29. SARKOFAG

     "Našli smo ga!"
     Roj Emerson nikada nije video Ruperta Parkinsona u tako uzbuđenom stanju; bilo je to neopozivo neengleski.
     "Gde?" upita on. "Jeste li sigurni?"
     "Devedeset devet - ne, devedeset pet odsto. Upravo tamo gde sam očekivao. Bila je jedna nezauzeta kabina - nije bila spremna na vreme za putovanje. Na istoj palubi kao i pradeda i samo par jardi dalje. Oboje vrata se zaglavilo tako da moramo da prosečemo put unutra. DUV se sada spušta dole da malo pogura. Trebalo bi da si ovde."
     Možda, pomisli Emerson. Ali bila je to porodična stvar i osećao bi se kao uljez. Osim toga, možda je bila i lažna uzbuna - poput većine glasina o potopljenom blagu.
     "Koliko će vam biti potrebno pre nego što prodrete unutra?"
     "Ne bi trebalo da bude više od jedan sat - čelik je prilično tanak i trebalo bi da ga začas probijemo."
     "Pa, srećno - obaveštavajte me."
     Roj Emerson se vrati onome što se pretvarao da radi. Osećao je krivicu kada nije nešto izmišljao, što je sada bio slučaj najveći deo vremena. Pokušaj da smanji elektronski haos u svojim bazama podataka preslaganjem i preuređivanjem pružao mu je privid korisnog posla.
     I tako je propustio sve uzbuđenje.

     Mala grupa u Rupertovom apartmanu na Glomar Eksploreru bila je tako napeto usredsređena na monitorski ekran da su im pića ostala bukvalno zanemarena - što nije bila velika šteta, jer su, u skladu sa dugom tradicijom na takvim plovilima, sva bila bezalkoholna.
     Rekordni broj Parkinsonovih - gotovo kvorum, neko je istakao - okupila se za tu priliku. Iako je samo manjina delila Rupertovu uverenost, bio je to dobar izgovor za posetu poprištu operacija. Samo je Džordž bio tu ranije; Vilijem, Arnold i Glorija bili su novopridošlice. Ostatak grupe koja je posmatrala kako DUV 3 nemo klizi nad palubom Titanika sačinjavali su brodski oficiri i glavni inženjeri, regrutovani iz nekoliko firmi što su se bavile poslovima vezanim za okean.
     "Jeste li primetili", prošapta neko, "kako je morska trava narasla? Mora da je to zbog naših svetiljki - nije bila takva kada smo počeli operacije - most podseća na viseće vrtove Vavilona..."
     Bilo je vrlo malo drugih primedbi, a još manje razgovora dok se DUV 3 spuštalo u zjapeću šupljinu velikog stepeništa. Pre jednog veka, otmene dame i njihovi gizdavi pratioci šetali su gore-dole po debelom tepihu, ni ne sanjajući kakva će ih sudbina snaći - niti zamišljajući da će za malo više od dve godine topovi avgusta označiti kraj zlatne edvardijanske ere koju su tako savršeno oslikavali.
     DUV 3 skrenu u glavni desni hodnik promenadne palube, pored nizova kabina prve klase. Kretao se vrlo lagano u tim skučenim prostorima i TV slika sada je bila ograničena na crno bele stop-kadrove, sa novom slikom svake dve sekunde.
     Svi podaci i komandni signali sada su se prenosili ultrazvučnom linijom preko repetitora postavljenog na palubu. S vremena na vreme dolazilo je do nervirajućih stanki, kada se ekran gasio, a jedini znak da DUV 3 i dalje postoji bilo je visoko pištanje. Neka prepreka upijala je noseći talas i uzrokovala trenutni prekid veze. Dolazilo je do kratkih intervala elektronskog 'rukovanja' i ispravljanja greške; onda se slika vraćala i pilot DUV 3, na četiri kilometra iznad njega, mogao je da nastavi napredovanje. Ti prekidi nimalo nisu doprinosili smanjenju napetosti; prošlo je već nekoliko minuta otkako je iko u Parkinsonovoj kabini izgovorio neku reč.
     Začu se opšti uzdah olakšanja kada robot zastade pred ravnim, neoznačenim vratima, čija je bela boja bila zaslepljujuće blistava u farovima DUV 3. Dekorateri kao da su otišli tek juče; izuzev nekoliko oljuštenih komadića, gotovo sva boja i dalje je bila nedirnuta.
     Sada DUV 3 otpoče složeni, ali neophodni zadatak ukotvljenja pored radnog mesta - postupak koji je pod vodom bio isto toliko važan koliko i u svemiru. Najpre je ispalio dva eksplozivna zakivka u vrata, pa se pritegao uz njih, tako da je bio čvrsto prikačen za radnu površinu.
     Blesak lučne toplotne bušilice preplavi hodnik, čineći svetiljke DUV 3 slabašnim u poređenju sa sobom. Tanki metal vrata nije pružao otpora kada plameni nož - omiljena alatka pokolenja obijača sefova - zareza u njega. Za manje od pet minuta krug koji je imao gotovo metar u prečniku bio je isečen i lagano je pao napred, digavši mali oblak mulja kada se srušio na pod.
     DUV 3 se otkači i diže nekoliko centimetara da bi mogao da proviri kroz rupu. Slika zatitra, a zatim se smiri kada se automatska ekspozicija podesila na novo stanje.
     Skoro smesta Rupert Parkinson zadovoljno se oglasi.
     "Eno ih!" dreknu on. "Baš kao što sam rekao - jedan.. dva... tri-četiri-pet... okrenite kameru nadesno - šest... sedam - malo gore... Moj Bože - šta je to?"
     Niko se nije mogao setiti ko je prvi počeo da vrišti.

