Četvrti deo: FINALE

38. OSAM RIHTERA

     Jason Bredli bio je na palubi Glomar Eksplorera i posmatrao napredovanje J. J.-a po morskom dnu, kada je osetio iznenadni, oštri trzaj, sličan udarcu čekića. Dva elektroničara koja su bila zadubljena u posmatranje ekrana ništa nisu primetila; verovatno su mislili da je posredi neka promena neprekidnog ritma brodske mašinerije. Pa ipak, na jedan ledeni trenutak Jason se seti momenta od pre skoro jednog veka, koji je prošao isto tako neprimećen kod većine putnika...
     Ali, razume se, Eksplorer je bio usidren (u vodi dubokoj četiri kilometra - kako bi to samo zapanjilo kapetana Smita!) a nijedan ledeni breg ne bi mu se mogao privući neopaženo pored radara. Niti bi pri svojoj plovnoj brzini izazvao išta gore od malo ljuštenja boje.
     Pre nego što je Jason stigao makar i da pozove komunikacioni centar, jedna crvena zvezdica poče da trepće na ekranu satfaksa. Kao dodatak tome, prodorni zvučni alarm, koji je zajemčeno nagonio zube da zabride dok je zavijao gore-dole kroz opseg od jednog kiloherca, zaori se iz retko korišćenog zvučnika plovila.
     Jason udarcem prekide zvuk i usredsredi se na poruku. Sada su čak i dvojica žutokljunaca pored njega shvatila da nešto nije u redu.
     "Šta je to?" upita jedan bojažljivo.
     "Zemljotres - i to veliki. Mora da je bio blizu."
     "Ima li opasnosti?"
     "Ne za nas. Pitam se gde li je epicentar..."
     Morao je da sačeka nekoliko minuta dok je seizmografsko-kompjuterska mreža obavila proračune. Onda se na ekranu faksa pojavi poruka:

     PODMORSKI ZEMLJOTRES PROCENA 7 RIHTERA
     EPICENTAR PRIBL. 55 Z 44 S
     UPOZORENJE SVIM OSTRVIMA I OBALSKIM PODRUČJIMA SEVERNOG ATLANTIKA

     Nekoliko sekundi ništa se nije dogodilo, a onda se pojavi još jedan red:

     ISPRAVKA: NOVA PROCENA 8 RIHTERA

     Četiri kilometra niže, J. J. je strpljivo i delotvorno obavljao svoj posao, klizeći nad dnom na visini od deset metara i brzinom od ugodnih deset čvorova na sat. (Neke nautičke tradicije odbijale su da izumru; čvorovi i hvati preživeli su ulazak u metričko doba). Navigacioni program bio je tako podešen da se osmatranje obavlja u potezima koji su se delimično preklapali; nalikovalo je to na rad orača koji vozi napred-nazad preko polja što ga priprema za sledeću žetvu.
     Prvi udarni talas nije uznemirio J. J.-a ništa više nego Eksplorera. Čak i dve nuklearne podmornice ostale su u potpunosti nedirnute; bile su sazdane da izdrže i daleko gora uznemirenja - iako su njihovi zapovednici proveli nekoliko zabrinutih sekundi razmišljajući o neočekivanim dubinskim minama.
     J. J. nastavi svoj automatski pohod, svake sekunde prikupljajući i zapisujući megabajte podataka. Devedeset devet odsto tih zapisa neće nikada nikoga nimalo zanimati - a možda će proći vekovi pre nego što se u preostalom postotku pronađe neko naučno zlato.
     Za oko video kamere dno je delovalo gotovo potpuno bezoblično, ali bilo je pažljivo odabrano. Prvobitno 'polje otpadaka' oko oštećene krme davno je počišćeno od svih zanimljivih stavki; čak i parčad uglja koja je poispadala iz skladišta izvađena je i pretvorena u suvenire. Međutim, pre samo dve godine magnetometrijska pretraga otkrila je nepravilnosti u blizini pramca, koje je možda vredelo ispitati. J. J. je bio pravi izbor za taj posao; za nekoliko sati dovršiće potragu i vratiti se u ploveću bazu.

     "Izgleda kao da 1929. ponavlja", reče Bredli.
     U MUOD-ovoj laboratoriji dr Cviker zavrte glavom. "Ne - mnogo je gore, bojim se."
     U Tokiju, na drugom čvorištu žurno sazvane konferencije, Kato upita: "Šta se dogodilo 1929?"
     "Zemljotres na Grend Benksu. Pokrenuo je muljeviti talas - nazovite ga podvodnom lavinom. Kidao je jedan telegrafski kabl za drugim, kao da su od pamuka, dok je jurio preko dna. Tako mu je proračunata brzina - šezdeset kilometara na sat. Možda je bila i veća."
     "Onda bi do nas mogao stići za - moj Bože - tri ili četiri sata. Koja je verovatnoća oštećenja?"
     "U ovom stadijumu nemoguće je reći. U najboljem slučaju - vrlo mala. Potres iz 1929. nije dodirnuo Titanika, iako je mnogo ljudi mislilo da je zatrpan: srećom, bilo je to nekoliko stotina kilometara zapadno. Najveći deo sedimenata skrenuo je u jedan kanjon i potpuno promašio olupinu."
     "Izvinite", reče Rupert Parkinson, "upravo smo saznali da je jedan od naših nosećih modula izronio na površinu. Iskočio je dvadeset metara iz vode. I izgubili smo telemetriju na olupini. Kako je sa tobom, Kato?"
     Kato je oklevao samo na trenutak; onda je doviknuo nešto na japanskom kolegi van ekrana.
     "Proveriću sa Petrom i Mori. Doktore Cviker - kako glasi vaša analiza za najgori mogući slučaj?"
     Naša preliminarna osmatranja navode nas na zaključak da ima nekoliko metara sedimenata. Za jedan sat imaćemo bolji kompjuterski model."
     "Jedan metar ne bi bilo odveć rđavo."
     "To bi nam moglo uništiti planske rokove, prokletstvo."
     "Izveštaj sa Mori, gospodo", reče Kato. "Nema problema - sve je normalno."
     "Ali koliko dugo? Ukoliko ta - lavina - stvarno juri prema nama, trebalo bi da izvučemo koliko god opreme možemo. Šta vi savetujete, doktore Cviker?"
     Naučnik je upravo hteo da progovori, kada mu Bredli nešto hitro prošapta u uvo. Ovaj je delovao zapanjeno, zatim turobno - onda uz oklevanje klimnu da se slaže.
     "Ne mislim da smem više da govorim, gospodo. Gospodin Bredli je iskusniji u ovoj oblasti od mene. Pre nego što dam ikakav određeni savet, moram se posavetovati sa našim pravnim odeljenjem."
     Nastade tišina puna neverice; onda Rupert Parkinson brzo reče: "Svi smo svetski ljudi: razumemo da MUOD ne želi da se upetlja u pravne probleme. Zbog toga nemojmo da traćimo vreme. Izvlačimo sve što možemo. I savetujem tebi, Kato, da učiniš isto - za slučaj da je najgori scenario dr Cvikera tek samo umereno rđav."
     Bilo je to upravo ono čega se naučnik plašio. Podmorski zemljortes bio je dovoljno upečatljiv; ali - kao što fisiona bomba služi samo kao detonator za fuzionu - mogao bi naprosto delovati kao obarač za oslobađanje još većih sila.
     Milioni godina sunčeve energije bili su uskladišteni u petrohemikalijama pod dnom Atlantika; čovek je izvukao jedva jednovekovnu vrednost.
     Ostatak je još čekao.

