su drukčije. Rak, morska zvezda, ajkule - da ih tako nazovemo u nedostatku prikladnijih imena - očito mogu da manipulišu svojom sredinom i izgleda da su specijalizovani za različite funkcije. Pretpostavljam da takođe imaju električni pogon, pošto, poput pauka, izgleda da nemaju usta.
   Siguran sam da ćete shvatiti biološke probleme što ih sve ovo postavlja. Da li su se takva bića mogla razviti prirodnim putem? Ja zaista ne mislim tako. Čini se da su konstruisana, kao mašine, za određene poslove. Kad bih morao da ih opišem, rekao bih da su to roboti - biološki roboti - nešto čemu nema analogije na Zemlji.
   Ako je Rama svemirski brod, možda su oni deo posade. Što se tiče pitanja kako su rođeni - ili stvoreni - o tome ne mogu ništa da vam kažem. Ali mogu da nagađam da se odgovor nalazi tamo, preko mora, u Njujorku. Ukoliko zapovednik Norton i njegovo ljudstvo mogu da sačekaju dovoljno dugo, možda će sretati sve složenije stvorove nepredvidljivog ponašanja. Negde mogu sresti i same Ramance - stvarne tvorce ovog sveta.
   A kad se to dogodi, gospodo, neće biti nikakve nedoumice."
   

35. HITNA POŠILJKA
   Zapovednik Norton je čvrsto spavao kad ga njegov lični uređaj za vezu odvoji od srećnih snova. Letovao je sa porodicom na Marsu, leteo pored gorostasnog snegom pokrivenog vrha Niks Olimpike, najmoćnijeg vulkana u Sunčevom sistemu. Mali Bili je zaustio da mu nešto kaže; sad nikad neće saznati šta.
   San je nestao; stvarnost je bio njegov zamenik, gore na brodu.
   "Oprostite što vas budim, kapetane", reče Kirhof. "Poruka iz Štaba sa trostrukim A prioritetom."
   "Pročitaj mi", dremovno odgovori Norton.
   "Ne mogu. Šifrovana je. Ima oznaku 'Zapovedniku lično'."
   Norton se smesta razbudio. Takvu poruku je primio svega tri puta u svojoj karijeri i svaki put je podrazumevala neprilike.
   "Do đavola!" reče. "Šta sad da radimo?"
   Zamenik se nije potrudio da odgovori. Obojica su savršeno shvatala problem; bio je to problem koji brodska uputstva nisu predvidela. Normalno, zapovednik nikad nije bio duže od nekoliko minuta van svoje kabine, a knjiga šifri nalazila se u njegovom ličnom sefu. Ako sad krene, Norton bi mogao da se - iznuren - vrati na brod za četiri-pet sati. Tako se ne postupa sa porukama sa trostrukim A prioritetom.
   "Džeri", reče najzad, "ko radi u centrali?"
   "Niko. Sm sam uspostavio vezu."
   "Magnetofon isključen?"
   "Jeste. Nekim čudnim prekršajem pravila."
   Norton se osmehnuo. Džeri je najbolji zamenik s kojim je ikad radio; on na sve misli.
   "U redu. Ti znaš gde je moj ključ. Pozovi me kasnije."
   Narednih deset minuta čekao je što je strpljivije mogao, bez mnogo uspeha pokušavajući da misli o drugim problemima. Mrzeo je da traći mentalne napore; neverovatno je da bi mogao da pogodi u čemu se sastoji poruka koja stiže, a njenu sadržinu će saznati dovoljno brzo. Onda će početi da efikasno brine.
   Kad ga je ponovo pozvao, Kirhof je očito govorio pod dejstvom prilične napetosti.
   "Nije stvarno hitno, kapetane. Sat vremena ne čini nikakvu razliku. Ali bih više voleo da izbegnem radio. Poslaću vam dole poruku po kuriru."
   "Ali zašto... oh, dobro. Uzdam se u tvoj sud. Ko će preneti poruku kroz vazdušne komore?"
   "Idem ja. Pozvaću vas kad stignem na glavčinu."
   "To znači da brod ostaje na Lori?"
   "Najduže jedan sat. Odmah ću se vratiti na brod."
   Sanitetski oficir ne poseduje specijalizovanu obuku nužnu za obavljanje dužnosti kapetana ništa više no što bi se od kapetana moglo očekivati da izvrši neku operaciju. U hitnim slučajevima, te dve dužnosti su ponekad uspešno razmenjivane, ali se to nije preporučivalo. Pa, večeras je već prekršeno jedno pravilo.
   "Zvanično - ti uopšte ne napuštaš brod. Jesi li probudio Loru?"
   "Jesam. Očarana je što joj se pružila prilika."
   "Sreća što su lekari navikli da čuvaju tajne. Ah, da - jesi li poslao potvrdu prijema?"
   "Naravno. U vaše ime."
   "Onda čekam."
   Sad je bilo sasvim nemoguće izbeći zabrinuto predviđanje. "Nije stvarno hitno - ali bih više voleo da izbegnem radio..."
   Jedna stvar je sigurna: ove noći zapovednik više neće mnogo spavati.
   
   

36. OSMATRAČ BIOTA
   Narednik Pjeter Ruso je znao zašto se dobrovoljno javio za ovaj posao; u mnogo kom pogledu bilo je to ostvarenje jednog sna iz detinjstva. Teleskopi su ga očarali kad je imao samo šest ili sedam godina, a veliki deo mladosti proveo je skupljajući sočiva svih oblika i veličina. Postavljao ih je u kartonske cevi, praveći sve jače instrumente, dok nije upoznao Mesec i planete, bliže svemirske stanice i ceo predeo na trideset kilometara oko svoje kuće.
   Imao je sreće sa rodnim mestom - usred planina Kolorada. Gotovo u svim pravcima vidik je bio spektakularan i neiscrpan. Provodio je sate istražujući, sasvim bezbedan, vrhunce koji su svake godine uzimali danak života neopreznih planinara. Mada je mnogo video, još više je zamišljao; voleo je da zamišlja kako se iza svakog stenovitog hrbata, van dometa njegovog teleskopa, nalaze čarobna kraljevstva, puna čudesnih stvorova. I tako je godinama izbegavao da poseti mesta koja su mu njegova sočiva donosila nadohvat ruke, jer je znao da stvarnost ne može da domaši san.
   Sada, na centralnoj osi Rame, može da razgleda čudesa koja prevazilaze najneobuzdanije maštarije njegove mladosti. Pred njim se prostire ceo jedan svet - istina, mali, no čovek bi mogao da provede život istražujući četiri hiljade kvadratnih kilometara, čak i kad je svet mrtav i ne menja se.
   Međutim, sada je život, sa svim svojim beskonačnim mogućnostima, došao na Ramu. Ako biološki roboti nisu živa stvorenja, nepobitno su vrlo dobra imitacija.
   Niko nije znao ko je izmislio reč 'biot'; činilo se da je namah ušla u upotrebu, nekom vrstom spontanog nastanka. Sa svog istaknutog mesta na glavčini, Ruso je bio glavni osmatrač biota i verovao je da počinje da shvata neke od obrazaca njihovog ponašanja.
   Pauci su bili pokretni senzori, koji su koristili vid, i verovatno pipanje, za isrtaživanje cele unutrašnjosti Rame. U jednom trenutku stotine su velikom brzinom jurile unaokolo, no nakon manje od dva dana većina je iščezla. Sad je vrlo neobično videti makar jednog pauka.
   Zamenila ih je čitava menažerija mnogo upečatljivijih stvorova i nije bio mali posao smisliti im pogodna imena. Postojali su 'perači prozora', sa velikim, pojastučenim stopalima, koji su očito polirali celu dužinu šest veštačkih sunaca Rame. Njihove ogromne senke, bačene pravo preko prečnika sveta, ponekad su dovodile do privremenih pomračenja na suprotnoj strani.
   Činilo se da je rak što je uništio Vilinog konjica spadao u 'čistače'. Lanac istovetnih stvorova približio se logoru Alfa, pa su odneli sve otpatke, uredno naslagane na ivici logorišta; odneli bi i sve drugo da Norton i Merser nisu bili čvrsti, te su se suprotstavili. Konfrontacija je bila zabrinjavajuća, ali kratka. Nakon toga, čistači su, izgleda, razumeli šta smeju da diraju i dolazili su u pravilnim vremenskim razmacima da vide jesu li potrebne njihove usluge. Bio je to krajnje pogodan aranžman i ukazivao je na visok stepen inteligencije - ili samih čistača ili nekog bića koje ih kontroliše sa drugog mesta.
   Na Rami je uklanjanje đubreta bilo jednostavno; sve se bacalo u more gde je, po svoj prilici, razlagano na oblike koji se mogu opet upotrebiti. Proces je bio brz. Odlučnost je nestala preko noći, na veliki jed Rabi Barns. Norton je utešio ukazavši da je splav sjajno obavio posao, a da on i onako ne bi nikome dozvolio da ga ponovo upotrebi. Ajkule možda ne bi pokazale sposobnost razlikovanja koju poseduju čistači.