30. PIJETA

     Jason Bredli video je ranije nešto slično tome u jednom svemirskom filmu čijeg naziva nije mogao da se seti. Tamo je mrtvi astronaut opružen u mehaničkim rukama bio nošen prema zvezdama... Ali ova robotska Pijeta dizala se iz dubina Atlantika, prema gumenim čamcima koji su kružili gore i čekali da je prime.
     "Ovo je poslednji", reče Parkinson turobno. "Devojčica. I dalje joj ne znamo ime."
     Baš kao oni ruski mornari, pomisli Bredli, koji su poređani po istoj ovoj palubi pre više od trideset godina. Nije mogao to da izbegne: šašavi kliše blesnu mu u glavi: 'Tu sam ja stupio na scenu.'
     Kao i većina mornara iznetih u operaciji DŽENIFER, i ovi mrtvi delovali su kao da samo spavaju. To je bio najviše zapanjujući - zapravo, sablasni - vid čitave stvari, koji je zarobio maštu sveta. Posle svih nevolja koje smo prošli, objašnjavajući zbog čega nije moguće da je preostalo ni parčence kosti...
     "Iznenađen sam", reče on Parkinsonu, "da ste bili u stanju da ih identifikujete posle svih tih godina."
     "Novine iz toga doba - porodični albumi. Čak i siromašni irski imigranti obično su se bar jednom fotografisali za života. Naročito kada su zauvek napuštali dom. Ne verujem da u Irskoj postoji tavan koji mediji nisu preturili tokom poslednjih nekoliko dana."
     DUV 3 izruči svoje breme roniocima u gumenim odelima koji su kružili u čamcima. Ovi ga podigoše pažljivo - nežno - do nosiljke koja je visila niz bok broda, obešena o jednu od Eksplorerovih dizalica. Teret je očigledno bio veoma lak; jedan čovek bio bi u stanju da bez muke rukuje njime.
     Gonjeni zajedničkim, nemim porivom, i Parkinson i Bredli pomeriše se od okvira; videli su dovoljno od tog tužnog obreda.
     Tokom poslednjih četrdeset osam sati, pet muškaraca i jedna žena izneti su iz materice u kojoj su ležali gotovo čitavo stoleće - naizgled van upliva vremena.
     Kada su se okupili u Parkinsonovoj kabini, Bredli pruži mali kompjuterski modul.
     "Sve je ovde", reče on. Laboratorija MUOD radila je prekovremeno. I dalje ima zbunjujućih pojedinosti, ali opšta slika deluje jasno.
     Ne znam jesi li ikada čuo priču o Alvinu. Nedugo pošto je uveden u upotrebu, bio je izgubljen u dubokoj vodi. Posada je jedva uspela da se iskobelja napolje - ostavivši nedovršeni ručak za sobom.
     Kada je podmornica spasena nekoliko godina kasnije, posadin ručak bio je u dlaku onakav kakvog su ga ostavili. To je bio prvi nagoveštaj da u hladnoj vodi, sa niskim sadržajem kiseonika, organsko raspadanje ume da bude sporo do neprimetnosti.
     A iz olupina u Velikim jezerima vadili su tela koja su delovala sasvim sveže posle više decenija - i dalje si mogao videti izraze iznenađenja na licima mornara!
     Dakle - prvi zahtev je da leš bude u zatvorenoj sredini, tamo gde ga morski organizmi ne mogu dohvatiti. To se desilo ovde; ti ljudi zarobljeni su dok su pokušavali da nađu izlaz.
     Jadnici, mora da su se izgubili na teritoriji prve klase! Slomili su bravu na prvim vratima kabine - ali nisu mogli da otvore druga pre nego što ih je voda dohvatila...
     Ali ima još toga osim hladne, nepokretne vode. A to je stvarno opčinjujući deo priče. Jesi li ikada čuo za ljude iz močvare?"
     "Nisam."
     "Nisam ni ja, sve do juče. S vremena na vreme danski arheolozi nalaze gotovo savršeno očuvane leševe - obredne žrtve, očigledno - stare više od hiljadu godina. Svaka pora, svaka vlas su nedirnuti - deluju kao skulpture neverovatno bogate pojedinostima. Razlog? Bili su sahranjeni u tresetištima i tanin ih je zaštitio od raspadanja. Seti se čizama i cipela rasutih oko olupine - sva koža bila je nedirnuta."
     Parkinson nije bio budala, iako se ponekad pretvarao da je lik iz tekstova P. G. Vudhausa; bilo mu je potrebno samo sekundi da poveže stvari.
     "Tanin? Ali kako? Naravno... sanduci sa čajem!"
     "Tačno; nekoliko ih se razbilo od udara. Ali naši hemičari kažu da je tanin možda samo deo priče. Brod je bio sveže obojen, razume se, pa uzorci vode koje smo analizirali pokazuju prilične količine arsenika i olova. Žestoko nezdrava okolina za bilo kakvu bakteriju."
     "Siguran sam da je to odgovor", reče Parkinson. "Kakav neverovatan obrt sudbine! Taj čaj delovao je mnogo bolje nego što je iko zamišljao - ili je uopšte mogao da zamisli. I bojim se da nam je pradeda doneo malčice veoma loše sreće. Upravo kada su stvari išle glatko."
     Bredli je tačno znao na šta misli. Staroj optužbi o skrnavljenju istorijskog hrama sada je dodato i pljačkanje grobova. I to, čudnim paradoksom, naizgled svežih grobova.
     Davno zaboravljeni Tomas Konlin, Patrik Duli, Martin Galager i njihovo troje za sada još anonimnih pratilaca preobrazili su čitavu situaciju.
     Bio je to paradoks koji bi, sigurno, oduševio svakog pravog Irca. Otkrićem njegovih mrtvih, Titanik je odjednom oživeo.

31. STVAR MEGAVATA

     "Imamo odgovor", reče umorni, ali trijumfalni Kato.
     "Pitam se da li je to sada bitno", odgovori Donald Krejg.
     "Oh, sva ta histerija neće potrajati. Naši momci iz propagandnog već su se dali na posao - a i Parkijevi. Imali smo nekoliko susreta na vrhu kako bismo isplanirali zajedničku strategiju. Možda čak okrenemo stvar u obostranu korist."
     "Ne vidim..."
     "Očigledno će, zahvaljujući našem... ovaj, Parkijevom - pažljivom istraživanju, ti jadni ljudi najzad dobiti hrišćansku sahranu u sopstvenoj zemlji. Ircima će se to dopasti. Nikome ne govori, ali već pregovaramo sa papom."
     Donalda je Katoov olaki pristup stvarima poprilično nervirao. Svakako bi uzrujao Edit; ona je delovala opčinjeno dražesnim detetom-ženom koju je svet prozvao Kolina.
     "Bolje pripazite. Možda su neki od njih protestanti."
     "Malo verovatno - svi su se ukrcali daleko na jugu, zar ne?"
     "Da - u Kvinstaunu. Ali nećeš to mesto naći na mapi - takvo ime nije bilo popularno posle proglašenja nezavisnosti. Sada se zove Kob."
     "Kako se to piše?"
     "C-O-B-H."
     "Pa, popričaćemo sa arhibiskupima, ili s kim već treba, kao i sa kardinalima, tek da pokrijemo sve baze. Ali dozvoli mi da ti kažem šta su skuvali naši inženjeri. Ukoliko proradi, biće mnogo bolje od hidrazina. I čak bi trebalo da natera 'Plavi Mir' da uzvikuje parole u našu korist."
     "To bi bila lepa promena. Zapravo, čudo."
     "Čuda su naš posao - zar nisi znao?"
     "Koje su pojedinosti ovog posebnog?"
     "Najpre, napravićemo veći ledeni breg, da dobijemo veći potisak. Kao ishod toga, biće nam potrebno samo oko deset k-tona dodatnog uzgona. Mogli smo da idemo Parkijevim putem i najpre smo se plašili da ćemo i morati. Ali postoji zgodniji - i čistiji - način da se gas spusti tamo dole. Elektroliza. Cepanje vode na vodonik i kiseonik."
     "To je stara zamisao. Zar neće biti potrebne ogromne količine struje? I šta je sa rizikom od eksplozije?"
     "Luckasto pitanje, Donalde. Gasovi će ići do posebnih elektroda i imaćemo membranu koja će ih razdvajati. Ali u pravu si što se tiče struje. Gigavat-časovi! Ali imamo ih - kada naše nuklearne podmornice završe posao sa Peltijeovim elementima, prebacićemo se na elektrolizu. Ali možda ćemo morati da unajmimo još jedan brod - zašto podmornice uvek nazivaju 'brodovima'? Rekoh ti da Englezi i Francuzi hoće da stupe na scenu, tako da to nije problem."
     "Vrlo elegantno", uzvrati Donald. "I vidim na šta si mislio onim o zadovoljavanju 'Plavog Mira'. Svi vole kiseonik."
     "Tačno - kada pošaljemo balone na put naviše, čitav svet disaće malo lakše. Bar će tako tvrditi propaganda."
     "A vodonik će otići pravo u stratosferu, ne uznemirivši pri tom nikoga. Oh, šta je sa jadnim, starim ozonskim slojem? Ima li opasnosti da se naprave nove rupe?"
     "Proverili smo to, razume se. Neće biti gore nego što je sada. Što, priznajem, ne kazuje Bog zna šta."
     "Da li bi imalo smisla da se gas sabije u boce na putu naviše? Počinjete sa stotinama tona oksi-vodonika na četiri stotine atmosfera. To mora da je prilično vredno; zašto ga odbaciti?"
     "Da - razmišljali smo i o tome. Zanemarivo je - povećana složenost, cena prevoza posuda i tako dalje. Možda bi vredelo probati na bazi testa - i pružiti nam odstupnicu ukoliko se lobi za zaštitu životne sredine ponovo razgoropadi."
     "Na sve ste mislili, je li?" reče Donald sa iskrenim divljenjem.
     Kato lagano zavrte glavom.
     "Naš prijatelj Bredli jednom mi je rekao: 'Kada si sve smislio, more će smisliti nešto novo.' Reči mudrosti i ja ih nikada nisam zaboravio. Moram sada da prekinem. Oh, prenesi moje pozdrave Edit."