39. ZABLUDELI SIN

     Na dnu Atlantika, roboti vredni milijardu dolara spustili su alatke i počeli da plutaju prema površini. Nije bilo velike žurbe; životi nisu bili ugroženi, iako bogatstva jesu. Deonice Titanika već su padale na svetskim berzama i davale medijskim humoristima priliku za previše očigledne viceve.
     Velike morske naftne bušotine takođe su igrale na sigurno. Iako su Hibernija i Avalon, u srazmerno plitkoj vodi, morale tek malo da se plaše muljevitih talasa, prekinule su sve operacije i dvostruko su, pa i trostruko, proveravale sigurnosne i rezervne sisteme. Sada se nije moglo učiniti ništa drugo izuzev čekati - i diviti se veličanstvenim predstavama polarne svetlosti koje su ovaj ciklus Sunčevih pega već učinile najspektakularnijim od svih što su ikada zabeleženi.
     Neposredno pre ponoći - niko se nije mnogo naspavao - Bredli je stajao na helikopterskom sletištu Eksplorera i posmatrao ogromne zavese rubinske i smaragdne vatre koje su se prevlačile preko severnog neba. Nije bio član posade; ukoliko je bio potreban kapetanu ili nekome drugome, stajao bi na raspolaganju u roku od nekoliko sekundi. Zaposleni ljudi, naročito u vanrednim situacijama, nisu baš voleli da imaju posmatrače iza leđa - koliko god ovi bili dobronamerni ili visokokvalifikovani.
     Ali poziv, kada je najzad došao, nije stigao sa komandnog mosta, već iz centra za operacije.
     "Jasone? Ovde centar za operacije. Imamo problem. J. J. neće da prihvati naš signal za opoziv."
     Bredli oseti neobičnu mešavinu osećanja. Najpre je tu bila briga da se ne izgubi jedan od delova laboratorijske opreme koji su najviše obećavali - i bili najskuplji. Onda se javio neizbežni mentalni znak pitanja: 'Šta li je moglo da pođe kako ne valja?' - a za njim je smesta sledilo: 'Šta bismo mogli da učinimo oko toga?'
     Ali bilo je i nečega dubljeg. J. J. je predstavljao ogromno lično ulaganje vremena, napora, misli - čak i posvećenosti. Sećao se svih viceva o očinstvu nad tim robotom; bilo je u njima nešto istine. Stvaranje pravog sina (šta li je sa J. J. od krvi i mesa?) zahtevalo je mnogo manje energije.
     Do đavola, reče Jason sebi, to je samo mašina! Mogla se ponovo napraviti; i dalje smo imali sve programe. Ništa ne bi bilo izgubljeno izuzev podataka prikupljenih na sadašnjoj misiji.
     Ne - mnogo toga bilo bi izgubljeno. Čak je bilo moguće da bi čitav program bio napušten; razvoj J. J.-a napregao je MUOD-ove fondove i zalihe do krajnjih granica. U najmanju ruku, projekat NEPTUN bio bi odložen godinama - možda čak duže od Cvikerovog života. Naučnik je bio prgavi, matori, kučkin sin, ali Jason ga je voleo i divio mu se. Gubljenje J. J.-a slomilo bi mu srce...
     Još dok je jurio prema centru za operacije, Bredli je sakupljao i proučavao podatke preko svog ručnog komunikatora.
     "Sigurni ste da J. J. dejstvuje normalno?"
     "Da - marker ispravno radi - poslednji redovni izveštaj pre petnaest minuta govorio je da su svi sistemi normalni - da se nastavlja pretraga. Ali naprosto neće da odgovori na signal za opoziv."
     "Prokletstvo! Laboratorija mi je rekla da je taj algoritam popravljen. Pokušavajte i dalje. Pojačajte snagu koliko god možete. Šta ima novo o zemljotresu?"
     "Loše vesti - planina Pele tutnji - Martinik se evakuiše. A upozorenja o cunamiju odaslata su na sve strane, razume se."
     "Ali šta je sa Grend Benksom? Ima li znakova da lavina polazi?"
     "Svi seizmografi skaču - niko nije sasvim siguran šta se, do đavola, dešava. Samo čas, dok dobijem najnovije podatke.
     Ah, evo nečeg. Mornarička protivpodmornička mreža - nisam znao da i dalje radi! - sva je rasturena. A i atlantski kablovi - baš kao '29. Da - dolazi ovamo."
     "Koliko još ima pre nego što nas zahvati?"
     "Ukoliko joj ne ponestane gasa, najmanje tri sata. Možda i četiri."
     Dovoljno vremena, pomisli Bredli. Tačno je znao šta treba da radi.
     "Otvor za ronjenje?" pozva on. "Otvorite dubinski džip. Idem dole."

     Stvarno uživam u ovome, reče Bredli sebi. Prvi put imam besprekorni izgovor da spustim dubinski džip do olupine, a da ne moram da podnosim zvaničnu prijavu, i to u tri primerka. Kasnije će biti mnogo vremena da se sređuje papirijada - ili da se odašilju elektronski memorandumi...
     Da bi mu se ubrzalo spuštanje, dubinski džip bio je teško opterećen; ovog puta nije bilo vremena za brige o zagađenju dna odbačenim balastom. Samo dvadeset minuta pošto je blistavi sjaj polarne svetlosti izbledeo u vodama nad njim, Bredli ugleda prvi fosforescentni nimbus oko prove Titanika. Nije mu to bilo potrebno, razume se, jer znao mu je tačan položaj, a olupina mu čak i nije bila cilj; ali bilo mu je drago što su svetlosti ponovo bile uključene ekskluzivno za njega.
     J. J. je bio samo pola kilometra daleko i obavljao je svoj posao sa glupavom usredsređenošću i predanošću. Jednolični 'ping... ping-ping' pozivni signal njegovog markera ispunjavao je mali mehur vazduha dubinskog džipa svakih deset sekundi, a plovilo je bilo i jasno vidljivo na sonaru za pretragu.
     Bez mnogo nade, Bredli ponovo uputi niz signala opoziva za slučaj opasnosti i nastavi to da čini dok se primicao neposlušnom robotu. Nije bio ni iznenađen, ni razočaran potpunim odsustvom bilo kakvog odgovora. Bez brige, reče on sebi; imam ja još mnogo trikova u rukavu.
     Sačuvao je sledeći za trenutak kada su se našli razdvojeni svega desetak metara. Dubinski džip mogao je lako da prestigne J. J.-a i Bredli nije imao problema da postavi vozilo nasred robotovog unapred proračunatog puta. Takva podvodna suočavanja često su organizovana da bi se oprobali J. J.-ovi algoritmi za izbegavanje prepreka - a bar su oni radili tačno onako kako je planirano.
     J. J. se potpuno zaustavi i osmotri stanje. Na tom rastojanju 'prsa u prsa' Bredli je bio u stanju da razabere vlastitim ušima, bez pomagala, subharmonike slične pikolu, na samoj granici čujnosti, dok je robot pregledao prepreku pred sobom i pokušavao da je prepozna.
     On iskoristi priliku da opet pošalje naredbu za opoziv, ali ni ovoga puta nije bilo reakcije. Bilo je besmisleno ponovo pokušavati; problem je morao biti u programu.
     J. J. se okrete devedeset stepeni ulevo i pođe pod pravim uglom u odnosu na prvobitni kurs. Išao je samo deset metara, onda se okrete starom smeru, u nadi da će izbeći prepreku. Ali Bredli je već bio tamo.
     Dok je J. J. razmišljao o tome, Bredli oproba novi gambit. On se prebaci na spoljašnji prenosnik zvuka.
     "J. J.", reče on. "Čuješ li me?"
     "Da", odgovori robot spremno.
     "Prepoznaješ li me?"
     "Da, gospodine Bredli."
     (Dobro - nekud dospevamo...)
     "Imaš li problema?"
     "Ne. Svi sistemi su normalni."
     "Poslali smo ti opoziv - potprogram 999. Jesi li ga primio?"
     "Ne. Nisam ga primio."
     (Šta god pisci naučne fantastike tvrdili, roboti ne lažu - izuzev ukoliko su programirani da to čine. A sa J. J.-om niko nije odigrao taj prljavi trik - nadam se...)
     "Jedan ti je poslat. Ponavljam: poslušaj šifru 999. Potvrdi."
     "Potvrđujem."
     "Onda izvrši."
     "Naredba nerazumljiva."
     (Prokletstvo; idemo u krugovima. A mogli bismo to i bukvalno, sve dok obojici ne ponestate napajanja - ili strpljenja.)
     Dok je Bredli razmišljao o sledećem koraku, Eksplorer prekide dijalog.
     "Dubinskom džipu - žao nam je što do sada niste imali sreće. Ali imamo novih podataka za vas - i poruku od profesora."
     "Samo napred."
     "Propuštate pravi pravcati vatromet. Dogodio se - pa, jedina reč je proboj - oko 40 zapadno i 50 severno. Srećom, preduboko za ikakva ozbiljna oštećenja okeanskih naftnih platformi - ali ugljovodonični gas kulja naviše u milionima kubnih metara. I upalio se - vidimo blesak odavde - potpuno je nadmašio auroru! Treba da vidite fotografije sa Ertsata: deluje kao da je severni Atlantik u požaru."
     Siguran sam da je vrlo spektakularno, pomisli Bredli. Ali kakvog to uticaja ima na mene?"
     "A koja je poruka od dr Cvikera?"
     Zamolio nas je da vam kažemo da je Tomi Gold bio u pravu. Rekao je da ćete razumeti."
     "Iskreno, trenutno me ne zanima dokazivanje naučnih teorija. Koliko još ima pre nego što budem morao gore?"
     Bredli nije osećao uzbunjenost - samo hitnju. Mogao je da odbaci preostale balaste i odvoji rezervoare u nekoliko sekundi i da bude bezbedan na putu naviše znatno pre nego što bi podmorska lavina stigla da ga pokrije. Ali bio je odlučan da okonča misiju, iz razloga koji su sada bili isto toliko lični koliko i profesionalni.
     "Poslednja procena je jedan sat - možda imate više. Potrajaće prilično pre nego što stigne ovamo - ukoliko uopšte stigne."
     Sat je bio previše; pet minuta moglo bi biti dovoljno.
     "J. J.", naredi on. "Dajem ti novi program. Naredba 527."
     To je bilo prekidanje glavnog napajanja energijom, koje je trebalo da mu ostavi u pogonu samo rezervne sisteme. Onda J. J. ne bi imao izbora nego da izroni.
     "Naredba 527 prihvaćena."
     Dobro - upalilo je! J. J.-ova spoljašnja svetla zatreptaše, a male elise za podešavanje visine usporiše i zaustaviše se. Na trenutak, J. J. je bio mrtav u vodi. Nadam se da nisam preterao, pomisli Bredli.
     Onda se svetla ponovo upališe, a elise opet počeše da se okreću.
     Pa, bio je to lep pokušaj. Ovog puta ništa nije pošlo kako ne treba, ali nije bilo moguće setiti se svega u sistemu toliko složenom kao što je to J. J.-ov. Bredli je naprosto zaboravio jednu sitnu pojedinost. Neke naredbe delovale su samo u laboratoriji; na operativnim misijama bile su isključene. Premoštenje je automatski premošteno.
     To je ostavljalo samo jednu mogućnost. Ukoliko je blago ubeđivanje doživelo neuspeh, moraće da koristi grubu silu. Dubinski džip bio je mnogo jači od J. J.-a - ovaj u svakom slučaju nije imao udova kojima bi mogao da se brani. Svaka rvačka borba bila bi vrlo neravnopravna.
     Ali bila bi i nedostojanstvena. Postojao je bolji način.
     Bredli pokrenu dubinski džip unatrag, tako da minipodmornica više nije zatvarala put J. J.-u. Robot je nekoliko sekundi razmatrao novo stanje, a onda se ponovo dao na svoje obilaske terena. Takva posvećenost zaista je bila dostojna divljenja, ali mogla je biti i preterana. Da li je bilo istina da su arheolozi našli u Pompeji rimskog vojnika koji je i dalje bio na stražarskom mestu, zatrpan pepelom Vezuva zbog toga što oficir nije došao da ga oslobodi dužnosti? To je veoma podsećalo na ono što je J. J. sada, kako izgleda, odlučio.
     "Izvini zbog ovoga", promrmlja Bredli kada je dohvatio mašinu koja ništa nije sumnjala.
     On ugura manipulatorsku ruku dubinskog džipa u glavnu elisu i parčad metala raspršta se u svim smerovima. Pomoćne elise okrenuše J. J.-a u polukrug, a onda se usporiše do potpunog mirovanja.
     Postojao je samo jedan put iz te situacije i J. J. se nije zaustavio da bi se upustio u raspravu.
     Isprekidani signal markera prebaci se na stalni poziv u pomoć - robotski SOS - koji je značio: "Dođite i pokupite me!"
     Poput bombardera koji odbacuje teret, J. J. otpusti gvozdeni balastni teg koji mu je davao neutralnu potisnu silu i pođe na brzi uspon prema površini.
     "J. J. se kreće naviše", javi Bredli Eksploreru. "Trebalo bi da stigne gore za dvadeset minuta."
     Sada je robot bio bezbedan; pola tuceta sistema pratiće ga čim izbije na površinu vode i on će se naći u ronilačkom otvoru poprilično pre dubinskog džipa.
     "Nadam se da shvataš", promrmlja Bredli dok je J. J. nestajao u tečnom nebu u visini, "da me ovo boli mnogo više nego tebe."