   Nijedan astronom koji otkriva nepoznatu planetu nije mogao biti srećniji od Rusoa kad bi spazio novi tip biota i svojim teleskopom obezbedio dobru fotografiju. Na žalost, činilo se da se sve zanimljivije vrste nalaze na suprotnoj strani, na Južnom polu, gde obavljaju zagonetne poslove oko rogova. Nešto nalik stonogi sa gumenim hvataljkama moglo se povremeno videti kako istražuje sam Veliki rog, dok je Ruso oko nižih vrhova nazreo jedno krupno stvorenje koje je moglo biti spoj nilskog konja i buldožera. A postojala je čak i žirafa sa dva vrata koja je, reklo bi se, služila kao pokretna dizalica.
   Poput svakog broda, Rama verovatno iziskuje isprobavanje, proveravanje i popravke posle svog ogromnog putovanja. Posada već radi iz petnih žila. Kada će se pojaviti putnici?
   Klasifikacija biota nije bila Rusoov glavni zadatak. Naređeno mu je da motri na dve-tri istraživačke grupe koje su stalno bile na terenu, da pazi da ne zapadnu u neprilike i da ih upozori ukoliko se ma šta približava. Svakih šest sati se smenjivao s bilo kim ko je mogao biti odvojen za tu dužnost, mada je ne jednom proveo na dežurstvu dvanaest sati bez prekida. Rezultat je da sad poznaje geografiju Rame bolje od ma kog čoveka koji će ikad živeti. Poznata mu je kao planine Kolorada iz njegove mladosti.
   Kad je poručnik bojnog broda Kirhof izašao iz vazdušne komore Alfa, Ruso je odmah znao da se događa nešto neobično. Premeštaji osoblja se nikad nisu vršili tokom perioda za spavanje, a po brodskom vremenu sad je prošla ponoć. Ruso se onda priseti koliko oskudevaju u ljudstvu, te ga porazi jedna neuporedivo većma zapanjujuća nepravilnost.
   "Džeri - ko komanduje brodom?"
   "Ja", hladno reče zamenik, otvarajući svoj šlem. "Valjda ne misliš da bih napustio komandni most dok sam na dužnosti?"
   Zavukao je ruku u džep-torbu na svome odelu i izvukao malu konzervu sa etiketom KONCENTRISANI SOK OD POMORANDŽI. DOVOLJNO ZA PET LITARA.
   "Pjeter, ti si majstor. Kapetan čeka na ovo."
   Ruso je rukom odmerio težinu konzerve, pa reče: "Nadam se da si unutra stavio dovoljnu masu. Ponekad se zaustave na prvoj terasi."
   "Pa, ti si stručnjak."
   To je bilo sasvim tačno. Osmatrači sa glavčine su imali veliku praksu u bacanju sitnih stvari, koje su zaboravljene ili su hitno potrebne. Majstorija je u tome da se bezbedno sprovedu kroz područje slabe teže i da se čovek onda postara da ih Koriolisov efekt ne zanese suviše daleko od logora, tokom osam kilometara kotrljanja nizbrdo.
   Ruso je čvrsto stao, uhvatio konzervu i zavitlao je niz stranu litice. Nije ciljao pravo na logor Alfa, već gotovo trideset stepeni u stranu.
   Otpor vazduha je gotovo odmah oduzeo konzervi početnu brzinu, no onda je preuzela pseudoteža Rame i konzerva je ustaljenom brzinom krenula naniže. Jednom je udarila blizu osnove lestvi, pa je usporeno odskočila preko ivice prve terase.
   "Sad je u redu", reče Ruso. "Hoćeš da se kladimo?"
   "Ne", glasio je brz odgovor. "Ti znaš kakvi su izgledi."
   "Nisi sportista. Ali sad ću ti reći - zaustaviće se najdalje trista metara od logora."
   "To baš ne zvuči mnogo tačno."
   "Mogao bi jednom sam da pokušaš. Jednom sam video Džoa kako je promašio za nekoliko kilometara."
   Konzerva više nije odskakala; teža je dovoljno ojačala da je prilepi za zakrivljenu površinu severne kupole. Dok je stigla do druge terase, kotrljala se brzinom od dvadeset ili trideset kilometara na sat, te je gotovo postigla najveću brzinu koju trenje dopušta.
   "Sad ćemo morati da čekamo", reče Ruso, sedajući za teleskop kako bi mogao da prati kurira. "Biće tamo za deset minuta. Ah, evo kapetana. Naučio sam da prepoznajem ljude iz ovog ugla. Sad gleda prema nama."
   "Verujem da ti taj teleskop daje osećaj moći."
   "Oh, da. Ja sam jedina osoba koja zna sve što se zbiva na Rami, ili, bar sam tako mislio", dodao je žalostivo, prekorno pogledavši Kirhofa.
   "Ukoliko će te to usrećiti, kapetan je otkrio da mu je ponestalo paste za zube."
   Posle ovoga, razgovor je zamro, ali, na kraju, Ruso reče: "Šteta što se nismo kladili. Ima da prepešači svega pedeset metara. Sad je primetio konzervu. Zadatak izvršen."
   "Hvala, Pjeter - odlično si obavio posao. Sad možeš opet da spavaš."
   "Da spavam! Na dužnosti sam do 04.00."
   "Izvini - mora da si spavao. Kako bi inače mogao sve ovo da sanjaš?"
   ŠTAB SLUŽBE OSMATRANJA SVEMIRA ZAPOVEDNIKU SB NASTOJANJE. PRIORITET AAA. KLASIFIKACIJA. SAMO ZA VAS. NE ČUVATI. PREMA IZVEŠTAJU SVEMIRSKE ZAŠTITE PRE DESET DO DVANAEST DANA PO SVEMU SUDEĆI SA MERKURA LANSIRANA ULTRABRZA LETELICA DA PRESRETNE RAMU. UKOLIKO NE DOĐE DO PROMENE ORBITE PRISPEĆE PREVIĐENO ZA DATUM 322. DAN 15 ČASOVA. MOŽE SE POKAZATI NUŽNIM DA SE PRE TOGA EVAKUIŠETE. OBAVEŠTAVAĆU VAS. GLAVNOKOMANDUJUĆI.
   Norton je šest puta pročitao poruku da bi upamtio datum. U Rami je bilo teško voditi računa o vremenu: morao je da pogleda na svoj sat sa kalendarom da vidi da je sada 315. dan To im je najverovatnije ostavljalo samo još jednu nedelju.
   Poruka je bila jeziva, ne samo po onome što kazuje, već i po onom što podrazumeva. Hermijanci su izvršili ilegalno lansiranje, što je, samo po sebi, prekršaj svemirskog zakona. Zaključak je očigledan: njihova "letelica" je mogla biti jedino projektil.
   Ali zašto? Nepojamno je - pa, gotovo nepojamno - da bi rizikovali da ugroze Nastojanje. Te će, verovatno, primiti izobilna upozorenja od samih Hermijanaca. Za slučaj opasnosti može da krene u roku od svega nekoliko sati, mada bi to učinio jedino uz najoštrije upozorenje po neposrednom naređenju glavnokomandujućeg.
   Polako i zamišljeno otišao je do improvizovanog kompleksa za održavanje života i bacio poruku u elektrosan. Blistav sev laserske svetlosti koji se probio kroz pukotinu ispod poklopca sedišta reče mu da su zahtevi tajnosti zadovoljeni. Šteta, reče sebi, što se svi problemi ne mogu tako brzo i higijenski skidati s dnevnog reda.
   

37. PROJEKTIL
   Projektil je još bio udaljen pet miliona kilometara kad je blesak njegovih plazma-mlaznih kočnica postao jasno vidljiv u polju glavnog teleskopa Nastojanja. Dotle se tajna raščula i Norton je, preko volje, izdao naređenje za drugu i, možda, konačnu evakuaciju Rame. Ali nije nameravao da ode pre no što mu događaji ne oduzmu svaku drugu mogućnost.
   Kad je završio manevar kočenja, neželjeni gost sa Merkura našao se na svega pedeset kilometara od Rame i očito je obavljao osmatranje pomoću svojih televizijskih kamera. Ove su bile sasvim primetne - jedna spreda i jedna pozadi, kao i nekoliko malih omni-antena i veliki reflektor za usmeravanje, stalno upravljen ka udaljenoj zvezdi Merkur. Norton se pitao kakva uputstva stižu tim radio-zrakom i kakve informacije odlaze natrag.
   Hermijanci, međutim, nisu mogli odznati ništa što već nisu znali; sve što je Nastojanje otkrilo emitovano je širom Sunčevog sistema. Ova svemirska letelica, koja je oborila sve rekorde brzine da bi ovamo stigla, mogla je biti samo produžetak volje svojih tvoraca, oruđe njihovog cilja. Taj cilj će se uskoro znati, jer će se kroz tri sata hermijanski ambasador pri Ujedinjenim planetama obratiti Generalnoj skupštini.
   Zvanično, ovaj projektil ne postoji. Ne nosi nikakve oznake i ne zrači ni na jednoj standardnoj signalnoj fekvenciji. To je ozbiljno narušavanje zakona, a čak ni svemirska zaštita još nije uložila zvaničan protest. Svi su sa nervoznim nestrpljenjem čekali da vide šta je sledeći potez Merkura.
   Prošlo je tri dana otkako su objavljeni postojanje - i poreklo - projektila. Za sve to vreme Hermijanci su i dalje tvrdoglavo ćutali. Bili su majstori ćutanja kad im to odgovara.