Treći deo: OPERACIJE

32. OVDE NEMA NIKOG OSIM NAS ROBOTA

     Sve do prve decenije novog veka, velika olupina i otpaci koji su je okruživali ostajali su gotovo nepromenjeni, iako ne nedirnuti. Sada, kako se primicala 2010, bila je to košnica aktivnosti - ili, radije, dve košnice, razdvojene hiljadu metara.
     Okvir skela oko pramčanog dela bio je gotovo dovršen, a Krtica je uspešno položila dvadeset pet masivnih vezova ispod trupa: preostalo je još samo pet. Najveći deo mulja koji se digao oko prove kada se ova zabila u morsko dno oduvan je moćnim vodenim mlaznicama i ogromna sidra više nisu bila dopola zarivena u blato.
     Obezbeđeno je više od dvadeset hiljada tona uzgona uz pomoć isto toliko kubnih metara upakovanih mikrosfera, strateški razmeštenih oko skela, kao i na nekoliko mesta unutar olupine, tamo gde je struktura mogla bezbedno da primi opterećenje. Ali Titanik se još nije pomerio sa svog počivališta - niti je to i trebalo da učini. Bilo je neophodno još deset hiljada tona potisne sile da bi se iščupao iz blata i započeo dugi uspon prema površini.
     A što se tiče razbijene krme - ova je već nestala pod blokom leda koji je lagano rastao. Mediji su rado navodili Hardijeve stihove: 'U tišini senovitoj breg ledeni je rastao' - iako pesnik nikada nije mogao ni da zamisli ovakvu primenu svojih reči.
     Pretposlednji stih takođe je često navođen, premda podjednako van konteksta. I konzorcijum Parkinson i Nipon-Tarner već je prilično zamaralo da im govore kako

     Pognuti behu
     Putevima istim
     Jer behu bratske pole jednog uzvišenog čina.

     Nadali su se da će čin biti 'uzvišen', ali ne i da će se kretati, ukoliko na to ikako budu u stanju da utiču, putevima istim.
     Bukvalno je sav posao na oba dela olupine izvođen uz pomoć daljinskog upravljanja sa površine; ljudska bića bila su neophodna na sedištu samo u kritičnim slučajevima. Tokom poslednje decenije, tehnologija podvodnih robota odmakla je čak daleko iznad upečatljivih dostignuća pomorskih naftnih bušotina iz prošlog veka. Zarada će biti ogromna - iako će, kako je to Rupert Parkinson često suvo primećivao, najveći njen deo otići drugim ljudima.
     Bilo je, razume se, problema, nezgoda - čak i nesreća, iako nijedna nije dovela do gubitka života. Tokom jedne ozbiljne zimske oluje Eksplorer je morao da napusti stanicu, na ogorčenje njegovog kapetana, koji je to smatrao profesionalnom uvredom. Putnici zahvaćeni povraćanjem nisu u potpunosti prihvatali njegovu tačku gledanja.
     Ali čak i to iskazivanje opakosti severnog Atlantika nije prekinulo operacije na krmi. Dve stotine metara niže, demobilisane nuklearne podmornice, sada ponovo krštene prema jednom pioniru okeanografije i jednom slavnom brodograditelju, Metju Fonten Mori i Petar Veliki, jedva da su bile svesne oluje. Njihovi reaktori neprekidno su odašiljali megavat za megavatom niskonaponske struje prema morskom dnu - stvarajući u tom procesu stub tople vode koji se dizao prema površini dok je toplota pumpana iz olupine.
     Ta veštačka struja tople vode stvorila je neočekivanu korist time što je podizala na površinu hranljive materije koje bi inače ostale zarobljene na dnu. Cvetanje planktona koje je usledilo kao posledica ovoga veoma su cenile lokalne riblje populacije i poslednja žetva bakalara bila je rekordna. Vlada Njufaundlenda formalno je zatražila da podmornice ostanu na položaju i pošto budu ispunile ugovor sa Nipon-Tarnerom.
     Sasvim odvojeno od svih tih aktivnosti u blizini Grend Benksa, ogromne sume novca i napora ulagali su se hiljadama kilometara odatle. Dole na Floridi, nedaleko od lansirnih rampi koje su ispratile ljude na Mesec - i sada ih gledale kako se pripremaju za Mars - kopanje i gradnja za Titanikov podvodni muzej dobrano su odmakli. A sa druge strane globusa, Tokio na moru pripremao je još složeniju izložbu, sa providnim panoramskim hodnicima za posetioce i, razume se, stalnim predstavama onoga za šta su se nadali da će biti istinski spektakularan film.
     Ogromne svote izlagane su riziku i po drugim mestima - naročito u zemlji koja se ponovo zvala Rusija. Zahvaljujući Petru Velikom, deonice pomoćnih kompanija Titanika bile su veoma popularne na moskovskoj berzi.

33. SUNČEV MAKSIMUM

     "Druga moja monomanija", reče Franc Cviker, "jeste ciklus Sunčevih pega. Naročito ovaj trenutni."
     "Šta je to posebno u vezi sa njime?" upita Bredli dok su zajedno silazili u laboratoriju.
     "Najpre, dostići će maksimum - pogodio si! - 2012. Već je premašio maksimum iz 1990. i primiče se rekordu iz 2001."
     "Pa?"
     "Dakle, među nama govoreći, bojim se. Toliko je već šarlatana pokušalo da poveže događaje sa jedanaestogodišnjim ciklusom - koji, uostalom, i nije uvek jedanaestogodišnji! - da se brojanje Sunčevih pega ponekad svrstava u astrologiju. Ali nema sumnje da Sunce utiče praktično na sve na Zemlji. Ubeđen sam da je odgovorno za neobično vreme kakvo smo imali tokom poslednjih četvrt veka. U nekoj meri, u svakom slučaju; ne možemo za sve optužiti ljudsku rasu, koliko god bi to 'Plavi Mir' i kompanija voleli."
     "Mislio sam da bi trebalo da si na njihovoj strani!"
     "Samo ponedeljkom, sredom i petkom. Ostalim danima oprezno posmatram majku Prirodu. A ponašanje vremena nije jedina nenormalnost. Izgleda da seizmička aktivnost raste. Pogledaj samo Kaliforniju. Zašto ljudi i dalje grade kuće u San Francisku? Zar 2002. nije bila dovoljno gadna? A još čekamo na Veliki..."
     Jason se osećao povlašćen što deli naučnikove misli; dva čoveka, toliko različitog obrazovanja i karaktera, naučila su da poštuju jedan drugog.
     "A postoji i nešto drugo što mi povremeno izaziva more.
     Dubinske eksplozije - možda započete zemljortesima. Ili čak od strane čoveka."
     "Znam za nekoliko. Ona velika iz '98. na luizijanskom polju. Otpisala je čitavu bušotinu."
     "Oh, bilo je to tek blago podrigivanje! Govorim o pravoj stvari - kao što je onaj krater koji su naučnici 'Šel Oila' našli dva kilometra niz Zaliv još u osamdesetim godinama. Zamisli eksploziju koja je to prouzrokovala - iskopano je tri miliona tona morskog dna! Ekvivalent atomskoj bombi dobre veličine."
     "I ti misliš da bi se to moglo da ponoviti?"
     "Siguran da hoće - ali ne znam kada i gde. Stalno upozoravam ljude gore u Hiberniji da ne čačkaju zmaja po repu. Ukoliko je Tomi Gold u pravu - a bio je u pravu o neutronskim zvezdama, iako je zakazao sa Mesečevom prašinom i modelom stacionarnog stanja! - jedva da smo zagrebali Zemljinu koru. Sve što smo do sada izmuzli sitno je curenje iz pravih rezervoara ugljovodonika na deset ili više kilometara dubine."
     "Koje curenje! Gura nam civilizaciju poslednja dva veka."
     "Jesi li rekao gura - ili rastura? Pa, evo tvog najboljeg đaka. Kako idu časovi?"
     J. J. je ležao u transportnoj nosiljki, veoma nalik ribi izvan vode. Bio je spojen na niz kompjutera nečim što je Bredliju delovalo kao besmisleno tanak kabl. Budući da je odrastao uz bakarne žice, nikada se nije sasvim privikao na revoluciju fiber-optike.
     Izgledalo je kao da se ništa ne dešava; zadužena tehničarka žurno je sakrila mikroknjigu koju je čitala i brzo pogledala ispis na monitoru.
     "Sve je u redu, doktore", reče ona veselo. "Upravo ide verifikacija baze podataka ekspertnog sistema."
     Taj deo se tiče mene, pomisli Jason. Proveo je sate u simulatorima ronjenja, dok su kompjuterski programeri pokušavali da kodiraju i zabeleže njegove s mukom izvojevane veštine - samu suštinu veterana okeanskog inženjerstva Jasona Bredlija. Sve više i više je počinjao da se oseća kao da mu, bar u psihološkom smislu, J. J. postaje zamena za sina.
     To osećanje postajalo je najjače kada bi učestvovali u direktnom razgovoru. Bio je to stari vic u branši da su ronioci imali rečnik od samo par stotina reči - jer je to bilo sve što im je bilo potrebno za posao. J. J. je imao dovoljno veštačke inteligencije da to prevaziđe za komotnu marginu.
     Laboratorija se nadala da će iznenaditi Jasona korišćenjem njegovog glasa kao matrice za sintisajzer govora J. J.-a, ali Bredlijeva reakcija bila je razočaravajuća. Šaljivdžije su zaboravile da je samo mali broj ljudi u stanju da prepozna sopstveni glas kada je snimljen, naročito ukoliko izgovara rečenice koje sami nikada nisu izgovorili. Jason ništa nije shvatio sve dok nije opazio iscerena lica oko sebe.
     "Ima li razloga, Ana, zbog kojih ne bismo mogli da počnemo probe u moru prema planu?" upita Cviker.
     "Ne, doktore. Izgleda da algoritam opoziva za slučaj opasnosti i dalje ne funkcioniše ispravno, ali, razume se, on nam neće biti potreban za probe."
     Iako provodnici zvuka nisu bili konstruisani za funkcionisanje u vazduhu, Jason nije mogao da odoli a da ne prozbori nekoliko reči sa Juniorom.
     "Zdravo, J. J. Čuješ li me?"
     "Čujem te."
     Reči su bile prilično izvitoperene, ali sasvim razumljive. Pod vodom će kvalitet govora biti mnogo bolji.
     "Da li me prepoznaješ?"
     Nastala je duga tišina. Onda J. J. odvrati:
     "Nisam razumeo pitanje."
     "Priđite bliže, gospodin Bredli", posavetovala ga je tehničarka. "Van vode prilično je gluv."
     "Da li me prepoznaješ?"
     "Da. Vi ste Džon Maksvel."
     "Nazad za radni sto", promrmlja Cviker.
     "A ko je", upita Bredli, više zabavljen nego ozlojeđen, "taj Džon Maksvel?"
     Devojka je bila vrlo postiđena.
     "On je šef odeljenja za prepoznavanje glasa. Ali nema problema - ovo nije fer proba. Pod vodom će vas prepoznati sa pola kilometra rastojanja."
     "Nadam se. Doviđenja, J. J. Vidimo se kasnije - kada ne budeš toliko gluv. Da vidimo da li je dubinski džip u boljem stanju."
     Dubinski džip bio je drugi glavni projekat laboratorije, u nekim pogledima gotovo isto toliko zahtevan. Reakcija većine posetilaca prilikom prvog pogleda bila je: 'Da li je to podmornica ili ronilačko odelo?' A odgovor je bio: 'Oboje.'
     Opsluživanje podvodnih vozila za tri putnika, kao što je to Marvin, i upravljanje njima bilo je skup posao: jedno jedino ronjenje stajalo je stotinu hiljada dolara. Ali bilo je mnogo prilika kada je mnogo manje složeno vozilo za jednog čoveka bilo dovoljno.
     Skrivena namera Jasona Bredlija bila je već dobro znana čitavoj laboratoriji. Nadao se da će dubinski džip biti spreman na vreme da ga spusti do Titanika - dok je olupina i dalje na okeanskom dnu.