40. INSPEKCIJSKI OBILAZAK

     Jason Bredli upravo se pripremao da odbaci sopstveni balast i da krene za J. J.-om do površine kada je Eksplorer ponovo pozvao.
     "Lep posao, Jasone - pratimo J. J.-a na putu nagore. Gumeni čamci ga već čekaju. Ali još ne odbacujte balaste. Ima jedan mali posao koji bi grupa N-T volela da obavite - biće potrebno najviše pet minuta."
     "Imam li toliko?"
     "Nema problema - ne bismo to inače ni zatražili. Preostalo je dobrih četrdeset minuta pre nego što talas naleti - na našim kompjuterskim simulacijama deluje kao front nevremena. Daćemo vam bezbedno upozorenja."
     Bredli razmotri stanje. Dubinski džip lako je mogao da stigne do radilišta Nipon-Tarnera za pet minuta, a i on bi voleo da poslednji put baci pogled na Titanik - na oba dela, ukoliko je to moguće. Nije bilo rizika; čak i ukoliko je procena dolaska bila debelo pogrešna, i dalje je imao nekoliko minuta vremena posle upozorenja i mogao je da pređe hiljadu metara naviše pre nego što lavina protutnji pod njim.
     "Šta želite da uradim?" upita on i okrenu dubinski džip tako da je krma prekrivena ledom bila pravo napred na pokazivaču sonara.
     "Mori ima problema sa kablovima za napajanje - ne može ih dići na površinu. Mora da su se negde zakačili. Možete li da proverite?"
     "Hoću."
     Bio je to razuman zahtev, budući da je bio bukvalno na licu mesta. Masivni kablovi neutralnog uzgona koji su odašiljali ogromnu amperažu do olupine stajali su milione doara; nije nikakvo čudo što su podmornice pokušavale da ih namotaju. Pretpostavio je da je Petar Veliki to već uspeo.
     Imao je samo sopstvene svetiljke dubinskog džipa za osvetljavanje ledene planine koja je i dalje bila pribijena za dno, čekajući trenutak oslobađanja koji sada možda nikada neće doći.
     Pažljivo se krećući da bi izbegao žice koje su je povezivale sa napregnutim kiseoničko-vodoničnim balonima, obilazio je masu dok nije došao do dva debela kabla za napajanje koji su se protezali do podmornice daleko u visini.
     "Ne vidim ništa neispravno", reče on. "Probajte da još jednom dobro potegnete." Svega nekoliko sekundi potom, ogromni kablovi veličanstveno zatitraše, poput žica nekog divovskog muzičkog instrumenta. Bredliju se učini da oseća talas infrazvuka koji se širio iz njih.
     Ali kablovi su ostali tvrdoglavo nategnuti. "Izvinite", reče on. "Ništa ne mogu. Mora da je udarni talas zaglavio mehanizam za otpuštanje."
     "To misle i ovde gore. Pa, mnogo hvala. Bolje pođite kući - i dalje imate obilje vremena, ali poslednja procena je da pola milijarde tona mulja juri prema vama. Kažu da izgleda kao Misisipi u punom naletu."
     "Koliko minuta pre nego što stigne ovamo?"
     "Dvadeset - ne, petnaest."
     Voleo bih da posetim provu, pomisli Bredli čežnjivo, ali neću da izazivam sreću. Makar time propustio priliku da budem poslednji čovek koji je ikada bacio pogled na Titanik.
     Uz oklevanje, on odbaci balastni teg broj jedan i dubinski džip poče da se diže. Poslednji put uputio je pogled na ogromno ustrojstvo okovano ledom dok se dizao od njega; onda se usredsredio na dva kabla koja su svetlucala u snopovima njegovih prednjih svetiljki. Baš kao što lanac sidra pruža osećaj sigurnosti čoveku žabi, obezbeđivali su Bredliju dobrodošlu vezu sa svetom daleko nad njime. Upravo se spremao da odbaci drugi teg i poveća brzinu uspona, kada su stvari pošle kako ne valja.
     Mori je i dalje puna nade trzala kablove, pokušavajući da povrati skupocenu gvožđuriju, kada je nešto kočano popustilo. Ali ne, na žalost, ono što je trebalo.
     Začu se glasno 'ping' iz protivsudarnog sonara, a zatim tresak koji prodrma dubinski džip i trže Bredlija u sigurnosnim pojasevima. On nakratko ugleda ogromnu belu masu koja se brzo uzdizala pored njega prema visinama.
     Dubinski džip poče da tone. Bredli odbaci preostala dva balastna tega.
     Brzina tonjenja se smanji gotovo na nulu. Ali ne sasvim; i dalje je tonuo, vrlo sporo, prema dnu.
     Bredli je sedeo u tišini nekoliko minuta. A onda, uprkos samome sebi, on poče da se smeje. Nije bilo neposredne opasnosti, a ovo je stvarno bilo smešno.
     "Eksploreru", reče on. "Nećete poverovati. Upravo sam se sudario sa ledenim bregom."

41. SLOBODNI USPON

     Čak i sada Bredli nije smatrao da je u pravoj opasnosti; bio je više iznerviran nego uzbunjen. Pa ipak, kada se pravo pogleda, stanje je delovalo dovoljno dramatično. Bio je zaglavljen na okeanskom dnu, izgubivši sav uzgon. Udarac postrance miniledenog brega u usponu mora da je odvalio deo modula za lebdenje dubinskog džipa. A kao da to nije bilo dovoljno, najveća podvodna lavina ikada zabeležena ustremila se na njega i sada je trebalo da stigne za deset ili petnaest minuta. Nije mogao da se ne oseti poput junaka jednog starog filma Stivena Spilberga.
     (Prvi korak: videti da li pogonski sistem dubinskog džipa može da obezbedi dovoljno podizanja da me izvuče iz ovoga...)
     Podmornica se na kratko pokrenu i podiže masu mulja koja ispuni okolnu vodu zaslepljujućim oblakom odražene svetlosti.
     Dubinski džip diže se nekoliko metara, a zatim se vrati. Akumulatori će biti prazni znatno pre nego što stigne do površine.
     (Mrzim što moram ovo da radim. Par miliona pravo u đubre - ili bar na morsko dno. Ali možda možemo da izvučemo ostatak dubinskog džipa kada sve bude gotovo - upravo kao što su to jednom davno učinili sa dobrim starim Alvinom.)
     Bredli dohvati 'kukavičji prekidač' i skide zaštitni poklopac.
     "Dubinski džip poziva Eksplorera. Moram da pođem na slobodni uspon; nećete me čuti dok ne stignem na površinu. Dobro me pratite sonarom - stizaću brzo. Upalite skretne motore, za slučaj da morate da mi se sklanjate s puta."
     Proračuni su pokazali - a probe potvrdile - da će bez prateće opreme dubinski džip dostići brzinu od četrdeset kilometara na sat i iskočiti dovoljno visoko iz vode da sleti na palubu svakog broda koji bi se zatekao u blizini. Ili, razume se, da ga probuši ispod linije gaza, ukoliko bi imao peh da ga zadesi direktan pogodak.
     "Spremni smo, Jasone. Srećno."
     Okrenuo je mali crveni ključ i svetla zatreptaše kada jaka struja poteče kroz detonatore.
     Postoje neki inženjerski sistemi koji se nikada ne mogu u potpunosti isprobati pre trenutka kada zatrebaju. Dubinski džip bio je dobro sazdan, ali isprobavanje mehanizma za beg pod pritiskom od četiri stotine atmosfera zahtevalo bi najveći deo budžeta MUOD-a.
     Dvostruki eksplozivni naboj odvojio je plovnu sferu od ostatka vozila, baš kao što je planirano.
     Ali, kao što je Jason često govorio, more će uvek smisliti nešto novo. Trup od titana već je bio napregnut do maksimalne bezbedne vrednosti; a udarni talasi, koliko god da su bili srazmerno slabi, sakupili su se i susreli u istoj tački.
     Bilo je prekasno za strah ili za žaljenje; u deliću sekunde koji mu je preostao pre nego što je lopta implodirala, Jason Bredli imao je samo vremena za jednu jedinu misao: dobro mesto za umiranje.