   Izvesni psiholozi su tvrdili da je gotovo nemoguće do kraja shvatiti mentalitet čoveka rođenog i vaspitanog na Merkuru. Zauvek izgnani sa Zemlje njenom tri puta jačom težom, Hermijanci su mogli da stoje na Mesecu i preko uskog ambisa gledaju planetu svojih predaka, čak roditelja, ali nisu mogli da je posete. Te su, neminovno, tvrdili da to i ne žele.
   Pretvarali su se da preziru blage kiše, valovita polja, jzera i mora, plava nebesa - sve one stvari koje su mogli upoznati samo sa snimaka. Pošto je njihovu planetu natapalo toliko Sunčeve energije da je dnevna temperatura često dosezala šest stepeni, oni su glumili prilično hvalisavu tvrdokornost koja ne bi podnela ni najkraće ozbiljno ispitivanje. U stvari, bili su skloni fizičkoj slabosti, jer su mogli opstati jedino ako su potpuno izolovani od svoje sredine. Čak i kad bi mogao podneti težu, Hermijanca bi brzo onesposobio jedan vreo dan u ma kojoj ekvatorijalnoj oblasti na Zemlji.
   Ipak, u odista važnim stvarima, oni jesu tvrdi. Psihološki pritisak tako bliskog prisustva te grabežljive zvezde, tehnološki problemi prodiranja u tle otporne planete i otimanje svih životnih poteba od nje - proizveli su jednu spartansku i u mnogo kom pogledu poštovanja dostojnu kulturu. Mogli ste se pouzdati u Hermijance; ako nešto obećaju, to će i učiniti, mada račun može da ispadne pozamašan. Po njihovoj vlastitoj šali, ako Sunce ikad pokaže znake da se pretvara u novu, oni će sklopiti ugovor da ga obuzdaju - čim se utvrdi honorar. Nehermijanska šala je glasila da se svako dete koje ispolji znake zanimanja za umetnost, filosofiju ili apstraktnu matematiku ponovo zakopava u hidroponične farme. Što se tiče zločinaca i psihopata, to uopšte nije šala. Zločin je predstavljao jednu od raskoši koje Merkur sebi nije mogao dozvoliti.
   Zapovednik Norton je jednom bio ne Merkuru, koji je na njega, kao i na većinu posetilaca, ostavio silan utisak; stekao je i mnoge hermijanske prijatelje. Zaljubio se u jednu devojku iz Port Lucifera i čak je razmišljao o potpisivanju trogodišnjeg ugovora, ali je roditeljsko protivljenje svakom proscu izvan orbite Venere bilo prejako. I bolje što je tako ispalo.
   "Kapetane, trostruka A poruka sa Zemlje", javio se komandni most. "Od glavnokomandujućeg. Glasovna varijanta i tekst za svaki slučaj. Jeste li spremni za prijem?"
   "Tekst u arhivu; meni daj glas."
   "Evo."
   Admiral Hendriks je zvučao smireno i konkretno, kao da izdaje rutinsku zapovest floti umesto što se bavi jedinstvenom situacijom u istoriji svemira. No, s druge strane, nije on bio taj koji se nalazio na deset kilometara od bombe.
   "Glavnokomandujući - zapovedniku Nastojanja. Ovo je sažet pregled situacije, kako je sad sagledavamo. Vi znate da se Generalna skupština sastaje u 14.00 i slušaćete njen rad. Moguće je da ćete morati da smesta preduzmete akciju, bez konsultovanja, otud ova prethodna uputstva.
   Analizirali smo fotografije koje ste nam poslali. Projektil je standardna svemirska sonda, modifikovana za visoke impulse i verovatno opremljena laserskim početnim potiskivanjem. Veličina i masa odgovaraju fizionoj bombi kategorije od petsto do hiljadu megatona. Hermijanci u svojim rudarskim radovima svakodnevno koriste bombe jačine do sto megatona, te im ne bi bilo teško da sastave takvu bojevu glavu.
   Naši stručnjaci takođe procenjuju da je to minimalna veličina da se obezbedi uništenje Rame. Ako bomba detonira o najmanji deo oklopa, ispod Cilindričnog mora, omotač će biti probijen, a obrtanje tela dovršiće raskomadavanje.
   Pretpostavljamo da će vam Hermjanci, ako planiraju takav čin, dati dovoljno vremena da se sklonite. Za vašu informaciju: blesak gama-zraka od takve bombe mogao bi biti po vas opasan do razdaljine od hiljadu kilometara.
   No, to nije najveća opasnost. Komadi Rame, teški na tone, sa brzinom obrtanja od gotovo hiljadu kilometara na sat, mogli bi vas uništiti na neograničenoj udaljenosti. Stoga vam preporučujemo da se krećete duž ose obrtanja, jer u tom smeru neće biti odbačenih komada. Deset hiljada kilometara bi trebalo da vam pruži odgovarajuću zonu bezbednosti.
   Ovu poruku ne mogu uhvatiti nepozvani; ona ide višestrukim pseudonasumičnim kanalom, te mogu govoriti otvoreno. Vaš odgovor možda neće biti siguran, te govorite oprezno i koristite šifru kad se ukaže potreba. Pozvaću vas odmah po završetku debate u Generalnoj skupštini. Kraj poruke. Glavnokomandujući. Gotovo."
   
   

38. GENERALNA SKUPŠTINA
   Prema udžbenicima istorije - mada u to niko nije mogao stvrno da poveruje - postojalo je vreme kada su stare Ujedinjene nacije imale 172 članice. Ujedinjene planete imaju samo sedam, a ponekad je i to dovoljno teško. To su, po redu udaljenosti od Sunca: Merkur, Zemlja, Mesec, Mars, Ganimed, Titan i Triton.
   Ovaj spisak podrazumeva brojna izostavljanja i dvosmislenosti, koje će, po svoj prilici, ispraviti budućnost. Kritičari su neumorno ukazivali da većina Ujedinjenih planeta uopšte nisu planete, već sateliti. A kako je tek smešno što nisu uključena četiri džina: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.
   Međutim, na gasovitim džinovima niko ne živi i vrlo je verovatno da nikad neće ni živeti. Isto bi moglo važiti za drugog odsutnog velikana Veneru. Čak i najzaneseniji planetarni inženjeri slagali su se da će biti potrebna stoleća da se ukroti Venera, a u međuvremenu na nju motre Hermijanci i, nema sumnje, smišljaju dugoročne planove.
   Posebni predstavnici Zemlje i Meseca takođe su bili predmet spora. Ostale članice su tvrdile da to usredsređuje preveliku moć u jedan kut Sunčevog sistema. Ali na Mesecu ima više stanovnika no na svim drugim svetovima zajedno, ako se izuzme sama Zemlja, i on jeste stecište Ujedinjenih planeta. Sem toga, Zemlja i Mesec su se retko slagali po ma kojem pitanju, te nije verovatno da bi mogli obrazovati opasan blok.
   Mars je imao protektorat nad asteroidima, izuzimajući ikarijansku skupinu (pod nadzorom Merkura) i šačicu asteroida čiji su periheli s onu stranu Saturna, te ih pritežava Titan. Veći asteroidi kao što su Palada, Vesta, Junona i Cerera biće jednog dana dovoljno važni da imaju vlastite ambasadore, a članstvo UP će tako dosegnuti dvocifren broj.
   Ganimed nije zastupao samo Jupiter - te otud veću masu no ostatak Sunčevog sistema zajedno - već i preostalih pedesetak Jupiterovih satelita, ukoliko se računaju privremeni zarobljenici iz asteroidnog pojasa - mada pravnici još uvek razmatraju to pitanje. Na isti način Titan je pokrivao Saturn, njegove prstenove i ostalih trideset i više satelita.
   U pogledu Tritona situacija je još složenija. Veliki Neptunov mesec je najudaljenije stalno nastanjeno telo u Sunčevom sistemu, a posledica je da njegov ambasador vrši priličan broj dužnosti. On zastupa Uran i njegovih osam meseca (od kojih još nijedan nije zaposednut), Neptun i tri njegova satelita, Pluton i njegov mesec i usamljenu, meseca lišenu Persefonu. Da s onu stranu Persefone ima planeta i one bi spadale u nadležnost Titana. A, kao da to nije dovoljno, moglo se čuti kako mabasador najudaljenije tmine, kako je ponekad nazivan, žalostivo pita: "A šta je sa kometama?" Opšti osećaj je bio da se rešavanje ovog problema može prepustiti budućnosti.
   No, u jednom veoma realnom značenju, ta budućnost je već nastupila. Po izvesnim definicijama, Rama je kometa. Komete su bile jedini drugi posetioci iz međuzvezdanih dubina, a mnoge su putovale hiperboličnim orbitama koje su čak bliže Suncu no što je Ramina. Svaki kosmički advokat mogao bi od toga napraviti dobro zasnovan spor - a hermijanski ambasador je spadao u najbolje advokate.
   "Reč ima njegova ekselencija ambasador Merkura."
   Pošto su delegati bili raspoređeni prema udaljenosti od Sunca, a suprotno smeru kretanja kazaljki, Hermijanac se nalazio sasvim udesno od predsednika. Sve do poslednjeg trenutka posmatrao je svoj računar; sad je skinuo sinhronizujuće naočare koje su svima ostalima onemogućavale da pročitaju poruku na ekranu. Uzeo je svežanj beležaka i čilo ustao.