34. OLUJA

     Proći će decenije pre nego što meteorolozi budu u stanju da dokažu da je velika oluja iz 2010. bila jedna iz niza koji je počeo osamdesetih godina prethodnog stoleća, nagoveštavajući klimatske promene sledećeg milenijuma. Pre nego što je iscrpla energiju udarajući o zapadne zidine Alpa, Glorija je nanela štete za dvadeset milijardi dolara i odnela više od hiljadu života.
     Meteorološki sateliti, razume se, dali su upozorenje nekoliko sati unapred - inače bi žetva smrti bila još veća. Ali, neizbežno, bilo je mnogo onih koji nisu čuli prognozu, ili je nisu uzeli ozbiljno. Naročito u Irskoj, koja je bila prva što će primiti udarac maljem sa nebesa.
     Donald i Edit Krejg uređivali su poslednje filmske zapise sa operacije 'Duboko smrzavanje' kada je Glorija udarila zamak Konroj. Nisu ništa čuli niti osetili unutar masivnih zidova - čak ni tresak kada je camera obscura zbrisana sa grudobrana.

     Ada je sada veselo priznavala da je beznadežna u čistoj matematici - onoj vrsti koja, prema slavnoj zdravici G. H. Hardija, neće nikada biti od koristi nikome. Iako Hardi to nikada nije doznao - budući da su tajne razbijanja šifara uz pomoć ENIGME otkrivene tek nekoliko decenija kasnije - još se za njegovog života pokazalo da je spektakularno pogrešio. U rukama Alana Turinga i njegovih kolega, čak i nešto tako apstraktno kao što je teorija brojeva moglo je da dobije rat.
     Najveći deo aritmetike i više trigonometrije, kao i bukvalno sva simbolička logika za Adu su bile zatvorene knjige. Naprosto je nisu zanimali; srce joj je bilo sa geometrijom i svojstvima prostora. Već se petljala sa pet dimenzija, jer se pokazalo da su četiri previše jednostavne. Poput Njutna, najveći deo vremena 'jedrila je čudnovatim morima misli - sama'.
     Ali danas se vratila u obični 3-D prostor, zahvaljujući poklonu koji joj je čika Bredli upravo poslao. Trideset godina posle prvog pojavljivanja, Rubikova kocka vratila se - u daleko smrtonosnijoj mutaciji.
     Budući da je bila čisto mehanička naprava, prvobitna kocka imala je jednu slabost, zbog koje su njeni zavisnici bili iskreno zahvalni. Za razliku od svojih suseda, šest središnjih kocki na svakoj strani bile su nepokretne. Ostalih četrdeset osam kvadrata mogli su da orbitiraju oko njih, da bi stvorili mogućih 43.252.003.274.489.856.000 različitih likova.
     Tip II nije imao takvih ograničenja; svih pedeset četiri kvadratića bili su u stanju da se kreću, tako da nije bilo nepokretnih centara koji bi pružili kakva-takva uporišta izluđenim rukovaocima kocke. Samo je razvoj mikročipova i displeja sa tečnim kristalima omogućavao takvo rasipništvo; ništa se nije stvarno pokretalo, ali raznobojni kvadrati ipak su se mogli okretati oko lica kocke prostim dodirivanjem vrhom prsta.
     Opuštena u čamčiću sa Ledi, udubljena u novu igračku, Ada je sporo opazila kako se nebo mrači. Oluja je gotovo stigla do nje kada je pokrenula elektromotor i krenula u sklonište. Nije joj ni na pamet palo da bi moglo biti ikakve opasnosti; na kraju krajeva, jezero Mandelbrot bilo je duboko samo tri stope. Ali nije volela da se kvasi - a Ledi je to mrzela.
     Do trenutka kada je stigla do prvog zapadnog ogranka jezera, urlik bure bio je gotovo zaglušujući. Ada je bila oduševljena; to je bilo stvarno uzbudljivo! Ali Ledi se prestravila i pokušavala je da se skloni ispod sedišta.
     Dok se kretala u pravcu Šiljka, posred avenije čempresa, bila je delom zaklonjena od punog besa oluje. Ali tada je prvi put osetila strah; velika stabla sa obe strane stala su da se njišu napred-nazad poput trske.
     Nalazila se na samo desetak metara od bezbednosti kućice za čamce, daleko na krajnjem zapadu M-skupa i blizu granice beskonačnosti na minus 1.999, kada su se strahovi Patrika O'Brajena vezani za presađene čemprese tragično obistinili.