42. VILA, U SUTONU

     Dok je vozio unajmljena kola pored ornamentirane gvozdene kapije, divno potkresano drveće i cvetnjaci dozvaše načas jedan spomen. Odlučnim naporom volje, Donald Krejg potisnu nadiruća sećanja na zamak Konroj. Više ga nikada neće videti; to poglavlje njegovog života bilo je gotovo.
     Tuga je i dalje bila tu, a jedan njen deo uvek će biti sa njim. Pa ipak se osećao i oslobođeno; nije bilo prekasno - kako beše ona Miltonova najzloupotrebljavanija fraza? - za potragu za svežim šumama i pašnjacima novim. Pokušavam da reprogramiram sebe, pomisli Donald suvo. Da otvorim novu datoteku...
     Na nekoliko metara od elegantne džordžijanske kuće čekao ga je prostor za parkiranje; on zaključa unajmljena kola i priđe ulaznim vratima. U nivou očiju stajala je nova bakarna pločica, odmah iznad prekidača za zvono i rešetke zvučnika. Iako Donald nije video sočiva kamere, nije sumnjao da ga jedno upravo posmatra.
     Na ploči je bio ispisan jedan red, kitnjastim slovima:
     Doktor psihologije Evelin Merik
     Donald je zamišljeno posmatrao natpis nekoliko sekundi, a onda se nasmeši i posegnu za dugmetom zvona. Ali vrata su ga očekivala.
     Začu se slabo škljocanje kada su se otvorila; onda madam Eva reče onim ispitujućim, pa ipak saosećajnim glasom koji će ga često podsećati na dr Džaferdžija: "Dobro došli na palubu, gospodine Krejg. Svaki Jasonov prijatelj je i moj prijatelj."

43. ISTERIVANJE ĐAVOLA

     15. APRIL 2012, 02.00
     Bilo je to rđavo vreme za medijske mreže - prerano za američke, nedovoljno kasno za večernje eurovesti. U svakom slučaju, bila je to priča čiji je vrhunac prošao; malo se ljudi sada zanimalo za trku koja je tako dobro i u potpunosti izgubljena.
     Svake godine, već čitavo stoleće, obalska straža spuštala je venac na ovo isto mesto. Ali ova stogodišnjica bila je veoma posebna - žiža tolikih iščezlih nada, snova - i bogatstava.
     Glomar Eksplorer okrenuo se nasuprot vetru, tako da je njegova pramčana kućica pružala cenjenim gostima malo zaštite od ledenih naleta vetra sa severa. Pa ipak, nije bilo onako hladno kao one blistave noći pre stotinu godina, kada je ceo severni Atlantik rasprostro čitavu Danaju zvezdama.
     Na palubi nije bilo nikoga od onih koji su bili prisutni kada je Eksplorer poslednji put odavao počast izginulima, ali mnogi mora da su se sećali one tajne svetkovine sa druge strane sveta, u krvlju ukaljanom veku koji sada kao da je pripadao nekom drugom dobu. Ljudska rasa malo je sazrela, ali i dalje je imala da pređe dug put pre nego što bude mogla da ustvrdi kako je civilizovana.
     Lagani stav Elgarove druge simfonije iščeze u tišinu. Nikakva druga muzika ne bi više odgovarala od tog opčinjujućeg 'zbogom' edvardijanskoj eri, komponovanog u istim godinama tokom kojih je Titanik rastao u brodogradilištu u Belfastu.
     Sve oči bile su uprte u visokog, sedog čoveka koji je digao jedan jedini venac i blago ga spustio preko ograde. Dugo je ćutke stajao; iako su svi njegovi sadruzi sa te vetrom šibane palube delili njegova osećanja, za neke su ona bila naročito puna značenja. Bili su sa njime na palubi Knora, kada je TV monitor pokazao prve ostatke olupine u rano jutro 1. septembra 1985. A bio je tu i jedan čovek od čije je pokojne supruge burma bačena u iste te vode, pre četvrt veka.
     Ovog puta, Titanik je bio zauvek izgubljen za rasu koja ga je začela i sagradila; ljudske oči više nikada neće pogledati njegove rasute komade.
     Mnogo više od nekolicine ljudi bilo je najzad oslobođeno životne opsesije.

44. EPILOG: DUBINE VREMENA

     Zvezda koja se nekada zvala Sunce malo se promenila od davnih dana kada su je ljudi obožavali.
     Dve planete su nestale - jedna zbog inženjerskog delovanja, druga usled katastrofe - a Saturnovi prstenovi izgubili su veliki deo sjaja. Ali, u celini, Sunčev sistem nije bio mnogo oštećen tokom kratkog boravka u njemu jedne vrste koja je ovladala putovanjem kroz svemir.
     Zaista, neke oblasti i dalje su pokazivale znakove nekadašnjih poboljšavanja. Marsovski okeani smanjili su se do grupice plitkih jezera, ali velike šume mutiranih borova još su preživljavale u polutarnom pojasu. U potonjim vekovima, održavaće i štitiće ekologiju za čije su stvaranje sazdane.
     Venera - nekada nazvana Novi Eden - ponovo se pretvorila u nekadašnji pakao. A od Merkura ništa nije ostalo. Zlatnu žilu teških metala za čitav sistem potpuno su iskopali milenijumi astroinženjeringa. Poslednji ostaci jezgra - sa neočekivanim i dragocenim darom magnetnih monopola - iskorišćeni su za gradnju brodova-svetova izbegličke flote.
     Plutona je, razume se, progutao zastrašujući singularitet koga su najbolji naučnici ljudske rase i dalje uzaludno pokušavali da razumeju čak i dok su bežali u potrazi za bezbednijim suncima. Nije bilo ni traga od te drevne tragedije kada se Tragač uputio iz dubokog svemira prema Zemlji, sledeći nevidljivi trag.
     Međuzvezdana sonda koju je čovek lansirao prema jezgru Galaksije obišla je desetak zvezda pre nego što je na njene signale naišla druga civilizacija. Tragač je znao, uz odstupanje od neku desetinu svetlosnih godina, poreklo te primitivne mašine čiju je putanju sledio. Istražio je uz put gotovo stotinu sunčevih sistema i mnogo toga je otkrio. Planeta kojoj se sada primicao bila je malo različita od mnogih drugih koje je ispitao; nije bilo razloga za uzbuđenje, čak i da je Tragač bio sposoban za takvo osećanje.
     Radio-spektar bio je nem, izuzev siktanja i praskanja kosmičkog zaleđa. Nije bilo blistavih mreža koje su prekrivale noćne krajeve većine tehnološki razvijenih svetova. Niti je, kada je ušao u atmosferu, Tragač pronašao hemijske tragove industrijskog razvoja.
     Automatski, on pređe na standardnu rutinu potrage. Rasuo se u milione delova, koji se raziđoše po čitavom licu planete. Neki se nikada neće vratiti, već će samo odaslati nazad podatke.
     Bilo ih je prilično malo; megagodine vetrova i kiše zbrisale su sve ljudske gradove, a lagano drobljenje tektonskih ploča u potpunosti je izmenilo oblike kopna i mora. Kontinenti su postali okeani; morska dna pretvorila su se u ravnice, koje su se potom nabrale u planine...
     ...Anomalija je bila najslabiji odjek na neutrinskom skaneru, ali je smesta privukla pažnju. Priroda se grozila ravnih linija, pravih uglova, likova koji se ponavljaju - izuzev u razmerama kristala i snežnih pahuljica. Ovo je bilo milionima puta veće; zaista, prema tome je čak i Tragač delovao patuljasto. Moglo je to biti samo delo inteligencije.
     Objekat je ležao u srcu planine, pod kilometrima sedimentne stene. Za njegovo dosezanje bile bi potrebne samo sekunde; iskopavanje bez ikakvog oštećenja da bi mu se otkrile sve tajne moglo bi zahtevati mesece ili godine. Slika se ponovi sa većom rezolucijom. Sada je primećeno da je objekat napravljen od legura gvožđa krajnje jednostavnog tipa. Nijedna civilizacija koja bi bila u stanju da napravi međuzvezdanu sondu ne bi koristila tako grube materijale. Tragač gotovo oseti razočaranje...
     Pa ipak, koliko god da je objekat bio primitivan, nije pronađen nijedan drugi artefakt uporedljive veličine i složenosti. Mogao bi, na kraju krajeva, ipak biti vredan nevolja koje su pratile vađenje.
     Tragačevi sistemi visokog nivoa razmatrali su problem mnogo, mnogo mikrosekundi, analizirajući sve mogućnosti do kojih bi moglo doći. Konačno Glavni Povezivač donese odluku:
     "Počnimo."