   "Gospodine predsedniče, uvažene kolege delegati, želeo bih da započnem kratkim pregledom situacije s kojom smo sada suočeni."
   Fraza 'kratak pregled' bi, da su je izustili izvesni delegati, svim slušaocima izmamila neme vapaje; no svi su znali da Hermijanci misle tačno ono što kažu.
   "Džinovski svemirski brod, ili veštački asteroid, nazvan Rama, uočen je pre više od godinu dana u predelu s onu stranu Jupitera. Isprva se verovalo da je to prirodno telo koje se kreće po hiperboličoj orbiti što će ga odvesti oko Sunca i dalje ka zvezdama.
   Kad je otkrivena njegova prava priroda, brodu Nastojanje, iz sastava Osmatračke službe Sunčevog sistema, naređeno je da se sastane sa Ramom. Siguran sam da svi želimo da čestitamo zapovedniku Nortonu i njegovoj posadi na efikasnom načinu na koji su izvršili svoj jedinstven zadatak.
   Najpre se verovalo da je Rama mrtav - da je zamrznut već toliko stotina hiljada godina da nema mogućnosti oživljavanje. To je, možda, još tačno, u strogo biološkom smislu. Izgleda da se svi, koji su tu stvar proučili, slažu da nijedan iole složeniji živi organizam ne može preživeti više od nekoliko stoleća obustavljanja života. Čak i na apsolutnoj nuli, zaostali kvantni efekti na kraju izbrišu suviše ćelijskih informacija da bi oživljavanje bilo moguće. Stoga se činilo da Rama, iako ima ogroman arheološki značaj, ne postavlja nikakve krupnije astropolitičke probleme.
   Sada je očigledno da je to bio vrlo naivan stav, mada je od samog početka bilo nekih koji su ukazivali da je Rama odveć tačno usmeren na Sunce da bi mogla biti u pitanju čista slučajnost.
   No, čak i pored toga, moglo se zastupati mišljenje - i bilo je zastupano - da je tu posredi eksperiment koji nije uspeo. Rama je stigao do željenog cilja, ali kontrolna inteligencija nije preživela. Ovo gledište takođe deluje veoma prostodušno; ono izvesno potcenjuje entitete s kojima imamo posla.
   Ono što smo propustili da uzmemo u obzir jeste mogućnost nebiološkog održanja. Ukoliko prihvatimo vrlo verovatnu teoriju doktora Perere, koja nepobitno odgovara svim činjenicama, stvorovi primećeni u Rami sve doskora nisu postojali. Njihovi obrasci, ili šabloni, bili su uskladišteni u nekom središnjem fondu informacija, a kad je trenutak sazreo, proizvedeni su od dostupnih sirovina - po svoj prilici, od organskometalnog rastvora Cilindričnog mora. Takav podvig unekoliko još premaša naše moći, ali ne postavlja nikakav teorijski problem. Mi znamo da čvrsta kola, za razliku od žive materije, mogu držati zalihe informacija bez gubitaka, tokom neograničenih perioda.
   Tako je Rama sada u stanju potpunog funkcionisanja, služi svrsi svojih graditelja - ma ko oni bili. Sa našeg stanovišta nije važno jesu li sami Ramanci mrtvi već milion godina ili će se i oni nanovo sazdati, da se svakog časa pridruže svojim slugama. Sa njima, ili bez njih, njihova se volja ostvaruje i dalje će se ostvarivati.
   Rama je sad pružio dokaz da njegov propulsivni sistem još funkcioniše. Kroz nekoliko dana biće u perihelu gde će, logično, obaviti izvesnu krupnu promenu orbite. Tako ćemo uskoro možda imati novu planetu - koja se kreće Sunčevim prostorom u jurisdikciji moje vlade. Ili, naravno, Rama može izvršiti dopunske promene i zauzeti konačnu orbitu na ma kojoj razdaljini od Sunca. Čak može postati satelit neke velike planete kao što je Zemlja.
   Stoga smo, kolege delegati, suočeni sa čitavom jednom lepezom mogućnosti, od kojih su neke odista veoma zabrinjavajuće. Budalasto je zamišljati da ovi stvorovu moraju biti dobronamerni i da se ni na koji način neće umešati u naše stvari. A ako su došli u Sunčev sistem, znači da im je nešto u njemu potrebo. Čak i ako je to samo naučno znanje - pomislite kako se to znanje može upotebiti.
   Sada smo suočeni sa tehnologijom koja je stotine, a možda i hiljade godina isred naše, i sa kulturom koja možda nema nikakvih dodirnih tačaka sa našom. Mi smo proučavali ponašanje bioloških robota - biota - u Rami, pokazano u filmovima koje je zapovednik Norton prosledio, i došli smo do izvesnih zaključaka koje želimo da vam prenesemo.
   Možda je nesreća nas na Merkuru što nema domaćih oblika života za posmatranje. Ali, razume se, mi raspolažemo kompletnom građom o zemaljskoj zoologiji i u njoj nalazimo jednu upadljivu paralelu sa Ramom.
   To je kolonija termita. Poput Rame, ona je veštački svet sa kontrolisanom sredinom. Poput Rame, njeno funkcionisanje zavisi od niza specijalizovanih bioloških mašina: radnika, graditelja, farmera i - ratnika. I mada ne znamo da li Rama ima maticu, ja iznosim hipotezu da ostrvo poznato pod imenom Njujork vrši sličnu funkciju.
   Naravno, bilo bi besmisleno predaleko razvijati ovu analogiju; ona se prekida na mnogo tačaka. Ali vam je predočavam iz sledećeg razloga: kolika bi mera saradnje, ili razumevanja, bila moguća između ljudskih bića i termita? Kad nema sukoba interesa, mi se uzajamno trpimo. Ali kad ma kojoj strani zatrebaju teritorija ili prirodna blaga druge, milosti nema.
   Blagodareći našoj tehnologiji i inteligenciji, mi uvek možemo pobediti - ako smo dovoljno odlučni. Ali ponekad to nije lako, a neki smatraju da će termiti možda odneti konačnu pobedu.
   Imajući to na umu, sad razmotrite zastrašujuću opasnost koju Rama može - ne kažem: mora - prdstavljati za ljudsku civilizaciju. Kakve smo korake preduzeli da joj se suprotstavimo ako dođe do najgoreg? Baš nikakve. Samo smo pričali i spekulisali i pisali učene teze.
   Ali, kolege delegati, Merkur je učinio nešto više. Postupajući u skladu sa odredbama člana 34. Svemirskog pakta iz 2057. godine, koje nam daju pravo da preduzmemo sve mere nužne za zaštitu integriteta našeg Sunčevog prostora, mi smo uputili visokoenergetski nuklearni uređaj ka Rami. Bićemo odista srećni ako nikad ne budemo morali da ga upotrebimo. Ali sad bar nismo bespomoćni - kao što smo ranije bili.
   Može se tvrditi da smo postupili jednostrano, bez prethodnih konsultacija. Mi to priznajemo. Ali, da li ovde iko zamišlja - uz sve dužno poštovanje, gospodine predsedniče - da smo mogli obezbediti takvu saglasnost u vremenu koje nam je stajalo na raspolaganju? Mi smatramo da ne delamo samo u svom interesu, već i u interesu celog ljudskog roda. Možda će nam jednog dana svi budući naraštaji zahvaljivati zbog naše dalekovidosti.
   Svesni smo da bi predstavljalo tragediju - čak zločin - uništiti čudesnu tvorevinu kao što je Rama. Ako postoji ma kakav način da se to izbegne, bez opasnosti po ljudski rod, bićemo veoma srećni da za njega saznamo. Mi takav način nismo našli, a vreme ističe.
   Tokom narednih nekoliko dana, pre no što Rama dođe do perihela, moraće se doneti odluka. Mi ćemo, naravno, dati sva upozorenja Nastojanju, ali bismo savetovali zapovedniku Nortonu da stalno bude spreman za polazak u roku od jednog sata. Moguće je da Rama svakog časa prođe kroz nove dramatične preobražaje.
   Gospodine predsedniče, kolege delegati - to je sve. Zahvaljujem vam na pažnji i očekujem vašu saradnju."
   

39. ODLUKA NA VRHU
   "Pa, Borise, kako se Hermijanci uklapaju u tvoju teologiju?"
   "Isuviše dobro, zapovedniče", odgovori poručnik Rodrigo, osmehnuvši se bez imalo humora. "To je iskonski sukob između sila dobra i zla. Ali dođu trenuci kad se ljudi moraju opredeliti u takvom sukobu."
   Znao sam da će biti tako nešto, pomisli Norton. Ova situacija je morala predstavljati udarac za Borisa, ali se on ne bi pomirio sa pasivnim pristajanjem. Kosmohrišćani su energični, sposobni ljudi. Zapravo, u nekim stvarima su veoma slični Hermijancima.
   "Pretpostavljam, Borise, da imaš neki plan?"
   "Da, zapovedniče. U stvari, sasvim je jednostavan. Treba samo da onesposobimo bombu."
   "Oh. I kako nameravaš da to učiniš?"
   "Malim kleštima."
   Da je u pitanju bio neko drugi, Norton bi pomislio da se šali. Ali ne i Boris Rodrigo.