35. ARTEFAKT

     Jedno od najdirljivijih arheoloških otkrića koja su se ikada dogodila zbilo se u Izraelu tokom niza iskopavanja koja su vodili naučnici sa Hebrejskog univerziteta i Francuskog centra za preistorijska istraživanja u Jerusalimu.
     Na logorištu starom 10.000 godina otkrili su kostur deteta sa jednom rukom prislonjenom uz obraz. U toj ruci bio je drugi kostur: kostur kučeta starog otprilike pet meseci.
     Posredi je najraniji poznat primer da čovek i pas dele isti grob. Mora biti da postoje i mnogi, mnogi kasniji.

     (Iz knjige Čovekovi prijatelji Rodžera Karasa. 'Simon & Schuster', 2001.)

     "Možda će vas zanimati da saznate", reče dr Džaferdži sa onom kliničkom ravnodušnošću koja je Donalda toliko nervirala (mada, kako bi inače psihijatri ostajali normalni?) "da Editin slučaj nije jedinstven. Još od kako je M-skup otkriven 1980, ljudi su uspevali da postanu opsednuti njime. Obično su to kompjuteski hakeri, čiji je dodir sa stvarnošću često prilično slabašan. Sada u bazama podataka imamo najmanje šezdeset tri slučaja mandelmanije."
     "Ima li ikakvog leka?"
     Dr Džaferdži se namršti. 'Lek' je bio reč koju je retko koristio. 'Prilagođenje' je bilo pojam koji je više voleo.
     "Recimo da je u osamdeset odsto slučajeva subjekt bio u stanju da produži... ovaj... normalan život, ponekad uz pomoć lekova ili elektronskih implanta. Prilično ohrabrujuća brojka."
     Izuzev, pomisli Donald, za onih dvadeset odsto. U koju kategoriju spada Edit?
     Prve nedelje posle tragedije bila je neprirodno mirna; posle sahrane, neke od njihovih zajedničkih prijatelja šokirao je njen naizgled potpuni nedostatak osećanja. Ali Donald je znao koliko je teško ranjena i nije ga iznenadilo kada je počela da se ponaša iracionalno. Kada je stala da luta po zamku noću, tragajući kroz prazne odaje i vlažne prolaze koji nikada nisu obnovljeni, shvatio je da je vreme da dobije savet lekara.
     Pa ipak, odlagao je to, u nadi da će se Edit normalno oporaviti od prvih stadijuma bola. Zaista, izgledalo je da se to dešava. Onda je umro Patrik O'Brajan.
     Editin odnos prema starom baštovanu uvek je bio bockav, ali poštovali su jedno drugo i delili zajedničku ljubav prema Adi. Smrt deteta bila je isto toliko razoran udarac za Pata kao i za Adine roditelje. Samo da je odbio da presadi te čemprese - samo da je...
     Ponovo je počeo da se napija i sada je retko bio trezan. Jedne hladne noći, pošto ga je krčmar kod 'Crnog labuda' blago izbacio, uspeo je da se izgubi u selu u kome je proveo čitav život i sutradan izjutra našli su ga smrznutog. Otac Mekmalen smatrao je da bi presuda pre trebalo da glasi samoubistvo nego nesrećan slučaj; ali ukoliko je bilo greh pružiti Patu hrišćansku sahranu, već će on to raspraviti sa Bogom kada za to dođe vreme. Baš kao i stvar sa malim klupkom koje je Ada držala u rukama.
     Dan posle druge sahrane Donald zateče Edit kako sedi pred monitorom visoke rezolucije i proučava jednu od beskonačno minijaturnih verzija skupa. Nije htela da razgovara sa njim i on je polako shvatio, na svoj užas, da to ona traga za Adom.

     Tokom potonjih godina Donald Krejg često će razmišljati o odnosu koji se razvio između njega i Jasona Bredlija. Iako su se sreli samo pet-šest puta i to gotovo uvek poslom, osetio je onu vezu obostrane naklonosti koja se ponekad razvije između dva muškaraca i ume da bude gotovo isto toliko jaka kao i seksualna, čak iako nema baš nikakvog erotskog sadržaja.
     Možda je Donald podsećao Bredlija na njegovog izgubljenog partnera Teda Kolijera, o kome je često pričao. U svakom slučaju, obojica su uživala u društvu onog drugog i sretala se čak i kada to nije bilo sasvim neophodno. Iako je vrlo moguće da su Kato i sindikat Nipon-Tarner postali zbog toga sumnjičavi, Bredli nikada nije kompromitovao svoju MUOD-ovsku neutralnost. A Bredli je još manje pokušavao da je iskoristi; mogli su izmenjivati lične tajne, ali ne i profesionalne. Donald nikada nije saznao koju je ulogu, ukoliko je takve uopšte bilo, Bredli odigrao u odluci Uprave da zabrani upotrebu hidrazina.
     Posle Adine sahrane - zbog koje je Bredli preleteo pola sveta, samo da bi joj prisustvovao - još su se više zbližili. Obojica su izgubila ženu i dete; iako su okolnosti bile različite, dejstvo je bilo prilično slično. Postali su još prisniji, deleći tajne i ranjive tačke koje nijedan od njih nije nikada otkrio bilo kojoj drugoj osobi.
     Kasnije se Donald čudio zbog čega nije sam došao na tu pomisao; možda je bio toliko blizu da nije video sliku od linija skaniranja.
     Pali čempresi su raščišćeni i njih dvojica šetala su pored jezera Mandelbrot - poslednji put, kako se pokazalo, za obojicu - kada je Bredli ocrtao scenario. "Nije to moja ideja", objasnio je prilično izvinjavajućim tonom. "Dobio sam je od jednog prijatelja psihologa."
     Prošlo je dugo pre nego što je Donald otkrio ko je taj 'prijatelj', ali smesta je sagledao sve mogućnosti.
     "Da li stvarno misliš da bi upalilo?"
     "To je nešto o čemu treba da porazgovaraš sa Editinim psihijatrom. Čak ako i jeste dobra ideja, možda neće pristati na nju. To ti je NIO sindrom, znaš."
     "Nacionalni institut za odbranu?"
     "Ne - Nije Izmišljeno Ovde."
     Donald se nasmeja bez mnogo veselja.
     "U pravu si. Ali najpre da vidim da li mogu da izvedem svoj deo. Neće biti lako."
     Bilo je to potcenjivanje, jer bio je to najteži zadatak koga se poduhvatio u čitavom životu. Često je morao da prekine rad, zaslepljen suzama.
     A onda su, na sopstveni tajanstveni način, skrivena kola njegove podsvesti pokrenula sećanje koje mu je omogućilo da nastavi. Negde, pre više godina, naišao je na priču o hirurgu u nekoj zemlji trećeg sveta koji je vodio banku očiju što je vraćala vid siromašnima. Da bi presađivanje bilo uspešno, upotrebljiva očna sočiva trebalo je skinuti sa davaoca tokom nekoliko minuta posle njegove smrti.
     Taj hirurg mora da je imao mirnu ruku dok je sekao oči sopstvene majke. Ne smem učiniti ništa manje, reče Donald sebi turobno dok se vraćao za uređivački sto za kojim su on i Edit proveli toliko vremena zajedno.
     Dr Džaferdži pokazao se iznenađujuće prijemčiv. Upitao je na blago ironičan, ali sasvim saosećajan način: "Odakle vam ta ideja? Neka pop-psiho video-drama?"
     "Znam da tako zvuči. Ali izgleda mi da vredi pokušati - ukoliko dozvoljavate."
     "Već ste napravili disk?"
     "Kapsulu: voleo bih sada da je pustim - vidim da imate hibridni reproduktor u spoljašnjem uredu."
     "Da - mogu da se puštaju čak i VHS trake! Pozvaću Dolores - mnogo se oslanjam na nju." Oklevao je na čas, zamišljeno gledajući Donalda, kao da namerava da kaže još nešto. Umesto toga, pritisnuo je dugme i blago rekao u klinički pejdžer: "Sestro Dolores - hoćete li, molim vas, da dođete u moj ured? Hvala."