IZVORI I ZAHVALNICE

     P.K.P. Titanik progonio me je čitavog života, kao što je to prikazano u sledećem odlomku iz knjige Letopisi Artura Klarka o neobičnom i tajanstvenom (Collins, 1987):

     Moja prva naučnofantastična priča pune dužine (srećom davno uništena) imala je za temu tipičnu nesreću u svemiru - sudar, naime, međuplanetnog putničkog broda i velikog meteorita - ili male komete, ukoliko vam se tako više dopada. Bio sam ponosan na naslov, Ledeni bregovi kosmosa - i ne sanjajući u to vreme da takve stvari zaista postoje. Uvek sam malo previše voleo iznenađenja na završetku. U poslednjem redu otkrivao sam ime uništenog svemirskog broda. Bio je to - pazite dobro - niko drugi do... Titanik.

     Više od četiri decenije kasnije vratio sam se toj temi u knjizi Matica zemlja (1976), u kojoj donosim olupinu u Njujork 2276. prigodom proslave petstogodišnjice. U vreme pisanja ovog dela, razume se, niko nije znao da se brod raspolutio na dva gadno oštećena dela.
     U međuvremenu sam upoznao Bila Mekkvitija, irskog filmskog stvaraoca (i još mnogo toga), kome je ova knjiga posvećena. Sledeći uspeh svog izvanrednog Nezaboravna noć (1958), Bil je bio rešen da snimi film prema motivima mog romana Pad Mesečeve prašine, iz 1961; međutim, producentska kuća Rank odbila je da se petlja u fantazije (ljudi na Mesecu, nije nego!) i projekat je odbijen. Drago mi je što mogu da kažem roman dakako sada pretvara u mini TV seriju jedan moj drugi blizak prijatelj, Majkl Dikin. Ukoliko se pitate kako smo uspeli da nađemo mora prašine na Mesecu, ostavile televizor uključen.
     Takođe me je Bil Mekkviti zadužio fotografijama, planovima, crtežima i dokumentima P.K.P. Titanika - a naročito jelovnikom reprodukovanim u 36. poglavlju, 'Poslednji ručak'. Bilova divna knjiga, Irski vrtovi (tekst Edvard Hajams; Macdonald, London, 1967) takođe je pružila mnogo nadahnuća.
     Prijatno je zabeležiti da je Bilov direktor fotografije bio Džefri Ansvort - koji je, jednu deceniju kasnije, učestvovao kao snimatelj u radu na filmu Odiseja u svemiru 2001. I dalje se sećam kako je Džefri lutao po studiju sa blago zbunjenim izrazom lica i pričao svima: "Bavim se ovim poslom četrdeset godina - a Stenli me je upravo naučio nečemu što nisam znao." Majkl Krejton podsetio me je da je film Supermen posvećen Džefriju, koji je preminuo tokom njegovog snimanja, ožaljen od strane svih koji su radili sa njime.
     Ovaj roman ne bi bio moguć, razume se, bez priloga iz dve klasične knjige o toj temi, Nezaboravne noći Voltera Lorda (Allen Lane, 1976) i Otkriće Titanika Roberta Balarda (Medison Press Books, 1987); oba ova dela od neprocenjive su vrednosti. Postoje još dve knjige koje takođe smatram veoma vrednim: posredi su skorašnji 'nastavak" Voltera Lorda, Noć još živi (William Morrow, 1986) i Ime mu je - Titanik Čarlsa Pelegrina (Avon, 1990). Takođe sam zahvalan Čarliju (koji se pojavljuje u 43. poglavlju) na ogromnoj količini tehničkih informacija o 'Podizanju maleckog' - poduhvatu na koga obojica gledamo sa veoma mešovitim osećanjima.
     Knjiga Martina Gardnera Brodolom Titanika prorečen? (Prometheus Books, 1986), ponovo objavljuje izuzetni roman Morgana Robertsona, Brodolom Titana (1898!) koji lord Oldis pominje u 9. poglavlju. Martin hvali Robertsonovo inteligentno predviđanje; pa ipak, ne mogu da okrivim nikoga ko i dalje smatra da to mora da je dejstvovala nekakva povratna sprega iz 1912...
     Pošto su se mnogi događaji iz ovoga romana već odigrali - ili će se uskoro odigrati - često je bilo neophodno upotrebiti postojeće ličnosti. Nadam se da će uživati u mojim povremenim ekstrapolacijama njihovih aktivnosti.
     'Sindrom stoleća' (4. poglavlje) već brine mnoge ljude, iako ćemo morati da sačekamo do 01.01.'00. da vidimo da li su stvari toliko rđave kao što ja nagoveštavam. Dok sam pisao ovu knjigu, moj dugogodišnji američki prijatelj, dr Čarls Fauler (GCA, 1942 - iako nijedan od nas dvojice nije u stanju da sasvim poveruje u to) poslao mi je članak iz Boston globa pod naslovom: 'Računarski sistemi imaju problem sa godinom 2000'. Tu se navodi vic u struci koji glasi da će se svi penzionisati 1999. Videćemo...
     Taj problem se neće, razume se, pojaviti u 2099. Do tada, kompjuteri će se starati sami o sebi (kao i H. Sap, ukoliko on/ona i dalje bude prisutan).
     Nisam izmislio neobično krupnog mekušca iz 12. poglavlja
     Pojedinosti (sa fotografijama) te grozne nemani mogu se naći u knjizi Tajanstvenim svet Artura Klarka (Collins, 1980). Octopusa giganteusa prvi put su nepobitno identifikovali F. Dž. Vud i dr Džozef Dženaro (Natural History, mart 1971) i drago mi je što sam obojicu doveo pred kamere za moju TV seriju 'Tajanstveni svetovi'.
     Koristan savet o alergijama na oktopode (odnosno, šta da radite ukoliko zateknete jednog u toaletu) potiče iz knjige Oktopodi i lignje: meka inteligencija Žak-Iva Kustoa i Filipa Diola (Kasel, 1973).
     Ovde moram navesti nešto što me zbunjuje mnogo godina. U toj knjizi Žak tvrdi da iako su se njegovi ronioci igrali sa hobotnicama (u redu: oktopodima) stotinama puta, nikada nisu bili ugrizeni - i nikada nisu čak ni čuli za takvu nezgodu. Pa...jedini put kada sam ja uhvatio jednog, tamo kod istočne obale Australije, ovaj me ugrizao! (Videti knjigu Koralna obala, Harper and Row, 1956). Potpuno sam nemoćan da objasnim taj potpuni slom zakona verovatnoće.
     Prema časopisu Omni, pitanje opisano u 13. poglavlju zapravo se našlo u srednjoškolskom testu inteligencije i samo je jedan učenik genijalnog formata primetio da je štampani odgovor pogrešan. I dalje to smatram zapanjujućim; skeptici mogu korisno provesti nekoliko minuta sa makazama i kartonom. Još neverovatniju priča o Srinivasi Ramanujanu, pomenutom passim u istom poglavlju, naći ćete u malom klasiku G. H. Hardija Apologija jednog matematičara, a čak i zgodnije u prvom tomu Sveta matematike Džejmsa Njumena.
     Za kritične stvari pri okeanskim operacijama vađenja nafte moram zahvaliti svom dugogodišnjem prijatelju sa Sri Lanke Katbertu Čarlsu i njegovim kolegama Volteru Džeksonu i Deniju Stivensu (svi iz firme 'Braun end Rut Vikers Ltd') i Brajanu Redenu (direktoru tehničkog servisa 'Vartona Vilijemsa'). Oni su me sprečili (nadam se) da ne napravim previše flagrantnih grešaka, a ni na koji način nisu odgovorni za luđe ekstrapolacije njihovih zaista zapanjujućih dostignuća - već uporedivih sa onim što ćemo raditi u svemiru tokom sledećeg veka. Izvinjavam se što sam im uzvratio ljubaznost sabotiranjem tolikog dela njihovih ruku.
     Cela priča o 'Operaciji DŽENIFER' iz 1974. nikada nije ispričana, a verovatno nikada i neće. Na moje iznenađenje, pokazalo se da mi je njen upravnik jedan stari poznanik i zahvalan sam mu za okolišne, ali ne i odmažuće odgovore na moja raspitivanja. U celini, više mi se dopada da ne znam previše o događajima tog dalekog leta, tako da mi puke činjenice ne zadaju previše glavobolje.
     Dok sam pisao ovaj roman, zabavio me je susret sa još jednim književnim delom u kome se pominje Glomar Eksplorer, iako (srećom!) u sasvim drugačijem kontekstu: posredi je Brod od zlata Tomasa Alena i Normana Polmara (Macmillan, 1987).
     Zahvaljujem se i raznoraznim poznanicima iz CIA i KGB, koji bi najradije da ostanu anonimni.
     Jedan od informatora za koje će mi biti drago da ih identifikujem jeste profesor Vilijem Or, odsek za geološke nauke, Oregonski univerzitet, moj ozbiljni cimer u plovećem kampusu S.S. Univerzum. Planovi i dokumentacija koje je obezbedio u vezi sa Glomar Eksplorerom (koji sada počiva u zalivu Suisan u Kaliforniji, između Valjeha i Martineza - možete ga videti sa auto-puta 680) predstavljali su dragocenu građu.
     Otkriće velikih eksplozija na okeanskom dnu, koje se pominje u 33. poglavlju, prijavili su Dejvid B. Prajor, Erl H. Dojl i Majkl Dž. Kaluza u časopisu SajensD, tom 243, sveska 27, januar 1989, strane 517-519, pod naslovom 'Dokazi sedimentne erupcije na dubokomorskom dnu, Meksički zaliv'.
     Istog dana kada sam vršio konačne ispravke na ovom rukopisu, saznao sam da sada postoje jaki dokazi da bušenje nafte može da izazove zemljotrese. Sajens Njuz od 28. oktobra 1989. navodi članak Pola Sigala iz 'Američkom geološkom nadzora', koji to tvrdi u broju časopisa Džiolodži od oktobra 1989.
     Izveštaj o neolitskom grobu naveden u 34. poglavlju moći će da se nađe u časopisu Nejčr, broj 276 (strana 608), iz 1978.
     Članak Ralfa S. Merkla, 'Molekularna opravka mozga', koji zaista izaziva vrtoglavicu, prvi put se pojavio u oktobarskom broju za 1989. časopisa Krajoniks (objavljuje ALCOR, 12327, Doherty St, Riverside, Ca. 92503) kome sam zahvalan za primerak poslat pre objavljivanja.
     Dr Džon Mani, jedan od mojih mnogih prijatelja u bolnici Džons Hopkins u Baltimoru, zadužio me je korisnim izrazom 'parafilija' (21. poglavlje).
     Zahvaljujem se Kumaru Čitiju za informacije u vezi sa poveljom UN o zakonu o moru; sprovođenjem ove povelje dugo godina upravljao je pokojni ambasador Širli Hamilton Amarasinge. Velika je tragedija što Širli (čiju sam gostoljubivost u stanu u Park Aveniji često uživao tokom sedamdesetih godina) nije doživeo da vidi kulminaciju svojih napora. Bio je izuzetno umešan u ubeđivanju ljudi i da je poživeo možda bi čak sprečio američku i britansku delegaciju da ne saseku jedna drugu do kolena.
     Naročito sam zahvalan svom saradniku Džentriju Liju (Kolevka, trilogija Rama) zato što je tako organizovao svoje planove rada da ja mogu da usredsredim svu energiju na samostalni (najnoviji) roman.
     Naročitu zahvalnost dugujem Vavamu i Sali Tambaja - da ne pominjemo Tašu i Sindi - za gostoljubivost, VORDSTAR i faksove...
     I, konačno: odajem počast mom dragom prijatelju, pokojnom Redžinaldu Rosu, koji me je, pored mnogih drugih usluga, upoznao sa Rahmanjinovim i Elgarom pre pola veka i koji je umro u 91. godini dok je pisana ova knjiga.