   "Samo trenutak! Bomba je načičkana kamerama. Pretpostavljaš li da će Hermijanci samo sedeti i gledati šta radiš?"
   "Naravno: to je sve što mogu da učine. Kad signal stigne do njih, biće prekasno. Posao mogu lako obaviti za deset minuta."
   "Shvatam. Sigurno će biti besni. Ali pretpostavi da je bomba minirana tako da je dodir sa strane detonira?"
   "To izgleda veoma neverovatno. Kakva bi bila svrha? Ova bomba je sagrađena za određen zadatak u dubokom kosmosu i biće opremljena svim vrstama sigurnosnih uređaja koji sprečavaju eksploziju sem kad se izda nedvosmislena komanda. No to je rizik koji sam spreman da preuzmem - a posao se može obaviti bez dovođenja broda u opasnost. Sve sam razradio."
   "Siguran sam da jesi", reče Norton. Zamisao je bila očaravajuća, gotovo zadovodljiva u svojoj privlačnosti; naročito mu je godila pomisao na osujećene Hermijance i mnogo bi dao da vidi njihove reakcije kad shvate, suviše kasno, šta se događa sa njihovom smrtonosnom igračkom.
   Međutim, postojale su druge komplikacije i one kao da su se umnožavale dok je Norton razmatrao problem. Suočen je sa daleko najtežom i najpresudnijom odlukom u svojoj karijeri.
   A to je smešno ublažavanje. Suočen je sa najtežom odlukom koju je ijedan zapovednik ikad morao da donese. Od nje lako može zavisiti budućnost celog ljudskog roda. Jer, pretpostavimo samo da su Hermijanci u pravu?
   Kad je Rodrigo otišao, Norton je uključio znak NE UZNEMIRAVATI. Nije se mogao setiti kad ga je poslednji put koristio i malko se iznenadio što još radi. Sad je, u srcu svog pretrpanog, zaposlenog broda, bio potpuno sam - izuzimajući portret kapetana Džemsa Kuka, koji ga gleda niz hodnike vremena.
   Bilo je nemoguće posavetovati se sa Zemljom; već su ga upozorili na mogućnost da se poruke prisluškuju, možda pomoću relejnih uređaja na samoj bombi. To je celokupnu odgovornost ostavljalo u njegovim rukama.
   Postoji jedna anegdota, koju je negde čuo, o predsedniku Sjedinjenih Država - beše li to Truman ili Peres? - koji je na pisaćem stolu držao tablicu sa natpisom: "Ovde prestaje prebacivanje odgovornosti". Norton nije bio sasvim siguran šta znači 'pebacivanje odgovornosti', ali je znao da prestaje kod njegovog stola.
   Mogao se opredeliti da ništa ne preduzima i čeka da mu Hermijanci jave da krene. Kako bi to izgledalo u budućim istorijama? Mada Norton nije bio naročito zaokupljen posmrtnom slavom ili sramotom, ne bi voleo da ga zauvek upamte kao saučesnika u kosmičkom zločinu koji je mogao sprečiti.
   A plan je bez greške. Kao što bi očekivao, Rodrigo je razradio svaku pojedinost, predvideo svaku mogućnost, čak i onu daleku opasnost, da bomba može opaliti ako se po njoj čačka. Ukoliko se to desi, Nastojanje će ipak biti bezbedno, sklonjeno iza štita Rame. Što se tiče samog Rodriga, on je, izgleda, sa potpunom ravnodušnošću gledao na mogućnost trenutne apoteoze.
   No čak i ako se bomba uspešno onesposobi, to ni izdaleka neće biti kraj priče. Hermijanci mogu opet pokušati, ukoliko se ne nađe neki način da se spreče. Ali će bar biti otkupljeno nekoliko nedelja vremena; Rama će odavno preći perihel pre no što bi drugi projektil mogao stići do njega. Dotle će najgore zebnje paničara možda biti opovrgnute. Ili obratno?...
   Delati ili ne delati - to je pitanje! Nikad ranije Norton nije osećao tako blisku srodnost sa danskim kraljevićem. Što god učini, izgledi na dobro ili zlo izgledali su savršeno uravnoteženi. Suočen je sa moralno najtežom odlukom. Ako se pogrešno opredeli, ubrzo će to znati. Ali ako je u pravu, možda nikad neće uspeti da to dokaže.
   Više ne vredi oslanjati se na logičke argumente i beskrajno kartografisanje alternativnih budućnosti. Čovek tako može doveka da ide u krug. Došao je trenutak da oslušne svoje unutarnje glasove.
   Uzvratio je Kukov spokojan, miran pogled preko ambisa vekova.
   "Slažem se s vama, kapetane", prošaputao je. "Ljudski rod mora živeti sa svojom savešću. Ma šta tvrdili Hermijanci, opstanak nije sve."
   Pritisnuo je pozitivno dugme veze sa komandnim mostom i polako rekao: "Poručniče Rodrigo, želeo bih da vas vidim".
   Onda je sklopio oči, zatakao palčeve u remene koji ga drže u stolici i spremio se da uživa u nekoliko trenutaka potpune opuštenosti. Može se desiti da prođe dosta vremena pre no što je ponovo iskusi.
   

40. SABOTER
   Sa skutera je skinuta sva nepotrebna oprema; sad je to samo otvoren okvir što drži propulsivni sistem i sisteme za usmeravanje i održanje života. Čak je uklonjeno i sedište za drugog pilota, jer se svaki kilogram dodatne težine morao platiti skraćenjem vremena za izvršavanje zadatka.
   To je bio jedan od razloga, mada ne i najvažniji, što je Rodrigo uporno zahtevao da pođe sam. Posao je tako jednostavan da ne iziskuje još par ruku, a masa jednog putnika bi oduzela nekoliko vremena minuta leta. Ogoljeni skuter je sad mogao postići brzinu od preko trećine teže; putovanje od Nastojanja do bombe može obaviti za četiri minuta. Tako ostaje još šest minuta. To bi trebalo da bude dovoljno.
   Otkako je napustio brod, Rodrigo se samo jednom osvrnuo. Video je da se brod, kao što je planirao, podigao sa cenrtalne ose i da se blago otiskuje preko obrtnog koluta severne površine. Dok Rodrigo stigne do bombe, brod će između njega i sebe postaviti debeo štit Rame.
   Leteći nad polarnom ravnicom nije žurio. Tu nema potrebe da hita, jer ga kamere sa bombe još ne vide, te može da štedi gorivo. Potom je odlebdeo preko zakrivljenog ruba sveta - i ukazao se projektil, blistajući na Suncu još žešćim sjajem i od onog što obasjava planetu njegovog nastanka.
   Rodrigo je već bio ubacio orijentacioni program. Sada je uljkučio niz i skuter poče da se obrće na svojim žiroima i za nekoliko sekundi je postigao punu brzinu. Isprva je osećaj težine izgledao zgromljavajuć, a onda se Rodrigo prilagodio. Na kraju krajeva, sasvim je ugodno izdržao dvaput toliko u Rami, a rodio se u trostruko jačoj teži na Zemlji.
   Ogroman, zaobljen spoljašnji zid pedesetkilometarskog valjka polako je ostajao za njim dok se skuter usmerio pravo na bombu. Još je bilo nemoguće proceniti veličinu Rame, pošto je savršeno gladak i lišen ikakvih uočljivih belega, tako da je teško zapaziti da se okreće.
   U stotoj sekundi od početka misije bližio se polovini puta. Bomba je još suviše daleko da bi se videle ikakve pojedinosti, ali je mnogo blistavija spram potpuno crnog neba. Beše čudno što se uopšte ne vide zvezde - čak ni sjajna Zemlja ili zasenjujuća Venera. To su onemogućavali tamni filteri što štite Rodrigove oči od smrtonosnog bleska. Nagađao je da upravo obara rekord; verovatno se nijedan čovek nije bavio vanbrodskom aktivnošću tako blizu Sunca. Sreća njegova što je Sunčeva aktivnost mala.
   U dva minuta i deset sekundi signalno svetlo je počelo da trepće, potisna snaga je pala na nulu, a skuter se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Trenutak kasnije pun potisak je vaspostavljen, ali je Rodrigo sad usporavao istom ludom brzinom od tri metra u sekundi - zapravo i većom, jer je izgubio gotovo polovinu težine pogonskog goriva. Bomba je udaljena dvadeset pet kilometara. Biće tamo za dva minuta. Postigao je najveću brzinu od hiljadu petsto kilometara na sat - što je za vasionski skuter čista ludost i, verovatno, još jedan rekord. No ovo se teško može smatrati rutinskom VBA, a on tačno zna šta radi.
   Bomba je rasla i sad vidi glavnu antenu, stalno usmerenu ka nevidljivoj zvezdi Merkur. Već tri minuta tim zrakom brzinom svetlosti putuje slika njegovog skutera koji se približava. Treba joj još dva minuta da stigne do Merkura.
   Šta će učiniti Hermijanci kad ga ugledaju? Naravno, nastaće preneraženost. Odmah će shvatiti da se spojio sa bombom, nekoliko minuta pre no što su oni uopšte znali da je krenuo. Verovatno će neki dežurni osmatrač pozvati više vlasti; to će uzeti još neko vreme. Ali čak i u najgorem slučaju - čak i ako dežurni oficir ima ovlašćenje da detonira bombu i ako smesta pritisne dugme - potrajaće još pet minuta dok taj signal stigne.