     Edit Krejg je i dalje negde u toj lobanji, pomisli Donald dok je sedeo sa dr Džaferdžijem i sestrom Dolores, zagledan u priliku koja je kruto sedela za velikim monitorom. Mogu li da razbijem tu nevidljivu, pa ipak nepropustivu prepreku koju je podigao bol i da je vratim u svet stvarnosti.
     Poznata crna slika nalik buba-švabi zalebde na ekranu, zračeći pipcima koji su je povezali sa ostatkom Mandelbrotove Vaseljene. Nije bilo načina da se makar i naslute razmere, ali Donald je već opazio koordinate koje su određivale veličinu te posebne verzije. Kada bi čovek mogao da zamisli čitav skup protegnut izvan monitora, ovaj bi već bio veći od kosmosa koji je do sada otkrio čak i Hablov svemirski teleskop.
     "Jeste li spremni?" upita dr Džaferdži.
     Donald klimnu. Sestra Dolores, koja je sedela smesta iza Edit, baci pogled prema kameri da pokaže da ga je čula.
     "Onda krenite."
     Donald pritisnu dugme 'Izvršenje' i potprogram poče da radi.
     Abonosna površina simuliranog jezera Mandelbrot poče da podrhtava. Edit ispusti uzdah iznenađenja.
     "Dobro!" prošapta dr Džaferdži. "Reaguje!"
     Vode se razdvojiše. Donald se okrete; nije mogao da podnese da ponovo gleda trijumf svoje veštine. Pa ipak, i dalje je mogao da vidi Adinu sliku dok joj je glas blago govorio: "Volim te, majko - ali ovde me ne možeš naći. Postojim samo u tvojim sećanjima - i uvek ću biti tamo. Zbogom..."
     Dolores uhvati Editino padajuće telo dok je poslednji slog zamirao u neopozivoj prošlosti.

36. POSLEDNJI RUČAK

     Bila je to zgodna ideja, iako se nisu svi slagali da je zaista upalila. Dekor za unutrašnjost jedine turističke dubinske podmornice na svetu pozajmljen je direktno iz Diznijevog klasika 20.000 milja pod morima.
     Putnici koji bi se ukrcali na Pikar (luka registrovanja Ženeva) našli bi se u raskošnoj, srednjeviktorijanskoj, dnevnoj sobi, premda neobičnih razmera. To je trebalo da pruži trenutni osećaj opuštenosti i da skrene misli sa nekoliko stotina tona pritiska na svakom od malih prozora koji su pružali ograničeni pogled na spoljašnji svet.
     Najveći problem sa kojim su se suočili graditelji Pikara nije bio konstruktorski, već pravni. Samo je londonski Lojd bio spreman da osigura trup; putnike nije hteo da osigura niko, a oni su uglavnom bili VIP-ovi astronomskih kreditnih kotiranja. Zbog toga su, pre svakog ronjenja, prikupljane potpisane izjave o skidanju odgovornosti, koliko god je to diskretnije moguće.
     Obred je bio jedva nešto malo više uznemirujući od stjuardove vesele litanije o mogućim katastrofama koje su putnici na prekookeanskim letovima trpeli decenijama. Znaci 'Zabranjeno pušenje', razume se, više nisu bili neophodni; Pikar nije imao ni sigurnosne pojaseve niti pojaseve za spasavanje - koji bi bili otprilike isto toliko korisni kao i padobrani na komercijalnim vazduhoplovima. Njegove brojne ugrađene sigurnosne mere bile su neupadljive i automatske. Ukoliko bi došlo do najgoreg, nezavisne dvosede kapsule za spasavanje odvojile bi se od putničkog odeljenja i svaka bi počela slobodni uspon prema površini, dok bi ultrazvučni markeri mahnito pištali.
     Ovo ronjenje bilo je poslednje u sezoni: godina se primicala kraju i Pikara će uskoro vazduhom prebaciti do mirnijih mora južne polulopte. Iako u dubinama na kojima je podmornica radila leto i zima nisu ništa više značili od dana i noći, rđavo vreme na površini moglo bi učiniti putnike vrlo, vrlo nesrećnim.
     Tokom trdesetominutnog slobodnog pada do položaja olupine, Pikarovi cenjeni gosti gledali su kratki video koji je prikazivao trenutno stanje operacija, kao i mapu planiranog ronjenja. Tokom spuštanja u tamu nije se moglo videti ništa drugo, izuzev poneke svetleće ribe koju bi privukao taj neobični uljez na njenoj teritoriji.
     A onda, odjednom, izgledalo bi kao da odozdo počinje da se rađa sablasna zora. Sva svetla na Pikaru, izuzev slabih svetiljki za slučaj opasnosti, bila bi tada pogašena i Titanikova prova ukazala bi se pred njima.
     Gotovo svima koji bi je videli na um je padala ista pomisao: mora da je brod izgledao prilično slično ovome u brodogradilištu Harlanda i Volfa pre stotinu godina. Ponovo je bio okružen složenom mrežom čeličnih skela, dok su se radnici rojili oko njega. Međutim, radnici više nisu bili ljudska bića.
     Vidljivost je bila izvrsna, a pilot je upravljao Pikarom tako da su putnici sa obe strane kabine mogli da dobiju najbolje moguće vidno polje kroz uske, okrugle prozore. Izuzetno je vodio računa o tome da izbegne vredne robote, koji nimalo nisu obraćali pažnju na podmornicu. Ona nije predstavljala deo svemira sa kojim su bili uvežbani da se nose.
     "Ukoliko pogledate desno", reče vodič ture - mladi diplomac sa Vuds Hola koji je na ovaj način zarađivao malo novca tokom raspusta - "videćete kabl 'nadole' koji se pruža sve do Eksplorera. A tamo je modul koji se upravo spušta, sa protivtegom. Izgleda da je reč o dvotonskoj jedinici.
     Eno robota koji ide da ga presretne - sada je modul otkačen - vidite da ima neutralni uzgon, kako bi mogao lako da se pomera. Robot će ga na odneti do tačke na nosiljci za podizanje za koju treba da bude spojen i zakačiti ga na nju. Onda će dvotonski protivteg koji ga je spustio dole biti otkačen, spojen na kabl 'nagore' i poslat na Eksplorera da bi bio ponovo upotrebljen. Kada to budu ponovili deset hiljada puta, moći će da podignu Titanik. Odnosno, bar ovaj njegov deo."
     "Zvuči kao prilično okolišan način za obavljanje stvari", primeti jedna od VIP-ovki. "Zašto naprosto ne koriste sabijen vazduh?"
     Vodič je to čuo već desetinu puta, ali je naučio da pristojno odgovara na takva pitanja. (Plata je bila dobra, a takve su bile i dodatne pogodnosti).
     "Moguće je, madam, ali previše je skupo. Pritisak je ovde ogroman. Pretpostavljam da svi znate za standardne boce ljudi-žaba - one se obično drže na dve stotine atmosfera. Kada biste ovde dole otvorili jednu od njih, vazduh ne bi izišao. Voda bi pojurila unutra - i ispunila pola boce!"
     Možda je malo preterao; neki putnici delovali su malo zabrinuto. Zbog toga je žurno produžio, u nadi da im skrene misli:
     "Mi zaista koristimo nešto vazduha pod pritiskom za podešavanje i fino upravljanje. A u poslednjim stepenima uspona on igra glavnu ulogu.
     A sada će nas kapetan usmeriti do krme, duž promenadne palube. Onda će ići unatrag, da biste svi imali podjednako dobar vidik. Neko vreme neću više govoriti..."
     Veoma polako, Pikar se kretao duž ogromne, senovite gromade. Najvećim delom bila je u tami, ali neki otvoreni poklopci prosipali su dramatične lepeze svetlosti tamo gde su roboti radili u unutrašnjosti, pričvršćujući module za uzgon gde god su snage dizanja mogle dejstvovati.
     Niko nije prozborio ni reč dok su algama ovenčani čelični zidovi klizili pokraj njih. Bilo je veoma teško pojmiti razmere olupine - i dalje, posle stotinu godina, ovo je bio jedan od najvećih brodova ikada sagrađenih. I najluksuzniji, već iz samih razloga čiste ekonomičnosti. Titanik je označio kraj jedne ere; posle rata koji je dolazio, niko više neće imati priliku da sebi dozvoli takvo rasipništvo. Niti će, možda, iko mariti da to rizikuje, kako takva drskost ne bi ponovo izazvala zavist bogova.
     Planina od čelika nestade u daljini; izvesno vreme nimbus svetlosti koji ju je okruživao i dalje je bio slabašno vidljiv. Onda je tu ostalo samo pusto morsko dno koje je klizilo pod Pikarom, pojavljivajući se i nestajući u dvostrukim ovalima njegovih prednjih svetiljki.
     Iako je bilo pusto, nije bilo bezoblično; bilo je izbrazdano i izbušeno, ispresecano cik-cak jarcima i ožiljcima dubinskih iskopavanja.
     "Ovo je polje otpadaka", reče vodič, najzad prekidajući ćutanje. "Bilo je prekriveno predmetima sa broda - posuđem, nameštajem, kuhinjskim alatkama - šta god vam drago. Svi su prikupljeni dok su Lojd i kanadska vlada vodili parnicu oko toga. Kada je presuda doneta, već je bilo prekasno..."
     "Šta je ono?" upita iznenada jedna putnica. Opazila je titraj kretanja kroz svoj mali prozor.
     "Gde? Da vidim. Ah, to je J. J."
     "Ko?"
     "Jason Junior. Najnovija igračka MUOD-a - izvinite, Međunarodne uprave za okeansko dno. Isprobavaju ga - to je robot za automatsko istraživanje. Nadaju se da naprave malu flotu da bi se dno svih mora mapiralo sa rezolucijom od jednog metra. Onda ćemo poznavati okeane onako kao što poznajemo Mesec."
     Pred njima se pojavljivala još jedna oaza svetlosti i uskoro pretvorila u prizor u koji je i dalje bilo teško poverovati, koliko god puta ga čovek gledao na fotografijama ili video-ekranima.
     Više nije bio vidljiv nijedan deo krme: čitava je bila zatvorena u ogromni, nepravilni blok leda koji je počivao na morskom dnu. Iz leda je virilo na desetine stubova, a na mnoge su, uz pomoć kablova različite dužine, bili zakačeni polunaduvani baloni.
     "To je veoma nezgodan posao", reče mladi vodič sa očiglednim divljenjem. "Veliki problem je sprečavanje leda da se lomi i pluta naviše sam od sebe. Zbog toga ima mnogo unutrašnjih struktura koje ne vidite. Kao i neka vrsta krova na vrhu."
     Jedan putnik, koji očigledno nije pazio tokom upoznavanja na početku, upita: "Ti baloni - zar niste rekli da ne mogu da pumpaju vazduh do ove dubine?"
     "Ne dovoljno da bi se podigle ovolike mase. Ali to nije vazduh. Te lebdeće vreće sadrže H2 i O2 - vodonik i kiseonik koje oslobađa elektroliza. Vidite li one kablove? Oni dovode milione - ne, milijarde amper-sati iz dve nuklearne podmornice na četiri kilometra iznad nas. Dovoljno elektriciteta da se pokreće jedan gradić."
     On pogleda na sat.
     "Bojim se da ovde nema mnogo toga da se vidi. Napravićemo po jedan krug u oba smera, a onda krećemo nazad."