     MANDELMEMO
     Literatura o Mandelbrotovom skupu, najpre predstavljenom ne-IBM svetu u tekstu 'Kompjuterska zabava' A. K. Djudnija (Sajentifik Ameriken, avgust 1985, str. 16-25) sada je ogromna. Majstorova sopstvena knjiga, Fraktalna geometrija prirode (W. H. Freeman, 1982) visoko je tehnička, a veliki deo nedostupan je čak i onima koji se zavaravaju da se snalaze u matematici. Svejedno, dobar deo teksta u njoj ipak je informativan i maštovit, tako da je vredi prelistati. Međutim, ona sadrži samo najkraće pominjanje M-skupa, čije istraživanje jedva da je počinjalo 1982.
     Lepota fraktala (H. O. Pajtgen i P. H. Rihter, Springer-Verlag, 1986) bila je prva knjiga koja je prikazala M-skup u veličanstvenom tehnikoloru, a u njoj je i opčinjavajući (i često zabavni) esej samog dr M. o tome kako je skup otkriven. Kasniji rad na njemu on opisuje u knjizi Nauka fraktalnih slika (priređivači H. O. Pajtgen i Ditmar Zaupe: Springer-Verlag, 1988). Ali oba ova dela visoko su tehnička.
     Mnogo pristupačnija prosečnom - mada odlučnom - čitaocu jeste knjiga Vaseljena iz naslonjače A. K. Djudnija (W. H. Freeman, 1988). Ona sadrži originalni članak iz časopisa Sajentifik Ameriken iz 1985, sa novitetima i obaveštenjima o softveru koji stoji na raspolaganju za PC računare. Ja sam veoma zadovoljan programom MandFXP, od firme 'Cygnus Software', (1215 Davie St, P. O. Box 363, Vancouver BC, V6E 1N4, Canada) i koristio sam ga poprilično na svojoj AMIGI 2000. Dok sam pravio TV dokumentarac, Bog, Vaseljena i sve ostalo za britanski 'Kanal 4', imao sam retku povlasticu da pokažem Stivenu Hokingu neke divne 'crne rupe' koje sam otkrio dok sam razvijao skup sve dok ovaj ne bi ispunio Marsovu orbitu. Drugi snabdevač programima za M-skup (za MAC i IBM) jeste 'Sintar Software', (1001, 4th Ave., Suite 3200, Seattle, WA 98154, USA).
     Nema ni potrebe reći, postoje glasila poklonika Mandelbrotovog skupa, koji sadrže savete o ubrzavanju rada programa, pisma istraživača dalekih oblasti skupa - pa čak i primere novog književnog žanra, fraktalne književnosti. Glavni 'fenzin' na tom polju jeste 'Amigdala'; njegov urednik Rolo Silver isporučuje i softver (Box 111, San Cristobel, NM 87564).
     Van sumnje najbolji način da se stekne pravi utisak o skupu jeste preko video traka koje su napravljene o njemu, obično sa pratećom muzikom. Najslavnija je 'Ništa osim zuma' firme 'Art Matrix', (P. O. Box 880, Ithaca, NY 14851). Uživao sam i u 'Baletu fraktala' firme 'Fractal Stuff Company', (P. O. Box 5202, Spokane, WA 99205-5202).
     Strogo govoreći, 'krajnji zapad' M-skupa tačno je na -2, a ne na -1.9999... do beskonačnosti, kao što se tvrdi u 18. poglavlju. Da li iko želi da ustanovi zašto?
     Ne znam da li je bilo slučajeva mandelmanije u pravom životu, ali očekujem da dobijem izveštaje o tome čim se ova knjiga pojavi - i unapred skidam sa sebe svaku odgovornost.

DODATAK

     BOJE BESKRAJA
     Novembra 1989, dok sam primao nagradu za posebna dostignuća od Udruženja istraživača svemira u Rijadu, Saudijska Arabija, imao sam povlasticu da se obratim najvećem skupu astronauta ikada okupljenom na jednom mestu. (Njih više od pedeset, uključujući tu Baza Oldrina i Majka Kolinsa sa 'Apola 11', kao i prvog 'svemirskog šetača', Alekseja Leonova, koji više nema neprilika zbog toga što deli posvetu za roman 2010: Druga odiseja sa Andrejom Saharovom.) Odlučio sam da im proširim vidike uvođenjem u nešto što je stvarno veliko i, sa astronautom princom Sultanom bin Salmanom bin Abdul Azizom kao predsedavajućim, održao sam bogato ilustrovano predavanje: 'Boje večnosti: istraživanje Vaseljene fraktala'.
     Materijal koji sledi izvadak je iz mog govora; drugi deo pojavljuje se na početku 15. poglavlja. Jedino mi je žao što ne mogu da ga ilustrujem veličanstvenim 35-milimetarskim slajdovima - i video-snimcima - koje sam koristio u Rijadu.

     Danas svi znaju za dijagrame - naročito za onaj na kome je vreme prikazano na vodoravnoj osi, a troškovi života koji se neprekidno penju na uspravnoj. Zamisao da se bilo koja tačka jedne ravni može izraziti pomoću dva broja, obično zapisana kao x i y, sada izgleda toliko očigledno da deluje prilično iznenađujuće da je svet matematike morao da sačeka do 1637. kako bi Dekart izmislio ovaj sistem.
     I dalje otkrivamo posledice te naizgled jednostavne zamisli, a najneverovatnija među njima stara je tek deset godina. Naziva se Mandelbrotov skup (nadalje: M-skup) i uskoro ćete je sretati svuda - u dezenu tkanina, tapeta, nakita ili linoleuma. I, bojim se, iskakaće pred vas sa TV ekrana u svakoj drugoj reklami.
     Pa ipak, svojstvo M-skupa koje najviše zapanjuje jeste njegova suštinska jednostavnost. Za razliku od svega ostalog u savremenoj matematici, svaki učenik u stanju je da razume kako se on stvara. Njegovo generisanje ne uključuje ništa naprednije od sabiranja i množenja; nema potrebe za tako složenim stvarima kao što je oduzimanje ili - Bože sakloni! - deljenje, a da i ne pominjemo egzotičnije zverinje iz matematičke menažerije.
     Ne može biti mnogo ljudi u civilizovanom svetu koji nisu naišli na slavno Ajnštajnovo E = mc 2, ili koji su ga smatrali beznadežno složenim da bi ga shvatili. Pa, jednačina koja definiše M-skup sadrži isti broj članova i zaista deluje veoma slično. Evo je:

     Z = z 2 + c

     Nije baš zastrašujuća, zar ne? Pa ipak, životni vek čitave Vaseljene ne bi bio dovoljan da se istraže sve njene granice.
     z-ovi i c u Mandelbrotovoj jednačini svi su brojevi, a ne (kao kod Ajnštajna) fizičke veličine poput mase i energije. To su koordinate koje određuju položaj tačke, a jednačina kontroliše način na koji se ova kreće da bi ocrtala određeni lik.
     Postoji veoma jednostavna analogija koja je svima poznata - one dečje knjige sa praznim stranicama poprskanim tu i tamo brojevima, koji kada se spoje na pravi način otkrivaju skrivene - i često iznenađujuće - slike. Slika na TV ekranu proizvedena je složenom primenom tog istog načela.
     Teorijski, svako ko je u stanju da sabira i množi može da nacrta M-skup olovkom ili perom na listu milimetarskog papira. Međutim, kao što ćemo videti kasnije, postoje određene praktične teškoće - naime, činjenica da ljudski život retko iznosi više od stotinu godina. Zbog toga se skup bez izuzetka stvara kompjuterski i obično prikazuje na jedinici vizuelnog displeja.
     Postoje dva načina da se locira tačka u prostoru. Uobičajeniji način koristi neku referencijalnu mrežu - zapad-istok, sever-jug ili, na hartiji za dijagrame, vodoravna X-osa i okomita Y-osa. Ali postoji i sistem koji se koristi na radaru, sada poznat većini ljudi zahvaljujući bezbrojnim filmovima. Ovde je položaj objekta određen (1) njegovim rastojanjem od koordinatnog početka i (2) njegovim smerom, ili kompasnim pravcem. Uzgred budi rečeno, to je prirodni sistem - onaj koji koristite automatski i nesvesno kada igrate bilo koju igru sa loptom. Tada vodite računa o rastojanju i uglovima, a vi ste koordinatni početak.
     Zbog toga, razmišljajte o kompjuterskom monitoru kao o radarskom ekranu, sa samo jednim odrazom na njemu, čiji će pokreti ocrtati M-skup. Međutim, pre nego što uključimo radar, želim da još više pojednostavim jednačinu, samo na oblik:

     Z = z 2

     Na trenutak sam odbacio c i ostavio samo z-ove. Sada mi dopustite da ih malo preciznije odredim.
     Malo z je prvobitno rastojanje odraza - rastojanje sa kojim ono počinje. Veliko Z je krajnje rastojanje od koordinatnog početka. Zbog toga, ukoliko je ono prvobitno bilo na 2 jedinice od njega, poštujući ovu jednačinu ono će spremno skočiti na rastojanje od 4.
     Ništa zbog čega bi se trebalo uzbuđivati, ali sada dolazi izmena koja stvara čitavu razliku:

     Z = z 2

     Dvostruka strelica je saobraćajni znak za oba smera, koji naznačuje da brojevi protiču obostrano. Ovog puta, ne zaustavljamo se na Z = 4; učinićemo njega jednakim novom z - koje nam smesta daje drugo Z jednako 16, i tako dalje. Čas posla stvorili smo niz:

     256;65.536;4.294.967.296.

     a tačka koja je krenula sa udaljenosti od samo 2 jedinice od centra žuri prema beskonačnosti ogromnim koracima koji se sve vreme povećavaju.
     Taj proces ide u krug po petlji koja se naziva 'iteracija'. Nalik je psu koji progoni sopstveni rep, osim što pas ne dospeva nikuda. Ali matematička iteracija može da nas odvede do nekih zaista veoma čudnovatih mesta - kao što ćemo vrlo skoro otkriti.
     Sada smo spremni da uključimo svoj radar. Većina displeja imaju krugove rastojanja na 10, 20,... 1000 kilometara od središta. Nama će biti potreban samo jedan krug, na rastojanju 1. Nema potrebe da određujemo jedinice, jer se bavimo čistim brojevima. Neka budu centimetri ili svetlosne godine, kako god vas je volja.
     Pretpostavimo da je prvobitni položaj našeg odraza bilo gde na tom krugu - sam položaj nije bitan. Dakle, z je 1.
     A zbog toga što je 1 na kvadrat i dalje 1, toliko će biti i Z. A ovo ostaje na toj vrednosti, zbog toga što koliko god puta da kvadrirate 1, ono uvek ostaje tačno 1. Odraz može da skače i skače po krugu, ali uvek ostaje na njemu.
     Razmotrimo sada slučaj u kome je prvobitno z veće od 1. Već smo videli koliko brzo odraz skače do beskonačnosti ukoliko je z jednako 2 - ali ista stvar dogodiće se pre ili kasnije, čak i ukoliko je ono samo za mikroskopsku trunčicu veće od 1: recimo, 1,00000000000000000001. Pogledajte:
     Prvim kvadriranjem, Z postaje

     1,00000000000000000002

     a onda

     1,00000000000000000004
     1,00000000000000000008
     1,00000000000000000016
     1,00000000000000000032

     i tako stranicama listinga. Za sve praktične primene, vrednost je i dalje 1. Tačka se nije pomerila vidljivo prema napolje ili unutra; i dalje je na krugu čija je vrednost 1.
     Ali te nule polako otpadaju, kao brojevi nezaustavljivo marširaju sa desne strane. Odjednom, nešto se pojavljuje na trećem, drugom, prvom decimalnom mestu - i brojevi eksplodiraju posle veoma malo dodatnih kvadriranja, kao što ovaj primer pokazuje:

     1,001 1,002 1,004 1,008 1,016 1,032
     1,066 1,136 1,292 1,668 2,783 7,745
     59,987 3.598,467 12.948.970
     167.675.700.000.000
     28.115.140.000.000.000.000.000.000.000
     (Van opsega)

     Može da bude milion - milijardu - nula sa desne strane, ali ishod će uvek biti isti. Konačno će brojevi početi da se primiču decimalnoj tački - a onda će Z munjevito uzleteti do beskonačnosti.
     A sada razmotrimo drugi slučaj. Pretpostavimo da je z za mikroskopski iznos manje od 1 - recimo:

     0,99999999999999999

     Kao i pre, ništa posebno se ne dešava zadugo dok idemo po petlji, osim što brojevi sa desne strane ravnomerno postaju sve manji. Ali posle nekoliko hiljada ili miliona iteracija - katastrofa! Z se iznenada smanjuje ni do čega, rastapa se u beskrajni niz nula...
     Proverite na svom kompjuteru. On ume da radi samo sa dvanaest brojki? Pa, koliko god ih imate za igru, uvek ćete dobijati isti odgovor. Verujte mi...
     Ishod ovog 'programa' može se uobličiti u tri zakona koja mogu delovati previše trivijalno da bi ih uopšte vredelo formulisati. Ali nijedna matematička istina nije trivijalna, a kroz još nekoliko koraka ti zakoni odvešće nas u Vaseljenu vrtoglavih čudesa i lepote.
     Evo tri zakona programa 'Kvadriranje':
     1. Ukoliko je ulazno z jednako jedinici, izlazno Z uvek ostaje 1.
     2. Ukoliko je ulaz veći od 1, izlaz na kraju postaje beskonačan.
     3. Ukoliko je ulaz manji od 1, izlaz na kraju postaje nula.
     Taj krug prečnika 1 je prema tome neka vrsta mape - ili, ukoliko tako više volite, ograde - koja razdvaja ravan u dve nezavisne teritorije. Van nje, brojevi koji poštuju zakon kvadriranja imaju slobodu beskonačnosti; brojevi unutar nje su zatvorenici, utamničeni i osuđeni na konačno istrebljenje.
     U ovoj tački, neko bi mogao da kaže: "Govorili ste samo o razmacima - o rastojanjima od koordinatnog početka. Da biste utvrdili položaj odraza, potreban vam je i njegov ugao. Šta je s njime?"
     Sasvim tačno. Srećom, u ovom procesu odabiranja - deljenju z-ova u dve odvojene klase - uglovi su nebitni; ista stvar se dešava bez obzira na to u kome pravcu je upereno r. Za ovaj jednostavni slučaj - nazovimo ga K-skupiom - možemo ih zanemariti. Kada dođemo do složenijeg slučaja M-skupa, gde ugao jeste bitan, postoji veoma zgodan matematički trik koji se stara o tome, korišćenjem kompleksnih ili imaginarnih brojeva (koji, u stvari, uošte nisu kompleksni, a još manje imaginarni). Ali ovde nam nisu potrebni i ja obećavam da ih više neću pominjati.
     K-skup počiva unutar mape, a granica mu je krug koji je obuhvata. Taj krug je naprosto neprekidna linija bez ikakve debljine. Ukoliko ga pogledate pod mikroskopom beskonačnog uvećanja, on će uvek izgledati isto. Možete da širite K-skup do veličine Vaseljene; granica će mu i dalje biti linija nulte debljine. Pa ipak, u njoj nema rupa; to je apsolutno neprobojna prepreka, koja zauvek razdvaja z-ove manje od 1 od onih većih od 1.
     A sada, konačno, spremni smo da se pozabavimo M-skupom, gde se te zdravorazumske zamisli okreću naglavce. Privežite pojaseve.
     Tokom sedamdesetih godina, francuski matematičar Benoa Mandelbrot, koji je radio na Harvardu i u IBM-u, počeo je da istražuje jednačinu koja ga je učinila slavnim i koju ću ja sada napisati u dinamičkom obliku:

     Z = z 2 + c

     Jedina razlika između ove jednačine i jednačine koju smo koristili da opišemo K-skup jeste član c. Ovaj član - a ne više z - sada je početna tačka za našu operaciju stvaranja mape. U prvom prolasku petljom uzima se da je z jednako nuli.
     To deluje kao beznačajna promena i niko nije bio u stanju da zamisli Vaseljenu koju je ona otkrila. Ni sam Mandelbrot nije stigao do prvih grubih uvida u nju sve do proleća 1980, kada su nejasni oblici počeli da se pojavljuju na kompjuterskim listinzima. Počeo je da viri kroz Kitsov

     Okvir čarobnih čini, otvoren ka peni
     Opakih mora, u vilinskim zemljama izgubljenim...