   Mada Rodrigo nije igrao na tu mogućnost - kosmohrišćani se nikad ne kockaju - bio je sasvim siguran da do takve trenutne reakcije neće doći. Hermijanci će oklevati da unište izviđačku letelicu sa Nastojanja, čak i ako sumnjaju u njene namere. Sigurno će pokušati da na neki način stupe u vezu - a to podrazumeva dalje odlaganje.
   A postoji još bolji razlog: oni ne bi protraćili gigatonsku bombu na puki skuter. Jer, bila bi protraćena ako eksplodira dvadeset kilometara od svog cilja. Morali bi je najpre premestiti. Oh, ima on puno vremena... Ali će nastaviti da pretpostavlja najgore. Postupaće kao da će impuls za okidanje stići za najkraće moguće vreme - za svega pet minuta.
   Dok je skuter prelazio poslednjih nekoliko stotina metara, Rodrigo je na brzinu upoređivao pojedinosti koje sad vidi sa onima što ih je proučavao na fotografijama snimljenim sa velike udaljenosti. Ono što je bilo puka zbirka slika sad je postalo tvrd metal i glatka plastika - više nije apstrakcija već smrtonosna stvarnost.
   Bomba je valjak dug oko deset metara, sa prečnikom od tri metra - čudnom podudarnošću ima gotovo iste razmere kao Rama. Pričvršćena je za konstrukciju letelice-nosača otvorenim sklopom kratkih metalnih gredica. Iz nekog razloga, verovatno povezanog sa smeštajem težišta, postavljena je pod pravim uglovima u odnosu na osu nosača, te ostavlja prikladno zlokoban utisak čekića. To je odista čekić, dovoljno moćan da razbije ceo jedan svet.
   Sa oba kraja bombe snop upletenih kablova pružao se valjkastom stranom i kroz rešetku nestajao u nutrašnjosti letelice. Tu prolaze sve komunikacije i kontrolni signali; na samoj bombi nema nikakve antene. Rodrigo treba samo da preseče te dve grupe kablova i ostaće samo nezlobiv inertni metal.
   Mada je upravo to očekivao, izgledalo je malo odveć lako. Pogledao je na sat: proći će još trideset sekundi pre no što Hermijanci, čak i ako su posmatrali kad je obišao rub Rame, saznaju za njegovo postojanje. Ima potpuno sigurnih pet minuta za rad bez prekidanja i devedeset devet odsto verovatnoće da će imati i još mnogo više vremena.
   Čim se skuter potpuno zaustavio, Rodrigo ga pričvrsti za konstrukciju projektila tako da zajedno čine čvrstu strukturu. Za to mu je bilo potrebno svega nekoliko sekundi. Već je bio odabrao alatke i smesta je napustio pilotsko sedište, pri čemu mu je krutost njegovog visokoizolacionog odela samo malo smetala.
   Prva stvar koja je privukla njegov pogled bila je metalna pločica sa ovim natpisom:
   
   MINISTARSTVO ENERGOTEHNOLOGIJE
   Odeljenje D
   Bulevar sumraka 47
   17464 Vulkanopolis
   Za obavštenja se obratiti Henriju K. Džonsu.
   
   Rodrigo je slutio da će kroz svega nekoliko minuta g.Džons biti prilično zauzet.
   Teška klešta su brzo svršila kabel. Dok su prve žice popuštale, Rodrigo jedva da je i pomislio na ognjeve Pakla, nagomilane na svega nekoliko centimetara od njega. Ako ih njegovi postupci oslobode, on to neće ni znati.
   Ponovo je pogledao na sat; ovo je trajalo manje od minuta, što znači da se sve odvija prema programu. Sad još rezervni kabel i onda može da krene kući, naočigled besnih i osujećenih Hermijanaca.
   Upravo je počinjao da radi na drugom kablovskom sklopu, kad je osetio slabašan drhtaj u metalu koji je dodirivao. Zapanjen pogledao je unatrag, duž tela projektila.
   Karakterističan plavoljubičasti sjaj plazma-potiskivača u radu lebdeo je oko jednog od mlaznih motora za kontrolu položaja. Bomba se spremala da krene.
   Poruka sa Merkura bila je kratka i porazna. Stigla je dva minuta pošto je Rodrigo nestao iza ruba Rame.
   ZAPOVEDNIKU NASTOJANJA OD MERKUROVSKE SVEMIRSKE KONTROLE, ZAPADNI INFERNO. IMATE SAT VREMENA OD PRIJEMA OVE PORUKE DA NAPUSTITE OKOLINU RAME. SAVETUJEMO DA NAJVEĆOM BRZINOM KRNETE DUŽ OSE OBRTANJA. POTVRDITE PRIJEM. KRAJ PORUKE.
   Norton je poruku pročitao s krajnjom nevericom, kojoj je usledio gnev. Osetio je detinjast poriv da im radiom odgovori kako se celokupna njegova posada nalazi u Rami i da su potrebni sati da svi izađu. Ali time se ništa ne bi postiglo - sem možda da se iskuša rešenost Hermijanaca.
   A zašto su odlučili da delaju nekoliko dana pre perihela? Pitao se da li je rastući pritisak javnog mnenja postajao prevelik, te su odlučili da ostatak ljudskog roda stave pred fait accompli. To je izgledalo kao neverovatno objašnjenje, jer bi takva osetljivost bila nekarakteristična.
   Nema načina da opozove Rodriga, jer je skuter sad u radio-senci Rame i biće van domašaja sve dok se ponovo ne nađu na liniji vida. To će se desiti tek kada zadatak bude izvršen - ili pošto ne uspe.
   Moraće da čeka. Ima još dosta vremena, punih pedeset minuta. U međuvremenu je dokonao šta će predstavljati najefikasniji odgovor Merkuru.
   Potpuno će zanemariti poruku, pa će videti šta će biti sledeći potez Hermijanaca.
   Kad je bomba počela da se kreće, Rodrigovo prvo osećanje nije bio fizički strah; bilo je to nešto mnogo razornije. On je verovao da svemir funkcioniše u skladu sa strogim zakonima, kojima čak ni bog ne može da se ne povinuje - a Hermijanci još manje. Nijedna poruka ne može putovati brže od svetlosti; on je pet minuta ispred svega što Merkur može preduzeti.
   Ovo može da bude jedino slučajna podudarnost - fantastična i možda smrtonosna, ali ništa više. Pukim slučajem, kontrolni signal je morao biti upućen bombi otprilike u trenutku kad je on napuštao Nastojanje. Dok je on prešao pedeset kilometara, signal je prevalio osamdeset miliona kilometara.
   Ili je ovo možda samo automatska promena položaja radi otklanjanja pregrejavanja u nekom delu letelice? Ima mesta gde se površinska temperatura približava visini od hiljadu petsto stepeni i on je veoma pazio da što je moguće više bude u senci.
   Drugi potiskivač poče da pali, suprotstavljajući se obrtanju koje je prouzrokovao prvi. Ne, ovo nije samo termičko prilagođavanje. Bomba menja orijentaciju kako bi se usmerila na Ramu.
   Beskorisno je pitati se zašto se ovo događa baš u ovom trenutku. Jedna stvar mu ide u prilog. Projektil ima malo ubrzanje; desetina zemaljske teže najviše je što može da postigne. Rodrigo može da se drži.
   Proverio je hvataljke što vezuju skuter za držač bombe i ponovo proverio sigurnosni kabel svog odela. U Rodrigu je rastao hladan gnev, ojačavajući rešenost. Da li ovaj manevar znači da će Hermijanci detonirati bombu bez upozorenja, ne dajući Nastojanju mogućnost da se skloni? To je izgledalo neverovatno; ne samo čin brutalnosti već i ludosti, sračunat da ostatak Sunčevog sistema okrne protiv Hermijanaca. A šta ih je moglo navesti da prenebregnu svečano obećanje svog vlastitog ambasadora?
   Kakav god bio njihov plan, neće im proći.
   Druga poruka sa Merkura bila je istovetna s prvom, a stigla je deset minuta kasnije. Znači, produžili su rok. Nortonu je ostajao još jedan sat. I očito su sačekali koliko je potrebno da stigne odgovor Nastojanja pre no što su ga ponovo pozvali.
   Sad je prisutan drugi činilac. Dosad su morali videti Rodriga i imali su nekoliko minuta da nešto preduzmu. Njihove instrukcije su možda već na putu. Mogu stići svakog časa.
   Trebalo bi da se sprema za odlazak. Svakog časa grdosija Rame što ispunjava nebo može postati usijana po rubovima, bukteći prolaznim sjajem koji će daleko nadmašiti Sunce.
   Kad je počeo glavni potisak, Rodrigo je bio bezbedno lengerisan. Samo dvadeset sekundi kasnije - potisak je prestao. Rodrigo je u glavi obavio brza sračunavanja: brzina ne može biti veća od petnaest kilometara na sat. Bombi će biti potrebno preko sat da stigne do Rame; možda mu se samo približava kako bi postigla bržu reakciju. Ako je tako, to je mudra predostrožnost. Međutim, Hermijanci su odlagali sve dok nije bilo prekasno.