     Pikar odbaci dodatne balaste - ovi će biti uzeti kasnije i poslati eskalatorskim kablom 'nagore', koji je počinjao na pramcu Titanika. Bilo je vreme za potpisivanje suvenirske brošure; a ova je, za većinu putnika, predstavljala prilično iznenađenje...

     D.S.V. 'PIKAR' R.M.S. 'TITANIK'
     14. oktobar 2011. 14. april 1912.
     PREDJELA
     Consomme Fermier Cockie leekie
     Fileti od ribe list
     Jaje a l'Argenteuil
     Piletina a la Merilend
     Usoljena govedina, povrće, knedle
     ROŠTILJ
     Jagnjetina na žaru
     Krompir pire, pečeni i prženi krompiri
     Puding od pavlake
     Jabuke sa kremom Peciva
     HLADNI BIFE
     Losos u majonezu Lonac od račića
     Sardele po norveški Haringe u sosu
     Obične & dimljene sardine
     Teleći odrezak
     Pikantni rolat od govedine
     Pašteta od teletine i šunke
     Šunka Virdžinija & Kamberlend
     Bolonjska kobasica Pihtije
     Piletina u želatinu
     Usoljeni volujski jezik
     Zelena salata Rotkvice Paradajz
     SIREVI
     Češajr, stilton, gorgonzola, Edam
     Kamember, rokfor, San Ivel
     Kedar
     Ledeno točeno minhensko pivo 3 & 6 p krigla

     "Bojim se da poprilično stavki nedostaje u meniju", reče mladi vodič tonom šaljivog izvinjavanja. "Kuhinjske pogodnosti na Pikaru prilično su ograničene. Čak ne koristimo ni mikrotalasnu peć - vukla bi previše snage. Zbog toga, molim vas, ne obraćajte pažnju na jela s roštilja; uveravam vas da je hladni bife izvrstan. Imamo i neke od sireva - ali samo one blaže. Gorgonzola ne deluje kao Bog zna kako dobra zamisao u ovim zatvorenim prostorijama...
     Oh, da - pivo - originalno je, pravo iz Minhena! I košta nas poprilično više od tri penija po krigli. Čak više i od šest.
     Uživajte, dame i gospodo. Bićemo na površini za samo jedan sat."