     Kao što ćemo videti, reč 'pena' ovde je iznenađujuće prikladna.
     Nova jednačina postavlja isto pitanje kao prethodna i odgovara na njega: kakvog oblika je 'teritorija' koja se ocrtava kada u njoj smenjujemo brojeve? Za K-skup bio je to krug poluprečnika 1. Da vidimo šta se dešava kada počnemo sa tom vrednošću za c u M-jednačini. Trebalo bi da ste u stanju da to učinite napamet - za prvih nekoliko koraka. Posle nekoliko desetina, međutim, čak i superkompjuter možda ugasi sveću.

     Za početak: z = 0, c = 1. Znači Z = 1
     Prva petlja: Z = 12 + 1 = 2
     Druga petlja: Z = 22 + 1 = 5
     Treća petlja:Z = 52 + 1 = 26
     Četvrta petlja: Z = 262 + 1... i tako dalje.

     Jednom sam ostavio kompjuter da izračunava više članove (otprilike granica mojih programerskih sposobnosti) i ovaj je proizveo samo još dve vrednosti pre nego što je počeo da računa približno:

     1, 2, 5, 26, 677, 458.330
     21.006.640.000
     4.412.789.000.000.000.000.000

     U toj tački odustao je, jer nije verovao da postoje brojevi sa više od 38 brojki.
     Međutim, čak i prva dva ili tri člana sasvim su dovoljna da prikažu kako M-skup mora imati sasvim drugačiji oblik od savršeno kružnog koji se javlja kod K-skupa. Tačka na rastojanju 1 je unutar K-skupa; ona mu, naime, određuje granicu. Tačka na istom rastojanju može biti izvan granica M-skupa.
     Primetićete da sam rekao 'može biti', a ne 'mora'. Sve zavisi od prvobitnog smera, ili ugla početne tačke, koga smo do sada mogli da zanemarujemo, jer nije uticao na našu raspravu o (savršeno simetričnom) K-skupu. Kao što se pokazuje, M-skup je simetričan samo oko X-ose ili vodoravne ose.
     To bi se moglo pretpostaviti na osnovu prirode jednačine. Ali niko ne bi mogao da pogodi pravi oblik ovog skupa: da mi je to pitanje postavljeno u devičanskim premandelbrotovskim danima, verovatno bih rizikovao i rekao: 'Nešto nalik na elipsu, zgnječeno duž Y-ose.' Možda bih čak (iako sumnjam u to) ispravno pogodio da bi bio pomeren u levi, odnosno minus smer.
     U ovoj tački voleo bih da uz vašu pomoć preduzmem jedan misaoni ogled. Budući da je M-skup bukvalno neopisiv, evo mog pokušaja da ga ipak opišem:
     Zamislite da gledate pravo niz jednu prilično gojaznu kornjaču koja pliva prema zapadu. Ona je ukrštena sa ribom sabljarkom, tako da ima uski šiljak koji viri iz nje. Po čitavoj spoljašnjosti ukrašena je bizarnim morskim rastinjem - i mladim kornjačama različitih veličina, po kojima raste još manja morska trava...
     Čikam vas da pronađete takav opis u bilo kojoj matematičkoj knjizi. A ukoliko budete smatrali da biste umeli uspešnije pošto vidite neman, samo izvolite da pokušate. (Podozrevam da svet insekata možda pruža bolje analogije: nije isključeno da negde u brazilskim tropskim šumama vreba Mandelbrot-buba. Šteta što to nikada nećemo saznati.)
     Evo prve grube aproksimacije, lišene pojedinosti - prilično slične 'Jezeru Mandelbrot' iz zamka Konroj (18. poglavlje). Ukoliko vam se dopadne da popunite praznine omiljenom rečenicom srednjevekovnih kartografa 'Ovde možda ima zmajeva', teško da ćete preterivati.
     Najpre ćete primetiti da je - kao što sam već istakao - pomerena ulevo (ili prema zapadu, ako vam se tako više sviđa) u odnosu na K-skup, koji se, razume se, pruža od +1 do -1 duž X-ose. M-skup stiže samo do 0,25 udesno po X-osi, dok iznad i ispod te ose štrči do otprilike iza 0,4.
     Sa leve strane, mapa se pruža do oko -1,4, a zatim ispušta neobični šiljak - ili antenu - koji dostiže tačno -2,0. Za M-skup, iza te tačke nema ničega; ona je rub Vaseljene. Mandelbrotovi obožavaoci nazivaju je 'krajnji zapad', a vi biste možda voleli da vidite šta se dešava kada uzmete da je c jednako -2. Z ne teži nuli - ali ne juri ni do beskonačnosti - tako da tačka pripada skupu - baš na granici. Ali ukoliko uzmete da je c malčice veće, na primer -2,00000...00000001, pre nego što to i opazite prošišaćete pored Plutona i hitati prema kvazarskom zapadu.
     A sada dolazimo na najbitniju razliku između dva skupa.
     K-skup ima za granicu lepu, čistu liniju. Granica M-skupa je, da kažemo najblaže, čupava. Koliko čupava, to ćete uvideti kada budemo počeli da je 'zumiramo'; tek tada ćemo videti neverovatnu floru i faunu koja cveta na toj spornoj teritoriji.
     Granica - ukoliko se može tako nazvati - M-skupa nije puka linija; ona je nešto što Euklid nikada nije zamišljao i za šta nema reči u običnom jeziku. Mandelbrot, čije je snalaženje sa engleskim (i američkim) očajno, prekopao je rečnik u potrazi za sugestivnim imenicama. Evo nekoliko primera: pena, spužve, prašina, paučine, mreže, ugrušci. On sam skovao je tehnički naziv fraktal i sada žustro brani svakome da pokuša da je definiše previše precizno.
     Kompjuteri lako mogu da naprave 'snimke' M-skupa sa bilo kojim uvećanjem, a čak i u crno-belom oni su opčinjavajući. Međutim, prostim trikom mogu se obojiti i preobraziti u objekte zapanjujuće, čak nadrealne lepote.
     Prvobitna jednačina, razume se, ne bavi se bojama ništa više od Euklidovih Elemenata geometrije. Ali ukoliko kažemo kompjuteru da oboji svaku datu oblast u skladu sa brojem puta koliko je z prošlo kroz petlju pre nego što je odlučio da li tačka pripada ili ne pripada M-skupu, ishodi su uistinu božanstveni.
     Boje, stoga, iako proizvoljne, nisu besmislene. Tačna analogija nalazi se u kartografiji. Pomislite na konturne linije na mapi reljefa, koje prikazuju nadmorsku visinu. Prostor između njih često je obojen da bi oko lakše prihvatilo informaciju koju one nose. Isto je sa batimetrijskim kartama; što dublji okean, plavo je tamnije. Tvorac mape može da izabere kakve god boje hoće, a pri tom ga vodi estetika isto toliko koliko i geografija.
     To važi i ovde - izuzev što se ove konturne linije postavljaju automatski brzinom izračunavanja - ali neću zalaziti u pojedinosti. Nisam otkrio koji je genije prvi došao na tu ideju - možda msje M. lično, ali ona pretvara fraktale u fantastična umetnička dela. A treba da ih vidite kada su animirani...
     Jedna od mnogih neobičnih primisli koje izaziva M-skup jeste i ova. U načelu, on je mogao biti otkriven čim je ljudska rasa naučila da broji. U praksi, budući da čak i 'malo uvećanje' zahteva milijarde proračuna, nije bilo načina na koji se mogao makar i baciti pogled na M-skup pre nego što su izmišljeni kompjuteri! A takvi filmovi kao što je 'Ništa osim zuma' Art Matriksa zahtevali bi da svi ljudi koji trenutno žive na svetu računaju dan i noć godinama - ne načinivši pri tom ni jednu jedinu grešku u množenju biliona brojeva sa po stotinu brojki...
     Počeo sam rečima da je Mandelbrotov skup najizuzetnije otkriće u istoriji matematike. Jer ko je mogao i da pomisli da tako apsurdno jednostavna jednačina može da stvori tako - bukvalno - beskonačnu složenost i tako nezemaljsku lepotu.
     Mandelbrotov skup je, kao što sam pokušao da objasnim, u suštini mapa. Svi smo imali prilike da čitamo priče o mapama koje otkrivaju položaj skrivenog blaga.
     Pa, u ovom slučaju - sama mapa jeste blago!

     Kolombo, Šri Lanka: 28. februar 1990.