   Pogledao je na sat, mada je sad gotovo svestan vremena bez potrebe da proverava. Na Merkuru ga sad vide kako se s ciljem približava bombi i udaljen je od nje nepuna dva kilometra. Ne mogu sumnjati u njegove namere i pitaće se da li ih je već ostvario.
   Drugi snop kablova je sređen lako kao i prvi. Kao svaki valjan radnik, Rodrigo je dobro odabrao svoje alatke. Bomba je demontirana, ili, tačnije, više se ne može detonirati daljinskom komandom.
   Preostaje, međutim, još jedna mogućnost i on sebi nije mogao dozvoliti da je prenebregne. Ne postoje spoljašnji kontaktni upaljači, ali možda ima unutarnjih koji detoniraju na udar. Hermijanci još kontrolišu kretanje svoje letelice, te mogu izazvati sudar sa Ramom kad god zažele. Rodrigov posao još nije završen.
   Kroz pet minuta, u onoj prostoriji kontrole, negde na Merkuru, videće ga kako puzi natrag, duž projektila, noseći klešta skromne veličine koja su neutralisala najmoćnije oružje koje je čovek ikad sagradio. Dolazio je gotovo u iskušenje da mahne put kamere, ali je dokonao da bi to izgledalo nedostojanstveno. Na kraju krajeva, on stvara istoriju i tokom narednih godina milioni će gledati ovaj prizor - sem, razume se, ako Hermijanci u nastupu jeda ne unište snimak. To bi im teško mogao zameriti.
   Stigao je do postolja dalekometne antene i pridržavajući se rukama odlebdeo do njenog velikog tanjira. Verna klešta su po kratkom postupku sredila multipleksni sistem za napajanje, glođući podjednako kablove i provodnike laserskih talasa. Kad je obavio poslednji zasek, antena poče da se polako okreće. Neočekivan pokret je iznenadio Rodriga, dok nije shvatio da je uništio automatski usmerivač antene ka Merkuru. Kroz svega pet minuta Hermijanci će izgubiti svaku vezu sa svojim slugom. Ne samo što je nemoćan - sada je slep i gluv.
   Rodrigo se polako popeo na skuter, oslobodio hvataljke i okrenuo ga tako da se prednji štitnici oslone o projektil, što je moguće bliže težištu. Uključio je potisak na najjače i držao ga dvadeset sekundi.
   Gurajući masu što mnogo puta prevazilazi njegovu vlastitu, skuter je vrlo sporo reagovao. Kad je Rodrigo vratio potisak na nulu, brižljivo je izmerio novi vektor brzine bombe.
   Znatno će promašiti Ramu - a u svakom budućem trenutku njen položaj se može tačno odrediti. Na kraju krajeva, to je skupocen komad opreme.
   Rodrigo je bio gotovo bolesno pošten čovek. Ne bi voleo da ga Hermijanci optuže da je izgubio njihovu imovinu.
   

41. HEROJ
   "Mila", poče Norton, "ova besmislica nas je stajala više od dan vremena, ali mi je bar pružila priliku da s tobom porazgovaram.
   Još sam na brodu koji se vraća na položaj na polarnoj osi. Pre jedan sat pokupili smo Rodriga; izgledao je kao da upravo dolazi sa mirnog dežurstva. Pretpostavljam da nijedan od nas više neće moći da poseti Merkur, a pitam se da li će se prema nama, kad se vratimo na Zemlju, ponašati kao prema herojima ili kao prema zločincima. Ali moja savest je čista: siguran sam da smo ispravno postupili. Pitam se jedino hoće li nam Ramanci ikad reći hvala?
   Ovde možemo ostati samo još dva dana. Za razliku od Rame, mi nemamo kilometar debelu kožu da nas zaštiti od Sunca. Omotač je mestimice već opasno vreo, te smo morali postaviti nekoliko lokalnih paravana. Izvini - nisam hteo da te gnjavim svojim problemima.
   I tako nam preostaje vremena samo za još jedan put u Ramu, te nameravam da ga što bolje iskoristim. Ali, ne brini, neću rizikovati."
   Zaustavio je magnetoskop. Ovo je, najblaže rečeno, natezanje istine. Svaki trenutak u Rami nosi opasnost i neizvesnost; tamo se niko ne može stvarno osećati kao kod kuće, u prisustvu sila što prevazilaze čovekovo poimanje. A na ovom poslednjem pohodu, sad kad zna da se nikad neće vratiti i da nikakve buduće operacije neće biti ugrožene, nameravao je da još malčice iskuša svoju sreću.
   "Dakle, kroz četrdeset osam sati završićemo ovu misiju. Ostaje neizvesno šta će se posle toga desiti; kao što znaš, potrošili smo praktično celokupno gorivo ulazeći u ovu orbitu. Još čekam obaveštenja da li će neki tanker uspeti da se sastane s nama na vreme da se vratimo na Zemlju ili ćemo morati da padnemo na Mars. U svakom slučaju, trebalo bi da do Božića budem kod kuće. Reci malom da mi je žao što ne mogu da donesem biotovu bebu; takva životinja ne postoji.
   Svi smo dobro, ali smo veoma umorni. Nakon svega ovog zaslužio sam dugo odsustvo, te ćemo nadoknaditi izgubljeno vreme. Ma šta o meni govorili, možeš tvrditi da si udata za heroja. Koliko žena ima muža koji je spasao ceo jedan svet?"
   Kao uvek, pažljivo je preslušao traku pre no što će je kopirati, kako bi se uverio da je primenljiva na obe njegove porodice. Čudno je pomisliti da ne zna koju će prvo videti. Njegov program obično je bio utvrđen najmanje godinu dana unapred, neumitnim kretanjem samih planeta.
   No, to je bilo u danima pre Rame. Sad više ništa neće biti isto.
   

42. STAKLENI HRAM
   "Ako to pokušamo" reče Karl Merser, "mislite li da će nas bioti sprečiti?"
   "Možda. To je jedna od stvari koje želim da utvrdim. Zašto me tako gledaš?"
   Merser mu se osmehnu onim svojim sporim, zagonetnim osmehom, koji je svakog trena mogla izazvati neka njegova privatna dosetka, koju će možda podeliti sa svojim brodskim drugovima, a možda i neće.
   "Pitao sam se, kapetane, da li mislite da posedujete Ramu. Dosad ste stavljali veto na svaki pokušaj probijanja u zgrade. Otkud promena? Da vam nisu Hermijanci dali ideju?"
   Norton se nasmejao, a onda naglo ućuta. Bilo je to oštroumno pitanje i nije siguran da su očigledni odgovori oni pravi.
   "Možda sam bio prekomerno oprezan - pokušavao sam da izbegnem neprilike. Ali ovo nam je poslednja prilika. Budemo li prisiljeni na povlačenje, nećemo mnogo izgubiti."
   "Pod pretpostavkom da se povučemo u redu."
   "Naravno. Međutim, bioti nikad nisu ispoljili neprijateljstvo. A, izuzimajući pauke, ne verujem da ovde ima ičeg što nas može uhvatiti ako budemo morali da se spasavamo trkom."
   "Vi možete da trčite, kapetane, ali ja nameravam da odem dostojanstveno. I, uzgred rečeno, doznao sam zašto su bioti tako učtivi prema nama."
   "Malo je kasno za još jednu novu teoriju."
   "Svejedno, evo je. Oni misle da smo mi Ramanci. Ne mogu da razlikuju jednog žderača kiseonika od drugog."
   "Ne verujem da su toliko glupi."
   "Nije u pitanju glupost. Oni su programirani za određene poslove i mi se jednostavno ne uklapamo."
   "Možda si u pravu. Možda ćemo utvrditi kako stvari stoje - čim počnemo da obrađujemo London."
   Džo Kalvert je uvek uživao u onim starim filmovima o pljačkama banaka, ali nije očekivao da će i sam biti umešan u jednu od njih. Ipak, u suštini, to je ono što sad čini.
   Puste ulice Londona izgledale su pune pretnje, mada je znao da je to samo plod njegove nečiste savesti. On nije stvarno verovao da su hermetički zatvorene i prozora lišene građevine, raspoređene svud oko njih, pune budnih žitelja što čekaju da u gnevnim hordama izađu napolje čim zavojevači stave ruku na njihovu imovinu. Zapravo, bio je sasvim siguran da je ceo ovaj kompleks, poput svih ostalih gradova, samo neka vrsta skladišnog područja.
   Međutim, drugi strah, takođe utemeljen na nebrojenim drevnim kriminalnim filmovima, mogao je biti zasnovaniji. Mada možda neće biti cangrljavih alarmnih zvona i urlanja sirena, razumno je pretpostaviti da Ramanci imaju neku vrstu sistema za upozoravanje. Kako bi inače bioti znali kada su i gde potrebne njihove usluge?
   "Vi bez naočara, okrenite leđa", naredio je Vilard Majron. Osećao se smrad azotovih oksida, jer je sam vazduh počinjao da gori u snopu laserske baklje, a čulo se ustaljeno cvrčanje dok je plameni nož prosecao put ka tajnama skrivenim još od nastanka čoveka.
   Ništa materijalno nije se moglo odupreti ovoj koncentraciji energije i prosecanje se glatko nastavljalo, brzinom od nekoliko metara u minutu. Za izvanredno kratko vreme isečen je komad zida, dovoljno veliki da prođe čovek.