37. VASKRSENJE

     Nije je bilo lako organizovati, a bili su potrebni meseci raspravljanja preko granice. Međutim, zajednička pogrebna služba protekla je dovoljno glatko; bar jednom, dok su delili istu tragediju, hrišćani su bili u stanju da pristojno razgovaraju sa hrišćanima. Činjenica da je jedan od mrtvih dolazio iz Severne Irske prilično je pomogla; kovčezi su se mogli položiti u zemlju istovremeno u Dablinu i Belfastu.
     Dok je 'Lux aeterna' Verdijeve Mise rekvijem lagano zamirala, Edit Krejg se okrete Dolores i upita: "Da kažem sada dr Džaferdžiju? Ili će misliti da sam ponovo pošašavila?"
     Dolores se namršti, a onda odvrati onim pevuckavim, karipskim naglaskom koji joj je jednom pomogao da dosegne udaljeno mesto na kome se skrivao Editin um:
     "Molim te, dušo, nemoj da koristiš tu reč. Da, mislim da treba to da učiniš. Otprilike je vreme da ponovo porazgovaramo sa njime - zabrinuće se. On nije poput nekih lekara koje bih mogla da pomenem - on vodi računa o pacijentima i posle lečenja. Oni za njega nisu samo slučajevi sa rednim brojem."
     Dr Džaferdžiju je zaista bilo drago što mu se Edit javila; pitao se odakle, ali mu ona to nije otkrila. Video je da sedi u nekoj velikoj prostoriji sa nameštajem od bambusa (ah, verovatno tropi - Doloresino rodno ostrvo?) i bio je srećan da primeti kako je delovala u potpunosti opušteno. Na zidu iza nje bile su dve velike fotografije i on prepozna obe - Ada i 'Kolin'.
     Lekar i bivši pacijent pozdraviše se toplo; onda Edit reče malo nervozno:
     "Možda ćete pomisliti da sam se dala na novu beznadežnu potragu - i možda ste u pravu. Ali bar ovog puta znam šta radim - a radiću sa nekim od vodećih svetskih naučnika. Izgledi su jedan prema milion da uspem. Ali to je beskonačno - sasvim doslovno mislim: beskonačno - bolje nego... nego... nalaženje onoga što vam je potrebno u M-skupu."
     Ne onoga što ti je potrebno, pomisli dr Džaferdži: onoga što želiš. Ali samo je rekao, i to prilično oprezno: "Samo napred, Edit. Zainteresovan sam - i potpuno u tami."
     "Šta znate o krionici?"
     "Ne mnogo. Znam da su mnogi ljudi bili smrznuti, ali nikada nije dokazano da mogu da se... oh! Shvatam na šta ciljaš. Kako fantastična ideja!"
     "Ali ne i smešna?"
     "Pa, tvoja procena o jedan prema milion možda je optimistička. Ali za nešto što bi se toliko isplatilo - ne, ne bih rekao da je to smešno. A ukoliko se brineš da ću zatražiti od Dolores da te stavi na prvi avion nazad za kliniku - nema nikakve bojazni. Čak i ukoliko ti projekat ne uspe, to bi mogla biti najbolja moguća terapija."
     Ali samo ukoliko, pomisli Džaferdži, ne budeš previše pogođena neizbežnim neuspehom. Pa ipak, to je još godinama daleko...
     "Drago mi je što tako mislite. Čim sam čula da će zadržati Kolin u nadi da će moći da je identifikuju, znala sam šta da radim. Ne verujem u sudbinu - ili usud - ali kako sam mogla da odbijem takvu priliku?"
     Kako, zaista? - pomisli Džaferdži. Izgubila si jednu kćerku; nadaš se da dobiješ drugu. Uspavanu lepoticu, koju će probuditi ne mladi princ, već ostarela princeza. Ne, nego veštica - i to dobra, ovog puta! - koja poseduje moći u potpunosti izvan poimanja bilo koje irske curice rođene u devetnaestom veku.
     Ukoliko - ukoliko! - to upali, sa kako čudnim novim svetom će se Kolin suočiti! Ona će biti ta kojoj će biti potrebna pažljiva psihološka nega. Ali sve je to bila najnesputanija moguća ekstrapolacija.
     "Ne želim da sipam ledenu vodu na tvoju zamisao", reče Džaferdži. "Ali svakako, čak i ukoliko možeš da oživiš telo - zar posle stotinu godina neće biti nepopravljivih oštećenja mozga?"
     "To je tačno ono čega sam se i ja plašila kada sam počela da razmišljam o tome. Ali ima mnogo istraživanja koje čitavu stvar čine vrlo mogućom - bila sam i sama prilično iznenađena. Više od toga - impresionirana. Jeste li ikada čuli za profesora Ralfa Merklea?"
     "Nešto neodređeno."
     "Pre više od trideset godina on i dva druga mlada matematičara napravili su revoluciju u kriptografiji pronalaženjem univerzalnog ključa za šifre - neću se upuštati u podrobna objašnjavanja, ali ovo je preko noći učinilo zastarelim sve mašine za šifrovanje na svetu, kao i mnoge špijunske mreže.
     A onda, 1990. - izvinite, 1989. - objavio je klasični članak pod naslovom 'Molekularna opravka mozga'..."
     "Oh, taj tip!"
     "Tako je - bila sam ubeđena da mora da ste čuli za njegov rad. On je pokazao da čak i ukoliko bi postojala velika oštećenja mozga, mogla bi se otkloniti mašinama molekularne veličine za koje je bio sasvim siguran da će biti izmišljene u sledećem veku. Sada."
     "A jesu li?"
     "Mnoge. Pogledajte kompjuterski upravljane mikropodmornice koje hirurzi sada koriste da pročiste arterije žrtava srčane ili moždane kapi. Ovih dana ne možete da gledate nijedan naučni TV kanal, a da ne vidite poslednja dostignuća nanotehnologije."
     "Ali opravka čitavog mozga, molekul po molekul! Pomislite na same brojeve koji su tu u pitanju!"
     "Otprilike deset na dvadeset treću. Beznačajan broj."
     "Zaista." Džaferdži nije bio siguran da li se Edit šali. Ne - bila je savršeno ozbiljna.
     "Vrlo dobro: pretpostavimo da zaista opravite mozak, sve do poslednje pojedinosti. Hoće li to vratiti osobu u život? Zajedno sa sećanjima? Osećanjima? I svim ostalim - šta god to bilo - što čini određenu samosvesnu jedinku?"
     "Možete li mi pružiti dobar razlog zbog čega ne bi? Ne verujem da je mozak išta tajanstveniji od tela - a mi znamo kako ono dejstvuje, u načelu, ako već ne u pojedinostima. Kako god bilo, postoji samo jedan način da to pronađemo - a tom prilikom mnogo ćemo naučiti."
     "Šta mislite, koliko će dugo potrajati?"
     "Pitajte me za pet godina. Onda ću znati da li će nam biti potrebna još jedna decenija - ili stoleće. Ili večnost."
     "Mogu samo da vam poželim sreću. To je opčinjujući projekat - a imaćete mnogo problema osim čisto tehničkih. Njene rodbinske veze, na primer, ukoliko ikada budu utvrđene."
     "Ne deluje verovatno. Poslednja teorija glasi da je bila slepi putnik i zato ne na listi putnika."
     "Pa, crkva. Mediji. Hiljade sponzora. Pisci pod lažnim imenom koji će poželeti da napišu njenu autobiografiju. Već počinjem da žalim jadnu devojku."
     I nije mogao da se uzdrži da ne pomisli, iako to nije rekao glasno: nadam se da Dolores neće biti ljubomorna.

     Donald je, razume se, bio zapanjen i ljut; to se uvek dešava sa muževima (i ženama) u takvim prilikama.
     "Nije čak ni ostavila neku poruku?" reče on u neverici.
     Dr Džaferdži zavrte glavom.
     "Nema potrebe da se brinete. Javiće vam se čim se bude sredila. Trebaće joj neko vreme da se prilagodi. Dajte joj nekoliko nedelja."
     "Da li znate kuda je otišla?"
     Doktor ništa nije odgovorio, što je bilo dovoljan odgovor.
     "Jeste li bar sasvim sigurni da je dobro?"
     "U to nema nikakve sumnje; u izuzetno je dobrim rukama." Psihijatar napravi jednu od onih podužih pauza koje su bile deo njegove veštine.
     "Znate, gospodin Krejg, trebalo bi da se naljutim na vas."
     "Zašto?" upita Donald, iskreno zapanjen.
     "Koštali ste me najboljeg člana mog osoblja - žene koja mi je bila desna ruka."
     "Sestra Dolores? Pitao sam se zbog čega je nisam video - želeo sam da joj se zahvalim za sve što je učinila."
     Još jedna od tih proračunatih pauza; onda dr Džaferdži reče: "Pomogla je Editi više nego što možete da zamislite. Očigledno, nikada na to niste pomislili i ovo će možda biti šok za vas. Ali dugujem vam istinu - pomoći će vam u vašem sopstvenom prilagođavanju.
     Editina osnovna orijentacija nije prema muškarcima - a Dolores ih aktivno prezire, iako je ponekad bila dovoljno ljubazna da napravi izuzetak u mom slučaju...
     Bila je u stanju da uspostavi vezu sa Edit na fizičkom nivou čak pre nego što smo se povezali na mentalnom planu. Biće veoma dobre jedna za drugu. Ali nedostajaće mi, prokletstvo."
     Donald Krejg na trenutak je zanemeo. Onda promrmlja: "Hoćete da kažete - da su se zaljubile jedna u drugu? A vi ste to znali?"
     "Razume se da sam znao; moj posao kao lekara jeste da pomažem pacijentima na svaki način na koji sam u stanju. Vi ste inteligentan čovek, gospodin Krejg - iznenađen sam što vam to deluje kao šok."
     "Pa to je u svakom slučaju - neprofesionalno ponašanje!"
     "Kakva besmislica! Upravo obrnuto - vrhunski je profesionalno. Oh, tokom varvarskog dvadesetog veka mnogi bi se složili. Možete li da poverujete da je u tim danima za osoblje mentalnih institucija bio zločin da imaju ikakve seksualne odnose sa pacijentima za koje su se starali, iako bi to često bilo za njih najbolja moguća terapija?
     Postoji jedna dobra stvar koja je proizašla iz epidemije AIDS-a - ona je prisilila ljude da budu iskreni: obrisala je poslednje zaostatke puritanskih poremećaja. Moje hinduističke kolege - sa svojim prostitutkama iz hramova i erotskim skulpturama - sve vreme su imali pravu ideju. Šteta što je zapadu bilo potrebno tri hiljade godina bede da bi ih stigao."
     Dr Džaferdži zastade da dođe do daha i pruži priliku Donaldu Krejgu da sredi sopstvene misli. Ovaj nije mogao da ne pomisli kako je doktor izgubio deo svoje profesionalne izdvojenosti. Da li je bio erotski zainteresovan u nedostupnu sestru Dolores? Ili je imao dubljih problema?
     Ali, razume se, svi su znali zbog čega, u stvari, ljudi postaju psihijatri...
     Uz nešto sreće, mogao bi da izlečiš sebe. A ukoliko ne uspeš, posao je bio zanimljiv - a prinadležnosti izvrsne.