   Pošto isečeni deo nije ispoljavao nikakav znak kretanja, Majron ga blago čuknu - zatim jače - a potom ga tresnu svom snagom. Pao je unutra, uz šupalj tresak.
   Još jednom, kao što mu se desilo pri onom prvom ulasku u Ramu, Norton se seti arheologa koji je otvorio drevnu egipatsku grobnicu. Nije očekivao da ugleda blesak zlata: zapravo, nije imao nikakvih već gotovih predstava dok se provlačio kroz otvor, držeći ispred sebe baterijsku lampu.
   Grčki hram načinjen od stakla - to je bio njegov prvi utisak. Građevinu su ispunjavali redovi i redovi vertikalnih kristalnih stubova, širokih oko metar, koji su išli od poda do tavanice. Bilo ih je na stotine, gubili su se u tami, van domašaja njegove lampe.
   Otišao je do najbližeg stuba i upravio mlaz u njegovu unutrašnjost. Prelomivši se, kao kroz cilindrično sočivo, svetlost se lepezasto širila na suprotnoj strani da se onda skupi u žižu i ponovo raspe, slabeći sa svakim ponavljanjem u sklopu stubova s onu stranu. Osećao je da se nalazi usred neke zamršene demonstracije iz optike.
   "Veoma lepo", reče praktični Merser, "ali šta to znači? Kome je potrebna šuma staklenih stubova?"
   Norton blago kucnu stub. Zvučao je čvrsto, mada pre kao metal no kao kristal. Bio je potpuno pometen, te je postupio po korisnom savetu koji je nekad davno čuo: "Kad si u nedoumici, ništa ne govori i idi dalje."
   Došavši do sledećeg stuba, koji je u svemu izgledao istovetan s prvim, začu Merserov iznenađen uzvik.
   "Mogao sam se zakleti da je ovaj stub prazan. Sad unutra nešto ima."
   Norton se hitro osvrnuo. "Gde?" reče. "Ništa ne vidim."
   Sledio je smer koji mu je pokazivao Merserov prst. Bio je upravljen u ništa: stub je potpuno providan.
   "Zar ne vidite?" reče Merser sa nevericom. "Pređite s ove strane. Do đavola - sad sam ga izgubio!"
   "Šta se ovde događa?" upita Kalvert. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je dobio nešto makar približno odgovoru.
   Stubovi nisu bili providni iz svakog ugla ili pod svakim osvetljenjem. Dok je čovek obilazio oko njih, predmeti bi se odjednom pojavili, reklo bi se usađeni u dubine stubova, poput muva u ćilibaru, pa bi opet iščezavali. Bilo ih je na desetine, svi su bili različiti. Izgledali su potpuno stvarni i solidni, a ipak se činilo da mnogi zauzimaju isti prostor.
   "Hologrami", reče Kalvert. "Kao muzej na Zemlji."
   To je bilo očigledno objašnjenje i Norton ga je zato posmatrao sa podozrenjem. Njegove sumnje su rasle dok je razgledao druge stubove i dočaravao slike smeštene u njihovoj unutrašnjosti.
   Ručne alatke (mada za ogromne i neobične ruke), posude, male mašine sa klavijaturama koje su, izgleda, načinjene za više od pet prstiju, naučni instrumenti, zapanjujuće tradicionalne kućne potrepštine, uključujući noževe i tanjire, koje, sem svojom veličinom, ne bi privukle dodatni pogled da se nalaze na ma kojem zemaljskom stolu; sve je tu, sa stotinama drugih, manje prepoznatljivih predmeta, često natrpano u isti stub. Muzej bi izvesno imao neki logičan raspored, neko grupisanje povezanih predmeta. Ovo izgleda kao sasvim nasumična zbirka gvožđurije.
   Behu fotografisali neuhvatljive slike u dvadesetak kristalnih stubova, kad je puka raznolikost predmeta dala Nortonu ključ odgonetke. Možda ovo nije zbirka, već katalog, sređen prema nekom proizvoljnom, ali potpuno logičnom sistemu. Pomislio je na suluda suprotstavljanja što ih pruža svaki rečnik ili abecedni spisak i isprobao je tu ideju na svojim drugovima.
   "Shvatam šta hoćete da kažete", reče Merser. "Ramanci bi se mogli podjednako iznenaditi kad bi utvrdili da mi stavljamo... ah... kamile uz kamere."
   "Ili boginju uz boginjavost", dodao je Kalvert nakon nekoliko sekundi napornog razmišljanja. Ta igra bi se mogla igrati satima, dokonao je, a stepen neprikladnosti raste.
   "To sam mislio", odgovori Norton. "Možda je ovo registarski katalog trodimenzionalnih slika - šablona - plastičnih planova, ako hoćete da ih tako nazovete."
   "Šta mu je svrha?"
   "Pa, poznata vam je ona teorija o biotima - ideja da oni ne postoje dok nisu potrebni, a da se tada stvaraju - sintetizuju - prema obrascima koji su negde uskladišteni?"
   "Tako", reče Merser, pa nastavi, polako i zamišljeno: "Znači, kad je Ramancu potrebna izvesna alatka, on otkuca odgovarajuću brojčanu šifru i kopija se napravi prema obrascu koji je ovde unutra."
   "Tako nešto. Ali, molim te, ne postavljaj mi pitanja o praktičnim pojedinostima."
   Stubovi sred kojih su se kretali postajali su sve veći i sad su imali preko dva metra u prečniku. SLike su bile veće u odgovarajućoj razmeri. Beše očito da su se Ramanci, iz nesumnjivo izvrsnih razloga, držali razmera jedan prema jedan. Norton se pitao kako su smeštali odista velike predmete, ukoliko je stvarno tako.
   Kako bi pokrili veći prostor, četiri istraživača su se sad raštrkala sred kristalnih stubova i snimala su, brzinom kojom su mogla da užiže kamere na iščezavajuće slike. Ovo je zapanjujuća sreća, reče sebi Norton, mada je osećao da je zaslužuje; nisu mogli izabrati ništa bolje od ovog ilustrovanog kataloga ramanskih proizvoda. A opet, s druge strane, teško da je moglo biti većma osujećujuće. Ovde nema ničeg stvarnog, osim neopipljivih sklopova svetlosti i tame. Ti prividno materijalni predmeti zapravo ne postoje.
   Mada je to znao, Norton je ne jednom osetio gotovo neodoljiv poriv da sebi laserom probije put u jedan od tih stubova kako bi imao nešto materijalno da ponese natrag na Zemlju. To je isti onaj poriv, pomislio je zajedljivo, što bi majmuna naveo da se maši odraza banane u ogledalu.
   Upravo je fotografisao nešto što je izgledalo kao neka vrsta optičke sprave, kad ga Kalvertov povik natera da pojuri između stubova.
   "Kapetane - Karl - Vile - pogledajte ovo!"
   Kalvert je bio podložan naglim oduševljenjima, ali ovo što je sad našao beše dovoljno da opravda ma koju meru uzbuđenja.
   U jednom od dvometarskih stubova nalazio se komplikovan am, ili uniforma, očigledno načinjen za stvorenje koje stoji uspravno i mnogo je više od čoveka. Vrlo uzan središnji metalni obruč je, po svemu sudeći, opasivao struk, grudni koš ili neki deo nepoznat zemaljskoj zoologiji. Sa njega su se dizala tri vitka stuba, sužavajući se ka spoljašnjoj strani i završavajući se savršeno kružnim pojasom, sa upečatljivim prečnikom od jednog metra. Petlje, u podjednakim razmacima raspoređene duž njega, mogle su biti namenjene jedino tome da idu oko gornjih udova ili ruku - tri ruke.
   Postojali su brojni džepovi, kopče, fišeklije sa kojih su štrčale alatke (ili oružje?), cevi i električni provodnici, čak male crne kutije koje bi izgledale sasvim na svome mestu u nekoj elektronskoj laboratoriji na Zemlji. Ceo sklop je bio složen gotovo koliko svemirsko odelo, mada je očito samo delimično pokrivao stvora koji ga nosi.
   A da li je taj stvor Ramanac - upita se Norton. Verovatno nećemo nikad saznati, ali je morao biti inteligentan, jar obična životinja ne bi mogla izaći na kraj sa svom tom usavršenom opremom.
   "Oko dva i po metra visok", zamišljeno reče Merser, "ne računajući glavu - ma kako da je izgledala."
   "Ima tri ruke - i, po svoj prilici, i tri noge. Isti plan kao kod pauka, samo u mnogo većoj razmeri. Mislite li da je to slučajna podudarnost?"
   "Verovatno nije. I mi gradimo robote u svom liku; mogli bismo očekivati da Ramanci isto čine."
   Neuobičajeno tih, Majron je posmatrao eksponat s nečim nalik strahopoštovanju. "Mislite li da oni znaju da smo ovde?" upola je prošaputao.
   "Sumnjam", reče Merser. "Mi uopšte nismo doprli do njihovog praga svesti - mada su Hermijanci, nema zbora, svesrdno pokušali."
   Stajali su tu, nesposobni da se odvoje, kad je Ruso pozvao sa glavčine, glasom punim užurbane brige.
   "Kapetane, biće bolje da izađete."
   "Šta je - jesu li bioti krenuli ovamo?"
   "Ne. Mnogo je ozbiljnije. Svetla se gase."